Kultni heroji: Žarko Paspalj

PisaoMiloš JovanovićilustracijeVanja Krstić

nov 17 2017, 8:39am

Naš si kultni heroj Paspalje, Paspalje, Pas-pa-ljee-

eee!

IME I PREZIME: Žarko Paspalj

DATUM I MESTO ROĐENJA: 27.3.1966, Pljevlja
SPORT I POZICIJA: košarka, krilo
KULT JE ZATO ŠTO JE: ... jedan od najvećih košarkaša koje je ovo
podneblje ikada imalo, a imalo ih je mnogo.

Znate onaj vic kada Mujo dođe po svog sina u školu i traži ga od učionice do
učionice? Pa, odlični đaci, nema mu sina, vrlo dobri, dobri, i tako dalje i na
kraju naiđe na vrata na kojima piše „Mujin sin“? E, tako vam je nekako i kada
bi u panteonu kultnih heroja pokušali da nađete prigodno mesto za Žarka
Paspalja. Jer Žarko Paspalj je realno kategorija za sebe, takav se rodio, takva
mu je igračka karijera bila i takav je i sad. I zato ga svi mi, na kraju krajeva,
ovoliko i volimo.

Ne moramo preterano analizirati zašto je popularni Palja još od samih

početaka prirastao svima za srce. Unutar strogo rigidnih granica jugoslovenske
košarke, te manufakture velikih igrača i mnogih odličja u kojoj su treneri
„tražili samo jedno, a to su dve stvari, rad red i disciplina“, Žarko je bio
neortodoksni miks hedonizma i divljeg, neobuzdanog prirodnog talenta koji se
vrlo brzo ispoljio i doveo ga do zvezdanih visina.

Paspalj je na veliku scenu stupio na samom startu onoga što ćemo kasnije
nazvati zlatnom erom jugoslovenske košarke. Igrajući za podgoričku
Budućnost, na čiji je prag seniorske selekcije stigao kao perspektivni
šesnaestogodišnjak, Žarko se brzo profilisao kao gotovo vanvremenski talenat.
Retki su tada bili igrači njegovog profila – visoki krilni napadači koji su
neumoljivo goreli mrežice protivnika, a usput stizali i da „peglaju“ u odbrani.
Njegov levoruki izbačaj bio je toliko „neškolski“ da su verovatno treneri čupali
kosu gledajući ga kako se služi istim, ali da je bio efikasan, tu zbora nije bilo. Sa
svojih 207 santimetara visine i agilnošću prosečnog beka, mnogima je zadavao
neizlečive glavobolje.

Sa dvadeset godina, stigao je u KK Partizan zajedno sa Vladom Divcem, i

momentalno bio član četvrte po redu šampionske generacije crveno-belih. Taj
tim Partizana, koji je igrao domaće mečeve u Hali Sportova na Novom
Beogradu, postao je blagovremeno popularan kao rok zvezde tog vremena –
Paspalj, Divac, Đorđević i Grbović učinili su da se mnogo prestoničke dečurlije
zaljubi kako u košarku, tako i u crno-bele boje, i njihove partije poslužile su
kao osnov za košarkašku dominaciju ovog kluba koja je usledila kasnije.

U to vreme, Žarko postaje i redovan reprezentativac – sa seniorima SFRJ

osvojio je zlato kao domaćin na EP 1989., a zatim je otišao u NBA, o čemu ste
u sitne detalje mogli da čitate pre dve i po godine baš na ovome
sajtu. Kada se godinu dana kasnije vratio u Partizan – brži, jači i iskusniji –
momentalno je odigrao sezonu za nezaborav, i trasirao sebi put ka velikom
transferu u grčki Olimpijakos.

I tu njegova legenda, zapravo, zaista i počinje. Jer do tog leta 1991., Žarko
Paspalj bio je vanserijski igrač vrhunske klase. Ali u Pireju, Palja je postao Bog
sa Olimpa lično.

U Olimpijakosu, Žarko je zatekao ekipu koja je prošle sezone završila na

osmom mestu i poslednju nacionalnu titulu videla krajem sedamdesetih.
Navijači su ga ispravno prepoznali kao spasioca i dočekali ga u velikom broju
na atinskom aerodromu. On je odmah počeo da im se odužuje. U svojoj prvoj
zvaničnoj partiji u crveno-belom dresu, Paspalj je tada neprikosnovenom Arisu
ubacio trideset i osam poena – od ukupno 67 svoje ekipe – i doveo svoj tim do
pobede. 

U svom prvom atinskom derbiju, koji se odigrao par kola kasnije, Palja je
svojeručno spalio Panatinaikos sa 39 poena – ravno polovinu od 78 koliko su
Pirejci postigli! Još jednom lokalnom rivalu, AEK-u, uterao je 43 komada.
Njegov prosek na kraju sezone iznosio je 33.7 poena po utakmici –
Olimpijakosu je titula izmakla u poslednjem kolu protiv PAOK-a, uprkos
Paljinih 35 poena.

Naredne sezone, gazda kluba Sokrates Kokalis odrešio je kesu i doveo nekoliko
kvalitetnih pojačanja – američki internacionalac Volter Beri i Hrvat Franko
Nakić, kao i mlađani Dragan Tarlać, Milan Tomić i povratnik sa zajma Jorgos
Sigalas osnažili su rotaciju trenera Janisa Joanidisa. Prva violina bio je još
uvek Paspalj – prosek mu je sada pao na „prihvatljivih“ 25 poena po meču, ali
je zato trofej nacionalnog prvaka konačno stigao u klupske vitrine.

Sezona 1993-1994 pamti se kao jedna od najuspešnijih u dotadašnjoj istoriji

kluba. Iz Arisa je stigao supertalentovani Amerikanac Roj Tarpli, i „Trilos“ je
stigao sve do finala Evrolige, gde im se na putu isprečio Huventud Željka
Obradovića. Paspalj je sa sedam promašenih bacanja bio tragičar finala, a bila
je to samo kulminacija njegovog neshvatljivog šuterskog pada koji je počeo baš
negde sredinom te sezone. Ipak, u njemu je bilo dovoljno snage da završnicu
prvenstva odigra na nivou – u svojoj poslednjoj partiji u crveno-belom, ubacio
je PAOK-u trideset poena i overio drugu uzastopnu titulu za pirejski klub.

A onda – šok. Nakon svađe sa upravom Olimpijakosa, Palja je učinio „ono što
se ne radi“ i potpisao za Panatinaikos, postavši tako jedan od prvih velikih
„potpisa“ u novom projektu braće Janakopulos. Ipak, ta sezona završila se
razočaravajuće po navijače „trifilare“. Iako je sastav bio krcat zvezdama –
estonski internacionalci Tit Sok i Ajvar Kuzma, Stojko Vranković, te veterani iz
slavne ere Arisa Nikos Galis i Panajotis Janakis – omrznuti gradski rival bio je
bolji i u prvenstvu, i u Evroligi. Paspalj je završio sezonu sa respektabilnih 19
poena, ali to skoro niko i ne pamti. Ono što se pamti je pesma Olimpijakosovih
navijača, koji su svom dojučerašnjem heroju sa tribina poručili da „nikad nećeš
uzeti titulu Paspalje“. Osveta je stigla gotovo momentalno.

Te 1995. FIBA je vratila Jugoslaviju u svetske košarkaške tokove, a „plavi“ su se

brže-bolje kvalifikovali za evropsko prvenstvo u Grčkoj. Šta se desilo te godini
u Atini svima vam je dobro poznato – naši su odigrali turnir za pamćenje, od
prve do poslednje utakmice. 

U selekciji koja je bila toliko „napakovana“ superherojima na svakoj poziciji

(Divac, Danilović, Đorđević, Savić...), čast da ponese kapitensku traku pripala
je upravo Paspalju. Nakon dramatičnog finala, u kojoj je Đorđević trojkama
spržio Litvaniju, naši reprezentativci zapevali su svom kapitenu jednu malo
drugačiju pesmu – „sad si uz’o trofej Paspalje, Paspalje...“.

Nakon gorke pilule u Panatinakosu, Paspalj rešava da ostane u Atini i prelazi u

Panionis, tada pod vođstvom starog znanca iz reprezentacije Dude Ivkovića. U
Nea Smirni on ostvaruje odličnu sezonu, sa dobrim brojkama i pre svega
poboljšanim procentima šuta – na leto 1996., osvaja srebrnu medalju u Atlanti
sa Jugoslavijom. U svojoj poslednjoj partiji u plavom dresu, Žarko je kao u
transu Amerikancima sručio šesnaest poena za poluvreme – momentalno je
dobio poziv od Atlanta Hoksa, ali se odlučuje da karijeru ipak nastavi u Parizu.
Ta ekipa, u kojoj su uz Palju igrali i Amerikanci Džej Ar Rid, Sidejl Tret, te
francuski reprezentativci Stefan Risaše, Rišar Dakuri, Loran Skijara, prekaljeni
Jure Zdovc i drugi, po poslednji je put donela nacionalnu titulu u „grad
svetlosti“.

Žarkova „labudova pesma“ odigrala se gde drugde nego u Grčkoj. Na leto 1997.
potpisao je za Aris, i uspeo da sa komplet osakaćenom ekipom, koja je u sred
sezone bankrotirala, nekako osvoji grčki kup. Zbog povrede nije igrao drugu
polovinu sezone, ali je eto uspeo da se upiše i u Arisovu knjigu slavnih. Štaviše,
neki bi rekli da je taj trijumf, koji je došao kompletno mimo ikakvih očekivanja,
možda i jedan od najvećih u njegovoj klupskoj karijeri.
Karijeru je i zvanično završio nakon kratke epizode u bolonjskom Kinderu, gde
ga je zdravlje sprečilo da se ozbiljnije nametne za minute. Ostao je u svetu
sporta, radeći raznorazne administrativne funkcije, bilo u košarci ili pri
olimpijskom komitetu. Ali ostao je, pre svega, velika legenda i rado viđen lik,
koji je mnogim ljudima direktna asocijacija na neke jako lepe trenutke. Takođe
je verovatno i jedini čovek koji može da neometano prošeta Atinom i ne
rizikuje život u slučaju da naleti na neku razularenu navijačku bandu bez
obzira na njene boje. Koliko je Paspalj voljen u Grčkoj, dovoljno vam ilustruje
činjenica da je pre dve godine proglašen za najboljeg stranca u celokupnoj
istoriji grčke košarke – dakle, samo da vas podsetim, ispred Dejana Bodiroge,
Dominika Vilkinsa, Željka Rebrače, Dragana Tarlaća, Dejvida Riversa, Roja
Tarplija, Voltera Berija i mnogih drugih.

DODATNO GRADIVO:

Stvarno je previše Paspaljevih mega-partija na tjubu, ali ako moram da

izaberem jednu, neka to bude ova – sećanje na noć kada je cela država
izdreždala do jutra, i kada je Amerika po drugi put videla Žarka, koji u suton
karijere pokazuje kako se na njega još uvek može računati kada je najteže.