Etika i ’realiti’ formati na televiziji prof.

Stanko CRNOBRNJA

Kako u Americi, najrazvijenijoj TV sredini, tako i u ostatku sveta, medijska preduzeća

kao da su, ponovo, ’otkrila’ činjenicu da su ’realiti’ formati izuzetno profitabilni.
Posledica ovakvog ’otkrića’ je prava eksplozija ’realiti’ formata, širom sveta, koja se
odvija u poslednjih nekoliko godina.

Najveći broj ovih produkcija spada u neuspešne TV programe. Po svakoj osnovi pa i

prema profitnom merilu. Sa druge strane, značajan broj ’realiti’ programa doseže visoku
popularnost, i gledanost, a pri tome uspeva i da uzburka javnost, a naročito one koji
profesionalno brinu o stanju kulture u društvu. Iako neki formati dosežu visoku
popularnost jasno je da to ne znači, istovremeno, da su, kao takvi, oni dobri za gledaoce
i društvenu zajednicu, u celini, niti to znači da samo zato što su gledani oni treba, bez
pogovora, i da se emituju.

Prvo, treba da se ima uvidu činjenica da ’realiti’ formati, na TV, nisu novost. Jedan od
najpolularnijih primera ove vrste zabave je, istovremeno, i jedan od najstarijih. Naravno,
radi se o ’Skrivenoj kameri’ (’Candid Camera). Autor originalne emisije, koja se kasnije
bezbroj puta, kao format, ponavljala širom sveta, Alen Fant, smislio je emisiju u kojoj je
tajno snimao ljude koje je dovodio u neobične, i čudne, situacije i okolnosti. Ovaj
program bio je decenijama veoma popularan, širom sveta, a njegove imitacije, i varijacije
mogu veoma često da se vide na mnogim TV kanalima, naročito u Zapadnoj Evropi.

Rečeno je, ranije, da čak i neki oblici kviz formata, formata koji je jedan od osnovnih TV
formata širom sveta, mogu da se podvedu pod ’reliti’. Najviše zbog činjenice da se radi
sa ’običnim’ dakle stvarnim (realnim) ljudima koji se, u TV studiju, dovode u neobične
situacije i priliku da osvoje dosta novca ili vredne nagrade.

’Realiti’ formati ’najnovije generacije’ značajno se razlikuju od gore pomenutih

prethodnika. Čak i savremeni nastavak ’Skrivene kamere’ koga producira sin Alana
Fanta, prihvata ’pravila’ današnjih ’realiti’ formata. A ta pravila (najčešće, ali ne u
svakom slučaju) zasnivaju se na ideji da se učesnici, u programima, dovedu u bolne,
uznemirujuće, ponižavajuće i sramotne situacije, kojima će se gledaoci smejati i koje će
gledaoce, iznova, zabaviti, i to upravo svojom okrutnošću, pa i vulgarnim odnosom
prema ljudima i životu.

Sigurno je da se ’realiti’ programi nebi proizvodili da nisu gledani. Postavlja se pitanje:

zašto su ovi programi toliko gledani? Mnogi teoretičari, pa i producenti programa,
odgovaraju da gledaoci, ovakve programe, smatraju ili veoma zabavnim ili toliko
šokantno vulgarnim da ne mogu da se odvoje od gledanja tih, neobičnih, i ponižavajućih
prizora. U svakom slučaju, odvajanje od određenog programa je veoma lako,
jednostvnom upotrebom daljinskog upravljača. Ali, ponižavanje, kao zabava, je daleko
kompleksniji i dugovečniji fenomen. I to ne samo u vezi sa televizijom već i u vezi sa
spektaklima i zabavom, koju iz tih spektakala dobijaju gledaoci, još od antičkih vremena.
U nemačkom jeziku postoji pojam, reč, ‘Schadenfreude’, koja se koristi da opiše
zadovoljstvo, i zabavu, koju ljudi izvlače iz gledanja drugih ljudi kada su gubitnici, ili
kada su oprhvljeni problemima. Ako se smejemo kada vidimo kako se neko oklizne i
padne to je ‘Schadenfreude’. Ako vam prija kada bankrotira neko, vama nemilo
preduzeće, i to je ‘Schadenfreude’. Ali, u ’realiti’ programima radi se, čak, o ljudima koji
su publici sasvim nepoznati (sem u formatima nazvanim VIP, gde se pojavljuju poznati
pojedinci, i gde primer zadovoljstva kada nemila kompanija propada, zamenjuje situacija
u kojoj neomiljeni lik, iz javnog života, biva ponižen, ili ’eksponiran’, kao slab).

Šta je to što je za publiku zabano kada posmatra patnju drugih ljudi? Svakako, može biti
da je po sredi neka vrsta katarze (olakšanja), ali katarza može da se dosegne, i doseže se,
kroz druge, najčešće igrane, dramske, akcione formate, tzv. ’fikciju’. Nije potrebno da se
posmatra stvarna osoba kako pati da bi se došlo do katarze. Jednostavno objašnjenje jeste
da je publiku srećna što se te, ponižavajuće stvari, ne događaju njoj već se pred njenim
očima događaju nekom drugom. Čini se da tome ide u prilog i pretpostavka da se, u
’realiti’ formatima, stvari odvijaju ’spontano’ i ’nenamešteno’ što, u poređenju sa
scenaristički oblikovanim pričama, koje tvore druge formate, stvara dodatnu dozu
zabavnog i uzbudljivog.

Činjenica je da učesnici ’realiti’ formata često pate u toku produkcije, i u toku boravka, u
okviru dotične serije. U mnogim zemljama dolazi do veoma oštrih sudskih sporova
između producenata ’realiti’ formata i učesnika u istim tim formatima. Učesnici se,
najćešće, žale na preterano teške uslove, ponižavanja, i vređanja najintimnijih aspekata
ličnosti i privatnosti.

Sa jedne strane, produkcija ovakvih programa je interesantna za investitore, i producente,

upravo zbog toga što je cena ovakvih formata znatno niža, u proizvodnji, od većine
drugih TV formata, a pogotovo od igranih, dramskih formata, koji zahtevaju punu
produkciju, sa glumcima, opremom, i zahtevnom postprodukcijom. Sa druge strane,
učestali sudski postupci, i odštete koje, mnogi učesnici, uspevaju da naplate od
osiguravajućih preduzeća, odnosno direktno od samih producenata, u mnogim zemljama
ugrožavaju nesmetan razvoj pa, čak, i opstanak ’realiti’ formata.

Producenti ’realiti’ formata nikada ne pretenduju da predstave svoje proizvode kao

vredne ili visoko kvalitetne. Jer, svi su svesni da ne moraju svi programi, u TV ponudi, da
budu umni, da obogaćuju intelekt, i obrazuju. Pa, ipak, stalno se postavlja pitanje zašto
producenti iznova prave nove i nove, na izgled sve surovije varijante ’rijaliti’ formata.
Advokat iz Los Anđelesa, Beri Langberg, koji je zastupao bračni par učesnika u jednom
realiti’ formatu’ nema nikakvu dilemu o razlozima, i načinima, na koji se ovi programi
proizvode. On kaže: ’Ovakvi programi proizvode se isključivo da bi se, u njima, učesnici
ponižavali, sramotili ili zastrašivali. Producentima nije ni najmanje stalo do ljudskih
osećanja. Njih ne zanima da budu pristojni. Njih jedino zanima novac.’
Jasno je da producenti ’realiti’ formata sve te neprijatnosti, ružne situacije, ponižavanja i
napetosti, bez mnogo simpatija prema učesnicima, koje zapravo koriste samo kao
sredstva da dosegnu svoj cilj, vide i kao ’cenu uspeha u ovom poslu’ i povod da se, u
samim produkcijama, uslovi učine još surovijim.

Jedna od privlačnosti ’realiti’ formata jeste i pretpostavka da su ti formati zaista ’stvarni’,

odnosno, da nemaju unapred pripremljena scenarija i da se situacije, i radnje, u emisijama
odvijaju spontano, odnosno ne planirano. Tu se stvaraju i osnovni etički problemi. I to
zbog toga što ’realiti’ formati ni izdaleka nisu toliko ’stvarni’ kao što to predstavljaju
javnosti. U igranim, dramskim formatima, od publike se ne očekuje da veruju u to da
radnja odražava stvarne živote glumaca. Sa druge strane, u ’realiti’ formatima od publike
se očekuje upravo to, da poveruje kako ono što vidi ’realno’ odražava živote učesnika.
Iako su ti životi, u toku produkcije, podvrgnuti veoma detaljnoj montaži, kao i brojnim
nameštenim, i sa strane namerno izazvanim, iskontruisanim, situacijama.

Sada je već očigledno da ’realiti’ formati traže, nalaze, podstiču i stalno iznova prikazuju
sterotipne učesnike koji, često, u sebi nose jake doze šovinizma, agresivnosti,
nametljivosti, hvalisavosti, arogancije, i gluposti. U Americi, uočeno je da, u brojnim
’realiti’ formatima, obavezno postoji lik koga Africana.com naziva ‘The Evil Black
Woman’. Odnosno ’Zla crna žena’ koja ima sledeće karakteristike: drska, agresivna,
stalno upire prstom u ljude, neprestano popuje, i prekoreva druge, i svima daje uputstva
kako treba da se ponašaju. Naravno, ako se bolje pogleda, i u domaćim ’realiti’
formatima stalno se ponavljaju određeni likovi koji, po svojem ponašanju, podsećaju na
upravo dat opis ’Zle crne žene’.

Danas, posle iskustva sa brojnim ’realiti’ formatima može da se primeti određeni ’šablon’
u biranju likova koji se, zapravo, ne razlikuje mnogo od ’šablona’ koji se primenjuje
prilikom produkcije igranih, dramskih, akcionih programa. Postoji slatka i naivna osoba,
iz malog mesta, iz unutrašnjosti, koja se nada slavi i bogatstvu, a da pri tome ne izgubi
svoja čestita ’malo-građanska’ uverenja. Postoji i devojka, ili momak, koji je ’u fazonu’
da juri žurke, i dobro ’zezanje’, i koji uvek, svojim napadnim traženjem provoda, šokira
ljude oko sebe. Tu je i nezaobilazna zla žena (gore opisana) ili opaki muškarac, koji
zagorčavaju život svima tako što se stalno ubacuju u svaku situaciju, čak i kada nisu
pozvani. Lista ovako sklopljenih ’likova’ je digačka. Ali se oni redovno ponavljaju i čine
ključ u tzv. ’kastingu’ za ’rialiti’ formate.

Tod Bojd, profesor univerziteta južne Kalifornije kaže: ’Mi dobro znamo da su sve te
emisije podvrgnute intenzivnoj montaži, i da su tako izmanipulisane da stvore likove koji
izgledaju stvarno, u stvarnom vremenu. Ali, u stvarnosti, ono što je po sredi jeste
konstrukcija. Jer celokupna produkcija ’realiti’ televizije zasniva se na stereotipskim
likovima. Ona u celini zavisi od istovetne ’sirovine’, od lako prepoznatljivih likova i
peizora. Postavlja se pitanje zašto ta, uvek ista, ’sirovina’ postoji? Zašto su ti, na uvek
isti način, prepoznatljivi likovi, u formatu koji bi trebalo da je neplaniran i bez scenarija?

Odgovor je: zato što je upravo u tome priroda zabave.

Kako se ’tipski’ likovi pojavljuju u ’realiti’ formatima? Prvo, i sami učesnici, u ovim
programima, ponašaju se po određenim, zamišljenim, ili nasleđenim, streotipskim
’šablonima’ misleći, čak i podsvesno, da će upravo takva vrsta ponašanja da im donese
popularnost kod gledalaca, opstanak, pa možda i pobedu u ’realiti’ trci. Drugo,
producenti ’realiti’ formata i sami se odlučuju za izbor i podsticanje upravo takvih
’likova’ i takvih ponašanja. Takvom ponašanju najčešće daju podršku uz objašnjenje da
je to prava motivacija i način da se stigne do pobede u poslednjoj emisiji.

Realiti programi na televiziji nisu dokumentarni programi. Učesnici se na dovode u bilo

kakvu situaciju da bi se videlo kako će se u toj situaciji i da se ponašaju. Situacije u
’realiti’ formatima su u velikoj meri nameštene, predeterminisane, određene i promenjene
da bi se publici činile što interesantinijim.

Zakon komercijalne zabave nalaže da se zabava, u velikom broju slučajeva, proizvodi

kroz plasiranje konflikta. Zbog toga i u ’realiti’ formatima producenti stvaraju i izazivaju
konflikt i tamo gde on ne postoji. Ako se konflikt ne razvije, u dovoljnoj meri, u toku
samog snimanja, onda se u postprodukciji, upotrebom montaže i načinom na koji se
različite situacije dovode u montažnu vezu stvara, ili znatno pojačava, upravo konflikt.
Rešenje se nalazi u onome što producenti odluče da otkriju ili da sakriju od gledalaca.

Ako je jasno da producent stvara određeni TV proizvod, sa eksplicitnim predumišljajem

da zaradi novac, tako što će druge ljude da podvrgne neočekivanom ponižavanju,
vređanju i podsmehu, onda se postavlja i pitanje moralnosti takvog producentskog
postupka. Ne postoji prihvatljivo objašnjenje za takav producentski pristup. Pogotovo ne
može da opstane argument, koji se veoma često čuje, a to je da ’narod to želi da gleda’.
Jer producenti su ti koji, svesno, ostvaruju takve programe sa takvim, ponižavajućim
situacijama, i odnosima. Sama činjenica da producenti žele da drugi ljudi dožive
poniženje, muku, patnju i sramotu i to samo zbog toga da oni (producenti) na taj način
uvećaju svoju zaradu pokazuje totalnu nemoralnost takve prakse. Uporno nastavljanje
takve prakse je, naravno, još gore, i ono, takve producente, svrstava u moralno i etički
neprihvatljivu ’zonu sumraka’.

U analizi etičkih i moralnih parametara, koji vladaju u produkciji ’realiti’ formata,

pojavljuje se i pitanje etičnosti onih koji reklamiraju svoje proizvode, i usluge, u takvim
programima. Novac od reklama koje se pojavljuju u ’realiti’ programima u velikoj meri
omogućava produkciju upravo tih istih programa tako da, i tu, postoji određen stepen
moralne odgovornosti. Pravilna etička i moralna pozicija bila bi ona pozicija sa koje se
odbija bilo kakvo učešće u programima koji namerno izazivaju ljudsku patnju,
ponižavanje, sukobe, i agresiju. Nemoralno je da se takva, nehumana stanja, izazivaju čak
i iz ’čiste zabave’, a kamo li da se izazivaju zbog zarade ili, još gore, da se plati da bi se
izazvala.
I sami učesnici u svemu tome imaju određene moralne odgovornosti. U formatima koji
’presreću’ totalno slučajno, ljude po ulicama, kao što je to slučaj u ’Skrivenoj kameri,
moralna odgovornost slučajnog prolaznika (učesnika) skoro i da ne postoji. Ali, mnogi od
učesnika u drugim ’realiti’ formatima su dobrovoljci koji, čak, i potpisuju formalnu
dozvolu za emitovanje takvog, izazvanog, manipulisanog televizijskog ’dešavanja’.
Dakle, izgleda kao da dobijaju ono što i zaslužuju? Ali to nije uvek tako.

U papirima (dozvolama za emitovanje) najčešće se ne naznačava sve što će se, u toku

programa, i desiti. Na neke od učesnika vrši se pritisak, najčešće oko sredine trajanja
’reliti’ formata, da pristanu i potpišu nove, dodatne uslove koji im, navodno, pružaju
šansu da stignu do same pobede. Ako ne potpišu dotadašnja patnja je sve što mogu da
imaju. U svakom slučaju, želja producenta da, zbog sticanja profita, druge ljude izloži
patnji i ponižavanju, ostaje nemoralna. Čak i onda kada učesnik pristane da bude predmet
ponižavanja i za to dobije novac.

I, na kraju, gde su, u toj jednačini, sami TV gledaoci? Ako neko gleda takve programe
zašto to radi? Ako se ispostavlja da se neko zabavlja gledajući kako se drugi muče i pate
to jeste moralni problem. Poneki, jednokratni slučaj takvog načina zabave možda i ne bi
trebalo da izazove velika preispitivanja, ali svakodnevne doze, uz udarne, vikend
maratone, gledanja i izvlačenja zabave, iz ovakvih programa, predstavljaju sasvim drugu
i prilično zabrinjavajuću kategoriju. Uobičajene su teze da ljudi, u navodnom vremenu
otuđenosti, u kojem se planeta, opet navodno, već duže nalazi, teže da se uključe u živote
drugih ljudi, makar i na taj televizijski, ’realiti’, voajerski način. Psiholozi tvrde sledeće.
Što smo dalje jedni od drugih, kao pojedinci, to lakše i spremnije možemo da
’objektivizujemo’ jedni druge i da, u toj distanciranosti, izgubimo sposobnost da
saosećamo, da iskažemo empatiju prema onima, u našem okruženu, koji pate. Činjenica
da se sve to doživljava ’na televiziji’, dakle virtuelno, a ne direktno, i neposredno pred
samim gledaocem, celom iskustvu ’realiti’ programa, u moralnom smislu, daje
’izmišljeni’ i, zapravo, nestvran ton.

Ne radi se o tome da se zabrani gledanje ’realiti’ programa na televiziji. Ali motivacija,

koja nekoga pretvara u redovnog, pa i strasvenog ’konzumenta’, ovih formata, jeste etički
sumnjiva. Radi se o tome da se shvati zašto, zapravo, medijska preduzeća proizvode i
publici serviraju upravo ovakvu vrstu programa. I naravno radi se o tome da svaki
gledalac shvati šta je to što njega-nju, zaista, privlači da redovno gleda ovakve programe.
Tada može doći do spoznaje da i motivi gledalaca, sami po sebi, nisu baš naročito čisti i
privlačni.