Stephen King

IZMAGLICA
Naslov originala
The mist (1980)

DOLAZAK OLUJE

Evo šta se desilo. Te noći kada se najzad okončao najgori

toplotni talas u istoriji severne Nove Engleske - u noći 19. jula -
čitav region zapadnog Mejna bio je ošinut najopasnijim
gromovnim olujama koje sam ikada video.
Ziveli smo na Dugom jezeru, i videli smo kako se prve oluje
probijaju ka nama preko vode tik pre mraka. Jedan sat pre
toga, vazduh je bio sasvim nepokretan. Američka zastava koju
je moj otac postavio na naše sklon[šte za čamce 1936. pružala
se mlitavo niz svoju motku. Cak joj ni rub nije lepršao. Vrućina
1
je bila kao čvrsta stvar, i delovala je duboko poput izvorske
vode. To popodne nas troje smo išli da plivamo, ali voda nije
pružala olakšanje, izuzev ako se ne ode duboko. Ni Stefi ni ja
nismo hteli da idemo duboko jer Bili nije mogao. Biliju je pet
godina.
U pola šest smo ravnodušno pojeli hladnu večeru, sendviče
sa šunkom i krompir salatu, na verandi koja gleda na jezero.
Izgleda da niko nije hteo bilo šta drugo osim pepsi, iz čelične
kofe sa kockicama leda.
Posle večere Bili je otišao pozadi da se malo igra na svojim
penjalicama. Stef i ja smo sedeli bez mnogo priče, pušili i
posmatrali Harison na suprotnoj strani preko ozbiljnog ravnog
ogledala jezera. Nekoliko motornih čamaca zujalo je napred-
nazad. Zimzeleno drveće tamo preko delovalo je prašnjavo i
izubijano. Na zapadu, veliki ljubičasti gromovni oblaci lagano
su rasli, grupisali se kao vojska. U njima blesnu munja. Do nas,
radio Brenta Nortona namešten da hvata onu stanicu sa
klasičnom muzikom što emituje sa vrha Maunt Vašingtona,
slao je glasni šum statike svaki put kad bi munja blesnula.
Norton je bio advokat iz Nju Džersija, i njegovo imanje na
Dugom jezeru sastojalo se samo od letnje kućice bez peći ili
izolacije. Pre dve godine imali smo spor oko međe koji je
završio pred okružnim sudom. Ja sam dobio. Norton je tvrdio
da sam ja dobio zbog toga što je on dođoš. Nismo se baš voleli.
Stef uzdahnu i zamaha ivicom ivicom grudnjaka ispred
vršaka dojki. Sumnjam da ju je to naročito rashladilo, ali
prilično je poboljšalo vidik.
“Ne želim da te plašim”, rekoh ja, “ali mislim da se sprema
gadna oluja.”

2
 Ona me pogleda sumnjičavo. “I sinoć i preksinoć je bilo
gromovnih oblaka, Dejvide. Prosto su se rasturili.” “Večeras
neće.”
“Ne?”
“Ako bude baš gadno, sići ćemo dole.”
“Koliko gadno misliš da može da bude?”
Moj tata je bio prvi koji je na ovoj strani jezera izgradio
kuću za preko cele godine. Kad je bio jedva nešto više od
deteta, on i njegova braća podigli su letnje imanje gde je sada
kuća, i 1938. letnja oluja ga je sasvim sravnila, sa sve kamenim
zidovima. Izvuklo se samo sklonište za čamce. Godinu dana
kasnije, započeo je veliku kuću. Ono što nanosi štetu kada
gadno duva jeste drveće. Ono stari, i vetar ga obara. To je način
na koji majka priroda povremeno pravi veliko spremanje.
“U stvari, ne znam”, rekoh sasvim iskreno. “Samo sam čuo
priče o velikoj oluji iz tridesetosme. Ali sa jezera vetar može da
se digne kao ekspresni voz.”
Bili se vrati malo kasnije i požali se da penjalice više nisu
zabavne jer su se skroz “oznojile”. Prođoh mu prstima kroz
kosu i dadoh mu još jednu pepsi. Više posla za zubara.
Gromovni oblaci su se približavali, potiskujući plavetnilo.
Više nije bilo sumnje da dolazi oluja. Norton je isključio radio.
Bili je sedeo između majke i mcne posmatrajući nebo, opčinjen.
Zatutnja grom, kotrljajući se polako preko jezera a onda
ponovo uzvraćati odjekom. Oblaci su se uvijali i kotrljali, sad
crni, sad Ijubičasti, smi puni žila, sad opet crni. Postepeno su se
raširili nad jezerom, i mogao sam da vidim delikatnu mrežu
kiše kako se spušta iz njih. Još je bilo daleko. Dok smo gledali,
kiša je verovatno padala na Bolsterove fabrike, a možda čak i
na Norvej.

3
 Vazduh poče da se kreće, najpre u trzajima, dižući pa onda
ponovo spuštajući zastavu. Poče da biva svežije, i zadrža se
tako, hladeći nam znoj na telima, a onda naizgled ledeći ga.
Tada videh kako se preko jezera kotrlja srebrna zavesa.
Zbrisala je Harison za par sekundi, a onda pošla pravo na nas.
Motomi čamci su napustili mesto zbivanja.
Bili ustade sa stolice, minijaturne replike naših režiserskih
stolica, sa sve njegovim imenom odštampanim pozadi. “Tatice!
Gledaj!”
“Hajdemo unutra”, rekoh. Ustao sam i obgrlio ga oko
ramena.
“Ali vidiš li to? Tata, šta je to?”
“Vodeni ciklon. Hajdemo unutra.”
Stefi baci brz, zaprepašćen pogled na moje lice i onda reče:
“Hajde, Bili. Uradi kako ti otac kaže.”
Uđosmo kroz klizna staklena vrata koja se otvaraju u
dnevnu sobu. Zatvorih vrata gurajući ih duž ležišta i zastadoh
da još jednom pogledam napolje. Srebrna zavesa je bila na tri
četvrtine puta preko jezera. Rastvorila se u mahnito zavrtelu
čajnu šolju između sve nižeg neba i površine vode, koja je
dobila boju olova prošaranu belim hromom. Jezero je počelo
užasno da liči na okean sa visokim talasima koji se kotrljaju
unutra i nagore šalju penu sa dokova i molova. Napolju, na
sredini, veliki zapenušani talasi bacali su glave napred-nazad.
Posmatranje vodenog ciklona bilo je hipnotično. Već je bilo
gotovo iznad nas kad je munja blesnula tako sjajno da mi je sve
odštampala na očima u negativu još trideset sekundi kasnije.
Telefon se oglasi zaprepašćenim ting! i ja se okrenuh da bih
spazio moju ženu i sina kako stoje baš ispred velikog

4
panoramskog prozora koji nam pruža slikoviti pogled na
jezero prema severozapadu.
Dođe mi jedna od onih strašnih vizija - mislim da su one
rezervisane isključivo za muževe i očeve - kako panoramski
prozor puca na unutra sa dubokim, grubim kašljucavim
zvukom i šalje nazubljene strele stakla u goli stomak moje
žene, u lice i vrat moga dečaka. Užasi Inkvizicije nisu ništa u
poređenju sa sudbinom koju um može da zamisli za one koje
volite.
Zgrabih ih oboje snažno i odvukoh dalje. “Sta to radite,
dođavola? Sklanjajte se odatle!”
Stefi mi uputi zaprepašćeni pogled. Bili me je samo gledao
kao da se delimično probudio iz dubokog sna. Odvedoh ih u
kuhinju i udarih po prekidaču za svetlo. Telefon se ponovo
oglasi sa ting-a-ling.
Onda dođe vetar. Izgledalo je kao da je kuća 747-ica koja
uzleće. Bio je to visoki neprekidni zvižduk koji se ponekad
produbljivao do urlajućeg besa pre nego što se otkliže u bučni
vrisak.
“Siđite dole”, rekoh Stef, i sada sam morao da vičem da bi
me čula. Direktno iznad kuće grom pljesnu dve mamutske
daske jednu o drugu i Bili mi se skupi uz nogu.
“Dođi i ti!” uzvrati Stef vičući.
Klimnuh glavom i rukama im pokazah da pođu. Morao sam
da odvojim Bilija od noge.
“Idi s majkom. Hoću da uzmem nekoliko sveća za slučaj da
nestane svetla.”
Otišao je s njom, a ja počeh da otvaram komode. Znate,
sveće su čudne stvari. Ostavite ih tu svakog proleća, znajući da

5
letnja oluja može da prekine struju. A kada vreme dođe, one se
kriju.
Kopao sam po četvrtoj komodi, pored pola unce trave koju
smo Stef i ja kupili pre četiri godine i još uvek nismo mnogo
popušili, pored Bilijevog kompleta cvojsotavih zuba na
navijanje iz prodavnice sjajnih fazona, pored nanosa fotografija
koje Stefi stalno zaboravlja da zalepi u naš album. Pogledao
sam ispod Sirsovog kataloga i iza kjupi lutke sa Tajvana koju
sam osvojio na frajburškom vašaru oborivši drvene boce za
mleko teniskom loptom.
Nađoh sveće iza kjupi lutke sa staklastim očima mrtvaca.
Još su bile umotane u celofan. Kako mi se šaka sklopila nad
njima svetla nestade i jedini elektricitet ostade onaj na nebu.
Trpezarija je bila osvetljena nizom naizmeničnih bljesaka bele i
ljubičaste boje. Čuo sam da je dole Bili počeo da plače, i Stef
kako tiho mrmlja da bi ga umiril
Moraću da bacim još jedan pogled na oluju.
Vodeni ciklon je ili prošao kraj nas, ili se razbio kad je
stigao do linije obale, ali i dalje nisam mogao da vidim više od
dvadeset jardi u pravcu jezera. Voda je bila u totalnom metežu.
Video sam nečiji dok - možda Džesersov - kako žurno prolazi
sa glavnim podupiračima naizmenično okrenutim prema nebu
i uronjenim u zapenjenu vodu.
Siđoh dole. Bili dotrča do mene i prilepi mi se za noge.
Podigoh ga i zagrlih. Onda upalih sveće. Sedeli smo u
gostinskoj sobi na suprotnom kraju hodnika od mog malog
studija i gledali jedno drugome u lice u treperavom žutom
odsjaju, slušajući kako oluja urla i udara nam o kuću. Oko
dvadeset minuta kasnije začusmo prasak paranja i cepanja

6
kada se jedan od velikih borova srušio u blizini. Onda nastupi
tišina.
“Je li gotovo?” upita Stef.
“Možda”, Tekoh ja. “Možda samo za kratko.”
Popesmo se, svako od nas sa po svećom, kao sveštenici koji
idu na večernje. Bili je svoju nosio ponosno i pažljivo. Nošenje
sveće, nošenje vatre, bilo je za njega veoma velika stvar.
Pomagalo mu je da zaboravi na to da se plaši.
Bilo je suviše mračno da bi se videlo kolika je šteta naneta
okolini kuće. Prošlo je Bilijevo vreme za spavanje, ali nijedno
od nas nije predložilo da ga pošaljemo u krevet. Sedeli smo u
dnevnoj sobi, slušali vetar, i gledali munje.
Oko sat kasnije poče ponovo da se roguši. Tri nedelje
temperatura je bila preko devedeset, a šest dana od tih
dvadeset i jedan Državna meteorološka služba na
portlendskom aerodromu objavila je temperature od preko sto
stepeni. Ćudnovato vreme. Zajedno sa satirućom zimom kroz
koju smo prošli i kasnim prolećem, neki ljudi su ponovo izvukli
ono staro otrcano o dugoročnim rezultatima testiranja
atomske bombe iz pedesetih. To, i naravno, smak sveta.
Najotrcanije od svih.
Drugi udar nije bio tako jak, ali smo čuli pad nekoliko
stabala koje je oslabilo prvi nalet. Kad je vetar ponovo počeo
da zamire, jedno teško zatutnja po krovu, poput pesnice
spuštene na poklopac mrtvačkog sanduka. Bili poskoči i
bojažljivo podiže pogled.
“Izdržaće, šampione”, rekoh ja.
Bili se nervozno nasmeja.
Oko deset sati dođe poslednji udar. Bilo je gadno. Vetar je
zavijao gotovo isto tako glasno kao i prvi put, i činilo se da

7
munje sevaju svuda oko nas. Pade još stabala i začu se
rascepljujući prasak dole pored vode, koji natera Stef da se
oglasi tihim uzvikom. Bili joj je zaspao u krilu. “Dejvide, šta je to
bilo?”
“Mislim da je to bilo sklonište za čamce.”
“O. O, Isuse.”
“Stefi, hoću da ponovo siđemo.” Uzeh Bilija u naručje i
ustadoh sa njim. Stefine oči su bile krupne i preplašene.
“Dejvide, hoće li sa nama biti sve u redu?”
“Da.”
“Stvarno?”
“Da.”
Siđosmo. Deset minuta kasnije, kad je poslednji udar došao
do vrhunca, odozgo se začu rascepljujući prasak - panoramski
prozor. Dakle, moja ranija vizija možda na kraju krajeva nije ni
bila toliko luda. Stef, koja je zadremala, probudi se s
prigušenim krikom, a Bili se nelagodno promeškoljio u
gostinskom krevetu.
“Ući će kiša”, reče ona. “Upropastiće nameštaj.”
“Ako upropasti, neka. Osiguran je.”
“To ništa ne vredi”, reče ona uznemirenim, svađalačkim
glasom. “Toaletni sto tvoje majke... naša nova sofa... TV u boji...”
“Šššš”, rekoh ja. “Spavaj.”
“Ne mogu”, reče ona i pet minut kasnije zaspa.
Ostao sam budan još pola sata sa jednom upaljenom
svećom koja mi je pravila društvo, slušajući kako grmljavina
napolju hoda i priča. Imao sam osećaj da će mnogi ljudi iz
jezerskih naselja ujutro zvati svoje agente osiguranja, da će
mnogo motornih testera drndati dok vlasnici kućica budu sekli

8
stabla koja su im pala na krovove i probila im prozore, i da će
mnogo narandžastih kamiona elektrodistribucije biti na putu.
Oluja je sada jenjavala, bez naznaka da nailaze novi udari.
Vratih se gore, ostavivši Stef i Bilija na krevetu, i poglcdah u
dnevnu sobu. Klizna staklena vrata su izdržala. Ali tamo gde je
bio panoramski prozor sada se nalazila nazubljena rupa
ispunjena brezovim lišćem. Biia je to krošnja starog drveta koje
je stajalo pored našeg spoljnog prilaza suterenu otkad znam za
njega. Gledajući njegovu krošnju, sada u poseti našoj dnevnoj
sobi, mogao sam da shvatim šta je Stef mislila kad je rekla da
osiguranje ništa ne vredi. Voleo sam to drvo. Bilo je tvrdi borac
iz mnogih zima, jedino drvo na jezerskoj strani kuće koje je
bilo pošteđeno moje motorne testere. Veliki komadi stakla na
tepihu iznova i iznova odražavali su plamen moje sveće.
Podsetih sebe da upozorim Stef i Bila. Ovde će morati da nose
papuče. Oboje su voleli jutrom da gacaju unaokolo bosi.
Ponovo siđoh. Spavali smo svo troje u gostinskom krevetu,
Bili između Stef i mene. Sanjao sam da gledam Boga kako hoda
preko Harisona na suprotnoj strani jezera, Boga tako
džinovskog da se iznad pasa gubio u vedrom plavom nebu. U
snu sam mogao da čujem kidajući prasak i rascepljivanje
polomljenog drveća dok je Bog utiskivao šume u oblik Svojih
koraka. Kružio je oko jezera, približavajući se bridžtonskoj
strani, prema nama, i sve kuće, kućice i letnja imanja prskala su
u ljubičasto-belom plamenu kao munje, i ubrzo je dim pokrio
sve. Dim je pokrio sve kao izmaglica.

9
 POSLE OLUJE
NORTON
PUT DO GRADA

“Auu-uu”, reče Bili.

Stajao je kraj ograde koja razdvaja naše imanje od
Nortonovog i posmatrao naš prilazni put. Prilazni put se pruža
četvrt milje do puta za kamp, koji se, opet, pruža oko tri
četvrtine milje do produžetka asfaltnog puta sa dve trake, po
imenu Kanzaški drum. Od Kanzaškog druma možete ići gde
god želite, pod uslovom da je to Bridžton.
Video sam ono što je Bili posmatrao, i srce mi se sledilo.
“Ne prilazi bliže, šampione. Tu gde si dovoljno je blizu.”
Bili se ne usprotivi.
Jutro je bilo vedro i čisto poput zvona. Nebo, koje je imalo
u vreme toplotnog talasa meku, zamagljenu boju, povratilo je
duboko, sveže plavetnilo gotovo nalik na jesenje. Duvao je
lagani povetarac i terao vesele suncokrete na priiaznom putu
napred-nazad. Nedaleko od mesta gde je Bili stajao čula se
neprekidna šištava buka, a tamo u travi bilo je nešto za šta
biste u prvom trenutku pomislili da je izuvijano klupko zmija.
Dvadeset stopa dalje, električni kablovi koji su vodili do naše
kuće pali su neuredno umršeni i ležali u sprženoj travi. Lenjo
su se uvijali i štrčali. Da trava i drveće nisu tako potpuno bili
nakvašeni žestokom kišom, mogla je kuća da se zapali. Ovako,
zapalio se samo taj deo koji su žice direktno dodirivale. “Tatice,
dal’ bi to moglo nekog da ’lektrifikuje?”
“Da. Moglo bi.”
“Sta ćemo da radimo s tim?”
10
 “Ništa. Čekaćemo električare.”
“Kad će oni doći?”
“Ne znam.” Petogodišnjaci imaju pitanja koliko Holmark
karata. “Mislim da su jutros prilično zauzeti. Hoćeš da prošetamo
do kraja prilaznog puta?”
On krenu ka meni, a onda stade, nervozno posmatrajući
žice. Jedna od njih se pogrbi i lenjo preturi, kao da doziva.
“Tatice, može li ’lektricitet da prođe kroz zemlju?” Pošteno
pitanje. “Da, ali ne brini. Elektricitet želi zemlju, ne tebe, Bili.
Biće u redu ako se držiš dalje od žice.” “Želi zemlju”, promrmlja
on, a onda dođe do mene. Hodali smo uz prilazni put držeći se
za ruke.
Bilo je gore nego što sam zamišljao. Drveće je preko
prilaznog puta palo na četiri razna mesta, jedno od njih malo,
dva osrednja, i jedno matoro luče koje po sredini mora da je
imalo pet stopa. Mahovina se na njemu skorila kao plesnivi
korzet.
Grane su, neke poluogoljene od lišća, ležale svuda u
izobilju poput slamki. Bili i ja odosmo do puta za kamp,
bacajući manje grane u šumu na obe strane. To me podseti na
jedan letnji dan od pre možda dvadeset pet godina; nisam
mogao biti mnogo stariji nego Bili sada. Svi moji stričevi su bili
tu, i proveli su dan u šumi sa sekirama, sekiricama i Darsijevim
motkama, sekući grmlje. Kasnije popodne, svi su seli za sto za
piknik sa nogarama, koji su imali moj otac i majka, i bio je to
čudovišni obrok viršli, hamburgera i krompir salate. Ruben je
skočio u jezero sa sve odećom, pa čak i sa brodaricama. Tih
dana u ovim šumama još uvek je bilo jelena.
“Tatice, smem da odem do jezera?”

11
 Umorio se od bacanja granja, a ono što treba uraditi sa
malim dečakom kada se umori jeste pustiti ga da ode i radi
nešto drugo. “Svakako.”
Dođosmo zajedno do kuće i onda Bili skrenu desno,
obilazeći je i široko izbegavajući srušene žice. Ja odoh levo, u
garažu, da izvučem svog Mek Kuloha. Kao što sam
pretpostavio, već sam mogao da čujem neprijatnu pesmu
motornih testera gore i dole duž jezera.
Napunih rezervoar, skinuh košulju i pođoh nazad uz
prilazni put kad Stef izađe napolje. Ona pogleda nervozno
srušeno drveće koje je ležalo preko prilaznog puta. “Koliko je
gadno?”
“Mogu ga iseći. Koliko je gadno unutra?”
“Pa, počistila sam staklo, ali moraćeš da uradiš nešto sa tim
drvetom, Dejvide. Ne možemo držati drvo u dnevnoj sobi.”
“Ne”, rekoh ja. “Mislim da ne možemo.”
Pogledali smo jedno drugo na jutarnjem suncu i zakikotali
se. Spustio sam Mek Kuloha na betonsku zaravan i poljubio je,
držeći je čvrsto za guzove.
“Nemoj”, promrmljala je. “Bili je...”
U tom trenutku on dođe izjurivši iza ugla kuće. “Tata!
Tatice! Treba da vidiš...”
Stefi spazi ogoljene žice i vrisnu mu da se pazi. Bili, koji je
od njih bio dosta daleko, stade na mestu i izbulji se u majku
kao da je poludela.
“Dobro sam, mama”, reče on pažljivim tonom koji koristite
da primirite vrlo stare i senilne. Hodao je prema nama,
pokazujući koliko mu je dobro, a Stef poče da mi drhti u
naručju.
“U redu je”, rekoh joj u uvo. “Zna sve o njima.”

12
 “Da, ali ljudi ginu”, reče ona. “Stalno daju priloge na
televiziji o golim žicama, a ljudi - Bili, hoću da smesta uđeš u
kuću!”
“Ao, hajde, Mama! ’Oću da Tati pokažem sklonište za
čamce!” Oči su mu bile gotovo iskolačene od uzbuđenja i
razočarenja. Okusio je deo post-olujne apokalipse i želeo je s
nekim da ga podeli.
“Smesta ulazi! Te žice su opasne i...”
“Tata kaže da žele zemlju a ne mene...”
“Bili, ne suprostavljaj mi se!”
“Sići ću i pogledati, šampione. Sidi i ti.” Osetio sam kako se
Stef ukočila kraj mene. “Idi s druge strane, dete.” “Da! Važi!”
On jurnu kraj nas, niz kamene stepenice koje vode do
zapadnog kraja kuće, dve po dve. Nestade uz lepršanje kraja
košulje, ostavljajući za sobom jednu reč - “Au!” - kao da je
spazio neko drugo parče uništenja.
“On zna za žice, Stefi.” Uhvatih je nežno za ramena. “Boji ih
se. To je dobro. To ga čini bezbednim.”
Jedna suza spusti joj se niz lice. “Dejvide, bojim se.” “Ma
hajde” Gotovo je.”
“Je li? Prošla zima... i poslednje proleće... u gradu su ga zvali
cmo proleće... rekli su da u ovim krajevima nije bilo takvog od
1888...”
“Oni” su nesumnjivo bili gospođa Karmodi, koja drži
bridžtonsku antikvarnicu, prodavnicu starudija po kojima Stef
ponekad voli da kopa. Bili je voleo da ide s njom. U jednoj od
senovitih, prašnjavih zadnjih soba, punjene sove sa očima sa
zlatnim prstenovima širile su svoja krila zauvek dok su im
noge beskonačno držale lakirana debla; trio punjenih rakuna
stajao je oko “rečice” koju je predstavljalo dugo parče

13
prašnjavog ogledala; i jedan vuk izjeden od moljaca, koji je
penio piljevinom umesto balama oko njuške, kezio se jezivim
večitim kezom. Gospođa Karmodi je tvrdila da je vuka ubio
njen otac kada je ovaj došao da se napoji na Stivensovom
potoku jednog septembarskog popodneva 1901.
Ekspedicije u Antikvarnicu gospođe Karmodi dobro su
delovale na moju ženu i sina. Ona je volela karnevalsko staklo,
a on smrt u ime prepariranja. Ali ja sam mislio da ta starica
ispoljava prilično neprijatnu vlast nad Stefinim umom koji je,
što se svega drugog tiče, bio praktičan i tvrdoglav. Našla je
Stefinu ranjivu tačku, mentalnu Ahilovu petu. A nije samo Stef
u gradu bila fascinirana gotskim iskazima i narodnim lekovima
gospođe Karmodi (koji su uvek bili prepisivani u ime Boga).
Voda iz panja vam skida masnice ukoliko vam je muž od
onih koji postanu malo previše slobodni sa pesnicama posle tri
pića. Mogli ste da odredite kakva se zima sprema brojeći
prstenove na gusenicama u junu ili mereći debljinu
avgustovskog saća. A sad, neka nas dobri Bog zaštiti i sačuva,
CRNO PROLEĆE 1888, (sami dodajte svoje uskličnike, koliko
god mislite da zaslužuje). I ja sam čuo tu priču. Jedna je od onih
koje ovde vole da prepričavaju. Ako je proleće dovoljno hladno,
led na jezerima će na kraju pocrneti kao istruleli zub. Vole to
da prepričavaju unaokolo, ali sumnjam da mnogo njih može to
da prepriča sa toliko ubeđenja kao gospođa Karmodi.
“Imali smo jaku zimu i kasno proleće”, rekoh. “Sada imamo
vrelo leto. I imali smo oluju, ali ona je gotova. Ne ličiš na sebe,
Stefani.”
“To nije bila obična oluja”, reče ona istim hrapavim glasom.
“Ne”, rekoh. “U tome ću se složiti s tobom.”

14
 Čuo sam priču o Crnom proleću od Bila Đostija, koji je
posedovao i vodio - na neki način - Đostijev Mobil u Kasko
Vilidžu. Bil je to vodio sa svoja tri sina ispičuture (uz
povremenu pomoć svoja četiri unuka ispičuture... kada su
mogli da odvoje vreme od popravljanja svojih motornih
saonica i terenskih motocikala). Bilu je bilo sedamdeset,
izgledao je kao da mu je osamdeset, a mogao je i dalje da pije
kao da mu je dvadeset i tri, kada je bio raspoložen. Bili i ja smo
odvezli Skauta na punjenje sutradan pošto je iznenadna oluja
sredinom maja spustila skoro stopu mokrog, teškog snega na
region, prekrivši nam travu i cveće. Đosti je prilično bio
zaronio u čašicu, i bio je srećan da može da ispriča priču o
Crnom proleću, zajedno sa svojim originalnim raspletom. Ali,
imamo ponekad sneg u maju; dode i nestane posle dva dana.
Nije to ništa naročito.
Stef ponovo sumnjičavo baci pogled na srušene žice. “Kad
će doći iz elektrodistribucije?”
“Čim budu mogli. Neće dugo. Samo neću da brineš za Bilija.
Glava mu stoji prilično pravo. Zaboravlja da pospremi odeću, ali
neće ti taj otići i stati na gomilu golih žica. On ima dobru, zdravu
dozu samointeresovanja.” Dotaknuh joj kut usana i on poslušno
stade da se pretvara u začetak osmeha. “Bolje?”
“Uvek učiniš da izgledabolje”, reče ona, i to me natera da se
osećam dobro.
Bili nas je dozivao sa jezerske strane kuće da dođemo i
vidimo.
“Hajde”, rekoh. “Pogledajmo štetu.”
Ona frknu ojađeno. “Ako želim da gledam štetu, mogu da
odem i sednem u dnevnu sobu.”
“Onda usreći malo dete.”

15
 Siđosmo niz kamene stepenice sa rukom u ruci. Tek što
smo stigli do njihovog prvog škretanja, Bili naiđe punom
brzinom iz suprotnog pravca i umalo nas ne obori.
“Polako”, reče Stef, mršteći se malo. Možda ga je u mislima
videla kako se zaustavlja u smrtonosnom gnezdu golih žica
umesto kod nas dvoje.
“Morate dođete vidite!” dahtao je Bili. “Sklonište za čamce je
skroz izlupano. Dok je na kamenju... i drveće u zalivu za čamce...
Isuse Hriste!”
“Bili Drejtone!” zagrme Stef.
“Izvini, Mama - ali morate - au!” On opet nestade.
“Pošto je rekao svoje, vesnik propasti odlazi”, rekoh ja, i to
ponovo natera Stef na kikot. “Čuj, pošto presečem to drveće na
prilaznom putu, otići ću do Centralne kancelarije Mejna za
struju na Portlendski drum. Reći im šta imamo. Važi?”
“Važi”, reče ona zahvalno. “Kada misliš da možeš da odeš?”
Da nije bilo velikog drveta - onog sa plesnivim korzetom
mahovine - bio bi to posao za jedan sat. Kada se doda i veliko,
mislim da posao ne bi bio gotov do jedanaest ili tako nešto.
“Daću ti onda ručak ovde. Ali moraćeš da mi doneseš neke
stvari iz tržnice... skoro nam je nestalo mleka i butera. Takođe...
pa, moraću da ti napravim spisak.” Dajte ženi neku nesreću i
pretvoriće se u vevericu. Zagrlih je i klimnuh,glavom.
Obidosmo oko kuće. Bio mi je potreban samo jedan pogled da
shvatim zašto je Bili bio pomalo preneražen.
“Zaboga”, reče Stef prigušenim glasom.
Mesto na kom smo stajali bilo je dovoljno visoko da vidimo
gotovo četvrt milje linije obale - Biberovo imanje s naše leve
strane, naše sopstveno, i imanje Brenta Nortona s desne.

16
 Ogroman stari bor koji je čuvao naš zaliv za čamce bio je
ošišan od polovine na gore. Ono što je ostalo izgledalo je kao
surovo zašiljena olovka, a unutrašnjost drveta delovala je
svetlucavo i bespomoćno belo naspram spoljne kore
zatamljene starošću i vremenom. Stotinu stopa od drveta,
gornja polovina starog bora ležala je delimično uronjena u naš
plitki zaliv. Pade mi na pamet da imamo sreću što nam nije
potopio na| mali Star Kruzer. Nedelju dana ranije nastao je
neki problem s njegovim motorom pa je još bio u neplskoj
marini, čekajući strpljivo na red.
S druge strane našeg malog dela obale, sklonište za čamce
koje je sagradio moj otac - sklonište u kojoj se nekad nalazile
Kris Kraft dug šezdeset stopa kada je bogatstvo porodice
Drajton bilo veće nego danas - ležalo je pod drugim velikim
drvetom. Videh da je to ono koje je stajalo na Nortonovoj strani
međe. To izazva prvu poplavu besa. Drvo je pet godina bilo
mrtvo i odavno je trebalo da ga sruši. Sada je bilo srušeno tri
četvrtine; naše sklonište za čamce ga je podupiralo. Krov je
poprimio pijani, zaneseni izgled. Vetar je razbacao parčiće iz
rupe koju je drvo napravilo po čitavom placu na kome se
nalazilo sklonište. Bilijev opis “izlupano” bio je dobar koliko i
svaki drugi.
“To je Nortonovo drvo!” reče Stef. I to je rekla sa takvom
ozlojeđenošću da sam morao da se nasmešim uprkos bolu koji
sam osećao. Jarbol je ležao u vodi, a Stara Slava je gnjecavo
plutala kraj njega, upletena u konopac. A mogao sam da
zamislim Nortonov odgovor: Tuži me.
Bili je bio na kamenom molu i ispitivao dok izbačen na
stenje. Bio je ofarban u veselo plavo sa žutim prugama. On

17
pogleda preko ramena prema nama i povika radosno: “To je od
Martinsovih, zar ne?”
“Da, jeste”, rekoh ja. “Zagazi i upecaj zastavu, Veliki Bile,
hoćeš?”
“Naravno!”
Desno od mola bila je mala peskovita plaža. Godine 1941,
pre nego što je Perl Harbur otplatio čitavu Veliku Krizu u krvi,
moj tata je unajmio čoveka da kamionom doveze taj fini pesak
za plažu - šest punih kamiona za istovar - i da ga naspe negde
do dubine meni do bradavice, recimo pet stopa. Radnik je
naplatio osamdeset dolara za posao, i pesak se nikad nije ni
pomerio. A isto tako, znate, na svoje zemljište sada ne smete da
naspete pesak za plažu. Sad kad su otpadne vode od industrije
izgradnje kućica koja je u procvatu pobile vežinu riba a ostatak
učinile nesigurnim za jelo, agencija za zaštitu životne sredine je
zabranila postavljanje peskovitih plaža. Vidite, one bi mogle da
poremete ekologiju jezera, i trenutno je to protivzakonito za
sve osim zatvelike zemljoposednike.
Bili je pošao po zastavu - a onda stao. Istog trenutka osetih
kako se Stef kraj mene ukočila, pa spazih to i sam. Harisonska
strana jezera je nestala. Bila je pokopana pod
linijom.svetlobele izmaglice, kao da se oblak za lepog vremena
spustio na zemlju.
Moj san od protekle noći se povrati, i kada me Stef upita
šta je to, reč koja mi je prva gotovo iskočila iz usta bila je Bog.
“Dejvide?”
Tamo preko se nije mogao videti čak ni nagoveštaj obalske
linije, ali godine posmatranja Dugog jezera učinile su da
poverujem da obalska linija nije mnogo skrivena; možda samo
nekoliko jardi. Ivica izmaglice bila je prava gotovo kao lenjir.

18
 “Šta je to, Tata?” povika Bili. Bio je u vodi do kolena i
hvatao natopljenu zastavu.
“Pojas izmaglice”, rekoh ja.
“Na jezeru?” upita Stef sumnjičavo, i u njenim očima mogao
sam da primetim uticaj gospođe Karmodi. Prokleta žena. Moj
sopstveni trenutak nelagodnosti je prolazio.
Najzad, snovi su nematerijalne stvari, kao što je i sama
izmaglica.
“Svakako. Već si ranije viđala izmaglicu na jezeru.” “Nikada
takvu. Ono više liči na oblak.”
“To je zbog sunčevog sjaja”, rekoh ja. “Isto tako izgledaju
oblaci iz aviona kada letiš iznad njih.”
“Sta je moglo to da napravi? Izmaglicu imamo samo kada je
vreme vlažno.”
“Ne, imamo je baš sad”, rekoh ja. “Bar je ima Harison. Mali
ostatak oluje, to je sve. Susret dva fronta. Nešto duž te linije.”
“Dejvide, jesi li siguran?”
Nasmejah se i prebacih ruku oko njenog vrata. “Nisam, u
stvari, kenjam k’o foka. Da sam siguran radio bih prognozu na
ves’tima u šest sati. Idi i napravi svoj spisak za kupovinu.
Ona mi uputi još jedan sumnjičav pogled, osmotri pojas
izmaglice trenutak ili dva zaklonivši oči podignutom
ispruženom šakom, a onda zatrese glavom. “Uvrnuto”, reče ona,
i ode.
Za Bilija izmaglica je izgubila svojstvo novosti. Upecao je
zastavu i zamršeni konopac iz vode. Raširismo ga po travnjaku
da se suši.
“Tata, čuo sam da nije dobro dozvoliti da zastava bilo kad
dodirne zemlju”, reče on poslovnim, hajde-da-ovo-skinemo-s-
vrata tonom.

19
 “Da?”
“Da. Viktor Mek Alister kaže da zbog toga ubijaju ljude
’lektricitetom.”
“Pa, recf ti Viku da je pun onoga od čega trava raste zelena.”
“Balege, zar ne?” Bili je bistar dečko, ali začuđujuće
neduhovit. Za šampiona sve je ozbiljan posao. Nadam se da će
poživeti dovoljno dugo da shvati da je u ovom sve^tu to vrlo
opasno gledište.
“Da, tako je, ali nemoj majci da kažeš da sam to ja rekao.
Kad se zastava osuši, sklonićemo je. Čak ćemo je složiti u trougao
pa ćemo i tu biti na sigurnom terenu.” “Tatice, hoćemo li
popraviti krov skloništa za čamce i nabaviti novi jarbol?” Prvi
put je delovao nespokojno. Možda mu je za izvesno vreme bilo
dosta uništenja.
Potapšah ga po ramenu. “Samo trubiš.”
“Mogu da odem do Biberovih i vidim šta se tamo desilo?”
“Samo na par minuta. I oni će čistiti, a to ponekad ljude čini
gadnim.” Na način na koji sam se ja upravo osećao u vezi
Nortona.
“Važi. Zdravo!” On krenu.
“Ne smetaj im, šampione. I Bili?”
Osvrnuo se.
“Seti se ogolelih žica. Ako ih još vidiš, zaobiđi ih.”
“Naravno, Tata.”
Stajao sam tamo za trenutak, najpre razgledajući štetu, a
zatim ponovo pogledavajući prema izmaglici. Delovala je bliže,
ali bilo je veoma teško tvrditi sa sigurnošću. Ako je bila bliže,
suprotstavljala se svim zakonima prirode, jer je vetar - veoma
blagi lahor - duvao prema njoj. To je, naravno, bilo očigledno
nemoguće. Bila je veoma, veoma bela. Jedino sa čime sam

20
mogao da je uporedim bio je sveže napadali sneg koji leži u
zaslepljujućem kontrastu sa duboko plavom blistavošću
zimskog neba. Ali sneg reflektuje stotine i stotine dijamantnih
tačkica na suncu, a ovaj čudni pojas izmaglice, iako svetao i
čistog izgleda, nije svetlucao. Uprkos onome što je Stef rekla,
izmaglica nije neuobičajena u vedrim danima, ali kad je ima
mnogo, vlaga koju sadrži gotovo uvek izaziva dugu. Ali ovde
duge nije bilo.
Nelagodnost se vrati i povuče me za rukav, ali pre no što je
stigla da se produbi, začuh tih, mehanički zvuk -vut-vut-vut! -
praćen jedva čujnim “Sranje!” Mehanički zvuk se ponovi, ali
ovaj put bez psovke. Treći put grubi zvuk bi propraćen sa
“Mater ti jebem!” u istom ja-sam-sasvim-sam-ali-dečko-ne-da-
sam-besan tonu.
Vut-vut-vut-vut...
...Tišina...
...onda: “Pizdo jedna.”
Počeh da se cerim. Ovde se zvuk dobro prenosi, i sve
zujeće motorne testere bile su dosta daleko. Dovoljno daleko
da prepoznam ne-tako-milozvučne zvuke mog prvog suseda,
slavnog advokata i vlasnika-imanja-na-jezeru, Brentona
Nortona.
Spustih se malo bliže vodi, praveći se da šetkam prema
doku nasukanom na naš mol. Sad sam mogao da vidim
Nortona. Bio je na čistini pored svog prekrivenog trema, i
stajao na tepihu starih borovih iglica odeven u bojom umrljane
farmerke i belu utegnutu majicu. Njegova frizura od četrdeset
dolara bila je u neredu i znoj mu je lio niz lice. Klečao je na
jednom kolenu i patio se sa svojom motornom testerom. Bila je
mnogo veća i lepša od moje male kućne od 79,95 $. Izgleda da

21
je, u stvari, imala sve osim startera. Cimao je uže, proizvodeći
mlitave vut-vut-vut zvuke i ništa više. U srcu se obradovah što
vidim kako mu je jedna žuta breza pala preko stola za piknik i
slomila ga na dva dela.
Norton strahovito cimnu uže za paljenje.
Vut-vut-vutvutvut-VAV. VAT! VATL. VATL. Vut.
Zamalo si ga imao na trenutak, drugar.
Još jedno herkulovsko povlačenje.
Vut-vut-vut.
“Sranje”, prošaputa Norton besno, i iskezi zube na svoju
lepu motornu testeru.
Vratih se oko kuće, prvi put zaista dobro raspoložen otkad
sam ustao. Moja testera je proradila posle prvog povlačenja, i
ja krenuh na posao.
Oko deset sati neko me kucnu po ramenu. Bio je to Bili sa
konzervom piva u jednoj ruci i Stefinim spiskom u drugoj.
Nabih spisak u zadnji džep farmerki i uzeh pivo, koje nije bilo
baš ledeno hladno, ali bar sveže. Iskapio sam gotovo pola
odjednom - retko kad pivo ima tako dobar ukus - i podigao
konzervu prema Biliju, u pozdravu: “Hvala, šampione.”
“Mogu li ja malo?”
Dadoh mu jedan gutljaj. On napravi grimasu i vrati mi
konzervu. Dovrših ostatak i zaustavih se baš kad sam počeo da
je gužvam u sredini. Zakon o depozitu boca i konzervi bio je na
snazi preko tri godine, ali stare navike teško odumiru.
“Napisala je nešto u dnu spiska, ali ja ne mogu da joj
pročitam rukopis”, reče Bili.
Ponovo izvadih spisak. “Ne mogu da uhvatim WOXO na
radiju”, pisalo je u njenoj belešci. “Misliš da ih je oluja izbacila iz
etra?”

22
 WOXO je lokalna automatizovana FM radio stanica.
Emituje se iz Norveja, oko dvadeset milja severno, i to je sve
što je naše staro i slabo FM radio pojačalo moglo da uhvati.
“Reci joj verovatno”, rekoh ja, pošto sam i njemu pročitao
pitanje. “Pitaj je može li da dobije Portlend na AM kanalu.”
“Važi, Tatice, mogu da pođem i ja kad kreneš u grad?”
“Svakako. I ti i Mamica, ako želite.”
“Važi.” On otrča nazad do kuće sa praznom konzervom.
Probio sam se do velikog drveta. Napravio sam prvi zasek,
prosekao, a onda isključio testeru na nekoliko trenutaka da se
ohladi - drvo je stvarno bilo preveliko za nju, ali mislio sam da
će biti u redu ako ne žurim. Pitao sam se da li je zemljani put
koji vodi do Kanzaškog druma čist od napadalog drveća, i baš
dok sam se to pitao, protutnja narandžasti kamion
elektrodistribucije, verovatno prema suprotnom kraju našeg
malog puta. Znači, bilo je u redu. Put je bio čist i električari će
ovamo stići do podne, da se pobrinu za ogolele žice.
Odsekao sam veliki trupac sa drveta, odvukao ga na stranu
prilaznog puta, i preturio ga preko ivice. Otkotrljao se niz
padinu u grmlje u podnožju koje je od onog davno prošlog
dana kad su ga moj tata i njegova braća - svi oni umetnici, mi
smo uvek bili umetnička porodica, Drajtoni - raskrčili,
dopuzalo nazad. Obrisao sam znoj sa lica rukom i poželeo još
jedno pivo; jedno vam u stvari samo pripremi usta. Podigao
sam motornu testeru i pomislio na to da WOXO nije u etru. To
je bio smer iz koga je došao taj čudni pojas magle. A to je bio
smer u kome se nalazio Sejmor (lokalci su to izgovarali Samor).
U Sejmoru je bio Projekt Strela.
Bila je to teorija Bila Đostija o takozvanom crnom proleću:
Projekt Strela. U zapadnom delu Sejmora, nedaleko od

23
gradskih granica na Stounhemu, bio je mali državni rezervat
okružen žicom. Bilo je tu stražara i kamera televizije
zatvorenog tipa i Bog zna šta još. Ili sam tako čuo; nikada to, u
stvari, nisam video, iako stari Sejmorski drum prolazi duž
istočne strane državnog zemljišta jednu milju ili tako nešto.
Niko sa sigurnošću nije znao odakle je došlo ime Projekt
Strela, i niko sa sto procenata sigurnosti nije mogao da vam
tvrdi da je to zaista bilo ime projekta - ako je projekt uopšte
postojao. Bil Đosti je tvrdio da postoji, ali kada bi ga upitali
kako je i gde došao do te informacije, postao bi neodređen.
Njegova nećaka, rekao je, radi za Kontinentalnu telefonsku
kompaniju, i ona je čula stvari. Tako je to išlo.
“Atomske stvari”, rekao je Bil tog dana, dok se naginjao
kroz prozor u Skauta i duvao mi zdravu promaju pabsta u lice.
“Sa time se tamo gore glupiraju. Ispaljuju atome u vazduh i sve
to.”
“Gospodine Đosti, vazduh je pun atoma”, rekao je Bili. “To
kaže gospođa Niri. Gospođa Niri kaže da je sve puno atoma.”
Bil Đosti je mom sinu Bilu uputio dugi, zakrvavljeni pogled
od koga je konačno splasnuo. “To su drugačiji atomi, sinko.”
“O, da”, progunđa Bili, popuštajući.
Dik Miler, naš agent osiguranja, rekao je da je Projekt
Strela poljoprivredna stanica koju vodi vlada, ni manje ni više.
“Veći paradajzi sa dužom sezonom gajenja”, rekao je Dik mudro,
a onda nastavio da mi pokazuje kako ću najjeftinije pomoći
svojoj porodici ako umrem mlad. Žanina Loles, naša poštarka,
rekla je da je to geološko istra-živanje koje ima nekakve veze
sa naftom od ljuštura. Znala je to zasigurno, jer je njen dever
radio sa čovekom koji je...

24
 A gospođa Karmodi... ona se verovatno više slagala sa Bil
Đostijevim pogledom na stvar. Ne samo atomi, već drugačiji
atomi.
Odsekao sam još dva trupca sa velikog drveta i spustio ih
preko pre nego što se Bili vratio s novim pivom u jednoj ruci, i
ceduljom od Stef u drugoj. Ako postoji nešto što Veliki Bil voli
više od prenošenja poruka, ne znam šta to može da bude.
“Hvala”, rekoh, uzimajući oba.
“Mogu da dobijem gutljaj?”
“Samo jedan. Prošli put si uzeo dva. Ne mogu da te pustim
da jurcaš okolo pijan u deset ujutro.”
“I frtalj”, reče on i stidljivo se nasmeši iznad vrha konzerve.
Uzvratih osmehom - to nije bio tako veliki štos, znate, ali Bili ih
tako retko pravi - a onda pročitah cedulju.
“Dobila sam JBQ na radiju”, napisala je Stef. “Nemoj da se
napiješ pre nego što odeš u grad. Možeš da popiješ još jedno, ali
to je sve do ručka. Misliš da možeš da se uspneš uz naš put bez
problema?”
Vratih mu cedulju i uzeh pivo. “Reci joj da je put u redu jer
je upravo prošao električarski kamion. Radiće usput do ovde.”
“Važi.”
“Šampione?”
“Šta, Tata?”
“Kaži joj da je sve u redu.”
Ponovo se nasmeši, govoreći to možda najpre sebi. “Važi.”
On otrča nazad i ja sam ga gledao kako ide, pumpa nogama
i pokazujue đonove svojih japanki. Volim ga. Njegovo lice i
ponekad način na koji njegove oči gledaju u moje, ono su što
čini da pomislim da su stvari zaista u redu. To je, naravno, laž -

25
stvari nisu u redu i nikad nisu ni bile - ali zbog sopstvenog
deteta poverujem u tu laž.
Popih nešto piva, pažljivo položih konzervu na kamen i
ponovo uključih testeru. Oko dvadeset minuta kasnije opet
osetih lagano kuckanje po ramenu i okrenuh se, očekujući da
ponovo vidim Bilija. Umesto njega, bio je to Brent Norton.
Isključih testeru.
Nije izgledao onako kako Norton obično izgleda. Izgledao
je vruće, umorno, nesrećno i pomalo zbunjeno.
“Ćao, Brent”, rekoh ja. Naše poslednje reči bile su teške, i
pomalo nisam bio siguran kako da nastavim. Imao sam čudan
osećaj da je poslednjih pet minuta ili tako nešto stajao iza
mene, pristojno se nakašljavajući pod agresivnom rikom
testere. Nisam ga stvarno dobro pogledao ovog leta. Izgubio je
u težini, ali to nije izgledalo dobro. Trebalo bi, pošto je nosio
suvišnih dvadeset funti, ali nije. Zena mu je umrla prethodnog
novembra. Rak. Egi Biber je rekla to Stefi. Egi je bila naš
domaći nekrolog. Svaki kraj ima po jednog. Po nehajnom
načinu na koji je Norton mučio i ponižavao svoju ženu (čineći
to s oholom lakoćom starog matadora koji zabija banderilje u
zahuktalo telo matorog bika), rekao bih da bi mu bilo drago da
je se otarasi. Da me je neko pitao, čak bih i mudrovao da će se
ovog leta pojaviti ruku pod ruku sa devojkom dvadeset godina
mlađom od sebe i glupavim moj-kurac-je-umro-i-otišao-u-raj
kezom na licu. Ali umesto glupavog keza, bio je tu samo novi
niz bora, a težina mu se smanjila na svim pogrešnim mestima,
ostavljajući ulegnuća, prevoje i podvaljke koji su pričali
sopstvenu priču. U jednom prolaznom trenutku poželeh samo
da povedem Nortona ilo mrlje sunca, posednem ga kraj jednog

26
od palih stabala sa mojom konzervom piva u ruci, i skiciram ga
ugljenom.
“Ćao, Dejv”, reče on posle dugog trenutka nezgrapne lišine
- tišine koju je još glasnijom činio nedostatak galama i rike
testere. On zastade, a onda prasnu: “To drvo. To prokleto drvo.
Zao mi je. Bio si u pravu.”
Slegnuh ramenima.
Rekao je, “Drugo mi je palo na kola.”
“Žao mi je da to č...” počeh, a onda mi osvanu strašna
sumnja. “Nije valjda Ti-Berd, zar ne?”
“Da. Jeste.”
Norton je imao Tanderberd iz 1960. u sjajnom stanju,
samo trideset hiljada milja. Bio je tamno, ponoćno plav i spolja
i iznutra. Vozio ga je samo leti, a i tada samo retko. Voleo je taj
Berd na način na koji neki Ijudi vole električne vozove, modele
brodova ili pištolje za gađanje u metu. “Koje sranje”, rekoh, i
zaista sam tako i mislio.
On lagano odmahnu glavom. “Umalo da ga nisam dovezao.
Umalo da sam dovezao karavan, znaš. Onda rekoh, kakve veze
ima, dovezoh ga i veliki truli bor pade na njega. Krov je skroz
ulubljen. I mislio sam da ga isečem... mislim, drvo... ali ne mogu
da nateram testeru da proradi... platio sam dvesta dolara za to
sranje... i... i...” Njegovo grlo poče da ispušta male škljocave
zvuke. 1 Isne su mu se kretale kao da je bez zuba i da žvaće
urme. I) jednoj bespomoćnoj sekundi mislio sam da će stajati
tu i kukati kao dete u pesku. Onda se stavio pod neku
polukontrolu, slegnuo ramenima, i okrenuo se kao da će da
pogleda trupce drveta koje sam sasekao.
“Pa, možemo da pogledamo tvoju testeru”, rekoh ja. “Je li
tvoj Ti-Berd osiguran?”

27
 “Jeste”, reče on, “kao i tvoje sklonište za čamce.” Shvatih na
šta misli, i ponovo se setio onog što je Stef rekla o osiguranju.
“Slušaj, Dejv, pitao sam se da li bi mi dao na poslugu tvoj
Saab da trknem do grada. Mislio sam da uzmem malo hleba,
hladnih narezaka i piva. Mnogo piva.”
“Bili i ja idemo tamo Skautom”, rekoh ja. “Pođi s nama ako
hočeš. Tojest, ako mi pomogneš da odvučem ostatak ovog drveta
u stranu.”
“Rado.”
Zgrabio je jedan kraj, ali nije mogao baš da ga podigne. Ja
sam morao da obavim veći deo posla. Zajedno smo mogli da ga
otkotrljamo u grmlje u podnožju. Norton je duvao i dahtao, a
obrazi su mu bili gotovo ljubičasti. Posle svog tog cimanja
užeta za paljenje na onoj testeri, malo sam se zabrinuo za
njegovu čuku.
“U redu?” upitah ja, i on klimnu glavom, i dalje zadihan.
“Vrati se onda do kuće, rfiogu da te povratim pivom.” “Hvala”,
reče on. “Kako je Stefani?” Ponovo je dobio nešto stare glatke
naduvenosti koju nisam voleo.
“Vrlo dobro, hvala.”
“A tvoj sin?”
“I on je dobro.”
“Drago mi je da to čujem.”
Stef izađe napolje i trenutno iznenađenje joj prođe licem
kad je videla ko je sa mnom. Norton se nasmeši i oči mu
zapuzaše preko njene uske majice. Na kraju krajeva, i nije se
toliko promenio.
“Zdravo, Brente”, reče ona oprezno. Bili joj proturi glavu
ispod ruke.
“Zdravo, Stefnni. Ćao, Bili.”

28
 “Brentov Ti-Berd je u oluji dobio prilično dobar udarac”,
kazah joj. “Kaže, krov mu je probijen.”
“O, ne!”
Norton je to ponovo ispričao dok je pio jedno od naših
piva. Ja sam pijuckao treće, ali nije počelo da mi zuji, očigledno
sam iznojio pivo isto tako brzo kao što sam ga pio. “Poći će u
grad sa Bilijem i sa mnom.”
“Pa, ja te neko vreme neću očekivati. Možda ćeš morati da
odeš u diskont u Norveju.”
“O? Zašto?”
“Pa, ako nema struje u Bridžtonu...”
“Mama kaže da sve kase i stvari rade na elektricitet”, dopuni
Bili.
Imalo je smisla.
“Još imaš spisak?”
Potapšah se po zadnjem džepu.
Oči joj pređoše na Nortona. “Jako mi je žao zbog Karle,
Brente. Svima nama.”
“Hvala ti”, reče on. “Mnogo ti hvala.”
Nastade još jedan trenutak nezgrapne tišine koju razbi Bili.
“Možemo sad da pođemo, Tatice?” Presvukao se u farmerke i
patike.
“Da, valjda možemo. Jesi li spreman, Brente?”
“Daj mi jedno pivo za put, i biću.”
Stefi nabra veđe. Nikad nije odobravala filozofiju jedne za
put, ili ljude koji voze dok im se konzerva bada oslanja o
prepone. Klimnuh joj jedva primetno glavom i ona slegnu
ramenima. Nisam hteo sada da ponovo otvaram stvari sa
Nortonom. Ona mu dade pivo.

29
 “Hvala”, reče on Stefi stvarno joj ne zahvaljujući, već samo
izgovarajući tu reč. Bio je to način na koji zahvaljujete kelnerici
u restoranu. Okrenuo se prema meni. “Vodi, Mek Dafe.”
“Odmah se vraćam”, rekoh ja i odoh u dnevnu sobu. Norton
krenu za mnom i uzviknu kad ugleda brezu, ali baš tada nije
me zanimalo ni to, niti trošak za zamenu prozora. Posmatrao
sam jezero kroz klizni stakleni panel koji je vodio na naš krov.
Vetrić je bio malo svežiji, a dok sam sekao drva dan se zagrejao
za nekih pet stepeni. Mislio sam da će se čudna izmaglica koju
smo ranije zapazili svakako razići, ali nije. Osim toga, bila je
bliže. Sada je bila na polovini jezera.
“Zapazio sam to ranije”, reče Norton ozbiljno. “Neka vrsta
temperaturne inverzije, to je moje nagađanje.”
Nije mi se dopadalo. Veoma snažno sam osećao da nisam
nikad video izmaglicu sasvim istu kao što je ova.
Deo toga bila je uznemirujuće prava linija njenog vodećeg
fronta. Ništa u prirodi nije tako ravno; čovek je izumitelj pravih
ivica. Deo toga bila je čista, zaslepljujuća belina, bez ikakve
varijacije ali takođe i bez iskričenja vlage. Sada je bila udaljena
samo oko pola milje, a kontrast između nje i plavetnila jezera i
neba sada je bio upadljiviji nego ikad.
“Hajde, Tata!” Bili me je vukao za pantalone.
Svi odosmo do kuhinje. Brent Norton sačuva jedan konačni
pogled na drvo koje nam se srušilo u dnevnu sobu.
“Baš šteta što to nije bila jabuka, a?” primeti Bili pametno.
“To moja mama kaže. Baš smešno, šta mislite?”
“Tvoju majku boli glava, Bili”, reče Norton. Prošao je Biliju
prstima kroz kosu nekako traljavo i oči mu se vratiše prednjoj
strani Stefine majice. Ne, nije to bio čovek koji će ikad moći
stvarno da mi se svidi.

30
 “Slušaj, Stef, zašto ne pođeš s nama?” upitah ja. Bez ikakvog
konkretnog razloga odjednom sam želeo da i ona pođe s nama.
“Ne, misiim da ću da ostanem ovde i počupam korov iz
bašte”, reče ona. Oči joj pređoše na Nortona, pa onda ponovo
na mene. “Izgleda da sam ovog jutra ja jedina stvar ovde koja ne
radi na elektricitet.”
Norton se nasmeja previše srdačno.
Shvatao sam njenu poruku, ali pokušao sam još jednom.
“Sigurna si?”
“Siguma”, reče ona odlučno. “Staro dobro saginjanje i
istezanje dobro će mi doći.”
“Pa, ne ostaj dugo na suncu.”
“Staviću slamnati šešir. Ješćemo sendviče kad se vratite.”
“Dobro.”
Ona okrenu lice naviše da ga poljubim. “Budi oprezan,
možda i na Kanzaškom drumu ima srušenih stabala znaš.”
“Biću oprezan.”
“I ti budi oprezan”, reče ona Biliju, i poljubi ga u obraz.
“Dobro, Mama.” Izleteo je kroz vrata i zastor se zalupi za
njim.
Norton i ja izađosmo za njim. “Da odemo kod tebe i
sasečemo ti drvo sa Berda?” upitah ga. Odjednom sam mogao da
smislim puno razloga da odložim odlazak u grad.
“Ne želim ni da ga pogledam do posle ručka i još nekoliko
ovih”, reče Norton podižući svoju konzervu piva. “Šteta je
nanesena, Dejv, druže stari.”
Nisam voleo da me zove drugom.
Svi uđosmo na prednje sedište Skauta (u suprotnom uglu
garaže izbrazdana oštrica mog Fišer pluga ležala je svetlucavo
žuta, kao duh Božića koji treba tek da dođe) i ja izvezoh unazad

31
krckajući po razbacanim, olujom oduvanim grančicama. Stef je
stajala na cementnoj stazi koja vodi do povrtnjaka na krajnje
zapadnom delu našeg imanja. lmala je makaze u jednoj ruci, sa
rukavicom, a motiku za plevljenje u drugoj. Stavila je svoj stari
nezgrapni šešir za sunce, i on joj je bacao traku senke preko
lica. Lupnuh dvaput po sireni, lako, i ona podiže ruku držeći
makaze u pozdravu. Odvezosmo se. Od tada više nisam video
svoju ženu.
Morali smo jednom da stanemo na našem putu do
Kanzaškog druma. Posle prolaska električarskog kamiona,
preko puta se srušio prilično pozamašni bor. Norton i ja smo
izašli i pomerili ga dovoljno da provučem Skauta kraj njega, i
ruke su nam se umazale smolom. Bili je hteo da pomogne ali ja
mu mahnuh da ostane. Bojao sam se da se ne ubode u oko.
Staro drveće me je uvek podsećalo na Ente iz Tolkinove divne
sage o Prstenovima, samo na Ente koji su se prozlili. Staro
drveće želi da vas povredi. Nije važno da li hodate po snegu,
skijate kros kontri, ili tek šetate po šumi. Staro drveće želi da
vas povredi, i ubilo bi vas da može.
Sam Kanzaški drum bio je čist, ali na nekoliko mesta videli
smo još oborenih žica. Oko četvrt milje iza terena za
kampovanje Viki-Lin, u jarku je punom dužinom ležala
bandera, teških žica upletenih oko vrha poput divlje kose.
“To je stvamo bila oluja”, reče Norton svojim medenim, u
sudnici istreniranim glasom; ali sada to nije delovalo svečano,
već samo ozbiljno.
“Jeste, bila je.”
“Gledaj, Tata!”
Pokazivao je na ostatke Eličeve štale. Dvanaest godina
umorno se ulegala na zadnjoj njivi Tomija Eliča, do bokova u

32
suncokretima, ivanskom cveću i minđušicama. Svake jeseni
mislio sam da neće izdržati novu zimu. I svakog proleća opet bi
bila tamo. Ali, više nije. Sve što je ostalo bila je rascepkana
ruševina i krov sa koga je šindra bila skoro sasvim strugnuta.
Izvučen je i njen broj. I to iz nekog razloga koji je u meni
odjekivao svečano, čak i zlokobno. Oluja je došla i sravnila je sa
zemljom.
Norton iskapi pivo, zgnječi konzervu jednom rukom i
indiferentno je ispusti na pod. Bili otvori usta da kaže nešto, a
onda ih ponovo zatvori - dobar dečko. Norton je došao iz Nju
Džersija, gde nije postojao zakon o bocama i konzervama;
verujem da mu se moglo oprostiti što je zgnječio moju kintu
kad sam se jedva setio da sam to ne uradim.
Bili stade da petnja oko radija, i ja ga zamolih da vidi da li
se WOXO vratio u etar. Doterao je do FM 92 i dobio šamo
prazan šum. Pogledao me je i slegnuo ramenima. Razmišljao
sam jedan trčhutak. Koje su se druge stanice naiazile na
suprotnoj strani tog čudnog fronta magle?
“Probaj WBLM”, rekoh ja.
Doterao je do drugog kraja prelazeći WJBQ-FM i WI-GY-FM
usput. Bile su tu i radile kao i obično... ali WBLM, prva
progresivna rok stanica u Mejnu, nije bila u etru.
“Čudno”, rekoh ja.
“Šta to?” upita Norton.
“Ništa. Samo naglas razmišljam.”
Bili je ponovo našao muzičke pahuljice na WJBQ. Vrlo brzo
stigli smo u grad.
Perionica Nordž u tržnom centru bila je zatvorena, pošto
perionica na sitninu ne može da radi bez elektriciteta, ali i
Bridžtonska apoteka i Savezni supermarket ishrane bili su

33
otvoreni. Parking je bio prilično pun, i kao i uvek sredinom
leta, dosta kola imalo je tablice drugih država. Mala klupka
ljudi stajala su tii i tamo na suncu, razglabajući o oluji, žene sa
ženama, muškarci sa muškarcima.
Ugledah gospođu Karmodi, onu sa punjenim životinjama i
poukama o vodici iz panja. Uplovila je u supermarket
uparađena u neverovatan kanarinac-žuti komplet s
pantalonama. Tašna koja je ličila na mali Samsonajt kofer bila
joj je obešena o podlakticu. Onda neki idiot na Jamahi zaurla
kraj mene i promaši mi prednji branik za par oskudnih inča.
Nosio je teksas jaknu, naočare za unce nalik na ogledala, i nije
imao kacigu.
“Vidi to glupo govno”, progunđa Norton.
Obiđoh jednom oko parkinga, tražeći dobro mesto. Nije ga
bilo. Upravo sam se pomirio sa dugim hodanjem sa suprotnog
kraja parkinga, kad mi se nasmeši sreća. Limun-zeleni Kadilak
veličine omanje jahte izlazio je iz proreza u redu najbližem
vratima tržnice. Čim je otišao, skliznuh na njegovo mesto.
Dadoh Biliju Stefin spisak za kupovinu. Imao je pet godina,
ali umeo je da čita štampana slova. “Uzmi kolica i počni. Hoću
da ti okrenem majku. Gospodin Norton će li pomoći. A ja ću
odmah doći.”
Izađosmo i Bili odmah zgrabi gospodina Nortona za ruku.
Naučen je da ne prelazi preko parkinga ako ne drži odraslu
osobu za ruku kad je bio mlađi, i još nije izgubio tu naviku.
Norton je na tren delovao iznenađeno, a onda se malo
nasmešio. Mogao sam gotovo da mu oprostim što je očima
pipao Stef. Njih dvojica uđoše u tržnicu.
Odšetah do govornice koja se nalazila na zidu između
dragstora i Nordža. Sparušena žena u ljubičastom letnjem

34
kompletu cimala je prekidač gore-dole. Stajao sam iza nje i
rukama u džepovima, pitajući se zbog čega se osećam tako
nelagodno u vezi Stef, i zbog čega je ta nelagodnost potpuno
uvijena u onu liniju bele ali ne i svetlucave izmaglice, radio
stanice kojih nije bilo u etru... i u Projekt Strela.
Žena u ljubičastom letnjem kompletu imala je opekotine
od sunčanja i pege na debelim ramenima. Ličila je na znojavu
narandžastu bebu. Ona zalupi slušalicu nazad u ležište, okrenu
se prema dragstoru i tu me spazi.
“Uštedite sitniš”, reče. “Samo da-da-da.” Ona ode
natmurena.
Umalo se nisam pljesnuo po čelu. Naravno, telefonski
kablovi su negde bili oboreni. Neki od njih bili su pod zemljom,
ali nipošto svi. Svejedno, pokušah s telefonom. Govornice u
ovom kraju Stef zove Paranoidnim govornicama. Umesto da
odmah stavite unutra sitniš, dobijete signai za biranje i zovete.
Kad se neko javi dođe do automatskog prekida i morate sitniš
da nabijete unutra pre nego što vam sagovornik spusti
slušalicu. Jeste da iritiraju, ali toga dana ta mi je uštedela sitniš.
Nije bilo signala za biranje. Kao što gospođa reče, samo da-da-
da.
Spustio sam i lagano krenuo prema tržnici, taman na
vreme da vidim zabavan mali incident. Jedan postariji par
pošao je prema ulaznim vratima, ćaskajući. I dalje ćaskajući,
ušli su pravo u njih. Prestali su da razgovaraju uz zveku, i žena
iznenađeno zakrešta. Zurili su komično jedno u drugo. Onda se
nasmejaše, i stari momak svojoj ženi otvori vrata, uz određeni
napor - ta vrata sa električnim okom su teška - i oni uđoše. Kad
nestane elektriciteta, to vas dohvati na sto raznih načina.

35
 I sam gurnuh vrata da bih ih otvorio i najpre uočih
nedostatak rashlađivanja vazduha. Leti to obično nameste
dovoljno jako da dobijete promrzline ako u tržnici provedete iz
cuga duže od jedan sat.
Kao mnoge moderne tržnice, Savezna je bila sagrađena
poput Skinerove kutije - moderne tehnike marketinga sve
kupce pretvaraju u bele pacove. Stvari koje su vam zaista
potrebne, glavne namirnice kao što je hleb, mleko, meso, pivo i
zamrznute večere, nalaze se sve na suprotnoj strani radnje. Da
biste tamo stigli, morate da prođete pored svih impulsivnih
predmeta koje poznaje moderan čovek - pored svega, od Kriket
upaljača, do gumenih kostiju za pse.
Iza ulaznih vrata najpre stoji gondola sa voćem i povrćem.
Pogledah tamo, ali Nortonu ili mom sinu nije bilo ni traga.
Stara gospođa koja je naletela na vrata razgledala je grejpfrute.
Njen muž je izvadio mrežu u koju će stavljati kupljenu robu.
Hodao sam duž reda i skrenuo levo. Nađoh ih u trećem
redu, Bilija kako pretura po poređanim pakovanjima Dželi-O i
instant pudinzima. Norton je stajao odmah iza njega i virio u
Stefin spisak. Morao sam malo da se nacerim zbog njegovog
smetenog izgleda.
Provukoh se do njih pored polunatovarenih kolica (Stef
očigledno nije bila jedina pogođena impulsom veverice) i
brstećih kupaca. Norton uze dve konzerve fila za pitu sa gornje
police i stavi ih u kolica.
“Kako napredujete?” upitah, i Norton se osvrnu jasno
uočljivim olakšanjem.
“Dobro, zar ne, Bili?”

36
 “Naravno”, reče Bili i ne izdrža da ne doda prilično
izveštačeno: “Ali ima dosta stvari koje ni gospodin Norton ne
ume da pročita, Tata.”
“Da vidim.” Uzeh spisak.
Norton je uredno, advokatski označio svaki proizvod koji
su on i Bili uzeli - pet-šest, uključujući mleko i pakovanje od
šest koka-kola. Bilo je još možda desetak drugih stvari koje je
htela.
“Treba da se vratimo do voća i povrća”, rekoh ja. “Ona hoće i
nešto paradajza i krastavaca.”
Bili poče da okreće kolica a Norton reče: “Treba da odeš i
baciš pogled na kase, Dejv.”
Odoh i bacih pogled. Bila je to stvar kakvu ponekad vidate
u novinama u dane kada nema mnogo vesti, sa šaljivim
podnaslovom. Samo dve trake bile su otvorene, i ilvostruki red
ljudi koji čekaju da plate svoju robu pružao so pored mahom
ogoljenih polica sa hlebom, zatim skretao udesno i izlazio sa
vidika duž hladnjaka sa smrznutim večerama. Sve nove
kompjuterizovane kase bile su pokrivene. Na oba otvorena
mesta po jedna devojka izmučenog izgleda sabirala je kupljeno
na džepnom računaru na baterije. Kraj svake devojke stajao je
po jedan od dvojice upravnika Saveznog, Bad Braun i Oli Viks.
Oli mi se dopadao, ali Bada Brauna nisam mnogo cenio, jer je
sebe, izgleda, smatrao Šarl De Golom sveta supermarketa.
Kad god bi devojke završile sa naplatom, Bad ili Oli bi
napisali potvrdu na ceduljici za kupčevu gotovinu ili ček i bacili
u kutiju koju su koristili za čuvanje novčanica. Svi su delovali
vruće i umorno.
“Nadam se da si poneo neku dobru knjigu”, reče Norton,
pridruživši mi se. “Bićemo neko vreme u redu.” Opet pomislih

37
na Stef, samu kod kuće, i iskusih novi blesak nelagodnosti. “Idi
ti i uzmi svoje stvari”, rekoh. “Bili i ja možemo da izađemo na
kraj sa ostatkom ovoga.” “Da ćapim još par piva i za tebe?”
Razmislih o tome, ali i pored zbližavanja, nisam želeo da
provedem popodne sa Brentonom Nortonom opijajući se. Ne
uz gužvu u kojoj su bile stvari oko kuće.
“Izvini”, rekoh. “Moram da pregledam štetu od kiše, Brente.”
Mislim da mu se lice malo ukočilo. “Važi”, reče on kratko i
ode. Posmatrao sam kako odlazi, a onda me Bili povuče za
košulju.
“Jesi li razgovarao s Mamicom?”
“Jok. Telefon ne radi. Pretpostavljam da su i ti kablovi
oboreni.”
“Brineš se za nju?”
“Ne”, slagah. Brinuo sam se, nego šta, ali nisam imao
predstavu o tome zbog čega. “Ne, naravno da se ne brinem. A
ti?”
“Ne-eee...” Ali, brinuo se. Lice mu je bilo zgrčeno. Trebalo je
tada da se vratimo. Ali čak i tada je moglo biti prekasno.

38
 DOLAZAK IZMAGLICE

Nekako smo se vratili voću i povrću kao lososi koji se bore

protiv struje. Video sam neka poznata lica - Majka Hatlena,
jednog od naših gradskih upravnika, gospođu Repler iz
osnovne škole (ta što je prestravljivala generacije trećih
razreda upravo se podrugljivo osmehivala dinjama), gospođu
Turman koja je ponekad čuvala Bilija kada bismo Stef i ja izašli
- ali bilo je tu najviše ljudi na letovanju koji su pravili gužvu
kod proizvoda što se ne kuvaju i zadirkivali jedni druge o tome
kako se ovde životari. Hladni odresci nestali su u potpunosti
kao knjige za novčić sa poslužavnika na rasprodaji; nije ostalo
ništa izuzev nekoliko pakovanja parizera, nešto makarona
vekni i jedne usamljene kilbasa kobasice.
Uzeo sam paradajz, krastavce i teglu majoneza. Htela je i
slanine, ali slanine nije bilo. Uzeo sam malo parizera umesto
toga, iako nikad više nisam mogao da ga jedem sa pravim
entuzijazmom otkad je Državna uprava za hranu i lekove javila
da svako pakovanje sadrži i malu količinu insektnog izmeta -
mali višak za iste pare.
“Vidi”, reče Bili kad smo zašli iza ugla u četvrti red. “Ima i
nekih iz vojske.”
Bilo ih je dvojica, u mrkim uniformama koje su odskakale
od mnogo svetlije podloge letnje i sportske odeće. Navikli smo
da viđamo raštrkana vojna lica iz Projekta Strela udaljenog
samo oko trideset milja. Ova dvojica jedva da su izgledali
dovoljno stari da se briju.
Pogledao sam opet Stefin spisak i video da imamo sve... ne,
gotovo, ali ne sasvim. Na dnu, kao naknadnu misao, napisala je:
39
Boca Lensersa? Zvučalo je dobro. Nekoliko čaša vina večeras
pošto Bili ode u krpe, a onda možda dugo, lagano voditi ljubav
pred spavanje.
Ostavih kolica, probih se do vina i uzeh bocu. Dok sam se
vraćao prošao sam pored velikih dvokrilnih vrata koja vode u
magacinski prostor i čuo snažnu riku pozamašnog generatora.
Pomislih da je verovatno taman dovoljno velik da
hladnjake održava hladnim, ali ne i dovoljno velik da strujom
napaja vrata i kase i svu ostalu električnu opremu. Ono pozadi
zvučalo je kao motocikl.
Norton se pojavi čim smo se vratili u red, balansirajući sa
dva pakovanja od po šest Šlic Lajta, veknom hleba i kilbasom
koju sam uočio pre par minuta. Ušao je u red kod Bilija i mene.
U samoposluzi je bilo jako vruće sa isključenim hlađenjem
vazduha, i ja se upitah zašto nijedan momak nije bar zaglavio
otvorena vrata. Video sam Badija Egltona u crvenoj kecelji dva
reda pozadi kako svojski ne radi ništa. Generator je monotono
rikao. Poče da me boli glava.
“Stavi stvari ovde pre nego što nešto ispustiš”, rekoh.
“Hvala.”
Redovi su se sada pružali duž zamrznute hrane; ljudi su
morali da ih presecaju kako bi uzeli ono što žele i mnogo puta
se čulo izvin’te i pardon. “A u pizdu materinu”, reče Norton
mrzovoljno, i ja se malo namrštih. Ne želim da Bili sluša takve
stvari.
Rika generatora se malo utišala kad je red krenuo napred.
Norton i ja smo vodili nevezani razgovor, zaobilazili ružan spor
o vlasništvu koji nas je doveo do okružnog suda i držali se
stvari kao što su šanse Crvenih Sokni i vreme. Najzad smo
iscrpli našu malu rezervu neobaveznog razgovora i utihnuli.

40
Bili se vrpoljio kraj mene. Red je puzao napred. Sada su nam
zamrznuti obroci bili s desna a skuplja vina i šampanjci s leva.
Kada je red krenuo prema jeftinijim vinima, poigrah se
nakratko idejom da uzmem bocu Ripla, vina moje plamene
mladosti. Nisam to učinio. Moja mladost ionako nikad nije
nešto mnogo plamtela.
“Joj, Tatice, zašto ne mogu da požure?” upita Bili. Onaj
zgrčeni izraz još mu je bio na licu i iznenada, nakratko, magla
nelagodnosti koja se oko mene spustila rascepi se i nešto
strašno proviri napolje sa druge strane - svetlo i metalno lice
strave. Onda prođe.
“Samo mirno, šampione”, rekoh ja.
Uspeli smo da stignemo do polica sa hlebom i mesta gde se
dvostruki red savijao ulevo. Sada smo mogli da vidimo trake za
naplatu, one dve koje su bile otvorene, i ostale četiri,
napuštene, svaku sa po malim znakom na stacionarnom
prenosnom remenu, znakom na kome je pisalo MOLIMO
ODABERITE DRUGU TRAKU i VINSTON. Iza traka se nalazio
veliki izlog izdeljen u staklene ploče, koji je pružao pogled na
parking i na raskrsnicu puteva 117 i 302 pozadi. Pogled je bio
delimično zaklonjen belim papirnim naličjima reklama koje su
oglašavale trenutne specijalke i najnoviju rasprodaju koja se
slučajno odnosila na komplet knjiga po imenu “Enciklopedija
Majke Prirode”. Bili smo u onom redu koji bi nas konačno
doveo do naplate gde je stajao Bad Braun. Ispred nas bilo je još
možda trideset ljudi. Najlakše se mogla uočiti gđa Karmodi u
svom plamenožutom kompletu sa pantalonama. Ličila je na
reklamu za žutu groznicu.
Iznenada se začu vrištava buka u daljini. Ubrzo se pojača i
pretvori se u ludačko podrhtavanje policijske sirene. Zadreča

41
trubljenje i vrisnuše kočnice i goruće gume. Nisam mogao da
vidim - ugao je bio sasvim loš - ali sirena je postala najglasnija
kada se približila samoposluzi a onda počela da jenjava kada su
policijska kola prošla. Nekoliko ljudi istupi iz reda da pogleda,
ali ne previše. Suviše su dugo čekali da bi rizikovali da izgube
mesto.
Norton je otišao; njegove stvari bile su u mojim kolicima.
Posle nekoliko trenutaka vratio se i ponovo ušao u red.
“Lokalna panduracija”, reče on.
Onda poče da zavija gradska požarna sirena, verglajući
polako sve do sopstvenog vriska, spuštajući se i ponovo
rastući. Bili me zgrabi za ruku - ščepa me. “Šta je to, Tatice?”
upita, a onda, odmah: “Je li Mamica dobro?” “Sigurno požar na
Kanzaškom drumu”, reče Norton. “Te proklete žice ogoljene
olujom. Za minut će proći i vatrogasna kola.”
To mojoj nelagodnosti dade nešto na čemu je mogla da se
iskristališe. Ogoljenih žica bilo je u našem dvorištu.
Bad Braun reče nešto kasirki koju je nadgledao; ona se
naginjala da vidi šta se dešava. Pocrvenela je i ponovo počela
da radi sa računarom.
Nisam želeo da se nalazim u ovom redu. Odjednom sam
veoma želeo da nisam u njemu. Ali on se ponovo pomerao, i
bilo bi budalasto sada otići. Stigosmo do boksova cigareta.
Neko se progura kroz ulazna vrata, neki tinejdžer. Mislim
da je to bio klinac koga smo umalo udarili kad smo dolazili,
onaj na jamahi, bez kacige. “Izmaglica!” povika on. “Treba da
vid’te izmaglicu! Valja se Kanzaškim drumom!” Ljudi se
osvrnuše prema njemu. Dahtao je, kao da je pretrčao veliku
daljinu. Niko ne reče ništa.

42
 “Pa, treba da je vid’te”, ponovi on, i ovaj put je zvučao
defanzivno. Ljudi su ga osmotrili, i neki od njih se uskomešaše,
ali niko nije želeo da izgubi svoje mesto u redu. Nekoliko ljudi
koji još nisu stigli do redova ostaviše kolica i odoše kroz
prazne trake za naplatu da vide može li se videti to o čemu
priča. Krupan tip sa šeširom sa šarenom trakom (od onih koje
gotovo nikad ne primećujete izuzev u reklamama za pivo
smeštenim u dvorišta roštiljijade) cimnu i otvori ulazna vrata i
nekoliko ljudi - deset, možda dvanaest - iziđe za njim. Klinac
ode s njima.
“Nemojte da pustite napolje sav rashlađeni vazduh”, provali
jedan od klinaca iz vojske i začu se nešto kikotanja. Ja se nisam
kikotao. Video sam kako izmaglica dolazi preko jezera.
“Bili, što ne odeš da pogledaš?” reče Norton.
“Ne”, rekoh ja smesta, bez konkretnog razloga.
Red se ponovo pomerio napred. Ljudi su krivili vratove,
tražeći. maglu koju je klinac pomenuo, ali nije se moglo videti
ništa osim svetloplavog neba. Cuo sam kako neko kaže da
klinac mora da se šalio. Neko drugi odgovori da je video čudnu
liniju izmaglice na Dugom jezeru ni sat vremena ranije. Prva
sirena zahuča i vrisnu. To mi se nije sviđalo. Zvučalo je kao
hučanje prvoklasne propasti.
Izađe još ljudi. Nekoliko ih čak ostavi mesta u redu, koji
malo ubrza napredovanje. A onda sedi, stari Džon Li Frovin,
koji radi kao mehaničar na Teksako pumpi, ulete unutra i
povika: “Hej! Ima li neko kameru?” Pogledao je unaokolo, a
onda ponovo izleteo.
To izazva nešto pometnje. Ako je bilo vredno slikanja, bilo
je vredno i da se pogleda.

43
 Odjednom gospođa Karmodi povika svojim zarđalim ali
moćnim staračkim glasom: “Ne izlazite napolje!”
Ljudi se okrenuše da je pogledaju. Sređen oblik redova
postao je bezobličan kada su ljudi pošli da pogledaju maglu,
povukli se od gospođe Karmodi, ili mileli unaokolo tražeći
svoje prijatelje. Prilično mlada žena u dukseru boje brusnice i
tamnozelenim pantalonama posmatrala je gospođu Karmodi
zamišljeno, procenjivački. Nekoliko oportunista koristilo je
nastalu situaciju da bi napredovali nekoliko mesta. Kasirka
pored Bada Brauna ponovo je gledala preko ramena i Braun je
po ramenu kucnu srednjim prstom. “Misli na ono što radiš, Seli.”
“Ne izlazite napolje!” povika gđa Karmodi, “To je smrt!
Osećam da je smrt napolju!”
Bad i Oli Viks, koji su je obojica poznavali, delovali su samo
nestrpljivo i iritirano, ali svako od ljudi na letovanju mudro je
odstupio ne mareći za mesta u redu. Torbarke u velikim
gradovima izgleda da jednako utiču na ljude, kao da su nosioci
neke zarazne bolesti. Ko zna? Možda i jesu.
Onda stvari počeše da se dešavaju ubrzanim, zbrkanim
tempom. Čovek se utetura u samoposlugu, odgurujući ulazna
vrata. Nos mu je krvario. “Nešto u izmaglici!” zavrišta on, i Bili
se skupi uz mene, zbog njegovog krvavog nosa ili zbog onog što
je govorio, ne znam. “Nešto u izmaglici! Nešto u magli odnelo je
Džona Lija! Nešto...”. Zatetura se unazad, kod izloženog đubriva
za travnjake nagomilanog uz izlog, i tamo sede. “Nešto u magli
je odnelo Džona Lija i čuo sam ga kako vrišti!”
Situacija se promeni. Nervozni zbog oluje, policijske i
vatrogasne sirene, suptilne dislokacije koju svaka nestašica
struje izaziva u američkoj psihi, i stalno rastuće nelagodnosti

44
kao da su se stvari nekako... nekako izmenile (ne znam kako da
se bolje izrazim), ljudi se pokrenuše kao jedno telo.
Nisu jurnuli. Kada bih vam to rekao, dobili biste potpuno
pogrešnu predstavu. Nije bila to baš panika. Nisu potrčali - ili
bar većina nije. Ali pošli su. Neki od njih prosto su otišli do
velikog izloga na suprotnoj strani od naplatnih traka da
pogledaju napolje. Ostali su izašli kroz izlazna vrata, neki i
dalje sa robom koju su nameravali da kupe. Bad Braun,
uznemiren i zvaničan, poče da viče: “Hej! To niste platili! Hej, vi!
Vratite se ovamo sa tim rol-viršlama!”
Neko mu se nasmeja ludim, jodlujućim zvukom koji ostale
natera da se nasmeše. Cak i dok su se smešili izgledali su
pometeno, zbunjeno i nervozno. Onda se neko drugi nasmeja i
Braun pocrvene. On ote kutiju pečurki od gospođe koja se
gurala pored njega da pogleda kroz izlog - segmenti stakla bili
su sada oivičeni ljudima, bili su kao raja koju vidite da viri kroz
otvore u gradilište - i gospođa vrisnu: “Vrati mi moje pečurke!”
Ovaj bizarni izraz ljubavi natera dva muškarca koji su stajali u
blizini da prasnu u ludački smeh - i sada je sve to nekako ličilo
na staru englesku ludnicu. Gospođa Karmodi ponovo zatrubi
da se ne izlazi napolje. Požarna sirena hučala je bez daha,
starica koja je preplašila uljeza u kući. A Biliju grunuše suze.
“Tatice, šta je taj krvavi čovek? Zašto je krvav taj čovek?”
“U redu je, Veliki Bile, to mu je nos, dobro mu je.”
“Na šta je to mislio, nešto u izmaglici?” upita Norton. Teško
se mrštio, što je verovatno bio Nortonov način da izgleda
zbunjeno.
“Tatice, bojim se”, reče Bili kroz suze. “Molim te, možemo li
kući?”

45
 Neko udari o mene grubo, izbaci me iz ravnoteže, i ja
podigoh Bilija. I ja sam počinjao da se plašim. Zbrka je rasla.
Seli, kasirka pored Bada Brauna htela je da krene i on je zgrabi
i povuče za okovratnik njenog crvenog radnog mantila. On se
pocepa. Ona ga pljesnu šakom savijenom u kandžu, kriveći lice.
“Sklanjaj svoje jebene ruke sa mene!” vrisnu.
“O, zaveži, kučko mala”, reče Braun, ali zvučao je totalno
zaprepašćeno.
On ponovo posegnu za njom i Oli Viks reče oštro: “Bad.
O’ladi.”
Neko drugi vrisnu. Ranije to nije bila panika - ne baš - ali
polako je postajala. Ljudi su izvirivali kroz oboja vrata. Začu se
prasak slomljenog stakla i kokiška iznenada zapenuša po podu.
“Hrista mu, šta je ovo?” uzviknu Norton.
Tada poče da se smrkava... ali ne, to nije sasvim tačno.
Moja pomisao u tom trenutku nije bila da se smrkava već da su
nestala svetla u samoposluzi. Pogledao sam brzo i refleksno u
fluoroscentna svetla, i nisam bio jedini. I isprva, dok se nisam
setio da nema struje, činilo se da je to bilo ono što je promenilo
kvalitet svetlosti. Onda se setih da svetla nisu radila sve vreme
dok smo bili u samoposluzi, i da stvari pre toga nisu izgledale
mračno. A onda shvatih još pre nego što su ljudi kraj izloga
počeli da viču i pokazuju.
Dolazila je izmaglica.
Došla je sa ulaza sa Kanzaškog druma na parkiralište, i čak
ovako blizu nije izgledala drugačije nego kad sam je ugledao
prvi put na suprotnoj strani jezera. Bila je bela i svetla ali nije
reflektovala svetlost. Kretala se brzo i zbrisala je većinu
sunčeve svetlosti. Tamo gde se sunce nalazilo bio je sada

46
srebrni novčić na nebu, kao pun mesec zimi viđen kroz tanak
zastor oblaka.
Došla je tromo. Gledanje u nju podsetilo me je nekako na
vodeni stub od prošle noći. U prirodi postoje velike sile koje
retko kada uopšte primetite - zemljotresi, orkani, tornada -
nisam ih video sve, ali sam video dovoljno da nagađam da se
sve kreću tom tromom, hipnotišućom brzinom. Opčine nas, na
način na koji su Bili i Stef bili opčinjeni pred panoramskim
prozorom prošle noći.
Prevaljala se ravnodušno preko dve trake asfalta i zbrisala
ga sa vidika. Progutala je čitav Mek Keonsov lepi, restaurirani
Holandski Kolonijal. Na trenutak je drugi sprat rasklimatane
stambene zgrade do njega štrčao izvan beline, a zatim ode i on.
Znak DRŽITE DESNO na ulaznim i izlaznim tačkama Saveznog
nestadoše, a ona slova na znaku kao da su za tren lebdela u
ništavilu pošto je nestala prljavobela pozadina znaka. Kola na
parkiralištu počeše da nestaju sledeća.
“Hrista mu, šta je ovo?” upita Norton ponovo, i glas mu zape
u grlu.
Dolazilo je, proždirući plavo nebo i sveži crni asfalt sa
istovetnom lakoćom. Cak i na dvadeset stopa demarkaciona
linija bila je savršeno jasna. Imao sam neki blesav osećaj da
posmatram izuzetno dobar filmski efekat, nešto što su
nasanjali Vilis O’Brajen ili Daglas Trambul. Dogodilo se toliko
brzo. Plavo nebo je iščezlo u široki potez, zatim u traku, a onda
u liniju olovke. Potom nestade. Prazna belina pritiskala je
staklo širokog izloga. Mogao sam da vidim do udaljenosti
bureta za otpatke koje je stajalo na možda četiri stope, ali ne i
mnogo dalje. Mogao sam da vidim prednji branik mog Skauta,
ali to je bilo sve.

47
 Vrisnu neka žena, veoma glasno i dugo. Bili se jače stisnu
uzmene. Telo mu je drhtalo kao kabl pun žica kroz koje protiče
visoki napon.
Jedan muškarac povika i jurnu preko jedne od pustih traka
prema vratima. Mislim da je to konačno započelo stampedo.
Ljudi nagrnuše navrat-nanos u izmaglicu.
“Hej!” grmnu Braun. Ne znam je li bio besan, uplašen, ili i
jedno i drugo. Lice mu je bilo gotovo ljubičasto. Vene su mu
iskočile na vratu i izgledale debele gotovo kao kablovi za
akumulator. “Hej, ljudi, ne smete uzeti te stvari! Vratite se
ovamo sa tim, kradete!”
Nastavili su da idu, ali neki od njih baciše svoje stvari u
stranu. Neki su bili nasmejani i uzbuđeni, ali oni su bili u
manjini. Iscureli su u maglu, i niko od nas koji smo ostali nije ih
nikada više video. Slab, reski miris dolebde kroz otvorena
vrata. Ljudi počeše tamo da se gomilaju. Nastade guranje i
odgurivanje. Ramena su počinjala da me bole od držanja Bilija.
Bio je pozamašan; Stef ga je ponekad zvala svojim telencetom.
Norton krenu, prezauzetog i u misli udubljenog lica. Pošao
je prema vratima.
Prebacih Bilija u drugu ruku kako bih mogao da zgrabim
Nortonovu pre nego što otplovi izvan domašaja. “Ne, čoveče. Ja
ne bih to”, rekoh.
On se osvrnu. “Šta?”
“Bolje da sačekaš i vidiš.”
“Vidim šta?”
“Ne znam”, rekoh ja.
“Ne misliš valjda...” započe on, i iz magle stiže vrisak.
Norton umuknu. Zagušenje na izlaznim vratima popusti, a
onda se vrati nazad. Zubor uzbuđenog razgovora, uzvici i

48
dozivanje splasnuše. Lica ljudi pored vrata odjednom su
izgledala ravno, bledo i dvodimenzionalno.
Vrisak je trajao i trajao, takmičeći se sa vatrogasnom
sirenom. Izgledalo je nemoguće da ijedna ljudska pluća mogu u
sebi da imaju dovoljno vazduha da održe takav vrisak. Norton
promrmlja: “O moj Bože”, i prstima prođe kroz kosu.
Vrisak se odjednom okonča. Nije se gubio postepeno; bio je
presečen. Još jedan čovek izađ&napolje, mesnati tip i
radničkim pantalonama. Mislim da je krenuo da spase onoga
što je vrištao. Na trenutak je bio tamo, vidljiv kroz staklo i
izmaglicu, kao figura viđena kroz ostatke mleka u čaši. A onda
(koliko znam, ja sam bio jedini koji je to video), činilo se da se
nešto pozadi kreće, siva senka u svoj toj belini. I činilo mi se da
ja, umesto da potrči u maglu, čovek u radničkim pantalonama
bio trgnut u nju, mlatarajući iznenađeno rukama.
Jedan trenutak u samoposluzi je vladala potpuna tišina.
Konstelacija meseca iznenada zasvetle napolju.
Natrijumska svetla parkirališta, nesumnjivo, snabdevena
podzemnim električnim kablovima, upravo su se upalila.
“Ne izlazite napolje”, reče gospođa Karmodi svojim
liišinarskim glasom. “Otići napolje znači smrt.”
Odjednom, činilo se da niko nema poriv da se usprotivi ili
nasmeje.
Spolja stiže još jedan krik, ovaj put prigušen, i po zvukii
prilično udaljen. Bili se ponovo stisnu uz mene.
“Dejvide, šta se to dešava”, upita Oli Viks. Napustio je svoje
mesto. Njegovom okruglo, glatko lice bilo je orošeno kapima
znoja. “Sta je ovo?”
“Proklet bio ako imam pojma”, rekoh ja. Oli je izgledao jako
uplašeno. On je bio neženja, živeo je u lepoj kućici kod Vrletnog

49
jezera i voleo da pijucka u baru kod Prijatne Gore. Na
debeljuškastom malom prstu leve ruke nosio je prsten sa
zvezdastim safirom. Prethodnog februara dobio je nešto para
na državnoj lutriji. Od dobitka je kupio prsten. Uvek sam imao
utisak da se Oli pomalo plašio devojaka.
“Ne kapiram ovo”, reče on.
“Ne. Bili, moram da te spustim. Držaću te za ruku, ali ovako
mi lomiš ruke, važi?”
“Mamica”, prošaputa on.
“Dobro joj je”, rekoh mu. Bilo je to tek da bih nešto rekao.
Stari čudak koji drži radnju sa polovnim stvarim blizu
Džonovog restorana prođe pored nas, umotan u staru
univerzitetsku ispisanu duksericu koji nosi preko čitave
godine. On reče naglas: “To je jedan od onih oblaka zagađenja.
Fabrike u Ramfordu i Južnom Parizu. Hemikalije.” S time se
uputio četvrtim prolazom, pored lekova koji se prodaju bez
recepta i toalet papira.
“Dejvide, hajdemo odavde”, reče Norton sasvim
neubedljivo. “Šta kažeš da...”
Začu se udar. Čudan, spiralni udar koji sam najviše osetio u
stopalima, kao da je čitava zgrada odjednom potonula za tri
stope. Nekoliko ljudi uzviknu od straha i iznenađenja.
Melodično zazveketaše flaše koje su se nagnule sa svojih polica
i polupale se na popločanom podu. Parče stakla u obliku klina
ispade sa jednog segmenta širokog prednjeg izloga, i ja videh
kako se drveni ramovi koji povezuju teške odeljke stakla
savijaju i cepaju na nekim mestima.
Vatrogasna sirena zamuknu usred hučanja.
Tišina koja je usledila bila je bremenita tišina ljudi koji
očekuju nešto drugo, nešto više. Bio sam šokiran i otupeo, i moj

50
um načini čudno ukrštanje sa prošlošću. U vreme kada je
Bridžton bio tek nešto više od raskršća, moj tata bi me poveo
sa sobom unutra i stajao i razgovarao kod kase dok bih ja
posmatrao kroz staklo slatkiše za peni i žvake za dva centa.
Bila je januaarska jugovina. Jedini zvuk bilo je kapanje
otopljene vode iz galvanizovanih limenih oluka u burad za
kišnicu sa obe strane radnje. Posmatram vilicolomke i dugmiće
i zupčanike. Mistično žute kugle svetlosti iznad glave prikazuju
čudovišne, projektovane senke bataljona mrtvih muva od
lanjskog leta. Dečak po imenu Dejvid Drajton posmatra kartice
Dejvi Kroket žvaka, i neodređeno oseća potrebu da ode da
piški. A napolju pritiska talasasta, žuta izmaglica januarske
jugovine.
Sećanje prođe, ali veoma sporo.
“Ljudi!” povika Norton. “Ljudi, slušajte me svi!”
Oni se ogledaše. Norton je visoko držao obe ruke, sa
prstima raširenim kao kod političkog kandidata koji prima
zagrljaje,
“Može biti opasno izaći napolje!” viknu Norton. “Zašto?”
uzvrati mu neka žena vriskom. “Deca su mi kod kuće! Moram
da se vratim deci!”
“Izaći napolje znači smrt!” uzvrati gospođa Karmodi
mudro. Stajala je kraj džakova đubriva od dvadesetpet funti
nagomilanih ispod izloga, i lice kao da joj se nekako izbočilo,
kao da se nadimala.
Jedan tinejdžer je iznenada snažno gurnu i ona sede na
džakove stenjući znenađeno. “Prestani da pričaš, vrećo matora!
Prestani da pričaš to ludačko sranje!”

51
 “Molim vas!” povika Norton. “Samo kada bismo sačekali
nekoliko trenutaka dok ne prođe i dok ne budemo mogli da
vidimo...”
“U pravu je”, rekoh ja, vičući da bi me čuli od buke. “Dajte
samo da pokušamo da ostanemo mirni.”
“Mislim da je to bio zemljotres”, reče čovek sa naočarima.
Glas mu je bio mek. U jednoj ruci držao je pakovanje
hamburgera i kesu keksa. Drugom rukom držao je za ruku
malu devojčicu, možda godinu dana mlađu od Bilija. “Stvamo
mislim da je to bio zemljotres.”
“U Neplsu su jedan imali pre četiri godine”, reče lokalni
debeljko.
“To je bilo u Kasku”, smesta mu se usprotivi njegova žena.
Govorila je nezamenljivim tonom veterana u protivljenju.
“Nepls”, reče lokalni debeljko, ali manje sigurno.
“Kasko”, reče njegova žena čvrsto, i on odustade.
Negde konzerva odgurnuta do same ivice svoje police
udarom, zemljotresom, čime god, pade preko sa zakasnelim
zveketom. Biliju grunuše suze. “Hoću da idem kući! Hoću moju
MAJKU!”
“Zar ne možete da ućutkate do dete?” upita Bad Braun. Oči
su mu preletale brzo ali bez cilja s mesta na mesto.
“Kako bi voleo jedan šut u zube, blebetalo?” upitah ja njega.
“Hajde, Dejv, to ne pomaže”, reče Norton rastrojeno.
“Žao mi je”, reče žena koja je ranije vrištala. “Žao mi je, ali
ne mogu da ostanem ovde. Moram da stignem kući i pobrinem se
za moju decu.”
Pogledala nas je, unaokolo, plava žena umornog, lepog lica.
“Vidite, Vanda pazi na malog Viktora. Vanda ima samo
osam godina i ponekad zaboravi... zaboravi da treba da... pa, da

52
ga čuva, znate. A mali Viktor... on voli da okreće dugmad na
pećnici da vidi kako se pali malo crveno svetlo... on voli to svetlo...
i ponekad izvlači utikač... mali Viktor to radi... a Vanda... dosadi
joj da ga čuva posle izvesnog vremena... samo joj je osam...”
Prestala je da govori i samo nas je gledala. Verujem da mora da
smo joj izgledali u tom trenutku kao ništa drugo do banka
nemilosrdnih očiju, uopšte ne kao ljudska bića, samo kao oči.
“Zar mi niko neće pomoći?” vrisnu ona. Usne počeše da joj
drhte. “Zar niko ovde neće da otprati damu do kuće?”
Niko ne odgovori. Ljudi su se meškoljili na nogama. Gledala
je od lica do lica svojim sopstvenim, slomljenim licem. Lokalni
debeljko načini oklevajući polukorak napred i žena ga trznu
nazad povukavši ga jednom brzo, sa šakom spuštenom na
njegov ručni zglob nalik na lisice.
“Vi?” upita plavuša Olija. On odmahnu glavom. “Vi?” reče
ona Badu. On spusti ruku preko računara teksas instruments
na kasi i ne odgovori. “Vi?” reče ona Nortonu, i Norton poče
nešto da govori svojim glasom velikog advokata, nešto o tome
kako niko ne bi trebalo da ide brzopleto i... i ona ga otkači a
Norton naprosto utihnu.
“Vi?” reče meni, i ja ponovo digoh Bilija i zadržah ga u
rukama poput štita da odbije njeno strašno slomljeno lice.
“Nadam se da ćete svi redom istruleti u paklu”, reče ona.
Nije to vrisnula. Glas joj je bio mrtav umoran. Ona ode do
izlaznih vrata, gurnu ih i otvori, sa obe ruke. Hteo sam nešto da
joj kažem, pozovem je nazad, ali usta su mi bila suviše suva.
“Ovaj, gospođo, čujte...” poče tinejdžer koji je vikao na
gospođu Karmodi. Uhvatio ju je za ruku. Pogledala je dole u
njegovu šaku i on je pusti, posramljen. Ona kliznu u izmaglicu.
Gledali smo kako odlazi i niko ništa nije rekao. Gledali smo

53
kako je izmaglica prekriva i čini nematerijalnom, više ne
ljudskim bićem več skicom ljudskog bića u olovci i tušu na
najheljem papiru na svetu, i riiko ništa nije rekao. Za trenutak
ličilo je to na slova znaka DRŽITE DESNO koja su naizgled
lebdela u ništavilu; ruke i noge i bledoplava kosa sasvim su joj
nestali a ostali su samo magloviti tragovi njene crvene letnje
haljine, plešući naizgled u belom limbu. Onda nestade i njena
haljina, i niko ne reče ništa.

54
 MAGACIN
PROBLEMI SA GENERATORIMA
ŠTA SE DESILO SA SPOLJNIM MOMKOM

Bili počeo da se ponaša histerično i zlovoljno, da vrišti

promuklo za svojom majkom, zahteva kroz suze, vrativši se
smesta na uzrast od dve godine. Slina mu se zapenila na
gornjoj usni. Povedoh ga odatle niz jedan od srednjih prolaza
sa rukom oko njegovih ramena, pokušavajući da ga umirim.
Odvedoh ga iza duge bele vitrine za meso koja se pružala
dužinom cele radnje pozadi. Gospodin Mek Vej, kasapin, još je
bio tamo. Klimnusmo glavom jedan drugom, najbolje što smo
mogli da učinimo u takvim okolnostima.
Seo sam na pod, uzeo Bilija u krilo i držao mu lice uz moje
grudi, ljuljao ga i pričao mu. Govorio sam mu sve Iaži koje
roditelji čuvaju u rezervi za loše situacije, one koje detetu
izgledaju tako prokleto neverovatne, i ja sam ih govorio
savršeno ubedljivim tonom.
“To nije obična izmaglica”, reče Bili. Podigao je pogled
prema meni, tamno uokvirenih i suznih očiju. “Nije, zar ne,
Tatice?”
“Ne, mislim da nije.” O tome nisam hteo da lažem.
Deca se protiv šoka ne bore na način na koji to odrasli
rade; ona mu se priklone, možda zato što su deca u
polupermanentnom stanju šoka dok ne napune nekih trinaest
godina. Bili zadrema. Držao sam ga i mislio da će se možda
ponovo prenuti iz sna, ali njegov dremež se pretvorio u istinski
san. Možda je bio budan deo prethodne noći, kad smo morali
da utroje spavamo u krevetu prvi put otkad je Bili bio beba. I
55
možda - na tu pomisao osetih kako me prožima hladna struja -
možda je osetio da nešto dolazi.
Kad sam bio siguran da je čvrsto zaspao, položio sam ga na
pod i pošao da potražim nešto čime bih ga pokrio. Većina ljudi
još je bila napred, gledajući napolje u debeli pokrivač magle.
Norton je prikupio gomilicu slušalaca i bio zauzet
zagovaranjem - ili je to bar pokušavao. Bad Braun je stajao
ukočeno na svom mestu, ali Oli Viks je napustio svoje.
U prolazima je bilo nekoliko ljudi koji su tumarali poput
duhova, lica umrljanih šokom. Odoh u magacin kroz velika
dvokrilna vrata između vitrine za meso i hladnjaka za pivo.
Generator je uporno grmeo iza svoje pregrade od lesonita,
ali nešto nije bilo u redu. Mogao sam da omirišem isparavanje
dizela, i ono je bilo prejako. Pođoh prema pregradi, dišući
plitko.
Na kraju otkopčah košulju i prekrih usta i nos.
Magacin je bio dugačak i uzan, slabašno osvetljen pomoću
dva niza svetiljki za slučaj nužde. Svuda su bile nagomiiane
kutije - izbeljivači na jednoj strani, gajbe blagih pića na
suprotnoj strani pregrade, nabacani sanduci “Govedonija” i
supe za mačke. Jedan od njih se preturio i kartonska kutija
izgledala je kao da krvari.
Otvorih vrata odeljka sa generatorom i kročih unutra.
Mašina je bila zaklonjena lebdećim, masnim oblacima plavog
dima. Tu se nalazio jednostavan prekidač za uključivanje i
isključivanje i ja ga okrenuh. Generator zastade, podrignu,
kašljucnu i zamre. Potom se ugasi u nizu sve tišeg pucketanja
koje me podseti na tvrdoglavu Nortonovu testeru.
Svetla za slučaj nužde pogasiše se i ja ostadoh u mraku.
Počeh da se plašim vrlo brzo, i izgubih orijentaciju. Disanje mi

56
je zvučalo kao slab vetar koji zvižduće kroz slamku. Dok sam
izlazio udarih nosem u tanka vrata od lesonita i srce mi
zastade. Na duplim vratima nalazili su se prozori, ali iz nekog
razloga bili su ofarbani u crno i mrak je bio gotovo potpun.
Skrenuh i naleteh na gomilu kutija izbeljivača. Prevrnuše. se i
popadaše. Jedna mi pro-lete kraj glave dovoljno blizu da me
natera da kročim unazad, pa se sapletoh o drugu kutiju, koja je
pala iza. Padoh, udarivši glavom dovoljno jako da ugledam
zvezde u mraku. Sjajna predstava.
Ležao sam tamo, psovao samog sebe, trljao glavu i govorio
sebi da treba da se opustim, da naprosto ustanem i izađem
odatle, vratim se Biliju, govorio sebi mi se ništa meko i Ijigavo
neće obaviti oko članka ili kliznuti u ruku kojom sam pipao
okolo. Govorio sam sebi da ne treba da gubim kontrolu, jer ću
inače početi panično da tumaram, obaram stvari i postavljam
samom sebi ludačke prepreke.
Ustadoh pažljivo, tražeći tanku liniju svetla između duplih
vrata. Pronađoh je, slabu ali očiglednu pukotinu u mfaku.
Pođoh ka njoj, a onda stadoh.
Nešto se začu. Zvuk mekog klizanja. Prestade, a onda poče
ponovo uz stidljivi udarac. U meni se sve otkači. Nekom
čarolijom ponovo sam imao četiri godine. Zvuk nije dopirao iz
samoposluge. Dopirao je iza mene. Spolja. Gde je bila izmaglica.
Nešto je klizilo, gmizalo i grebalo po blokovima šljake. I,
možda, tražilo način da uđe.
Ili je već bilo unutra i tražilo mene. Možda ću za trenutak
osetiti na cipeli ono što je pravilo taj zvuk, šta god bilo. Ili na
vratu.
Začu se ponovo. Bio sam siguran da je napolju. Ali zbog
toga mi nije bilo nimalo lakše. Rekoh svojim nogama da krenu i

57
one odbiše da izvrše naredbu. A onda se promeni kvalitet
zvuka. Nešto zastruga kroz mrak, srce mi poskoči u grudima i
ja se bacih prema toj tankoj vertikalnoj liniji svetla. Udarih o
vrata ispruženim rukama i uleteh u samoposlugu.
Troje ili četvoro ljudi stajalo je odmah ispred duplih vrata -
jedan od njih bio je Oli Viks - i svi oni odskočiše iznenađeno.
“Dejvide!” reče on stegnuto. “Isuse Hriste, hoćeš da mi skratiš
život za deset go...” On ugleda moje lice. “Šta je s tobom?”
“Jeste li čuli?” upitah. Glas mi je zvučao strano u rođenim
ušima, visok i pištav. “Je li iko od vas to čuo?” Nisu čuli ništa,
naravno. Došli su da vide zašto se generator ugasio. Dok mi je
to Oli govorio, jedan od spoIjnih momaka pojavi se hitro sa
naručjem punim baterijskih lampi. Zagledao se radoznalo u
Olija, pa u mene.
“Ja sam isključio generator”, rekoh i objasnih zašto. “Sta ste
to čuli?” upita jedan od ostalih. Taj je radio u gradskom
odeljenju za puteve; zvao se Džim, nekako.
“Ne znam. Struganje, Klizanje. Ne bih želeo da to čujem
ponovo.”
“Zivci”, reče drugi tip koji je bio sa Olijem.
“Ne. Nisu to bili živci.”
“Jeste li čuli to pre nego što su se svetla ugasila?”
“Ne, samo posle. Ali...” Ali ništa. Video sam kako su me
gledali. Nisu želeli da čuju više ništa loše, zastrašujuće ili
uvrnuto. Već je bilo dovoljno toga. Samo je Oli izgledao kao da
mi veruje.
“Uđimo i uključimo ga opet”, reče spoljni momak deleći
baterijske lampe. Oli uze svoju sumnjičavo. Spoljni momak
ponudi i meni jednu, sa malim oholim sjajem u očima. Bilo mu

58
je možda osamnaest. Posle trenutka razmišljanja, uzeh lampu. I
dalje mi je trebalo nešto da pokrijem Bilija.
Oli otvori vrata i zaglavi ih, puštajući unutra malo svetla.
Kutije izbeljivača ležale su oko poluotvorenih vrata odeljka od
lesonita.
Tip po imenu Džim pomirisa i reče: “Stvarno prilično smrdi.
Mislim da ste bili u pravu što ste ga isključili.”
Zraci svetla iz lampi klatili su se i poigravali preko kutija
konzervisane hrane, toalet papira, hrane za pse. Zraci su bili
zadimljeni zbog isparenja koja su se vračala nazad iz
blokiranog otvora za ventilaciju. Spoljni momak načas uperi
svetlo sasvim desno u široka vrata za utovar.
Dva čoveka i Oli uđoše u odeljak sa generatorom. Njihova
svetla bacala su odsjaje nelagodno napred-nazad, podsetivši
me na nešto iz avanturističke priče za dečake - a ja sam jednu
seriju takvih ilustrovao još u koledžu. Pirati koji zakopavaju u
ponoć svoje krvavo zlato, ili možda ludi doktor i njegov
pomoćnik koji kradu leš. Senke koje su panični, unakrsni zraci
svetla činili iskrivljenim i čudovišnim, klatile su se po zidu.
Generator se hladio uz povremeno šklocanje.
Spoljni momak je išao prema vratima za utovar i
osvetljavao sebi put. “Ne bih išao tamo”, rekoh ja.
“Ne, znam da vi ne biste.”
“Probaj sad, Oli”, reče jedan muškarac. Generator zabrekta,
a onda grunu.
“Isuse! Isključi ga! Svetog mu sveca, ala to smrdi!’
Generator ponovo zamre.
Spoljni momak se vratio od vrata za utovar baš kada su oni
izašli. “Nešto je zapušilo taj otvor, stvarno”, reče jedan
muškarac.

59
 “Evo šta ćemo”, reče spoljni momak. Oči su mu sjale u
svetlu baterijskih lampi, dok je na licu imao ko-ga-šiša izraz
koji sam isuviše puta skicirao kao deo naslovne strane za
avanturističke priče za dečake. “Neka radi dovoljno dugo da
tamo pozadi podignem vrata za utovar. Otići ću okolo i očistiti
to, šta god bilo.”
“Norm, mislim da to nije naročito dobra zamisao”, reče Oli
sumnjičavo.
“Jesu li ta vrata električna?” upita onaj po imenu Džim.
“Svakako”, reče Oli. “Ali stvarno mislim da ne bi bilo
pametno za...”
“U redu je”, reče drugi tip. On pomeri bezbol kapu pozadi.
“Ja ću.”
“Ne, ne razumete”, reče Oli ponovo. “Stvarno mislim da niko
ne bi trebalo da...”
“Ne brinite”, reče on Oliju kao da mu prašta i otkači ga.
Norm, spoljni momak, bio je ozlojeđen. “Čujte, to je bila
moja zamisao”, reče on.
Odjednom, kao nekom čarolijom, svi se okupiše da
raspravljaju o tome ko će to učiniti umesto koga i da li to
uopšte treba da se učini. Ali naravno, niko od njih nije čuo taj
gadan zvuk klizanja. “Prestanite!” rekoh glasno.
Svi me pogledaše.
“Izgleda da ne shvatate, ili da se svim snagama upinjete da
ne shvatite. Ovo nije obična magla. Otkad je navalila niko nije
ušao u samoposlugu. Ako otvorite ta vrata za utovar i nešto uđe
unutra...”
“Kao na primer šta?” reče Norm sa savršenim prezirom
osamnaestogodišnjeg mačo muškarca.

60
 “Ono što je načinilo buku koju sam čuo, šta god bilo.”
“Gospodine Drajton”, reče Džim. “Izvinite, ali nisam ubeđen da
ste čuli bilo šta. Znam da ste veliki umetnik sa vezama u
Njujorku i Holivudu i sve to, ali zbog toga za mene niste nimalo
drugačiji od ostalih. Ja mislim da ste se našli ovde u mraku i
možda se prosto... malo zbuniii.” “Možda i jesam”, rekoh ja. “A
možda je, kad već hoćete da počinjete sa zajebancijom tamo
napolju, trebalo najpre da proverite da li je ona žena stigla
bezbedno kući svojoj deci.” Njegov stav - kao i stav njegovog
drugara i Norma, spoljnog momka - činio me je besnim i
istovremeno još više plašio. Imali su u očima onaj sjaj kakav se
javlja kod nekih ljudi kada krenu da pucaju na pacove na
gradskom otpadu.
“Hej”, reče Džimov drugar. “Kad neko od nas poželi vaš
savet, zatražiće ga.”
Oklevajući, Oli reče: “Znate, generator stvarno nije tako
važan. Hrana u hladnjacima izdržaće dvanaest sati ili više, a da
se apsolutno ne...”
“Važi, mali, ti si taj”, reče Džim grubo. “Uključiću motor, a ti
podigni vrata tako da ovde ne zasmrdimo mnogo. Ja i Majron
ćemo stajati kraj izlaza izduvne cevi. Dovikni nam kada bude
čisto.”
“Svakako”, reče Norm i pohita uzbuđen.
“Ovo je ludo”, rekoh ja. “Pustili ste onu ženu da ode sama...”
“Nisam primetio da ste se vi polomili da je otpratite”, reče
Džimov drugar Majron. Neodređeno crvenilo boje cigle
ispuzalo mu iz okovratnika.
.....ali ćete pustiti da ovo dete rizikuje život zbog generatora
koji čak nije ni važan?”

61
 “Jebote, zašto prosto ne umukneš!” povika Norm. “Čujte,
gospodine Drajton”, reče Džim. “Evo šta. Ako imate još nešto da
kažete, milsim da je najbolje da najpre prebrojite zube, jer ne
mogu više da vas slušam kako serete.”
Oli me pogleda, vidno uplašen. Slegnuh ramenima. Bili su
ludi, to je sve. Njihov osećaj za proporciju privremeno je
nestao. Napolju-su bili zbunjeni i uplašeni. Ovde unutra se
nalazio jedan mehanički problem: osujećeni generator. Taj
problem je bilo moguće rešiti. Rešavanje problema pomoglo bi
im da se osećaju manje zbunjeno i bespomoćno. Prema tome,
oni će ga rešiti.
Džim i njegov prijatelj Majron odlučiše da znaju da sam
poražen i vratiše se generatoru. “Spreman, Norm?” upita Džim.
Norm klimnu glavom, a onda shvati da klimanje glavom ne
mogu da čuju. “Da”, reče on.
“Norm”, rekoh ja. “Ne budi budala.”
“Grešiš”, dodade Oli.
Pogledao nas je, i lice mu je iznenada bilo mnogo mlađe od
osamnaestogodišnjeg. Bilo je to lice dečaka. Njegova Adamova
jabučica grčevito se pomerala i ja shvatih da je prestravljen. On
zausti nešto da kaže - mislio sam da želi sve da opozove - kada
generator ponovo grunu u život, i kada poče da radi glatko
Norm se haci na dugme sa desne strane vrata za utovar, a ona
stadoše da se dižu uz tandrkanje duž svojih dvojnih čeličnih
šina. Svetla za slučaj nužde vratila su se kada je generator
proradio. Sada se zatamniše jer je motor za podizanje vrata
odvlačio struju.
Senke jurnuše natrag i istopiše se. Magacinski prostor poče
da se puni blagim belim svetlom oblačnog zimskog dana.
Ponovo zapazih taj čudan, rezak miris.

62
 Vrata za utovar podigoše se za dve stope, a onda za četiri.
Iza sam mogao da vidim četvrtastu cementnu plat-formu
oivičenu nacrtanom žutom trakom. Žuta boja se gubila posle
samo tri stope. Magla je bila neverovatno gusta.
“Diži ga!” uzviknu Norm.
Pramenovi izmaglice, beli poput lebdeće čipke, prostrujaše
unutra. Vazduh je bio hladan. čitavo jutro bilo je primetno
hladno, naročito posle lepljive toplote poslednje tri nedelje, ali
to je bila letnja svežina. Ovo je bilo hladno. Kao u martu.
Stresoh se. I pomislih na Stef.
Generator zamre. Džim izađe napolje baš kada se Norm
sagnuo pod vrata. Video je. I ja. I Oli.
Iznad suprotnog ruba cementne utovarne rampe pojavi se
pipak i zgrabi Norma oko lista. Otvorih usta širom. Oli načini
veoma kratak zvuk iznenađenja - uk! Debljina pipka širila se od
jedne stope - veličine livadske zmije - od mesta gde se omotao
oko Normove potkolenice, do nekih četiri ili pet stopa širine
tamo gde se gubio u izmaglici. Odozgo je bio siv kao škriljac,
odozdo mesnato ružičast. A na donjoj strani bili su nizovi
sisaljki. Pomerale su se i uvijale poput stotina malih, nabranih
usana.
Norm spusti pogled. Vide šta ga je dohvatilo. Iskolači oči.
“Skidajte to sa mene! Hej, skidajte to sa mene! Hriste Isuse,
skidajte ovu jebenu stvar sa mene!”
“O moj Bože”, zacvile Džim.
Norm zgrabi donju ivicu vrata za utovar i povuče se natrag.
Pipak se naizgled nadu, kao ruka kada je stegnete. Norm bi
trgnut nazad o talasasta čelična vrata - ona odjeknuše od
udarca njegove glave. Pipak se još više nadu i Normove noge i
torzo počeše ponovo da klize napolje. Donja ivica vrata za

63
utovar izvuče mu košulju iz pantalona. On divljački cimnu i
povuče se natrag poput čoveka koji radi zgibove.
“Pomozite mi”, jecao je. “Pomozite mi, momci, molim vas,
molim vas.”
“Isuse, Marijo i Josife”, reče Majron. Izašao je iz odeljka sa
generatorom da vidi šta se dešava.
Pošto sam bio najbliži, zgrabih Norma oko struka i potegoh
što sam jače mogao, odupirući se o pete. Za trenutak smo se
kretali unazad, ali samo za trenutak. Ličilo je to na rastezanje
gumene trake ili razvlačenje karamela. Pipak popusti, ali
nimalo ne olabavi stisak. A onda još tri pipka dolebdeše iz
izmaglice prema nama. Jedan se uvi oko lepršave Normove
crvene kecelje Saveznog i otkinu je. On nestade natrag u
izmaglici sa crvenom tkaninom uvijenom u stisku a ja pomislih
na ono što je mome bratu i meni majka govorila kad bismo
tražili nešto što nije želela da dobijemo - slatkiše, strip, neku
igračku. “To vam treba koliko i kvočki zastava.” Pomislih na to,
kao i na taj pipak koji maše unaokolo Normovom crvenom
keceljom, i nasmejah se. Nasmejah se, samo što su moj smeh i
Normovi krici zvučali otprilike isto. Možda niko osim mene nije
znao da se smejem.
Druga dva pipka klizila su za trenutak besciljno napred-
nazad po utovarnoj rampi, praveći te tihe zvuke struganja koje
sam ranije čuo. Onda jedan od njih pljesnu o Normov levi bok i
kliznu oko njega. Osetih kako mi dodiruje ruku. Bio je topao i
gladak i pulsirao je. Mislim da bih, da me je tada dohvatio tim
sisaljkama, i ja nestao u izmaglici. Ali nije. Zgrabio je Norma. A
treći pipak mu se uvio u prsten oko članka.
Sada ga je to odvlačilo od mene. “Pomozite mi!” povikah.
“Oli! Kogod! Dajte, pomozite mi!”

64
 Ali, oni nisu dolazili. Ne znam šta su radili, ali nisu dolazili.
Spustih pogled i videh kako se pipak oko Normovog struka
useca u njegovu kožu. Tamo gde mu je košulja bila izvučena iz
pantalona sisaljke su ga jele. Krv, crvena poput njegove nestale
kecelje, poče da teče iz kanala koje je sebi napravio pulsirajući
pipak.
Udarih glavom o donji deo delimično podignutih vrata.
Normove noge ponovo su bile napolju. Jedna mokasina mu je
spala. Novi pipak se pomoli iz izmaglice, obavi vrh čvrsto oko
cipele i nestade sa njom. Normovi prsti zabiše se u donju ivicu
vrata. Držao ih je u samrtničkom stisku. Prsti su mu bili modri.
Više nije vrištao; bio je izvan toga. Glavom je šibao napred-
nazad u beskrajnom gestu negacije, dok mu je duga crna kosa
divlje letela.
Pogledah preko njegovog ramena i videh da dolazi još
pipaka, desetine njih, čitava šuma. Većina ih je bila mala, ali
bilo je nekoliko đžinovskih, debelih poput mahovinom
obraslog drveta koje nam je tog jutra ležalo preko prilaznog
puta. Veliki su imali sisaljke ružičaste kao slatkiši, velike poput
poklopaca za šaht. Jedan od tih velkih udari u cementnu
utovarnu rampu sa glasnim, kotrljajućim trrrp! i zapuza ka
nama, nalik na veliku slepu glistu. Povukoh iz sve snage i pipak
koji je Norma držao za desni list malo skliznu. To je bilo sve.
Ali, pre nego što se pipak ponovo uhvatio čvrsto, video sam da
ga to stvorenje jede živog.
Jedan pipak mi nežno očeša obraz i zatalasa se u vazduhu
kao da razmatra nešto. Tada pomislih na Bilija. Bili je ležao
usnuo u samoposluzi kraj dugog belog hladnjaka za meso
gospodina Mekveja. Ovamo sam došao da pronađem nešto

65
čime bih ga pokrio. Ako me jedna od tih stvari ščepa, neće biti
nikoga da pazi na njega - osim možda Nortona.
I tako pustih Norma i padoh na ruke i kolena.
Bio sam napola napolju, napola unutra, odmah ispod
podignutih vrata. Pipak prođe s moje leve strane, kao da hoda
na sisaljkama. Pričvrsti se za Normovu napetu mišicu, zastade
na sekund, pa se obavi oko nje u kolutovima.
Sada je Norm ličio na nešto iz sna o omađijavanju zmija
koji sneva neki ludak. Pipci su se nelagodno uvijali svuda po
njemu... i takođe bili svi oko mene. Napravih nespretan kolut
unazad, padoh na rame i otkotrljah se. Džim, Oli i Majron još su
bili tu. Stajali su kao grupa voštanih figura kod Madam Tiso,
bledih lica, očiju isuviše sjajnih. Džim i Majron su stajali kraj
vrata odeljka sa generatorom.
“Uključite generator!” doviknuh im.
Nijedan se ne pomeri. Zurili su sa opijenom, tanatoničnom
požudom u utovarni prostor.
Zapipah po podu, uzeh prvo što mi dođe pod ruku - kutiju
belila “Sneško” - i bacih na Džima. Ona ga pogodi u stomak,
odmah iznad kopče opasača. On zastenja i uhvati se. Oči mu
zatrepereše natrag u neki privid normainog.
“ldi i uključi taj jebeni generator!” vrisnuh toliko glasno da
me zabole grlo.
Nije se ni mrdnuo; umesto toga, on poče da se brani,
očigledno rešen da je, pošto Norma jede neki ludački užas iz
izmaglice, došlo vreme za posipanje pepelom.
“Žao mi je”, zacvile on. “Nisam znao. Kako sam, dođavola,
mogao da znam? Rekli ste da ste čuli nešto, ali nisam znao šta to
znači, trebalo je bolje da objasnite na šta ste mislili. Mislio sam,
šta znam, možda neka ptica ili tako nešto...”

66
 Tada se pokrenu Oli, odgurnu ga u stranu jednim debelim
ramenom i utetura se u prostoriju sa generatorom. Džim se
saplete o jednu kutiju s izbeljivačem i pade, baš kao i ja u
mraku. “Žao mi je”, reče on opet. Njegova riđa kosa pala mu je
preko obrva. Obrazi su mu bili beli kao sir. Oči su mu bile
prestravljene oči dečaka. Sekund kasnije generator se zakašlja i
grmnu u život.
Okrenuh se ponovo..vratima za utovar. Norma gotovo da
više i nije bilo, a ipak je visio grozno o jednoj ruci. Pipci su mu
vrveli po telu, a krv je ravnodušno tekla na beton u kapima
veličine novčića od deset centi. Glavom je šibao napred-nazad,
očiju iskolačenih od strave i izbuljenih u izmaglicu.
Ostali pipci sada su puzali i bauljali unutra po podu. Isuviše
ih je bilo kraj dugmeta kojim se upravljalo vratima za utovar,
da bi se uopšte pomislilo da mu se priđe. Jedan od njih uvi se
oko polulitarske boce pepsija i odnese je. Drugi kliznu oko
kartonske kutije i steže se. Kutija puče i rolne toalet papira,
dupla pakovanja “Delsija” u celofanskom omotu, prsnuše kao
gejzir uvis, popadaše i otkotrljaše se na sve strane. Pipci ih
dograbiše željno.
Jedan od velikih kliznu unutra. Vrh mu se podiže sa poda,
kao da njuši vazduh. On krenu ka Majronu koji neprirodno
iskorači dalje odatle, kolutajući ludački očima u dupljama.
Kratki, visoki jecaj pobeže mu sa mlitavih usana.
Osvrnuh se tražeći nešto, bilo šta, dovoljno dugo da
dosegne preko ispitujućih pipaka i pritisne dugme za
zatvaranje na zidu. Ugledah domarevu metlu oslonjenu o
gomilu pivskih gajbi i zgrabih je.
Normova zdrava ruka bi otrgnuta. On tresnu o utovarnu
rampu i ludački zamlatara tražeći nešto da se uhvati. Njegove

67
oči se za tren sretoše sa mojima. Bile su pakleno jasne i svesne.
Znao je šta mu se dešava. A onda bi odvučen, uz udaranje i
kotrljanje, u izmaglicu. Začu se još jedan vrisak, pa bi zagušen.
Norma više nije bilo.
Pritisnuh dugme krajem drške metle i motor zastenja.
Vrata ponovo počeše da klize nadole. Dodirnuše najpre
najdeblji pipak, onaj koji je istraživao u Majronovom pravcu.
Pritisnuše mu kožu - ljusku, šta li - a onda je probušiše. Odatle
šiknu crna sluz. Pipak se ludački zakoprca šibajući po
betonskom podu magacina kao neki opsceni bivolji bič, a onda
kao da se spljošti. Trenutak kasnije nestade. Ostali počeše da se
povlače.
Jedan od njih držao je kesu “Gejns” hrane za pse od pet
funti i nije hteo da je pusti. Vrata ga presekoše pri spuštanju na
dva dela pre nego što se zalupiše u svom užljebljenom prorezu.
Odsečeni deo pipka grčevito se steže, pocepa kesu i razbaca
smeđe grumenje hrane za pse na sve strane. A onda poče da
skakuiće po podu kao riba na suvom, da se uvija i odvija, ali sve
sporije, sve dok ne ostade da leži nepokretno. Podbodoh ga
krajem metle. Deo pipka, možda tri stope dug, divljački se
obavi oko drške za trenutak, a onda se ponovo opusti i opruži
mlitavo usred razbacanog toalet papira, hrane za pse i kutija sa
izbeljivačima.
Nije se čulo ništa osim rike generatora, i Olija koji je plakao
u odeljku od lesonita. Mogao sam da ga vidim kako sedi tamo
na stoličici sa licem zarivenim u šake.
A onda postadoh svestan novog zvuka. Mekog, klizavog
zvuka koji sam čuo u mraku. Samo što je sada bio desetostruko
jači. Bio je to zvuk pipaka koji vrve po spoljnoj strani vrata za
utovar i pokušavaju da pronađu način da uđu.

68
 Majron načini par koraka prema meni. “Vidite”, reče on.
“Morate da shvatite...”
Tresnuh ga pesnicom u lice. Bio je suviše iznenađen čak i
da pokuša da je blokira. Ona ga udari tik ispod nosa i zgnječi
mu gornju usnu o zube. Krv mu poteče u usta.
“Poginuo je zbog vas!” povikah. “Jesi li dobro pogledao? Jesi
li dobro pogledao šta ste uradili?”
Počeh da ga udaram divljački, i levom i desnom, ne onako
kako su me učili na koledžu na časovima boksa, već prosto, bez
razmišljanja. Ustuknuo je, izbegao par udaraca, dok je druge
primao tupo, kao da želi da pokaže kako se miri sa sudbinom i
kaznom. To me još više razljuti. Raskrvario sam mu nos i
napravio mu ispod oka šljivu koja će baš divno da pomodri.
Tresnuo sam ga jednom teško u bradu. Posle toga, oči su mu
postale tamne i poluprazne.
“Vidite”, govorio je neprekidno, “vidite, vidite”, a onda sam
ga udario nisko u stomak i izbio mu vazduh pa više nije govorio
“vidite, vidite”. Ne znam koliko bih dugo nastavio da ga udaram
da me neko nije zgrabio za ruke. Otrgnuo sam se i okrenuo.
Nadao sam se da je to Džim. I Džima sam želeo da izudaram.
Ali, to nije bio Džim. Bio je to Oli, lica okruglog i mrtvački
bledog, izuzev tamnih krugova oko očiju - očiju još sjajnih od
suza. “Nemoj, Dejvide”, reče on. “Ne udaraj ga više. Time ništa
nećeš rešiti.”
Džim je stajao sa strane, lica pometenog, praznog. Šutnuh
kutiju nečega ka njemu. Ona ga udari o “Dingo” čizmu i odskoči
u stranu.
“Ti i tvoj drugar ste dvojica glupih seratota”, rekoh ja.
“Hajde, Dejvide”, reče Oli nesrećno. “Prestani sa tim.” “Vas dva
seratora ste ubili to dete.”

69
 Džim je gledao u svoje “Dingo” čizme. Majron je sedeo na
podu i držao se za svoj pivski stomak. Disao sam teško. Krv mi
je bubnjala u ušima i sav sam se tresao. Sedoh na par kutija,
spustih glavu među kolena i uhvatih se čvrsto za noge odmah
iznad članaka. Sedeo sam tako neko vreme sa kosom preko lica
i čekao da vidim hoću li se onesvestiti, povraćati ili šta već ne.
Malo kasnije, to poče da jenjava i ja pogledah Olija. Njegov
ružičasti prsten sijao je kao zarobljeni plamen u žaru svetiljki
za slučaj nužde.
“U redu”, rekoh tupo. “Gotov sam.”
“Dobro”, reče Oli. “Moramo da razmislimo šta ćemo
sad.”
Magacin je opet počeo da smrdi na izduvne gasove.
“Isključi generator. To je najpreče.”
“Da, hajdemo odavde”, reče Majron. Preklinjao me je očima.
“Zao mi je za klinca, ali morate da shvatite...”
“Ne moram da shvatim ništa. Ti i tvoj pajtaš vratite se u
samoposlugu, ali sačekajte tamo odmah kod hladnjaka za pivo. I
nikome ni reč. Još ne.”
Odoše više nego rado, držeći jedan drugog dok su prolazili
kroz vrata. Oli isključi generator i baš kada su svetla počela da
se gase, ja ugledah kariranu prostirku - jednu od onih kojima
radnici oblažu lomljive stvari - bačenu preko gomile praznih
boca za sodu. Posegoh i zgrabih je za Bilija.
Oli izađe iz odeljka za generator uz zvuke muvanja i
tumaranja. Kao i kod većine gojaznih ljudi, disao je pomalo
teško i šištavo.
“Dejvide?” Glas mu je malo zadrhtao. “Još si tu?” “Evo ovde,
Oli. Pripazi na te kutije sa izbeljivačima.” “Da.”

70
 Vodio sam ga glasom i posle nekih trideset sekundi on
posegnu iz mraka i ščepa me za rame. Ispustio je dugi, drhtavi
uzdah.
“Hrista mu, hajdemo odavde.” Mogao sam da osetim miris
“Rolejda” koje je žvakao zbog daha. “Mrak je... loš.” “Jeste”
rekoh ja. “Ali sačekaj još minut, Oli. Hteo sam da popričam sa
tobom, a nisam hteo da ona dva jebivetra to čuju.”
“Dejv... oni nisu Norma naterali ni na šta. Moraš misliti na
to.”
“Norm je bio dete, oni nisu. Ali nema veze, sa time je gotovo.
Moramo im reći, Oli. Ljudima u samoposluzi.” “Ako se uspaniče...”
Olijev glas je bio sumnjičav. “Možda hoće, a možda i neće. Ali,
to će ih naterati da dvaput razmisle o izlasku, a većina njih
upravo to želi da uradi. Zašto ne? Većina njih je ostavila svoje
kod kuće. Ja prvi. Moramo ih naterati da shvate šta rizikuju ako
izadu napolje.”
Njegova šaka me je snažno držala za mišicu. “Da, samo se
stalno pitam... svi ti pipci... kao kod sipe, šta li... Dajvide, šta je
tamo odakle počinju? Odakle svi ti pipci počinju?
“Ne znam. Ali ne želim da ona dvojica to ispričaju ljudima na
svoju ruku. To bi izazvalo paniku. Hajdemo.” Zagledah se oko
sebe i trenutak ili dva kasnije primetih tanku vertikalnu liniju
svetla između dvokrilnih vrata. Krenusmo ka njoj, pazeći na
razbacane kutije, dok me je
Oli jednom busmastom šakom držao za podlakticu. Pade
mi na pamet da smo svi pogubili baterijske lampe.
Kada stigosmo do vrata, Oli reče ravno: “Ono što smo videli
je... nemoguće, Dejvide. To znaš, zar ne? Čak i da se kombi iz
’Bostonskog morskog akvarijuma’ dovezao pozadi i izbacio
jednu od onih džinovskih sipa iz Dvadeset hiljada milja pod

71
morem, ona bi uginula. Prosto bi uginula.” “Da”, rekoh ja. “Tako
je.”
“Pa šta se onda dogodilo? A? Šta se dogodilo? Šta je ta
prokleta izmaglica?”
“Oli, ne znam.”
Izađosmo.

72
 SVAĐA SA NORTONOM
RASPRAVA KOD HLADNJAKA ZA PIVO
POTVRDA

Džim i njegov pajtaš Majron bili su odmah iza vrata, svaki

sa po badvajzerom u ruci. Pogledah Bilija, videh da još spava i
pokrih ga prostirkom. On se malo pomeri, promrmlja nešto, pa
se ponovo umiri. Pogleđah na sat. Bilo je 12:15. To se činilo
potpuno nemogućim; osećao sam se kao da je prošlo najmanje
pet sati otkad sam prvi put ušao unutra da potražim nešto
čime bih ga pokrio. Ali čitava stvar, od početka do kraja, trajala
je samo oko trideset pet minuta.
Vratih se tamo gde je Oli stajao sa Džimom i Majronom. Oli
je uzeo pivo i meni ponudio jedno. Uzeh ga i popih odjednom
pola konzerve, kao i jutros dok sam sekao stabla. To me malo
razvedri.
Džim je bio Džim Grondin. Majronovo prezime bilo je
Lafler - i to je imalo svoju komičnu stranu. Cvetiću Majronu se
sušila krv na usnama, bradi i obrazu. Oko sa šljivom već je
oticalo. Devojka u dukserici boje brusnice prođe tuda besciijno
i uputi Majronu oprezan pogled. Mogao sam da joj kažem da je
Majron opasan samo za dečake tinejdžere koji žele da dokažu
svoju muškost, ali poštedeo sam sebe toga. Na kraju krajeva,
Oli je imao pravo - oni jesu samo želeli najbolje, mada slepo,
zastrašeno, umesto u bilo kakvom stvarnom opštem interesu.
A sada su mi bili potrebni da bi uradili ono što sam ja mislio da
je najbolje. Mislio sam da neće biti problema. Obojica su
splasnula. Nijedan-pogotovo cvetić Majron-još izvesno vreme
neće biti ni za šta. Nešto što su imali u očima dok su ubeđivali
73
Norma da ode i otpuši izduvnu cev sada je nestalo. Kurčići im
više nisu bili dignuti.
“Moraćemo nešto da kažemo ovim ljudim”, rekoh ja. Džim
zausti da se usprotivi.
“Oli i ja nećemo pominjati tvoj i Majronov doprinos
Normovom izlasku ako podržite ono što budemo rekli o... pa, o
tome što ga je odnelo.”
“Naravno”, reče Džim žalosno revnosno. “Naravno, ako to
ne ispričamo, ljudi bi mogli da odu napolje... kao ona žena... ona
žena koja...” On obrisa usta rukom pa brzo popi još piva.
“Hriste, kakav džumbus.”
“Dejvide”, reče Oli. “Šta...” On prekinu, pa onda primora
sebe da nastavi. “Sta ako uđu unutra? Pipci?” “Kako?” upita
Džim. “Momci, zatvorili ste vrata.” “Naravno”, reče Oli. “Ali
čitav prednji zid ove samo-posluge je od stakla.”
Stomak mi se sunovrati liftom u dubinu nekih dvadeset pet
spratova. Znao sam to, ali sam uspevao nekako da
prenebregavam. Pogledah tamo gde je Bili spavao. Pomislih
kako su se ti pipci rojili iznad Norma. Pomislih da se to dešava
Biliju.
“Staklo”, šapnu Majron Lafler. “Isusa mu Hrista.” Ostavio
sam njih trojicu kraj hladnjaka da petljaju oko novih konzervi
piva i potražih Brenta Nortona. Zatekoh ga u trezvenom
razgovoru sa Badom Braunom kod kase br. 2. Njih dvojica -
Norton sa sedom frizurom i dobrim izgledom matorog pastuva,
Braun sa svojom hla-dnom novoengleskom facom - ličili su na
karikaturu iz Njujorkera.
Čak dvadesetak ljudi nespokojno je tumaralo između
završetka naplatnih traka i dugog izloga. Dosta ih se poređalo

74
duž stakla i posmatralo izmaglicu. Ponovo su me podsetili na
ljude koji se okupljaju na gradilištu.
Gospođa Karmodi se posadila na jednu od stacionarnih
premosnih traka i pušila parlament u filteru “Korak po korak”.
Njene oči me odmeriše, zaključiše da mi nešto fali, pa
produžiše dalje. Izgledala je kao da sanja na javi.
“Brent”, rekoh ja.
“Dejvide! Gde si se samo izgubio?”
“O tome baš i hoću da popričam sa tobom.”
“Tamo kod hladnjaka neki ljudi piju pivo”, reče Braun
mračno. Zvučao je kao čovek koji objavljuje da su na
đakonovom prijemu prikazani pornići. “Mogu da ih vidim u
kontrolnom ogledalu. To naprosto mora da prestane.”
“Brent?”
“Izvinite me za trenutak, gospodine Braun, hoćete?”
“Naravno.” Prekrstio je ruke preko prsa i zapiljio se
smrknuto u konveksno ogledalo. “To ima da prestane. Toliko
mogu da vam obećam.”
Norton i ja krenusmo prema hladnjaku za pivo u
suprotnom uglu radnje, prolazeći pored kućnih potrepština i
sitnica. Bacih pogled preko ramena i primetih nelagodno da su
se drvene grede koje uokviruju visoke staklene pravougaonike
izloga savijene, izvijene i rascepljene. Setih se da jedan od
prozora čak nije sasvim ceo. U trenutku tog čudnog udarca iz
gornjeg ugla ispao je klinasti komad stakla. Možda smo mogli
da ga zapušimo krpama ili tako nečim - možda gomilom onih
ženskih bluza od 3,59 dolara koje sam primetio blizu vina...
Misli mi se najednom prekinuše i bih primoran da stavim
nadlanicu preko usta, kao da prigušujem podrigivanje. Ono što
sam stvarno prigušivao bila je navala užasnutog kikota koja

75
umalo da mi se otme na pomisao da nabijam gomilu bluza u
rupu ne bih li zadržao napolje jedan od onih pipaka koji su
odneli Norma. Video sam kako jedan od tih pipaka - jedan mali
- steže kesu hrane za pse, sve dok prosto nije pukla.
“Dejvide? Jesi li dobro?”
“A?”
“Tvoje lice - izgledao si kao da ti je palo na pamet nešto
dobro, ili nešto prokleto grozno.”
Tada mi nešto sinu. “Brent, šta bi sa onim čovekom što je
ušao bulazneći da je nešto u izmaglici zgrabilo Džona Lija
Frovina?”
“Tip kome je curela krv iz nosa?”
“Da, taj.”
“Onesvestio se, pa ga je gospodin Braun povratio nekom
mirišljavom solju iz prve pomoći. Zašto?”
“Je li rekao nešto kada se probudio?”
“Opet je počeo sa tom halucinacijom. Gospodin Braun ga je
odveo u kancelariju. Poplašio je neke žene. Izgledao je srećan što
ide. Nešto u vezi stakla. Kad je gospodin Braun rekao da u
upravnikovoj kancelariji postoji samo jedan mali prozor, i to
ojačan žicom, delovao je srećno što ide. Pretpostavljam da je još
tamo.”
“On nije halucinirao.”
“Ne, naravno da nije.”
“A udar koji smo osetili?”
“Ne, ali, Dejvide...”
Uplašen je, podsećao sam sebe stalno. Nemoj ga naterati da
se otkači, samog sebe si doveo do toga da se već jednom
otkačiš jutros, i to je dovoljno. Ne teraj ga da se otkači jer je isti
ovakav bio tokom tog glupog spora oko međe... prvo

76
pokroviteljski, onda sarkastičan i najzad, kad je postalo jasno
da će izgubiti, uvredljiv. Ne teraj ga da se otkači jer će ti biti
potreban. On možda ne ume da uključl motornu testeru, ali
izgleda kao očinska figura Zapadnog sveta, i ako bude rekao
ljudima da ne paniče, oni će ga poslušati. Zato ga ne teraj da se
otkači.
“Vidiš ona dupla vrata tamo, iza hladnjaka za pivo?”
POgledao je, mršteći se. “Nije li jedan od onih što piju pivo drugi
pomoćnik upravnika? Viks? Ako Braun to vidi, mogu da ti
obećam da će taj vrlo brzo da počne da traži novi posao.”
“Brent, hoćeš li me saslušati?”
On me pogleda odsutno. “Šta si ono govorio, Dejv? Zao mi
je.”
Ne toliko žao koliko će mu tek biti. “Vidiš li ona vrata?”
“Da, naravno da vidim. Sta sa njima?”
“Ona vode u magacin koji se pruža u potpunosti duž
zapadnog pročelja zgrade. Bili je zaspao, a ja sam otišao tamo
da vidim ima li nečega čime bih ga pokrio...”
Ispričao sam mu sve, izostavivši samo svađu oko toga
treba li Norm uopšte da izlazi ili ne. Rekao sam mu šta je ušlo...
i najzad, šta je izašlo napolje, vrišteći. Brent Norton je odbio da
poveruje u to. Ne - odbio je čak i da razmisli o tome. Odvedoh
ga do Džima, Olija i Majrona. Sva trojica potvrdiše priču, iako
su Džim i cvetić Majron poprilično već bili nacugani.
Norton ponovo odbi da poveruje, ili čak i da razmisli o
tome. Jednostavno je opovrgavao sve. “Ne”, rekao je. “Ne, ne, ne.
Oprostite, gospodo, ali to je potpuno smešno. Ili me zezate...” -
pokroviteljski nam je uputio svoj blistavi osmeh da bi pokazao
kako može da prihvati šalu kao i svako drugi -.....ili ste žrtve
nekakve grupne hipnoze.”

77
 Opet sam se iznervirao, ali sam uspeo da se kontrolišem -
teško. Mislim da obično nisam prek, ali ovo nisu bile obične
okolnosti. Morao sam da mislim na Bilija, na to što se dešava -
ili se već desilo - sa Stefani. Te stvari su mi neprestano grickale
pozadi u glavi.
“U redu”, rekoh ja. “Pođimo tamo pozadi. Na podu je parče
pipka. Vrata su ga odsekla pri spuštanju. A možeš i da ih čuješ.
Grebuckaju po čitavim vratima. Zvuči poput vetra u bršljanu.”
“Ne”, reče on mirno.
“Šta?” Stvarno sam mislio da nisam dobro čuo. “Šta si
rekao?”
“Rekao sam ne, neću da idem tamo. Ako je i za šalu, mnogo
je.”
“Brent, kunem ti se da to nije šala.”
“Naravno da jeste”, obrecnu se on. Oči mu pređoše preko
Džima, Majrona, kratko se zadržaše na Oliju Viksu - koji je
istrpeo njegov pogled sa ravnodušnim mirom - i najzad se
vratiše meni. “To je ono što vi, lokalci, verovatno nazivate
’pravim smehotresom’. Je li tako, Dejvide?” “Brent... vidi...”
“Ne, vidi ti!” Glas poče da mu jača kao da se nalazi u
sudnici. Čuo se veoma, veoma dobro, i nekoliko ljudi koji su
lunjali okolo, napeti i besciljni, pogledaše ovamo da vide šta se
dešava. Norton uperi prst u mene dok je govorio. “To je šala. To
je kora od banane, a ja sam tip koji na njoj treba da se oklizne.
Niko od vas nije naročito lud za dođošima, zar ne? Svi se vi
poprilično držite jedni uz druge. Kao što se desilo kada sam te
tužio ne bih li dobio ono što mi po pravu pripada. Ti si dobio, u
redu. Zašto ne? Otac ti je bio čuveni umetnik, a ovo je tvoj grad.
Ja samo plaćam porez i trošim ovde svoj novac!”

78
 To više nije bila predstava, više nas nije pobijao svojim
uvežbanim glasom iz sudnice, gotovo da je vrištao, na ivici toga
da potpuno izgubi kontrolu. Oli Viks se okrenu i ode, sa pivom
u ruci. Majron i njegov prijatelj Džim zurili su u Nortona
iskreno zapanjeni.
“Treba li da odem pozadi i pogledam neki gumeni trik-
novitet od devedeset centi dok ovi klipani stoje tu i upišavaju se
od smeha?”
“Hej, pazi malo koga nazivaš klipanom”, reče Majron.
“Drago mi je što ti je ono drvo palo na sklonište za čamce, ako
hoćeš baš da znaš. Drago.” Norton mi se divljački isceri.
“Prilično dobro ga je ulubio, zar ne? Fantastično. A sad mi se
miči s puta.”
On pokuša da se progura pored mene. Zgrabih ga za ruku i
bacih na hladnjak za pivo. Jedna žena iznenađeno graknu. Dva
kartona bada se preturiše.
“Pročačkaj uši i slušaj, Brent. Ovde su životi u pitanju. A život
mog deteta meni je više nego važan. Zato me slušaj inače se
kunem da ćeš se usrati od batina.”
“Samo napred”, reče Norton, i dalje isceren u nekakvom
ludački paralisanom ushićenju. Njegove oči, zakrvavljene i
krupne, iskolačiše se u dupljama. “Pokaži svima koliko si velik i
hrabar, kad biješ čoveka sa bolesnim srcem, dovoljno starog da ti
otac bude.”
“Svejedno ga klepi!” uzviknu Džim. “Jebeš njegovo bolesno
srce. Ne verujem da takav jeftini njujorški nadripisar uopšte ima
srce.”
“Ti se ne mešaj”, rekoh ja Džimu, a onda približih lice
Nortonovom. Bio sam dovoljno blizu da ga poljubim, da sam to
imao na umu. Hladnjak je bio isključen, ali je još zračio

79
hladnoćom. “Prestaniš da kriješ glavu u pesku. Prokleto dobro
znaš da govorim istinu.”
“Ne znam... ništa... tome slično”, reče on.
“Da je neko drugo vreme i mesto, pustio bih te da prođeš
tako. Briga me koliko se plašiš, i nemam nameru da vodim
evidenciju. Plašim se i sam. Ali ti mi trebaš, proklet da si! Dopire
li to do tebe? Trebaš mi!”
“Pusti me!”
“Ne dokne pođeš tamo sa mnom i ne uveriš se i sam.” “Rekao
sam ti, ne! Sve je to trik, šala. Nisam toliko glup koliko misliš da
jesam...”
“Onda ima sam tamo da te bacim.”
Zgrabih ga za rame i šiju. Sav košulje ispod ruke pocepa
mu se uz meko predenje. Odvukoh ga do duplih vrata. Okupila
se grupa ljudi”njih petnaest ili osamnaest, ali držali su se na
odstojanju. Niko nije pokazivao ni najmanji znak da želi da se
umeša.
“Upomoć!” povika Norton. Iskolačio je oči iza naočara.
Frizura mu se ponovo pokvarila i iskočila iza ušiju u dva
istovetna pramena. Ljudi su se meškoljili i posmatrali.
“Zašto vrištiš?” rekoh mu u uvo. “To je samo šala, zar ne?
Zato sam te i poveo u grad kada si zatražio da pođeš i zato sam
ti i poverio da Bilija prevedeš preko parkirališta - zato što sam
imao u šteku ovu zgodnu maglu, zakupio sam mašinu za maglu u
Holivudu, koštalo me je to pet-naest hiljada dolara i još osam
hiljada za prevoz, a sve da bih se našalio s tobom. Prestani sam
sebi da sereš i otvori oči!”
“Pu... sti... me!” drečao je Norton. Samo što nismo stigli do
vrata.
“Dajte, dajte, šta je to? Sta to radite?”

80
 Bio je to Braun. Zurno se laktao kroz gomilu posmatrača.
“Naterajte ga da me pusti”, reče Norton promuklo. “Ludak.”
“Ne. On nije ludak. Voleo bih da jeste, ali nije.” Bio je to Oli, i
ja poželeh da ga blagoslovim. Obišao je red polica iza nas i stao
tamo da se suoči sa Braunom.
Braunov pogled zaustavi se na pivu koje je Oli držao. “Ti
piješV’ reče on, i glas mu je bio iznenađen, ali ne sasvim lišen
zadovoljstva. “Zbog ovoga ima da letiš s posla.”
“Daj, Bad”, rekoh ja i pustih Nortona. “Ovo nije uobičajena
situacija.”
“Propisi su propisi”, reče Braun uskogrudo. “Potrudiću se da
uprava sazna za ovo. To mi je dužnost.”
Norton se u međuvremenu odšunjao dalje i zaustavio se na
izvesnoj udaljenosti, pokušavajući da ispravi košulju i zagladi
kosu. Oči su mu streljale nervozno između Brauna i mene.
“Hej!” uzviknu Oli najednom snažno, grmnu basom koji
nikad ne bih očekivao od tog krupnog, ali blagog i skromnog
čoveka. “Hej, svi u radrtji! Svi treba da dođete ovamo i čujete
ovo! Tiče se svih vas!” Pogledao me je mirno, potpuno ignorišući
Brauna. “Da li to dobro radim?”
“Fino.”
Ljudi počeše da se okupljaju. Prvobitna grupa posmatrača
moje svađe sa Nortonom udvostručila se, pa utrostručila.
“Postoji nešto što svi treba da znate...” započe Oli.
“Smesta ostavi to pivo”, reče Braun.
“Ti da si smesta umuknuo”, rekoh ja i kročih ka njemu.
Braun mi odgovori ustuknuvši za korak. “Ne znam šta to
neki od vas misle da rade”, reče, “ali mogu da vam kažem da će
’Savezna prehrambena kompanija’ o tome biti obaveštena! O
svemu! 1 hoću da shvatite - možda će biti podnesene i neke

81
tužbe!” Nervozno je povukao usne sa požutelih zuba, i mogao
sam da osetim za njega sažaljenje. Samo pokušava da se
prilagodi, ništa drugo. Kao što je Norton to učinio naredivši
sebi da se mentalno uguši. Majron i Džim probali su tako što su
sve pretvorili u mačo šaradu - kad bi generator mogao da se
popravi, izmaglica bi otišla dalje. Ovo je bio Braunov način. On
je... štitio radnju.
“Sarno napred, zapiši imena”, rekoh ja. “Ali, molim te samo
da ništa ne pričaš.”
“Zapisaću dosta imena”, odgovori on. “Tvoje će biti na vrhu
liste, ti... ti boemu.”
“Gospodin Dejvid Drajton ima nešto da vam kaže”, reče Oli,
“i mislim da je bolje da ga saslušate, u slučaju da ste nameravali
da podete kući.”
Tako ja ispričah šta se dogodilo, gotovo jednako kao što
sam ispričao i Nortonu. Najpre se začulo malo smeha, a kada
sam završio nastupi duboka nelagodnost.
“To je sve laž, znate”, reče Norton. Probao je glasom to jako
da istakne, pa umalo što nije vrisnuo. I to je bio čovek kome
sam sve prvome saopštio, u nadi da ću ga pridobiti radi
verodostojnosti. Kakav zajeb.
“Naravno da je laž”, saglasi se Braun. “To je ludost. Odakle
pretpostavljate da su ti pipci došli, gospodine Drajton?”
“Ne znam, a u ovom trenutku to pitanje i nije naročito
važno. Tu su. lma tu...”
“Ja mislim da su došli iz nekoliko konzervi tog piva. To
mislim ja.” Ovo izazva nešto smeha u znak odobravanja. Ućutka
ga snažan glas gospođe Karmodi, sličan škripanju zarđalih
šarki.

82
 “Smrt!” povika ona, i oni koji su se smejali brzo se
otrezniše.
Umarširala je u središte grubo formiranog kruga i njene
jarkožute pantalone kao da su sjale sopstvenim svetlom, dok
joj je ogromna tašna udarala o slonovsku butinu. Crne oči
arogantno su joj sevale okolo, oštre i kobno svetlucave, nalik
na svračije. Dve zgodne devojke od nekih šesnaest godina, sa
bluzama od veštačke svile na čijim je leđima bilo ispisano
KAMP VUDLENDS, ustuknuše dalje od nje.
“Slušate ali ne čujete! Cujete ali ne verujete! Ko od vas želi da
izađe i uveri se sam?” Njene ih oči preleteše, a onda se zadržaše
na meni. “I šta to predlažete da uradite u vezi toga, gospodine
Dejvide Drajtone? Šta mislite da možete da uradite u vezi toga?”
Iskezila se poput lobanje iznad svog jarkožutog kompleta.
“To je kraj, kažem vam. Kraj svega. Ovo je Poslednji Čas.
Pokretni prst napisao je to, ne vatrom, već linijama izmaglice.
Zemlja se otvorila i iznedrila svoje gadosti...” “Zar ne možete da
je naterate da umukne?” prasnu jedna tinejdžerka. Zaplakala se.
“Plaši me!”
“Plašiš se, dušo?” upita gospođa Karmodi i okrenu se prema
njoj. “Ne, sada se ne plašiš. Ali kada gnojna stvorenja koje je
Đavo oslobodio po Zemljinom šaru dođu po tebe...”
“Dovoljno je bilo, gospodo Karmodi”, reče Oli i uze je za
ruku. “Sasvim dovoljno.”
“Pustite me! To je kraj, kažem vam! To je smrt! Smrt!”
“To je gomila sranja”, reče zgađeno čovek sa šeširom za
ribolov i naočarima.
“Ne, gospodine”, progovori Majron. “Znam da to zvuči poput
sna nekog narkomana, ali potpuno je istinito. I sam sam to
video.”

83
 “Ja takođe”, reče Džim.
“I ja”, pridruži se Oli. On je uspeo da ućutka gospođu
Karmodi, bar zasad. Ali, stajala je blizu, stezala svoju veliku
torbu i kezila se svojim ludačkim kezom. Niko nije hteo da stoji
previše blizu nje - mrmljali su međusobno i ovo potvrđivanje
nije im se dopadalo. Nekolicina ih se osvrnu prema velikim
izlozima od staklenih ploča, razmišljajući. Bilo mi je drago što
to vidim.
“Laži”, reče Norton. “Svi se vi pokrivate lažima. To je sve.”
“Sugerišete nešto sasvim neverovatno”, reče Braun. “Ne
moramo da stojimo ovde i žvaćemo o tome”, rekoh mu ja.
“Dođite sa mnom u magacin. Osmotrite. I oslušnite.”
“Kupcima je zabranjeno da ulaze...”
“Bad”, reče Oli, “idi sa njim. Da završirno sa tim.”
“U redu”, reče Braun. “Gospodine Drajton? Završimo s ovom
budalaštinom.”
Progurasmo se kroz dupla vrata u mrak.
Zvuk je bio neprijatan - čak možda i zloban.
Braun je to takođe osetio, bez obzira na svoje tvrdoglave
jenkijevske manire; smesta me je ščepao za mišicu, dah mu je
zastao na tren, a potom se povratio, hrapaviji.
Bio je to duboki zvuk šapata iz pravca utovarnih vrata
- gotovo nalik na milovanje. Zamahnuh lagano nogom i
najzad ćušnuh jednu od baterijskih lampi. Sagoh se, dohvatih je
i uključih. Braunovo lice se zgrči, a on ih nije čak ni video -
samo ih je čuo. Ali ja sam video, i mogao sam da zamislim kako
se uvijaju i penju po nabranoj čeličnoj površini vrata kao žive
puzavice.
“Sta sad mislite? Sasvim neverovatno?”

84
 Braun se obliznu i pogleda džumbus od razbacanih kutija i
kesa. “Oni su to učinili?”
“Neki od njih. Većina. Dodite ovamo.”
Došao je sa oklevanjem. Uperih lampu u smežurani i
izuvijani komad pipka koji je još ležao pored metle. Braun se
naže prema njemu.
“Ne dirajte”, rekoh ja. “Možda je još živo.”
Brzo se uspravio. Uzeh metlu za čekinje i bocnuh pipak.
Treće ili četvrto gurkanje natera ga da se poput puža odvije i
pokaže dve cele sisaljke i jedan dronjavi segment treće. A onda
se parče ponovo uvi snagom mišića i ostade nepokretno da
leži. Braun ispusti prigušeni zvuk gađenja.
“Dovoljno ste videli?”
“Da”, reče on. “Hajdemo odavde.”
Pratili smo nestalno svetlo natrag do duplih vrata i
progurali se kroz njih. Sva lica okrenuše se prema nama i šum
razgovora zamre. Nortonovo lice bilo je nalik na bajati sir. Crne
oči gospode Karmodi blistale su. Oli je pio pivo; licem su mu još
tekli tanki mlazevi znoja, iako je u radnji postalo prilično
hladno. Dve devojke sa KAMP VUDLENDS na bluzama skupile
su se jedna uz drugu poput ždrebica pred oluju. Oči. Koliko
očiju. Mogao bih da ih naslikam, pomislih sa jezom. Bez lica,
samo oči u tmini. Mogao bih da ih naslikam, ali niko ne bi
poverovao da su prave.
Bad Braun skupi sitničavo pred sobom svoje dugo-prste
šake. “Ljudi”, reče on. “Izgleda da imamo znatan problem.”

85
 RASPRAVA SE NASTAVLJA
GOSPOĐA KARMODI
UTVRĐENJA
ŠTA SE DOGODILO SA UDRUŽENJEM RAVNOZEMLJAŠA

Sledeća četiri časa prođoše u nekoj vrsti sna. Posle

Braunove potvrde došlo je do duge i poluhisterične rasprave,
ili možda rasprava i nije trajala toliko dugo koliko je izgledalo,
možda se samo radilo o mračnoj potrebi Ijudi koji
prežvakavaju jednu istu informaciju i pokušavaju da je vide sa
svake moguće tačke gledišta, glodu je kao što pas glođe kost,
pokušavaju da dođu dp srži. Bio je to spori nailazak verovanja.
Ista stvar može se videti za vreme svakog martovskog sastanka
gradske skupštine u Novoj Engleskoj.
Bilo je tu Udruženje ravnozemljaša, koje je predvodio
Norton. Oni su bili glasačka manjina od otprilike desetak njih
koji ništa od svega toga nisu poverovali. Norton je stalno
isticao kako postoji samo četiri svedoka koji su prisustvovali
odnošenju spoljnog momka od strane onoga što je on zvao
“Pipcima sa planete Iks” (prvi put je bilo smešno, ali ubrzo se
izlizalo; u svom sve jačem agitovanju Norton to kao da nije
primećivao). Dodao je da on lično ne veruje nijednom od
četvorice. Dalje je istakao da je pedeset posto svedoka
beznadežno pijano. To je bilo izvan svake sumnje. Džim i
Majron Lafler, sa celim hladnjakom za pivo i policom za vino na
raspolaganju, bili su pijani kao guzice. Imajući u vidu ono što se
dogodilo Normu, kao i njihov udeo u tome, nisam ih krivio.
Otrezniće se prerano.

86
 Oli je uporno pio i dalje, ignorišući Braunove proteste.
Posle izvesnog vremena, Braun diže ruke, zadovoljavajući se sa
pokojom povremenom kobnom pretnjom o Kompaniji. Izgleda
da nije shvatao da Savezna prehrambena kompanija, sa sve
radnjama u Bridžtonu, Sevemom Vindamu i Portlendu možda
više i ne postoji. Sto se nas tiče, mogla je više da ne postoji i
čitava Istočna obala. Oli je uporno pio, ali se nije napijao. Znojio
je to napolje istom brzinom kojom je smeštao unutra.
Najzad, kad je rasprava sa ravnozemljašima počela da
postaje zajedljiva, Oli progovori. “Ako ne verujete u to,
gofpođine Nortone, lepo. Ja ću vam reći šta da radite. Izađite na
prednja vrata i obiđite do zadnjih. Tamo je poveća gomila
vraćenih flaša od piva i sode. Norm i ja smo ih jutros izneli.
Donesite nekoliko tih flaša tako da znamo da ste stvarno bili
tamo. Učinite to, i ja ću lično skinuti košulju sa sebe i pojesti je.”
Norton stade da galami.
Oli ga saseče istim blagim, ravnim glasom. “Kažem vam,
samo nanosite štetu kada tako pričate. Ovde ima ljudi koji žele
da odu kućama i uvere se da im je sa porodicama sve u redu.
Moja sestra i njena jednogodišnja ćerka upravo su kod kuće u
Neplsu. Sigurno da bih voleo da proverim šta je sa njima. Ali, ako
ljudi počnu da vam veruju i pokušaju da odu kućama, ono što se
desilo Normu desiće se i njima.”
Nortona nije ubedio, ali nekolicinu onih što su se šlepovali
jeste - ne toliko time što je rekao, koliko očima, svojim
progonjenim očima. Mislim da je Nortonovo mentalno zdravlje
zavisilo od toga hoće li biti ubeđen ili ne, ili je on bar mislio da
od toga zavisi. Ali, nije prihvatio Olijevu ponudu da se vrati
otpozadi sa flašom kao dokazom. Niko od njih nije. Nisu bili
spremni da izađu, bar ne još. On i njegova grupica

87
Ravnozemljaša (sada umanjena za jednog ili dvojicu) odoše što
su dalje mogli od nas, do zastakljenog ormara sa
pripremljenim mesom. Jedan od njih šutnuo je dok je prolazio
mog usnulog sina i probudio ga.
Odoh tamo i Bili mi se obesi o vrat. Kada sam pokušao da
ga spustim, stegao je još jače i rekao: “Nemoj to da radiš, Tatice,
molim te.”
Nađoh kolica za kupljenu robu i stavih ga u sedište za bebe.
Tamo je izgledao prevelik. Bilo bi to komično da mu lice nije
bilo bledo, sa crnom kosom začešljanom preko čela tik iznad
obrva, a oči žalosne. Verovatno već dve godine nije sedeo u
sedištu za bebe na kolicima za kupljenu robu. Te sitnice vam
promiču, najpre ne shvatate, a onda sve to što se promenilo
konačno dođe kao gadan šok. U međuvremenu, kako su se
Ravnozemljaši povukli, za raspravu se našla nova kula svetilja -
ovaj put bila je to gospođa Karmodi, i sasvim razumljivo,
stajala je sama.
U oslabljenom, mrzovoljnom svetlu, ličila je na vešticu u
plamenim jarkožutim pantalonama, svetloj bluzi od veštačke
svile, ruku natrpanih zveketavom bižuterijom - od bakra,
kornjačinog oklopa i lažnih dijamanata - i sa svojom nakaznom
tašnom. Pergamentno lice bilo joj je izbrazdano jakim
vertikalnim borama. Kovrdžava seda kosa bila joj je zategnuta i
ispravljena pomoću tri rožnata češlja, uvijena pozadi. Usta su
joj bila linija učvorovanog konopca.
“Ne postoji odbrana od volje Božije. Ovo se spremalo. Videla
sam predskazanja. Nekima sam rekla, ali nema nikog
zaslepljenijeg od onih koji sada ne žele da vide.”
“I, šta to hoćete da kažete? Šta prediažete?” upade Majk
Hatlen nestrpljivo. On je bio gradonačelnik, mada sada nije

88
delovao tako sa svojom jahtaškom kapom i otromboljenim
bermudama. Pijuckao je pivo; mnogi muškarci sada su to radili.
Bad Braun je odustao od protesta, ali je zaista zapisivao imena
- vodeći grubu evidenciju gde god je mogao.
“Predlažem?” reče gospođa Karmodi kao odjek i obrnu se
prema Hatlenu. “Predlažem? E, pa predlažem da se pripremiš da
vidiš svoga Boga, Majkle Hatlenu.” Zapiljila se u sve nas
unaokolo. “Spremite se da vidite svoga Boga!”
“Spremite se da vidite govno”, progunđa Majron Lafler
pijano kraj hladnjaka za pivo. “Matora, izgleda da ti je jezik
okačen posred srede, pa možeš da laparaš na oba kraja.”
Bučno odobravanje. Bili se ogleda okolo nervozno i ja ga
zagrlih.
“Reći ću svoje!” povika ona. Gornja usna joj se izvila,
povukla i otkrila izbočene zube žute od nikotina. Pomislih na
prašnjave punjene životinje u njenoj radnji kako večito piju u
ogledalu koje im služi kao potok. “Neverni će ostati neverni do
kraja! A ipak, tog jadnog dečaka odvuklo je čudovište! Stvorenja
u izmaglici! Sve moguće košmar-ne gadosti! Nakaze bez očiju!
Samrtničko bledi užasi! Ne verujete? Onda izađite! Izađite i
recite ’ćao-šta-ima’!”
“Gospođo Karmodi, moraćete da prekinete”, rekoh ja.
“Plašite mi sina.”
Čovek sa devojčicom saglasi se sa mojim mišljenjem. Ona
je, sva u zdepastim nogama i krastavim kolenima, zagnjurila
lice ocu u stomak i stavila ruke preko ušiju. Veliki Bil nije
plakao, ali bio je blizu.
“Postoji samo jedna šansa”, reče gospođa Karmodi.
“A koja to, gospođo?” upita Majk Hatlen uljudno.

89
 “Žrtva”, reče gospođa Karmodi - činilo se da se ceri u tami.
“Žrtva u krvi.”
Žrtva u krvi - reči ostaše da vise tu i lagano se okreću. Čak i
sada, kada više znam, ubeđujem sebe da je mislila na nečijeg
psa ljubimca - nekoliko ih je trčkaralo po samoposluzi bez
obzira na propise. Čak i sada sebe ubeđujem u to. Ličila je na
neki poludeli ostatak novoengleskog puritanizma u tami... ali
sumnjam da ju je motivisalo i nešto dublje i mračnije od pukog
puritanizma. Puritanizam je imao sopstvenog mračnog dedu,
starog Adama krvavih ruku.
Ona zausti da kaže još nešto, kada je jedan nizak, uredan
muškarac u crvSnim pantalonama i kitnjastoj sportskoj košulji,
ošamari je posred lica. Imao je razdeljak na levoj strani prav
kao lenjir. Nosio je naočari. Takođe je nepogrešivo izgledao kao
letnji turista.
“Prekini sa tim huškanjem”, reče on tiho i bezglasno.
Gospođa Karmodi stavi ruku na usta, a onda je pruži ka
nama u neizrečenoj optužbi. Na dlanu je bilo krvi. Ali, činilo se
da joj crne oči igraju u ludačkom veselju.
“To ste i tražili!” uzviknu jedna žena. “I sama bih to učinila!”
“Dočepaće vas se”, reče gospođa Karmodi pokazujući svoj
okrvavljeni dlan. Tanak mlaz krvi sada joj je tekao niz jednu od
bora od usta do brade, kao kap kiše niz slivnik. “Možda ne
danas. Večeras. Večeras, kada padne mrak. Doći će u noći i uzeti
nekog drugog. U noći će doći. Čućete ih kako dolaze, puze i
gamižu. A kada dođu, molićete Majku Karmodi da vam pokaže
šta da radite.
Čovek u crvenim pantalonama polako podiže ruku.
“Hajde samo, udarite me”, šapnu ona i iskezi mu se svojim
krvavim kezom. Ruka mu se pokoleba. “Udarite me ako smete.”

90
Ruka mu se spusti. Gospođa Karmodi se udalji sama. Tada Bili
stvamo poče da plače, skrivajući lice kod mene kao što je
devojčica krila lice kod svog oca. “Hoću kući”, rekao je. “Hoću
moju mamicu.”
Utešio sam ga što sam bolje mogao. Sto verovatno nije bilo
naročito dobro.
Razgovor konačno krenu manje zastrašujućim i
destruktivnim smerom. Pomenuti su izlozi od staklenih ploča,
očigledna slaba tačka samoposluge. Majk Hatlen je upitao koji
još ulazi postoje i Oli i Braun ih brzo nabrojaše - dvoja
utovarnih vrata pored onih koja je Norm otvorio. Glavna
ulazno-izlazna vrata. Prozor u upravnikovoj kancelariji
(debelo, ojačano staklo, bezbedno zaključano).
Razgovor o ovim stvarima imao je paradoksalan učinak.
Doprineo je da opasnost izgleda realnija, ali istovremeno i da
se osećamo bolje. Čak je i Bili to osetio. Upitao je može li da ode
i uzme šećerlemu. Rekoh mu da može, pod uslovom da ne
prilazi velikim prozorima.
Kada više nije mogao da nas čuje, čovek kraj Majka Hatlena
reče: “Dobro, šta ćemo sa tim izlozima? Matora je možda luda
kao stenica, ali može da bude u pravu što se tiče dolaska nečega
kada padne mrak.”
“Možda će do tada izmaglica otići dalje”, reče žena.
“Možda”, reče čovek. “A možda i neće.”
“Ima li ko ideju?” upitah Bada i Olija.
“Čekajte malo”, reče čovek kraj Hatlena. “Ja sam Den Miler.
Iz Lina, Masačusets. Ne poznajete me, nemate ni razloga da me
poznajete, ali ja imam imanje na jezeru Hajlend. Kupio sam ga
baš ove godine. Pre bi se reklo da su me odrali, ali morao sam da
ga kupim.” Neko se nasmeja. “Bilo kako bilo, video sam ovde

91
čitavu gomilu džakova sa dubrivom za travnjake. Većina su
džakovi od dvadeset pet funti. Možemo da ih poređamo kao
vreće peska. Da ostavimo puškarnice i gledamo kroz njih...” Sada
ih je još klimalo glavama i govorilo uzbuđeno. Umalo nešto da
kažem, ali onda to ipak zadržah za sebe. Miler je bio u pravu.
Postavljanje tih džakova nije moglo da nam škodi, a moglo je
možda i da donese nešto dobro. Ali, misli mi se vratiše onom
pipku koji je stegao kesu sa hranom za pse. Smatrao sam da bi
jedan od većih pipaka verovatno mogao da učini isto i sa
džakom đubriva “Zelena jutra” ili “Vigoro” od dvadeset pet
funti. Ali takvo zanovetanje ne bi nas izvukla niti bi ikome
popravila raspoloženje.
Ljudi počeše da se razilaze, razgovarajući o tome kako to
da obave, a Miler povika: “Čekajte! Čekajte! Da sredimo ovo dok
smo još na okupu!”
Oni se vratiše, razuđena kongregacija od pedeset ili
šezdeset Ijudi u uglu između hladnjaka za pivo, magacinskih
vrata i levog kraja vitrine sa mesom, gde gospodin Mekvej
izgieda stavlja ono što niko neće, poput slatkog hleba, škotskih
jaja, ovčijeg mozga i smrdljivog sira. Bili se probi kroz njih sa
nesvesnom odlučnošću petogodišnjaka u svetu divova i pruži
mi tablu heršija. “Hoćeš ovo, Tatice?”
“Hvala.” Uzeh je. Imala je sladak i dobar ukus.
“Ovo je verovatno glupo pitanje”, nastavi Miler posle
prekida, “ali treba da se razreše neke stvari. Ima li neko vatreno
oružje?”
Nastade pauza. Ljudi su gledali unaokolo jedni u druge i
slegali ramenima. Starac prosede kose koji se predstavio kao
Embrouz Kornel reče da ima sačmaricu u prtljažniku
automobila. “Pokušaću da dođem do nje, ako želite.”

92
 Oli reče: “U ovom trenutku mislim da to nije dobra ideja,
gospodine Kornel.”
Kornel progunđa: “U ovom trenutku to mislim i ja, sinko. Ali,
smatrao sam da treba da se ponudim.”
“Pa, nisam stvarno ni mislio”, reče Den Miler. “Ali,
pomislih...”
“Čekajte, samo trenutak”, reče jedna žena. Bila je to dama u
dukserici boje brusnice i tamnozelenim pantalonama. Imala je
peščano plavu kosu i dobru figuru. Veoma lepa mlada žena.
Otvorila je tašnu i iz nje izvukla pištolj osrednje veličine.
Gomila ahhh-nu, kao da su svi ugledali kako mađioničar izvodi
izuzetno dobar trik. Zena, koja je crvenela, pocrveni još jače.
Ponovo je prekopala po tašni i izvukla kutiju metaka Smit &
Veson.
“Ja sam Amanda Damfrajs”, reče ona Mileru. “Ovaj pištolj...
je ideja mog muža. Mislila je da treba da ga imam kao zaštitu.
Nosim ga praznog već dve godine.”
“Je li vaš muž ovde, gospođo?”
“Ne, u Njujorku je. Poslovno. On ide na puno službenih
putovanja. Zato je i želeo da nosim pištolj.”
“Pa”, reče Miler, “ako umete da ga koristite, treba da ga
zadržite. Šta je to, tridesetosmica?”
“Da. A nikad u životu nisam iz njega pucala, osim jednom, na
strelištu.”
Miler uze pištolj, zapetlja nešto po njemu i uspe na par
trenutaka da otvori burence. Proverio je za svaki slučaj nije li
pun. “Dobro”, reče on. “Imamo pištolj. Ko ume da gađa? ja ne
umem.”

93
 Ljudi se zgledaše. Isprva, niko ne reče ništa. A onda, sa
oklevanjem, Oli reče: “Ja dosta dobro gađam u mete. Imam kolt
45 i ljamu 25.”
“Ti?” reče Braun. “Ha. Dok se smrkne bićeš previše pijan da
gledaš.”
Oli reče vrlo jasno: “Zašto prosto ne umukneš i ne nastaviš
da beležiš svoja imena?”
Braun se izbeči. Otvori usta. A onda odluči, po mom
mišljenju mudro, da ih opet zatvori.
“Vaš je”, reče Miler, zatreptavši malo očima prilikom
razmene. On ga pruži i Oli ga ponovo proveri, profesionalnije.
On stavi pištolj u desni prednji džep pantalona i spusti kutiju
sa mecima u džep na prsima gde se ocrtala poput kutije
cigareta. Onda se ponovo nasloni na hladnjak dok mu je znoj i
dalje cureo po okruglom licu, i otvori novo pivo. I dalje sam se
osećao kao da posmatram potpuno neočekivanog Olija Viksa.
“Hvala, gospođo Damfrajs”, reče Miler.
“Nije vredno pomena” reče ona i ja načas pomislih da
verovatno ne bih toliko putovao da sam na mestu njenog muža,
da sam gazda tih zelenih očiju i te pune figure. Davanje pištolja
supruzi može se protumačiti i kao smešno simboličan gest.
“Ovo može takođe da zvuči glupavo”, reče Miler okrećući se
ponovo Braunu koji je držao beležnicu i Oliju koji je držao pivo,
“ali ovde nema ničeg nalik na bacače plamena, zar ne?”
“Ohhh, sranje”, reče Badi Iglton, pa pocrvene kao Amanda
Damfrajs.
“Šta je bilo?” upita Majk Hatlen.
“Pa... do prošle nedelje imali smo čitav sanduk onih malih
let-lampi. Onih što se koriste po kući za lemljenje cevi koje

94
propuštaju ili za popravke izduvnog sistema i tako to. Sećate ih
se, gospodine Braun?”
Braun klimnu glavom. Izgledao je kiselo.
“Rasprodale su se?” upita Miler.
“Ne, uopšte nisu išle. Prodali smo samo tri ili četiri, a ostatak
sanduka vratili. Koja popišana... Mislim, koja šteta.” Crveneći
tako jako da samo što nije postao ljubičast, Badi Iglton se
ponovo stopi sa pozadinom.
Imali smo šibice, naravno, kao i so (neko neodređeno reče
da se so stavlja na pijavice i slične stvari), kao i sve vrste
O’Sedar portviša i metli sa dugim drškama. Ljudi su većinom i
dalje delovali ohrabreno, a Džim i Majron su bili suviše
nakresani da bi se oglasili notom neslaganja, ali ja pronađoh
Olijeve oči i ugledah u njima mirnu beznadežnost mnogo goru
od straha. On i ja smo videli pipke. Ideja o bacanju soli na njih
ili o pokušaju da se oni oteraju O’Sedar portvišima bila je
smešna, na užasan način.
“Majk”, reče Miler, “zašto malo ne pričuvaš stražu? Hoću da
popričam sa Olijem i Dejvom na minut.”
“Rado.” Hatlen potapša Dena Milera po ramenu. “Neko je
morao da preuzme komandu, i dobro je da si to ti. Dobrodošao u
grad.”
“Znači li to da mi se otpisuje porez?” upita Miler. Bio je to
kočoperan mali tip riđe kose koja se proređivala. Izgledao je
kao oni tipovi koje hteli-ne hteli morate za kratko vreme da
zavolite - i možda - koje hteli-ne hteli posle izvesnog vremena
morate da zamrzite. Oni tipovi koji sve umeju bolje da urade od
vas.
“Nikako”, reče Hatlen kroz smeh.
Hatlen ode. Miler pogleda mog sina.

95
 “Ne brinite se zbog Bilija”, rekoh ja.
“Čoveče, nikad u životu se nisam toliko brinuo.” “Nlste”,
saglasi se Oli i ispusti praznu konzervu u hladnjak za pivo.
Izvuče novu i otvori je. Začu se blago šištanje odbeglog gasa.
“Video sam kako ste se vas dvojica pogledali”, reče Miler.
Dovrših svoju tablu heršija i uzeh pivo da je sperem niz
grlo.
“Reći ću vam šta ja mislim”, reče Miler. “Trebalo bi da
nađemo pet-šest ljudi da omotaju drške portviša krpama pa ih
onda vežu konopcem. Potom mislim da bi trebalo da uzmemo
par onih konzervi sa tečnošću za paljenje ćumura i pripremimo
ih. Ako sa konzervi odsečemo vrhove, možemo vrlo brzo da
imamo baklje.”
Klimnuh glavom. To je bilo dobro. Gotovo sigurno
nedovoljno dobro - ne ako ste videli kako odvlače Norma
napolje - ali bolje od soli.
“Imaće bar o nečemu da razmišljaju”, reče Oli.
Milerove se usne stisnuše. “Toliko gadno, a?” reče on.
“Toliko loše”, saglasi se Oli i baci se na pivo.
Do pola pet tog popodneva džakovi sa đubrivom bile su na
mestu i veliki izlozi bili su blokirani sa izuzetkom uskih
puškarnica. Pored svake je postavljen osmatrač, a pored
svakog osmatrača nalazila se konzerva tečnosti za paljenje
ćumura sa odsečenim vrhom i zaliha baklji od drški portviša.
Bilo je pet puškarnica, i Den Miler je za svaku dogovorio
rotaciju stražara. Kada je došlo pola pet, ja sam seo na gomilu
džakova kraj jedne puškarnice, sa Biiijem uz sebe. Gledali smo
napolje u izmaglicu.
Odmah iza izloga bila je crvena klupa gde su ljudi ponekad
čekali na prevoz sa namirnicama kraj sebe. Pozadi je bilo

96
parkiralište. Izmaglica se lagano vrtložila, gusta i teška. U njoj
jeste bilo vlage, ali kako je samo mutno i mračno izgledala. I
samo gledanje u nju nateralo me je da se osećam obeshrabreno
i izgubljeno.
“Tatice, znaš li šta se dešava?” upita Bili.
“Ne, dušo”, rekoh ja.
Malo se ućutao, zagledan u ruke koje su mu mlitavo ležale
u krilu “tafskin” farmerki. “Zašto neko ne dođe i ne izbavi nas?”
upita on konačno. “Državna policija, FBI, bilo ko?”
“Ne znam.” i “Misliš da je Mama dobro?”
“Bili, jednostavno ne znam”, rekoh ja i zagrlih ga.
“Strašno je želim”, reče Bili, boreći se sa suzama. “Žao mi je
za svaki put kada sam bio nevaljao prema njoj.”
“Bili”, rekoh ja i bih primoran da ućutim. Osećao sam
knedlu u grlu i glas samo što mi nije podrhtavao.
“Hoće li se završiti?” upita Bili. “Tatice? Hoće li?”
“Ne znam”, rekoh ja i on mi zagnjuri lice u rame, a ja ga
uhvatih za potiljak i osetih delikatnu zakrivljenost njegove
glave pod gusto naraslom kosom. Zatekoh sebe kako se
prisećam svoje prve bračne noći. Gledao sam kako Stef skida
jednostavnu smeđu haljinu u koju se presvukla posle venčanja.
Imala je veliku ljubičastu modricu na bedru od prethodnog
dana, kada je naletela na vrata. Setih se kako sam gledao tu
modricu i mislio, Kada je to zaradila još je bila Stefani Stepanek,
i osećao nešto nalik na čudo. Onda smo vodili ljubav, a napolju
je mutnosivo decembarsko nebo bljuvalo sneg.
Bili je plakao.
“Šššš, Bili, šššš”, rekoh ja, ljuljajući ga uz sebe, ali on nastavi
da plače. Bila je to onaj plač koji samo majke umeju da prekinu
kako valja.

97
 Preuranjena noć dođe u Savezni Prehrambeni. Miler,
Hatlen i Bad Braun razdelili su baterijske lampe, čitavu zalihu,
oko dvadeset komada. Norton je bučno protestovao tražeći ih
za svoju grupu, pa je dobio dve. Svetla su skakutala tamo-amo
među gondolama kao nespokojni fantomi.
Držao sam Bilija uz sebe i gledao kroz puškarnicu. Mlečna,
poluprovidna svetlost tamo napolju nije se mnogo promenila;
ono što je toliko zamračilo samoposlugu bili su postavljeni
džakovi. Nekoliko puta sam pomislio da vidim nešto, ali bilo je
to od nervoze. Jedan drugi je sa oklevanjem podigao lažnu
uzbunu.
Bili je opet video gospođu Turman i rado otišao kod nje,
iako čitavo leto nije dolazila da ga čuva. Ona je imala jednu
lampu pa ju je sasvim ljubazno dala njemu. Ubrzo je pokušavao
da ispiše svoje ime svetlom na praznim staklenim licima
vitrina sa smrznutom hranom. Izgleda da je bila isto toliko
srećna što ga vidi koliko i on što vidi nju, pa malo kasnije
dođoše ovamo. Heti Turman je bila visoka, mršava žena sa
divnom riđom kosom koju tek što su počele da šaraju sede.
Naočari su joj visile o ukrasnom lančiču - od onih koje,
verujem, po zakonu smeju da nose samo sredovečne žene - na
grudima.
“Je li Stefani ovde, Dejvide?” upita ona.
“Ne. Kod kuće.”
Ona klimnu glavom. “Alan takođe. Koliko si dugo tu, na
straži?”
“Do šest.”
“Jesi li video nešto?”
“Ne. Samo izmaglicu.”
“Čuvaću Bilija do šest, ako želiš.”

98
 “Da li bi ti to želeo, Bili?”
“Da, mislim”, reče on zamahujući baterijskom lampom
iznad glave u laganim lukovima, posmatrajući igru svetla na
plafonu.
“Bog će sačuvati tvoju Stefi, i Alana takođe”, reče gospođa
Turman pa odvede Bilija za ruku. Govorila je sa vedrom
sigurnošću, ali u očima joj nije bilo ubeđenosti.
Oko pola šest začu se uzbuđena rasprava u pozadini
radnje. Neko je ismevao nekoga zbog onog što je taj drugi
rekao, a neko - mislim da je to bio Badi Iglton - uzviknu: “Niste
valjda ludi da izlazite napolje!”
Nekoliko snopova svetla spoji se u središtu rasprave, i oni
krenuše ka prednjem delu radnje. Vrištavi, podrugljivi smeh
gospođe Karmodi rascepi tamu, hrapav poput prevlačenja
noktima po tabli od škriljca.
Iznad žamora glasova uzdiže se prasak Nortonovog tenora
iz sudnice: “Pustite nas da prodemo, molim! Pustite nas da
prođemo!”
Čovek kraj puškarnice do moje napusti svoje mesto da vidi
čemu sva ta vika. Ja odlučih da ostanem tamo gde sam. Sta god
bilo to što se dešava, približavalo mi se.
“Molim vas”, govorio je Majk Hatlen. “Molim vas da
razmotrimo ovo.”
“Nema šta tu da se razmatra”, izjavi Norton. Lice mu sada
ispliva iz tame. Bilo je odlučno, zbunjeno i potpuno jadno.
Držao je jednu od dve baterijske lampe dodeljene
Ravnozemljašima. Uvojiti pramenovi kose još su mu štrčali iza
ušiju kao rogovi prevarenog muža. Bio je na čelu izuzetno male
povorke - petoro od prvobitnih devetoro ili desetoro. “Mi
izlazimo”, reče on.

99
 “Nemojte ustrajavati sa tom ludošču”, reče Miler. “Majk je u
pravu. Možemo to razmotriti, zar ne? Gospodin Mekvej će ispeći
nekoliko pilića na gasnom roštilju, možemo svi da sednemo da
jedemo i prosto...”
Našao se Nortonu na putu i Norton ga gurnu. Mileru se to
nije svidelo. Lice mu pocrvene, a onda se smiri, sa tvrdim
izrazom. “Učinite kako hoćete”, reče on. “Ali, to je isto kao da
ubijate te ljude.”
Sa svom staloženošću velike odluke ili nepokolebljive
opsesije, Norton reče: “Poslaćemo pomoć po vas.”
Jedan od njegovih pratilaca promrmlja da se slaže, ali drugi
tiho kliznu u stranu. Sada su tu bili Norton i još četvoro. Možda
to i nije bilo toliko loše. Sam Hrist jedva da je uspeo da pronađe
dvanaestoricu.
“Slušajte”, reče Majk Hatlen. “Gospodine Norton -Brent -
ostanite bar za piliće. Pojedite nešto toplo.”
“Pa da vam dam priliku da još pričate? Bio sam u previše
sudnica da bih naseo na to. Već ste šestoricu mojih ljudi
zaludeli.”
“Vaših ljudi?” Hatlen je to gotovo prostenjao. “Vaših ljudi?
Dobri Hriste, kakav je to razgovor? Oni su ljudi, to je sve. Ovo nije
igra, a sasvim sigurno ni sudnica. Tamo napolju su, u nedostatku
bolje reči, neke stvari, i kakvog smisla ima u tome što ćete sami
sebe ubiti?”
“Stvari, kažete”, reče Norton; zvučao je veštački kao da ga
to zabavlja. “Gde? Vaši ljudi su bili na straži već par sati. Ko je
video ijednu?”
“Pa, tamo pozadi. U...”
“Ne, ne, ne”, reče Norton, odmahujući glavom. To smo već
apsolvirali. Mi izlazimo...”

100
 “Ne”, šapnu neko, i to odjeknu i raširi se, poput šuštanja
mrtvog lišća u sumrak oktobarske večeri. Ne, ne, ne...
“Hoćete li nas sprečiti?” upita jedan glas oštro? Bio je to
jedan od Nortonovih “ljudi”, da upotrebim njegovu reč -
postarija gospođa sa bifokalnim naočarima. “Hoćete li nas
sprečiti?”
Tihi žamor negiranja zamre.
“Ne”, reče Majk. “Me, mislim da vas niko neće sprečiti.”
Šapnuh Biliju u uvo. One me pogleda zaprepašćeno i
upitno. “Hajde sad”, rekoh. “Budi brz.”
On ode.
Norton prođe rukama kroz kosu, u gestu proračunatom
kao kod bilo kog brodvejskog glumca. Više sam ga voleo dok je
bezuspešno potezao uže na svojoj testeri, psovao i mislio da ga
niko ne vidi. Nisam tada mogao da ustanovim, a ni sada ne
znam tačno, je li verovao u to što radi ili nije. Mislim, duboko u
sebi, da je znao šta će se dogoditi. Mislim da se logika koju je
zagovarao čitavog života na kraju okrenula protiv njega kao
tigar koji se prozlio i podivljao.
Neprestano se osvrtao i izgledao kao da želi da postoji još
nešto što treba da se kaže. A onda provede svoja četiri pratioca
kroz jednu od naplatnih traka. Osim te starije žene, bio je tu i
bucmasti dečak od nekih dvanaest godina, mlada devojka i
muškarac u farmerkama, sa golf kapom zabačenom na glavi.
Nortonove oči susretoše moje, malo se raširiše, a onda
počeše da skreću pogled.
“Brent, čekaj malo”, rekoh ja.
“Neću ništa više da raspravljam. Svakako ne sa tobom.”
“Znam da nećeš. Samo hoću da te zamolim za uslugu.”
Osvrnuh se i spazih kako se Bil trkom vraća prema kasama.

101
 “Šta je to?” upita Norton sumnjičavo kada je Bili stigao do
mene i predao mi paket umotan u celofan.
“Uže za veš”, rekoh ja. Bio sam neodređeno svestan toga da
nas sada posmatraju svi u samoposluzi, razuđeni sa druge
strane kasa i naplatnih traka. “Veliki paket. Sto metara.”
“Pa?”
“Pitao sam se da li bi vezao jedan kraj oko pojasa pre nego
što izađeš. Ja ću ga puštati. Kada osetiš da se zateže, samo ga
priveži oko nečega. Nije važno gde. Može i oko ručice na kolima.”
“Za ime božje, zašto?”
“Po tome ću videti da ste prešli bar sto metara”, rekoh ja.
Nešto u njegovim očima zatitra... ali samo na trenutak.
“Ne”, reče on.
Slegnuh ramenima. “Dobro. Svejedno, srećno.”
Iznenada, čovek sa golf kapom reče: “Ja ću to da uradim,
gospodine. Nema razloga za suprotno.”
Norton se okrenu prema njemu, kao da želi da se obrecne
na njega, i čovek sa golf kapom ga mirno osmotri. U njegovim
očima ništa nije titralo. Doneo je odluku, i u njemu jednostavno
nije bilo sumnje. Norton je takođe to primetio, ali nije rekao
ništa.
“Hvala”, rekoh ja.
Prosekoh omot svojim perorezom i uže se razvi poput
harmonike u krutim petljama. Nađoh jedan slobodan kraj i
vezah ga labavo oko pojasa Golf Kapi. On to odmah razveza i
priveza čvršće, brzo napravivši dobar čvor. U samoposluzi nije
bilo nikakvog zvuka. Norton se premeštao s noge na nogu.
“Hoćete moj nož?” upitah čoveka sa golf kapom.
“Imam i sam.” On me pogleda sa istim mirnim prezirorn.
“Vi samo pazite da otpuštate uže. Ako se zamrsi, baciću ga.”

102
 “Jesmo li svi spremni?” upita Norton isuviše glasno. Bucko
poskoči kao da ga je neko uštinuo. Pošto nije dobio odgovor,
Norton se okrenu da pođe.
“Brent”, rekoh ja i pružih ruku. “Srećno, čoveče.”
Proučavao je moju ruku kao da je neki sumnjivi strani
predmet. “Poslaćemo pomoć”, reče on konačno i progura se
kroz izlazna vrata. Onaj tanak, jedak miris, ponovo uđe unutra.
Ostali izađoše za njim.
Majk Hatlen dođe i stade kraj mene. Nortonova petočlana
grupa stajala je u mlečnoj magli koja se lagano kretala. Norton
reče nešto što je trebalo da čujem, ali izmaglica kao da je čudno
prigušivala zvuk. Nisam čuo ništa osim njegovog glasa i dva ili
tri izolovana sloga, poput glasa sa radija koji se čuje sa izvesne
udaljenosti. Oni krenuše dalje.
Hatlen je držao vrata malo otvorena. Ja sam otpuštao uže
za veš držeći ga što sam labavije mogao, vodeći računa o
obećanju onog čoveka da će uže baciti ako se u njega upetlja. I
dalje nije bilo ni zvuka. Bili je stajao kraj mene, nepokretan, ali
kao da je u njemu tutnjala njegova unutrašnja struja.
Ponovo je tu bio taj uvrnuti osećaj da njih petoro nije
toliko nestaio u magli koliko postalo nevidljivo. Za trenutak
njihova odeća kao da je stajala sama od sebe, a onda su nestali.
Neprirodna gustina izmaglice nije vas zaista impresionirala sve
dok je niste videli kako guta ljude za nekoliko sekundi.
Otpuštao sam uže. Ode četvrtina, pa polovina. Ono na
trenutak stade. Od žive stvari u mojim rukama postade mrtva.
Zadržah dah. A onda ponovo krenu. Otpuštao sam ga kroz
prste i iznenada se setio kako me je otac vodio da glerlam film
sa Gregori Pekom o Mobi Diku u Bruksajdu. Mislim da sam se
malo nasmešio.

103
 Sada su otišle tri četvrtine užeta. Video sam kako mu kraj
leži pored Bilijeve noge. A onda uže prestade da mi prolazi
kroz ruke. Ležalo je nepokretno možda pet sekundi, a onda se
istrže još dodatnih pet stopa. Tada ošinu iznenada silovito
ulevo i zateže se oko ivice izlaznih vrata.
Odjednom mi izlete dvadeset stopa užeta i osetih na dlanu
usku vrelinu. A iz magle se začu zavijajući urlik kome moj sin
odgovori jecajem. Hatlen je stajao užasnut. Oči su mu bile
ogromne. Usne su mu se na jednoj strani savile naniže i
podrhtavale.
Urlik odjednom bi presečen. Čitavu večnost nije bilo ni
najmanjeg zvuka. A onda starica povika - ovaj put nije biti
sumnje o kome se radi. “Skin’te to sa mene!” vrisnula je. “O moj
Bože moj Bože skin...”
Tada i njen glas bi presečen.
Gotovo čitavo uže projuri mi odjednom kroz labavo
zatvorenu šaku, i ovaj put me jače opeče. A onda se ponovo
opusti, i iz magle dopre zvuk - podmuklo, glasno groktanje - od
kog mi se osuši sva pljuvačka u ustima.
To nije ličilo ni na šta što sam ikada čuo, a najbliže
poređenje bilo bi sa filmom snimljenim u afričkoj ravnici ili
južnoameričkoj močvari. Bio je to zvuk velike životinje. Začu se
ponovo, dubok, razdirući, divlji. Još jednom... a onda se utiša u
nizu tihog režanja. Zatim potpuno nestade.
“Zatvorite vrata”, reče Amanda Damfrajs drhtavim glasom.
“Molim vas.”
“Samo trenutak”, rekoh ja i počeh da povlačim uže natrag.
Ono izroni iz magle i sklupča mi se oko nogu u neurednim,
zamršenim petljama. Oko tri stope od kraja, novo belo uže za
veš bilo je crveno poput boje kojom se farbaju ambari.

104
 “Smrt!”, vrisnu gospođa Karmodi. “Izači napolje znači smrt!
Vidite li sada?”
Kraj užeta bio je pretvoren u sažvakano i iskrzano kube
vlakana i pramenova pamuka. Pramenovi pamuka bili su
ororšeni kapima krvi.
Gospođi Karmodi niko nije protivrečio.
Majk Hatlen pusti vrata da se zalupe.

105
 PRVA NOĆ

Gospodin Mekvej je radio u Bridžtonu kao kasapin još od

moje dvanaeste ili trinaeste godine, i nisam imao pojma ni
kako mu je ime ni koliko je star. On je montirao gasni roštilj
ispod jednog od malih izduvnih ventilatora - ventilatori su sada
bili nepokretni, ali moguće je da je tu i dalje bilo nešto
ventilacije - i oko pola sedam popodne miris pržene piletine
ispunio je samoposlugu. Bad Braun nije prigovarao. Možda
usled šoka, ali pre će biti da je shvatio činjenicu da njegovo
sveže meso i živina nemaju izgleda da postanu nimalo svežiji.
Piletina je mirisala dobro, ali nije naročito mnogo ljudi želelo
da je jede. Gospodin Mekvej, suvonjav i uredan u svojoj beloj
odeći, svejedno je pripremao piletinu i stavljao po dva parčeta
na papirne tanjire i ređao ih kao u kafeteriji povrh vitrine za
meso.
Gospođa Turman donese Biliju i meni po tanjir, sa sve
garnirungom i krompir salatom. Jeo sam što sam više mogao,
ali Bili svoje nije hteo ni da proba.
“Moraš da jedeš, momčino”, rekoh ja.
“Nisam gladan”, reče on i odloži tanjir u stranu.
“Ne možeš da porasteš veliki i jak ako...”
Gospoda Turman, koja je sedela malo iza Bilija, odmahnu
mi glavom.
“Dobro”, rekoh ja. “Idi, uzmi breskvu i pojedi makar nju.
’Kej?”
“Sta ako gospodin Braun kaže nešto?”
“Ako bude nešto rekao, vrati se i kaži mi.”
“Važi, Tata.”

106
 On ode polako. Izgledao je kao da se nekako skupio. Srce
me je bolelo što ga vidim da tako hoda. Gospodin Mekvej je
nastavio da peče piletinu, kao da mu nimalo ne smeta što je
jede samo nekoliko ljudi, srećan zbog samog čina pripremanja
hrane. Kao što mislim da sam već rekao, postoje raznorazni
načini da se čovek uhvati sa ovakvim nečim u koštac. Ne biste
pomislili da je tako, ali jeste. Um je čudan.
Gospođa Turman i ja sedeli smo negde na pola puta niz
gondolu sa lekovima za slobodnu prodaju. Ljudi su u malim
grupama sedeli po čitavoj radnji. Niko osim gospođe Karmodi
nije sedeo sam; čak su i Majron i njegov pajtaš Džim bili
zajedno - obojica obeznanjeni kraj hladnjaka za pivo.
Šestorica novih osmatrali su kroz puškarnice. Jeđan od njih
bio je Oli, i žvakao je pileći batak i pio pivo. Baklje od držalja
portviša bile su oslonjene kraj svakog stražarskog mesta, i uz
svaku se nalazila konzerva tečnosti za paljenje ćumura... ali
mislim da niko više nije zaista verovao u baklje kao ranije. Ne
posle tog dubokog i stravično vitalnog groktanja, ne posle
sažvakanog i krvlju natopljenog užeta za veš. Ako to stvorenje
tamo napolju, šta god bilo, reši da nas sredi, srediće nas.
Stvorenje ili stvorenja.
“Hoće li u toku noći biti gadno?” upita gospođa Turman.
Glas joj je bio miran, ali oči su joj bile bolesne i uplašene.
“Heti, jednostavno ne znam.”
“Dozvoli mi da čuvam Bilija koliko god možeš. Ja sam... Dejv,
mislim da sam nasmrt prestravljena.” Ona se oglasi suvim
smehom. “Da, mislim da se o tome radi. Ali, ako imam Bilija, biće
mi dobro. Biće mi dobro, zbog njega.”

107
 Oči su joj sijale. Sagnuh se i potapšah je po ramenu. “Toliko
se brinem za Alana”, reče ona. “On je mrtav, Dejv. U srcu sam
sigurna da je mrtav.”
“Ne, Heti. Tako nešto ne možeš da znaš.”
“Ali osećam da je istina. Zar ti ništa ne osećaš za Stefani? Zar
nemaš bar neki... osećaj?”
“Ne”, slagah ja kroz zube.
Iz grla joj dopre zvuk gušenja i ona prekri usta rukom.
Naočari su joj odražavale mutnu, sumornu svetlost.
“Bili se vraća”, promrmljah ja.
Jeo je breskvu. Heti Turman potapša pod kraj sebe i reče
da će mu, kada završi, pokazati kako da napravi čovečuljka od
breskvine koštice i malo konca. Bili joj se prazno osmehnu, i
gospođa Turman mu uzvrati osmehom.
U osam uveče nova šestorica odoše do puškarnica i Oli
dođe do mesta gde sam sedeo. “Gde je Bili?”
“Sa gospođom Turman, pozadi”, rekoh ja. “Bave se raznim
veštinama. Završili su sa pravljenjem čoveka od koštice breskve,
maski od kesa i lutaka od jabuka, a sada mu gospodin Mekvej
pokazuje kako da pravi ljude od pribora za čišćenje lule.”
Oli otpi dug gutljaj piva i reče: “Napolju se neke stvari
kreću.”
Pogledah ga oštro. Mirno mi je uzvratio pogled. “Nisam
pijan”, reče on. “Pokušavao sam da se napijem, ali nije mi uspelo.
Voleo bih da mogu, Dejvide.”
“Šta to znači, napolju se neke stvari kreću?”
“Ne znam stvarno. Pitao sam Voltera i on mi je rekao da ima
isti osećaj, da na trenutak neki delovi izmaglice postanu tamniji -
ponekad samo mrljica, ponekad veliko tamno mesto, kao
modrica.^ A onda ponovo izbledi u siviio. A ta stvar se vrtloži.

108
Cak je i Arni Sims rekao da oseća da se tamo napolju nešto
dešava, a Arni je još malo pa ćorav kao šišmiš.”
“Šta je sa ostalima?”
“Svi su iz drugih država, za mene stranci”, reče Oli. “Nisam
pitao nijednog od njih.”
“Koliko si siguran da ti se nije nije naprosto priviđalo?”
“Siguran”, reče on. Klimnuo je glavom prema gospođi
Karmodi, koja je sedela sama na kraju gondole. Ništa od svega
ovoga ni najmanje joj nije pokvarilo apetit; na tanjiru joj se
nalazilo groblje pilećih kostiju. Pila je ili krv, ili sok V-8. “Mislim
da je u jednome bila u pravu”, reče Oli. “Videćemo. Kad se
smrači, videćemo.”

Ali, nismo moraii da čekamo na mrak. Kada je došlo, Bili je

malo toga video, pošto ga je gospođa Turman čuvala pozadi. Oli
je još sedeo sa mnom kada je jedan od ljudi napred kriknuo i
zateturao se unazad sa svog mesta, mlatarajući rukama. Bližilo
se pola devet; napolju je biserno bela izmaglica potamnela do
mutne škriljčane boje novembarskog sumraka.
Nešto se spusti na staklo ispred jedne od puškarnica.
“O, moj Isuse!” vrisnu čovek koji je tamo osmatrao. “Pustite
me! Pustite me dalje od svega ovoga!”
On se otrže i načini isprekidani krug, oči mu se zakolutaše
na licu, a mala kap pljuvačke zasvetluca mu na kraju usne u sve
dubljim senkama. Onda se stušti niz krajnji red pored vitrina sa
zamrznutom hranom.
Odgovoriše mu povici. Neki ljudi potrčaše napred da vide
šta se dešava. Mnogi drugi se povukoše natrag, bez brige i želje
da vide šta to gamiže po staklu tamo napolju.

109
 Krenuh ka puškarnici, sa Olijem kraj sebe. Ruka mu je bila
u džepu gde se nalazio pištolj gospođe Damfrajs. Sada jedan od
ostalih uzviknu - ne toliko u strahu, koliko u gađenju.
Oli i ja se provukosmo kroz jednu naplatnu traku. Sada
smo mogli da vidimo šta je to oteralo momka sa stražarskog
mesta. Nisam umeo da razaznam o čemu se radi, ali mogao sam
to da vidim. Izgledalo je kao neko od nižih stvorenja sa Bošove
slike - sa jednog od njegovih paklenih murala. Bilo je u tome i
nečeg gotovo užasno komičnog, jer je takođe pomalo ličilo na
jedan od onih čudnih proizvoda od vinila i plastike koje možete
da kupite za dolar i osamdeset devet centi i bacite ih na
prijatelje... U stvari, baš kao ono za šta me je Norton optužio da
sam podmetnuo u magacinu.
Bilo je možda dve stope dugo, u segmentima, ružičasto
poput zaceljenog sprženog mesa. Buljave oči zurile su u dva
različita smera odjednom na kraju kratkih, savitljivih izraštaja.
Visilo je na izlogu o debelim jastučićima-sisaljkama. Na
suprotnom kraju izvirivalo je nešto što je bilo ili organ za
razmnožavanje, ili žaoka. A sa leđa sli mu izbijala prevelika
membranozna krila, nalik na krila muve. Pomerala su se veoma
sporo, dok smo Oli i ja prilazili staklu.
Kod puškarnice levo od nas, gde je stražar zgađeno
kreštao, tri takva stvora puzala su po staklu. Kretali su se po
njemu lenjo i ostavljali za sobom lepljive puževske tragove.
Njihove oči - ako su to bile - trzale su se na krajevima izraštaja
debljine prsta. Povremeno su puzali jedan preko drugog.
“Gledajte te prokletinje”, reče Tom Smoli giasom punim
gadenja. On je stajao kraj puškarnice desno od nas. Gamad je
bila sada sasvim iznad puškarnica, što je značilo da verovatno
puze po čitavoj zgradi... kao crvi po parčetu mesa. To nije bila

110
prijatna slika, i ja osetih kako mi se u stomaku diže ono malo
piletine koju sam pojeo.
Neko je jecao. Gospođa Karmodi je vrištala o gadostima iz
utrobe zemlje. Neko joj osorno reče da bi za nju bolje bilo da
umukne. Isto staro sranje.
Oli izvadi pištolj gospođe Damfrajs iz džepa, a ja ga zgrabih
za ruku. “Ne budi lud.”
On me se otrese. “Znam šta radim”, reče.
On kucnu cevi pištolja po izlogu, sa licem u izrazu
odvratnosti gotovo pretvorenim u masku. Brzina krila
stvorenja stade da se povećava, sve dok ona ne postaše nejasna
obličja - da niste znali, poverovali biste da ta stvorenja uopšte
nemaju krila. A onda jednostavno odleteše.
Neki od ostalih videli su šta je Oli uradio i shvatili. Oni
počeše da kuckaju drškama portviša po izlozima. Stvorenja su
odletala, ali su se odmah vraćala. Očigledno da nisu imala ni
mozga više od obične kućne muve. Stanje blisko panici pređe u
brbljanje i razgovor. Začuh kako neko pita nekoga šta misli da
bi mu ta stvorenja učinila kada bi sletela na njega. Odgovor na
to pitanje nije me zanimao.
Kuckanje po izlozima poče da jenjava. Oli se okrenu prema
meni i zausti nešto da kaže, ali pre nego što je stigao da učini
bilo šta više do da otvori usta, iz izmaglice dolete nešto i ugrabi
jedno od puzavih stvorenja sa stakla. Mislim da sam vrisnuo.
Nisam siguran.
Bio je to neki leteći stvor. Više od toga sa sigurnošću nisam
mogao da kažem. Izmaglica kao da se zatamoila upravo onako
kako je Oli to opisao, samo što tamna mrlja nije izbledela;
zgusnula se u nešto sa uzmahanim, kožnatim krilima, albino-
belim telom i crvenkastim očima. Udarilo je o staklo dovoljno

111
jako da ga zatrese. Otvorilo je kljun. Progutalo je ružičasto
stvorenje i zatim nestalo. Citav incident nije trajao duže od pet
sekundi. Imao sam prazan konačni utisak da se ružičasto
stvorenje koprca i bacaka dok pada niz kljun, kao što se ribica
koprca i bacaka u kljunu galeba.
Sada se začu novi udar, pa još jedan. Ljudi ponovo
zavrištaše, i nastade stampedo prema zadnjem delu radnje.
Tada se začu jedan prodorniji krik, krik bola, i Oli reče: “O, moj
Bože, ona starica je pala, a oni su je prosto pregazili.”
On potrča natrag kroz naplatni prolaz. Okrenuh se da
pođem za njim i tada spazih nešto od čega sam se ukopao na
mestu.
Visoko gore, desno od mene, jedan džak sa đubrivom klizio
je lagano unazad. Odmah ispod njega bio je Tom Smoli, koji je
zurio napolje u izmaglicu kroz svoju puškarnicu.
Još jedno ružičasto stvorenje spusti se na debelu staklenu
ploču puškarnice kod koje smo Oli i ja ranije stajali. Jedan leteći
stvor nadlete i ščepa ga. Izgažena starica i dalje je vrištala
prodornim, napuklim glasom.
Džak. Taj džak koji klizi.
“Smoli!” dreknuh. “Pazi! Iznad glave!”
U opštoj zbrci uopšte me nije čuo. Džak se nakrivi, a onda
pade. Udari ga tačno po glavi. On teško pade, zakačivši vilicom
policu koja se pružala ispod izloga.
Jedno leteće albino stvorenje izvijalo se kao crv kroz
nazubljenu rupu u staklu. Mogao sam da čujem njeno blago
grebuckanje, sad kada je vrištanje malo prestalo.
Crvenkaste oči svetlucale su joj na trouglastoj glavi, malo
nagnutoj u stranu. Težak, kukasti kljun lakomo se otvarao i
zatvarao. Ličilo je pomalo na slike pterodaktila koje se viđaju

112
po knjigama o dinosaurusima, a još više na nešto iz košmara
nekog ludaka.
Zgrabih jednu baklju i nabih je u konzervu tečnosti za
paljenje ćumura, preturivši je i prosuvši baru toga na pod.
Leteće stvorenje zastade na vrhu džakova sa đubrivom,
osmatrajući ukočeno oko sebe, prebacujući se sporo sa jedne
kandžaste noge na drugu. Bilo je glupo, u to sam bio sasvim
siguran. Dvaput je pokušalo da raširi krila koja su udarila o zid,
pa se zatim presavila iznad pogrbljenih leđa nalik na krila
grifona. Kada je pokušalo treći put, izgubilo je ravnotežu i
nespretno palo sa svog oslonca, i dalje pokušavajući da raširi
krila. Palo je na leđa Toma Smolija. Kandže se opružiše i
Tomova košulja široko se rascepi. Poteče krv.
Bio sam tu, manje od tri stope daleko. Sa baklje mi je
kapala tečnost za paljenje. Bio sam emocionalno dovoljno
napumpan da ubijem to ako mogu... a onda shvatih da nemam
šibica kojom bih baklju zapalio. Poslednjom sam pre jedan sat
pripalio cigaretu gospodinu Mekveju.
Sada nastade opšta pometnja. Ljudi spaziše stvorenje koje
se ugnezdilo na Smolijevim leđima, nešto što niko na svetu
ranije nije video. To sunu glavom napred ispitivački, i otrže
parče mesa sa zadnje strane Smolijevog vrata.
Spremao sam se da upotrebim baklju kao batinu, kad njena
glava umotana u tkaninu najednom buknu. Den Miler je bio tu,
sa zipo upaljačem ukrašenim amblemom marinaca u ruci. Lice
mu je bilo tvrdo kao kamen od užasa i besa.
“Ubij to”, reče on promuklo. “Ubij to ako možeš.” Pored
njega je stajao Oli. Držao ie tridesetosmicu gospođe Damfrajs u
ruci, ali nije mogao dobro da nanišani.

113
 Stvorenje raširi krila i jednom zamahnu njima - očigledno
ne da bi odletelo, već da bi bolje uhvatilo žrtvu - a onda se
njena kožnata, bela, membranozna krila uviše oko čitavog
gomjeg dela tela sirotog Smolija. A tada se začuše zvuci -
smrtonosni zvuci kidanja čije detaljnije opisivanje ne bih
mogao da podnesem.
Sve se to desilo u nekoliko sekundi. Tada gurnuh baklju na
to stvorenje. Osetih da udaram u nešto nimaJo otpornije od
dečjeg zmaja. Sledećeg trenutka, stvorenje se zapali. Ono
zavrišta i raširi krila; trznu glavom, kolutajući crvenkastim
očima u, nmajiskrenije se nadam, velikoj agoniji. Stvorenje
uzlete uz zvuke platnenog čaršava koji landara na užetu za veš
pri jakom prolećnom povetarcu. Ponovo ispusti taj zarđali
vrisak.
Glave se okrenuše da proprate njegov plameni, umirući let.
Mislim da mi ništa od svega nije tako ostalo u pamćenju kao to
pticoliko stvorenje koje gori i leti cik-cak iznad gondola u
Saveznom supermarketu, ostavljajući za sobom tu i tamo
ugljenisane i zadimljane parčiće. Konačno udari u sosove za
špagete i razli na sve strane ragu, prins i prima salsu kao
grudvice zgrušane krvi. Ostalo je jedva nešto više od pepela i
kostiju. Miris sagorevanja stvorenja bio je prodoran i mučan. A
ispod njega, kao kontrapunkt, bio je tanak i jedak smrad
izmaglice koja se kovitlala unutra kroz polomljeno staklo.
Za trenutak je vladala potpuna tišina. Bili smo sjedinjeni u
crnom čuđenju tom blistavom, plamenom, smrtonosnom letu.
Onda neko zaurla. Drugi zavrištaše. A negde pozadi mogao sam
da čujem kako plače moj sin.

114
 Ščepa me neka ruka. Bio je to Bad Braun. Oči su mu bile
iskolačene u dupljama. Usne je povukao sa veštačkih zuba, kao
da reži. “Jedno od onih drugih stvorenja”, reče on i pokaza.
Jedno od gamadi ušlo je kroz rupu i uzveralo se na džak sa
đubrivom, dok su mu muvlja krila zujala - moglo se čuti:
zvučalo je poput jeftinog električnog ventilatora iz robne kuće -
a oči buljile sa svojih drški. Ružičasto i nezdravo debelo telo
ubrzano mu je disalo.
Krenuh ka njemu. Baklja mi se topila, ali još se nije ugasila.
Ali preteče me gospođa Repler, učiteljica trećeg razreda. lmala
je pedeset pet, možda šezdeset godina, i bila je mršava kao
konopac. Telo joj je izgledalo tvrdo, isušeno, i stalno me teralo
na pomisao sušenu govedinu.
Držala je u obe ruke po konzervu rejda, kao neki ludi
revolveraš u egzistencijalnoj komediji. Ona se oglasi jarosnim
režanjem kojim bi se ponosio i pećinski čovek dok neprijatelju
razbija lobanju. Držeći konzerve pod pritiskom u potpuno
opruženim rukama, ona ih pritisnu. Gusti sprej insekticida
prekri stvorenje. Ono poče da se uvija i ludački okreće u
samrtnom bolu, pa najzad pade sa džakova, odskoči od tela
Toma Smolija - koji je bio sasvim sigurno i nesumnjivo mrtav -
i konačno završi na podu. Krila su mu mahnito zujala, ali je
nigde nisu ponela; bila su previše teško prekrivena rejdom.
Nekoliko trenutaka kasnije krila usporiše, pa onda stadoše.
Bilo je mrtvo.
Sada se čuo plač. I stenjanje. Stenjala je izgažena starica. A
čuo se i smeh. Smeh prokletih. Gospođa Repler je stajala iznad
svog plena, dok su joj se mršave grudi brzo podizale i spuštale.
Hatlen i Miler pronašli su jedan od onih valjaka koje
magacioneri koriste za kotrljanje sanduka po radnji, pa su ga

115
zajedno podigli na džakove sa đubrivom i zaklonili klinastu
rupu u staklu. Bilo je to dobro, kao privremeno rešenje.
Amanda Damfrajs dođe kao mesečar. U jednoj ruci je
držala kofu. U drugoj je držala metlicu, još uvijenu u providni
omot. Ona se saže, očiju još raširenih i praznih, i počisti mrtvo
stvorenje - bubu, puža, šta god bilo - u kofu. Moglo je da se čuje
pucketanje omota na metlici pri dodirivanju poda. Ona ode do
izlaznih vrata. Tamo nije bilo gamadi. Ona ih malo otvori i
izbaci kofu napolje. Kofa pade na stranu i zakotrlja se napred-
nazad, u sve manjem luku. Jedno ružičasto stvorenje dozuja iz
noći, spusti se na kofu i poče da puzi po njoj.
Amandi grunuše suze. Odoh do nje i zagrlih je.

U jedan i trideset sledećeg jutra sedeo sam oslonjem

leđima o belu emajliranu stranu tezge za meso, i napola
dremao. Bilijeva glava bila mi je u krilu. On je spavao čvrsto.
Nedaleko je spavala Amanda Damfrajs sa glavom položenom
na nečiju jaknu.
Nedugo posle smrti pticolike stvari, Oli i ja smo se vratili u
magacin i sakupili pet-šest umetaka poput onog kojim sam
ranije prekrio Bilija. Nekoliko ljudi spavalo je na njima. Vratili
smo se takođe sa nekoliko teških sanduka pomorandži i
krušaka, i nas četvorica zajedno uspeli smo da ih nabacimo na
džakove sa đubrivom ispred rupe u staklu. Pticolika stvorenja
teško da bi mogla da pomere jedan takav sanduk; svaki je bio
težak oko devedeset funti.
Ali, ptice i bubolika stvorenja koja su ptice jele nisu bila
jedina stvorenja napolju. Bilo je tu ono stvorenje sa pipcima,
koje je odnelo Norma. Trebalo je tu misliti i na ono iskrzano
uže. Bilo je tu ono nevidljivo stvorenje koje se oglasilo tom

116
dubokom, grlenom rikom, na koje je takođe trebalo misliti. Culi
smo posle toga slične zvuke - ponekad prilično udaljene - ali
koliko daleko je bilo “udaljeno” kroz prigušujuči efekat magle?
A ponekad su bilo dovoljno blizu da zatresu zgradu i nateraju
vas da pomislite kako su vam komore u srcu najednom
ispunjene ledenom vodom.
Bili mi se trže u krilu i zastenja. Pomilovah ga po kosi i on
zastenja glasnije. A onda kao da je ponovo pronašao manje
opasne vode sna. Moj dremež bio je razbijen i ponovo sam
zurio potpuno budan. Od mraka sam uspeo da odspavam samo
oko devedeset minuta, a i tada su me progonili snovi. U jednom
fragmentu sna ponovo je bila prošla noć. Bili i Stefi su stajali
ispred panoramskog prozora i posmatrali crnu i škriljčano-
sivu vodu napolju, kod srebrnog, vrtložnog vodenog mlaza koji
je bio vesnik oluje. Pokušao sam da dođem do njih, jer sam
znao da dovoljno jak vetar može da polomi prozor i razbaca
smrtonosne staklene strelice po čitavoj dnevnoj sobi. Ali, bez
obzira koliko trčao, kao da im se nisam približavao. A onda se
iz vodenog mlaza vinula ptica, džinovska skerletna oiseau de
mort čiji je praistorijski raspon krila zamračio čitavo jezero od
zapada prema istoku. Kljun joj se otvori i otkri ždrelo veličine
Tunela Holand. I dok je ptica doletala da mi proždere ženu i
sina, duboki, zlokobni glas poče da šapuće i ponavlja iznova i
iznova: Projekt Strela... Projekt Strela... Projekt Strela...
Bili i ja nismo bili jedini koji su loše spavali. Drugi su
vrištali u snu, a neki su nastavili da vrište i posle buđenja. Pivo
je brzo nestajalo iz hladnjaka. Badi Iglton ga je jednom dopunio
otpozadi bez komentara. Majk Hatlen mi reče da nema više
somineksa. Nije se radilo o iscrpljenim zalihama. Prosto je

117
zbrisan. Nagađao sam da su neki ljudi uzeli možda po šest ili
osam bočica.
“Ostalo je nešto najtola”, rekao je. “Hočeš jednu bočicu,
Dejvide?” Odmahnuo sam glavom i zahvalio mu.
A u zadnjem prolazu kod kase 5, bili su naši alkosi. Bilo ih
je negde sedmorica, svi iz drugih država osim Lua Tatingera,
koji je imao perionicu kola “Bor”. Njemu nije trebao nikakav
izgovor da omiriše čep, kako se to kaže. Brigada alkosa bila je
prilično dobro anestezirana.
O, da - bilo je takođe šestoro ili sedmoro ljudi koji su
poludeli.
Poludeli nije najbolja reč; možda naprosto ne mogu da se
setim odgovarajuće. Ali, tu su bili ti ljudi koji su zapali u
potpunu obamrlost bez vina, piva ili pilula. Zurili su u vas
praznim i sjajnim očima nalik na okrugle kvake na vratima.
Tvrdi cement stvarnosti raspao se u nekom nezamislivom
zemljotresu, i ovi jadnici propali su kroz njega. S vremenom,
neki od njih će se možda vratiti. Ako vremena bude.
Mi ostali napravili smo sopstvene mentalne kompromise, i
u nekim slučajevima pretpostavljam da su bili prilično čudni.
Geta Repler, na primer, bila je ubeđena da je čitava stvar san -
ili je bar tako rekla. A govorila je prilično uverljivo.
Pogledao sam Amandu. U meni je prema njoj raslo
nezgodno snažno osećanje - nezgodno, ali ne baš neprijatno.
Oči su joj bile neverovatno, brilijantno zelene... jedno vreme
sam je držao na oku da vidim hoće li izvaditi kontakt sočiva, ali
boja je očigledno bila prava. Zeleo sam da vodim ljubav sa
njom. Zena mi je bila kod kuće, možda živa, najverovatnije
mrtva, u svakom slučaju sama, i ja sam je voleo, želeo sam da
uzmem Bilija i vratim joj se više od svega, ali takode sam želeo

118
da kresnem ovu gospođu po imenu Amanda Damfrajs. Pokušao
sam sebi da kažem da je to samo zbog situacije u kojoj smo, i
možda i jeste, ali to želju nije umanjilo.
Dremao sam i budio se, da bih se s trzajem potpuno
probudio oko tri. Amanda je prešla u neku vrstu fetalnog
položaja, privukavši kolena prsima, stisnuvši ruke među
butinama. Cinilo se da duboko spava. Dukserica joj se malo
povukla sa boka i otkrila čistu belu kožu. Gledao sam to i počeo
da dobijam krajnje neupotrebljivu i neugodnu erekciju.
Pokušao sam da skrenem misli na drugi kolosek i pomislio
kako sam juče hteo da naslikam Brenta Nortona. Ne, ništa tako
važno kao što je prava slika, ali... prosto da ga posednem na
deblo sa mojim pivom u ruci i skiciram mu znojavo, umorno
lice i dva pramena pažljivo negovane kose što mu neuredno
štrče pozadi. Mogla je to biti dobra slika. Trebalo mi je
dvadeset godina života sa ocem da prihvatim ideju kako je
dovoljno dobro biti dobar.
Zriate li šta je talenat? Prokletstvo iščekivanja. Kao dete sa
time treba da se izborite, pobedite ga nekako. Ako umete da
pišete, mislite da vas je Bog postavio na Zemlju da oduvate
Sekspira. Ili, ako umete da slikate, možda mislite - ja jesam - da
vas je Bog postavio na Zemlju da oduvate svog oca.
Ispalo je da nisam tako dobar kao on. Možda sam nastavio
da pokušavam da budem duže nego što je trebalo. Imao sam
izložbu u Njujorku, i prošla je jadno - kritičari su me izlupali po
glavi rođenim ocem. Godinu dana kasnije izdržavao sam Stefi i
sebe komercijalnim stvarima. Bila je trudna, i ja sam seo i
poppričao sam sa sobom o tome. Rezultat tog razgovora bila je
uverenost da će ozbiljna umetnost za mene biti hobi, ništa više.

119
 Uradio sam reklame za šampon “Zlatna devojka” - ono
kada Devojka uzjahuje bicikl, ono gde igra frizbi na plaži, ono
gde stoji na balkonu svog apartmana sa pićem u ruci. Radio
sam ilustracije za kratke priče u većini velikih časopisa, ali u to
polje sam se probio radeći brze ilustracije za priče u slabijim
muškim listovima. Radio sam neke filmske plakate. Novac
pristiže. Fino držimo glave iznad vode.
Imao sam jednu konačnu izložbu u Bridžtonu, baš prošlog
leta. Izložio sam devet radova na platnu, koje sam naslikao za
pet godina, i prodao šest. Nekom čudnom koincidencijom,
jedno platno koje apsolutno ne bih prodao prikazivalo je
Savezni supermarket. Perspektiva je bila sa suprotnog kraja
parkirališta. Na mojoj slici parkiralište je bilo prazno, izuzev
reda konzervi Kembelovog pasulja sa kobasicom, svaka veća
od prethodne, u maršu prema oku posmatrača. Poslednja je
izgledala osam stopa visoka. Slika se zvala Pasulj i lažna
perspektiva. Jedan čovek iz Kalifornije, glavni rukovodilac u
nekoj firmi koja proizvodi teniske loptice, rekete i ko zna koju
još sportsku opremu, izgleda da je baš jako želeo da je ima i
nije hteo da prihvati moj negativan odgovor i pored NZP karte
zataknute u levom donjem uglu drvenog rama. Počeo je sa šest
stotina dolara i stigao do hiljadu. Rekao je da je želi za svoju
radnu sobu. Nisam mu je dao, i on je otišao žalosno zbunjen.
Cak i tada, nije odustao; ostavio je svoju posetnicu za slučaj da
se predomislim.
Novac bi mi dobro došao - bila je to godina kada smo
dogradili kuću i kupili kola sa pogonom na sva četiri točka - ali
jednostavno nisam mogao da je prodam. Nisam mogao da je
prodam zato što sam osećao da je to najbolja slika koju sam
ikad uradio i želeo sam da je imam da bih je pogledao kada me

120
neko upita, sa potpuno nesvesnom surovošću, kada ću već
jednom uraditi nešto ozbiljno.
A onda sam je slučajno pokazao jednog dana prošle jeseni
Oliju Viksu. Pitao je može li da je fotografiše i pusti nedelju
dana kao reklamu, i to je bio kraj moje sopstvene lažne
perspektive. Oli je u mojoj slici prepoznao ono što ona jeste, i
tako naterao i mene da prepoznam. Savršeno dobar komad
uglađene komercijalne umetnosti. Ništa više. I, Bogu hvala,
ništa manje.
Dozvolio sam mu da to uradi, a onda pozvao rukovodioca
na kuću u San Luis Obispou i rekao da može da dobije sliku za
dve i po hiljade dolara ako je još želi. Zeleo je, i ja sam je poslao
za Zapadnu obalu UPS-om. A posle toga, taj glas razočaranog
iščekivanja - taj glas prevarenog deteta koje nikad neće biti
zadovoljno tako blagim superlativom kao što je “dobro” -
prilično je utihnuo. I izuzev nešto režanja - poput tih
nevidljivih stvorenja negde napolju u maglovitij noći - bio je od
tada stalno prilično tih.
Možda mi vi možete reći - zbog čega ućutkivanje tog
dečjeg, zahtevnog glasa toliko liči na umiranje?

Oko četiri sata, Bili se probudio - bar delimično - i

pogledao oko sebe zamagljenim očima, ne shvatajući. “Jesmo li
još tu?”
“Da, dušo”, rekoh ja. “Tu smo.”
On poče da plače slabo i bespomoćno, i to je bilo užasno.
Amanda se probudi i pogleda nas.
“Hej, dete”, reče ona i privuče ga nežno sebi. “Sve će
izgledati malo bolje kada svane.”
“Ne”, reče Bili. “Ne, neće. Neće. Neće.”

121
 “Šššš”, reče ona. Oči joj se sretoše sa mojima iznad njegove
glave. “Šššš, prošlo ti je vreme za odlazak na spavanje.”
“Želim svoju majku!”
“Da, želiš”, reče Amanda. “Naravno da želiš.”
Bili se migoljio u njenom krilu dok nije bio u stanju da me
vidi. Radio je to neko vreme. A onda ponovo usnu. “Hvala”,
rekoh ja. “Trebali ste mu.”
“On me čak ni ne poznaje.”
“To ne menja stvar.”
“I šta mislite?” upita ona. Njene zelene oči nisu ispuštale
moje. “Sta zaiste mislite?”
“Pitajte me ujutro.”
“Pitam vas sada.”
Zaustih da odgovorim i tada se Oli Viks materijalizova iz
mraka poput nečega iz horor priče. Imao je baterijsku lampu sa
ženskom bluzom preko sočiva, i uperio ju je u plafon. Pravila
mu je čudne senke na iscrpljenom licu. “Dejvide”, šapnuo je.
Amanda ga pogledan, najpre prepadnuto, a potom ponovo
uplašeno.
“Šta je bilo, Oli?” upitah.
“Dejvide”, šapnu on ponovo. Zatim: “Dođi, molim te.”
“Neću da ostavim Bilija. Upravo je zaspao.”
“Ja ću biti s njim”, reče Amanda. “Bolje pođite.” A onda,
tišim glasom: “Isuse, ovo se nikada neće okončati.”
8
ŠTA SE DOGODILO VOJNICIMA. SA AMANDOM. RAZGOVOR
SA DENOM MILEROM
Pođoh sa Olijem. On se uputi prema magacinu. Dok smo
prolazili pored hladnjaka, zgrabi pivo.
“Oli, šta je bilo?”

122
 “Hoću da vidiš.”
On se progura kroz dupla vrata. Ona se zatvoriše za nama
sa malim strujanjem vazduha. Bilo je hladno. Ovo mesto mi se
nije sviđalo, ne posle onoga što se desilo Normu. Deo mog uma
uporno me je podsećao na to da tu negde još leži komad
mrtvog pipka.
Oli pusti da bluza spadne sa sočiva njegove lampe. Uperi
lampu iznad glave. Najpre sam pomislio da je neko okačio par
lutaka o cev za zagrevanje ispod plafona. Da su ih okačili o
klavirsku žicu ili tako nešto, dečji trik za Noć veštica.
Onda primetih stopala, kako se njišu oko sedam inča iznad
cementnog poda. Bile su tu dve gomile preturenih kutija.
Podigoh pogled prema licima i krik poče da mi narasta u grlu,
jer to nisu bila lica lutaka iz robne kuće. Obe glave bile su
nakrivljene, kao da ocenjuju neku stravično smešnu šalu, šalu
koja ih je naterala da se smeju dok nisu postale ljubičaste.
Njihove senke. Njihove senke izdužene i bačene na zid iza
njih. Njihovi jezici. Njihovi isplaženi jezici.
Obojica su nosili uniforme. Bili su to klinci koje sam ranije
primetio i usput ih izgubio iz vida. Vojna dečurlija iz...
Krik. Mogao sam da ga čujem kako mi se rada u grlu kao
stenjanje, diže se kao policijska sirena, a onda me Oli zgrabi za
ruku odmah iznad lakta. “Ne vrišti, Dejvide. Niko ne zna za ovo
osim tebe i mene, I hoću da tako i ostane.”
Nekako ga progutah nazad.
“Ta vojnička deca”, izustih.
“Iz Projekta Strela”, reče Oli. “Naravno.” Nešto hladno mi bi
gurnuto u ruku. Konzerva piva. “Popij ovo. Treba ti.”
Iskapih je.

123
 Oli reče: “Vratio sam se da vidim ima li dodatnih punjenja za
taj gasni roštilj koji koristi gospodin Mekvej. Video sam ove
momke. Kako ja mislim, mora da su spremili omče i stali povrh
ove dve gomile kutija. Mora da su jedan drugom vezali ruke i
održavali međusobno ravnotežu dok su provlačili noge kroz
konopac između ručnih zglobova. A onda - tako ja mislim -
provukli su glave kroz omće i zategli ih trzajem glave u stranu.
Možda je jedan od njih broja do tri, pa su skočili zajedno. Ne
znam.”
“Nisu to mogli da izvedu”, rekoh ja suvim ustima. Ali, ruke
su im stvarno bile vezane pozadi. Izgledalo je da ne mogu da
odvojim oči od toga.
“Mogli su. Ako su to želeli dovoljno jako, Dejvide, mogli su.”
“Ali zašto?”
“Mislim da znaš zašto. To ne zna niko od turista, izletnika -
poput onog tipa Milera - ali ima ovdašnjih koji bi prilično
pristojno umeli da pogode.”
“Projekt Strela?”
Oli reče: “Po ceo dan stojim kraj jedne od onih kasa i čujem
mnogo toga. Čitavo proleće slušam stvari o toj prokletoj Streli, i
to ništa dobro. Crni led na jezerima...”
Pomislih na to kako mi se Bil Đosti unosi kroz prozor i
duva topao alkohol u lice. Ne samo atomi, već drugačiji atomi.
A sad ova tela koja vise gore o toj cevi. Nakrivljene glave.
Zanjihane cipele. Jezici isplaženi poput letnjih kobasica.
Shvatih sa novim užasom da se unutra otvaraju nova vrata
percepcije. Nova? Ne. Stara vrata percepcije. Percepcije deteta
koje još nije naučilo da se brani razvijajući vidljivost tunela
koja napolju ostavlja devedeset procenata univerzuma. Deca
vide sve na čemu im se oči zaustave, čuju sve što im je u

124
dometu ušiju. Ali, ako život predstavlja uvećanje svesti (kao što
proklamuje moto u vezu koji je moja žena napravila u srednjoj
školi), onda on takođe predstavlja i umanjenje unosa podataka.
Strava je širenje perspektive i percepcije. Užas je bio u
saznanju da plivam ka mestu koje većina nas napusti kada iz
pelena pređe u gaćice. Mogao sam to da vidim i na Olijevom
licu. Kad racionalnost počne da se slama, kola u ljudskom
mozgu mogu da se preopterete. Aksoni postaju blistavi i
grozničavi. Halucinacije postaju stvarne: lokva žive u tački gde
perspektiva stvara privid da se paralel-ne linije seku zaista je
tamo; mrtvi hodaju i govore; ruža počinje da peva.
“Čuo sam neke stvari od jedno dvadeset pet ljudi”, reče Oli.
Justina Robards, Nik Tokaj. Ben Majklson. U malim gradovima
se tajne ne mogu čuvati. Stvari izbiju na videlo. Nekad je to kao
proleće - prosto nikne iz zemlje i niko nema pojma odakle je
došlo. Cuješ nešto u biblioteci i prepričaš, ili u marini u
Harisonu. Sam Hrist zna gde još, ili zašto. Ali, čitavo proleće i
leto slušao sam o Projektu Strela, Projektu Strela.”
“Ali, ova dvojica”, rekoh ja. “Hriste, Oli, oni su samo deca.”
“Bilo je dece u Vijetnamu koja su uzimala uši. Bio sam tamo.
Video sam to.”
“Ali - šta je moglo da ih natera na ovo?”
“Ne znam. Možda su znali nešto. Možda su samo sumnjali.
Mora da su znali da će ljudi ovde jednog trenutka početi da im
postvljaju pitanja. Ako bude tog ’jednog trenutka’.”
“Ukoliko si u pravu”, rekoh ja, “to mora da je nešto stvarno
gadno.”
“Ona oluja”, reče Oli svojim blagim, ravnim glasom. “Možda
je otkačila nešto tamo gore. Možda je došlo do nesreće. Mogli su
da se zezaju sa svačim. Neki ljudi tvrde da su petljali sa laserima

125
i maserima visokog intenziteta. Ponekad čujem za silu fuzije. A
pretpostavimo... pretpostavimo da su procepili rupu pravo u
neku drugu dimenziju?”
“Koješta”, rekoh ja.
“Jesu li oni koješta?” upita Oli i pokaza na tela.
“Ne. Sada je pitanje: šta da radimo?”
“Mislim da treba da ih skinemo i sakrijemo”, reče on odmah.
“Stavimo ih ispod gomile stvari koje ljudi neće hteti - pseću
hranu, deterdžent za sudove, takve stvari. Ako ovo procuri, samo
će pogoršati stvari. Zato sam i došao tebi, Dejvide. Osećao sam
da si ti jedini kome stvarno mogu da verujem.”
Promrmljah: “Kao nacistički ratni zločinci koji se ubijaju u
ćelijama pošto su izgubili rat.”
“Da, i ja sam pomislio isto.”
Zaćutasmo, a onda iznenada ponovo otpoče ono meko
struganje iza čeličnih utovarnih vrata - zvuk pipaka koji ih
blago ispipavaju. Skupismo se. Naježih se. “Dobro”, rekoh.
“Učinićemo to što brže možemo”, reče Oli. Njegov prsten sa
safirom svetlucao je nemo dok je pomerao baterisjku lampu.
“Želim što pre da izađem odavde.”
Pogledah užad. Upotrebili su istu vrstu užeta za veš koju
mi je čovek sa golf kapom dozvolio da mu vežem oko pojasa.
Omče su utonule u naduveno meso njihovih vratova, i ja se
ponovo upitah šta li je to moglo da ih natera da to urade. Znam
šta je Oli mislio kada je rekao da Ce, ako se sazna za dvostruko
samoubistvo, to samo pogoršati stvari. Meni već jeste
pogoršalo - a nisam mogao da verujem da je to moguće.
Nešto škljocnu. Oli je otvorio svoj nož, dobru, tešku spravu
za rasecanje i otvaranje kutija, I, naravno, za sečenje konopca.
“Ti ili ja?” upita on.

126
 Progutah knedlu. “Svaki po jednog.”
Uradismo to.

Kad sam se vratio, Amanda je nestala, a sa Bilijem je bila

gospođa Turman. Oboje su spavali. Pođoh jednim prolazom, i
neki glas reče: “Gospodine Drajton. Dejvide.” Bila je to Amanda,
stajala je kraj stepenica koje su vodile u upravnikovu
kancelariju, sa očima poput smaragda. “Šta je bilo?”
“Ništa”, rekoh ja.
Ona mi priđe. Mogao sam da osetim slabi parfem. I, o kako
sam je želeo. “Lažete”, reče ona.
“Nije to bilo ništa. Lažna uzbuna.”
“Ako tako hoćete.” Ona me uze za ruku. “Upravo sam bila
gore u kancelariji. Prazna je, i na vratima ima bravu.”
Lice joj je bilo savršeno mirno, ali oči su joj bile blistave,
gotovo divlje, i bilo joj je snažno tuklo u grlu.
“Ja ne...”
“Videla sam kako me gledate”, reče ona. “Ako moramo o
tome da razgovaramo, onda ne vredi. Turmanova je sa vašim
sinom.”
“Da.” Dođe mi pomisao da je ovo bio način - možda ne
najbolji, ali svejedno način - da se skine kletva sa onoga što
smo Oli i ja upravo uradili. Ne najbolji način, ali jedini.
Popesmo se uszanim stepeništem u kancelariju. Bila je
prazna, kao što je ona rekla. I imala je bravu na vratima.
Okrenuh je. U tami, ona je bila samo obris. Ispružih ruke,
dodirnuh je, i privukoh je sebi. Drhtala je. Spustismo se na pod,
najpre klečeći, ljubeći se, a ja joj obuhvatih jednu čvrstu dojku i
osetih brze otkucaje srca kroz duksericu. Pomislih na to kako
Stefi govori Biliju da ne dira ogoljene žice. Pomislih na modricu

127
na njenom bedru kada je skinula smeđu haijinu, u našoj prvoj
bračnoj noći. Pomisiih na prvi put kada sam je video, kako vozi
bicikl kroz tržni centar Univerziteta Mejn u Oronu, kada sam
krenuo na čas Vinsenta Hartgena sa mapom pod miškom. A
erekcija mi je bila ogromna.
Onda smo legii, i ona reče: “Voli me, Dejvide. Zagrej me.”
Dok je svršavala, zarivala mi je nokte u leđa i dozivala me
tuđim imenom. Nije mi smetalo. Tako smo nekako bili
izjednačeni.
Kada smo sišli, počelo je da sviće, kao da zora nekako puzi.
Crnilo iza puškarnica sa oklevanjem je prešio u mutno sivilo,
zatim u boju hroma, pa u sjajnu, neodredivu i nesvetlucavu
belinu filmskog platna u drajv-in bioskopu. Majk Hatlen je
spavao u stolici na sklapanje koju je negde maznuo. Den Miler
je sedeo malo dalje napodu i jeo krofnu marke “domaćica”. Onu
što je posuta šećerom u prahu.
“Sedite, gospodine Drajton”, pozva me on.
Potražih Amandu, ali ona je već bila na pola puta niz
prolaz. Nije se osvrnula. Naš ljubavni čin u mraku već je
izgledao kao nešto iz mašte, nemoguće da se poveruje, čak ni
na ovom uvrnutom dnevnom svetlu. Sedoh.
“Uzmite krofnu.” On mi pruži kutiju.
Odmahnuh glavom. “Taj šećer u prahu je smrt. Gori je od
cigareta.”
To ga zasmeja, malčice. “U tom slučaju, uzmite dve.” Bio
sam iznenađen što sam u sebi otkrio malo preostalog smeha -
on ga je izazvao, i zato mi se dopadao. Stvarno uzeh dve
njegove krofne. Bile su prilično ukusne. Propratio sam ih
cigaretom, madainače nemam naviku da pušim ujutro.
“Treba da se vratim svom detetu”, rekoh ja. “Probudiće se.”

128
 Miler klimnu glavom. “Ona ružičasta gamad”, reče on.
“Nema je više. Ni ptica. Henk Vanerman je rekao da je poslednja
udarila u prozor oko četiri. Očigledno je da je... divljač... mnogo
aktivnija kad se smrkne.”
“To ne biste morali da kažete Brentu Nortonu”, rekoh ja. “Ili
Normu.”
On ponovo klimnu glavom, i dugo ne reče ništa. Onda upali
sopstvenu cigaretu i pogieda me. uNe možemo ostati ovde,
Drajtone”, reče on.
“Ima hrane. Pića u izobilju.”
“Zalihe nemaju nikakve veze sa tim, i vi to znate. Šta da
radimo ako jedna od velikih zveri tamo napolju reši da prodre
unutra umesto samo da se skita po noći? Da probamo da je
oteramo drškama portviša i tečnošću za paljenje ćumura?”
Naravno, bio je u pravu. Možda nas je izmaglica štitila na
neki način. Krii nas. Ali, možda nas neće dugo kriti, a bilo je i
drugih stvari. Bili smo u Saveznom osamnaest sati, više ili
manje, i mogao sam da osetim kako se po meni širi neka
letargija kakvu sam osetio jednom ili dvaput kada sam pokušao
da otplivam predaleko. Postojala je potreba da igram na
sigurno, da ostanem gde sam, da se brinem o Biliju (i možda
kresnem Amandu Damfrajs usred noći, promrmlja neki glas) da
vidim neće li se izmaglica jednostavno dići i ostaviti sve kao što
je bilo.
Mogao sam to da vidim i na drugim licima, i odjednom mi
pade na pamet da sada u Saveznom ima ljudi koji verovatno ne
bi otišli ni u kom slučaju. Sama pomisao na izlazak kroz vrata
posle onoga što se dogodilo zaledila bi ih.
Miler je gledao kako mi ove misli prolaze licem, možda. On
reče: “Ovde je bilo osamdesetak ljudi kada je prokleta izmaglica

129
došla. Od toga oduzmite spoljnog momka, Nortona i četvoro što
su izašli sa njim, i onog čoveka, Smolija. To je sedamdeset troje.”
A kada se oduzmu dva vojnika koji su sada počivali ispod
gomile džakova “Purina zalogaja za psiće”, dobije se
sedamdeset jedno.
“Onda oduzmite ljude koji su prosto odustali”, nastavi on.
“Njih ima deset ili dvanaest. Recimo deset. To daje šezdeset troje.
Ali...” On podiže jedan ušećereni prst. “Od tih šezdeset troje,
imamo dvadesetak njih koji prosto ne bi hteli da odu. Morali
biste da ih vučete dok se otimaju i vrište.”
“Iz čega svega proizilazi šta?”
“Da moramo da izademo, to je sve. A ja idem. Oko podne,
mislim. Planiram da povedem sve ljude koji hoće da pođu. Voleo
bih da vi i vaš sin pođete sa nama.” “Posle onoga što se desilo
Nortonu?”
“Norton je otišao kao jagnje na klanicu. To ne znači da
moram i ja, ili ljudi koji krenu sa mnom.”
“Kako to da sprečimo? Imamo samo jedan pištolj.”
“I sreća da ga imamo. Ali, ako uspemo da pređemo preko
raskrsnice, možda i stignemo do sportske radnje u Glavnoj ulici.
Oni imaju više pušaka nego što možete da prebrojite.”
“To je jedno ’ako’ i jedno ‘možda’ previše.” “Drajtone”, reče
on, “ovo je ’ako’ situacija.”
To mu se vrlo glatko skotrljalo sa jezika, ali on nije morao
da brine o malom dečaku.
“Vidi, pustite to za sada, važi? Noćas nisam mnogo spavao,
ali sam imao priliku da razmislim o nekoliko stvari. Hoćete da
čujete?”
“Svakako.”

130
 On ustade i protegnu «e. “Hodite sa mnom do izloga.”
Prođosmo kroz naplatnu traku najbližu policama za hleb i
stadosmo kod jedne puškarnice. Covek koji je bio na straži
reče: “Gamad je nestala.”
Miler ga potapša po leđima. “Idi i popi kafu - i, druže, ja ću
osmatrati napolje.”
“Važi. Hvala.”
On ode, a Miler i ja priđosmo njegovoj puškarnici. “Pa,
kažite mi šta vidite napolju”, reče on.
Pogledah. Bure za otpatke bilo je prevrnuto u toku noći,
verovatno je to uradilo jedno od onih pticolikih stvorenja pri
nadletanju i prosulo đubre papira, konzervi i papirnih čaša za
šejk iz Dejri Kvina tamo niz put, po čitavom asfaltu. Iza toga
mogao sam da vidim kako niz kola najbliži samoposluzi nestaje
u belini. Bilo je to sve što sam mogao da vidim, i ja mu to i
rekoh.
“Onaj plavi ’ševi’ kamionet je moj”, reče on. Pokaza mi, i ja
uspeh da vidim naznaku plavog u izmaglici. “Ali, ako razmisliš
malo o tome kako si se juče uparkirao, setićeš se da je
parkiralište bilo prilično zakrčeno, je li tako?”
Pogledah ponovo svog ’skauta’ i setih se da sam se ubacio
blizu samoposluge samo zato što je neko drugi isparkirao.
Klimnuh glavom.
Miler reče: “Sada poveži nešto sa tom činjenicom, Drajtone.
Norton i njegovih četvoro... kako si ih ono zvao?”
“Ravnozemljaši.”
“Da, to ti je dobro. Upravo su to i bili. Oni su izašli, je li tako?
Gotovo celom dužinom užeta za veš. Onda smo čuli tu riku, kao
da je tamo prokleto krdo slonova. Je li tako?”

131
 “Nije zvučalo kao slonovi”, rekoh ja. “Zvučalo je kao...” Kao
nešto iz praiskonskog mulja bila je fraza koja mi je pala na
pamet, ali nisam želeo to da kažem Mileru, ne pošto je
potapšao tog tipa po leđima i rekao mu da popije kafu - kao
trener koji povlači igrača sa velike utak-mice. “Ne znam kako je
zvučalo”, završih neubedljivo.
“Ali zvučalo je veliko.”
“Da.” Zvučalo je prilično, prokleto veliko.
“Pa kako to da onda nismo čuli sudaranje kola? Škripu
metala? Lomljavu stakla?”
“Pa, zato...” Stadoh. Imao me je. “Ne znam.”
Miler reče: “Nisu nikako mogli da stignu izvan parki-rališta
kada ih je to napalo, šta god bilo. Reći ću ti šta ja mislim. Mislim
da nismo čuli nijedna kola da kreću zato što ih je mnogo možda
nestalo. Naprosto... nestalo. Potonulo u zemlju, isparilo, nazovi to
kako hoćeš. Bilo je dovoljno jako da rascepi ove grede, iskrivi ih i
poruši stvari sa polica. A istovremeno je stala i gradska sirena.”
Pokušah da zamislim da je pola parkirališta nestalo.
Pokušah da zamislim kako hodam tamo napolju i jednostavno
dolazim do ganc-nove strmine kojom se otisnuo asfalt sa
svojim urednim žuto oivičenim mestima za parkiranje.
Strmina, padina... ili možda pravi pravcati ponor koji se
obrušava u bezobličnu belu izmaglicu...
Posle nekoliko sekundi rekoh: “Ako si u pravu, koliko
daleko misliš da stigneš svojim kamionetom?”
“Nisam mislio na kamionet. Mislio sam na tvoj pogon na
četiri točka.”
Tako nešto trebalo je sažvakati, ali ne sada. “Šta još imaš na
umu?”

132
 Miler rado nastavi: “Apoteka do nas, to mi je na umu. Šta
misliš o tome?”
Zaustih da kažem kako nemam ni najmanje pojma o čemu
govori, a onda žurno zatvorih usta. Kada smo se juče dovezli,
Bridžtonska apoteka bila je otvorena. Perionica nije, ali
drogerija je bila širom otvorena, i vrata su bila zaglavljena
gumenim držačima kako bi unutra propustila malo svežeg
vazđuha - naravno, rashladni uređaji bili su im isključeni zbog
nestašice struje. Vrata apoteke nisu mogla biti dalje od
dvadeset stopa od Savezne tržnice. Onda zbog čega...
“Zbog čega se niko od tih ljudi nije ovde pojavio?” upita
Miler umesto mene. “Prošlo je osamnaest sati. Zar nisu gladni?
Svakako da tamo ne jedu dristane i stejfri mini-uloške.”
“Ima tamo hrane”, rekoh ja. “Uvek prodaju specijalne
prehrambene proizvode. Mekad su to krekeri u obliku životinja,
nekad oni prepečeni slatkiši, raznorazne stvari. Plus polica sa
šećerlemama.”
“Prosto ne mogu da verujem da su se toga držali dok ovde
ima svega mogućeg.”
“Na šta to ciljaš?’
“Ciljam na to da hoću da izađem, ali da ne želim da budem
ručak za neku stvar izbeglu iz drugorazrednog horor filma.
Četvoro ili petoro nas moglo bi da ode u komšiluk i proveri
situaciju u drogeriji. Kao nekakav probni balon.”
“To je sve?”
“Ne, postoji još jedna stvar.”
“Šta to?”
“Ona”, reče Miler jednostavno i pokaza palcem ka jednom
od srednjih prolaza. “Ta luda pizdurina. Ta veštica.”

133
 On je to pokazao ka gospođi Karmodi. Više nije bila sama;
pridružile su joj se dve žene. Po njihovoj svetloj odeći nagađao
sam da su verovatno turisti ili izletnici, gospođe koje su možda
ostavile svoje porodice “samo da skoknu do grada i donesu par
stvari” i sada su se ždrale od brige za svoje muževe i decu.
Gospođe rade da se uhvate za gotovo svaku slamku. Možda čak
i za crnu utehu gospođe Karmodi.
Njen komplet sa pantalonama sijao je i dalje zlokobno i
blistavo. Govorila je, gestikulirala, lica oštrog i mračnog. Dve
gospođe u svetloj odeći (ali ne tako svetloj kao što je bio
komplet gospođe Karmodi, ne, niti njen džinovski džak od
tašne i dalje čvrsto stegnut pod gnjecavom miškom) slušale su
zaokupljeno.
“Ona je drugi razlog što hoću da izađem, Drajtone. Dok
padne mrak sa njom će ih sedeti šestoro. Ako se večeras vrate
one ružičaste bube i ptice, do sutra ujutro sa njom će sedeti
čitava parohija. Onda možemo da počnemo da se brinemo o
tome koga će im reći da treba da žrtvuju kako bi se sve ovo
popravilo. Možda mene, možda tebe, ili onog momka Hatlena.
Možda tvoje dete.”
“To je idiotluk”, rekoh ja. Ali, je li bio? Hladna jeza koja mi
je puzala uz leđa govorila mi je da nije baš nužno tako. Usta
gospođe Karmodi kretala su se i kretala. Oči turistkinja bile su
prikovane za njene smežurane usne. Je li to bio idiotluk?
Pomislih na prašnjave punjene životinje koje piju iz svoje
rečice od ogledala. Gospođa Karmodi je posedovala neku moć.
Čak je i Stef, inače tvrdoglava i čvrsto na zemlji, prizivala
gospođino ime sa nelagodnošću.
Ta luda pizdurina, tako ju je Miler nazvao. Ta veštica.

134
 “Ljudi u ovoj samoposluzi sigurno prolaze kroz ludačko
iskustvo”, reče Miler. On pokaza rukom ka crveno obojenim
lajsnama oko segmenata izloga... iskrivljene, rascepljene i
izobličene. “Njihovi umovi verovatno izgledaju poput onih lajsni.
Moj svakako, najozbiljnije. Pola noći sam proveo u ubeđenju da
sam podilkanio, da sam najverovatnije u ludačkoj košulji u
Danversu i da bulaznim o gamadi, dinosaurskim pticama i
pipcima, i da će sve to nestati čim dođe dobri bolničar i ubrizga
mi dozu torazina u ruku.” Njegovo malo lice bilo je napeto i
belo. On pogleda gospođu Karmodi, a onda ponovo mene.
“Kažem ti da to može da se desi. Kako ljudi budu sve rastrojeniji,
nekima od njih činiće se ona sve boljom. A ja ne želim da budem
tu kada do toga dođe.”
Usne gospođe Karmodi u pokretu, u pokretu. Njen jezik
koji joj igra oko starački izlomljenih zuba. Zaista je ličila na
vešticu. Stavite joj šiljati crni šešir i biće savršena.
O čemu je to pričala svojim dvema zarobljenim ptičicama u
svetlom letnjem perju?
O Projektu Strela? O Crnom Proleću? Gadostima iz
podruma zemlje? Ljudskoj žrtvi?
Sranje.
A opet...
“I šta kažeš?”
“Evo za šta sam”, odgovorih mu. “Pokušaćemo da odemo do
drogerije. Ti, ja, Oli ako želi da pođe, jedan ili dvojica od ostalih.
Onda ćemo ponovo razmisliti o svemu.” Čak sam i zbog toga
osetio da hodam preko nemoguće provalije na uskoj gredi.
Biliju ne bih pomogao time što bih se ubio. S druge strane, ne
bih mu pomogao ni time što bih sedeo na guzici. Dvadeset
stopa do drogerije. To nije bilo tako loše.

135
“Kada?” upita on.
“Daj mi jedan sat.”
“Svakako”, reče on.

136
 EKSPEDICIJA DO APOTEKE

Rekoh gospođi Turman, rekoh Amandi, a onda rekoh Biliju.

Ovog jutra izgledao je bolje; pojeo je dve krofne i činiju
Specijalnog K. za doručak. Potom sam se trkao sa njim do kraja
dva prolaza i nazad, i čam sam ga naterao da se nasmeje. Deca
su toliko prilagodljiva da zbog toga možete da se userete od
straha. Bio je previše bled, podočnjaci su mu još bili naduveni
od suza koje je isplakao tokom noći, i lice mu je izgledalo
užasavajuće istrošeno.
Na neki način postalo je slično licu starca, kao da je pod
njim previše dugo tekao preveliki emotivni napon. Ali, još je
bio živ i kadar da se smeje... bar dok se ne seti gde se nalazi i
šta se događa.
Posle sprinta sedosmo sa Amandom i Heti Turman,
popismo Gatoradu iz papirnih čaša, i ja mu saopštih da idem do
drogerije sa još nekoliko drugih.
“Neću da ideš”, reče on odmah i lice mu se smrknu.
“Biće u redu, Veliki Bile. Doneću ti strip o Spajdermenu.”
“Hoću da ostaneš ovde.” Lice mu sada nije bilo samo
smrknuto; bilo je uzburkano. Uzeh ga za ruku. On je izvuče.
Uzeh je ponovo.
“Biii, pre ili kasnije moraćemo da izađemo odavde. To
shvataš, zar’ne?”
“Kada ode izmaglica...” Ali, govorio je to bez ikakvog
ubeđenja. Pio je svoju Gatoradu polako i bez uživanja.
“Bili, prošao je gotovo ceo dan.”
“Hoću Mamicu.”
“Pa, možda je ovo prvi korak na putu da joj se vratimo.”
137
 Gospođa Turman reče: “Ne budite dečaku nadu.”
“Kakve ima veze”, odbrusih joj, “dete se mora nečemu
nadati.”
Ona spusti pogled. “Da, valjda mora.”
Bili ovo nije primetio. “Tatice... Tatice, napolju su stvorenja.
Stvorenja.”
“Da, to znamo. Ali mnoga - ne sva, ali mnoga - izgleda da ne
izlaze dok ne padne noć.
“Čekaće te”, reče on. Oči su mu bile ogromne, uperene u
moje. “Cekaće u izmaglici... a kad ne budeš mogao da se vratiš
unutra, doći će da te pojedu. Kao u bajkama.” Zagrlio me je
pomamno, panično čvrsto. “Tatice, molim te da ne ideš.”
Oslobodih se njegovih ruku što sam nežnije mogao i rekoh
mu da moram da idem. “Ali, vratiću se, Bili.”
“U redu”, reče on promuklo, ali više nije hteo da gleda u
mene. Nije verovao da ću se vratiti. To mu je bilo na licu, koje
više nije bilo uzburkano već nesrećno i žalosno. Opet se upitah
činim li pravu stvar izlažući se riziku. A onda slučajno pogledah
niz srednji prolaz i tamo spazih gospođu Karmodi. Stekla je
trećeg slušaoca, čoveka sa obrazima zaraslim u bradu i gadnim
zakolutalim, zakrvavljenim očima. Njegovo izmučeno čelo i
drhtave ruke vrištale su reč mamurluk. Bio je tolniko drugi do
prijatelj vaš i moj, Majron Lafler. Tip koji nije osećao ni trunku
kajanja što je poslao dečaka da obavi muški posao.
Ta luda pizdurina. Ta veštica.
Poljubih Bilija i zagrlih ga snažno. Onda odoh do prednje
strane radnje - ali ne kroz prolaz sa kućnim potrepštinama.
Nisam želeo da joj zapadnem za oko.
Na tri četvrtine puta sustiže me Amanda. “Moraš li zaista
ovo da radiš?” upita ona.

138
 “Da, mislim da moram.”
“Izvini što ovo kažem, ali meni to zvuči kao mačo sranje.”
Visoko na obrazima imala je tačkice boje, a oči su joj bile
zelenije nego ikad. Bila je veoma - ne, kraljevski - besna.
Uzeh je za ruku i prepričah razgovor sa Denom Milerom.
Zagonetka sa kolima i činjenica da nam se niko iz apoteke nije
pridružio nisu ostavili naročito jak utisak na nju. Ono o gospođi
Karmodi jeste.
“Možda je u pravu”, reče ona.
“Stvarno to veruješ?”
“Ne znam. Ima nečeg otrovnog u toj ženi. A ako se ljudi
dovoljno dugo budu dovoljno plašili, okrenuće se svakome ko
predloži rešenje.”
“Ali, ljudska žrtva, Amanda?”
“Asteci su to radili”, reče ona mirno. “Slušaj, Dejvide. Ti se
vrati. Ako se bilo šta desi... bilo šta... vrati se. Beži ako treba. Ne
zbog mene, ono što se sinoć desilo bilo je lepo, ali to je bilo sinoć.
Vrati se zbog svog sina.”
“Da, hoću.”
“Pitam se”, reče ona, i sada je ličila na Bilija, iscrpljena i
stara. Pade mi na pamet da većina nas izgleda tako. Ali ne i
gospođa Karmodi. Gospođa Karmodi je delovala nekako miađe
i vitalnije. Kao da je došla na svoje. Kao da... kao da se time
hrani.
Nismo krenuli do pola deset. Pošlo nas je sedmoro: Oli,
Den Miler, Majk Hatlen, negadašnji drugar Majrona Laflera,
Džim (takođe mamuran, ali naizgled rešen da pronađe način da
se okaje), Badi Iglton i ja. Sedma je bila Hilda Repler. Miler i
Hatlen su poluusrdno pokušali da je odgovore. Ništa od toga
nije htela da prihvati. Ja nisam ni pokušao. Pretpostavljao sam

139
da će se snaći bolje od svih nas, izuzev možda Olija. Nosila je
mali platneni ceger pun konzervi Rejda i Crne zastave sa
skinutim kapicama, spremnih za akciju. U slobodnoj ruci držala
je Spaldingov Džimi Konors teniski reket sa izložbe sportske
robe u prolazu broj dva.
“Šta ćete s tim, gospođo Repler?” upita Džim.
“Ne znam”, reče ona. Imala je dubok, oštar, kompetentan
glas. “Ali, dobro mi leži u ruci.” Pogiedala ga je bolje, i pogled joj
je bio hladan. “Džim Grondin, zar ne? Nisi li bio kod mene u
školi?”
Džimove usne razvukoše se u nelagodni kez, kao da
isisavaju jaje. “Jesam, gospođo. Ja i moja sestra Polina.”
“Sinoć si previše popio?”
Džim, koji je bio viši od nje i teži možda i stotinu funti,
pocrvene do korena svoje kratke “američka liga” frizure. “O,
ne...”
Ona se grubo okrenu i prekide ga. “Mislim da smo spremni”,
reče.
Svi smo imali ponešto, mada bi se takav asortiman
naoružanja u najmanju ruku mogao nazvati čudnim. Oli je
nosio Amandin pištolj, Badi Iglton čelični pajser odnekud
pozadi. Ja sam nosio dršku od metle.
“Dobro”, reče Miler, podigavši malo glas. “Ljudi, saslušajte
nas nakratko.”
Desetak ljudi poiako krenu ka izlaznim vratima da vide šta
se to dešava. Biii su u raštrkanim grupicama, a sa desne strane
stajala im je gospođa Karmodi sa svojim novim prijateljima.
“Otići ćemo do drogerije da vidimo kakva je tamo situacija.
Nadamo se da ćemo moći nešto da donesemo natrag i
pomognemo gospođi Klafem.” To je bila ona izgažena žena od

140
juče, kada se pojavila gamad. Jedna noga bila joj je slomljena, i
trpela je jake bolove.
Miler nas osmotri. “Ništa nećemo rizikovati”, reče on. “Na
prvi znak bilo čega pretećeg, uskočićemo natrag u
samoposlugu...”
“I sručiti nam sve đavole pakla na glavu!” povika gospođa
Karmodi.
“U pravu je!” podrža je jedna od izletnica. “Nateraćete ih da
nas primete! Nateraćete ih da dođu! Zašto ne ostavite na miru
one kojima je sasvim dobro?”
Začu se žamor odobravanja nekoliko ljudi koji su se okupili
kako bi propratili naš odlazak.
Ja rekoh: “Gospođo, ovo je vama sasvim dobro?”
Ona spusti pogled, zbunjena.
Gospođa Karmodi istupi korak napred. Oči su joj gorele.
“Umrećeš tamo napolju, Dejvide Drajtone! Hoćeš da ti sin ostane
siroče?” Ona podiže pogled i sve nas njime obuhvati. Badi Iglton
spusti oči i istovremeno podiže pajser, kao da je tera.
“Svi ćete umreti tamo napolju! Zar niste shvatili da je došao
smak sveta? Đavo je na slobodi. Zvezda Crvotočine bukti i svako
od vas ko kroči kroz ta vrata biće raskomadan! A oni će doći po
nas koji ostanemo, baš kao što je ova dobra žena rekla! Ljudi, zar
ćete dozvoliti da do toga dođe?” Sada se obraćala posmatračima
i oni se ogiasiše malim žamorom. “Posle onoga što se juče
dogodilo nevernicima? To je smrt! To je smrt! To je...”
Najednom, konzerva graška prelete preko dve naplatne
trake i tresnu gospođu Karmodi o desnu dojku. Ona se zatetura
unazad i kriknu zaprepašćeno.
Amanda istupi. “Umukni”, reče ona. “Umukni, bedna
lešinarko.”

141
 “Ona je sluškinja Zla!” vrisnu gospoda Karmodi. Uzbuđeni
osmeh titrao joj je na usnama. “S kime si sinoć spavala, gospoja?
S kime si legla sinoć? Majka Karmodi vidi, o da, Majka Karmodi
vidi ono što drugima promakne.”
Ali trenutna čarolija koju je stvoriia bila je prekinuta, a
Amandine oči ostale su nepokolebljive.
“Hoćemo li da idemo, ili ćemo stajati ovde čitav dan?” upita
gospođa Repler.
I mi odosmo. Bog nam pomogao, odosmo.

Den Miler je bio na čelu. Oli je išao drugi, a ja poslednji, sa

gospođom Repler pred sobom. Mislim da sam se piašio više
nego ikada, i ruka kojom sam stezao dršku metle bila mi je
znojava i klizava.
Bio je tu onaj tanak, jedan i neprirodan miris izmaglice.
Kada sam stigao do vrata, Miler i Oli već su se stopili sa njom, a
Hatlen, koji je išao treći, gotovo da se više nije ni video!
Samo dvadeset stopa, nastavio sam da govorim samom
sebi. Samo dvadeset stopa.
Gospođa Repler je hodala polako i čvrsto ispred mene, i
blago mahala teniskim reketom koji je držala u desnoj ruci. Sa
naše leve strane bio je crveni zid blokova šljake. Sa desne nam
je bio prvi red kola koja su se u izmaglici nazirala kao
avetinjski čamci. Još jedno bure za otpatke materijalizova se iz
beline, a iza njega nalazila se klupica gde su ljudi ponekad
sedeli i čekali na red za telefonsku govornicu. Samo dvadeset
stopa, Miler je sada već sigumo tamo, dvadeset stopa je samo
deset ili dvanaest koraka, tako da...
“O, moj Bože!” vrisnu Miier. “O, dragi, slatki Bože, pogledajte
ovo!”

142
 Miler je stigao tamo, jašta.
Badi Iglton je bio ispred gospođe Repler, i okrenuo se da
beži, očiju razrogačenih i izbuljenih. Ona ga blago lupnu
teniskim reketom po grudima. “Gde to misliš da ti ideš?” upita
ga ona svojim grubim, pomalo oštrim glasom, i tu se okonča
sva panika.
Mi ostali dovukosmo se do Miiera. Pogledah jednom nazad
preko ramena i videh da je izmaglica progutaia Saveznu. Crveni
zid od šljake izbledeo je u tanko, isprano ružičasto, a onda
potpuno nestao, na nekih pet stopa od izlaznih vrata na strani
Bridžtonske apoteke. Osećao sam se izolovanije, ili
jednostavno usamljenije, nego ikad u životu. Bilo je to kao da
sam izgubio utrobu.
U apoteci je bila klanica.
Miler i ja smo, naravno, bili veoma blizu - gotovo da smo
došli do samog saznanja. Sve te stvari u izmaglici postupale su
prevashodno prema čulu mirisa. Biio je to razumno. Vid bi za
njih bio potpuno beskoristan. Sluh malo bolji, ali kao što sam
već rekao, magla je na neki način sjebavala akustiku i činila da
stvari koje su blizu zvuče udaljeno i - ponekad - da stvari koje
su daleko zvuče blizu. Stvari u magli pratile su svoje
najistinitije čulo. Pratile su svoj nos.
Nas u samoposluzi spasla je, koliko i bilo šta drugo,
nestašica struje. Vrata sa električnim okom nisu funkcionisala.
Na neki način, samoposluga je bila zapečaćena kada je
izmaglica došla. Ali vrata apoteke... ona su bila otvorena i
zaglavijena. Nestanak struje im je isključio rashlađivanje
vazduha pa su otvorili vrata da unutra puste vetrić. Samo što je
sa njim ušlo i nešto drugo.

143
 Na ulazu je ležao čovek u kestenjastoj majici, sa licem
okrenutim nadole. lli sam prvo pomislio da mu je majica
kestenjasta; onda sam video nekoliko belih mrlja na krajevima
i shvatio da je nekada cela bila bela. Boja kestena bila je krv. I
još nešto sa njim nije bilo u redu. Počeh da mozgam o tome.
Nije mi došlo čak ni kada se Badi Iglton okrenuo da se bučno
ispovraća. Verujem da vam um, kada se nekome nešto tako...
tako konačno desi, najpre to odbaci - osim, možda, u ratu.
Glava mu je nestala, eto šta je bilo. Noge su mu bile
raširene kroz vrata apoteke, i glava je trebalo da mu visi preko
donjeg stepenika. Ali, jednostavno nije.
Džimu Grondinu je bilo dosta. Okrenuo se, sa rukama
preko ustiju, i zapiljio se ludački svojim zakrvavljenim očima u
moje. A onda se zateturao, saplićući se, prema tržnici.
Ostali nisu obratili pažnju. Miler je kročio unutra. Gospođa
Repler se postavila sa jedne strane duplih vrata sa svojim
teniskim reketom. Oli je stajao sa druge strane, sa Amandinim
pištoljem izvučenim i uperenim u trotoar.
On reče tiho: “Dejvide, izgleda da mi ponestaje nade.”
Badi Iglton se jedva oslanjao o pregradu govornice, kao
neko ko je upravo čuo loše vesti od kuće. Siroka ramena tresli
su mu jecaji.
“Ne otpisuj nas još”, rekoh ja Oliju. Kročih ka vratima.
Nisam želeo da uđem tamo, ali sinu sam obećao strip.
Bridžtonska apoteka bila je poprište ludačkog pokolja.
Džepne knjige i časopisi bili su posvuda. Gotovo pod mojim
nogama nalazili su se stripovi Spajdermen i Neverovatni Hulk, i
ja ih bez razmišljanja podigoh i strpah u zadnji džep, za Bilija.
Boce i kutije ležale su u prolazima. Jedna ruka visila je preko
police.

144
 Preplavi me nestvarnost. Krš... pokolj - to je bilo dovoljno
gadno. Ali, mesto je takođe ličilo i na prizor neke ludačke
žurke. Bilo je ovenčano i ukrašeno nečim za šta sam najpre
pomislio da su vrpce. Ali, nisu bile široke i pljosnate; više su
ličile na jako debele žice ili jako tanke kablove. Pade mi na
pamet da su gotovo jednako jarke i bele kao i sam izmaglica, i
hladna jeza mi se uspuza uz kičmu poput mraza. Nije krep
papir. Šta je? Časopisi i knige visili su sa nekih od njih i njihali
se u vazduhu.
Majk Hatlen je bockao čudnu crnu stvar jednom nogom.
Bilo je to dugo i čekinjavo. “Jebote, šta je ovo?” upita on nikoga
posebno.
I odjednom sam znao. Znao sam šta je to pobilo sve one
koji su imali tu nesreću da se zateknu u apoteci kada je došla
izmaglica. Ljude koji su imali tu nesreću da budu nanjušeni.
Napolje...
“Napolje”, rekoh ja. Glas mi je bio potpuno suv, i reč je
izletela poput praska. “Izlazite napolje odavde.”
Oli me pogleda. “Dejvide...?”
“To je paukova mreža”, rekoh ja. A onda iz izmaglice
dođoše dva vriska. Prvi, možda, od straha. Drugi od bola. Bio je
to Džim. Ako su postojali dugovi koje je trebalo da podmiri,
upravo ih je podmirivao.
“Izlazite!” viknuh na Majka i Dena Milera.
A onda se nešto iskobelja iz magle. Biio ga je nemoguće
videti na beloj podlozi, ali mogao sam da ga čujem. Zvučalo je
kao mlitavo ošinut bič. A mogao sam da ga vidim kada se
obavilo oko nogavice farmerki Badija Igltona.

145
 On vrisnu i zgrabi prvo što mu je došlo do ruke, a to je bio
telefon. Ručni aparat polete svom dužinom žice a onda stade
da se ljulja napred-nazad. O Isuse to BOLI!” vrištao je Badi.
Oli posegnu za njim, i ja videh šta se dešava. Istog trena
shvatih zašto čoveku na ulazu nedostajeglava. Tanki beli kabl
koji se Badiju obavio oko noge uranjao mu je u meso. Ta
nogavica njegovih farmerki bila je uredno odsečena i kiizila mu
je niz nogu. Uredan kružni usek na nozi punio mu se krvlju dok
je kabl išao dublje.
Oli ga snažno povuče. Začu se slabo puckanje i Badi bi
slobodan. Usne su mu poplavele od šoka.
Majk i Den su dolazili, ali presporo. Tada Den utrča u
nekoliko visećih niti i ulepi se, baš kao buba na papiru za muve.
On se oslobodi strahovitim trzajem i ostavi parče košulje da
visi na mreži.
Odjednom je vazduh bio’pun tog mlitavog šibanja, i tanki
kablovi lebdeli su sporo naniže, prema nama. Bili su prevučeni
istom nagrizajućom supstancom. Izbegoh dva, više srećno nego
vešto. Jedan mi pade pred noge, i mogao sam da čujem slabo
šištanje uzavreiog asfalta. Drugi dopluta iz vazduha i gospođa
Repler mirno zamahnu teniskim reketom prema njemu. Nit se
čvrsto zakači i ja čuh visoko tving! tving! tving! dok je
nagrizajuća materija izjedala špan i prekidala ga. Zvučalo je
kao da neko brzo prstima svira po žicama violine. Trenutak
kasnije nit se omota oko gornjeg dela drške reketa i otrgnu ga
u izmaglicu.
“Vraćajte se!” viknu Oli.
Pokrenusmo se. Oli je obgrlio Badija. Den Miler i Majk
Hatlen bili su svaki sa po jedne strane gospode Repler. Bela
vlakna mreže nastaviše da dolaze iz izmaglice, i bilo ih je

146
nemoguće videti osim kada je oko moglo da ih razazna na
crvenoj podlozi šljake.
Jedno se omota Majku Hatlenu oko ruke. Drugo mu se kao
bič uvi oko vrata u nizu brzog, pucketavog namotavanja.
Njegova vratna žila ode u mlaznoj, poskakujućoj eksploziji, i on
bi odvučen, zabačene glave. Jedna “bas” patika mu spade i
ostade tu da leži okrenuta na stranu.
Badi naglo pade napred i gotovo povuče Olija na kolena.
“Dejvide, onesvestio se. Pomozi mi.”
Ščepah Badija oko pasa i mi ga povukosmo nespretno,
saplićući se. Čak i u nesvesti, Badi je i dalje čvrsto držao svoj
čelični pajser. Noga oko koje mu se uvilo ono vlakno mreže
visila mu je sa tela pod stravičnim uglom.
Gospođa Repler se okrenu. “Pazite!” vrisnu ona svojim
promuklim glasom. “Pazite iza sebe!”
Samo što sam počeo da se okrećem, kada jedno vlakno
mreže dolebde Denu Mileru na glavu. On stade da ga udara
rukama, da ga otrže.
Iza nas iz izmaglice izađe pauk. Bio je krupan kao poveći
pas. Crn, sa žutim šarama. Trkačke pruge, pomislih ludo. Oči su
mu bile crvenkasto-ljubičaste, kao granatine. Užurbano je
kaskao ka nama na nečemu što je moglo biti čak dvanaest ili
četrnaest nogu sa mnogo zgla-vaka - nije to bio običan
zemaljski pauk naduvan do veličine iz horor filma; bilo je to
nešto potpuno drugačije, možda čak uopšte ne pauk. Da ga je
video, Majk Hatlen bi shvatio šta je zaista bila ona čekinjava
crna stvar koju je bockao u apoteci.
Nastupao je prema nama pletući mrežu iz otvora ovalnog
oblika na gornjem delu stomaka. Vlakna su leb-dela prema
nama gotovo oblikovana kao lepeza. Zagledan u ovaj košmar,

147
toliko sličan paucima crnim kao smrt koji se nadnose nad svoje
mrtve muve i bube u senkama našeg skloništa za čamce, osetih
kako um želi da mi se potpuno otkači sa sidrišta. Sada verujem
da je samo po-misao na Bilija bila to što mi je dopustilo da
zadržim bar neki privid razuma. Pravio sam neki zvuk. Smejao
se. Plakao. Vrištao. Ne znam.
Ali, Oli Viks je bio kao kamen. On podiže Amandin pištolj
mimo kao čovek na strelištu i isprazni ga pucajući u razmacima
u to stvorenje iz neposredne blizine. Iz kakvog god pakla došlo,
nije bilo neranjivo. Crna sukrvica rasprsnu mu se sa tela i to
ispusti užasni zvuk mjaukanja, toliko dubok da se pre osećao
nego čuo, kao bas ton na sintisajzeru. A onda odgamiza nazad u
izmaglicu i nestade. Mogao je to biti fantazam iz užasnog
drogiranog sna... da za sobom nije ostavilo lokve lepljive crne
tvari.
Začu se zveket kada Badi konačno ispusti svoj čelični
pajser.
“Mrtav je”, reče Oli. “Pusti ga, Dejvide. Ta jebena stvar mu je
sredila butnu arteriju, mrtav je. Hrista mu, hajdemo odavde.”
Licem mu je ponovo curio znoj a oči su mu se bečile na
okruglom licu. Jedno vlakno mreže lagano mu dolebde na
nadlanicu i Oli zamahnu rukom i prekinu ga. Vlakno ostavi
krvavu prugu.
Gospođa Repler ponovo vrisnu: “Pazite!” i mi se
okrenusmo ka njoj. Još jedan je izašao iz magle i obavio
nogama Dena Milera u ludačkom ljubavnom zagrljaju. Den ga
je udarao pesnicama. Kada sam se sagnuo i podigao Badijev
pajser, pauk poče da umotava Dena u svoja smrtonosna vlakna,
i njegova borba postade strašan, bacakavi ples smrti.

148
 Gospođa Repler krenu prema pauku sa konzervom “Crne
zastave”, sredstva za odbijanje insekata, ispruženom u ruci.
Paukove noge posegnuše za njom. Ona otpusti dugme i oblak
toga briznu u jedno od njegovih svetlucavih očiju naiik na
draguije. Ponovo se začu ono duboko mjaukanje. Pauk kao da
se sav stresao, a onda počeo da se tetura unazad dok su mu
slakave noge grebaie po pločniku. Vukao je za sobom Denovo
telo koje se udaralo i kotrljalo. Gospođa Repler baci konzervu
spreja za bube na njega. Ona odskoči od paukovog tela i
zazveketa na afaltu. Pauk udari o bok malih sportskih kola
dovoljno jako da ih zaljulja na oprugama, a onda nestade.
Stigoh do gospođe Repler koja se zanosila na nogama,
mrtvački bleda. Obgrlih je. “Hvala vam, mladiću”, reče ona.
“Osećam malu nesvesticu.”
“U redu je to”, rekoh ja promuklo.
“Spasla bih ga da sam mogla.”
“Znam.”
Oli nam se pridruži. Potrčasmo prema vratima tržnice, dok
su niti lebdele svuda oko nas. Jedna nalete na ceger gospođe
Repler i uroni u njen platneni bok. Ona neumoljivo stade da se
rve za ono što je njeno, vukući za drške obema rukama, ali
izgubi ga. On odskakuta u izmaglicu, prevrćući se.
Kada smo stigli do ulaznih vrata, jedan manji pauk, ne veći
od šteneta koker španijela, istrča iz izmaglice duž zida zgrade.
Nije pravio mrežu; možda nije bio dovoljno zreo za to.
Dok je Oli upirao mesnatim ramenom u vrata tako da
gospođa Repler može da prođe, ja bacih čelični pajser na tu
stvar kao koplje i probodoh je. Mahnito se uvijala, grebući
nogama po vazduhu, a njegove crvene oči kao da su pronašle
moje i markirale me...

149
 “Dejvide!” Oli je još držao vrata.
Utrčah unutra. On me je pratio.
Mrtvački bleda, preplašena lica zurila su u nas. Sedmoro
nas je izašlo. Vratilo se troje. Oli se nasloni na teška stakiena
vrata dok su mu se bačvasta prsa nadimala. On ponovo poče da
puni Amandin pištolj. Bela košulja direktorovog pomoćnika
slepila mu se za telo, a velike sive mrlje znoja ispuzale su mu
ispod pazuha.
“Šta?” upita neko dubokim, promuklim glasom.
“Pauci”, odgovori gospođa Repler grubo. “Te bitange su mi
otele ceger.”
A onda mi se Bili baci u naručje, uplakan. Uhvatih se za
njega. Čvrsto.

150
 ČAROLIJA GOSPOĐE KARMODI
DRUGA NOĆ U TRŽNICI
KONAČNA KONFRONTACIJA

Bio je red na mene da spavam i ne sećam se ničega iz

sledećih četiri sata. Amanda mi je rekia da sam mnogo pričao i
vrisnuo jednom ili dvaput, ali ne sećam se nikakvih snova.
Kada sam se probudio, bilo je popodne. Bio sam strašno žedan.
Nešto mleka se ukvarilo, ali bilo je i još dobrog. Popio sam
karton.
Amanda dođe tamo gde smo bili Bili, gospođa Turman i ja.
Starac koji se ponudio da pokuša da uzme sačmaricu iz
prtljažnika svojih kola bio je sa njom - Kornel, setih se.
Embrouz Kornel.
“Kako si, sinko?”
“Dobro.” Ali, bio sam i dalje žedan i glava me je bolela.
Najviše od svega, plašio sam se. Zagrlih Bilija i sa Kornela
skrenuh pogled ka Amandi. “Šta se zbiva?”
Amanda reče: “Gospodina Kornela brine ta gospođa
Karmodi. I mene, takođe.”
“Bili, hoćeš malo da se prošetamo?” upita Heti.
“Neću”, reče Bili.
“Hajde samo, Veliki Bile”, rekoh mu ja, i on ode - sa
oklevanjem.
“A sad, šta je to sa gospođom Karmodi?” upitah.
“Zakuvava stvari”, reče Kornel. Pogleda me sa
neumoljivošću starca. “Mislim da to moramo da sprečimo. Na
svaki mogući način.”

151
 Amanda reče: “Sa njom je sada gotovo tuce ljudi. Liči na
nekakvu ludačku crkvenu službu.”
Setih se kada sam razgovarao sa prijateljem piscem koji je
živeo u Otisfildu i izdržavao ženu i dvoje dece uzgajajući piliće i
pojavijujući se sa po jednom originalnom džepnom knjigom
godišnje - špijunske priče. Došli smo do toga da pričamo o sve
većoj popularnosti knjiga koje se bave natprirodnim. Golt je
rekao da su četrdesetih Uvrnute priče mogle da plaćaju samo
bedne iznose, a pedesetih su bankrotirale. Kada mašine
iznevere, rekao je (dok mu je žena prikupljala jaja a petlovi
mrzovoljno kukurikali napolju), kada tehnologija izneveri,
kada konvencionalni religijski sistem izneveri, ljudi moraju da
imaju nešto. Čak i zombi koji posrće kroz noć može da izgleda
prilično veselo u poređenju sa egzistencijalnom
komedijom/stravom razlaganja sloja ozona pod kombino-anim
napadom miliona fluorokarbonskih konzervi deodorans
spreja.
Bili smo ovde zarobljeni dvadeset šest sati, a nismo mogli
da učinimo ama baš ništa. Naša jedina ekspedicija napolje
rezultirala je gubitkom od pedeset sedam procenata. Možda i
nije bilo toliko iznenađujuće što je vrednost akcija gospođe
Karmodi počeia da raste.
“Zar stvarno ima tuce ljudi?” upitah ja.
“Pa, samo osmoro”, reče Kornel. “Ali, nikako da umukne!
Liči na one desetočasovne govore koje je držao Kastro. Prokleta
opstrukcionarka!”
Osmoro. Nije tako mnogo, čak ni dovoljno da popuni mesta
u poroti. Ali, shvatio sambrigu na njihovim licima. Bilo je to
dovoljno da ih učini jedinom i najvećom političkom siiom u
tržnici, naročito sada, kada više nema Dena i Majka. Pomisao

152
na to da jedina i najveća grupa u našem zatvorenom sistemu
sluša njeno trabunjanje o paklenim jamama i otvaranju sedam
posuda primorala me je da se osećam prilično prokleto
klaustrofobično.
“Ponovo je počela da priča o ljudskoj žrtvi”, reče Amanda.
“Bad Braun je otišao tamo i rekao joj da prestane da priča takve
gluposti u njegovoj radnji. A dva muškarca koji su sa njom -
jedan je onaj Majrobn Lafler - rekli su mu da bi za njega bilo
bolje da umukne, jer je ovo još uvek slobodna zemlja. Nije hteo
da umukne i došlo je... pa, valjda se tako kaže, do okršaja
gurkanjem.”
“Razbili su Braunu nos”, reče Kornel. “Ozb’iljni su.” Ja rekoh;
“Sigurno ne toliko da nekoga zaista ubiju.” Kornel reče tiho:
“Ne znam koliko će daleko ići ako ova izmaglica ne popusti. Ali,
ne želim to da ustanovim. Nameravam da odem odavde.”
“Lakše reći nego učiniti.” Ali, nešto poče da mi kucka u
mislima. Miris. To je bio ključ. U tržnici su nas prilično
ostavljaii na miru. Gamad je verovatno bila privučena svetlom,
kao i ona obična. Ptice su jednostavno pratile svoju zalihu
hrane. Ali, veće stvari su nas ostavljale na miru, osim ako se iz
nekog razloga ne raskopčamo. Klanica u Bridžtonskoj apoteci
desila se zato što su vrata bila zaglavljena i otvorena - u to sam
bio siguran. Stvar ili stvari koje su sredile Nortonovu grupu
zvučale su veliko kao kuća, ali nisu se približile tržnici. A to je
značilo da možda...
Odjednom sam želeo da razgovaram sa Olijem Viksom. Bilo
mi je potrebno da razgovaram sa njim.
“Nameravam da izađem, ili da poginem pri pokušaju”, reče
Kornel. “Nisam planirao da ostanem ovde do kraja leta.”
“Bilo je četiri samoubistva”, reče Amanda odjednom.

153
 “Šta?” Prvo što mi je palo na pamet u blesku polu-krivice,
bilo je da su otkriveni leševi vojnika.
“Pilule”, reče Kornel kratko. “Ja i još dva-tri momka izneli
smo tela pozadi.”
Morao sam da prigušim očajnički smeh. Pozadi smo imali
pravu pravcatu mrtvačnicu.
“Proređuje se”, reče Kornel. “Hoću da odem.”
“Nećete stići ni do svojih kola. Verujte mi.”
“Čak ni do onog prvog reda? On je bliže od drogerije.” Nisam
mu odgovorio. Ne tada.
Oko sat kasnije zatekoh Olija kako pljačka hladnjak za pivo
i pije “buš”. Lice mu je bilo ravnodušno, ali kao da je i on
posmatrao gtospođu Karmodi. Bila je očigledno neumorna. I
zaista je ponovo razglabala o ljudskoj žrtvi, samo što joj sada
niko nije govorio da umukne. Neki ljudi koji su joj juče rekii da
umukne sada su ili bili sa njom, ili su bar biii voljni da je slušaju
- dok su ostali bili u manjini.
“Mogla bi da ih nagovori na to do sutra ujutro”, primeti Oli.
“Možda ne... ali ako uspe, šta misliš koga će odabrati za tu čast?”
Bad Braun joj se zamerio. I Amanda. Bio je tu i čovek koji ju
je udario. A onda, naravno, bio sam tu i ja.
“Oli”, rekoh, “mislim da bi nas možda šestoro moglo izaći
odavde. Ne znam koliko bismo daleko stigli, ali mislim da bismo
mogli da izađemo.”
“Kako?”
Izložih mu to. Bilo je sasvim jednostavno. Ako se sjurimo
do mog skauta i uguramo se unutra, oni neće osetiti ljudski
miris. Bar ne dok su prozori podignuti.
“Ali, pretpostavimo da ih privlači neki drugi miris?” upita
Oli. “Na primer, izduvni gasovi?”

154
 “Onda smo pečeni”, složih se ja.
“Kretanje”, reče on. “Kretanje kola kroz izmaglicu takođe bi
moglo da ih privuče, Dejvide.”
“Mislim da ne bi. Ne bez mirisa žrtve. Zaista verujem da je u
tome ključ bekstva.”
“Ali ne znaš.”
“Ne, ne sa sigurnošću.”
“Gde bi želeo da ideš?”
“Najpre? Kući. Da pokupim ženu.”
“Dejvide...”
“U redu. Da proverim. Da budem siguran.”
“Tamo napoiju te stvari su možda svugde, Dejvide. Mogle bi
da te srede čim kročiš iz skauta u svoje dvorište.” “U tom slučaju,
skaut bi bio tvoj. Tražio bih samo da se brineš za Bilija što bolje
možeš i što duže možeš.”
Oli dokrajči svoj “buš” i ispusti konzervu natrag u hladnjak,
gde zazveketa među praznim. Drška pištolja koju je Amandi
dao muž virila mu je iz džepa.
“Jug?” Pitao je i gledao me u oči.
“Da, tamo”, rekoh ja. “Išao bih na jug i pokušao da izađem iz
te izmaglice. Đavolski pokušao.”
“Koliko imaš benzina?”
“Gotovo je pun.”
“Jesi li pomislio na to da je možda nemoguće izaći?” Jesam.
Pretpostavimo da je ono sa čime su se zezali u Projektu Strela
povuklo čitav region u drugu dimenziju sa lakoćom kojom mi
prevrćemo čarapu? “Palo mi je na pamet”, rekoh, “ali
alternativa je izgleda da čekamo ovde i vidimo koga će gospođa
Karmodi odabrati za počasno mesto.”
“Jesi li to mislio danas?”

155
 “Ne, već je popodne, a te stvari su vrlo aktivne noću. Mislio
sam sutra, jako rano.”
“Koga bi želeo da povedeš?”
“Mene, tebe i Bilija. Heti Turman. Amandu Damfrajs. Onog
čiču Kornela i gospođu Repler. Možda i Bada Brauna. To je
osmoro, ali Bili može nekome da sedi u krilu, a mi možemo svi da
se stisnemo zajedno.”
Razmislio je o tome. “U redu”, reče on najzad. “Pokušaćemo.
Jesi li pomenuo to nekom drugom?”
“Ne, još nisam...”
“Moj savet ti je da ne činiš to, ne do negde četiri sutra ujutro.
Staviću nekoliko kesa sa namirnicama ispod kase najbliže
vratima. Ako budemo imali dovoljno sreće, moći ćemo da se
iskrademo pre nego što bilo ko sazna šta se dešava.” Njegove oči
ponovo se vratiše gospođi Karmodi. “Kada bi saznala, možda bi
pokušala da nas spreči.” “Misliš?”
Oli uze još jedno pivo. “Mislim”, reče.
To popodne - jučerašnje - prošlo je usporeno. Mrak se
prikrao dajući izmaglici ponovo tu mutnu boju hroma. Ono
sveta što je ostalo napolju rastopilo se u crnilu do pola devet.
Ružičasta gamad se vratila, a zatim i pticolike stvari,
pikirajući u izloge i grabeći ih. Nešto bi povremeno zaurlalo iz
mraka, a jednom, malo pre ponoći, čulo se dugo, isuviše dugo
Aaaaaruuuuu! i nagnalo ljude da se okrenu prema crnilu
zaplašenim, pretražujućim licima. Bio je to zvuk kakav u mašti
pripisujete aligatoru u močvari.
Išlo je prilično kako je Miler predvideo. Do sitnih sati
gospođa Karmodi je stekla još šest duša. Gospodin Mekvej,
kasapin, bio je među njima i stajao je prekrštenih ruku i
posmatrao je.

156
 Bila je kao navijena. Kao da joj san nije bio potreban. Njena
propoved, stalna reka užasa iz Dorea, Boša i Džonatana
Edvardsa, nastavljala se i dalje, narastala prema nekom
klimaksu. Njena grupa je počela da mrmlja sa njom, da se ljulja
napred-nazad nesvesno, poput iskrenih vernika na skupu pod
šatrom. Oči su im bile sjajne i crne. Omađijala ih je.
Oko tri ujutro (propoved je nemilosrdno tekla, i ljudi koji
nisu bili zainteresovani povukli su se pozadi da pokušaju da
uhvate malo sna) video sam kako Oli stavlja torbu sa
namirnicama na policu ispod kase najbliže izlaznim vratima.
Pola sata kasnije stavio je još jednu kraj nje. Izgleda da sam ga
samo ja primetio. Bili, Amanda i gospođa Turman spavali su
zajedno kraj ogoljenog odeljka sa hladnim narescima.
Pridružih im se i utonuh u nelagodan dremež.
U četiri i petnaest po mom ručnom satu, Oli me prodrma i
probudi. Kornel je bio sa njim, i oči su mu jasno sijale iza
naočara.
“Dejvide, vreme je”, reče Oli.
Stomak mi se nervozno zgrči, a onda to prođe. Prodrmah
Amandu i probudih je. Pitanje šta bi moglo da se desi sa
Amandom i Stefi u kolima prođe mi mislima, a onda ponovo
nestade. Danas će najbolje biti prihvatati stvari onako kako
dolaze.
Te izuzetne zelene oči se otvoriše i pogledaše moje.
“Dejvide?”
“Probaćemo da odemo odavde. Želiš li da pođeš?”
“O čemu to pričaš?”
Počeh da objašnjavam, a onda probudih gospođu Turman
da ne pričam dvaput.

157
 “Tvoja teorija o mirisu”, reče Amanda. “To je u stvari samo
promišljeno nagađanje, zar ne?”
“Da.”
“Meni to nije važno”, reče Heti. Lice joj je bilo belo, a i pored
toga što je spavala imala je velike, bezbojne podočnjake.
“Uradila bih bilo šta - prihvatila svaki rizik - samo da ponovo
vidim sunce.”
Samo da ponovo vidim sunce. Mali drhtaj prođe kroz mene.
Ona je ukazala prstom na tačku vrlo blizu središta mojih
strahova, u osećanje gotovo neizbežne propasti koje me je
steglo kada sam video kako je Norm odvučen kroz ona
utovarna vrata. Sunce se moglo videti kroz izmaglicu samo kao
srebrni novčić. Bilo je to kao da ste na Veneri.
Nisu to toliko bila čudovišna stvorenja koja vrebaju u
magli; moj hitac pajserom pokazao mi je da to nisu
Lavkraftovski užasi sa besmrtnim životom već samo organska
stvorenja sa sopstvenom ranjivošću. Sama izmaglica bila je to
što podriva snagu i otima volju. Samo da ponovo vidim sunce.
Bila je u pravu. Samo to bi vredelo prolaska kroz pakao.
Nasmeših se Heti, i ona proba da mi uzvrati osmeh,
“Da”, reče Amanda. “Ja takođe.”
Počeh da budim Bilija što sam nežnije mogao.

“Uz vas sam”, reče gospođa Repler sažeto.

Bili smo svi zajedno kod vitrine za meso, svi osim Bada
Brauna. On nam se zahvalio na pozivu, a onda odbio. Nije želeo
da napusti svoje mesto u tržnici, rekao je, ali je dodao izuzetno
blagim glasom da ne krivi Olija što to čini.
Sada je počela da se širi neprijatna, sladunjava aroma iz
emajlirane škrinje, smrad koji me je podsetio na vreme kada

158
nam se pokvario zamrzivač dok smo provodili nedelju na
Kejpu. Možda je, pomislih, smrad mesa koje se kvari bilo to što
je oteralo gospodina Mekveja u tim gospođe Karmodi.
“...iskupljenje! Iskupljenje je ono o čemu sada treba da
mislimo! Ošinuti smo bičevima i škorpijama! Kažnjeni smo za
kopanje po tajnama koje je Bog davno zabranio! Videli smo kako
zemlja otvara usta! Videli smo opscenosti iz košmara! Kamen ih
neće skriti, mrtvo drvo ne pruža zaklon! A kako će se završiti?
Sta će to zaustaviti?” “Iskupljenje!” povika stari dobri Majron
Lafler. “Iskupljenje... iskupljenje...” Saputali su nesigurno. “Da
čujem kako to kažete kao da tako i mislite!” povika gospoda
Karmodi. Vene su joj iskočile na vratu kao debela užad. Glas joj
je sada bio napukao, promukao, ali i dalje pun snage. I pade mi
na pamet da je izmaglica ono što joj daje tu snagu - snagu da
pomrači umove ljudima, da napravi posebno zgodnu igru
rečima - isto onako kako je od nas ostalih oduzela snagu sunca.
Ranije, ona je bila tek blago ekscentrična starica sa
antikvarnicom u gradu u kome je antikvarnica bilo koliko i
vaši. Samo starica sa nekoliko punjenih životinja u zadnjoj sobi
i reputacijom u — (ta veštica... ta pizdurina) — narodnoj
medicini. Pričalo se da ume da pronađe vodu pomoću rašlji od
jabukovog drveta, da može bajanjem da izleči bradavice i da
prodaje kremu od koje pege izblede. Čuo sam čak - od starog
Bila Đostija? - da se gospođa Karmodi može posetiti (uz
potpunu diskreciju) u vezi sa pitanjima ljubavnog života; da
može, ako imate krevetne jade, da vam da piće od kog će vam
se vratiti snaga u pendrek. “ISKUPLJENJE!” povikaše svi oni
zajedno. “Iskupljenje, tako je!” vikala je u delirijumu.
“IskupIjenje je ono što će raščistiti izmaglicu! Iskupljenje će
raščistiti ta čudovišta igadosti! Iskupljenje će nam skinuti

159
krljuštiizmaglice sa očiju i dozvoliti nam da vidimo!” Glas joj se
neznatno snizi. “A šta Biblija veli da je iskupljenje? Šta je jedino
očišćenje za greh u Oku i Mislima Božjim?”
“Krv!”
Ovaj put, jeza mi protrese čitavo telo, uzdiže mi se do
potiljka i tamo mi natera kosu da se ukruti. Tu reč je izgovorio
gospodin Mekvej, gospodin kasapin Mekvej, koji je u Bridžtonu
sekao meso još kada sam bio mali i držao se za očevu ruku
punu talenta. Gospodin Mekvej koji prima porudžbine i seče
meso u svojoj beloj odeći. Gospodin Mekvej, koji se jako dugo
druži sa nožem - da, sa testerom i satarom takođe. Gospodin
Mekvej koji bolje od drugih shvata da očišćenje duše teče iz
telesnih rana.
“Krv...” prošaputaše oni.
“Tatice, bojim se”, reče Bili. Cvrsto mi je stezao ruku, malog
lica napetog i bledog.
“Oli”, rekoh ja, “zašto ne odemo više iz ovog odeljenja za
ludake?”
“Odmah”, reče on. “Hajdemo.”
Podosmo prema drugom prolazu u razuđenoj grupi - Oli,
Amanda, Kernel, gospođa Turman, gospoda Repler, Bili i ja.
Bilo je petnaest do pet ujutro i izmaglica je ponovo postajala
svetlija.
“Ti i Kornel uzmite torbe sa namirnicama”, reče mi
Oli.
“Važi.”
“Ja idem prvi. Tvoj skaut ima četvora vrata, je li?”
“Da, ima.”
“Dobro, otvoriću vrata vozača i zadnja vrata na istoj strani.
Gospođo Damfrajs, možete li da nosite Bilija?”

160
 Ona ga uze u naručje.
“Jesam li previše težak?” upita Bili.
“Ne, dušo.”
“Dobro.”
“Vi i Bili idite napred”, nastavi Oli. “Progurajte se preko.
Gospođa Turman napred, u sredinu. Dejvide, ti za volan. Mi ostali
ćemo...”
“Gde to mislite da ste krenuli?”
Bila je to gospođa Karmodi.
Stajala je na početku naplatne linije gde je Oli sakrio torbe
sa namirnicama. Njen komplet je bio žuti krik u tami. Kosa joj
se divlje kovrdžala u svim pravcima, podsetivši me trenutno na
Elzu Lančester u Frankenštajnovoj nevesti. Oči su joj plamtele.
Deset ili petnaest ljudi stajalo je iza nje, blokirajući ulazna i
izlazna vrata. Ličili su na ljude iz neke saobraćajne nesreće, na
ljude koji su videli NLO kako sleće, ili ugledali drvo kako izvlači
korenje i hoda.
Bili se skupi uz Amandu i zabi joj lice u vrat.
“Mi sada izlazimo, gospodo Karmodi”, reče Oli. Glas mu je
bio neobično blag. “Sklonite se, molim vas.”
“Ne možete izaći. Tamo je smrt. Zar to već ne znate?” “Vama
se niko nije mešao”, rekoh ja. “Sve što hoćemo jeste ista
privilegija.”
Ona se saže i nepogrešivo otkri torbe sa namirnicama.
Mora da je sve vreme znala šta planiramo. Ona ih izvuče sa
police gde ih je Oli stavio. Jedna se pocepa, i konzerve se
prosuše po podu. Ona baci drugu, koja udari i otvori se sa
zvukom lomljave stakla. Soda zašišta, poteče na sve moguće
strane i rasprši se o hromirani porub sledeće naplatne trake.

161
 “Ovakvi su ljudi to navukli!” povika ona. “Ljudi koji neće
popustiti pre voljom Svemogućeg! Grešnici u gordosti, oholi jesu,
i krutih vratova! Iz njihovih redova žrtva mora doći! Iz njihovih
redova krv iskupljenja!”
Rastuća tutnjava odobravanja podstače je dalje. Sada je
bila izbezumljena. Pljuvačka joj je letela sa usana dok je
vrištala na ljude koji su se okupili iza nje: “Dečaka hoćemo!
Zapalite ga! Uzmite ga! Dečaka hoćemo!”
Oni izbiše napred, Majron Lafler na čelu, očiju prazno
veselih. Gospodin Mekvej bio je odmah iza njega, lica praznog i
tupavog.
Amanda se zanese unazad, držeći Bilija još čvršće. Ruke su
mu bile obavijene oko njenog vrata. Pogledala me je,
prestravljeno. “Dejvide, šta da...”
“Uzmite ih oboje!” vrisnu gospođa Karmodi. “Uzmite i
njegovu kurvu!”
Bila je apokalipsa žutog i mračnog veselja. Tašna joj je još
bila preko ruke. Počela je da skače gore-dole. “Uzmite dečaka,
uzmite kurvu, uzmite ih oboje, uzmite ih sve, uzmite...”
Odjeknu jedan jedini, oštar pucanj.
Sve se zaledi, kao da smo bili razred neposlušne dece u koji
se učitelj vratio i oštro zalupio vrata. Majron Lafler i gospodin
Mekvej stadoše gde su, nekih deset koraka od nas. Majron
pogleda kasapina nesigurno. Ovaj ne samo da mu nije uzvratio
pogled, već nije čak izgledao kao ni da shvata da je Lafler tu.
Gospodin Mekvej je imao izraz koji sam video na previše
drugih lica u poslednja dva dana. Prešao je preko. Um mu je
pukao.
Majron uzmače, izbuljen u Olija Viksa, razrogačivši oči od
straha. Njegov uzmak pređe u trk. On se okrenu oko ugla

162
prolaza, okliznu se na konzervu, pade, ponovo se uskoprca
gore i nestade.
Oli je stajao u klasičnoj streljačkoj pozi, držeći Amandin
pištolj obema rukama. Gospođa Karmodi je još stajala na
početku naplatne linije. Obe šake sa pegama boje džigerice bile
su joj stisnute preko stomaka. Između prstiju joj je tekla krv, i
natapala žute pantalone.
Usta joj se otvoriše i zatvoriše. Jednom. Dvaput.
Pokušavala je da govori. Najzad uspe.
“Svi ćete umreti tamo napolju!” reče, a onda polako pade
napred. Tašna joj skliznu sa ruke, udari o pod i prosu svoju
sadržinu. Tuba umotana u papir dokotrlja se do nas i udari mi
o cipelu. Bez razmišljanja, ja se sagoh i podigoh je. Bilo je to do
pola upotrebljeno pakovanje rolejda. Bacih ga ponovo dole.
Nisam hteo da dodirnem ništa što joj je pripadalo.
“Pastva” je uzmicala, širila se, razbijenog fokusa. Niko od
njih nije skidao oči sa pale figure i tamne krvi koja joj se širila
ispod tela. “Ubili ste je!” uzviknu neko u strahu i gnevu. Ali, niko
nije ni pomenuo da je ona planirala nešto slično mome sinu.
Oli je i dalje bio zamrznut u svojoj pozi strelca, ali usne su
mu sada drhtale. Dotakoh ga blago. “Oli, hajdemo. I hvala ti.”
“Ubio sam je”, reče on promuklo. “Proklet bio ako je nisam
ubio.”
“Da”, rekoh ja. “Zato sam ti se zahvalio. Hajdemo sad.”
Ponovo krenusmo.
Bez torbi sa namirnicama za nošenje - zahvaljujući gospođi
Karmodi - mogao sam da uzmem Bilija. Zastasmo za trenutak
na vratima, i Oli reče dubokim, napregnutim glassom: “Ne bih
je ubio, Dejvide. Ne da je postojao bilo koji drugi način.”
“Da.”

163
“Veruješ to?”
“Da, verujem.”
“Onda hajdemo.”
Izađosmo napolje.

164
 KRAJ

Oli se kretao brzo, sa pištoljem u desnoj ruci. Pre nego što

smo Bili i ja jedva izašli napolje, on je bio kraj mog skauta,
nestvaran Oli, kao duh u televizijskom filmu. Otvorio je
vozačeva vrata. Zatim zadnja vrata. Onda nešto izroni iz
izmaglice i preseče ga gotovo na pola.
Nisam dobro video, i mislim da sam zahvalan zbog toga.
izgleda da je bilo crveno, gnevne boje kuvanog jastoga. Imalo je
kandže. Pravilo je duboki, roktavi zvuk, ne mnogo drugačiji od
zvuka koji smo čuli pošto su Norton i njegovi Ravnozemljaši
izašli napolje.
Oli ispali jedan hitac, a onda ga kandže te stvari rasekoše
spreda, i Olijevo telo kao da se razglavi u stravičnoj navali krvi.
Amandin pištolj mu ispade iz ruke, udari o pločnik i opali.
Uhvatih košmarni pogled ogromnih crnih očiju bez sjaja,
veličine džinovske pregršti morskog grožđa, a onda ta stvar
skrenu natrag u izmaglicu držeći ono što je ostalo od Olija
Vikša. Dugo, višesegmentno škorpionsko telo odvuče se rapavo
po pločniku.
Postojao je trenutak izbora. Možda uvek postoji, bez obzira
koliko kratak. Polovina mene želela je da umakne natrag u
tržnicu sa Bilijem pripijenim uz prsa. Druga polovina trčala je
prema skautu, bacala Bilija unutra, bacala se za njim. A tada
vrisnu Amanda. Bio je to visok, rastući zvuk koji kao da se
spiralno sve više podizao dok gotovo nije prešao u područje
ultrazvuka. Bili se skupi kraj mene i ukopa mi lice u prsa.
Jedan pauk držao je Heti Turman. Bio je velik. Oborio ju je.
Haljina joj se povukla iznad suvonjavih kolena dok je klečao
165
nad njom, a čekinjaste, bodljikave noge milovale su joj ramena.
Počeo je da plete svoju mrežu.
Gospođa Karmodi je bila u pravu, pomislih ja. Umrećemo
ovde napolju, stvamo ćemo umreti ovde napolju.
“Amanda!” povikah.
Bez odgovora. Sasvim se izgubila. Pauk je opkoračio ono
što je ostalo od Bilijeve bejbisiterke, koja je uživala u
slagalicama i onim prokletim “duplo-ukrštenim” što nijedna
normalna osoba ne može da izvede a da ne poblesavi. Njegove
niti izukrštale su joj telo, a bela vlakna već su se crvenela dok je
presvlaka od kiseline uranjala u nju.
Kornel je polako uzmicao ka tržnici, očiju velikih poput
tanjira iza naočara. On se naglo okrenu i potrča. Grebući otvori
ulazna vrata i utrča unutra.
Rascep u mojim mislima zatvori se kada gospođa Repler
žustro istupi i ošamari Amandu, najpre dlanom, pa onda
nadlanicom. Amanda prestade da vrišti. Priđoh joj, okrenuh je
prema skautu i vrisnuh joj “KRENI!” u lice.
Ona krenu. Gospođa Repler se očeša o mene. Ona gurnu
Amandu na zadnje sedište skauta, uđe za njom i zalupi vrata.
ja otrgoh Bilija i bacih ga unutra. Dok sam se i sam penjao
u kola, jedno od onih paukovih vlakana pade mi na članak.
Zapeče me kao što peče najlon za pecanje kada se brzo provuče
kroz stisnutu pesnicu. I bilo je jako. Snažno trznuh stopalom i
vlakno puče. Skliznuh unutra, za volan.
“Zalupiih, zalupi vrata, dragi Bože!” vrisnu Amanda.
Ja zalupih vrata. Jedva tren kasnije, jedan pauk blago lupnu
o njih. Bio sam samo inčima udaljen od njegovih crvenih,
pakosno glupih očiju. Njegove noge, svaka debela kao moj

166
ručni zglob, klizile su napred-nazad preko četvrtaste haube.
Amanda je neprekidno vrištala, kao požarno zvono.
“Ženo, začepi više”, reče joj gospođa Repler.
Pauk odustade. Nije mogao da nas namiriše, dakle više
nismo bili tu. Vratio se u izmaglicu šepureći se na svojim
raštelovanim brojnim nogama, postao fantazam, a onda nestao.
Pogledah kroz prozor ne bih li se uverio da je otišao, a
onda otvorih vrata.
“Šta to radiš?” vrisnu Amanda, ali ja sam znao šta radim.
Volim da mislim da bi Oli učinio baš to isto. Napola iskoračih,
napola se sagnuh napolje, i uzeh pištolj. Nešto brzo krenu
prema meni, ali nisam stigao to da vidim. Povukoh se unutra i
zalupih vrata s treskom.
Amanda zajeca. Gospođa Repler je zagrli i žustro stade da
je teši.
Bili reče: “Tatice, idemo li kući?”
“Veliki Bile, pokušaćemo.”
“Važi”, reče on tiho.
Proverih pištolj, pa ga stavih u kasetu. Oli ga je ponovo bio
napunio posle ekspedicije u drogeriju. Ostali meci nestali su sa
njim, ali to je bilo u redu. Pucao je na gospođu Karmodi, opalio
je jednom u stvar sa kandžama, i pištolj je jednom okinuo sam
kada je pao na tle. U skautu nas je bilo četvoro, ali ako dođe do
stani-pani, naći ću za sebe neki drugi način.

Imao sam jedan jezivi trenutak kada nisam mogao da

pronađem privezak sa ključevima. Pregledao sam sve džepove,
i nisam našao ništa, a onda sam ih ponovo pregledao sve,
primoravajući sebe da to radim polako i mirno. Bili su mi u
džepu farmerki; zapali su ispod sitniša, kao što to sa

167
ključevima često biva. Skaut upali lako. Na sigurno hučanje
motora, Amandi grunuše nove suze.
Sedeo sam tama i pustio ga da radi u praznom hodu,
očekujući da vidim šta će. privući zvuk motora ili miris
izduvnih gasova. Pet minuta, mojih najdužih pet minuta u
životu, prođoše. Ništa se ne dogodi.
“Hoćemo li sedeti ovde, ili krećemo?” upita konačno
gospođa Repler.
“Krećemo”, rekoh ja. Izvezoh sa mesta za parkiranje i
upalih oborena svetla.
Neka potreba - verovatno osnovna - natera me da
provezem pored Savezne tržnice što sam bliže mogao. Desni
odbojnik skauta odbaci bure za otpatke u stranu. Bilo je
nemoguće videti unutrašnjost osim kroz puškarnice - od svih
tih džakova sa đubrivom činilo se da to mesto izgleda kao da je
u agoniji neke ludačke vrtlarske rasprodaje - ali kraj svake
puškarnice dva ili tri bleda lica zurilk su u nas.
Onda zavih ulevo, i izmaglica se neprobojno zatvori za
nama. I šta se desilo sa svim tim ljudima ja ne znam.
Vraćao sam se Kanzaškim drumom sa pet milja na sat,
ispipavajući put. Čak i sa uključenim glavnim i pogonskim
svetlima skauta, nije se moglo videti dalje od sedam ili deset
stopa.
Tle se nekako jezivo izvitoperilo; Miler je tu imao pravo.
Put je mestimice bio samo napukao, ali na drugim mestima
samo tle kao da se urušilo i iskosilo velike ploče asfalta. Mogao
sam da pređem preko pomoću pogona na sva četiri točka, Bogu
hvala za to. Ali, užasno sam se plašio da ćemo uskoro naići na
prepreku preko koje nas čak ni pogon na sva četiri točka neće
prevesti.

168
 Trebalo mi je četrdeset minuta da prevezem ono za šta mi
je inače trebalo sedam ili osam. Najzad znak koji je obeležavao
naš privatni put izroni iz izmaglice. Bili, probuđen u petnaest
do pet, čvrsto je zaspao u ovim kolima koja je toliko dobro
poznavao da mora da su mu delovala kao dom.
Amanda pogleda put nervozno. “Stvarno ideš tamo?”
“Pokušaću”, rekoh ja.
Ali, bilo je to nemoguće. Oluja koja je tu protutnjala
otkinula je mnoštvo stabala, a taj čudan, izvrnut nagib
dokotrljao ih je do kraja. Mogao sam uz krckanje da pređem
preko prva dva; bila su prilično mala. Onda sam došao do
sedog starog bora koji je ležao preko puta kao razbojnička
barikada. Do kuće je ostalo još gotovo četvrt milje. Bili je i dalje
spavao pored mene, i ja ostavih skauta u praznom hodu,
prekrih oči rukama i pokušah da smislim šta sledeće da
uradim.
Sada, dok sedim kod Hauarda Džonsona kraj izlaza br. 3 na
Mejnskoj petlji i pišem ovo na Ho Džo hartiji, mislim da je
gospođa Repler, ta tvrda i sposobna matorka, mogla u nekoliko
brzih poteza da izloži svu suštinsku uzaludnost situacije. Ali,
bila je toliko ljubazna da me pusti da to sam smislim.
Nisam mogao da izađem. Nisam mogao da ih ostavim.
Nisam mogao čak ni sebe da zavaravam da su sva ta čudovišta
iz horor filmova bila tamo, kod Savezne; kada sam malo
spustio prozor, mogao sam da ih čujem u šumi kako posrću i
lome sve pred sobom na strmoj padini tla koju ovde zovu
Litice. Vlaga je kap-kap-kapala sa lišća koje je visilo iznad.
Iznad nas izmaglica se za trenutak smračila kao da nas je
nadleteo neki košmarni, poluprimećeni živi dečji zmaj.

169
 Pokušao sam sebi da kažem - tada i sada - da je, ako je bila
jako brza, ako se zatvorila u kuću, imala dovoljno hrane za
deset dana, do dve nedelje. Uspeva samo malčice. Ono što
stalno tu smeta jeste moje poslednje sećanje na nju, kako nosi
svoj nezgrapni šešir za sunce i vrtlarske rukavice, na putu ka
našoj maloj bašti sa izmaglicom koja se iza nje neumitno
kotrlja preko jezera.
Sada moram da mislim na Bilija. Bili, kažem sam sebi.
Veliki Bil, Veliki Bil... Trebalo bi to možda da napišem stotinu
puta na ovom listu papira, kao dete osuđeno da piše Neću da se
pljujem u školi dok se sunčani mir u tri sata prosipa kroz
prozore, učiteljica ispravlja domaće zadatke za svojom
katedrom i jedini zvuk je zvuk njenog pera, dok negde, daleko,
deca biraju timove za mali bezbol.
Ipak, na kraju sam učinio jedino što sam mogao. Vratio
sam pažljivo skauta na Kanzaški drum. Onda sam zaplakao.
Amanda mi sramežljivo dodirnu rame. “Dejvide, toliko mi je
žao”, rekla je.
“Da”, rekoh ja, pokušavajući da zaustavim suze, ali nisam u
tome imao mnogo sreće. “Da, i meni je.”

Vozio sam do puta br. 302 i skrenuo levo, prema

Portlendu. Put je takođe bio ispucao i mestimice razrovan ali
je, sve u svemu, bio prolazniji od Kanzaškog druma. Brinuo
sam se zbog mostova. Površina Mejna bila je ispresecana
tekućom vodom, i posvuda su se nalazili mostovi, veliki i mali.
Ali, neplski nadvožnjak bio je netaknut, a odatle je bilo glatko -
mada sporo - jedrenje skroz do Portlenda.
Izmaglica je i dalje bila gusta. Jednom sam morao da
stanem, pomislivši da preko puta leže stabla. Tada stabla

170
počeše da se kreću i njišu, i ja shvatih da su to novi pipci.
Stadoh, i malo kasnije oni se povukoše nazad. Jednom je velika
zelena stvar sa telom koje se prelivalo duginim bojama i
providnim krilima sletela na haubu. Izgledala je kao grozno
izobličeni vilin-konjic. Visila je tamo za trenutak, a onda
ponovo zamahala krilima i nestala.
Bili se probudio oko dva sata pošto smo ostavili Kanzaški
drum za sobom i pitao jesmo li već stigli kod Mamice. Rekao
sam mu da nisam mogao da siđem na naš put zbog oborenog
drveća.
“Tata, je li ona dobro?”
“Bili, ne znam. Ali, vratićemo se da vidimo.”
Nije plakao. Umesto toga, ponovo je zadremao. Lakše bih
podneo njegove suze. Isuviše je spavao, i to mi se ni najmanje
nije sviđalo.
Od napetosti me je zabolela glava. Bilo je to od vožnje kroz
izmaglicu sa stalnih pet ili deset milja na sat, napetost saznanja
da bilo šta može da izroni iz nje, baš bilo šta - klizište, odron, ili
Gidra, Troglavo Čudovište. Mislim da sam se molio. Molio se
Bogu da je Stefani živa i da On ne sruči moju preljubu na nju.
Molio sam se Bogu da mi dopusti da odvedem Bilija u sigurnost
zato što je prošao toliko toga.
Većina ljudi stala je uz ivicu puta kada je izmaglica došla, i
do podne bili smo u Severnom Vindamu. Probao sam da
krenem Rečnim putem, ali oko pet milja dalje, most koji je
premošćavao malu, bučnu reku srušio se u vodu. Morao sam da
vozim u rikverc gotovo celu milju pre nego što sam naišao na
dovoljno široko mesto da okrenem. Na kraju krajeva, ipak smo
pošli ka Portlendu putem br. 302.

171
 Kada smo stigli tamo, odvezao sam do priključka za petlju.
Uredan niz naplatnih kabina koje su čuvale prilaz bio je
pretvoren u slepe skelete od razbijenog pleksiglasa. Sve su bile
prazne. U jednoj sa kliznim staklom nalazila se iscepana jakna
sa oznakama Mejnske uprave za puteve na rukavima. Bila je
natopljena lepljivom krvlju koja se sušila. Otkad smo otišli iz
Savezne, nismo videli nikog živog.
Gospođa Repler reče: “Dejvide, probaj radio.”
Pljesnuh se po čelu od frustracije i besa na samog sebe,
pitajući se kako sam mogao da budem toliko glup da tako dugo
zaboravim na skautov AM/FM radio.
“Ne radi to”, reče gospođa Repler kratko. “Ne možeš da
misliš na sve. Ako pokušaš, poludećeš, i bićeš potpuno
beskoristan.”
Na čitavom AM rasponu dobio sam samo krik statičkog
elektriciteta, a FM nije dao ništa osim glatke i zlokobne tišine.
“Da li to znači da u etru nema ničega?” upita Amanda. Znao
sam na šta misli, možda. Bili smo dovoljno južno da bi već
trebalo da hvatamo probrane bostonske stanice - WRKO, WBZ,
WMEX. Ali, ako je Boston otišao...
“To ništa ne mora da znači”, rekoh ja. “Ova statika na AM
rasponu je čista interferencija. Izmaglica ima prigušujući efekat
i na radio signale.”
“Siguran si da je samo to?”
“Jesam”, rekoh, ni najmanje siguran.
Krenusmo ka jugu. Znaci za milje prolazili su kraj nas,
brojeći negde oko četrdeset. Kada stignemo do Milje 1, bićemo
na granici Nju Hemšajra. Vožnja petljom bila je sporija; mnogo
vozača nije želelo da odustane, i na nekoliko mesta bilo je

172
sudara otpozadi. Nekoliko puta morao sam da koristim srednju
traku.
Oko jedan i dvadeset - počinjao sam da osećam glad - Bili
me zgrabi za ruku. “Tatice, šta je to? Šta je to?”
Iz izmaglice se pojavi senka i zamaza je tamom. Bila je
visoka kao litica i išla je pravo na nas. Nagazih na kočnice.
Amanda, koja je dremuckala, polete napred.
Nešto je došlo; a opet, to je sve što sa sigurnošću mogu da
kažem. Možda zbog činjenice da nam je izmaglica dopuštala
samo da nakratko nazremo stvari, ali mislim da isto tako
postoje stvari koje mozak jednostavno ne dopušta. Postoje
stvari toliko mračne i užasne - baš kao što, pretpostavljam,
postoje i stvari toliko velike lepote - da neće stati u majušna
ljudska vrata percepcije.
Imalo je šest nogu, to znam; koža mu je bila škriljčano siva
i mestimice se šarala tamno smeđim. Te smeđe mrlje podsetiše
me apsurdno na pege boje džigerice na rukama gospođe
Karmodi. Koža mu je bila duboko smežurana i izbrazdana, a sa
nje su visile dvadesetine, stotine onih ružičastih “buba” sa
očima na stabljikama. Ne znam koliko je zaista bilo veliko, ali
prošlo je pravo iznad nas. Jedna njegova siva, smežurana noga
spustila se tik do mog prozora i gospođa Repler kasnije reče da
nije mogla da mu vidi donji deo stomaka, iako je iskrivila vrat
da bi to osmotrila. Videla je samo dve kiklopske noge kako se
dižu i spuštaju kroz izmaglicu poput živih tornjeva, sve dok se
nisu izgubile iz vidokruga.
U trenutku dok je bilo iznad skauta, imao sam utisak nečeg
toliko velikog da bi plavi kit prema tome ličio na pastrmku -
drugim rečima, nečeg toliko velikog da je prkosilo mašti. Onda
je otišlo, šaljući natrag seizmološki niz tupih udaraca. Ostavilo

173
je tragove u cementu Međudržavnog, tragove toliko duboke da
nisam mogao da im vidim dno. Svaki trag bio je dovoljno velik
da skaut upadne u njega.
Jedan trenutak niko nije progovarao. Jedini zvuk bilo je
naše disanje i sve tiši tupi udari prolaska te Stvari.
Onda Bili reče: “Tata, je li to bio dinosaurus? Kao ona ptica
što je ušla u tržnicu?”
“Mislim da nije. Mislim da nikada nije postojala ovako velika
životinja. Bar ne na zemlji.”
Pomislih na Projekt Strela i upitah se ponovo kakvu su to
ludu i prokletu stvar mogli tamo gore da izvode.
“Možemo li dalje?” upita Amanda bojažljivo. “Možda se
vrati.”
Da, a možda ih napred ima još. Ali, bilo je besmisleno reći
ne. Morali smo da odemo negde. Nastavih da vozim i provlačim
se između tih užasnih tragova sve dok nisu skrenuli sa puta.

Eto, to se desilo. Ili gotovo da je to sve - ima još jedna,

poslednja stvar na koju ću preći za trenutak. Ali, ne smete
očekivati nikakav prikladan zaključak. Ne postoji I oni
pobegoše iz izmaglice na dobru svetlost sunca novog dana; ili
Kada smo se probudili, Nacionalna garda je konačno stigla; pa
čak ni ona velika, stara podštapalica: Sve je bilo san.
To je, pretpostavljam, ono što je moj otac uvek namršteno
nazivao “krajem a la Alfred Hičkok”, čime je mislio na zaključak
u neizvesnosti koja čitaocu ili gledaocu dopušta da sam smisli
kako su se stvari okončale. Moj otac za takve priče nije imao
ništa osim prezira, govoreći da su “jeftine”.
Došli smo do ovog Hauarda Džonsona blizu izlaza br. 3
kada je počeo da se spušta sumrak, čineći od vožnje

174
samoubilački rizik. Pre toga, rizikovali smo na mostu preko
reke Sako. Izgledao je gadno iskrenut i izobličen, ali u izmaglici
je bilo nemoguće odrediti je li ceo ili nije. Tu jednu igru smo
dobili.
Ali, treba misiiti i na sutra, zar ne?
Dok ovo pišem, petnaest je do jedan ujutro, dvadeset
trećeg jula. Oluja koja kao da je signalizirala početak svega bila
je pre samo četiri dana. Bili spava u predvorju, na dušeku koji
sam izvukao za njega. Amanda i gospođa Repler su u blizini.
Ovo pišem pri svetlu velike baterijske lampe “delko”, a napolju
ružičasta gamad kucka i odbija se od stakla. Malo-malo pa se
čuje giasniji tupi udarac kada jedna od ptica pokupi koju.
Skaut ima dovoljno benzina da nas odveze možda još
devedeset milja. Alternativa je da pokušamo da ga napunimo
ovde; napolju, na uslužnom ostrvcu je Ekson, i mada nema
struje, verujem da bih mogao da pretočim malo iz rezervoara.
Ali...
Ali, to znači biti napolju.
Ako budemo mogli da natgčimo benzin - ovde ili dalje -
nastavićemo. Vidite, sada imam u glavi odredište. To je ta
poslednja stvar o kojoj sam hteo da vam pričam.
Nisam mogao da budem siguran. To je ta stvar, prokleta
stvar. Mogla je to biti samo moja mašta, ništa drugo do
dobronamerna misao. Pa čak i da nije, šanse su tako male.
Koliko milja? Koliko mostova? Koliko stvari koje bi volele da
nasrnu na mog sina i pojedu ga dok još vrišti od strave i
agonije?
Svi su izgledi da je to bilo samo sanjarenje na javi koje
nisam ispričao ostalima... bar još ne.

175
 U upravnikovom apartmanu našao sam veliki
višerasponski radio na baterije. Iz njegove poleđine pljosnata
antenska žica vodila je kroz prozor. Uključio sam ga, prebacio
prekidač na BAT, pozabavio se brojčanikom za hvatanje
stanica i potenciometrom, i dalje ne dobijajući ništa osim
statike ili mrtve tišine.
A onda, na suprotnom kraju AM skale, baš kada sam
posegnuo za dugmetom za isključivanje, mislim da sam čuo, ili
sanjao da čujem, jednu jedinu reč.
Samo toliko. Slušao sam jedan sat, ali nije bilo ničeg više.
Ako je postojala ta jedna reč, došla kroz neko trenutno
premeštanje prigušujuće izmaglice, infinitezimalnu pukotinu
koja se smesta ponovo zatvorila.
Jedna reč.
Samo ako sam je čuo. Samo ako.
Idem sad u krevet. Ali, prvo ću da poljubim sina i da mu
šapnem dve reči u uho. Protivsnova koji mogu da dođu, znate.
Dve reči koje zvuče pomalo slično.
Jedna od njih je Hartford.
Druga je nada.

kraj

176