I

Док ми је у тим ноћима дуго причала

о просјакињи која је лутала за комадићем изгубљеног сна
о пијаном цвећу
и птицама које умиру од смеха
о најдражој играчки на овом свету
очима са којима је заплесала танго 60-их година прошлог века
о Сенеки и његовим писмима
о тумачењима Шекспира
и док ме је обасипала својим мислима
Шапутала ми је тихо да прозори могу бити
чудесни рамови
ако научим кроз њих да гледам
Тих ноћи светове сам научила да стварам
од надстрешнице и парчета неба.
Одједном више нисам била дете
и нису ми биле потребне приче и успаванке
Јурила сам да одрастем
На старом кристалном сату за мном су јуриле казаљке.
Онда је заборавила моје име,
ко сам ја и да ми је причала бајке.
Њу је старост вратила у младост и детињство
Тад сам застала,
успорила сате.
Села крај ње и дуго причала бајке.
Између старе кућне иконе и прозора
за наше приче топао кут.
Она је слушала пажљиво и снено
њене бајке што их чује први пут.
Тих дана певале смо дуго неке тужне песме део
У инат забораву,
Тад ми се вратила на час.
У инат црној земљи,
Мојим небом заувек одзвања њен глас.
Када ми недостаје сачекам
сањива крила да заталасају облаке
па анђели да осликају свитање
следећи божије кораке
Гледам чудесни рам
Смењују се овог јутра небом стидљиве нијансе
Земаљске све боје
ни помена нису вредне
поред једне капи рајске
у пејзажу старе кућне иконе
обасјане светлосном сенком у свитање.
II

У Београду је лето
Ја сам перо испало из твог јастука
Благ ветар ме разноси по твојим улицама
Лепршам над врелим асфалтом боса
Тражим тебе, твоју силуету или бар сенку
Тражим сенку твоје сенке
кад те нема
Па кад ми се причини
као онда
у кафићу код студенстког
Данима само ту седим и чекам
као да сам луда
као да ја друга посла немам
као да ја само тебе имам
Ту ми је једном нека циганка
рекла
Ти си рођена са тужним очима
Ухватила ми је руку
у длан да ми погледа
промрмљала пар речи и побегла
Ту ме је неки неки црнооки стално питао
како сам
каже
Тужно му одзвања покрет мојих усана
Видиш
Ја више нисам ја
Ја сам скуп тужних делова
Јесен је, а можда и неко друго доба
Ја то не знам
Нисам ја никакво перо из твог јастука
Можда твој јастук и није перјан
Ја не лебдим,
корачам
Асфалт је леден
Пуцају стопала на мојим ногама
Боле ме пете
ваљда од терета који су носиле
док су мислиле да лебде