FENOMEN: SITKOM

Naša voljena TV porodica

„Dok gledamo sitkom, mi gledamo sebe, a kada ga raščlanjujemo, postajemo svesniji od

čega smo napravljeni“, navode teoretičari TV žanrova. Zato možemo da kažemo da sitkom
nije samo priča o fiktivnim junacima u TV epizodama od dvadesetak do trideset minuta, to je
najpre priča o nama i o društvu u kom živimo.

Televizija je doživela ekspanziju u Americi posle Drugog svetskog rata. Godine 1941.
direktor glavnog proizvođača televizora Dejvid Sarnof predvideo je da će preseljenje
stanovništva iz centra grada u predgrađa pratiti potreba za zabavom u domu koju pruža TV.
Ovo se ostvarilo desetak godina kasnije. Televizija je prvo bila prihvaćena u barovima u
centru grada gde su gosti najviše gledali reprize utakmica, što je bilo analogno okupljanju na
samoj utakmici, jer su mahom muškarci tamo mogli da se ponašaju i osećaju slobodno kao da
su na tribinama.

Statistika kaže da je već 1955. dve trećine američkih domova imalo televizor, što je značilo
približno trideset šest miliona aparata.

Sa navikama se u novom vremenu menjaju mnoge druge stvari. Recimo, kako se žene ne bi
osećale zapostavljeno jer su uglavnom provodile vreme u kuhinji, nastala je tzv. „američka
kuhinja“, a ona je podrazumevala obavezan TV aparat na radoj površini ili na posebnoj
polici. Televizija je počela da se obraća ženama kao najvećim konzumentima i simbolima
doma. Reklame su nudile svašta, kao u doba radio prijemnika (TV žanr sapunska opera dobio
je naziv prema reklamama za sapune i kućnu higijenu koje su se emitovale u okviru radijskih
serija koje su slušale domaćice).

Podržavajući vladajuću ideologiju koja favorizuje porodičnu zajednicu i želeći da svim

članovima domaćinstva istovremeno ponudi zabavu okupljajući ih pred ekranom, televizijske
stanice počinju da govore o televizijskim porodicama. Bilo je jasno Amerikancima da je
sitkom žanr veoma pogodan za emitovanje na televiziji pa tada popularne radijske komedije
situacije premeštaju u novi medij. Gotovo cela radnja smešta se u dnevni boravak čime se
oponaša situacija u kojoj se nalaze sami gledaoci. Kako bi publiku držali što bliže svom
programu, televizije epizode emituju svakodnevno. A scenario su pisali poznati pisci,
uglavnom danas za sutra.

Poznata je rečenica Bernarda Šoa: „Kada je nešto smešno, potražite skrivena značenja“. Pre
nego na druge televizijske žanrove, ovo može da se odnosi na komediju situacije. Najpre
zbog toga što je ona, govoreći o društvenim odnosima, obavezno morala da uključi društvene
prilike u kojima žive junaci sitkoma kao i odnos junaka prema kontekstu i dominantnoj
kulturi.

Tako sitkom omogućava ozbiljnu kritiku društva. On ima mogućnost da kroz smeh otvori
teme koje preispituju vladajuće ideologije ili govore o negativnim njenim aspektima. Kroz
sitkom su se provlačila pitanja gej odnosa, uloge žene u falocentričnom, muškom svetu,
pitanje razvoda u konzervativnoj sredini, pitanje rasne segregacije i pozicije obojenih u
kulturi koja favorizuje belu rasu. Ipak, ma koliki subverzivni potencijal sitkom imao, on ga
uglavnom izneverava i ostaje na strani poznatih društvenih vrednosti.

Ovo je veoma stabilan žanr koji se već formiran preselio sa radija na TV i do današnjih dana
ostao skoro nepromenjen. Posebno se nije menjala njegova narativna struktura, a ona je vrlo
jednostavna: status quo – ritualna greška – ritualna naučena lekcija – status quo. To jest,
stabilno stanje, koje zatičemo na početku svake epizode, poremeti se određenim problemom,
cela se epizoda bavi njime, zatim se on rešava i sve se na kraju završava tamo gde je počelo.
Stalno podsećanje na jednu te istu situaciju, obavezna destabilizacija i ponovna stabilizacija
ukazuju na osnovnu postavku: u sitkomu se stvari ne menjaju, sitkom propagira stalnost.
Takođe, on nas uči kako da budemo tolerantni, kako da prihvatamo članove naše porodice i
živimo u harmoniji uprkos svim nesuglasicama i problemima. Bez velikih svađa i ratova. To
je njegova vaspitna uloga.

Imamo dve vrste setinga u sitkomima: dom i posao. Ali imamo samo jednog glavnog junaka.
To je porodica. Ona može da bude krvna porodica („Kozbi šou“, „Svi vole Rejmonda“) ili
može da bude surogat porodica („Seks i grad“, „Ali Mekbil“, „Prijatelji“, „Vil i Grejs“) –
zajednica sačinjena od prijatelja ili kolega. Može da bude pervertirana, neobična porodica kao
„Porodica Adams“ ili porodica sa neobičnim članovima kao „Alf“. Porodica bez određenih
uobičajenih članova: „Dva i po muškarca“. Bilo kako bilo, uz sve varijacije porodične
jedinice na koje možemo da naiđemo, ostaje ovo: sitkom traži postojanje kvaziporodične
strukture da bi zadovoljio potrebe gledalaca, zato što se obraća gledaocima kao članovima
porodice.

U svakoj podeli sitkoma imamo mogućnost da naprvimo i ovu distinkciju: progresivan ili
konzervativa tekst. Recimo, sitkomi koji govore o krvnoj porodici obraćaju se
konzervativnijim delovima društva. Oni favorizuju porodične vrednosti. S druge strane,
sitkomi koji govore o zajednicama prijatelja ili kolega više su kritički orijentisani prema
idejama dominantne kulture. Oni se mahom obraćaju mlađim gledaocima. U njima je
razbijena porodična celina kao konzervativna preporučena zajednica i otvaraju se teme koje
mogu izgledati vrlo avangardno u odnosu na one koje se pokreću u sitkomima o krvnoj
porodici, ili one o kojima se ćuti. „Vil i Grejs“ otvara problem gej kulture i njene pozicije u
društvu, „Elen“ takođe. „Seks i grad“ okreće odnose na koje smo navikli: protagonistkinje se
ponašaju na način koji je bio dominantan model vezan isključivo za prototip muškarca u
patrijarhalnoj zajednici. Još rani sitkomi govore o tabu temama društva: „Volim Lusi“ o ženi
koja ima potrebu da izađe iz uloge domaćice u koju je gura muž, „Džefersonovi“ pokreće
pitanje razvoda.

Sitkomi smešteni u poslovni ambijent, gde članove porodice igraju kolege namenjeni su
ideološki svesnijoj publici, mlađoj. Za njih je krvna porodica na kakvu smo navikli
konzervativna, oni ruše porodične vrednosti iako često nose porodičnu formulu. Takođe, ovi
sitkomi govore više o seksualnoj hemiji nego o profesionalnom angažmanu. Ove serije su
opsesivno posvećene situacijama u vezama, dok je bilo koji poslovni problem samo okvir u
kome se razmatraju ljubavna pitanja. Dobar primer za to je serija „Ali Mekbil“.

Treba pomenuti i razliku između sitkoma i sapunske opere. Prvo, sapunska opera nema
narativnu strukturu sitkoma, radnja se ne odvija po stalno istom kružnom modelu već postoji
priča koja je linearna. Istina, sa mnogo dodatnih priča, što usporava ili zaustavlja vreme.
Takođe, dok sitkom govori o porodici i kući, sapunska opera uglavnom govori o dešavanjima
u komšiluku. Oba televizijska žanra na sebi svojstven način održavaju vezu s publikom.
Sapunske opere tako što iz sveta serije šalju teme u realan svet i gledaoci nastavljaju njihov
život razgovorima o njima ili likovima, a sitkomi tako što specifične šale ili gestovi
protagonista postaju deo svakodnevne komunikacije. Ponavljanje istih gestova ili mimike
jedan je od najuspešnijih načina održavanja veze s publikom.

Šta čini sitkom toliko neodoljivim žanrom i na čemu se zasniva njegova neverovatna
popularnost?

Dnevni događaji, uobičajene situacije kroz kakve često prolazimo i mi sami, porodične veze
o kojima razmišljamo i odnosi zbog kojih se nekad nerviramo, sve to možemo da gledamo u
sitkomima. Situacije u sitkomu se zasnivaju na dinamičkim odnosima, one često donose pred
gledaoce konflikte u kojima svi možemo da se prepoznamo.

Isto tako, sitkom izlazi u susret našoj (nekad skrivenoj, nekad nesvesnoj) potrebi da odvojimo
sebe od drugog, da diskriminišemo, da favorizujemo grupu čijim se članom osećamo, te da se
prema usvojenim pravilima naše grupe i držeći stranu našem vrednosnom sistemu, borimo za
dominaciju. Tolerancija koja je u osnovi sitkoma može da nam pokaže kako je moguće živeti
u miroljubivoj koegzistenciji sa „drugim“, pa da se i nakon varnica može uspostaviti mir i
krenuti dalje. Sve to sitkom čini zabavljajući nas i dajući nam mogućnost da se nasmejemo i
sebi i drugome i da jedva čekamo sutrašnju epizodu koja će na šarmantan način prikazati
našu sliku u ogledalu, nekad karikiranu, nekad preteranu, ali uvek prihvatljivu, bezazlenu.
Tako nam ovaj televizijski žanr daje mogućnost ne samo da prihvatimo suživot sa onima koji
nam remete udobnost već i da bolje sagledamo i prihvatimo svoje hirove ili mane.

ANTERFILE 1:Televizijski sitkomi su možda zabavni, ali nikad nisu samo zabava.

ANTERFILE 2: Kada otklonimo prvi sloj koji nas uveseljava, sitkom nam pokazuje koliko
važnih i ozbiljnih tema leži ispod lakog, zabavnog teksta.

ANTERFILE 3: Zbog svoje neverovatne popularnosti i jake prijemčivosti, sitkom je podoban

za neprimetno vaspitavanje publike.