DRITON&PITON&

- izbor tekstova sa portala focanskidani, flickr-a i facebooka

- sve fotografije su objavljene na facebooku, focanskidani, flickr-u ekranportal13, portalima...
- priredio:Kenan Sarač

DRITON&PITON&
- izbor tekstova sa portala focanskidani, flickr-a i facebooka
- sve fotografije su objavljene na facebooku, focanskidani, flickr-u ekranportal13, portalima...
- priredio:Kenan Sarač

1
2
3
Posted on 18 Avgusta, 2016
FOČA 1990. : Dvije godine pred burne i opake događaje, ne želim više da ih se sjedam, a
sjedanja sama naviru…(FOTO PRIČA)
https://focanskidani.wordpress.com/2016/08/18/foca-1990-dvije-godine-pred-burne-i-
opake-dogadaje-ne-zelim-vise-da-ih-se-sjecam-a-sjecanja-sama-naviru-foto-prica/

4
Foĉa 1990. : Pogled sa mezaristana Tekija (Tećija) na grad.
Takozvana afera “Fočatrans” – Foča, septembra 1990.
Takozvana spontana okupljanja srpskog življa.
Takozvane jogurt revolucije.
Takozvane balvan barikade.

5
Foĉa 1990. : Zgrada “Elektroton”, vidi se prodavnica “Alhos” i sasvim malo se nazire
slastiĉarna “Aroma”.

Foĉa 1990. : Ispred radnje Asima Hadžiahmetovića, lijevo butiga “88” vl. Enes – Enco Pišmo.

6
Foĉa 1990. : kod tzv. “Fekove radnje”.

7
Foĉa 1990. : kod autobuske stanice i Šehove džamij (Kadi Osman-efendijine džamije).

8
Foĉa 1990. : ispred RK “Foĉanka” i pogled ka pijaci.

Foĉa 1990. : ispred RK “Foĉanka” i pogled ka pijaci.

9
Foĉa 1990. : ispred “Planike” i “Gazele” i autobuske stanice.

Foĉa 1990. : ispred “Planike” i “Gazele”.

10
Foĉa 1990. : ispred kuće familije Njuhović i autobuske stanice.

Foĉa 1990. : mezaristan Tekija (Tećija)

11
Foĉa 1990. : ohrabrenje…
fotografije:alamy stock

Afera Focatrans
Afera Focatrans. Od 16 javnih preduzeca u Foci samo je u Focatransu glavni
direktor bio Bosnjak. To je bio jos jedan od dokaza ugnjetavanja Srba pa su se
digli da smjene tog direktora i postave Srbina.
To im i nije poslo za rukom pa su onda osnovali svoje preduzece. Autobusi su
im dovuceni iz Srbije odakle je sve i izrezirano.Kompaniju su nazvali V(W)iner.
Kako se tada pricalo skracenica je znacila : Vise Inat Nego Rad. Tipicno
serpski.

I bilo je jako usijano tada. “Spontano desavanje ugrozenog naroda”. Protesti

na gradskim ulicama. Obustavljena nastava u skolama itd…

Naravno na protestima se “spontano” naslo jako puno srbijanaca, onako

borilacki raspolozenih. Naravno svi su oni “spontano dosli u Focu”. Spontano
su licili na cetnike.

Doslo je do te tacke da su morali doci specijalci iz Sarajeva da razbijaju

rulju. Dragan Vikic je bio tu. Jedan od glavnih kolovoda je bio ratni zlocinac
Pero Elez. On se tu nalazio na celu kolone u kamionu. Dragan Vikic ga je
uhvatio za bradu i iscupao iz kamiona i otres'o od zemlju ko slinu.

12
Inace Elez je dobio cin vojvode jer je u rodnoj Miljevini organizirao pljacku,
ubistva i masovna silovanja medu kojima i djece od 11 god. Nesto kasnije je
poginuo na Tjentistu dok su pljackali bosnjacka sela. Gamad se posvadala
radi “ratnog plijena” i ovaj je popio “bratski metak”. Ali tako je zavrsila vecina
“serpskih eroja”.

( Prijava » 10/10/2010 – forum klix.ba)

13
priredio:Kenan Sarač

14
Posljednji svjedoci četničkog genocida u
Foči, Ustikolini, Goraždu i Višegradu
(1941-1945) – „Četnici su moga oca
živoga skuhali u kazanu za rakiju!“
18. 02. 2021.

SANA PRESS

Odbjegli kralj Petar II KaraĊorĊević i njegovi najpoznatiji oficiri-ratni zloĉinci: Draţa

Mihailović, Pavle Đurišić, Rade Korda, Vuk Kalaitović i Vojislav Lukaĉević-Rogljaš.

Piše: dr. Harun Crnovršanin

SANA PRESS

15
U komunistiĉkoj Jugoslaviji koja je postojala od 1945-1991. godine, decenijama je u
ime bratstva i jedinstva, prećutkivan GENOCID koji su u toku Drugog svjetskog rata
doţivjeli sandţaĉki Bošnjaci bjelopoljskog, pljevaljskog, pribojskog i novovaroškog
sreza, kao i Bošnjaci istoĉne Bosne, tj. ĉajniĉkog, foĉanskog, goraţdanskog,
višegradskog i srebreniĉkog sreza kroz koji su prošli ĉetnici Draţe Mihailovića.
Masovno stradanje muslimanskog stanovništva u BiH i Sandţaku, u periodu Drugog
svjetskog rata (1941-1945) predstavlja DEVETI GENOCID po redu.

HISTORIĈARI KOJI SU SE BAVILI PITANJEM ĈETNIĈKOG GENOCIDA NAD

BOŠNJACIMA U DRUGOM SVJETSKOM RATU

Genocid nad Bošnjacima-muslimanima, izvršen u toku prošlog rata bio je tabu tema
skoro 50 godina. Navešćemo autore koji su se bavili ovim pitanjem. Od historiĉara-
nemuslimana to su: Bogoljub Koĉović, Vladimir Ţjeravić, Vladimir
Dedijer i Antun Miletić. Ova dva posljednja autora, Dedijer i Miletić, su 1990.
godine u Sarajevu objavili knjigu „Genocid nad Muslimanima“. Knjiga se pojavila
dosta kasno, ali je ipak uspjela da zainteresuje veliki broj bošnjaĉkih intelektualaca.
Mnogi Bošnjaci su poĉeli da se prisjećaju strahovitih priĉa njihovih oĉeva i majki koje
su im prenosili u tajnosti, u krugu svojih porodica.

Nisu ni slutili da će se pritajena ĉetniĉka neman, nakon 50 godina (1992-1995)

probuditi i ponovo, još većom ţestinom, sada uz aminovanje tzv. meĊunarodne
zajednice, izvršiti novi zloĉin genocida nad bošnjaĉkim stanovništvom istoĉne Bosne.
Nakon tri i po godine svakodnevnog ĉereĉenja Bosne i Bošnjaka, zapadnoevropske
drţave i SAD su reagovale i prekinule rat. Tek kad su se Bošnjaci vojniĉki
organizovali i stvorili svoju vojsku, Svijet je reagovao i zaustavio agresora.

MeĊunarodni sud pravde u Hagu je presudom od 26. februara 2007. godine

zvaniĉno osudio bosanske Srbe za genocid nad Bošnjacima poĉinjen u
Srebrenici u ljeto 1995. godine u kojem je ubijeno 8.372 Bošnjaka.

Od historiĉara- muslimana koji su se bavili istraţivanjem stradanja Bošnjaka u Bosni

Sandţaku, u prošlom ratu, navešćemo: Aliju Pašalića, Smaila Ĉekića, Šemsa
Tucakovića, Mehmedaliju Bojića, Mustafu Imamovića, Muja Kafedţića,
Faruka Muftića, Safeta Bandţovića, Mustafu Memića, Hakiju Avdića, Raifa
Hajdarpašića i Mustafu Pijalovića. Prema istraţivanju navedenih autora Drugi
svjetski rat je odnio 106.000 bošnjaĉkih ţivota ili 8,1% ukupne tadašnje bošnjaĉke
populacije.

„Pitanje terora i ĉetniĉkih zloĉina u jugoistoĉnoj Bosni i Sandţaku u toku 1941-

1945. nije do sada sistematski i cjelovito istraţeno i prouĉeno. Zbog toga su
razmjere i svireposti genocida Ravnogorskog- ĉetniĉkog pokreta nad muslimanskim
stanovništvom ostali nepoznati i Bošnjacima i Svijetu. Ta ĉinjenica je od znaĉaja za
razumijevanje i analizu ove pojave. Ĉetniĉki zloĉini u jugoistoĉnoj Bosni bili su
neprestani od avgusta 1941. godine pa nadalje. Arhivski dokumenti govore da su
postojala ĉetiri kraća vremenska razdoblja (talasa) u toku kojih su ti zloĉini bili
najbrojniji i najdrastiĉniji:

1.- od decembra 1941. do januara 1942. godine,

16
2.- u avgustu 1942. godine,

3.- u januaru i februaru 1943. godine i

4. u oktobru 1943. godine.

U prvom talasu zloĉine je poĉinio Pribojski ĉetniĉki odred, oruţjem dobijenim od
italijanskog okupatora, a 03. januara 1942. saĉinjen je plan o uništenju muslimana u
Ĉajniĉkom srezu, što će biti prošireno i na Višegradski, Foĉanski i Goraţdanski srez.

U prvom masovnom pokolju muslimana izvršenom 29. avgusta do 03. septembra

1941. stradalo je 1.600 Bošnjaka u istoĉnoj Hercegovini, taĉnije u Bilećkom srezu
(poznat je sluĉaj jame Ĉavkarice, na planini Trusini, na prostoru izmeĊu Nevesinja i
Stoca, u koju su, tzv. ustanici- udruţeni partizani i ĉetnici, u jamu duboku 72 metra,
bacili oko 800 ţivih Bošnjaka).

Potom je, 05. i 06. septembra 1941. u Kulen Vakufu i Koraju, na 26/27. novembar
1941., masakrirano više od 100 muslimanskih ţena, dece i muškaraca.

U periodu od avgusta 1941. godine do kraja januara 1942., prema raspoloţivim

podacima, u jugoistoĉnoj Bosni (Ĉajniĉu, Foĉi, Goraţdu, Višegradu) ubijeno je oko
8.000 Bošnjaka-muslimana. Ta ubistva su bila najbrojnija poslije sporazuma Italijana
sa ĉetnicima, poĉetkom decembra 1941. godine. Zbog poznatog napada partizana na
Pljevlja i još neka mjesta u Sandţaku u to vrijeme Italijani su, radi odbrane tih
gradova, povukli svoje garnizone iz jugoistoĉne Bosne u Sandţak, a vlast u
jugostoĉnoj Bosni predali ĉetnicima. Najveći broj od tih 8.000 ubijenih Bošnjaka je,
uz vrisak, oĉajni krik, plaĉ, molbe i povike za pomoć ubijenih, koji su se naroĉito
noću širili ulicama Foĉe, Goraţda i Višegrada, zaklano na 5 drinskih mostova od Foĉe,
Goraţda do Višegrada, tokom decembra 1941. i januara 1942. godine i baĉeni u
rijeku Drinu. U periodu od februara do kraja 1942. godine u jugoistoĉnoj Bosni je
ubijeno izmeĊu 3.500 i 5.000 Bošnjaka.

Ĉetnici Draţe Mihailovića su i na podruĉju Sandţaka, toko cijele 1942. godine vršili
teror i likvidacije Bošnjaka. U toku samo dva mjeseca: januara i februara 1943.
godine ĉetnici su na Pešteri i u Limskoj dolini ubili izmeĊu 5.200 i 11. 700
muslimanskih civila, uglavnom ţena, djece i staraca“. (Iz teksta dr. Smaila
Čekića, objavljenog u listu „Preporod“, Sarajevo 15.11. 1991. godine.)

ŠTA ME JE NATJERALO DA ODEM U ISTOĈNU BOSNU I PRONAĐEM

POSLJEDNJE SVJEDOKE ĈETNIĈKOG GENOCIDA IZ PROŠLOG RATA

Poĉetkom februara 2013. godine, ĉitajući naše najuglednije vjerske novine

„Preporod“, gdje sam ugledao sliku dvojice hadţija iz Goraţda kako stoje pored
rijeke Drine sa transparentom na kome piše: „Ne zaboravimo genocid nad
Bošnjacima u Sandţaku i istoĉnoj Bosni pod komandom crnogorskog ĉetniĉkog
vojvode Pavla Đurišića koji se desio prije 70 godina- 06. februara 1943.- 06. februar
2013. godine“. Ova poruka me je emotivno „pogodila“ i navela na razmišljanje- kako

17
bi bilo da odem do Goraţda i upoznam ove ljude i ĉujem njihovu priĉu o ĉetniĉkim
zloĉinima nad bošnjaĉkim civilima istoĉne Bosne, tj. Gornjeg Podrinja. Prije toga sam
obavio razgovore se posljednjim ţivim svjedocima u sandţaĉkoj Limskoj dolini, pa mi
je bilo sasvim logiĉno da treba da ĉujem i priĉu svjedoka sa druge strane granice, sa
druge strane rijeke Drine.

Nisam ni slutio da ću, na obradi ove teme, morati da idem tri puta u istoĉnu Bosnu.
Prvi mi je zadatak bio da kontaktiram jednog od dvojice ljudi sa navedene fotografije
iz lista „Preporod“. To su bili: hadţi Abaz Kadrić (1930) i Nezir Ĉelik (1942).
Obzirom da su obojica hadţije, pozvao sam telefonom Islamsku zajednicu u Goraţdu.
Nakon što sam im objasnio svoju namjeru, vezanu za razgovor sa preţivjelim
svjedocima genocida u Goraţdu, dobio sam broj telefona gospodina Nezira Ĉelika a
od hadţije Abaza Kadrića nisu imali broj. Pozvao sam gospodina Ĉelika i izrazio ţelju
da bi volio da se sretnem sa njim i popriĉam o zbivanjima u Goraţdu u toku Drugog
svjetskog rata. Hadţija se veoma obradovao i rekao mi da su mi njegova vrata od
kuće uvijek otvorena. U meĊuvremenu sam se ĉuo sa prijateljem dr. Safetom
Bandţovićem, koji mi je za sagovornika u Goraţdu preporuĉio još jednog svjedoka.
Bio je to profesor Rašid Sijerĉić (1936) koji će me kasnije upoznati sa još trojicom
veoma vaţnih svjedokom, jednim iz Goraţda i sa dvojicom iz Foĉe.

Preţivjeli svjedoci genocida iz Goraţda: hadţi Abaz Kadrić (1930) i hadţi Nezir Ĉelik
(1942) sa transparentom da se ne zaboravi ĉetniĉki genocid u istoĉnoj Bosni i u
Sandţaku.

Šansa da obiĊem ove sagovornike ukazala mi se tek u proljeće sljedeće 2014.

godine. Bilo je to 24. marta, kad sam prvi put došao u Goraţde. Padala je kiša kad
sam autobusom iz Sarajeva u rano jutro stigao u Goraţde. Na ulazu u grad stajala je
tabla „Goraţde-grad heroj“. I zaista, poslije onoga što je Goraţde preţivjelo tokom

18
ĉetniĉke opsade (1992-1995), ono i zasluţuje ovakav naziv. Ovaj narod je
lavovskom borbom, i uz ogromne ţrtve, uspio da se odbrani od desetostruko jaĉeg
neprijatelja. Goraţde su branili ljudi koji su bili u farmerkama i patikama, ĉak i ţene
koje su odluĉile stati rame zu rame sa braniocima.

Uspješnu odbranu opštine Goraţde organizovali su: komandant Štaba Goraţda-Hrapo

Husnija i komandanti triju brigada- legendarni Zaim Imamović, Amir Reko, Ferid
Duraković i Abduselam Sijerĉić Pelam.

Ĉetnici Ratka Mladića nisu zauzeli Goraţde. Da se to desilo njegovo stanovništvo bi

doţivjelo sudbinu Srebrenice. Danas je Goraţde jedini slobodni bošnjaĉki grad na
Drini. Svi gradovi od Foĉe, Ĉajniĉa, Rudog, Višegrada do Zvornika, u kojem je, prije
rata 1992.godine, ţivjelo većinsko bošnjaĉko stanovništvo, doţivjeli su sudbinu
Srebrenice, GENOCID IZ PROŠLOG RATA SE PONOVIO!

Goraţde je veoma lijep i ĉist grad sa gostoprimljivim ljudima. Iako je, tada, od rata
prošlo nepunih deset godina, narod je pokušavao da ţivi normalno. Sa gospodom
Nezirom Ĉelikom i Rašidom Sijerĉićem sam proveo ĉitav dan zajedno, Nakon što
smo u kući Nezira Ĉelika kamerom snimili intervju, izašli smo u grad da prošetamo.
Na mnogim kućama su se još uvijek vidjele rupe od neprijateljskih granata i metaka.
Zadrţali smo se na ĉuvenom Goraţdanskom mostu gdje su ĉetnici Draţe Mihailovića,
u decembru 1941. i januaru 1942. izvršili masovna klanja bošnjaĉkih civila. Na
sredini mosta je 26. januara 2013. godine postavljena CRNA MERMERNA PLOĈA koja
podsjeća na ĉetniĉki genocid poĉinjen u Drugom svjetskom ratu. To je danas jedino
obiljeţje takve vrste u ĉitavom Podrinju. Glavni inicijator postavljanja ove ploĉe je
bilo: Udruţenje za oĉuvanje prirodne i civilizacijske baštine Sinan-paša Sijerĉić“, ĉiji
je predsjednik moj sagovornik Rašid Sijerĉić. Ovaj datum- 26. januar-proglašen je
„Danom sjećanja na ţrtve iz Drugog svjetskog rata“ i obiljeţava se svake godine.

Zahvaljujući gospodinu Sijerĉiću upoznao sam trojicu veoma vaţnih svjedoka. To

su: Alija Duĉić (1927), takoĊer iz Goraţda i još dvojicu Foĉaka- brigadira Armije
BiH Muja Kafedţića (1930-2020) i hadţi Faruka Muftića (1932). Gospodina Duĉića
i Kafedţića posjetio sam u ljeto 2015. godine u Sarajevu, a gospodina Muftića u
mjestu Odţak Ĉengića kod Ustikoline..

Obzirom da je Foĉa u Drugom svjetskom ratu prva doţivjela stradanje, poĉećemo sa

izjavama dvojice Foĉaka- Muja Kafedţića i Faruka Muftića.

Za svjedoka stradanja Bošnjaka u Ustikolini našao sam Nura Hajdarevića (1926-

2018), rodom iz Novog Pazara, koji je, kao pripadnik partizanskog pokreta svojim
oĉima vidio kako ĉetnici ubijaju i u Drinu bacaju muslimanske ţene i djecu.

Za svjedoke stradanja u Višegradu pronašao sam Redţepa Zagarevića (1925),

rodom iz Novog Pazara, koji je, u jesen 1943., kao pripadnik dobrovoljaĉkog odreda,
došao da brani muslimansko stanovništvo Višegrada od ĉetnika. Ovaj odred je poslao
Aćif efendija, komandant odbrane Novog Pazara, kako bi pomogao braći u Bosni.

Za drugog svjedoka iz Višegrada uzeo sam Mustafu Sućesku (1925-2014). Sa njim

se, naţalost, nisam sreo dok je bio ţiv, već sam uz dozvolu gospodina Avda
Huseinovića, preuzeo izjavu iz intervjua koji je isti napravio 2013. godine u Sarajevu.

19
 SVJEDOCI ĈETNIĈKOG GENOCIDA IZ FOĈE

IZJAVA MUJA KAFEDŢIĆA (1930-2020)

Poĉetkom juna 2015. godine došao sam u Sarajevo i, zajedno sa prof. Rašidom
Sijerĉićem, bio gost kod gospodina Muja Kafedţića. Na vratima su nas srdaĉno
doĉekali on i njegova supruga Fatima. Kafedţić je poznata i veoma cijenjena liĉnost u
Sarajevu, posebno u vojnim krugovima. Tokom rata aktivno je uĉestvovao u
njegovoj odbrani i stekao ĉin brigadira Armije RBiH. Napisao je nekoliko knjiga o
ĉetniĉkom genocidu nad Bošnjacima istoĉne Bosne tokom Drugog svjetskog rata.
Posljednja koju je objavio bila je „Foĉa, ţrtva genocida 20. vijeka“, objavljena u
Sarajevu 2011. godine.

Objasnio sam gospodinu Kafedţiću da spremam dokumentarni film na temu

stradanja našeg naroda u Sandţaku i istoĉnoj Bosni, i istovremeno zamolio da mi
ispriĉa sve što zna o stradanju Bošnjaka Foĉanskig sreza. Naš sagovornik je bio ţivi
sudionik tog stradanja, sa veoma mnogo informacija i bilo je veoma teško ispriĉati
sve to u dva-tri sahata našeg razgovora koliko sam imao na raspolaganju.

Kao ĉovjek koji je doţivio sve to na svojoj koţi, nije mu bilo teško da mi u glavnim
crtama doĉara pravi dţehenem kroz koji je prošlo muslimansko stanovništvo Foĉe i
okolnih sela. Njegov odgovor na moje postavljeno pitanje je poĉeo ovako:
„Stradanje Bošnjaka-muslimana u Foĉi od ĉetniĉkog terora moţe se podijeliti u tri
faze. Prva faza je bila od decembra 1941. i trajala je do 20. januara 1942. godine, tj.
do prvog osloboĊenja Foĉe koje su izvršili durmitorski partizani. Drugo stradanje
desilo se avgusta mjeseca 1942. godine kada se, nakratko, povratila ustaška vlast
NDH. Ĉetnici su napali ustaše u Foĉi i zauzeli je. Ĉim su preuzeli vlast u Foĉi, ĉetnici
su zaveli strahovladu i progone muslimana. Najcrnji dan je 19. avgust kada je cijeli
Foĉanski prostor bio posijan leševima zaklanih muškaraca, njihovih ţena i djece. Iz
potoka, šumaraka, rijeka i zgarišta spaljenih kuća i štala, širio se zadah smrti.

Tog avgustovskog dana veliki broj muslimanskih civila je krenuo da, preko Mosta na
Drini bjeţi iz Foĉe. Drinski most je bio srušen i improvizovan ĉeliĉnim uţadima na
koje su bile nabacane daske. Kada je ĉetniĉki napad otpoĉeo, obezglavljeni i uplašeni
narod, u haotiĉnom stampedu, nahrlio je na to „usko grlo“. Bjesomuĉno su se gurali
ljudi, stari i mladi, ţene i djeca, stoka i zapreţna kola. Ţene su bacale djecu u Drinu,
uplašena djeca su vrištala dozivajući ubijene roditelje. Most je bio preopterećen.
Gazilo se preko ranjenih i poginulih. Sve je to praćeno paniĉnom zastrašujućom
vriskom i jaucima. Dolina Drine bila je u uţasu. MeĊutim, ĉetnici su narod uhvatili u
unakrsnu mitraljesku paljbu. Jednog trenutka, most pogoĊen minobacaĉkom ili
topovskom granatom popustio je pod teretom i detonacijom. U rijeku su letjeli i
mrtvi i ţivi. U jednom momentu Drina je bila zajaţena leševima. Kolona
muslimanskih bjegunaca je prekinuta: Oni što su se našli na ulazu na most morali su
nazad, prema gradu, pravo u ruke dţelata. Pod teretom ubijenih ljudi i stoke koja se
našla na mostu, srednji dio improvizovanog mosta, priĉvršćen samo ĉeliĉnim
uţadima, se iskrenuo i stotine ljudi se utopilo u Drinu.

20
Treća faza nastaje nakon Đurišićevog pokolja sandţaĉkih muslimana u Pljevaljskom
kraju. U februaru 1943. stradala su sela u Slatini, Vikoĉu, Ĉelebiću i na desnoj obali
rijeke Tare. Ostrvljene i razularene bande ĉetnika, po povratku iz divljaĉkog
uništavanja sandţaĉkih muslimana, kao bijesni psi, nasrnuli su na nejaĉ i ţene na
Foĉanskom prostoru, posebno uz granicu s Crnom Gorom. Bošnjaĉki ţivalj likvidiran
je bez milosti. Ova faza trajala je do kraja rata. U toj fazi 13 sela su potpuno
oĉišćena od muslimana, i u njihove kuće i imanja naseljavaju se Crnogorci. Ta sela
su: Slatina, Papratno, Vikoĉ, Ĉelebići, Trtoševo, Tvrdaci, Vjernići, Uzlup, Jeĉmišta,
Selište, Grdijevići, Toholji i Vjedrovići.

Ĉetnici su nemilosrdno ubijali nenaoruţan narod, posebno muškarce od 15 do 70

godina. Moj otac je mene dao komšijama i osvjedoĉenim
prijateljima Vasiliju i Cvijeti Perišić, da me saĉuvaju u pogromu. Uz mene im je
predao i 70 naših koza. U prvoj polovini januara 1942. godine intezivirano je ubijanje
Bošnjaka, pa je ĉetniĉki odred Danila Hadţivukovića krenuo u „hajke“, potjere i
pretresavanje planinskog podruĉja na kojem su se skrivali muslimani. Zima je bila
vrlo oštra, s pola metra snijega. Komandir jedne potjerne ĉete bio je Boro
Blagojević, jedan od najkrvoţednijih ĉetnika iz Foĉe.

Ĉetniĉka kolona je prošla pored kuće Cvijete Perišić u kojoj sam se i ja skrivao.
Jedan od ĉetnika je navratio do Cvijete da je nešto priupita. Bio je to Branko
Radović iz susjednog sela Dragoĉave. Tada me je primjetio, prepoznao i prišao.
Prislonio mi je vojniĉku pušku „mauzer“ i mjerio me koliko sam visok. Vrh cijevi
puške mi je bio na pola ĉela, što znaĉi da sam bio veći od puške i da me treba ubiti.
Cvijeta je primjetila šta ĉetnik smjera, utrĉala je u kuću, uzela sjekiru i zaprijetila
krvoloku da će ga sasjeći, ako me ne pusti, izlaţući se i sama opasnosti da bude
ubijena. Prisiljen od Cvijete, ĉetnik me je pustio a njoj dobacio: „Ma ovo Ture će biti
ustaša i on će tebe zaklati“. Cvijeta mu je odsjeĉno odgovorila: „Nek me on kolje, ali
ti njega nećeš!“

21
Na slici sa lijeva: Rašid Sijerĉić, autor Harun Crnovršanin i brigadir Armije RBiH Mujo
Kafedţić

Tog dana je pored kuće Vasilija i Cvijete Perišić, uz ĉetniĉku pratnju, prošla kolona
od trideset vezanih muslimana. Njima se pridruţilo još 10 ranije zarobljenih
muslimana iz sela Potpeć. MeĊu njima su bili moj dedo Zulfo, moj otac Bećir koji je
imao 60 godina, dvojica dajdţi Osman i Meho Šeho, dajnica Abida, Mehova supruga,
njihove sinove Halila i Salka. Odveli su ih na obalu rijeke Ćehotine, na lokalitet zvani
Valovina, na jedan kilometar nizvodno od ĉuvenog Godijenskog mosta. Tu je već
ranije bilo zaklano više od 50 Bošnjaka. Tu su, pod kamom, poklani i ovih 40
novodovedenih . Sve su leševe gurnuli u rijeku Ćehotinu, tako da nikad niko nije
pronaĊen i dostojanstveno sahranjen.

U februaru 1943. godine ĉetnici su mi ubili majku Aljušu i brata Hasana koji je imao
6 godina. Ova klanja, nisu vršili samo ĉetnici iz Crne Gore, već i domaći ĉetnici iz
Ĉelebića koje su predvodili Spasoje Dakić i Danilo Samardţija. Ovaj Samardţija
je u selu Kunovu napravio grozan zloĉin- ĉekao je da jedna muslimanka rodi dijete, i
kad ga je rodila, on mu je onda odsjekao glavu pred oĉima porodilje!“.

Sa ovim je Mujo Kafedţić završio svoje izlaganje davši kratak presjek ĉetniĉkih
zloĉina u Foĉi i okolnim selima u periodu od decembra 1941. do marta 1943. godine.

22
Rahmetli Mujo Kafedţić sa suprugom Fatimom. Slikano 02. juna 2015. u Sarajevu

Piše: dr. Harun Crnovršanin

SANA PRESS

23
 IZJAVA HADŢI FARUKA MUFTIĆA (1932) IZ FOĈE

Hadţi Faruk Muftić je jedna od najuglednijih liĉnosti Foĉe. Osnovno, srednje i više
obrazovanje završio je u Sarajevu. Autor je 12 knjiga koje obraĊuju stradanje
bošnjaĉkog stanovništva Foĉe i cijelog Podrinja, kako u Drugom svjetskom ratu
(1941-1945), tako i tokom agresije na BiH (1992-1995). Gospodin Muftić je veliki
entuzijasta koji ţeli da svojim knjigama saĉuva od zaborava ono što se desilo
Bošnjacima Podrinja.

Ja sam imao ĉast da se sa gospodinom Muftićem sretnem u ljeto 2015. godine i da

se bliţe informišem o tragiĉnoj sudbini njegovog oca kojem su ĉetnici oduzeli ţivot
na barbarski naĉin. Na preporuku Rašida Sijerĉića iz Goraţda, gospodin Muftić je

24
rado pristao da mi da intervju, jer mu je bilo izuzetno drago kad je ĉuo da se još
neko, bavi istraţivanjem genocida nad Bošnjacima Podrinja.

Bio je pravi ljetnji dan kad sam se sa bratom i dvojicom prijatelja iz Goraţfda uputio
ka Ustikolini, taĉnije ka prelijepom mjestu zvanom Odţak Ĉengića koje se nalazi na
uzvišenju iznad Ustikoline. U dogovoreno vrijeme stigli smo na imanje Faruka i
Bisere Muftić. Odozgo se na Drinu i Ustikolinu pruţao izuzetan pogled. Priredili su
nam zaista srdaĉan prijem, nakon ĉega sam sa gospodinom Muftićem otišao u
njegovu radnu sobu i napravio intervju sa kamerom. Najvaţniji dio tog razgovora
prenosimo u ovom tekstu. Gospodin Muftić, poĉinje svoju tragiĉnu porodiĉnu priĉu
ovako:

„RoĊen sam u Foĉi 1932. godine. U ovom gradu sam završio prvi razred osnovne
škole kada sam doţivio ono što je doţivjela većina našeg stanovništva iz Foĉe.
Zapravo, kad su ĉetnici došli u Foĉu, mi tada, niko od nas nije znao- ko su i šta su to
ĉetnici i kakva im je namjera? Ali ono šta sam ja doţivio , a doţivio sam nekoliko
momenata koji su mi se duboko urezali u sjećanju, a to je onaj momenat kad su doţi
bradati i naoruţani ljudi u našu kuću i poĉeli da tuku moga oca.

Odveli su ga 24. decembra 1941. godine, i tada mu se gubi svaki trag. Ĉuo sam od
nekih mojih prijatelja na koji je naĉi stradao. A to potvrĊuje i fotografija koja je
pronaĊena u Vojno-istorijskom muzeju u Beogradu. Zapravo, dan-dva prije nego što
će ga ubiti, najprije su u našu kuću došli neki poznati Foĉaci sa ĉetnicima i ucijenili
njegov ţivot. Rekli su mu: Ako dadneš toliko i toliko novca-dobićeš potvrdu da moţeš
slobodno da se krećeš i ne smije ti niko ništa uraditi. On je nešto od tih novaca
iskupio, majka je dala svoj nakit i oni su bili zadovoljni. Dali su mu neku potvrdu da
je on, navodno, otkupio svoju glavu. Za dva dana, kako mi je majka ispriĉala, došli
su da ga vode. Ušli su u našu kuću noću, nas ĉetvoro djece smo leţali. Ja samo znam
da je bila velika galam,a i da su poĉeli da ga tuku. On se nešto bio protivio pa su ga
tukli. Tu su ga vezali i odveli u nepoznatom pravcu.

Kasnije sam doznao da su ga te noći odveli u kafanu Grujiĉića koja se nalazila u

centru Foĉe. A ti Grujiĉići su se baviuli uglavnom peĉenjem rakije i pekmeza, tako da
su pored rijeke Ćehotine imali kazane za pripremanje toga. Neznam kako da vam
ispriĉam, ali sam doznao da su ga ţivog vezali i pomoću sohe, one sohe za sijeno,
spustali polako u kazan vrele vode i tako ga usmrtili. Koliko je to trajalo ne znam, ali
kad je meso maltene otpalo od kosti, onda su ĉetnici njegov kostur privezali za jedan
štap i stavili ga ispred Dţafer begove dţamije koja se nalazila gdje je sada hotel
„Zelengora“ u Foĉi, i tu su se slikali.

25
Slika gradonaĉelnika Foĉe Hamida Muftića i njegov kostur koga su ĉetnici stavili na
motku i izloţili ispred dţamije

Ja sam kasnije doznao da se sa tim kosturom, kao trofejom, slikao negi ĉetnik,
mislim da je sa Sokoca, tu negdje sa Romanije. Dugo nismo ništa znali o tome. Ja
sam stalno tragao da saznam šta se taĉno desilo i tek nakon 50 godina, uspjeli smo
u Beogrtadu, u Vojno-istorijskom muzeju pronaći tu fotografiju na ĉijoj je poleĊini
pisalo: „Kostur Hamida Muftića, sahadţije iz Foĉe“.

Ovo bi bio samo jedan dio kazivanja gospodina Faruka Muftića o tragiĉnoj sudbini
njegove familije i ostalih Foĉaka u Drugom svjetskom ratu. Foĉa je tada bila
desetkovana. Dogodio se genocid o kojem se nije smjelo govoriti u Titovoj
Jugoslaviji. Zbog toga ni u Bosni ni u Sandţaku nije postojalo nijedno spomen-
obiljeţje o likvidaciji preko 100.000 Bošnjaka. To je bio jedan od razloga da se u Foĉi
i svim gradovima istoĉne Bosne, osim Goraţda, ponovi genocid u još većem obimu.

Danas je Foĉa mrtav grad. U njemu ţivi 5-6 staraĉkih familija a došljaci, uglavnom
iz Crne Gore, „uţivaju“ plodove genocida koji su poĉinili. Porušena ljepotica Aladţa
dţamija je ponovo izgraĊena ali u njoj nema dţematlija. Zvaniĉno Sarajevo bi trebalo
konaĉno da se probudi i da pokrene projekat povratka izbjeglih Foĉaka u ovaj grad.

U sljedeća dva nastavka biće govora o posljednjim svjedocima genocida iz Goraţda i

Višegrada.

26
Na slici sa lijeva: Sejo taksista iz Goraţda, Adem Crnovršanin, Faruk Muftić i Rašid
Sijerĉić. Slikano na Farukovom imanju u Odţaku Ĉengića kod Ustikoline. Slikano 04.
juna 2015.g.

Faruk Muftić sa suprugom rahmetli Biserom, Sarajka rodom. Slikano 04. juna 2015.,
na njihovom imanju u Odţaku Ĉengića kod Ustikoline.

Piše: dr. Harun Crnovršanin

SANA PRESS

27
 U
Foĉi je podignut spomenik onima koji su pobili i protjerali većinsko muslimansko
stanovništvo ovoga grada u toku agresije (1992-1995). Nakon što su u potpunosti
izmijenili strukturu stanovništva pokušali su da promijene i naziv Foĉe-u Srbinje.
MeĊutim, odlukom Ustavnog suda BiH vraćen je stari naziv Foĉa. U BH-entitetu koji
se naziva Srpska, duţ cijelog Podrinja, od Foĉe do Zvornika, grade se crkve gdje
nikada nisu bile, a na brdima se postavljaju krstovi kako bi se stekao utisak da je to
vazda bila „srpska zemlja“. Na Drini je, nakon velikosrpskog barbarskog pohoda
(1992-1995) izvršen pravi KULTUROCID. Tamo su ostala zgarišta od bošnjaĉkih
sakralnih i kulturnih objekata. Nestale su prepoznatljive forme gradova i ĉaršija u
kojima su se mogle vidjeti dţamije, turbeta, haremi, karavansaraji, hamami, stare
bosanske kuće itd.

Piše: dr. Harun Crnovršanin

SANA PRESS

________

Ispaljeno više hitaca u minaret Aladža džamije

Petak, 19.02.2021. | BiH | Najnovije | Vijesti
Jutros iza 8 sati pripadnici CJB Foča obavili su uviđaj u kompleksu Aladža džamije, nakon što
je za sada nepoznata osoba ispalila više hitaca i pogodila u minaret ovog vjerskog i kulturno-
historijskog spomenika.

28
29
30
PUCNJI U SUŽIVOT
NEMA VIŠE JAMES BONDA, BRUCE LEE-a, a ni JAMES DEAN-a...
A nema ni Bate Živojinovida zvanog Malter...Nema nikog od NISKIH PREDSTAVNIKA...A nešto
ne čuh ni FINU GRADSKU RAJU da se oglasi. A ni silni ANTIFAŠISTI se ne oglasiše. Uglavnom
svi se oni oglušiše. Dokle de vladati kuršluz u nekim glavama. Bolje redi kod glavatih
gospodina...Kravata, mašna i tašna. Fotelja, dvosjed, trosjed. Bore li se samo za to? Ili za IMA
LI TU MENE ili ĐE SAM JA U TOME SVEMU? Nažalost rijetki su GLASOVI U SVEMIRU. Neki se
nadaju odlasku na MARS. Morebit gore bude bolji SUŽIVOT...
Dokle demo šutjeti na pucnje u Aladže, na pucnje u povratnike, na vrijeđanja na nacionalnoj
osnovi?
DOTAKLI SMO DNO DNA...
NAŽALOST.
LOST IN SPACE...
priredio:Kenan Sarač
istaknuta fotografija:007-Saga o James Bondu

31
I DON’T NO
Kakav je osedaj biti prognanik u vlastitoj državi? – Ne znam.
Kakav je osedaj biti izbjeglica u vlastitoj državi? – Ne znam.
Kakav je osedaj biti raseljeno lice u vlastitoj državi? – Ne znam.
Kakav je osedaj biti stranac u vlastitoj državi? – Ne znam.
Kakav je osedaj pljunuti činjenicama u lice? – Ne znam.
Kakav je osedaj pljunuti u lice vlastitoj državi? – Ne znam.
Kakav je osedaj pljunuti u lice vlastitoj historiji? – Ne znam.
Kakav je osedaj pljunuti u lice vlastitom naslijeđu?- Ne znam.
Kakav je osedaj skupiti sekret pljuvačnih žlijezda i uputiti ga u pravcu sopstvenih roditelja?-
Ne znam.
Kakav je osedaj skupiti sekret pljuvačnih žlijezda i uputiti ga u pravcu roditelja naših
roditelja?- Ne znam.
Kakav je osedaj pljunuti na vlastiti obraz? – Ne znam.
Kakav je osedaj biti ‘đon-obraz’? – Ne znam.
Kakav je osedaj biti ‘povlašten’? – Ne znam.
Kakav je osedaj biti VIP osoba? – Ne znam.
ILI SE PRAVITI DA NE ZNAM!!!
Kenan Sarač
objavila avlija.me, 16. maja 2016.

32
33
34
VOLIO BIH DA SAM PJESNIK
Volio bih da sam pjesnik
da vam pjesmu napišem
Pisao bih vam o ljubavi, blagostanju, sredi
Ne bi tuge bilo
ne bi nesrednih ljubavi bilo
niti tužnih sudbina
Volio bih da sam pjesnik
pa da pišem
nizao bih rime
preskakao tarabe
savijao duge
ispravljao Drine, krivio Dehotine
obigravao brda i doline
Volio bih da sam pjesnik
pa da pjesme pišem

35
Ne bi bilo rata
ne bi bilo prognanika
ne bi bilo beskudnika
ni gladnih ne bi bilo
svi bi kude posjedovali
i automobile bi imali
i kompjutere i telefone
i vajerles bi imali
Volio bih da sam pjesnik…
VOLIO BIH DA SAM PJESNIK
Kenan Sarač
objavila avlija.me, 16. maja 2016.

36
37
38
39
40
41
42
43
44
Nekoliko screenshotova iz prethodnog videa.

PRIČA UZ OVAJ VIDEO

Tadašnji YUTEL je u svom dnevniku od 31.XII1990. objavio i reklamu za Agenciju Foča Tours

Nekoliko lica koje dete možda prepoznati (iz 1990.).

https://www.facebook.com/kenan.sarac.39589/videos/1401651473523099

45
U tri rečenice opišite svoj grad i ZLOČIN počinjen u njemu
NE. To je prosto nemogude... Ne može to stati ni u tristatridesettrihiljadetristotinetridesettri
rečenice...

46
SUĐENJE Paprici i Ognjenoviću (17.02.2020.)
Saznanja za Papru, Mačka i Neđu
Svjedokinja Tuţilaštva BiH izjavila je da je čula da su zaštićenu svjedokinju u Miljevini
kod Foče silovali Papro, Mačak i Neđo.

47
Zaštićena svjedokinja A-3 je rekla da misli da je od svjedokinje A-2 čula informacije o
tom silovanju. Ona je kazala da je A-2 ţivjela u Staroj Koloniji u Miljevini, kao i A-1, ali
da nije sigurna da li joj je ona to rekla.
Ona je dodala da je čula da je A-1 silovana u barakama u kojima su ţivjeli, ali ne u
njenom stanu.
Na pitanje o tri lica čije je nadimke čula, A-3 je odgovorila da je Miljevina mala i da su
se svi poznavali, te da su svi bili vezani za rudnik.
“Mačak je moj školski drug Slavko Ognjenović. Meni nije ništa uradio, čak je jednom
izvadio cigaru i zajedno smo pušili ispred zgrade. Kad sam čula od A-2 da je silovana
A-1, razočarala sam se”, kazala je svjedokinja.
Ona je navela da je Papro – Radovan Paprica, koji je radio u rudniku i koga je slabije
poznavala. Dodala je da je čula da je Neđo Golubović poginuo.
Radovan Paprica zvani Papro i Slavko Ognjenović zvani Mačak optuţeni su da su 9.
juna 1992. godine, s još jednom osobom, na grub način silovali svjedokinju A-1 u
Miljevini. Na teret im je stavljeno da su silovanje počinili u okviru širokog i
sistematskog napada vojnih, paravojnih i policijskih snaga Republike Srpske.
Na pitanja Odbrana, A-3 je rekla da je informacije o silovanju svjedokinje A-1 dobila
nakon što je napustila Foču, ali ne zna tačno kada, moguće i nakon nekoliko godina.
Optuţeni Paprica je naveo da on svjedokinju ne zna i da nije tačno da je radio na
bageru na površinskom kopu.
Ona je kazala da ne zna da li je i gdje je bio angaţovan Ognjenović. Na pitanje
branioca Miodraga Stojanovića zašto je u ranijem iskazu navela da je čula da su A-1
silovali trojica pripadnika srpske milicije, ona je odgovorila da ne zna otkud to u
iskazu.
Na tvrdnju da A-2 nije rekla gdje je bilo silovanje, odnosno da A-1 nije silovana u
svom stanu, svjedokinja je kazala da je čula šta su pričale ţene.
A-3 je govorila i o počecima rata u Foči i kako su gorjela sela oko Miljevine, a
muškarci bošnjačke nacionalnosti odvođeni iz stanova. U grupi od 35 muškaraca
odvedenih 9. juna 1992. godine, kako je izjavila, bio je i njen suprug. Navela je da se
niko od njih više nikad nije vratio.
Ispričala je da su im početkom septembra rekli da idu u razmjenu i da je sa drugima
prebačena u sportsku dvoranu “Partizan” u Foči. Kazala je da je odatle sa pet ţena i
četvero djece odvedena u stan pored policije i da je jedna po jedna ţena silovana u
susjednoj sobi. Kako je navela, doţivjela je višestruko silovanje.
Ona je rekla da je puštena nakon pet do šest sati i da je na ulici sreo policajac, koji je
nju i dvoje djece sklonio u stan u istoj zgradi. Dodala je da su sutradan ujutro došli po
nju i druge, te su autobusima odvezeni prema Goraţdu.
Inspektor Drţavne agencije za istrage i zaštitu (SIPA) Emir Vardo posvjedočio je kako
je 2015. po nalogu Tuţilaštva provjeravao identitet lica po nadimcima Mačak, Papra i
Neđo.
On je kazao da je utvrdio da se radi o Slavku Ognjenoviću, Radovanu Paprici i Neđi
Goluboviću, te da su se podaci o njima poklapali sa navodima iz izjave koju je
svjedokinja A-1 ranije dala.

48
Dodao je da je utvrdio i da je sestra Paprice ţivjela u Staroj Koloniji, kao i A-1.
Odbrane su svjedoka ispitivale koliko je siguran u vezi sa utvrđivanjem identiteta, na
što je on rekao da su informacije potvrđene. Branilac Stojanović je kazao da će
zatraţiti identitet operativnog izvora koji je dao informacije o Mačku, jer, kako je
naveo, njegov branjenik tvrdi da postoje tri lica sa tim nadimkom.
Nastavak suđenja je 24. Februara 2020.

49
Zatvoreno tamno mjesto - A Closed, Dark Place, 1998
https://www.academia.edu/39799974/Zatvoreno_tamno_mjesto_-_A_Closed_Dark_Place

50
FOČA 1992. : ŽRTVE GENOCIDA (stradanje porodice Durid)
https://focanskidani.wordpress.com/2016/11/27/foca-1992-zrtve-genocida-stradanje-
porodice-duric/

51
52
53
54
FOTOPRIĈA : NEKADAŠNJI GIGANT DRVNE INDUSTRIJE ŠIPAD “MAGLIĆ” FOĈA
(Brod na Drini)

https://focanskidani-wordpress-
com.cdn.ampproject.org/v/s/focanskidani.wordpress.com/2017/10/20/fotoprica-nekadasnji-
gigant-drvne-industrije-sipad-maglic-foca-brod-na-
drini/amp/?usqp=mq331AQCCAE%3D&amp_js_v=0.1

55
USTIKOLINA iz 1896. godine

https://focanskidani-wordpress-
com.cdn.ampproject.org/v/s/focanskidani.wordpress.com/2017/12/14/ustikolina-iz-1896-
godine/amp/?usqp=mq331AQCCAE%3D&amp_js_v=0.1

56
57
58
59
60
61
62
63
64
65
66
67
68
69
70
Objavljeno:19. maja, 2018. 26 godina od deportacije bosansko-hercegovačkih izbjeglica iz
Crne Gore 1992.godine

https://focanskidani.wordpress.com/2018/05/19/26-godina-od-deportacije-bosansko-
hercegovackih-izbjeglica-iz-crne-gore-1992-godine/

71
72
73
74
75
76
77
78
79
80
81
82
83
84
85
86
FOČANSKA JE TUGA PREGOLEMA

Ovaj spisak je sa presude Momčilu Mandidu, kao i tekst.

https://www.academia.edu/.../P_R_E_S_U_D_A_MOM%C4%8CILU...

Aljukid Nedžib sin Šabana, rođen 1964. godine,

87
Krajčin Adil sin Rasima, rođen 1958. godine,

Nikšid Sejad sin Vehbije, rođen 1956. godine,

Nikšid Kemo sin Munira, rođen 1959. godine,

Nikšid Mustafa sin Adema, rođen 1957. godine,

Šljivo Salko sin Omera, rođen 1944. godine,

Srnja Salko sin Atifa, rođen 1965. godine,

Srnja Jusuf sin Mustafe, rođen 1968. godine,

Srnja Muamer sin Esada, rođen 1965. godine,

Šljivo Omer sin Salke, rođen 1967. godine,

Šljivo Hamdo sin Salke, rođen 1971. godine,

Šoševid Sulejman sin Izeta, rođen 1960. godine,

Zametica Edin sin Avde, rođen 1968. godine,

Zametica Elveden sin Avde, rođen 1968. godine,

šalaka Ekrem sin Avde, rođen 1971. godine,

Balid Edhem sin Šerifa, rođen 1963. godine,

Bido Enes sin Mustafe, rođen 1962. godine,

Šukalo Jasmin sin Šabana, rođen 1967. godine,

Karovid Ramiz sin Muje, rođen 1961. godine,

Kovačevid Esad sin Džemala, rođen 1963. godine,

Kurtovid Nijaz sin Osmana, rođen 1971. godine,

Kurtovid Edin sin Husnije, rođen 1971. godine,

Jahid Bego sin Nurifa, rođen 1969. godine,

Čankušid Derviš sin Naske, rođen 1940. godine,

Kajgana rasim sin Alije, rođen 1950. godine,

Borovina Suad sin Edhema, rođen 1959. godine,

Klapuh Suad sin Sulejmana, rođen 1964. godine,

88
Dželil Alija sin Ramiza, rođen 1955. godine,

Šoro Esad sin Tahira, rođen 1955. godine,

Korjenid Husein sin Hajdara, rođen 1968. godine,

Mujezinovid Samir sin Džemala, rođen 1971. godine,

Balid Džemal sin Mehe, rođen 1937. godine,

Muminovid Edib sin Himze, rođen 1956. godine,

Mušanovid Kasim sin Murata, rođen 1945. godine,

Šoro Izet sin Memije, rođen 1962. godine,

Mušanovid Edhem sin Hasana, rođen 1955. godine,

Karovid Nezir sin Muje, rođen 1957. godine,

Džano Ramiz sin Halima, rođen 1957. godine,

Čelik Sulejman sin Uzeira, rođen 1941. godine,

Šoro Suljo sin Edhema, rođen 1951. godine,

Muratovid Uzeir sin šabana, rođen 1956. godine,

Srnja Mirsad sin Abdulaha, rođen 1955. godine,

Šabanovid Ferid sin Mušana, rođen 1958. godine,

Čengid Ekrem sin Avde, rođen 1940. godine,

Malkid Fahrudin sin Nazifa, rođen 1948. godine,

Kafedžid Ibrahim sin Avde, rođen 1948. godine,

Dedovid Halim sin Hasana, rođen 1935. godine,

Lagarija Nazif sin Salke, rođen 1937. godine,

Deleut Murto sin Murata, rođen 1937. godine,

Mulahmetovid Šadir sin Halila, rođen 1960. godine,

Mulahmetovid Šadir sin Uzeira, rođen 1960. godine,

Bektovid Ramiz sin Mehe, rođen 1953. godine,

Bektovid Samir sin Hilmije, rođen 1969. godine,

89
Demo Edin sin Mehe, rođen 1970 godine,

Demo Meho sin Saliha, rođen 1930. godine,

Divovid Munib sin Sejmena, rođen 1961. godine,

Đozo Smail sin Ibre, rođen 1956. godine,

Džinid Dževad sin Hakije, rođen 1960. godine,

Džinid Hakija sin Murata, rođen 1923. godine,

Hambo Atif sin Ibre, rođen 1937. godine,

Krajčin Ferid sin Hasana, rođen 1965. godine,

Krajčin Hasan sin Huse, rođen 1932. godine,

Lepir Vejsil sin Ahmeta, rođen 1958. godine,

Mazid Šaban sin Sulejmena, rođen 1964. godine,

Mekid Kasim sin Rame, rođen 1940. godine,

Mekid Vahid sin Šerifa, rođen 1950. godine,

Mekid Zulfo sin Kasima, rođen 1967. godine,

Musid Rasim sin Ragiba, rođen 1964. godine,

Oruč Halil sin Muje, rođen 1926. godine,

Ramid Ramiz sin Himze, rođen 1962. godine,

Rizvanovid Murat sin Alije, rođen 1932. godine,

Rizvanovid Nedžib sin Murata, rođen 1963. godine,

Subašid Mirsad sin Salke, rođen 1968. godine,

Subašid Salko sin Halila, rođen 1947. godine,

Aljukid Šaban sin Smaila, rođen 1938. godine,

Ahmetspahid Vehid sin Osmana, rođen 1965. godine,

Borovina Ramiza sin Edhema, rođen 1962. godine,

Čauševid Esad sin Bedira, rođen 1950. godine,

Čerimagid Mehmed sin Avde, rođen 1935. godine,

90
Čerimagid Šefik sin Base, rođen 1937. godine,

Dedovid Ramiz sin Hamida, rođen 1972. godine,

Hajrid Dževad sin Džafera, rođen 1958. godine,

Isanovid Ibrahim sin Fehima, rođen 1960. godine,

Kobiljar Rasim sin Nedžiba, rođen 1958. godine,

Kovač Senad sin Edhema, rođen 1974. godine,

Krkalid Kemal sin Rasima, rođen 1965. godine,

Kuloglija Salih sin Agana, rođen 1949. godine,

Matuh Alija sin Muje, rođen 1969. godine,

Murguz Mujo sin Aziza, rođen 1962. godine,

Reko Huso sin Hasiba, rođen 1946. godine,

Salčinovid Nusrete sin Osmana, rođen 1954. godine,

Softid Zijad sin Muje, rođen 1964. godine,

Sudar Jasmin sin Mustafe, rođen 1962. godine,

Suljevid Abdulah sin Alije, rođen 1962. godine,

Šabanovid Elvir sin Ferida, rođen 1974. godine,

Šljivo Mehmedalija sin Hakije, rođen 1966. godine i

Šoro Enes sin Tahira, rođen 1975. godine o kojima se do danas ništa ne zna i sa pravom se
može pretpostaviti da su isti lišeni života.

ONI SU PREMLADENI I UBIJENI

542. Alija Altoka, Hamid “Salem” Bičo, Abdurahman Čankušid, Refik Čankušid, Elvedin “Enko”
Čedid, Kemal Dželilovid, Ramo Džendusid, Adil Granov, Mate Ivančid, Esad Kiselica, Halim
Konjo, Adil Krajčin, Mustafa Kuloglija, Fuad Mandžo, Krunoslav Marinovid, Nurko Nišid,
Hamid Ramovid, Husein Rikalo, Mithat Rikalo, Zaim Rikalo, Ševal Šoro, Kemal Tulek, Enes
Uzunovid, Džemal Vahida, Munib Veiz i Zulfo Veiz umrli su kao posljedica radnji pripadnika
vojske koji su u KP dom dolazili izvana, kao i stražara KP doma.309

TEŠKA PREMLADIVANJA

91
55l. Tokom ljeta l992. godine, prije mjeseca jula, Džemal Vahida, Enes Uzunovid, Aziz
Šahinovid i Elvedin Čedid teško su premladeni od strane stražara KP doma i vojnih policajaca,
nakon čega su nekoliko dana proveli u samici. 318

553. Oprilike u junu ili julu l992. godine Kemo ili Kemal Dželilovid,

Halim Konjo, Mustafa Kuloglija, Mithat i Zaim Rikalo i Munib Veiz

prozvani su iz svojih soba kao grupa i odvedeni u upravnu zgradu gdje su ih teško pretukli
stražari KP doma, među kojima su bili Milenko Burilo, Zoran Matovid, Dragomir Obrenovid,
Rade Vukovid i Predrag Stefanovid. 320

REMLADENI

555. Otprilike u junu ili julu l992. godine Ramo Džendušid i Nail

Hodžid prozvani su iz svoje sobe i potom su u prizemiju upravne zgrade premladeni od strane
stražara KP doma Milenka Burila, Dragomira Obrenovida i drugih neimenovanih pojedinaca.
Ostali zatočenici su čuli jauke ovih žrtava. 322

PREMLADENI

556. Otprilike u junu ili julu l992. godine Emir Frašto i Husko ili

Husein Rikalo odvedeni su s grupom zatočenika u upravnu zgradu gdje su teško pretučeni.
Frašto i Rikalo su odvedeni zajedno s Nurkom Nisidem i Esadom Kiselicom. Premladivanje ove
četvorice muškaraca trajalo je oko dva sata. 323

PREMLADENI

557. Adil Granov je tokom zatočeništva, u junu i julu l992. godine, desto premladivan u
prizemiju upravne zgrade od strane neimenovanih pojedinaca, stražara KP doma i i/ili vojnika
koji nisu pripadali KP domu, uključujudi vojne policajce. Optuživali su ga da je prije rata
putovao u Njemačku da bi nabavio oružje i da je nelegalno prenosio radio poruke.324

558. Na kraju je Granov odveden i izgubio mu se svaki trag.

325

PREMLADENI

559. Jednom prilikom u ljeto l992. godine, Latif Hasanbegovid, Aziz Haskovid i Halim Seljanci
izvedeni su zajedno i teško premladeni od strane dvojice stražara KP doma, Zorana Matovida
i Milenka Burila.

Tukli su ih po cijelom tijelu, uključujudi i tabane, a jedan od stražara je za tu svrhu koristio

palicu za bejzbol. Kao posljedica toga, po povratku u svoju sobu jedva su mogli da se kredu ili
da stoje. 326

92
PREMLADENI

560. Otprilike u junu l992. godine, Kemu ili Kemala Isanovida i

mladida po prezimenu Cedid prozvali su jedan vojnik koji nije pripadao KP domu i jedan
stražar KP doma, nakon čega su odvedeni i teško premladeni. Ostali zatočenici jasno su čuli
njihove krikove i jauke. Vratili su se otečeni i puni modrica. 327

izveden

56l. U septembru l992. godine iz KP doma je izveden Rasim Kajgana i više ga niko nije vidio.
32

PREMLADEN

562. Otprilike sredinom juna l992. godine Emir Mandžo je odveden do kapije KP doma i
surovo prebijen. Mandžu su stavili na stolicu, a stražari KP doma ili vojnici koji nisu pripadali
KP domu skinuli su mu cipele i ugurali ruke i noge kroz okvir druge stolice. 329

563. Jedan od glavnih počinilaca uzeo je palicu i počeo Mandžu udarati po rukama i nogama.
Zoran Vukovid iz Jošanice udario ga je vojničkom čizmom u vilicu i on se onesvijestio. U ovom
premladivanju je učestvovao je jedan stražar KP doma, Zoran Matovid. 330

izveden

564. Asim Mezbur je izveden iz svoje sobe negdje u septembru l992. godine i više ga niko nije
vidio. 331

izveden

565. Mensud Pašovid je odveden u ljeto l992. godine i više ga niko nije vidio.332

izveden

566. Nedko Rikalo je izveden otprilike krajem juna ili početkom jula l992. godine i više se nije
vratio. 333

izveden

567. Haso Selimovid je izveden i više se nije vratio. 334

izveden

568. Ševal Šoro je odveden i više se nije vratio. 335

Ovaj spisak je sa presude Momčilu Mandidu, kao i tekst.

https://www.academia.edu/.../P_R_E_S_U_D_A_MOM%C4%8CILU...

93
_____

Na ovom spisku nema dječaka Arif Rahman od šesnaest godina koji je ubijen...

Na ovome spisku nema Sulejman (Murat) Sujevic rođen 1941., odveden u grupi sa Edibom
Muminovidem i od tada nikakvog traga...

Ahmo (Asim) Hadžimuratovid, 1972. ...

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=231709277183997&set=gm.58582091157110
3&type=3&theater

94
FOČANSKA JE TUGA PREGOLEMA
Enver (Tahir) Berber
(1957. - 1992.)
Ţrtva GENOCIDA u Foči 1992.
Odveden iz zloglasnog KPD Foča na takozvano BRANJE ŠLJIVA. Nikad nije pronađen.

95
96
97
98
99
100
101
POŢUTJELE FOTOGRAFIJE
Foča, Međurječje, negdje 1964.
A bilo je i igrački... Onih dana, onih para, što bi rekli.

102
103
104
105
106
107
108
109
O ovome ti pričam...Objavljeno:7.februara 2019.

https://www.facebook.com/kenan.sarac.39589/posts/812014592486793

KUPOVINA DIPLOMA U ONDAŠNJOJ SFRJ

Evo slučaja iz Foče. Ode čova u Nikšid na vikend. U ponedjeljak na radnom mjestu isti (sada
novi) čovjek sa diplomom. Znalo se i onda dobiti znanje za šaku dinara ili manje...

A bilo je i onih što su pravili diplome i prodavali. Urade falsifikat pečata sa kuhanim jajetom,
a onda upišu ocjene po željama. I naravno stave potpise.Skuhaju jaje i odmah skinu ljusku ali
ostave onu opnu,i onda stave vrelo jaje na pravi pečat i preslikaju tamo gdje treba.

A bilo je i drugih mahinacija...

110
111
112
113
114