Nema poređenja Praje i Dražena – Praja je bio bolji

 03/12/2015

 Posted inBLOG: SOULY

Sudba kleta sustigla me u septembru 1990. godine, i nakon što sam par godina
uspješno izbjegavao služenje JNA aterirah u Sarajevo, i onda Lukavica, i Čiča i Seljo,
i moradoh da provedem 12 meseci (koje htjeli su da mi još produže pre no što
dezertirah – dezerterac sam, eto) upoznajuć taj divni krš od države u kojoj sam
odrastao. Gomila debila i drugova po oružju, sranje u Jugi, noći pod uzbunom i
šljemom teškim.
Jedne noći tako dohvatih u kasarni na TV neki sportski pregled, i izvještaj košarkaškog
kola. Na ekranu Mostarac Praja Dalipagić u svojoj oproštajnoj prvoligaškoj sezoni 90-
91 u Crvenoj zvezdi. TV sekvenca pokazuje tu matoru drtinu kako trči u kontru u
svojoj četrdesetoj godini (nisam ni znao da je još aktivan igrač, mislio sam da se
oprostio u Italiji pre godinu, dvi…) i jedva, ali ipak zakucava loptu u koš. Na kraju TV
izveštaja, reporter veli da je Praja u toj tekmi postigao 58 koševa u četrdesetoj godini,
već potpuno ćelav, oronuo, spor. Čista rutina. Pre neki dan vidjeh da je Vins Karter
mašio kucanje, a još uvik je mlađi od Praje.

Dražen Dalipagić je bio čudo đeco. Vele mi mlađi “poznavaoci” košarice – nemoš
uspoređivat Dalipagića sa Stojakovićem. I u pravu su – to se ne da uspoređivat.
Dalipagić je bio barem za klasu iznad Peđe… barem. Koliko je Praja bio dobar danas
skoro niko ne može znat jer njegovi najbolji potezi ne postoje na mediju koji se zove
celuloidna vrpca. Imam brojne fotografije (samo) njegovih letova kojih se ne bi
postidio ni Nikenen. Skoro sa linije slobodnih bacanja, preko protivnika ili dvojice.
Vidio uživo kad me stari sredinom sedamdesetih furao na tekme Partizana. To je Toni
Kukoč ponovio 1991, na All-Star YU  u Sarajevu, koju sam gledo uživo (i popija s
Mirzom cili “zvečevo” konjak u pauzama). Samo što je to Praja radio na tekmama, a
Toni u takmičenju u zakucavanja kad mu niko nije smeta.

Dalipagić je bio najbolji igrač sveta u periodu od 1975 do 1980. Pritom ne mislim
samo na ljude izvan NBA. Praja bi bio car u SAD. Boša Tanjević mi veli – naš najveći
problem je uvik bija što smo mi kao mali narod (mislim na Jugoslovene) bili
impresionirani Amerikom, i mislili smo da je to vrh. Danas znam da bi Praja i tamo
bio najbolji strelac (ako već ne i igrač). Kakav crni Novicki – on je sjajan, al u
usporedbi sa Prajom nema ni miris, ni okus. Jedini igrač tog vremena koji bi se moga
usporedit s Dalipagićem je Dr.J! Ni manje ni više.

Praji to svejedno nije bilo dovoljno da bi bio prvi igrač svog kluba. Prvi na svitu, a
drugi u Partizanu… Jebiga braćo, Kićanović je bio veći pobjednik od Dalipagića i veći
lider u Partizanu i repki – jednog ne možete spomenut bez da ne spomenete drugog.
Jedini duo suigrača u košarici (samo Eldžin Bejlor i Džeri Vest su to ostvarili u
povijesti košarke) koji su mogli utrpat preko 30 prosječno obojica – i obojica su bili
najboljim igračima Evrope. I službeno. u sezoni 1978, kad ih je Bosna napušila za
naslov, ostvarili su 68 ppg kombinirano. Da su tad postojale trojke. i da nisu igrali
jedan s drugim, Praja bi prosečno ostvario preko 50. I opet mu to nije dovoljno da ga
pamte, da ga vrednuju po realnim zaslugama.

U repki je samo Ćosić osvojio više ordenja (14 velikih medalja) od Praje Dalipagića
(12), ali se ovaj oprostio od repke 1986. na SP u Madridu, a moga je odigrat još 2-3
velika takmičenja koliko je bija dobar, i koliko je trpa tih sezona u Italiji. Praja nije
osvojio onoliko koliko je mogao na klupskom planu. Kemija s Kićanovićem nikad nije
bila vrhunska, premda su Partizanu donijeli prvi prvenstveni naslov i prvi
međunarodni trofej (legendarno finale Kupa Koraća s Bosnom 1978 – jedna od
najvećih tekmi IKAD, kao i sve tri tekme velikih rivala te sezone). U 37-oj godini
trpao je gotovo 37 prosečno u Italiji. Jedinstven slučaj braćo. Za Frojda. Kad su se
uvele trojke, Praja se pomerio korak nazaj i postao neman dalekometnog šuta. Jedini je
čovik na plavom planetu koji je porazio Oskara Šmita u prvenstvenom nadmetanju za
najboljeg strelca talijanske lige. Više puta. U 37-oj je postavio apsolutni rekord
tamošnje lige sa 1417 koševa u sezoni. Taj nikad neće biti oboren.

Ako bih usporedio Praju sa nekim sličnim košgeterom, onda je to Dražen Petrović.
Dalipagić je jako zaslužan za Draženovu karijeru jer se mali mnogo ložio na njega.
Prvi Draženovi uspjesi s repkom su vezani uz Dalipagića – OI 1984. u L.A. đe Juga
uzme broncu, a Dražen prvu medalju s repkom. To je bilo malo remek-djelo
Dalipagića koji u susretu za broncu uvali 37 koševa (još nema trojki) Kanadi. Dražen
je MVP svjetskog prvenstva 1986. iako je čokirao u dva susreta (protiv SAD i SSSR),
a u susretu za broncu s Brazilom ponovo je Praja (zadnja tekma u repki) eksplodiral,
kaj ne, i uvaljao 30 koševa u ofanzivnom festivalu superzvezdi (Oskar 27, Draža 23).
U periodu od 1984. do 1989, u 5 sezona kad je Petrović na apsolutnoj špici svojih
mogućnosti i ponajboljim evropskim igračem, a Praja na rutiniranom silasku –
Petrović u 4 sezone s Cibonom i jednoj u Realu ostvaruje 34.2 koša prosječno, dok
penzioner ubacuje 34.6! Šta mi to kaže – Praja (a osobito načinom igre đe je svaki
pokret izazivao žmarce – sredinom sedamdesetih je ostvarivao i dvocifren prosjek
skokova!) je u svojim najboljim danima bio bolji barem 10 koševa od Petrovića u
njegovim najboljim danima. A nije se trudija ni upola toliko. Nema tu neke usporedbe.

Valjda najbolja sezona Dražena Dalipagića je 1978. Te je godine najboljim

košarkašem Juge, najboljim košarkašem Evrope, MVP je Svjetskog prvenstva u
Manili, kao i najbolji strelac istog takmičenja, a Juga je zlatna (taj pothvat NIKAD
NIKO neće ponoviti). Ali istorijski luzer, kakvim već jest (ako već nije čoker kao Peđa
ili Dražen – o tom takođe priče) je te godine tek drugi strelac svog kluba, ali i
prvenstva Juge (33,8 – iza Kićanovićevih 34,4). A za najboljeg igrača Juge je te
godine prolglašen, naravno, Kićanović ispred Praje. Prvenstvena sezona 1980. nije mu
bila jedna od boljih, ali je eksplodirao na Olimpijadi u Moskvi: 25 koševa (bez trojki) i
5 skokova prosečno, uz šut iz igre od 60 odsto, a slobodna malo ispod 90 odsto –
najbolja predstava nekog ex-yu košarkaša ikad na olimpijadama (moje skromno, ali
meritorno mišljenje). Majklu Džordanu je uvalija 41 početkom osamdesetih (jope
nema trojki, Džordan 23), u četiri egzibiciona susreta protiv NCAA zvezdi u periodu
1977-82  (57, 46, 41 i 42 poena)… U ljetnjoj ligi u Bostonu 1978. skoro 30 ppg uz 57
u jednoj tekmi. I još bi moga toga nakenjat za par knjiga i objesit ovdi par fotki s
nenormalnim zakucavanjima (samo da skapiram kako dić fotku na ovaj sajt), ali neću.
Dražen Dalipagić nije za svakog. On je samo za znalce, luzere kakav sam i sam, a
možda i nostalgičare. Tako je on sam htio…
Na kraju, možda sam taj sportski pregled sezone 90-91 nasilno prosanjao u mome
sarajevskom JNA bivstvovanju, al’ boli me patka. Čak i da je laž, a na sreću nije, Praja
Dalipagić je vrlo blizu najvećim igračima košarke koji su ikad postojali. Koliko dobar
u JUS sistemu vrednosti. Ha – volio bih, veoma bih volio, da kažem najveći, al’ ne ide
jer bija je tek drugi igrač svog kluba. Znači iza Kiće, a ondak valjda i iza Tonija i
Kreše. Mirza? Kinđe je bija veći pobjednik, ali on nikad ne bi reka da je bolji od Praje.
Zato 4. mjesto ispred Mirze.