НА БИОЛОШКОМ САТУ ЈЕ 5 ДО 12

Често мислим о природи. Наравно, не само о природи, већ и о њеним многобројним

богатствима. Богатствима која су природни лек за душу и тело. Та богатства нас
испуњавају чарима света Земаљског.

Природа се увек може искористити на леп и јединствен начин у разне сврхе које су
потребне савременом човеку. Нажалост, у већини случајева, није тако. Данас се
природа углавном уништава у огромним количанама које никако не пријају биолошком
сату на чијим казаљкама живот проводимо. Тај сат откуцава од самог почетка
постојања света па све до дана данашњег. Казаљке на том великом природном сату се
протеклих година вртоглавом брзином крећу ка дванаестици где ће у једном тренутку
стати и тако ће биолошко срце престати да куца.

Многи кажу да је судбина човечанства пропаст, док други кажу да наде увек има. Као и
друга половина, лично сам оптимиста који сваког јутра живи у нади да ће доћи боље
биолошко сутра. Заједно се боримо да пробудимо,наизглед успавану, свест човечанства
којом се можемо борити свим средствима до краја који се назире и до кога ћемо врло
брзо доћи ако не предузмемо оно што природа од нас очекује. Сигуран сам да можемо
духом освежити довољно загађену природну средину која чезне и жуди за свежим
ваздухом ког има све мање и мање. Крајње је време да се дозовемо памети и покренемо
еколошки део у себи за који верујем да нам је свима урођен,само је код неких развијен
више, а код неких мање.

Наша планета не постоји само зато да би се подвргла нашим заповестима. Она постоји
да би људи који живе на њој живели у цвећу које је пуно црвених, жутих и пурпурних
боја. Латице тог цвећа опадају и суше се и тако постају део мртве природе чија
грозница покорава човечанство.

Послао бих јаку поруку становништву света која би гласила: „Размишљајмо својом
главом како бисмо казаљке на биолошком сату вратили на почетак. Мислимо о томе
како ћемо сви нестати уколико се будемо правили да сами не можемо спасити свет. Као
појединци не можемо заштити себе. Можемо једино као уређено и савесно друштво да
дамо свој максимум и тако заштитимо оно што су наши преци штитили током целог
свог живота. Зато што оног тренутка када схватимо шта смо урадили са својом
околином, биће касно. Казаљке ће се спојити заувек.“

Душан Цвејић I3

Пожаревачка гимназија.