TV SAPUNICE I NJIHOVA PUBLIKA

Prof. Stanko CRNOBRNJA: Adaptacija teksta teoretičara Daniela Chandlera

Šta je to TV sapunica?

Televizijska ‘sapunica’ ili, u
medijski žanr koji je nastao u
oblik radio-serijala. Svoj naziv
radijskih sapunica bili veliki
sredstava.
originalnom engleskom nazivu, ’the soap opera’ jeste
Americi, tridesetih godina XX veka, i to kao specifičan
‘sapunica’, ovaj žanr, dugije činjenici da su prvi sponzori
proizvođači sapuna, deterdženata, i drugih higijenskih

Prema tome, slično drugim, danas veoma važnim, i popularnima, TV žanrovima (kao što
su vesti, kvizovi, itd.), TV ‘sapunica’ je žanr koji potiče iz radijske a ne filmske
produkcije.

Televizijske ‘sapunice’ su veoma dugotrajni serijali koji se bave temama iz

svakodnevnog života. I ovde treba da se napravi razlika između serije i serijala. U TV
seriji glavni likovi, kao i sam format (žanr), iz epizode u epizodu, ostaju isti ali, svaka
pojedinačna epizoda ima zaokruženu priču, odnosno fabulu, koja ima početak, sredinu i
kraj.

U serijalu, najmanje jedna linija priče prenosi se iz jedne u drugu, narednu, epizodu.
Serije se proizvode, promovišu, i emituju sa tačno određenim brojem epizoda (po sezoni,
u proseku, oko 20). Međutim, serijali su, potencijalno, beskonačni. Neke od američkih
sapunica trajale su, u kontinuitetu, i više od 50 godina. Pošto se pojedinačni, uspešni,
serijali ‘sapunica’ emituju čak decenijama, u kontinuitetu, novi gledaoci treba da dobiju
priliku da se ‘uključe’ u priču na bilo kom ‘stepenu’ razvoja dotičnog serijala.

Kod gledalaca se stvara utisak da protok vremena, u serijalima, odražava ‘stvarno

vreme’. U dugotrajnim ‘sapunicama’ likovi odrastaju, odnosno stare, zajedno sa svojim
gledaocima. Kristina Garahti, američka teoretičarka medija primećuje: ‘ što duže traju to
je teža zamisao da se sapunice i okončaju’. Uz to, u temama koje ‘sapunice’ obrađuju,
veoma često govori se o važnim i aktuelnim društvenim pitanjima, problemima,
fenomenima.

‘Sapunice’ u poređenju sa drugim, sličnim, žanrovima

Jedan od medijskih žanrova koji je sličan ‘sapunici’ jeste melodrama. Elementi koji su
zajednički kod ‘sapunice’ i melodrame su:

a. moralna polarizacija (krajnosti, kontrasti u moralnim stavovima junaka)

b. jake emocije
c. orijentacija ka ženskoj publici
d. neverovatne i skoro nezamislive slučajnosti
e. preterivanje
Još jedan žanr, koji ima sličnosti sa ‘sapunicom’, je literarna romansa, kod nas poznata i
kao ljubavni roman, odnosno ‘ljubić’. Sa ovim medijskim oblikom ‘sapunica’ deli
sledeće elemente:

a. pojednostavljeni likovi
b. orijentacija ka ženskoj publici
c. naracija organizovana u epizode

Međutim, sa gore pomenutim mediskim oblicima, žanrovima, ‘sapunica’ ne deli princip

srećnog završetka (happy ending) niti deli idealizovane likove. Čak, na primer, britanske
‘sapunice’ se znatno razlikuju od melodrama i ‘ljubića’ po svojoj ‘odanosti’ jakoj
tradiciji socijalnog realizma koja postoji u britanskoj filmskoj i TV produkciji ( tzv.
'kitchen sink' dramas) a koja stavlja snažan naglasak na savremene društvene probleme.

Neki teoretičari medija razlikuju određene medijske oblike, žanrove, po njihovim

suštinski ‘ženskim’, odnosno, ‘muškim’ karakteristikama. Po njima ‘ženski’ žanrovi su:
‘sapunice’ i komedije situacije (tzv. sitcom) a ‘muški’ žanrovi su: akcioni-avanturistički i
kaubojski. Akciono-avanturistički žanrovi definišu muškarce u odnosu na snagu, moć,
autoritet, agresivnost i tehnologiju. Sa druge strane, ‘sapunice’ definišu žene u odnosu na
brigu o porodici i potomstvu.

Tematska zaokupljenost i produkcijski stilovi

Događaji i teme koji se neprekidno ponavljaju u ‘sapunicama’ su: udvaranje, veridba,

venčanje, razvod, smrt, nestajanje ličnosti. Za razliku od drugih, pa čak i sličnih žanrova,
u ‘sapunici’ trač, odnodno ‘rekla kazala’, predstavlja glavni, nezaobilazni način pričanja
priče. Trač, u ‘sapunici’, služi i kao komentar radnje, ali i kao podsetnik na ono što se
desilo, ili će se desiti. Garahti primećuje da, srazmerno ovoj činjenici, u ‘sapunicama’
ženski likovi su znatno zastupljeniji (i to svih ‘uzrasta, statusa, i izgleda’) nego u drugim
medijskim žanrovima.

‘Sapunice’ obično dobijaju fiksirane, i tačne, programske termine, često više puta
nedeljno, u poslednje vreme emituju se, čak, i svakim radnim danom. Ipak ‘sapunice’ se
produciraju tako da gledaoci veoma lako mogu da ‘uhvate korak’ sa sadržajem koji su,
možda, propustili. Svaki važan podatak, koji bi mogao biti propušten od strane gledalaca,
pažljivo se, i dosledno, ponovo uklapa, u radnju i priču, u nastavku serijala.

Priče, u ‘sapunicama’, pričaju se tako da redovni, ili strastveni gledaoci, mogu da dokuče
šta se desilo i sopstvenom dedukcijom. Upravo ovaj aspect ‘predvidivosti’ predstavlja i
jedno od glavnih zadovoljstava za pasionirane gledaoce ‘sapunica’. Takođe, producenti
‘sapunica’ gledaoce stavljaju u ‘nadređenu’ poziciju u kojoj oni (gledaoci) znaju više (o
tome šta se dešava u serijalu) nego bilo koji pojedinačni lik u serijalu. Dakle, ‘sapunica’
je jedinstvena po tome što gledaocima daje priliku da se ‘informisano’ bave
predviđanjima, i spekulacijama, o tome kako će događaji, dalje, da se odvijaju.
Za razliku od pozorišnog ‘komada’, ili TV serije, u ‘sapunici’ postoji širok spektar
likova, što znači da ni jedan lik nije neizostavan. Ovakav, veliki broj likova, kao i
moguće ‘sporadično’ praćenje pojedinačnih epizoda, producentima nalaže i metod
ubrzane ‘karakterizacije’ likova, kao i upotrebu lako prepoznatljivih, karakternih ‘tipova’.

Često, ‘sapunice’, koje se emituju u dnevnim, a ne udarnim (‘prime time’) terminima,

proizvode se po znatno manjim cenama od drugih, ‘igranih’, medijskih formata. Upravo i
zbog tog elementa ‘jeftinoće’, ‘sapunice’ se, često, omalovažavaju i kritikuju. Kritičari
tvrde da su ‘sapunice’ prepune stereotipnih fabula, klišea, jeftinih dekora, loše glume,
trivijalnih tema, predvidivih zapleta, itd. Gledaoci ‘sapunica’, a često se smatra da su
žene jedini gledaoci ovih formata, opisuju se kao naivni, i priprosti, u potrazi za ‘begom
od stvarnosti’.

Ako se uzme u obzir ogromna popularnost ‘sapunica’, tokom dugog niza godina, onda
bespoštedna kritika, ovog žanra, može da se shvati i kao kulturni elitizam. Robert Alen,
poznati teoretičar medija, podvlači da isticanje onoga šta i kada se dešava, u
‘sapunicama’, znači ozbiljno podcenjivanje podjednake važnosti onoga ko sa kim i kako
se odnosi u priči. U svakom slučaju, tvrdi Alen, u ‘sapunici’ međuodnosi likova znatno
su važniji od same fabule.

Otvorenost ‘sapunica’

Pojedine feminističke teoretičarke zastupaju mišljenje da ‘sapunice’ proizilaze iz posebne

ženske estetike, što ih (sapunice) dovodi u oštar kontrast sa programima koji se proizvode
za udarne (‘prime time’) TV termine.

Za razliku od tradicionalne dramske strukture (akcioni format, sitkom, itd) koja ima
početak, sredinu, i kraj, ‘sapunice’ nemaju početak i kraj, nemaju tzv. strukturalnu
zaokruženost. Drugim rečima, ‘sapunice’ nemaju uobičajenu, zatvorenu strukturu.
‘Sapunice’ ne grade tenziju ka nekom, određenom, kraju, ili ka formiranju tačno
određenog značenja. Gledaoci mogu da se priključe ‘sapunici’ u bilo kom momentu. Ne
postoji samo jedna, glavna, najvažnija, narativna linija. Nekoliko priča se, simultano,
razvija i priča, tokom više epizoda. U ovom smislu fabule, u ‘sapunicama’, nisu linearne.

Struktura ‘sapunice’ je kompleksna i ne postoji ‘poslednja reč’ ni na jednu temu. Sve

ostaje otvoreno i u mogućnosti da se, iznenada, pretvori u svoju sopstvenu suprotnost.
‘Sapunica’ prikazuje više vizura, tzv.multiple perspective, i ne doseže konsensus u bilo
kojoj temi. Ambivalentnost i kontradikcija su osnovne karakterisike ovog žanra.

Ne postoji jedan, glavni, junak ( za razliku od avanturističkog žanra gde se, zapravo, traži
potpuna identifikacija sa glavnim junakom, kao npr. u pričama o Indijani Džonsu). U
‘sapunicama’, široka ponuda likova, i junaka, znači da gledaoci imaju utoliko veći izbor u
odluci sa kojim od likova žele da se identifikuju.
Sve ovo ‘sapunice’ čini otvorenim za pojedinačne, individualne interpretacije, za razliku
od, recimo, dokumentarnih formata, gde se stav autora plasira kao prilično zaokružena, i
definitivna, inerpretacija onoga što je dato.

Teoretičarka Tanja Modleski smatra da, strukturalna otvorenost ‘sapunica’, odražava

suštinski žensku narativnu formu. Ona tvrdi da standardne narativne forme izazivaju
zadovoljstvo tako što se usredsređuju na kompletiranje utiska, odnosno zaokruženje
fabule. Sa druge strane, ‘sapunice’ odlažu razrešenje a, od samog čina gledaočevog
iščekivanja, stvaraju krajnji cilj.

Modleski, takođe, smatra da muške narativne strukture u tekst ‘upisuju’ impliciranog

muškog čitaoca koji, u toku priče, postaje sve potentniji, dok ‘sapunice’ neguju ‘idealnu
majku’ kao ‘upisanu’ čitateljku. Narativni interesi su ‘razvodnjeni’, zbog učešća velikog
broja likova, tako da je moć ‘majke’ da razreši sve njihove problema značajno
ograničena. Čitateljka (gledateljka) je ‘majka’ koja, sa simpatijama, sluša sve umešane
strane.

U mnogim ‘sapunicama’, na prvi pogled, ne ‘dešava’ se mnogo toga (u poređenju sa

akcionim ili avanturističkim serijama) jer je veoma malo brze radnje. U ‘sapunicama’ kao
što su Coronation Street ili Brookside ono što je važno jesu posledice koje događaji
ostavljaju na likove. A to se otkriva kroz razgovor, dijalog između likova, a ne kroz brzu
radnju i akciju.

Teoretičarka Šarlota Brunson smatra da osnovno pitanje, kojim se rukovodi priča, u

jednoj ‘sapunici’, nije ‘Šta će se sledeće desiti?’ već ‘Kakva je ovo vrsta osobe?’ Tako
postavljena forma prosto poziva gledaoce da stvore svoje sopstvene komentare i utiske o
likovima u ‘sapunici’.

Realizam

Gledaoci različito doživljavaju stepen ‘odraza stvarnosti’ koji postižu pojedine

‘sapunice’. Američki gledaoci, ‘sapunice’ kao što su Dallas i Dynasty, vide kao prilično
veliku ‘fantaziju’, dok Britanski gledaoci svoje ‘sapunice’, mnogo češće, vide kao odraz
stvarnosti.

Međutim pogrešno je da se čak i ‘relističke sapunice’ smatraju kao ‘prikaz stvarnog

života’. Televizija nije ‘prozor’ ka objektivnom i neposrednom životu, kao što se to često
čini a, produkcijski, skoro uvek priželjukuje. Ono što je ‘realistično’ je relativno u odnosu
na više faktora. U odnosu na pojam ‘odražavanja stvarnosti’ postoji nekoliko filozofskih
pozicija:

Realizam: Svet objektivno postoji, nezavisno od sredstava koje čovek koristi da bi

prikazao to postojanje. Pokušaj da se svet predstavi rečima, slikama, prizorima može da
‘iskrivi stvarnost’. U najboljem slučaju to predstavljanje može biti ‘ogledalo stvarnosti’.
Relativizam: Ljudi neizostavno doprinose ‘konstrukciji stvarnosti’, dakle konstrukciji
onoga što je svet. To čine samom upotrebom reči, slika, prizora. Ljudi ovo čine kroz
određene okvire, koje nameće kultura, tako da čak ni lične, individualne, konstrukcije
stvarnosti nisu, u potpunosti, lične i nesputane.

Idealizam: ‘Stvarnost’ (odnosno svet) je u potpunosti subjektivna (lična) stvar i stvorena

je putem ljudske interpretacije. Ona nema nikakvo nezavisno, objektivno postojanje.

Iz perspektive producenata, koji proizvode ‘sapunice’, tzv. dokumentarni realizam (kada

je u pitanju roman Kolin Mekejb to naziva klasični realizam) znači da se u prvi plan
ističe priča dok, u drugom planu, ostaju uslovnosti tzv. konvencije koje nalaže sam medij
(tzv. nevidljiva montaža). Upravo ova vrsta ‘transparentnosti’ u stilu prezentacije
podstiče gledaoce da program dožive kao ‘prozor’, ka naizgled neposredno prikazanom
svetu, a ne kao konstrukciju jednog, medijski proizvedenog, sveta.

Realizam, u dramskoj formi, nije ništa manje skup određenih uslovnosti, i

konvencionalnosti, nego što je to realizam u drugim medijskim formama. On služi da
maskira čija se stvarnost, i realnost, zapravo, prikazuje. U ‘realističkim sapunicama’
ženski likovi zauzimaju važnije mesto nego što je to slučaj u akcionim formatima. I to
kao obični ‘ljudi’ koji se nose sa svakodnevnim, svima prepoznatljivim, problemima.

U svakom slučaju ‘sapunice’ privlače one gledaoce koji više cene lični i porodični život.
U ove gledaoce spadaju i muškarci, uprkos teorijskim postavkama koje smatraju da su
‘sapunice’ prevashodno ‘žensko pismo’.

Reference

 Allen, Robert C. (1992): Channels of Discourse, Reassembled (2nd

edn.). London: Routledge
 Ang, Ien (1985): Watching Dallas: Soap Opera and the Melodramatic
Imagination. London: Methuen
 Buckingham, David (1987): Public Secrets: Eastenders and its
Audience. London: British Film Institute
 Curran, James & Michael Gurevitch (eds.) (1991): Mass Media and
Society. London: Edward Arnold
 Dyer, Richard (ed.) (1981): Coronation Street. London: British Film
Institute
 Geraghty, Christine (1991): Women and Soap Opera: A Study of
Prime-Time Soaps. Cambridge: Polity Press
 Goodwin, Andrew & Garry Whannel (eds.) (1990): Understanding
Television. London: Routledge
 Hart, Andrew (1991): Understanding the Media. London: Routledge
 Hobson, Dorothy (1982): Crossroads - The Drama of a Soap. London:
Methuen
 Livingstone, Sonia M (1990): Making Sense of Television. Oxford:
Pergamon
 Livingstone, Sonia M (1991): 'Audience Reception; The Role of the
Viewer in Retelling Romantic Drama' in Curran & Gurevitch (eds.),
op.cit.
 Modleski, Tania (1982): Loving with a Vengeance: Mass-Produced
Fantasies for Women. Hamden, CT: Archon
 Morley, David (1992): Television Audiences and Cultural Studies.
London: Routledge
 Seiter, Ellen, Hans Borchers, Gabriele Kreutzner & Eva-Maria
 Warth (eds.) (1989): Remote Control: Television, Audiences and
Cultural Power. London: Routledge