ИЗЛУЧИВАЊЕ

У унутрашњости тела живих бића одвијају се на хиљаде процеса који

чине метаболизам.
Метаболички процеси су сви процеси који се одвијају у телу: фотосинтеза код
биљака, дисање, варење код животиња… Овим процесима се стварају или
разграђују сложене супстанце (шећери, масти, беланчевине), а енергија се
везује или троши или преводи у друге облике( механичку- физички рад;
светлосну – код неких инсеката или риба у великим дубинама; електричну-
нервни импулс или код електричних риба) или се ослобађа у виду топлоте.
При сваком од ових процеса, стварају се и споредни продукти, који су често
штетни уколико се задрже у телу, и чине отпадни материјал. Овај непотребан
производ избацује се преко органа за излучивање.
Током еволуције биљака које су фототрофи, притисак природне селекције је био
да су најбољи опстанак имале оне биљке које су у метаболизму стварале
најмање непотребних или штетних продуката. Зато је њихов метаболизам
подешен тако да су органска једињења које САМЕ стварају таква да се при
њиховом катаболизму ствара мало или готово нимало штетних продуката.
Главни прилив штетних састојака у биљке је оно што из околине упију, највише
кореновим системом. Један део тих штетних материја већ саме ћелије корена
врате у земљиште, али знатан део са водом доспе у остале делове биљке све до
листова који су најважнији орган за одавање вишка воде транспирацијом.
Биљке ослобађају вишак воде током процеса транспирације. Биљке то раде
преко отвора на листовима (стоме). Када се стоме отворе, избацује се вода у
виду гаса – водена пара, а истовремено подиже упијена вода од корена, преко
стабла до листова. Тако овај процес помаже и подизање воде кроз биљку.
Одавањем воде преко стома, биљка се и расхлађује. Ако је ваздух око биљке
врео и сув, водена пара брзо излази, па је биљци потребно више воде да упије
како не би дошло до исушивања и пропадања биљке.
Штетне материје се накупљају донете водом у листовима. С обзиром да
листови избаце воду транспирацијом , друге материје се углавном акумулирају и
после дужег времена учине лист нефункционалним код оних биљака које их НЕ
одбацују сваке јесени.Због тога и ове( зимзелене) биљке, на свских неколико
година, одбацују нефункционалне листове у којим се накупио ,, отпад,,.
Постоје и биљке чија адаптација на специфична станишта нпр. богата солима, је
ишла у правцу промена које су им омогућавале да се реше вишка кристала соли
које су са водом доспеле у њих. Ове биљке имају соне жлезде у листовима
којима избацују вишак соли.
Такође и органски састав тела БИЉАКА ( аутотрофа) је специфичан . Њега
углавном чине УГЉЕНИ ХИДРАТИ претежно полисахариди: СКРОБ као резерва
хране и енергије и ЦЕЛУЛОЗА као градивни шећер.Протеина је мало, то су
углавном функционални молекули биљке ( ензими, протеини транспортери,
рецептори ). Неке биљке су опет богате и уљаним резервама.
Код ЖИВОТИЊА ( хетеротрофа ) је тело углавном изграђено од ПРОТЕИНА
који су изграђени од амино киселина у којима су основни атоми С, Н ,О , N.
Слично је и са ГЉИВАМА, ПРОТОЗОАМА и БАКТЕРИЈАМА . Резервне материје
су углавном МАСТИ .
Код хетеротрофа је у старту другачије. Њихов метаболизам обрађује органске и
неорганске материје унете,, готовом,, храном на чији квалитет не могу да утичу.
Код ХЕТЕРОТРОФА се јављају проблеми са нагомилавањем штетних продуката
које треба прво учинити неотровним , а затим избацити из тела. И овде има
разлика.
Код БИЉОЈЕДА мање је штетних продуката који настају катаболизмом
протеина јер су биљке (којима се они хране) богате угљеним хидратима а
сиромашне азотним једињењима– протеинима. Опет, биљоједи често исхраном
уносе отровне материје које биљке стварају ( синтетишу) да би се одбраниле ( јер
не могу да побегну) од инсеката, бактерија, гљива. Зато је систем за излучивање
код биљоједа прилагођен за избацивање таквих материја.
МЕСИЈЕДИ опет узимају и катаболишу храну која је доминантно протеинска, а
ту су и масти. Пошто су угљени хидрати богатији енергијом од протеина, а
месоједи у својој исхрани имају мало угљених хидрата,онда месоједи морају
потребну енергију да добијају разградњом веће количине протеина који су
сиромашни хемијском енергијом, али и из унетих масти. При разградњи протеина
тј. катаболизму амино киселина, на рачун њихове амино групе настаје токсични
амонијак који мора да се преведе у НЕтоксични облик УРЕУ која се растворена у
води избацује из организма. Већина супстанци које се избацују из организма су
растворљиве у води па је процес излучивања уско повезан са метаболизмом
воде у организму . Избацивање отпадних супстанци из тела животиња дешава
се преко различитих органа ( жлезде са спољашњим излучивањем, разни органи
за излучивање,органи за дисање, завршно црево...).
Као и процеси исхране и дисања и процес излучивања се дешава како на нивоу
целог организма тако и на нивоу сваке ћелије која има сопствени метабилизам
при којем ствара сопствене штетне, споредне, продукте метаболизма којих се
решава у органелама ( вакуола, лизозоми ).