Seminarski rad

Profesor: Boris Isaković

Sam.Str.Sar: Miljan Vojnović

Student: Rade Perović Saradnik: Filip Đurić

Sam komad, po svim izvorima, je opisan kao crna komedija. Mada nakon čitanja i
preobraćanja rodova iz muških u ženske shvatio sam da se upravo tom promenom
daje još više na morbidnosti, ali kako komad u isto vreme postaje i crnji, postaje i
još više komičan.

Dobijamo nov svet, svet kojim mahom upravljaju žene sa elementima jakog
temperamenta i eksplozivnosti. Sve osim Mirke imaju kratak fitilj, kod starijih
generacija ,posebno kod Aksentije, iskra koja pali taj fitilj je strah od smrti, koji se
pretvara svaki put u otvoreno grđenje mladih naraštaja, koji po njenom uverenju
samo čekaju čas da je otruju na kvarno i preuzmu svu imovinu za sebe. Imovina se
spominje i vrednuje u porodici kao najveće blago, nakon Pantelijine smrti, Lakica i
Aksentija pokušaju da falsifikuju testament preminule. Čitajući svoje verzije
testamenta pripisuju kompletno nasledstvo sebi. Dok sa druge strane Pantelija kao
najstarija u celom rodoslovu ostavlja sve samoj sebi, jer kao što i sama u komadu
kaže „Ove reči govorim u pero advokatu Nikoliću, jer u vas deco nemam nimalo
poverenja. Žao mi je što ste moje, a ne deca nekog mog neprijatelja, jer ko je vas
poznavao, ne mora se bojati pakla, sa đavolima će mu biti lepše i prijatnije.

Pantelijine poslednje reči nam dovoljno govore o karakterima porodice i na šta su

sve spremni.

Preobražajem uloga iz ženskih u muške cela priča dobija nove kvalitete jer kao da
stvaramo potpuno novi svet gde postaje normalno da su u muško ženskim
odnosima žene dominantnije. Realnost koju poznajemo postaje izokrenuta i
moraćemo da prihvatimo da u tom svetu izopačenosti, sve postaje normalno i
razumljivo, jer ako možemo da vidimo ženu koja ubija muškarca udarivši ga
kolima i potpuno opušteno hoće da ga ostavi pored puta i nastavi dalje, onda
menjamo i genetiku i biologiju muškaraca i žena. Jer dolazimo do potpunog
besmisla u kom ne možemo da odredimo šta se prihvata kao normalno. Odjednom
sve postaje normalno, a verovatno prihvatanjem te realnosti, koja kao da se
preobražava u naučnu fantastiku ili možda neki mit ili legendu, otvaramo
mogućnosti da zapravo onda ništa nije nemoguće i sve je moguće opravdati, jer
ako se mogu iskopavati mrtvaci sa groblja već dvanaest godina i da to sve rade
žene onda se ne trebamo čuditi ako na njihovim vrbama vidimo grožđe.
Jagoš Marković je 1996. u Novom Sadu postavio komad sa ženskom porodicom
Topalović, takođe i Milica Kralj u Zvezdara teatru 2013. postavlja predstavu istog
karaktera.

Kopajući po internetu rečenica koja mi je najviše zapala za oko od svih članaka o

Marantoncima sa ženskim Topalovićima je definitivno ova: „Ako muškarci i žene
zamene neke bazične genetski predodređene radnje, dolazi do tektonskog
poremećaja.“

Mislim da time dobijamo izopačen svet, svet ispunjen mržnjom, gde se o ljubavi ni
ne misli. Jedine bitne stvari su imovina, pare i moć. Bezobzirnost, pohlepa i mržnja
postale su osnovne ljudske osobine.