Др Весна Марјановић, муз.

саветник
Етнографски музеј у Београду

ФАШАНГЕ У ГРЕБЕНЦУ
Осврт на покладна догађања румунског становништва у јужном Банату
I
Mагијски ритуали и њима одговарајућа веровања, као и други обрасци
понашања разликују се у појединим крајевима Србије. Није их могуће посматрати
једнообразно због тога што имају дивергентно порекло које се повезује са
различитим пореклом и припадности етничким целинама, аспектима људске
делатности условљене природно-географском средином, друштвено-историјским
наслеђем и верским опредељењем. У контексту ритуала са маскираним
учесницима, па и у поворкама које су још увек актуелне у време месопусне или
беле недеље постоје разлике у појединим регионима широм Европе.
Готово да све заједнице и у нашем окружењу поседују у својој обредној
пракси ритуале у којима доминирају маскиране поворке. Код православног
становништва покладе се обележавају у осму, односно седму недељу пред Ускрс и
то време се назива у народу месопуст, месојеђе, а завршава се на Белу недељу,
последњи дан пред ускршњи или Велики, часни пост. Одликују се поред осталих
радњи и посебном врстом понашања манифестованом кроз поворке са маскираним
учесницима, које обилазе насеља и прикупљају дарове, или пак пролазе кроз центре
насеља у форми дефилеа. Код католика, време одржавања маскираних поворки
негде траје од Божића до Пепељаве среде, док има средина у којим се одржавају
само последња три дана пред пост (недеља, понедељак и уторак). Ти дани се још
од раног средњег века називају Quaresmiaux, тј. означавају време када је дозвољено
маскирање, неумесне шале, игра и плес на улицама, разуздано понашање, које
најраније почиње 2. фебруара.
Како су у овим приликама битни маркери за разумевање културних
збивања маска и маскирање покушаћу да дам нешто ближе одређење ових појмова.
Маска скрива лице или део лица, али маска је и целокупни костим којег носи

1
маскирана особа. Тако се за маску у грчком језику каже deikelon што значи појава,
душа, фантом, маска; у латинском larva је душа умрлог, маска; walapauz, на
ломбардијском означава дух ратника палог на бојном пољу, маску; scema, на
старонемачком је појава, сен, маска. Исто тако mascus или masca, на ломбардијском
означава у основи мрежу којом је омотан леш (сврха мреже је спречавање повратка
на земљу) а може се односити и на сам дух покривен мрежом, утвару, маску. Према
неким ауторима реч маска потиче из предлатинског субстрата италијанског корена
маска а означава црно, тамно.
У савременом одређењу речи маска, подразумева се потпуно или делимично
прекривање нечијег лица да би се прикрио идентитет тако што се оставља само
отвор за очи, или су то, гротескне или комичне представе лица да би се неко
уплашио или забавио ..., прекривање лица у циљу спровођења ритуала ... Често се и
под термином маска подразумева лажно лице од картона, пластике и сл. које се
ставља преко лица ради прерушавања или прикривања сопственог идентитета.
Данас је маска је и све што се нацрта на лицу, сваки знак који помаже промени
понашања и доприноси извођењу замишљеног.
Маска је, према томе предмет који у ужем смислу речи прекрива предео
главе. Може се посматрати као „ново" лице, „лажно" лице, а истовремено, то је
реквизит који не покрива само лице, већ је део укупног костима помоћу којег се
неко прерушава. На простору Србије за маску се каже маска, лик, образина, увида,
лорфа, ларфа, страшило, зевало, зев.
Маска и маскирање није само начин преодевања и преображаја према
спољњем изгледу једне индивидуе, већ је то и стање свести, као и укупно
понашање, радње и игрокази које такве особе чине или изводе да би се представиле
у својој средини. Јавља се заправо у свим лиминалним фазама једног друштва. С
обзиром на то да се маске и маскирање налазе у сталном кретању и да се често
актуелизују или маргинализују као последице унутарњег стања у друштву,
преношење културних елемената из једне средине у другу вршено је, а оно се
догађа и данас, и са миграцијама становништва на свим нивоима. Појаве које су
блиске данашњем времену везују се и општим токовима глобализација појединих

2
културних облика, као и стварањем њихових нових форми у својеврсном
интеркултурном дијалогу.
Уочено је како су се посебно на северним просторима Србије, у Војводини
развили одређени игрокази типа commedia dell' arte. Претпостављам да је до тога
дошло под утицајем немачких насељеника у XVIII веку који су донели јаку форму
покладних сеоских забава. Томе у прилог ишла је касније и политика католичке
црква која је на известан, прећутан начин одобравала све врсте ових ритуала пред
ускршњи пост. У привидном нереду који се тада успоставља на улицама
војвођанских насеља, уочено је како су ритуали заузели место у идентитетском
одређењу, па су тако неке средине развиле себи својствене особености (као на
пример Румуни у Гребенцу, Срби у Крушчици – Банат; Срби, Хрвати и Шокци у
Голубинцима и Новом Сланкамену у Срему; Мађари у Итебеју; и други).

II
Како ритуале у којима се појављују маскиране поворке одликује
представљање са специфичним визуелним ефектима овом приликом представиће се
покладно маскирање код румунског становништва у Гребенцу, насељу поред Беле
Цркве у јужном Банату.
У фашангама уопште, па и у Гребенцу маскирају се млађи мушкарци,
омладина и деца, оба пола. За прерушавање користе разне текстилије тако што се
њима огрћу (ћилими, испод чаршава „шлинговани" столњаци), носе пиџаме, женске
кућне хаљине, мини сукње, делове војничких и радних униформи, лица гараве или
стављају пренаглашену шминку, главе повезују марамама, носе капе, навучене
поцепане чарапе. Готово сваки маскирани прекрива лице текстилом, да приликом
опхода кућа остане непознат. Појединци носе и маске (лорфе) домаће израде или
куповне, набављене у иностранству. У прошлости су поред чађи за бојење лица
користили и мед који размазују по лицу, а преко њега залепе гушчије или кокошије
перје. Носе старе ципеле, гумене чизме, чарапе преко ципела. Говоре измењеним
гласом, више крештавим и у нижим тоновима. Певају песме које се и иначе певају о
сваком другом слављу али је акценат на што ласцивнијем садржају. У комуникацији
са публиком и домаћинима труде се да буду веома тајанствени и непрепознатљиви.

3
Буку праве помоћу ударања у пластичне флаше и канте, окрећу чегртаљке, развлаче
старе хармонике, ударају клепетушама и моткама, или пак имају у пратњи праве
оркестре.
Покладне игре у Гребенцу – Faşancu la Grebenaţ (рум.), развијале су се као
празник и ритуал у којем се обележавају дани пред ускршњи пост, али су се током
времена надградили и одликују се са толико особености у извођењу тематских
сцена и пратећих, готово независних програма да се савремене фашанге - faşancu –
тумаче као маркер мањинске заједнице који је различит од других (Срба и Рома).
Фашанге у Гребенцу поред тога што се сврставају у ритуале годишњих обичаја, у
исто време представљају и један од симбола румунског идентитета у овом делу
Баната, као и симбол културних одлика становништва у Гребенцу. Ритуал
подразумева преподневни опход домаћинстава током прва два дана Белих поклада,
а потом се поворке окупљају у поподневним часовима у центру села, где све до
вечери траје забављање. У суботу, на крају те седмице, врши се традиционално
мирење завађених, што је општа одлика у контексту покладних догађања.
Сценарио покладних догађања припрема се унапред и у његовом креирању
учествују све структуре у насељу попут председника месне канцеларије, директора
школе, представника друштвених и политичких власти. Структуру фашанки
одликује динамичност али истовремено и пулсирајућа мешавина прописаног реда и
израњајућег хаоса. Прописаног реда утолико што догађања имају понављајући,
строго формализован (у смислу времена, места, учесника, симбола и вредности на
које се скреће пажња) и стога предвидљив карактер. Хаоса утолико што скоро сваки
формализовани елемент ритуала може постати оквир за испољавање спонтано
импровизованих, дакле непредвидљивих индивидуалних значења.
Првога дана ритуала током преподнева селом иду групе младића калушара
(căluc'eri). Одевени су у стилизовани румунски мушки национални костим. 1 Уз
пратњу музичара (у 2005-ој години традиционални инструменти фрула и гајде,
потом виолина, замењени су кларинетима и другим дувачким инструментима) и
свога вође којег називају vătavu, улазе у домаћинства изводе ритуални плес и

1
Потребно је нагласити да су калушери као обредна поворка у традиционалној румунској култури
присутни у време празника Духова, али на овим просторима њихова обредна игра се представља у
време фашанги.

4
након чашћења добијају дарове углавном - јаја. Калушари су добродошли у сваком
домаћинству. По завршетку калушерског опхода, младићи се преодевају у ликове
који учествују у поворци покладних сватова неки пут истога дана поподне, али
чешће наредног дана, у уторак или у суботу, када се покладе и завршавају. Улога
калушера у фашангама је амбивалентна. Својом појавом у националном костиму
обавештавају о пореклу и указују на непосредну везу са матицом, а у поворци
покладних сватова придружују се сценарију фашанги прихваћеном на целом
простору средњоевропске и балканске територије. Када одиграју са девојкама коло
и друге игре на сред села, калушери се преоблаче у кући младића који је одређен да
буде млада у покладним сватовима, потом се придружују поворци која се креће
горе-доле главном улицом села.
Специфичност поворки које се формирају и дефилују кроз центар села
огледа се у сценографији – покретним сликама на тракторским приколицама.
Дефиле започиње са организованом школском децом, која на приколицама уз
коришћење симбола румунске народне културе (украшавање ћилимима,
текстилијама, натписима на матерњем језику) представљају нпр. сценографију и
радње везане за пролеће, неке занате и удружења (у 2005. години представљали су
пекарски, ковачки занат, ловце, ватрогасце, музичаре). Гребенчани су у припремању
маски и маскираних група увек актуелни, духовити, али и помало иронични – ако је
удовица погрешила, споменуће је; ако су локалне власти прикупили новац
наменски а он се „загубио“, пронаћи ће се као садржај у некој од сцена. Од
актуелности које су их повремено окупирале су на пример популарност разних
турбо и фолк певача и певачица као на пример представљање Лепе Брене:
прерушени младић у мини сукњи, у најлон-чарапама, изражених груди и задњице,
са периком, у руци је држао микрофон и док се трактор кретао, певао је песме
познате певачице (1984. године); или, пародија на геј параду део је сценографије у
фашангама 2005. године. Традиционална поворка медведа је изгледа увек присутна
а сачињавају је обично по четири учесника тако што су три медведа - тројица
маскираних у преврнуте кабанице или бундаше са маскама на лицу начињеним од
џакова, крзна или капуљачама, поднапити, везани дугачким ланцима или канапима
док их четврти води као њихов чувар – улећу и насрћу на публику не би ли некога

5
умотали или саплели, изазивају неред и вриску, урлају. Друге маске које се навлаче
на главу или постављају преко лица, попут маски медведа, вука, роде, итд. често се
праве од крзна (овчијег, зечијег, јагњећег), кудеље, платна, уз додатак
животињских атрибута - рогова, ушију, кљуна. На пример маску роде праве од
хамер-папира или тањег картона, ваљкасто постављеног и облепљеног живинским
перјем, са отворима за очи док је у висини уста начињен дужи кљун наранџасте
боје. Маске овце или овна у поворкама са маскама нису уобичајене, али се
повремено запажају. Углавном су виђене на простору јужног Баната. Маска овна -
бербека из Гребенца, начињена је од лобање овна са горњом вилицом и зубима.
Уобличена је тако што је од дрвета начињен предњи део вилице и углављен у кост;
на место очију стављени су кругови од дрвета обојени црно, а два велика овнујска
рога добро су причвршћени. Доња вилица начињена је од грубо формираног дрвета,
покретна је и клепа када се помера узицом. Све више је присутна појава увођења
нових и актуелних ликова који су, видело се из изложене грађе, инспирација
тренутка, медијске актуелности, друштвено-историјских околности или друштвене
стварности, технолошког напретка и процеса глобализације у свим видовима
деловања.

Према претходној сажетој дескрипцији покладни ритуал у Гребенцу могао

би се поделити у три дела: први, поворка калушара; други, покретне слике, тј.
украшене тракторске приколице са маскираним учесницима деце и омладине из
села које вуку трактори; трећи, програм сатирично-комичног садржаја који се
изводи на позорници у Дому културе, када се по завршетку бира и најлепша маска.
Програм у Дому културе организован је заједничким трудом Културно-уметничког
друштва „Георге Кошбук" (Gheorghe Coşbuc), чланова фанфаре и представника
гребеначке школе. Пошто се заврше представљања, тј. сценски део, уклањају клупе
из сале и започиње игранка, бал под маскама.
Понашање маскираних особа саобразно је њиховом изгледу. Одабрана или
прописана ритуална одећа којом се особа маскира, омогућава носиоцу да ослободи

6
на првом месту „своју душу" која поседује снагу трансформације и првобитно је
успостављала комуникацијски ланац са натприродним, а затим и са опуштајућим.
И на крају ако се пажљиво погледају све фотографије којима се дочарава
време фашанги у Гребенцу, пред посетиоцима се отвара један нови хоризонт
људског стваралаштва. Сви ови ликови комуницирају на веома специфичан начин.
Иако се ради о нама блиским особама они постичу сферу непознатог и
знатижељног што фашанге у Гребенцу то и дочаравају.
Сваки облик маскирања је симболичко деловање између оних који се
маскирају и оних који се не маскирају. С тим у вези су и присуство устаљених
ликова али и појаве нових физиономија увучених у културни миље Србије. То се
дешава све чешће и могуће је такве форме третирати као трансформације схватања
традиционалне обредне праксе са контекстом маскирања.