MEDIJSKE STRATEGIJE ZA ’PAKOVANJE’ STVARNOSTI (u vesti)

Prof. Stanko CRNOBRNJA

Da bi nedeterminisani, polimorfni događaji, iz svakodnevnog života, a koji su odabrani

da postanu medijski sadržaj, odnosno priče, mogli da se uklope u standarde dotične
kulture, za njihovo prihvatljivo ’pakovanje’ primenjuju se određene strategije koje su, u
osnovi, paradigmatične.

To znači da se, sve one, primenjuju kroz jasnu selekciju i kategorizaciju događaja i da se
prepozaju kao: A) naj aktuelnije, B) odnosi se na elitne pojedince, C) izveštavanje je, u
osnovi, ’negativističko’, D) poseduje karakteristiku iznenađujućeg.

U detaljnijoj analizi, gore navedenih strategija, formira se sledeća slika:

a) naj aktuelnije, znači da se, u vestima, prethodni događaji skoro uopšte ne pominju,
tako da ne postoji osećaj kontinuiteta, o istoriji dotične vesti.

b) odnosi se na elitne pojedince, znači da se u vestima, veoma često, pojavljuju osobe

koje su poznate publici, ako ne po ličnim karakteristikama, onda po njihovim društvenim
ulogama, funkcijama, ili statusu. Frekventnost pojave elitnih pojedinaca, u vestima,
dovodi do akomulacije utisaka o njihovim prethodnim nastupima, u javnosti, u jedan
’elitan’ utisak-imidž o njihovom mestu, i važnosti, uopšte.

Vesti, kao što je rečeno, odražavaju sferu javnog života. Privatan život, u vestima,
pojavljuje se samo u slučajevima ektremnog (najčešće porodičnog) nasilja.

U savremenim, kapitalističkim društvima, javna sfera je, u velikoj meri, i dalje sfera
muževnog, dakle oblast koja pripada muškarcima. Vesti su, zbog toga, usmerene ka
muškoj publici i, u velikoj meri, pune se informacijama o muževnim stvarima i
događajima.

c) izveštavanje je, u osnovi, ’negativističko’ znači da, u produkciji komercijalnih vesti,

(izveštavanju) važi maksima: ’novost je ono što remeti normalnost’. Ekstremna varijanta
ove maksime sadržana je u formuli čuvenog producenta CNN vesti, Džoela Čitvuda,
koja, u originalu, glasi: ’If it bleeds it leeds’. U prevodu znači: ’Ako (vest) krvari onda
predvodi’.

Polazi se od pretpostavke da je život: običan, miran, teče bez zastoja i prepreka,

preskriptivan, odnosno uređen, pod nadzorom, i sankcijama, zakona, i organa reda,
harmoničan.

Uz to, u produkciju vesti ’ugrađuju’ se i ranije ustanovljene, ali ne i javno istaknute,

ideološke norme dotičnog društva, koje funkcionišu kao konceptualne strategije ’našeg’
društva, ’našeg’ poretka.
Zbog toga, u razvijenim kapitalističkim društvima, negativni događaji, u drugim
zemljama i geografskim tačkama, nemaju takvu važnost, u vestima, kao što to imaju
događaji iz ’njihovog’, domaćeg okruženja. U velikoj meri izveštavanje iz sveta,
pogotovo iz tzv. ’trećeg sveta’, svodi se na izveštavanje o sušama, gladi, društvenim
nemirima i revolucijama, korupciji, itd.

Ovi negativni događaji, i pojave, u drugim sredinama, viđeni su, ne kao uznemiravanje i
narušavanje ’njihovih’ društvenih normi, već kao potvrda ispravnosti ’naših’ društvenih
normi.

Međutim, ustanovljeno je da ovakva matrica selekcije vesti, njihovog ’pakovanja’ i

predviđenog značenja, NE MOŽE da se nametne publici koja nije voljna da je prihvati, ili
publici koja je, u osnovi, usprotivljena ovakvoj praksi izveštavnja.

Recimo, opše prihvaćena matrica, u kapitalizmu, je sledeća:

a) Sindikati nešto traže
b) Poslodavci nešto nude
Kada bi ovi stereotipovi bili obrnuti, društvena ’stvarnost’ izgledala bi potpuno drugačije.

U ovu strategiju uključeno je i ostvarivanje veze između kritike i ’negativizma’ pa se,

tako, na primer, formira i seldeća kategorizacija:
a) Elitni pojedinci prikazuju se u njihovoj ’normalnosti’, u pozitivnom svetlu.
b) Podčinjeni pojedinci prikazuju se u njihovim delikventnim delima, u njihovoj
negativnosti.

D) poseduje karakteristiku iznenađujućeg, znači da su vesti, u osnovi, unapred napisane,

unapred pripremljene, a da reporter-izveštač upisuje-iznosi samo lokalne detalje.

Ovakva praksa (unapred formirane priče), u produkciji vesti, NIKADA ne sme biti
otkrivena široj javnosti. Najviše zbog toga što bi, ovo otkriće, poremetilo četvrtu
strategiju ’pakovanja’ događaja koja zahteva da vest izgleda, i zvuči, ’iznenađujuće’.

Strategija ’iznenađenja’, u vestima, služi da osigra utisak, kod publike, da nepredvidivost

stvarnosti nadvaladava konvencionalnost principa produkcije vesti. Publika MORA da
stekne utisak da realnost, da život sam, determiniše to šta je vest.

U cilju formiranja matrica, po kojima će publika lakše da prihvati utisak da stvarnost

opredeljuje šta je to vest, u produkciji vesti formiraju se pod-kategorije u koje se
događaji, odnosno medijske priče o njima, svrstavaju. Kada produkcija-producent vesti
odluči da je određeni pojedinac, ili događaj, ’vredan’ da postane vest, svrstava se u
određenu pod-katergoriju koja odražava odgovarajući segment ’realnosti’. Te katergorije
su sledeće: a) politika, b) ekonomija, c) spoljni poslovi, d) domaće vesti, koje mogu biti
’tvrde’ ili ’meke’, e) kultura-zabava, f) sport.
Ovakva kategorizacija stvara konceptualnu matricu u kojoj publika, ’sirove’ događaje,
može, trenutno, da prepozna i postavi u prihvatljiv skup konceptualnih odnosa. U ovoj
strategiji kategorizacije su agenti normalizacije pri čemu same katergorije moraju da
poseduje jednostavne i efektne strukturalne okvire.