Do onog dana kad su se naši reprezentativci, u francuskoj luci Avr, ukrcali na brod "Florida", koji

će ih - sa Belgijancima, Francuzima i Rumunima - odvesti do Montevidea, Jugoslavija je već imala

podužu fudbalsku tradiciju - "igra loptom" se negovala oko tri decenije.
Prva lopta je - prema nekim zapisima - stigla u Županju još 1880. godine. Doneo je vlasnik fabrike
tkanine, Englez Fred Hepbern, oženjen meštankom Katarinom Horvatinović. Zahvaljujući njemu, u
dvorištu fabrike, u radnim pauzama, inženjeri i radnici, svi Hepbernovi sunarodnici, uživali su u igri
s kožnom loptom. Ponekad bi u igru primili ponekog od domaćih, pa se fudbal proširio van
fabričkog kruga, pa je tako nastao i klub - "Graničar".
Posle smrti vlasnika fabrike, njegova supruga Katarina je 1920. godine "Graničaru" poklonila plac
za igralište.
A deceniju i nešto posle debija u Županji, fudbalska lopta je stigla u Zagreb. Doneo ju je Franjo
Bučar, 1893. godine, kad se vratio sa specijalizacije u Švedskoj.
U Beograd je stigla tri godine kasnije, u proleće 1896, kad se Jevrejin Hugo Buli vratio posle
školovanja u Nemačkoj, rešen da vršnjacima u srpskoj prestonici omili fudbalsku igru. Već 12.
maja je osnovao Loptačku sekciju pri čuvenom gimnastičkom društvu "Soko". Na poljani kod
Nebojšine kule održana je i prva loptačka utakmica koju je narod posmatrao sa znatiželjom.
A prvog maja 1899. godine, uz svesrdnu podršku ministra inostranih poslova Srbije, gospodina
Andre Nikolića, u "Trgovačkoj kafani" je osnovano Prvo srpsko društvo za igru loptom. Prvi
predsednik bio je turski poslanik, kako su se tada zvali ambasadori, Feti Bej, a potpredsednik -
beogradski advokat Mihailo Živadinović. U Hajd parku, na Topčiderskom brdu, napravljen je prvi
pravi fudbalski teren, a 23. maja odigrana je i prva zvanična utakmica dveju ekipa članova
Društva.s
Slično je bilo i u drugim krajevima, i svuda su loptu donosili studenti koji su se školovali u
inostranstvu. Fudbal se postajao sve popularniji, ali su od prve fudbalske lopte do osnivanja prvog
čisto fudbalskog kluba prošle skoro dve decenije - kada je 1901, u Subotici, stvorena "Bačka".

Dve godine kasnije, u Kragujevcu se rađa "Šumadija", u Zagrebu HAŠK i PNIŠK, nastaju i BASK,
"Soko", "Konkordija", "Sisak", riječki "Primorac", "Slavija" u Sarajevu, splitski "Hajduk"...
Svi ti klubovi bili su i centri razvijanja nacionalne svesti kod mladih ljudi. Dolazi, međutim, do
generacijskog jaza - mlađi se oduševljavaju novom igrom, a stariji gunđaju. U Lljubljani, gde je
osnovan "Hermes", jedan gradski većnik oštro protestuje:
"Šta će nam to glupo udaranje po lopti. Neka se njime bave veliki, a ne naši mali narodi".
Kad nije dobio dozvolu gradskih vlasti da zakaže utakmicu, inženjer Stanko Blodek je ipak izveo
ekipe na teren kod Tivolija i - stigao u zatvor.
U Srbiji, igrači "Srpskog mača" se organizuju i kao reprezentacija Kraljevine Srbije, putuju u
Zagreb na megdan sa ekipom već poznatog HAŠK-a. Izgubili su dva puta, sa 8:0 i 6:0 i kod kuće ih
je dočekala žestoka kritika. Uprava isključuje iz kluba te nezadovoljnike, a oni odgovaraju
osnivanjem novog kluba - BSK, koji će godinama kasnije, u novoj državi Jugoslaviji - u periodu do
početka Drugog svetskog rata - postati najtrofejniji klub.
Kao i planove FIFA, razvoj fudbala u Srbiji prekida rat - Austro-Ugarska agresijom na malu
susednu zemlji izaziva ratni požar svetskih razmera.
A kad su četiri godine kasnije ispisane nove granice, kad je na talasu pobeda srpskih ratnika i moru
srpskih žrtava nikla Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, fudbal se obnavljao uporedo s novom
državom. Samo četiri meseca posle proglašenja Kraljevine SHS, biće proglašena i fudbalska
kraljevina.
Na inicijativu g. Danila Stojanovića, čika Dače, tada jednog od najuglednijih fudbalskih radnika,
koji je bio poznat i kao jedan od osnivača "Šumadije" i BSK, 14. aprila 1919. godine, u zagrebačkoj
kafani "Medulić", kasnije "Bled", održana je skupština na kojoj je osnovana fudbalska organizacija
nove Kraljevine - Jugoslovensko nogometni savez, čiji će prvi predsednik biti Hinko Virt.
Na ovom skupu Beograd je predstavljao mladi student arhitekture Boško Simonović. Baš on će biti
posle biti selektor reprezentacije na Mondijalu u Urugvaju.
U toku su i pripreme za prvu utakmicu jugoslovenske reprezentacije, koja je "vatreno krštenje"
doživela na Olimpijskim igrama u Antverpenu, 1920