Ispovest

Vojislav Ilic

Na trosnom cunu, bez krme i nade,

U meni vera gubi se i mre;
Ja vise nista ne verujem, nista|
Il' bolje reci: ja verujem sve.

Na moru burnom ljudskoga zivota

Prerano sam upoznao svet:
Za mene zivot nistavna je senka,
Za mene zivot otrovan je cvet.

Trpi i zivi|... Prijatelju dragi,

O mnogo cemu mislio sam ja -
O blago onom, ko ne misli nista,
Taj manje tuzi, manje jada zna|

. . . . . . . . . . . . . . .

Burne su strasti izvor mnogih zala,

Nesreci ljudskoj pocetak je strast;
More zivota one strasno mute,
Nad ljudskom dusom njihova je vlast.

. . . . . . . . . . . . . .

Sve, sto god zivi-svom se padu kloni

Promenom vreme oznacava hod;
Ono nam daje veru i obara,
Slabi i snazi ceo ljudski rod.

. . . . . . . . . . . . . .