Visoka zdravstveno – sanitarna škola strukovnih studija

“Visan”, Beograd

Predmet:  Imunologija i imunološki preparati

Antitela i njihove funkcije u okviru

humoralne aktivnosti
-seminarski rad-

Profesor: Student:

Prof. dr Branko Kozlina Marija Kovačević-Radivojević, 10-VIII/2015

U Beogradu,
Mart, 2016
 Sadržaj
1.Uvod.............................................................................................................................................2
2. Građa antitela...............................................................................................................................4
2.1. Klase antitela........................................................................................................................5
3. Vrste antitela................................................................................................................................8
4. Reakcija antigen-antitelo.............................................................................................................9
4.1. Sinteza, pojava i trajanje antitela........................................................................................12
5. Zaključak...................................................................................................................................13
6. Literatura....................................................................................................................................14

1
 1.Uvod

Humoralni imuni odgovor je pojava koja se odlikuje prisustvom specijalne klase proteinskih
molekula –antitela. Antitela se nalaze u telesnim tečnostima(krv, likvor i dr). Stvaraju se u telu
čoveka kao odgovor na ulazak antigena u organizam, a sposobna su da se specifično vežu za
antigen koji je stimulisao imuni sistem za njihovo formiranje. Ovaj odgovor organizma najčešće
štiti domaćina od većine štetnih efekata supstancija koje su dospele u telo. Vezivanje antitela za
antigen , samo po sebi , ne štiti od patogenosti nekog mikroorganizma ili neke štetne supstancije.
Komlpeksi antigen – antitelo treba da dovede do izmene antigena tako da ga inaktiviše, ubije ,
uništi i da spreči njegovo širenje po organizmu ili da organizam učini osetljivim za druge
odbrambene mehanizme.

Antitela stvaraju B-limfociti ili B-ćelije. Ovi limfociti mogu stvarati antitela za oko 100
miliona različitih antigena. Svaka B-ćelija na svojoj površini ima receptor za specifični antigen.
Kada se antigen spoji sa ćelijom preko receptora, ćelija dobije informaciju da formira klon ćelija
koje se diferenciraju u male plazma-ćelije koje proizvode antitela. Ova antitela specifično
reaguju samo sa antigenom koji je izazvao iniijalnu proliferaciju ( razmnožavanje) B-ćelija.

Pored plazma –ćelija neki limfociti se razvijaju u tzv. ćelije memorije(pamćenja), koje ne
proizvode antitela, već imaju sposobnost da se pri ponovnom kontaktu sa istim antigenom
diferenciraju u plazma-ćelije. Ćelije memorije pamte informaciju čak i godinama posle prvog
kontakta organizma s antigenom.

U stvaranju antitela razlikuju se dva stadijuma: tzv. primarni odgovor (nastaje posle prvog
kontakta organizma sa antigenom) i sekundarni odgovor( nastaje pri svakom ponovljenom
kontaktu). U sekundarnom odgovoru stvara se veća količina antitela za kraće vreme.

Opisani humoralni imuni odgovor označava se kao T(timus)-nezavisni imuni odgovor, jer
nema nikakve veze sa timusom i njegovim ćelijama. Međutim, za stvaranje antitela često nije
dovoljan kontakt antigena sa B-limfocitoma, već je nužno sadejstvo pomoćničkih(helper) T-
limfoita. Dakle, za takav humoralni imuni odgovor potrebna je saradnja između T i B-limfocita.
Takav odgovor se naziva T-zavisni humoralni imuni odgovor. Analogno toj podeli humoralnog
imunog odgovora, i antigeni se označavaju kao T-nezavisni i T-zavisni antigeni.

2
 Antitela ili imunoglobulini (Ig) pripadaju klasi proteina koji se nazivaju globulini.To su
monospecifični molekuli koji se mogu vezati samo sa jednim tipom antigene determinante koja
je izazvala njihovo stvaranje. Međutim, ima antitela koja su i bivalentna. To su antitela sa dva
reaktivna mesta, za koja se mogu vezati dve identične antigene determinante. Reakcija između
antigena i antitela daje formaiju koja se naziva antigen-antitelo kompleks.

Prilikom razdvajanja proteina seruma elektroforezom, imunoglobulini se izdvajaju u gama

globulinskoj frakciji.Neke vrste imunoglobulina su nađene i u ekstravaskularnim tečnostima, u
egzokrinim sekretima i na površini B-limfocita.
Imunoglobulini ili antitela su molekuli glikoproteina. Sastavljeni su od 82 do 96% polipeptida i
od 4 do 18% ugljenih hidrata.
Pored činjenice da se antitela specifično vezuju sa antigenom, što predstavlja osnov
humoralne imunološke reakcije, ona imaju i razne druge uloge, kao što je mogućnost vezivanja
komplementa, oslobađanje histamina i dr. Molekuli imunoglobulina na površini
imunokompetentnih B-limfocita imaju ulogu u specifičnom prepoznavanju antigenskih
supstancija.
Antitela su vrlo heterogena. Vrlo su raznolika u odnosu na mogućnost vezivanja sa raznim
antigenima koji mogu da izazovu njihovu specifičnu reakciju. Raznovrsna su i u odnosu na svoje
biološke aktivnosti. Imuniglobilini i njihove osobine dokazuju se raznim metodama:
elektroforezom, ultracentifugacijom, metodama zasnovanim na korišćenju monoklonalnih
antitela, određivanju redosleda aminokiselina, kao i metodama koje čine dostupnim saznanja o
njihovoj finoj strukturi , imunološkim i biološkim funkcijama.

3
 2. Građa antitela

Osnovna jedinica svakog imunoglobulina je monomer. Svaki imunoglobulin sadrži bar jedan
monomer koji se sastoji od četiri polipeptidna lanca, vezana međusobno disulfidnim vezama.
Grafički su predstavljeni kao slovo iz grčkog alfabeta Y. Dva kraća lanca, koja se nazivaju laki
lanci, kovalentno su vezana za grane dugih tzv. teških lanaca. Svaki lanac ima varijabilni i
konstantni deo. Ispitivanje redosleda aminokiselina u lakim lancima dalo je rezultate da prvih
110 aminokiselina potpadaju pod varijabilni region jer su uglavnom različite, dok ostalih stotinak
aminokiselina potpada pod konstantni region. U varijabilnom regionu postoje i hipervarijabilna
mesta koja služe da pri savijanju u prostoru imaju kontakt s antigenom. Konstantni regioni
imaju uglavnom isti raspored aminokiselina. Specifičnost antotelima daju determinante sa
aminokiselinskim sekvencama u varijabilnom delu i lakih i teških lanaca. Aminokiselinske
sekvnce u konstantnom delu određuje druge karakteristike antitela. Na osnovu osobine
konstantnog dela, antitela se dele na pet velikih klasa imunoglobulina: IgG, IgM, IgA, IgE i IgD.

slika 1.Glavne klase antitela ili imunoglobulina (Ig)

Tabela 1. Najvažnije osobine i biološka svojstva antitela

Relativna
Klase % Ugljenih Vezivanje Prolaz kroz
molekulska Koeficijent sedimentacije Antitelska aktivnost
antitela hidrata komplementa placentu
masa
IgG 160000 6-7S od 2 do 3 + + +
IgM 900000 17-20S 11 + +++++ -
160000- 7S (5-10% imaju 11S ili
IgA 8 + - -
165000 18S)
nije do kraja
IgD 180000 7-8S 8 ? -
dokazano
190000-
IgE 8S 11 + + -
200000

4
 2.1. Klase antitela

IgG antitela

Su najčešća klasa antitela Sačinjavaju 80% svih antitela koja se nalaze u krvi . Mogu da prođu
placentarnu barijeru, tako da , na primer , antitela ove klase mogu preći u plod i štiti ga od
različitih agenasa. Kada se vežu za antigen, fiksiraju grupu serumskih proteina koji se nazivaku
komlement. Antitela IgG klase nalaze se u serumu normalne, zdrave osobe u koncentraciji od
800 do 1600mg%

IgG imunoglobulini se javljaju samo u monomernom obliku. Nazivaju se još i kasnim

antitelima, jer se u primarnoj imunološkoj reakciji javljaju tek tek posle antitela IgM klase. U
sekundarnoj imunološkoj reakciji nastaju kao prva klasa antitela.

Kako ovih imunoglobulina ima najviše, oni su nosioci humoralnog imuniteta posle preležane
bolesti ili posle date vakcine. Antitela protiv Rh faktora su IgG klase( prolaze kroz placentu u
drugoj trudnoći). IgG je jedina klasa antitela koja prolazi kroz placentu. Zato su majčini
imunoglobulini G odgovorni za zaštitu novorođenog deteta u prvim mesecima posle rođenja.
Majčina antitela IgG klase , koja su transplacentarno prešla u plod, štite novorođenče u prvim
mesecima života od onih bolesti, protiv kojih majka poseduje imunitet (prirodni pasivni
imunitet). Poluživot majčinih antitela IgG klase je 28 dana.

Sopstvena antitela IgG klase novorođenče stvara od trećeg meseca postnatalno. Zato se od
trećeg meseca života daju prve vakcine, kod kojih se imuni odgovor i imunološka reakcija
zasnivaju pretežno na humoralnim mehanizmima. To nije slučaj sa BSG vakcinom protiv
tuberkuloze, gde preovlađavaju celularni mehanizmi u stvaranju imuniteta. Ova vakcina se daje
još u porodilištu.

IgM antitela

Antitela IgM klase čine 5 do 10% ukupnih antitela.U krvi se nalaze u koncentraciji oko
120mg/dl. Može se smatrati da ih ekstravaskularno ima oko 30% od koncentracije koja postoji u
cirkulaciji. IgM antitela se sastoje od pet Y-jedinica koje su međusobno vezane svojim repnim
delom koji se nazivaju Fc fragment.
Relativna molekulska masa im je oko 900000. IgM imunoglobulini su najavidnija antitela
(jer imaju teoretski deset, tj. praktično pet mesta vezivanja sa antigenom. Nazivaju se ranim
antitelima jer se prva stvaraju u primarnoj imunološkoj reakciji. IgM ne prolazi kroz
placentu.To su prva antitela koja se mogu stvarati u toku razvoja jedinke. Kod intrauterine
infekcije ploda, IgM antitela se mogu dokazati u poslednjem trimestru trudnoće. Ukoliko se
postnatalno utvrdi postojanje antitela IgM klase protiv nekog teratogenog virusa, njihovo
postojanje je pokazatelj intrauterine infekcije ploda dotičnim virusom.

5
 IgM antitela najbolje fiksiraju komplement(u 800 puta manjoj količini od imunoglobilina G
daju isti efekat aktivacije komplementa klasičnim putem). Dovoljon je jedan jedini molekul IgM
vezan za antige-antitelo kompleks, pa da otpočne aktivisanje kaskade komplementa. S obzirom
da se radi o pentamerima, IgM antitela imaju izgled zvezde, sastavljene od pet pari lakih i pet
pari teških lanaca.

IgA antitela

Ova antitela mogu da budu serumska ili sekretorna.Serumska antitela IgA klase čine 10 do
20% (obično oko 15%) ukupnih serumskih imunoglobulina. U serumu se nalaze u koncentraciji
oko 200mg/dl. U ekstravaskularnim prostorima ima ih oko 60% od koncentracije koja se nalazi u
cirkulaciji.Kao serumska antitela, ovi imunoglobulini imaju nešto manji odbrambeni značaj od
IgM i IgG antitela.

Ne fiksiraju komplement klasičnim putem (vezani su antigenom u kompleks antigen-antitelo).

Imunoglobilini A su facilitirajuća antitela. Vezivanjem za strane antigene na ćeliji i za velike
bakterije ćelije mete,sprečavaju njihovu destrukciju, uz pomoć citotoksičnih T-limfocita ubica.
IgA klasa antitela ne prolazi kroz placentu. Serumski amunoglobulini A su uglavnom
monomeri. Postoje dve potklase ovih antitela:IgA1 i IgA2.

Sekretorna antitela IgA klase su dimeri ili ređe trimeri. Od naročitog su značaja kao odbrana
sluzokoža i seroznih membrana protiv infekcija bakterijama i posebno virusima(na prvom mestu
respiratornim virusima). Nalaze se u pljuvački, suzama, nosnom sekretu, sekretu bronha,
vaginalnom sekretu, sekretu tankog creva, tečnosti prostate, kolostrumu. Ova antitela čine
primarnu odbranu organizma i najvažniju barijeru kod lokalnih infekcija. Tako se ponekad čini
da njihova osnovna uloga , uz vezivanje unetih antigena , jeste i u sprečavanju prodora ovih
stranih supstancija i uzročnika dublje u organizam domaćina, a tako i u suzbijanju generalizacije
infekcije.

6
IgD antitela

Molekul IgD je monomer. U serumu ovih imunoglobulina ima samo u tragovima, tj. 0,2%
ukupnih imunoglobulina seruma. Ovaj imunoglobulin je otkriven u toku proučavanja mieloma.
Osetljiv je na proteolitičke enzime i povišenu temperaturu. Ima navoda da je pokazao izvesnu
aktivnost kao antitelo prema insulinu kao antigenu, zatim prema penicilinu, nuklearnim
antigenima, antigenima tiroidne žlezde i mleka.... Međutim, osnovna funkcija IgD antitela još
uvek je nepoznata.

IgE antitela

Kada je opisana značajna uloga IgE antitela u reakcijama preosetljivost ranog tipa, nazvani su
reaginima. U ovim reakcijama IgE antitela se ne vezuju direktno za antigen(alergen) koji je
izazvao preosetljivost (alergiju), tipa anafilaksije ili atopije, nego se vezuju za sopstvene ćelije i
to za mastocite i bazofilne leukocite. Pošto su za ćelije vezani svojim Fc fragmentom, pri
ponovnom unošenju antigena (alergena) koji je izvršio senzibilizaciju organizma, na Fab
fragmente ovih IgE antitela vezuje se dotični antigen.Mora da se veže za bar dva fragmenta
susednih molekula IgE ,već vezanih za ćelije,da bi došlo do degranulacije pomenutih ćelija i
oslobađanja vazoaktivnih amina- medijatora reakcija preosetljivosti ranog tipa. Ova antitela
imaju ulogu u reakcijama preosetljivosti( urtikarija, anafilaktički šok ).

slika 2. Struktura antitela

7
 3. Vrste antitela

Prema vrsti reakcije sa antigenom antitela se mogu podeliti u nekoliko grupa:

 neutrališuća antitela,
 antitoksini,
 aglutinini,
 precipitini,
 opsonini,
 lizini,
 antitela koja vezuju komplement i tzv.
 blokirajuća antitela.

Neutrališuća antitela sprečavaju štetna dejstva mikroorganizama na taj način što

onemogućavaju njihovu infektivnost. Naročito su značajna kod virusnih infekcija.
Antitoksini neutrališu antigene koji izazivaju toksične efekte.
Aglutini su antitela koja se vezuju za antigene u obliku čestica ili ćelija i dovode do njihovog
grupisanja ili aglutinacije. Tako, na primer, ova antitela se vežu za cele bakterijske ćelije
dovodeći do njihovog grupisanja na pojedinim mestima i omogućavaju fagocitima da progutaju
odjednom veliki broj bakterija.
Precipitini su antitela koja reaguju sa rastvorljivim antigenima. Učestvuju u inaktivisanju nekih
faktora patogenosti mikroorganizama.
Opsonini vezivanjem za površinu mikroorganizama omogućavaju makrofagima da ih
fagocituju.
Lizini su antitela koja mogu u prisustvu komplementa da liziraju mikroorganizme i eritrocite
(bakteriolizini, hemolizini).
Antitela koja vezuju komplement predstavljaju antitela koja se vežu za površinske antigene
celih ćelija, a potom se za taj kompleks veže aktivni sistem komplementa koji oštećuje zid
ćelije(bakterije) tako da citoplazma iscuri.
Blokirajuća antitela se vežu za adekvatne antigene, ali ne dovode ni do kakve reakcije. Ona,
dakle, samo blokiraju determinantna mesta.

8
 4. Reakcija antigen-antitelo

Reakcija antigen-antitelo prdstavlja vezivanje antigena za antitelo. To je fizičko-hemijsko

vezivanje površine antigena za površinu antitela.

slika 3. Reakcija antigena i antitela

Ova reakcija je strogo speifična, odnosno za antigen se vezuju samo ona antitela čiji je
nastanak stimulisao taj antigen. Molekul antigena sadrži antigensku determinantu(epitop), a
antitelo mesta na površini koja se vezuju za epitope(paratop). Veza epitope i paratopa se
ostvaruje po principu strukturne komplementarnosti, ili po principu ,,ključa i brave“, a vezuju se
nekovalentnim vezama (vodonične veze, jonske veze). Reakcija antigen-antitelo ima dve faze. U
prvoj fazi dolazi do specifičnog spajanja varijabilnog dela kratkih i dugih lanaca antitela za
determinantnu grupu antigena. Ova faza se odvija brzo i nije vidljiva. Druga faza može biti
vidljiva i uočava se kao aglutinacija, precipitacija, liza ćelija itd. Ova faza se sporije odvija.
Za neke reakcije antigen-antitelo potreban je enzimski sistem nserumskih proteina-
komplement, koji aktivira reakciju između antigena i antitela. Zbog toga se reakcije dele na one
bez posredstva komplementa i one sa posredstvom komplementa. U reakcije bez posredstva
komplementa ubrajaju se aglutinacija, precipitacija, neutralizacija i dr. U reakcije sa posredstvom
komplementa ubrajaju se litičke reakcije i reakcije imobilizacije.

Aglutinacija je pojava kada se cele ćelije(bakterije, eritrociti), slepljuju u grupice.Ovu pojavu

izazivaju antitela , tzv. aglutinini. Aglutinacija je našla praktičnu primenu u imunološkoj
9
dijagnostici kao serološka reakcija. Serološka reakcija aglutinacije može se koristiti za
otkrivanje antigena pomoću poznatih antitela ili ,obrnuto, za otkrivanje antitela pomoću poznatih
antigena. Poznate serološke reakcije tipa aglutinacije su: Vidalova reakcija za trbušni tifus,
Rajtova reakcija za brucelozu i Vajl-Feliksova reakcija za dijagnostiku pegavca. Reakcije
aglutinacije se izvode na predmetnoj pločici ili u epruvetama. Aglutinacija na predmetnom staklu
je veoma brza i praktična za izvođenje.

slika 4. Aglutinacija

Na pločicu se stavi kap poznatog antiseruma i u nju dodaju žive ili mrtve bakterije koje se
ispituju. Posle mešanja seruma i bakterija napravi se homogena suspenzija. Za nekoliko sekundi
ili minuta u suspenziji se (kod pozitivne reakcije) formiraju aglutinati (pahuljičaste, zrnaste
aglimeracije bakterija).

slika 5. Aglutinacija na pločici

10
 U dijagnostičke svrhe razviijeni su i testovi tipa aglutinacije u kojima se antigeni koji nisu
ćelije pasivno vežu za nosače(eritrocite,čestice lateksa). Među tim testovima najčešće se koriste
testovi hemaglutinacije i lateks testovi.
Precipitacija je pojava u kojoj se reakcija odvija između rastvorljivih (solubilnih) antigena i
antitela(precipitina). Precipitacija je reakcija analogna aglutinaciji. Razlika je jedino u tome što
je antigen kod aglutinacije u vidu cele ćelije, a kod precipitacije je to nevidljiva molekula. Brojne
su primene modifikacija precipitacije u dijagnostičke svrhe (precipitacija u gelu,
imunoelektroforeza).
Litičke reakcije se zasnivaju na pojavi lize ćelija pod dejstvom specifičnih antitela (lizini) uz
prisustvo komplementa. Ako ova antitela liziraju bakterije, nazivaju se bakteriolizini, a pojava
bakterioliza. Kada se radi o lizi eritrocita, antitela se nazivaju hemolizini, a pojava hemoliza.
Najveću primenu u serološkoj dijagnostici našla je reakcija koja se bazira na pojavi vezivanja
komplementa, tzv, reakcija vezivanja komplementa (RVK). Primenom RVK dokazuje se
prisustvo specifičnih antitela koja vezuju komplement. Iako se reakcija tehnički teže izvodi,
našla je praktičnu primenu u serološkoj dijagnostici brojnih oboljenja izazvanih bakterijama,
virusima i protozoama. Najpoznatiji je RVK u dijagnosticici sifilisa.

Reakcije imobilizacije su takođe našle primenu u serološkoj dijagnostici. Neke pokretne

bakterije postaju nepokretne u prisustvu specifičnih antitela(imobilizina) i komplementa.
Najpoznatiji je Nelson-Majerov test imobilizacije treponeme palidum u dijagnozi sifilisa. Na
principu reakcije antigen-antitelo uobličeni su i drugi serološki testov: imunofluorescentni test,
radioimuni test i imunoenzimski test. Da bi se reakcija antigen-antitelo učinila vidljivom, pri
izvođenju ovih testova specifična antitela se obeležavaju fluorescentnim bojama, radioaktivnim
elemntima i enzimima. Ovi testovi su našli najširu primenu u serološkoj dijagnostici brojnih
oboljenja jer su vrlo osetljivi i specifični , tako se njihovom primenom može sigurno postaviti
dijagnoza. Primenom ovih testova mogu se otkriti speifična antitela IgM klase, koja ukazuju na
svežu infekciju , što je od neprocenjive vrednosti za dijagnostikovanje nekih oboljenja.

11
 4.1. Sinteza, pojava i trajanje antitela

Kao što se u toku primarne imunološke reakcije prva stvaraju specifična antitela IgM klase ( a
tek zatim IgG), tako su IgM antitela i filogenetski nastala pre imunoglobilina IgG.

U toku razvoja jedinka , prva antitela koja mogu nastati su IgM klase (u slučaju intrauterine
infekcije ploda mogu se stvarati u poslednja tri meseca trudnoće). Dokazivanje IgM antitela u
novoronđečeta , znak je intrauterine infekcije ploda. Sopstvene imunoglobuline G novorođenče
može da stvara od trećeg meseca posle rođenja.

Ostale klase antitela (IgA, IgD i IgE) stvaraju se od rođenja i sa starošću odojčeta njihova
količina raste.

Cirkulišiće imunoglobuline produkuju plazma ćelije i to najviše u slezini i limfnim

čvorovima. Odatle oni prolaze u krv i raznose se po čitavom telu.
Vremenski period od ulaska antigena u organizam, do pojave speifičnih antitela u cirkulaciji,
naziva se fazom indukcije. Sa pojavom antitela nastaje faza produkcije. Jedinka može da stvara
oko 10 na 8. antitela različite specifičnosti.

12
 5. Zaključak

Antitela su vrsta molekula glikoproteina , nazvani i imunoglobulini (Ig) ,koje stvaraju B-

limfociti. Vezuju antigene, često visokospecifično i sa velikim afinitetom. Osnovna strukturna
jedinica antitela sastoji se od dva identična teška lanca i dva identična laka lanca.
Aminoterminalni varijabilni regioni teških i lakih lanaca čine mesta vezivanja antigena, dok
karboksiterminalni konstantni regioni teških lanaca funkcionalno reaguju sa drugim molekulima
imunskog sistema. Svaka jedinka ima milione različitih antitela, od kojih svako ima jedinstveno
mesto za vezivanje antigena. Sekretovana antitela obavljaju različite efektorske funkcije,
uključujući neutralizaciju antigena, aktivaciju sistema komplementa i stimulaciju fagocitoze koja
dovodi do destrukcije mikroorganizama.

13
 6. Literatura

1. Babskij, E,B, Zubkov, A,A, Kosickij, G, I, Hodorov, B, I. (1971): Fiziologija čoveka,

Naučna knjiga, Beograd
2. Nikolič, B.(1991) : Osnovi fiziologije čoveka, Medicinska knjiga, Beograd- Zagreb
3. Petrović, M. V. (1991): Uporedna fiziologija (I deo), ZUNS, Beograd
4. Petrović, Jelena, Crkvenjakov, R, Kojić, Milka, Savić, Ana (1980): Biohemija i
molekularna biologija sa praktikumom (za IV raz. usmerenog obrazovanja), Naučna
knjiga, Beograd
5. Tadžer, I (1976): Opšta patološka fiziologija, Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb
6. Imunologija, Vera Jerant Patić
7. Mikrobiologija ,mr. Gordana Jovanović

14