POLJOBERZA - PARADAJZ

32-40 minutes

PARADAJZ
Lycopersicon esculentum

Rod Lycopersicon je mali, ali važan, deo familije Solanaceae i obuhvata još oko 80 vrsta.
Latinsko ime paradajza pojavljuje se, kod različitih autora različito, a taj problem još nije,
sasvim, razrešen. Jedno od najstarijih imena je, upravo, Lycopersicon esculentum koje je
predložio Miler 1768, a do danas se najviše upotrebljava.

Središte porekla ovog roda je u Južnoj Americi, u Peruu, a proizvodnja je, verovatno, počela u
Meksiku, od divljeg paradajza L. Esculentum var. cerasiforme, koja je i sada rasprostranjena, kao
korov, uz kanale za navodnjavanje i na vlažnijim terenima. U mnogim jezicima, paradajz je
dobio ime od acteckog imena „tomathe“, što znači „nabubreli plodovi“.

Sve vrste roda Lycopersicon imaju 2n-24 hromozoma, pa su, manje ili više, interfertilne. U
kasnijim razdobljima oplemenjivanja paradajza, za unošenje otpornosti na bolesti i štetočine,
korišćene su još i vrste Lycopersicon.

Paradajz je donet u Evropu za vreme drugog Kolumbovog putovanja, ali se, još dugo, gajio samo
u botaničkim baštama, jer se pretpostavljalo da je otrovan, analogno njegovim evropskim
srodnicima. Kao povrće, počinje se više uzgajati, tek početkom dvadesetog veka.
Hranjiva i zdravstvena vrednost

Paradajz je vrlo rasprostranjena namirnica u celom svetu zbog višestrukog načina upotrebe.
Najviše se koristi svež, za salatu, sama, ili u kombinaciji s drugim povrćem, a u poslednje vreme,
sitnoplodni kultivari, koriste se kao voće. Paradajz je nezaobilazni sastojak mnogih kuvanih jela:
supa, sosova, variva s drugim povrćem, punjenja – sa sirom, ili mesom - na picama i slično,
naročito u mediteranskoj kuhinji. U prerađivačkoj industriji, paradajz je jedna od glavnih
sirovina. Prerađuje se u koncentrat, sokove, pelate (sterilisane, oljuštene cele plodove), a zeleni
plodovi mogu da budu sastojak mariniranih mešanih salata. Sitniji plodovi mogu se zamrzavati, a
ponegde se sok paradajza konzerviše liofilizacijom. Pošto je potrošnja paradajza srazmerno
velika, naročito u letnjim mesecima, on je, istovremeno, jedan od važnijih izvora vitamina. U
zelenim plodovima paradajza prisutan je alkaloid solanin, koji se tokom zrenja razgradi, a
plodovi dobijaju žutu, ružičastu i crvenu boju od likopena, ksantofila i karotena. Ukus paradajza
zavisi od količine i odnosa šecera i kiseline, ali na emocionalnu ocenu ukusa utiče, takođe, i
čvrstina strukture. Reduktivni šećeri i organske kiseline čine 60 do 70% topivih materija u soku
paradajza. Kultivari za potrošnju u svežem stanju, obično imaju više šećera od kultivara za
preradu.

U suvoj materiji fruktoza je više zastupljena (1,7%), od glukoze (1,5%), a saharoze nikad nema
više od 0,5%. Maksimalnu količinu šecera imaju samo plodovi koji su sazreli na biljci. Kiseline
postignu najveću vrednost pre pune zrelosti ploda.

Do pune zrelosti, koncentracija jabučne kiseline se smanjuje, a koncentracija limunske kiseline

se povećava. Pored slatkog i kiselog, na ukus paradajza utiče i komponente arome - više od 400
pojedinačnih supstanci.

Poznata je i zdravstvena vrednost paradajza, naročito za bolesti srca i krvnih sudova. Koristan je
za snižavanje krvnog pritiska i izlučivanje vode iz organizma. Preporučuje se za različite dijete,
kod šećerne bolesti, bolesti jetre i bubrega. Povoljno deluje na kožu, posebno na opekotine od
sunca, ali se preporučuje i, kao oblog i maska, za osetljivu kožu.

U poslednje vreme, došlo je do boljeg razumevanja likopena iz plodova paradajza . Likopen je

glavni karotenoid u ljudskoj krvi i tkivima. Dnevna potreba likopena, za odraslog čoveka, je oko
3 mg. Pradajz, i proizvodi od paradajza, glavni su izvor likopena, i čine 90% likopena u ljudskoj
ishrani. Sveži plod paradajza ima oko 30 mg/kg likopena, dok od paradajza do 150 mg/l, a kečap
oko 100 mg/kg. Paradajz, i proizvodi od paradajza, sadrže još alfa, beta i gama kartotene i lutein.
Na količinu likopena u plodovima paradajza utiču: zrelost plodova, kultivar i način prerade.
Kuvanjem se poboljšava bioaktivnost karotenoida, a naročito likopena. Delovanje likopena
tumači se različitim biohemijskim mehanizmima, posebno kao antioksidans i regulator delovanja
rasta ćelija. Istraživanja delovanja likopena, u prevenciji različitih tipova raka, pokazala su da, u
krvi i tkivima bolasnika, ima znatno manje likopena i selena, u odnosu na zdravu grupu.

Proizvodnja u svetu i privredna vrednost

Od početka 20. veka, proizvodnja paradajza u svetu stalno raste i već, po površinama, zauzima
deseto mesto u proizvodnji hrane. U svetu se proizvodi na 3.169 hiljada hektara, a prosečni
prinos je 28,3 t/ha.
U Evropi se proizvodi na 670 hiljada hektara, a prosečni prinos je, iznosi, 28,9 t/ha. Najveća
proizvodnja je u mediteranskim zemljama: Italiji, Španiji, Grčkoj i Francuskoj, gde su klimatski
uslovi povoljniji. Proizvodnja na otvorenom je moguća, i donekle proširena, sve do 50 stepeni
severene geografske širine. U severnim zemljama najviše se proizvodi u zaštićenim prostorima.

Morfološke i biološke osobine

Paradajz je jednogodišnja, a u povoljnim uslovima može biti i dvogodišnja, zeljasta biljka.

Glavni koren može doseći do 1m dubine, ali grananje počinje vrlo rano, a korenov sistem može
doseći i do 1,5 m, ali glavnina je u površinskom sloju, do 30 cm. Paradjaz ima sposobnost
stvaranja adventivnog korena na stabljici, što je redovna pojava kad se sadi dublje, nego što je
bilo u zaštićenom prostoru. Ako stabljika leži na zemljištu, adventivni koren razviće se na delu
stabljike koji dodiruje zemljište.

Veličina korenovog sistema zavisi od naslednih osobina, ali i od uslova zakorenjivanja –

fizičkim osobinama zemljišta i vodnom režimu. Kod dobre snaddevenosti zemljišta vodom, masa
korena je manja, a kod slabije snabdevenosti, veća. Nije još dovoljno istraženo koja bi optimalna
masa korena bila potrebna za dobro snabdevanje biljke.

Stabljika je zeljasta, u osnovi prečnika do 2 cm, pokrivena dlačicama. Većinom nema dovoljno
sklerenhima, pa kad je opterećena lišćem i plodovima, bez potpore, poleže. Dva su osnovna tipa
stabljike: indeterminantan i determinantan. Kultivari prvog tipa često se nazivaju visoki, a
kultivari drugog tipa niski, ili grmasti. Indeterminantna stabljika može narasti nekoliko metara.
Vegetativni vrh je aktivan sve dok ima povoljne uslove. Posle prve cvasti razvije, najčešće, 3
lista, zatim druga cvast, zatim 3 lista i treća cvast, i tako redom. Iz pazuha listova razvijaju se
sekundarne grane, koje se obično odstranjuju. Ako se ne odstrane, na njima je isti raspored
listova i cvatsti.

Determinantna stabljika obično ima kraće internodije, a glavna stabljika naraste 0,5 do 1 m,
zatim prestaje da raste, a na vrhu je, često, cvast. Posle prve cvasti, razviju se jedan ili dva lista,
zatim druga cvast, koji može biti i poslednji na glavnoj stabljici, ili se, posle njega, razvije još
jedan, ili dva lista, i rast završava trećom cvasti. Iz pazuha listova, brzo se razvijaju sekundarne
grane, koje imaju isti raspored listova i cvasti kao i glavna stabljika, pa tako cela stabljika ima
grmast izgled. Pošto se, istovremeno, razvija nekoliko sekundarnih grana, cvetanje i
plodonošenje, srazmerno je udruženo. To je prednost za paradjaz namenjen konzervnoj industriji,
jer omogućuje jednu berbu. Postoje i prelazni oblici koji se nazivaju semideterminantni.

List paradajza je neparno perast na dugoj peteljci. U povoljnim uslovima, može doseći do 50 cm.
Liske su nejednake veličine, romboidnog oblika, nazubljene, manje ili više naborane, i dlakave.
Kod nekih kultivara, listovi su slični lišću krompira.

Prva cvast se pojavljuje na internodiju posle 5 do 9 listova, što delimično zavisi od genotipa, a
delimično od temperaturnih uslova u vreme zametanja cvasti. Cvast je jednostavni, ili
sastavljeni, grozd. Jednostavni grozd može imati 7 do 12 cvetova, a sastavljeni višestruko više.
Zabeležena je cvast od 300 cvetova. Grananje cvasti mogu izazvati niže tempretaure (oko 13 0C)
u vreme zametanja. Cvetovi na cvasti se razvijaju sukcesivno, akropetalno (od dna, prema vrhu
cvasti), pa tako, na jednoj cvasti može biti već razvijenih plodova i tek otvorenih cvetova.

Cvet je dvopolan, u osnovi pentameran, sa pet lapova, pet latica i pet prašnika, ali većina
krupnoplodnih kultivara, ima i više. Zeleni lapovi obuhvataju pupoljak, iz kojeg se pomaljaju
žute latice. Prašnici su izduženi, cevasto srasli i obuhvataju tucak. Prašnice uzužno pucaju s
unutrašnje strane, još dok cvet nije sasvim otvoren, polen dospeva na tučak, i tako je osigurana
samooplodnja. U nepovoljnim uslovima, naročito kod visokih temperatura, tučak se može naglo
izdužiti, a njuška pojaviti iznad prašnika. Tada može doći do stranooplodnje, ako neki insekat
(najčešće tripsi) donese strani polen, ili neoplođen cvet otpada. Plodnica je dvogradna, trogradna
ili višegradna, iz koje se razvija plod boba.

Plod se sastoji od mesa (zidova perikarpa i pokožice) i pulpe (placente, semena i želatinoznog
tkiva oko semenki koje ispunjava komore – gnezda). Plod može biti različitog oblika i boje.
Nedozreli plod može biti, svetlozelen do tamnozelen, sa tamnije zelenim prstenom oko peteljke,
ili bez tamnijeg prstena. Pokožica zrelog ploda može biti bezbojna ili žuta, a boja zrelog ploda
žuta, narandžasta, ružičasta, crvena, ili crvenoljubičasta.

Meso ploda može biti žuto, narandžasto-crveno, žuto i crveno. Želatinozno tkivo, oko semenki
nekih kultivara, može biti zeleno, a radijalni zidovi perikarpa, ponekad, su svetlije ili bele.
Parenhimsko tkivo takvih zidova, ima međućelijske prostore ispunjene vazduom, što daje prvid
bele boje.

Veličina ploda opisuje se kao: okruglopljosnat gladak, okruglopljosnat rebrast, okrugao malo
spljošten, okrugli (kuglasti), okrugli malo izdužen, srcoliki, cilindrični, kruškoliki i šljivoliki.
Peteljka ploda ima, u osnovi, sloj ćelija uz čiju pomoć se plod odvaja, zajedno sa delom peteljke
i čaškinim listićima, koji ostaju uz plod, a tokom rasta ploda, još se malo povecavaju. Taj deo se
vidi kao malo zadebljanje na peteljki. Oplemenjivanjem su dobijeni kultivari koji nemaju taj sloj,
pa se, kod berbe, plodovi odvajaju bez peteljke, što je poželjno za, mehanizovanu, berbu
paradajza za preradu. Naprotiv, paradajz za tržište u svežem stanju, prodaje se sa peteljkom po
kojoj se vidi da li je plod sveže ubran.

Zahvaljujući već stogodišnjem razvoju tehnologija gajenja paradajza u zaštićenim prostorima,

biologija rasta i razvoja paradajza predmet je brojnih istraživanja do današnjih dana.
Seme paradjaza je ovalno i spljošteno, do 5 mm dugo, do 4 mm široko i do 2 mm debljine,
pokriveno gustim dlačicama.

U jednom gramu može biti 250 do 350 semenki. Pri povoljnim uslovima čuvanja, zadrži dobru
klijavost više godina. Seme brzo bubri, ali klijanje neće početi, ako temperature nisu povoljne.
Paradajz normalno klija pri temperaturama od 15 do 25 0C, a optimum je 20 do 25 0C.
Minimalna temperatura klijanja je 13 0C, ali ima kultivara koji počinju klijanje već pri 10 0C.
Kultivari koji mogu klijati pri nižim temperaturama, dobro klijaju i pri višim temperaturama, sve
do 35 0C, a zabeležena je i 30% klijavost pri 37 0C. Seme paradajza najbolje klija u mraku, a
ima kultivara koji ne mogu klijati na svetlu. Primena regulatora rasta (giberelinske kiseline GA,
naftalensirćetne kiseline NAA, indolpripionske kiseline PA, i dr.) može pospešiti klijanje i
nicanje.

U proizvodnji paradajza na otvorenom, rast i razvoj je ograničen temperaturama, snabdevanjem

vodom i količinom pristupačnih hraniva. Pri temperaturi od 0 0C biljka strada, ali ako je rasla pri
suboptimalnim temepraturama, pa je dobro zakaljena, može preživeti i do -2 0C, ako takvi uslovi
ne traju dugo. U zaštićenim prostorima, uz zagrevanje, svi ti uslovi se mogu podesiti blizu
optimuma, a ograničavajući mogu biti dužina i intenzitet osvetljenja. U letnjim uslovima, pri
punom osvetljenju, novi listovi se zameću svaka dva dana, a u zimskim uslovima, kad je intezitet
svetla manji, svaka 2,5 dana.

Uopšteno se misli da se skladan rast biljke paradajza postiže pri dnevnim temperaturama od 20
do 25 0C, i noćnim od 13 do 17 0C. Poželjna razlika, između dnevne i noćne temperature, je oko
7 0C. Biljka je posebno osetljiva na temperaturne uslove u početku razvitka, kao rasad, ili na
otvorenom. Osetljiva faza započinje 8 dana od otvaranja kotiledona i traje oko dve nedelje. To
objašnjava činjenica da se prva cvast zameće (diferencira), u vegetativnom vrhu, oko tri nedelje
posle otvaranja kotiledona, kada je treći pravi list oko 10 mm. Dobra rasada može imati
zametnuto već 4 do 5 cvasti. Niže temperature u vreme diferenciranja cvasti, 13 do 15 0C,
uslovljavaju zametanje cvasti posle manjeg broja listova (5 do 7), a pri temperaturi od oko 25
0C, cvast se javlja posle 10 do 12 listova, a može izazvati grananje cvasti i zametanje više
cvetova u cvasti. Međutim, ako niže temperature duže potraju, to odlaže cvetatnje.

Pored temperatura, u fazi zametanja cvasti od odlučujuće važnosti je intenzitet svetla. U

ogledima, smanjenjem intenziteta svetla od 10.000 luksa, na 2.500 luksa, odloženo je zametanje
cvasti za 29 dana, a razvilo se još 7 listova pre cvasti. Uticaj svetla bio je veći pri 25 0C, nego pri
15 0C. Dužina dana manje utiče na generativnu fazu. Neki kultivari su neutralni, a neki su
kvantitativno kratkog dana. U uslovima kratkog dana, razviju manje listova do prve cvasti, i
procvetaju nekoliko dana ranije

Rast i razvoj cvasti, u narednom razdoblju, brži je pri višim temperaturama. Pri srednjoj
temperaturi pod 20 0C prvi cvet, prve cvasti, otvorio se 12 dana radnije, nego pri temperaturi od
16 0C. Pri nižim temperaturama, plodnica može razviti više karpelnih listova, pa plodovi od
takvih cvetova mogu biti, više ili manje, rebrasti. Pri visokim temperaturama tučak se izdužuje,
što onemogućuje oplodnju i dovodi do osipanja cvetova.
Pri intenzitetu svetla od 20.000 luksa, optimalna temperatura, za cvetanje i zametanje ploda, je
od 27 do 30 0C. Za normalno cvetanje potreban je intenzitet svetla od, najmanje, 10.000 luksa.
Pri temperaturi nižoj od 13 0C polen slabo klija, pa ne može doći do oplodnje. Povećana
koncentracija CO2 u vazduhu, kod proizvodnje paradajza u zaštićenim prostorima, pored većeg
intenziteta fotosinteze, može uticati na broj cvetova i zametnutih plodova. Prema istraživanjima,
kod rane proizvodnje paradajza bez primene CO2, 53% cvetova je abortiralo. Primenom CO2,
oko 0,06% u vazduhu, abortiralo je 26% cvetova, uz 0,1% otpalo je 15% cvetova, a kod 0,14%
CO2 samo 11%.

Visoki intenzitet svetla, odnosno visoka solarna radijacija, takođe, može imati negativan uticaj,
zbog povišene temperature u zoni lišća. Smanjuje se fotosintetska aktivnost, delimično i zbog
zatvaranja stoma, biljka u podnevnim satima vene, što utiče na razvoj plodova. Zbog toga se
preporučuje senčenje zaštićenih prostora u letnjem periodu. Na fotosintetsku aktivnost utiče još i
snabdevanje vodom (turgor) i hranivima. U uslovima niskog intenziteta svetlosti, dodatno
osvetljenje tokom dužeg vremena, ima bolje dejstvo, nego dodatno povecanje intenziteta
svetlosti.

Cvetni pupoljci su vrlo osetljivi na etilen, a nešto manje na propilen, pa do osipanja svetova
može doći nepažljivim korišćenjem CO2, iz gasova izgaranja propanbutana, pri grejanju
zaštićenog prostora.

Nedovoljna ishranjenost biljke može biti uzrok kasnijeg cvetanja i osipanja cvetova i cvetnih
pupoljka.
Zametanje i razvoj ploda, deo je integralnih procesa u celoj biljci, a posebno u proizvodnji i
kretanju asimilata u zelenim delovima. Veličina ploda zavisi od broja semenki, što pokazuje da
su oprašivanje i oplodnja bitni procesi u razvoju plodova.

Sl.1 i 2 Loše zametanje cvetova i oplodnja usled viška etilena.

Sl.3 Oprašivanje pomoću bumbara.

Sl.4 Oprašivanje pomoću elekrične zujalice.

Sl.5 i 6 Deformacije poloda nastalo hormonim tretiranjem.

Prašnik je zreo, i tučak može prihvatiti polen, dva dana pre otvaranja cveta, a ta sposobnost mu
ostaje još do četiri dana. Polen je zreo tri dana pre otvaranja cveta, a polenske kesice pucaju kad
se cvet otvori, što omogućuje oprašivanje. Kad polensko zrnce dospe na njušku tučka, već za
jedan sat počinje rast polenske kesice, a do oplodnje dolazi za 18 do 30 sati, pri temperaruri oko
20 0C. Količinu polena određuje genetski faktor (kultivari otporni na TMV virus, proizvode
malo polena) i uslovi sredine. Visoke temperature, oko 30 0C, i niske, oko 10 0C, smanjuju
proizvodnju polena i njegovu klijavost. Zbog higroskopnosti polenske kesice, za pucanje je
potreban mehanički nadražaj, što u prirodi obavlja vetar, a u zaštićenim prostorima se primenjuje
potresanje armature, vibrator (veštačka pčela), bumbari, itd.

Ako je relativna vlažnost vazduha manja od 70%, a temperature su niže od 17 0C, ili više od 24
0C, smanjuje se efikasnost oprašivanja.

U proizvodnji na otvorenom, najčešći razlog slabije oplodnje su nepovoljne temperature (noću,

više od 26 0C, a danju više od 40 0C, ili niže od 10 0C noću). Tako visoke temperature su, kod
nas, retke, ali niske noćne temperature, u ranoj proizvodnji na otvorenom, gotovo redovno,
smanjuju broj plodova na prvoj cvasti. Tome može doprineti i nekoliko kišnih dana, s visokom
vlagom vazduha.

U zaštićenim prostorima, posebno onim bez grejanja, češća je pojava nekompletnog oprašivanja,
slabijeg zametanja plodova i razvoja sitnijih plodova, zbog malog broja semenki.
Od oplođenog tučka, do zrelog, potpuno obojenog ploda, potrebno je 7 do 9 nedelja, u zavisnosti
od kultivara, položaja cvasti na biljci i uslova sredine. Prve dve do ti nedelje, rast ploda je vrlo
spor i postiže oko 10% konačne veličine. Posle toga, nastupa intenzivan rast ploda, tokom 3 do 5
nedelja, kada postiže gotovo konačnu masu, u fazi takozvane zelene zrelosti. Tokom poslednje
dve nedelje, rast ploda je vrlo spor, ali se u njemu događaju važni metabolički procesi koji
dovode do pune zrelosti.

Dva do tri dana posle zelene zrelosti, počinje promena boje, od zelene do žute, ružičaste i crvene.
Oko 10 dana posle prve promene boje, stvara se sloj odvajanja između ploda i čaške, što može
dovesti do opadanja ploda. Glavne grupe pigmenata u plodu su hlorofil i karotenoidi.

Velicčina ploda i broj semenki su, u jakoj, pozitivnoj korelaciji (vezi). Različiti kultivari imaju, u
tucčku, 250 do 1.000 semenih zametaka, a oplodi se 20 do 50%. Nije objašnjeno da li tu vezu
uslovljavaju same semenke, ili auksini koje one proizvode.

Posle oplodnje, sadržaj suve materije u plodu pada od 17% na 10%, posle 10 dana, a posle 20
dana na 5 do 7% i, približno toliko, ostaje sve do zrenja. Polovinu suve materije ploda čine
šećeri, uglavnom glukoza i fruktoza. Tokom razvoja ploda, raste količina organskih kiselina,
pretežno limunske i jabučne, i u zrelosti dostigne do 13% suve materije ploda.

Na veličinu ploda i sadržaj suve materije, najviše utiče sunčana radijacija i priticanje asimilata iz
lišća. U zimskoj proizvodnji, u zaštićenim prostorima, pri slabom intenzitetu svetla, i do 80%
plodova, iz prvih cvasti, može biti šuplje, to jest komore nisu ispunjene pulpom, a sadražaj suve
materije je nizak (4 do 5%).

Na intenzitet rasta ploda utiču i temperature. Misli se da je najpovoljnija noćna temperatura od

15 do 20 0C, a dnevna oko 7 0C viša. Temperature utiču i na stvaranje pigmenata. Crvena boja
ne razvija se ispod 16 0C.

Tabela 1. Temperaturni uslovi za rast i razvoj paradajza.

Sl.7 Nejednakost obojenosti ploda.

Nejednaka obojenost ploda može biti posledica nejednakog zagrevanja ploda. Plodovi su
vrlo osetljivi na niske temperature, pa stradaju vec pri -0,5 0C.

Nedovoljno snabdevanje biljke vodom, smanjuje razdoblje rasta ploda, plodovi su sitniji, imaju
više suve materije, šećera i kiselina. Dobro snabdevanje biljke kalijumom, povoljno utiče na
nakupljanje suve materije u plodu, naročito kiselina, a poboljšava oblik i boju ploda.

Veličina ploda, kod mnogih kultivara, zavisi i od položaja ploda u cvasti. Plodovi iz prvih
otvorenih cvetova, i bliži peteljki cvasti, obično su krupniji. Tome može biti razlog veće
priticanje asimilata u prve plodove, ali i ograničavajuće delovanje prvih polodova na one
sledeće.

U nepovoljnim uslovima za oprašivanje i oplodnju, zametanje ploda moguće je i bez oplodnje,

odnosno proizvodnja partenokarpnih plodova bez semena. Partenokarpija može biti genetski
određena. Ako je potpuna, takva se linija može razmnožavati samo vegetativno. Češći je slučaj
da se partenokarpni plodovi zameću samo u nepovoljnim uslovima. Nekim kultivarima, za
zametanje partenokarpnih plodova, potrebna je stimulacija neklijavim polenom, stranim
polenom, ili čak prašinom, a nekima to nije potrebno.

Ako partenokarpija nije genetski određena, može se postići primenom različitih regulatora rasta,
a za to se, najčešće, koriste auksini. Te mere se koriste, u zaštićenim prostorima i na otvorenom,
kad su nepovoljni uslovi za normalnu oplodnju.

Sredstva koja se najčešće upotrebljavaju:

4-hlorofenoksisirćetna kiselina. Koncentracija: 15 do 50 ppm.

Primena:u zaštićenim prostorima koristi se samo niska doza (15 ppm). U stakleniku i na
otvorenom, cvasti se prskaju finim raspršivačem, kad se cvetovi otvore. Pojedinačna cvast, prska
se samo jednom. Na otvorenom se prska svakih 10 do 15 dana, ali najviše 5 puta u sezoni.
Sledeće je 2-(3-hlorofenoksipropionska kiselina). Koncentracija: 25-40 ppm. Primena: samo u
proizvodnji u zaštićenom prostoru. Sredstvo N-m-toliftalamicna kiselina. Koncentracija: 0,1-
0,5%. Primena: u ranoj fazi proizvodnje paradajza na otvorenom, u Izraelu, prska se cela
površina useva, kada su na biljci 2-3 cvasti, sa po 2-3 otvorena cveta. Sredstvo: 2-
naftoloksisirćetna kiselina Koncentracija: 40-60 ppm. Primena: U proizvodnji paradajza na
otvorenom, prska se cela površina sa 340-560 l/ha, ako se koristi vučena prskalica, ili 160-225
l/ha, ako se prska iz vazduha, uz pomoć aviona.

Iako se izazivanjem partenokarpije može postići više plodova, odnosno veći, naročito rani
prinos, partenokarpni plodovi često su deformisani, naduti, ili šuplji.
Partenokarni plodovi imaju više topive suve materije, naročito šećera, ali manje kiseline, nego
plodovi sa semenom. To bi moglo biti interesantno za konzervnu industriju, ako bi bilo povezano
s ostalim poželjnim osobinama.

ZEMLJIŠTE, KLIMA I PROIZVODNA PODRUČJA

Paradjz je biljka tople klime, ali ima veliku mogućnost prilagođavanja zahvaljujući poreklu i, već
dugotrajnom, oplemenjivanju, uz korišćenje njegovih divljih srodnika. Vrste divljeg paradajza, u
svojoj domovini, rastu u različitim uslovima: u obalskom području slatinastih zemljišta, u
ekstremno suvim područjima, u vlažnim humidnim područjima i na planinskim područjima, do
3.000 m nadmorske visine. Kroz različite periode, i u različitim sezonama, paradajz se uspešno
gaji u gotovo svim zemljama sveta, od 550 severne geografske širine, do vlažnih, tropskih
područja na 150 severne širine. Za proizvodnju na otvorenom, bitne su granične temperature u
pojedinim fazama rasta i razvitka, kako se vidi iz tabele 1.

Količina i raspored padavina od važnosti su, ne samo za snabdevanje biljke vodom, nego i za
relativnu vlagu vazduha, potrebnu za normalnu oplodnju, ali i za sprovođenje potrebnih mera u
proizvodnji. Česte padavine i visoka vlažnost vazduha, omogućuju razvoj većeg broja bolesti, a
neke od njih se, i pored česte primene pesticida, ne mogu sasvim suzbiti, a do sada nema
otpornih kultivara. Kritično vreme je zametanje, razvoj i zrelost plodova, kada česte padavine
mogu da nanesu velike štete.

Primenjujući različite tehnologije proizvodnje, paradajz može uspevati na različitim zemljištima,

od ekstremno lakih peskovitih, do težiš zemljišta. Tolerantan je na blagu zaslanjenost (do 2,0
dS/m, tj. oko 640 mg soli/litri) i dosta širok raspon pH zemljišta (5,5-7,9). Optimalne su tople,
humozne ili peskovite ilovače, mrvičaste strukture, dobre propusnosti za vodu i dobrog
kapaciteta za vazduh, blago kisele reakcije.

Izbor područja za tržišnu proizvodnju paradajza zavisi, prvenstveno, od klimatskih uslova. Za

proizvodnju u svežem stanju, prednost ima toplija područja, gde je moguće navodnjavanje.
Klimatski uslovi omogucavaju ranije rasađivanje i raniji početak berbe, a završetak berbe u
kasnu jesen, odnosno bolje iskorišcsvanje kapaciteta rodnosti kultivara. U kontinetalnom
području, na aluvijalnim zemljištima u dolini reka, povoljni su uslovi za proizvodnju paradajza
za konzervisanje i potrošnju u svežem stanju, uz glavnu sezonu berbe u avgustu i septembru.
Proizvodnja iz rasada, uz navodnjavanje, na podršci ili bez nje, prikladnija je za paradajz za
tržište, a uzgoj direktnom setvom, uz manja ulaganja, prikladniji je za paradajz za preradu.

Mesto u plodoredu
Paradajz srazmerno dobro podnosi sam sebe. Ali, zbog mogućeg nakupljanja uzročnika bolesti i
štetočina (nematode), uzročnika venuća i plutavosti korena, poželjne su, najmanje, dve godine
pre ponovnog sađenja na isto mesto. Pretkultura ne može biti iz iste porodice (krompir, paprika).
Zbog brojnih agrotehničkih mera i više berbi, paradajz nije dobar predusev, jer ostavlja dosta
zbijeno zemljište. Posle paradajza, preporučuju se mahunarke ili žitarice.

U zaštićenim prostorima, u specijalizovanim gazdinstvima za proizvodnju paradajza, obično se

gaje, još jedna ili dve, kulture kratke vegetacije, u istoj godini, a sledeće godine, uz dezinfekciju
zemljišta, često se, opet, uzgaja paradajz.

Potreba za hranivima i đubrenje

Za 100 kg tržišnog prinosa paradajza potrebno je, prosečno, 0,28 kg N, 0,08 P2O5, 0,40 kg K2O
i 0,07 kg MgO. U našim kontinetalnim područjima, u proizvodnji na otvorenom, u povoljnim
klimatskim uslovima, prinos zavisi od količine hraniva, koju biljka usvoji do kraja jula. Paradajz
dobro reaguje na đubrenje organskim đubrivima. Preporučuje se 25 do 40 t/ha stajskog đubriva,
ili odgovarajućeg organskog đubriva, ali je požaljeno da stajsko đubrivo već bude dobro
kompostirano, jer je paradajz osetljiv na proizvode razgradnje organske materije. Na kiselim
zemljištima, kiselijim od pH 5,6, dobro je dodati 1-3 t/ha kreča, ali uneti ga u zemljište, do
dubine 30 cm, najmanje 2 meseca pre setve ili sađenja. Kad se već pojave znakovi nedostatka
kalcijuma na plodovima, folijarna prihrana kalcijumom slabo može da pomogne. Za startno
đubrenje, preporučuje 32 kg P2O5, 160 kg K2O i 20 kg MgO/ha, a neposredno pred rasađivanje,
80 kg N, za prosečan prinos od 40 t/ha.

Pri nižim temperaturama zemljišta od 14 0C, biljka slabo usvaja fosfor, zato se, kod direktne
setve paradajza u proleće, preporučuje primena kombinovanog đubriva (4-14-11, ili sličnog) 3-5
cm pored i ispod setvenog reda, da se mladi koren ne ošteti od prevelike koncentracije hraniva.
Ako se paradajz gaji iz rasada, đubrivo se primenjuje istovremeno sa rasađivanjem, 7 do 10 cm
pored i ispod korena. Kad su plodovi na prvoj cvasti veličine oraha, prihrana sa 50 do 60 kg
N/ha, ce osigurati dobru ishranjenost plodova na trećem, i višim cvastima, a oko 50 kg/ha K2O,
bolji kvalitet plodova. U prihrani, za vreme polodonošenja, treba izbegavati amonijumski azot,
jer može pospešiti pojavu trulež vrha plodova. Ako se paradajz gaji na malču od crne PE folije,
uz sistem navodnjavanja kap po kap, azotom i kalijumom se prihranjuje fertirigacijom, 1.000 do
2.000 g/ha dnevno, a za dobar kvalitet plodova, preporučuje se odnos N:K2O - 2:3, ili 1:3.

Kroz celu vegetaciju, usvajanje azota i forsfora je ravnomerno, a kalijum se najviše troši u vreme
plodonošenja.

Nedostatak mikroelemenata može biti problem na zemljištima visoke, ili niske, pH vrednosti. To
se, u praksi, najčešće rešava primenom kombinovanih đubriva s dodatkom mikroelemenata,
primenom potrebnih mikroelemenata kroz fertirigaciju, ili folijarnom primenom.

Znakovi nedostatka pojedinih hraniva i fizioloških poremećaja

Kod proizvodnje paradajza na otvorenom, retki su izraziti znakovi nedostatka pojedinih hraniva
na biljci. Izuzetak je trulež vrha ploda koja je, srazmerno, česta.
Kod proizvodnje u zaštićenim prostorima, takođe, može doći do nedovoljne snabdevenosti biljke
pojedinim hranivima zbog različitih uzroka. Poznavanjem simptoma nedostatka, kao i
prekomernme količine pojedinih makro i mikro hraniva, može se pravovremeno intrevenisati, i
izbeći zastoje u rastu i veće štete na usevu.

Znakovi nedostatka i toksičnosti viška hraniva u staklenickoj proizvodnji paradajza.

Foto: The Diagnosis of Mineral Deficiencies in Plants by Visual Symptoms

Nedostatak azota

Sl.10 Simptomi manjka azota.

Usporeni rast, biljka je vretenastog izgleda. Donje lišće je žutozeleno, a kasnije cela biljka je
bledozelena. Listovi su sitniji, više uspravni, s ljubičastom nervaturom na naličju. Plodovi su
sitni.

Nedostatak fosfora

Sl.8 Simptomi manjka fosfora.

Sl.9 Simptomi manjka fosfora.

Ograničen rast, tanka stabljika, ali na biljci nema jasnih znakova. Kod većeg nedostatka fosfora,
listovi su sitni, kruti i okrenuti prema dole. Gornja strana liski je plavozelena, a donja ljubičasta,
ukjljučujući nervaturu. Staro lišće brzo opada i pokriveno je ljubičastim pegama.

Nedostatak kalijuma

Sl.Simptomi manjka kalijuma.

Rast biljke je ograničen, a listovi sitni. Na starijem lišću pojavljuju se ožegotine od rubova,
žućenje među glavnim žilama, ali sitnije žile ne ostaju zelene. Kod nekih kultivara, na
hlorotičnom delu lista, pojavljuju se sitne, suve pege, sa smeđom ivicom. U kasnijem stadijumu,
pojava se proširi i na mlade lišće, a starije smežurano, žuto, lišce opada. Plodovi neujednačeno
sazrevaju.

Tabela 2. Količina hraniva u listu paradajza.

Tabela 3. Količina hraniva u suvoj materiji lišća pri nedostatku ili toksičnosti pojedinih hraniva

Nedostatak magnezijuma

Sl.14 Simptomi manjka magnezijuma.

Ivice liski starijeg lišća požute, a žućenje se širi između nervature. Najmanje žilice ne ostaju
zelene. Žućenje se, postepeno, širi prema vrhu. Na žutom, a često i narandžastom, delu lišća
mogu se pojaviti sitne, nekrotične pege, ali nisu udubljene. Moguće je da se te pege sastave, pa
se, između žila, nalaze nekrotične pruge. U kasnijem stadijumu, cela biljka požuti, a donje lišće
opada. Ako nedostatak magnezijuma nije jako izražen, ne utiče mnogo na prinos.

Nedostatak kalcijuma

Koren se slabo razvija i smeđe je boje. Vršno lišće je ispočetka sitnije, gornja strana je
tamnozelena, s bledom ivicom, a donja ljubičasta. Nekroza ivica liski izaziva uvijanje.
Nekrotične pege postepeno se šire na donje listove. Vegetativni vrh odumire, a plodovi imaju
simptome truleži na vrhu paradajza.

Nedostatak sumpora

Ispočetka nema nikakvih znakova i biljka deluje normalno. Kasnije stabljika, peteljke i nervatura
lista, dobijaju ljubičastu boju, a listovi počinju da žute. Mlado lišće je kruto i uvija se prema
dole. Starije lišće nekrotizuje, od vrhova i ivica, a između nervature pojavljuju se sitne, ljubičaste
pege.

Nedostatak bora

Sl.16 Simptomi manjka bora.

Kod nedostatka bora lišće dobija žutonarandžastu boju. Vršni listovi se zavijaju prema dole. Kod
većeg nedostatka, vegetativni vrh odumire, razvijaju se postrane grane, ali ubrzo, i one odumiru.
Stabljika i lisne peteljke vrlo su krhke i lako se lome. Koren je slab i smeđe boje. Plodovim su
deformisani, sa smeđim nekrozama u perikarpu.

Nedostatak bakra

Biljka zaotaje u rastu. Vršni listovi su plavozeleni. Liske mladog i srednjeg lišća uvijaju se
cevasto prema srednjoj žili. Najmlađe lišće je sitno, kruto i uvijeno, a starije savijeno prema dole.
Suprotne, cevasto uvijene liske, okrenute su jedna prema drugoj. Pojave hloroze i nekrotičnih
pega, većinom nema, osim u krajnjem slučaju.

Nedostatak gvožđa

Sl.11 Simptomi manjka gvožđa.

Karakteristična je pojava hloroze na vršnom lišću. Ispočetka, najsitnije žile na liskama ostaju
zelene. Kasnije, lišće sasvim požuti, gotovo pobeli. Simptomi se šire od mlađeg, prema starijem
lišću. Listovi su retko nekrotični. Biljka zaostaje u rastu, a novoformirani listovi su sitni.

Nedostatak mangana

Sl.12 Simptomi manjka mangana.

Starije i srednje lišće je bledozeleno. Kasnije se, na liskama, pojave sitne nekrotične pege, koje
se potepeno šire, posebno uz srednju žilu. Hloroza ne zahvata najmlađe lišće.

Nedostatak molibdena

Sl.15 Simptomi manjka molibdena.

Na starijem lišću, između nervature, tkivo najpe posvetli, a kasnije požuti. Ivice liski su žljebasto
zavijene. Najsitnija nervatura požuti, a na kraju nektrotizuje, pa ceo list deluje zgužvano.
Simptomi se šire od donjih, prema mladim listovima.

Nedostatak cinka

Vršno lišće je sitno i bledozeleno između žila, a starije lišće je sitnije nego što je normalno.
Biljka zaostaje u rastu. Kasnije se pojavljuju nepravilne, smeđe pege na liskama i peteljkama, pa
se ceo list zavije prema dole. Nekaroza se, zatim, brzo širi i celo lišće može, za nekoliko dana, da
odumre.

Višak azota

Sl.13 Suvišak amonijačnog azota.

Biljka zaostaje u rastu. Listovi su kraći nego što je normalno, tamnozelene boje i kruti su. U
krajnjem slučaju, listovi gube turgor, ivice liski se suše, a na plojkama se pojavljuju vodene
pege. Zahvaćeno lišće odumire i postaje belkastosivo.

Višak bora

Vrhovi i ivice, kotiledona i liski starijeg lišća, suše se i savijaju. Kasnije se mogu razvijati
udubljene, suve pege, ponekad obuhvaćene smeđim, koncentričnim prstenovima. Osušeni listovi
deluju papirnato i konačno opadaju. Simptomi se šire prema mladem lišću. Vegetativni vrh
ispočetka deluje normalno, ali se kasnije i terminalno lišće uvija (zakovrča).

Analiza biljnog materijala može, potvrditi ili odbaciti, pretpostavku o nedostatku, ili toksičnosti,
pojedinih hraniva, na koju upućuju opisani znaci. U tabeli 2. prikazano je stanje pojedinih
hraniva u lišću zdrave biljke, prema istim autorima.

Tabela 3. daje granične vrednosti količine hraniva pri kojima se pojavljuju znaci nedostatka ili
toksičnosti.
* Sadržaj Fe u listu nije siguran indikator nedostatka, jer ne pokazuje koji je deo fiziološki
aktivan.

REZIDBA PARADAJZA ZA DOBIJANJE

BILJKE ODGOVARAJUĆE STRUKTURE I
DOBROG ZDRAVSTVENOG STANJA
14-17 minutes

REZIDBA PARADAJZA ZA DOBIJANJE BILJKE

ODGOVARAJUĆE STRUKTURE I DOBROG ZDRAVSTVENOG STANJA

Odgovarajuća bujnost i otpornost biljaka paradajza skoro uvek garantuju visok i kvalitetan rod.
Međutim, brz porast biljaka može dovesti i do određenih problema.

Tokom prvog meseca, svi šećeri koje biljka proizvede troše se za vegetativni porast. U ovoj
razvojnoj fazi biljke paradajza rastu veoma brzo pri čemu se njihov habitus dvostruko povećava
svakih 12 do 15 dana. U jednom momentu biljke počinju da stvaraju više šećera nego što vršni
pupoljak može da potroši, pa dolazi do formiranja novih bočnih grana i pojave cvetova. U ovom
momentu je obično formirano 10-13 listova, a visina biljke iznosi od 30-45 cm. U narednih
nekoliko nedelja promeniće se izgled čitave biljke. Ako se paradajz gaji bez naslona, biljka će
poleći pod težinom plodova koji rastu. Čim se glavna stabljika nađe u horizontalnom položaju,
povećava se i broj bočnih grana. Ukoliko se ostavi u ovom položaju, bujna indeterminantna sorta
paradajza će veoma brzo zauzeti površinu od jednog kvadratnog metra sa čak 10 glavnih
stabljika dužine i po 90-150 cm. Do kraja vegetacione sezone stvoriće se neugledan splet
stabljika sa mnoštvom simptoma različitih bolesti.

Slika 1: Odstranivanje donjih listova paradajza.

Rana rezidba podstiče pojavu snažnih stabljika. Ukloniti sve vodopije i listove ispod prvih cvasti.
Drugu stabljiku treba pustiti da raste od internodije tik iznad najniže postavljene cvasti, a treće
stabljike od druge internodije iznad cvasti.

Pri gajenju paradajza, osnovni cilj jeste postići maksimalan efekat fotosinteze, a rizik od pojave
bolesti svesti na najmanju moguću meru. Najbolji način za postizanje ovog cilja jeste da svaki
list dobije dovoljno prostora i da mu se omogući da se izdigne od površine zemlje. Ako je biljka
položena po zemlji ili ako je habitus previše gust, veliki broj listova ostaće zasenjen i
proizvodiće mnogo manju količinu ugljenih hidrata. Ako list koristi više ugljenih hidrata nego
što je u stanju da ih stvori požuteće i otpasti. Orezana biljka paradajza sa osloncem daće krupnije
plodove dve do tri nedelje ranije od one koja je položena.

Na pravilno orezanoj biljci paradajza koja ima oslonac svi listovi biće izloženi sunčevoj svetlosti.
Najveća količina proizvedenih ugljenih hidrata usmeriće se ka plodovima u razvoju, s obzirom
da je jedina konkurencija plodovima samo vršni pupoljak. Rezultat će biti krupni plodovi koji će
se ravnomerno uvećavati do prvih mrazeva. Ako se dozvoli porast većeg broja stabljika izvestan
deo proizvedenih ugljenih hidrata usmeriće se ka vršnim pupoljcima novih stabljika. I pored toga
razvoj plodova, iako se usporava, nikada ne prestaje i rezultat je skoro stalno plodonošenje
tokom čitave sezone. Uopšte, što je više stabljika, to je više i sitnih plodova koji se u većem
broju pojavljuju pogotovo krajem sezone. (poslednje se u mnogo manjoj meri odnosi na
determinantne sorte zbog njihovog skraćenog vegetacionog perioda i jasnije definisanog perioda
plodonošenja pa ove sorte traže rezidbu slabijeg intanziteta).

Pravila:
podići biljke sa zemlje;
dati biljkama dovoljno prostora;
nikada ne orezivati ili vezivati biljke dok su listovi vlažni.
Orezivanje takođe utiče na zdravstveno stanje biljaka. Listovi orezane biljke koja ima oslonac
brže se suše, tako da bakterije i gljive koje su uzročnici bolesti imaju manje mogućnosti da se
šire. Pored toga, čestice zemlje u kojima se mogu naći zemljišni patogeni teže dospevaju na
biljke sa osloncem. Stoga, na listovima uspravnih biljaka ređe će se javljati simptomi bolesti, a
na plodovima trulež zbog toga što su njihovi listovi suvlji a na plodovima nema zemljišnih
patogena.

Način na koji se vrši orezivanje i formiranje oblika biljke paradajza uticaće na razmak sadnje kao
i na odabir oslonca. Ne postoji pravilan način, već samo nekoliko mogućih metoda.

UTICAJ BOČNIH STABLJIKA NA BUJNOST

Kako biljka paradajza raste, iz mesta spajanja listova i stabljike počeće da se formiraju bočni
izbojci, odnosno vodopije. Ukoliko se ostave, vodopije će rasti isto kao i glavna stabljika i na
njima će se formirati cvetovi i plodovi.

Vodopije se formiraju u spratovima, od podnožja ka vrhu biljke. Što su bliže vrhu biljke,
vodopije će biti slabije, zbog toga što se koncentracija ugljenih hidrata smanjuje ka vršnim
delovima stabljike. Sa druge strane, bočni izdanci koji se javljaju ispod prve cvasti ugroziće
snagu glavne stabljike. Na biljci paradajza sa više stabljika sve one treba da budu približno iste
jačine, s tim što glavna stabljika uvek treba da bude najsnažnija s obzirom da ona mora da
obezbedi hranu za čitavu biljku u narednih pet ili šest meseci.
Ovo se može postići na sledeći način:
Na biljkama ne treba da bude bočnih stabljika ispod prve cvasti. Kada se orežu na jednu stabljiku
i ostave da stoje bez oslonca, biljke paradajza će razviti snažne glavne stabljike. Da bi se glavna
stabljika ojačala, treba ukloniti sve vodopije i ne vezivati biljku sve do pojave prvih cvetova.

Slika 2: Odstranivanje lista u pazuhu biljke.

Determinantnim sortama paradajza nije potrebno nikakvo orezivanje osim uklanjanja svih
vodopija ispod prve cvasti, s obzirom da jača rezidba neće imati uticaja na bujnost biljke ili
veličinu plodova. Ako se na determinantnim sortama obavi bilo kakva rezidba iznad prve cvasti,
odbaciće se svi plodovi koji bi se inače formirali na tom delu.

Indeterminantne sorte paradjza mogu imati jednu ili više stabljika, a uglavnom se preporučuju
četiri. Što je manje stabljika, to je manje i plodova, ali oni su krupniji a sama biljka zauzima
manje prostora. Kod biljke sa većim brojem stabljika treba pustiti drugu stabljiku da počne da
raste iz prvog kolenca iznad prvog ploda, treću stabljiku treba pustiti iz drugog kolenca iznad
prvog ploda i tako dalje. Ako se grananje podstiče što bliže prvom plodu to znači da će te bočne
stabljike biti bujne, ali neće predstavljati konkurenciju glavnoj stabljici.

Indeterminantne i determinantne sorte

Indeterminantne sorte paradajza rastu dok god traje vegetaciona sezona. Ove biljke formiraju
stabljike, listove i plodove sve dok ne uvenu.

Determinantne sorte paradajza formiraju samo određeni broj stabljika, listova i cvetova koji
odgovara njihovoj genetskoj predispoziciji. Razvoj ovih biljaka odvija se po unapred
definisanom redosledu. Prvo je tu primarna vegetativna faza tokom koje se formiraju sve
stabljike, većina listova i nekoliko plodova. Sledi faza punog cvetanja i dostizanja maksimalne
veličine listova. Na kraju je faza nalivanja plodova u kojoj nema nikakvog vegetativnog porasta.
Dok plodovi sazrevaju, listovi venu i opadaju. Komercijalni proizvođači više vole ove sorte s
obzirom da dozvoljavaju mehanizovanu berbu u jednom navratu, a glavna prednost gajenja ovih
sorti na otvorenom je mogućnost rane berbe.

Polu-determinantne sorte, kako im samo ime kaže su negde između dva prethodno opisana tipa.
Iako ne postoji veliki broj ovih sorti, jedan od najpopularnijih hibrida "Selebriti", spada upravo u
ovu kategoriju. Preporučuje se da broj stabljika kod ovih sorti bude tri do četiri.

Jednostavni način rezidbe i rezidba "Misuri" tipa

Kod jednostavne rezidbe treba ukloniti čitavu vodopiju u osnovi. Kod rezidbe tipa "Misuri" treba
pincirati samo vrh vodopije.

Postoje dva načina orezivanja vodopija koje se ne ostavljaju za stabljike. Najjednostavnije je u

potpunosti ih pincirati (zalomiti) – ovakvo orezivanje označava se kao "jednostavno" i treba ga
obaviti dok je vodopija još mlada i puna vode. Vrši se tako što se vodopija uhvati između palca i
kažiprsta i savija gore-dole. Vodopija bi trebalo da se odlomi, a mala rana koja ostane će brzo
zaceliti. Vodopiju ne bi trebalo seći nožem ili makazama s obzirom da se rez može veoma lako
inficirati. Međutim, ako vodopija postane previše tvrda i kožasta da se odlomi, preporučuje se
korišćenje noža.

Kod orezivanja tipa "Misuri" treba odlomiti samo vrh vodopije i ostaviti jedan do dva lista.
Prednost ovog načina je u tome što se biljci ostavlja veća lisna površina za obavljanje fotosinteze
i to što su plodovi zaštićeni od ožegotina od sunca. Nedostatak ovog naćina je što će se duž
bočnih stabljika neizbežno javiti nove vodopije, koje će kasnije povećati obim posla oko
orezivanja.
Ovaj tip orezivanja obavezno se primenjuje kada stvari izmaknu kontroli. Kada se jave velike
vodopije, bolje im je samo zalomiti vrhove nego ih odseći čitavom dužinom do glavne stabljike -
ako se pojavi neka bolest simptomi će ostati daleko od stabljike. Pored toga, uklanjanje vršnog
dela je manji šok za biljku nego uklanjanje bočne stabljike u dužini od 30 ili više centimetara.

Tokom toplih letnjih meseci vodopije se veoma brzo razvijaju. Stabljike koje počnu da se
formiraju ovako kasno tokom vegetacije biće uvek tanke i dugačke i davaće sitne plodove, pa im
treba zalomiti vrhove.

Kako privezati stabljiku paradajza

Postoje dva razloga zbog kojih se biljke paradajza vezuju, a time I dva načina ovog postupka.
Glavnu stabljiku treba usmeriti da raste uspravno tako što će se labavo privezati vezom u obliku
osmice. Da bi se napravio oslonac plodovima koji sazrevaju, treba napraviti veliku petlju preko
grozda plodova I privezati vezivo za potporu oko 15-25 cm iznad grozda. Obmotati vezivo dva
puta oko potpore i čvrsto ga privezati tako da ga plodovi ne povuku svojom težinom.

Čim počne cvetanje, sve stabljike trebe privezati za naslon. Iako su bujne, biljke se veoma lako
mogu oštetiti, pa treba voditi računa o tome kako se i čime vezuju. Tekstilne pantljike su zgodne
za ovu svrhu pod uslovom da nisu stare i pohabane. Trake od najlon čarapa najmanje oštećuju
biljke, ali one nisu biorazgradive. Pantljika treba da bude široka najmanje 30 mm da se ne bi
urezala u stabljiku.

Postoje dva načina vezivanja.

Jedan način služi za usmeravanje porasta biljke nagore, a drugi način je potporni i služi da se
biljka održi uspravnom. Vršnih 30 cm glavne stabljike je pun vode i lako se lomi, pa ga treba
lagano usmeriti na gore. To se radi tako što se kratka pantljika obmota oko sredine glavne
stabljike, ukrsti i labavo priveže za potporu. Ovakva sveza oblika osmice smanjuje rizik od toga
da se na nežnoj stabljici jave povrede u dodiru sa potporom.

Duž stabljike će se formirati plodovi. Ako prethodno napravljene veze ostanu labave, težina
ploda će ih svući duž potpore, a stabljika će se pre ili kasnije poviti. Na sreću, kako stabljika
postaje starija, ona dobija na čvrstini i tokom formiranja plodova ona će moći da podnese čvršću
vezu. Kako bi se privezao grozd plodova koji se nalivaju i dobijaju na težini, dužu pantljiku od
30-45 cm treba uvrnuti oko potpore, neposredno iznad grozda plodova i napraviti podvezak.
Zatim ga lagano povući na gore tako da preuzme težinu koju nosi stabljika. Pantljiku dva puta
obmotati oko potpore i čvrsto je vezati 15-25 cm iznad mesta na kome je ona vezana za stabljiku.
Da bi se sprečilo da pantljika sklizne, treba napraviti čvor ispod mesta gde je ona privezana za
potporu.

Poslednje orezivanje u sezoni

Oko 30 dana pre prvog mraza predstoji još jedan zadatak: biljkama treba prekratiti vrhove, da bi
se poslednjim plodovima koji su zametnuti pružila prilika da sazru. Uklanjanjem vrhova ugljeni
hidrati će se usmeriti ka plodovima. Ovaj postupak, koji je poslednji u vegetacionoj sezoni može
biti od presudnog značaja za dobijanje zrelih plodova, nasuprot tvrdim i zelenim plodovima koji
se beru na brzinu i kasnije trule u vrećama do čega dolazi ako se ovo poslednje orezivanje ne
obavi.

Slika 3: Vezivanje paradajza - kolac je uvek okrenut prema severnoj strani.

Postavljanje potpora i razmak sadnje

Vrsta potpore koja će se koristiti i razmak sadnje koji će se primeniti zavisiće od broja stabljika
koje će biti prisutne na biljci.

Žičane mreže koriste se kod biljaka sa tri do pet stabljika, i skoro uvek kod determinantnih sorti.
Idealno bi bilo da mreža bude od galvanizovane žice visine oko 1,5 m, sa otvorima od najmanje
10 cm u prečniku tako da može da se provuče ruka i ubere paradajz. Od mreže širine 1,2 m
napravi se cilindar prečnika oko 40 cm. Treba ga učvrstiti pomoću žice i dva potporna štapa od
kojih je jedan dugačak najmanje 1,8 m. Štapove postaviti oko nedelju dana posle sadnje, a žičane
mreže oko biljaka tek kada se formiraju prvi plodovi, kako bi se pojednostavilo uništavanje
korova i orezivanje. Biljke u žičanim cilindrima treba da budu međusobno udaljene u dužini od
oko dve trećine najveće visine koju tokom rasta dostignu.

Isti materijal koristi se i za postavljanje žičane ograde, koja je najpogodnija za biljke sa jednom
ili dve stabljike. Da bi se dobila dobra i stabilna ograda treba postupiti na sledeći način: na
svakih 1.2 m postave se štapovi visine 1.8 m. Jedan kraj štapa provući kroz prorez u poslednjem
redu žičane mreže pa ga utisnuti u zemlju do dubine oko 10 cm, a zatim štap uspraviti. Biljke sa
jednom stabljikom treba saditi sa razmakom od 60 cm. Ako se biljke sade po cik-cak rasporedu
(jedna sa jedne, druga sa druge strane ograde), odstojanje se može smanjiti za 15 cm. Žičanu
ogradu treba uspraviti pre sadnje.
Štapovi kao potpore dobri su za biljke sa jednom do četiri stabljike. Koriste se hrastovi ili
kedrovi štapovi prečnika 2.5x2.5 cm, visine 1,8 m, zašiljeni na jednom kraju. Štapove utisnuti u
zemlju na dubinu od 20-30 cm, u zavisnosti od tipa zemljišta (ako je peskovito, štap treba da ide
na veću dubinu). Da bi se izbegla oštećenja korena, štapove postaviti nedelju dana posle sadnje.
Biljke sa jednom stabljikom saditi na međusobnoj udaljenosti od 45 cm, sa dve stabljike na 60
cm, a one sa tri ili četiri stabljike saditi na 90 cm.

Kalemljenjem paradajza , na posebne podloge, dobijamo izuzetno snažan korenov sistem otporan
prema uvenužima, začepljenju sprovodnih tkiva, nematodama. Ovaj, sve popularniji način
gajenja biljaka na zapadu, daje zdraviju i sigurniju proizvodnju, povećanje prinosa, izjednačen
kvalitet plodova tokom cele godine.Veća masa korenovog sistema doprinosi njegovoj većoj
aktivnosti i moguća je ranija sadnja u hladnija zemljišta.

Slike 4,5,6 i 7: Postupak kalemljenja paradajza.

BOLESTI PARADAJZA

PLAMENJAČA PARADAJZA
Phytophthora infestans

Početni simptomi plamenjače paradajza se ispoljavaju u vidu pega maslinaste boje. U uslovima
visoke vlažnosti vazduha i umerenih temperatura, sa naličja lista se javlja beličasta prevlaka od
organa za reprodukciju gljive. U slučaju masovne zaraze i optimalnih uslova za razvoj bolesti,
lišće se suši i otpada tako da nastupi potpuna defolijacija. Simptomi bolesti se javljaju i na plodu.
Na zelenim plodovima se javljaju sivozelene vodenaste pege koje, za nekoliko dana, dobijaju
mrku boju. Plodovi lako otpadaju.

Prva žarišta bolesti se najčešće nalaze na mestima gde su najpovoljniji uslovi za njen razvoj. To
su uvale, zaklonita, neprovetrena mesta, na kraju njiva neposredno uz šumski pojas, u hladu
ispod drveća i sl. Uglavnom, tamo gde se dugo zadržava rosa i gde je zbog slabe provetrenosti
visoka vlažnost vazduha kao i u uslovima sa velikom nadzemnom masom isforsiranom
prevelikom količinom azota. Posebno je kritično za pojavu plamenjače kišno vreme, umerene
temperature, oblačnost i sl.

Prouzrokovač plamenjače (Phytophthora infestans) formira dve vrste spora: kod bespolnog
razmnožavanja zoosporangije, a polnog oospore. Učestalije je bespolno razmnožavanje gljive
stvaranjem spora koje se šire vetrom i vodenim kapima. One klijaju na dva načina. Prvi način je
direktno klijanje u začetak hife. Drugi način je da zoosporangija klijanjem daje oko 8 zoospora.
Pri nižim temperaturama (optimum 12-13 0C i maks. 24 0C) dolazi do indirektnog klijanja pri
čemu se oslobađaju zoospore. Do direktnog klijanja dolazi pri višim temperaturama (optimum 24
0C, a maks. 30 0C). Zoospore u kapi vode i u dodiru sa biljnim tkivom klijaju kroz stome ili
direktno kroz kutikulu. Oospore su rezultat polnog razmnožavanja gljive i postoje tamo gde su
prisutna oba polna tipa.

Za optimalan rast micelije potrebna je temperatura od 21 0C, a minimalna od 2 0C. Pri

temperaturi od oko 29 0C rast micelije se zaustalja. Sporulacija i razvoj bolesti je maksimalna pri
relativnoj vlažnosti vazduha od 100% i temperaturi od 21 0C. Obrazovanje konidija prestaje
ispod 3 0C i iznad 26 0C. Optimalna temperatura za indirektnu sporulaciju je 12 0C, a za
direktnu sporulaciju 24 0C. Za indirektno klijanje potrebno je 1-3 sata, a za penetraciju u lisno
tkivo osetljive sorte potrebno je vreme od 2 sata. Simptomi na listu su vidljivi za 3-5 dana posle
infekcije.

Konidije rasejane vetrom dospevaju na zdravu biljku. Na listu, u kapi vode, konidije klijaju
direktno ili indirektno dajući prvo zoospore. Kod indirektnog klijanja, kako je gore opisano, iz
zoosporangija oslobađaju zoospore čime se infecioni potencijal uvećava. Oslobođene zoospore u
kapi vode klijaju ostvarujući zarazu kroz stomine otvore ili direktno kroz kutikulu. Konidije pri
višim temperaturama klijaju u začetak micelije zaražavajući biljku na isti način kao i zoospore.

U sušnim uslovima praćenim visokim temperaturama aktivnost gljive je usporena ili potpuno
zaustavljena.

Treba znati i to da su pospešujući uslovi za razvoj plamenjače su:

a) noćne temperature ne manje od 7 0C;

b) temperature između 15 i 21 0C pospešuju razvoj pega i sporulaciju, dok se pri temperaturama
iznad 29 0C patogen ne razvija;
c) vlažnost lišća (rosa ili kiša) više od 6 časova pospešuje nove infekcije;
d) vlažnost lišća više od 8 časova je veoma kritična.
Masovna pojava bolesti može biti kada su uslovi za razvoj plamenjače pospešujući i od tada
treba startovati sa tretmanima.

Suzbijanje bolesti

U uslovima koji pospešuju pojavu plamenjače, gomile izbačenog, zaraženog krompira,

predstavljaju početni inokulum za širenje bolesti. Radi uspešnog suzbijanja plamenjače, potrebno
je početni inokulum držati na niskom nivou koliko je to moguće.

Mere redukcije početnog inokuluma podrazumevaju sledeće: suzbijanje plamenjače na drugim

biljkama što je krompir i sl. Uklanjajne gomila izbačenog krompira iz skladišta, uništavanje
samoniklih biljaka krompira, iz razloga što je plamenjača krompira je glavni izvor inokuluma za
zarazu sa Phytophthora infestans paradaza.

Prognoza pojave plamenjače, na bazi praćenja meteoroloških parametara potrebnih za razvoj

gljive Phytophthora infestans, infekciju i razvoj bolesti, ima izuzetan značaj za efikasnu zaštitu.
Za klijanje konidija potrebna je voda, (kiša ili rosa) kao osnovni činilac.

Sl. 2 Simptomi plamenjače paradaza na listu i u polju.

Bolesti paradajza u zaštićenom prostoru

Zbog određenog režima toplote i vlažnosti vazduha, u plastenicima se javljaju posebne kategorije
štetočina paradajza. Prvenstveno, to su gljivične bolesti prilagođene visokim temperaturama i
zasićenosti vazduha vlagom, a dominantne su:

a) crna ili koncentrična pegavost (Alternaria solani),

b) lisna plesnivost (Fulvia fulva),
c) siva plesan (Botrytis cinerea),
d) bela trulež (Sclerotinia spp.) i
d) uzročnici patološkog venuća i sušenja (Verticillium spp., Fusarium spp. i sl.).

Osim prepoznavanja uzročnika bolesti, pri izboru hemijskih sredstva za njihovo suzbijanje,
potrebno je voditi računa o najmanjem broju dana, od primene fungicida do berbe paradajza
(karenca), mogućem negativnom uticaju nekih fungicida na oplodnju i mogućem negativnom
uticaju na oprašivače (bumbare).

Crna, ili koncentrična, pegavost je na paradajzu potencijalno mnogo opasnija nego za useve
krompira, jer se uslovi rasta paradajza prilkom gajenja u zaštićenom prostoru "poklapaju" s
optimalnim epidemiološkim uslovima ove bolesti. Prepoznaje se po tamnim (crnim) okruglastim
pegama, obima od nekoliko milimetara, do 2 cm. Pege su tipične po tamnim zoniranim
krugovima, što se odlično vidi kada, obolelo lišće, gledamo prema izvoru svetlosti. Crna
pegavost napada lišće koje trpi od vrućine i nedostatka vode, ili biljka trpi od nekog drugog šoka.
Povećanjem broja pega lišće se potpuno osuši. Može napasti stabljiku paradajza u formi
izduženih, tamnih lezija koje je mogu potpuno obuhvatiti u prizemnom delu, pa tada biljke brzo
propadaju. Crna pegavost se, takođe, javlja na zelenim ili zrelim plodovima paradajza. Razvijaju
se udubljena, tamna mesta (do 1 cm u meso), s vidljivim koncentičnim krugovima, dobro
"odvojena" od zdravog tkiva.

Plesnivost lista paradajza predstavlja, poslednjih godina, poseban problem kod proizvodnje
hibrida paradajza neograničenog rasta u negrejanim zaštićenim prostorima, odnosno, još češće, u
grejanim plastenicima i kod hidroponskog načina uzgoja. Razvoj plesni, primarno, određuje
osetljivost (neotpornost) hibrida, optimalne temperature vazduha i visoka relativna vlažnost.
Optimalne temperature, za zarazu paradajza, su vrednosti 22-24°C, a relativna vlažnost vazduha,
pri tome, mora biti veća od 90%.

Plesanivost lista, najčešće, napada lišće paradajza, a ređe mogu biti zaraženi plodovi, cvetovi,
peteljke i stabljika. Najpre je napadnuto starije (donje) lišće, jer je pri zemlji relativna vlažnost
veća. Karakteristični simptomi ove bolesti se prepoznaju na naličju (donjoj strani) napadnutog
lišća u formi maslinasto-baršunastih prevlaka, koje potiču od brojnih sporonosnih
(reproduktivnih) organa. Zbog većeg broja infekcija, ostvarenih u relativno kratkom razdoblju,
lišće se osuši, a epifitocija može da se završi defolijacijom biljaka.

Slika: Alternarioza na listu paradajza.

Slika:Plasnivost lista paradajza.

Slika:Botritioza paradajza.

Slika:Bela trulež na paradajzu.

Slika:Verticiliozno uvenuće paradajza.

Slika:Fuzariozno uvenuće paradajza.

Paradajz, proizveden u zaštićenom prostoru, trpi manje štete od plamenjače, ili fitoftore, nego
kod gajenja na otvorenom polju. Plamenjača se, obično, prvo javlja u "jačim regijama gajenja
krompira", prvenstveno zbog jačeg potencijala bolesti u zemljištu. Bolest se prvo pojavi na
usevima krompira, a pošto se umnože infektivni patotipovi, plamenjača se, sa krompirišta seli na
paradajz. Stoga je praćenje zdravstvenog stanja krompira važno zbog, istovremene, prognoza
pojave plamenjače na paradajzu.

Siva plesan je vrlo česta bolest u zaštićenom uzgoju zbog povećane vlažnosti vazduha, manje
osvetljenosti, često povećanog đubrenja azotom i ozleda, koje nastaju zbog zakidanja zaperaka.
Siva plesan je, ekonomski vrlo čest i značajan, poremećaj plodovitog povrća iz porodica
Solanaceae (paradajz, paprika) i Cucurbitaceae (krastavci-salatari, tikvice), a takođe napada
zimsku salatu (kristalku i putericu). Glavni znak prepoznavanja bolesti je siva prevlaka na
površini napadnutih organa (većinom plodova, stabljike i peteljke). Temperaturni raspon razvoja
sive plesni (0-35°C) je preširok da bi, regulacijom toplote, sprečili njen razvoj. Stoga je
provetravanje i zagrevanje plastenika, ili staklenika, da bi se smanjila relativna vlažnost vazduha,
osnovna preventivna mera protiv sive plesni.

Bela trulež je, kao pre opisana siva plesan, polifagni patogen koji parazitira više stotina biljnih
vrsta. U zaštićenoj proizvodnji paradajza, bela trulež se pojavljuje relativno često. Obično, do
zaraze stabljike, najčešće, dolazi u prizemnim pazušcima listova. Na mestima zaraze se, prvo,
vidi duguljasta vodena pega, koja se brzo povećava i prstenasto obuhvata stabljiku. Oboleli deo
tkiva razmekša, dobije svetlosivu boju i odumre. U povoljnim uslovima temperature i vlage, na
zaraženim delovima se formira beli pahuljasti micelijum. Bela trulež je bolest nešto hladnijih i
vlažnijih podneblja. Optimalne temperature razvoja su 15-21°C, uz visoku vlažnost vazduha.

Trulež korena i prizemnog dela stabla je bolest koja se sve češće javlja pri proizvodnji
paradajza u zatvorenom prostoru. Prouzrokovač je gljiva Phythophora nocotiae. Parazit se
održava u zemljištu i u zaraženim ostacima. Gljiva prodire u stablo mladih biljaka paradajza u
prizemnom delu. Prvi simptom je uvelost biljaka, zatim dolazi do truleži prizemnog dela stabla, a
ubrzo do propadanja cele biljke. Preventivne mere borbe su veoma značajne, ali je neophodna i
hemijska zaštita, koja podrazumeva između ostalih, i primenu preparata Rival 607 SL.
Preporučuje se zalivanje biljaka 2 do 3 dana pred rasađivanje i jedno do dva zalivanja u razmaku
7 do 10 dana nakon rasađivanja. Primenjuje se u koncentraciji 0.15% do 0.20%, uz utrošak vode
0.2 litra pripremljenog rastvora po biljci.

Pored navedenih bolesti nadzemnih organa, pojavljuju se i patološki uzročnici venuća i sušenja
paradajza, ali se njihov problem rešava plodoredom, sterilizacijom zemljišta pred sadnju i
primenom određenih fungicida sistemom “kap po kap” (npr. Quadris SC, Folicur 250 EW).

Visoki hibridi paradajza se beru sukcesivno, ili u više navrata, a prvi znaci navedenih bolesti se,
često, pojavljuju početkom plodonošenja, ili tokom berbe. Stoga se u takvim proizvodnim
prostorima i uslovima proizvodnje smeju koristiti samo određena hemijska sredstva, dopuštena
za primenu u zaštićenom uzgoju, uz propisanu karencu, koja nije veća od 7 dana. Karenca je broj
dana koji mora proći, od primene hemijskog sredstva za zaštitu bilja, do početka berbe plodova
paradajza.

Samo sadnjom otpornijih kultivara (hibrida), postizanjem optimalnog sklopa, kvalitetnim

provetravanjem, uravnoteženim đubrenjem, prepoznavanjem i uklanjanjem zaraženih biljnih
organa iz proizvodnih prostora, može se umanjiti pojava i razvoj gljivičnih oboljenja. Potrebna je
stalna kontrola i oprez proizvođača paradajza, jer, u relativno kratkom periodu, neželjene bolesti
mogu, potpuno, uništiti proizvodnju (npr. plamenjača, plesanivost lista i sl).

Pri izboru fungicida, za preventivnu zaštitu paradajza u plastenicima, prednost dajemo sledećim
preparatima: Signum DF (0,1 %) (crna ili koncentrična pegavost, siva plesan, bela trulež)
(Karenca = 3 dana), Equation PRO WG (0,04 %) (plamenjača, crna ili koncentricna pjegavost)
(Karenca = 7 dana); Electis WG (0,18 %) (plamenjača, crna ili koncentricna pegavost) (Karenca
= 7 dana); Quadris SC (0,075-0,1 %) (plamenjača, crna ili koncentricna pegavost, pepelnica)
(Karenca = 3 dana); Teldor SC 500 (0,15 %) (siva plesan, bela trulež) (Karenca = 4 dana).

Slika: Simptomi truleži korena - Phythophora nocotiae.

Slika: Simptomi truleži ploda - Phythophora infestans.

Izvori za prikaz paradajza:

Slike:
The Diagnosis of Mineral Deficiencies in Plants by Visual Symptoms, Dr. Siva Sabaratnam
Plant Pathologist
Tekst:
Specijalno povrćarstvo, Prof. dr Ružica Lešić,
Puning tomato: prevod sa engleskog Katarina Marković, dil.ing.
Pepino mosaik virus: Branka Krstić, Nataša Đukić, Aleksandra Bulajić i Bojan Dudak
Poljoprivredni fakultet Zemun, Institut “Srbija” Centar za pesticide i zaštitu životne
sredine Beograd - Zemun
www.zastitabilja.org/plamenjaca i drugi sajt

Rana proizvodnja paradajza - Agronomija

16-20 minutes
Sve više proizvođača se odlučuje za ranu proizvodnju paradajza u plastenicima i na otvorenom
polju. Naročito je evidentan porast plasteničke proizvodnje u rano proleće, a u poslednje vreme i
u kasnu jesen, čime se produžava snabdevanje tržišta svežim paradajzom.

Botaničke osobine paradajza

U našim klimatskim uslovima paradajz (Lycopersicon lcopersicum) je jednogodišnja zeljasta

biljka kod koje se u ishrani koristi svež, zreo plod.

Spada u grupu samooplodnih biljnih vrsta. Koren u je moćan, razgranat, dobre usisne moći i
prodire na dubinu od 1,5 m. Bočne žile su raspoređene u plitkom površinskom sloju na dubini do
30 cm.

Stablo paradajza je zeljasto, ispunjeno srži, razgranato, pri osnovi drvensato. Može biti
ograničenog (determinantnog) ili neograničenog (indeterminantnog) rasta. Rast determinantnih
sorti se završava formiranjem grozda sa cvetovima. Rast indeterminantnih sorti je neograničen.
U jednoj sezoni u zaštićenom prostoru mogu izrasti i do 3m. Grane se javljaju u pazuhu listova,
pri osnovi stabla. Iz stabla rastu i cvetovi – grozdovi sa cvetovima i plodovima. Grozd raste
direktno iz stabla. Prema tome paradajz je po svojoj prirodi žbunasta biljka, koju ovek po svojoj
želji može da formira tako da raste jedno ili više stabala.

List paradajza je složen, neparno perast. Manje ili više urezan, a čine ga dva do tri para liski i
vršna liska. Postoji običan i krompirov tip lista. Dominantan je običan tip. Cvet paradajza se
javlja u grozdovima, koji mogu biti prosti ili složeni. Hermafroditan je (dvopolan), samooplodan,
sastavljen je od šest čašičnih i šest kruničnih listića koji su u osnovi srasli. Prašnika ima koliko i
kruničnih listića koji su međusobno srasli čineći cevčicu u kojoj se nalazi tučak.

Plod paradajza je sočna bobica koja se sastoji od komora, pregradni zidova, placente i semena.
Težina ploda može biti od 10 – 1000 g. Boja ploda može biti različita kao mlad svetlo zelen, kao
zreo narandžast, crven, ljubičast i žut. Oblik ploda može biti jabučast, spljošten, šljivolik,
kruškolik i cilindričan sa nizo prelaznih formi, rebrast i gladak.

Uslovi uspevanja

Najbolje uspeva tamo gde period sa prosečnom dnevnom temperaturom 15°C traje najmanje 150
dana, i gde temperature u toku dana rastu i do 35 °C.

Za normalan razvoj biljke paradajza trebaju temeprature između 18-25 °C. Minimala temeratura
za klijanje je 10 °C. Paradajz prestaje da cveta na temperaturi ispod 15 °C i iznad 35 °C. Na
temperaturama 9 °C prestaje rast biljke.

Izmrzava na 0°C, mada usevi iz direktne setve u fazi kotiledona listića mogu izdržati mraz i od -
1,1 do -1,3 °C. Nakon zametanja plodova i u toku zrenja temperatura treba da se kreće od 18-20
°C. Polen paradajza je osetljiv na kolebanje temperature i ne klija ako je temperatura ispod 13 °C
i iznad 30 °C. Polen je na sobnoj temperaturi sposoban ze oplodnju oko dva dana a u frižideru i
do osam dana.
Pored temperature paradajz traži dosta svetlosti jačeg inteziteta, te zato tokom jeseni i zime
imamo nepovoljne uslove za uzgoj paradajza u zaštićenom prostoru. Svetlostje neophodna i u
proizvodnji rasada. Pri oblačnom vremenu, bez obzira na toplotu, paradajz sporo raste, slabo se
razvija, stablo se izdužuje, a cvetovi opadaju. Najmanja dužina dana za cvetanje i zametanje
plodova je 9-10 sati što se kod nas postiže već krajem aprila i traje do kraja septembra. Bolja
osvetljenost postiže se i pružanjem redova u pravcu istok-zapad.

Vlaga – povoljan reži zemljišne vlage od izvanrednog značaja je za razvojparadajza. Kritičan

period za vlagu je vreme cvetanja i zametanja plodova (što traje 1-2 meseca).

Transpiraconi koeficijent paradajza iznosi 824 l za kg suve materije. Vlažnost zemljišta se

održava sa redovnim navodnjavanjem. Ukoliko se smanjujusušni i vlažni period dolazi do
pucanja ploda. Najbolje dodavanje vode paradajzu je sistem kap po kap koji se ugalvnom koristi
u staklenicima. Na otvorenom polju prednost nad drugim načinima ima zalivanje brazdama,
mada se u širokoj proizvodnoj praksi naviše koristi veštačka kiša. Važno je napomenuti da je kod
paradajza bolje, ređe a obilno navodnjavanje nego često nedovoljno kojime se kvasi smao
površinski sloj zemljišta i dovod do plitkog korenovog sistema.

Pored vlažnosti zemljišta paradajz traži i određenu vlažnost vazduha. Idelana vlažnost vazduha
za pucanje antera i rasipanje polena je 60-70 %. Ovo je bitno napoenuti jer u plasteničkoj i
stakleničkoj proizvodnji ova vlažnost je obično veća, te je oplodnja otežana, a često i
onemogućena.

Paradajz u plodoredu dolazi na prvo mesto. To znači da se đubri stajnjakom u količini 40-50 t/ha.
Na istu površinu dolazi nakon 3-4 godine. Dobri predusevi su mu grašak, pasulj, strna žita…
Posle paradajza dobro uspeva korenasto povrće i lukovi. Loši preusevi su mu krompir, paprika,
plavi patlidžan, duvan i lucerka.

Đubrenje i priprema zemljišta

Kao i kod drugih kultura, problem đubrenja paradajza treba posmatrati u funkciji prirodne
plodnosti zemljišta, planiranog prinosa i cene đubriva. Paradajz je kultura koja se đubri
stajnjakom i mineralnim đubrivima. Prirodna plodnost parcela u datim uslovima, kao tip
zemljišta diktiraju potrebne količine stajnjaka. Orjentaciono se uzima da je za 1 ha potrebno 40-
50 t zgorelog goveđeg stajnjaka. Ukoliko se đubri ovčijim ili živinskim ove količine treba
smanjiti za 3-4 puta. Stajnajk se unosi u jesen pod duboko zimsko oranje. Đubrenje mineralnim
đubrivima je takođe potrebno. Ova đubriva utiču na ranosnost, veličinu i kvalitet prinosa.

Paradajz je kultura koja za uspešan razvoj iziskuje obilnu i pažljivo izbalansiranu ishranu. Obilna
ishrana azotom potencira vegetativni porast, ali ukoliko nije u odgovarajućoj ravnoteži sa ostalim
elementima, izaziva opadanje cvetova, zakašnjenje sazrevanja i trulež plodova. Fosforna đubriva
utiču na povećanje prinosa i ranije stasavanje plodova. U zavisnosti od planiranog prinosa, tipa
proizvodnje i bogatstva zemljišta u hranivima unosi se oko 120-160 kg/ha N, 180-220kg/ha
P2O5, i 100-150 kg/ha K2O. Polovinu od 2/3 PIK đubriva unosimo u jesen ili u rano proleće pre
zatvaranja zimske brazde, a ostali deo se daje pred setvu. Od ukupne količine azota jedna
polovina se unosi pred sadnju ili setvu, a druga polovina ostavlja za prihranjivanje useva.
Proizvodnja rasada

Odvija se kada uslovi spoljne sredine nisu povoljni, te zbog toga taj posao iziskuje e samo
neprekidno starenje, nego i posebno znanje, umešnost i iskustvo. Greške u odgajanju mladog
rasada obično se ne mogu popraviti drugim agrotehničkim merama.

Rasad paradajza se praktično uvek proizvodi u toplim ili mlakim lejama ili plastenicima, što
zavisi od vremena setve. Vreme proizvodnje rasada uvek je zavisno od klimatskih uslova, reona
gajenja i tipa proizvodnje. Po pravilu ukoliko se predviđa pikiranje rasada vreme setve treba
podesiti na približno 5-6 nedelja pre iznošenja rasada na otvoreno polje.

Za ranu poljsku proizvodnju setva semena počinje u južnim područjima (Crna Gora,
Hercegovina…) 10 januara do 1 februara. U Vojvodini (kontinentalno područje) za ranu
proizvodnju setva setva se obavlja od 20 februara do početka marta. Setva pre 15 februara nije
preporučljiva zbog niskih temperatura (naročito ako se proizvodi u hladnim plastenicima).

Za setvu treba koristiti deklarisano i kvalitetno seme. U zavisnosti od vremena, mesta i cilja
proizvodnje biraju se odgovarajuće sorte i hibridi. Hibridna snaga kod paradajza se ogleda u
povećanju prinosa, ranostasnosti, a naročito u ranijem zrenju plodova pre druge etaže.
Rasad se proizvodi setvom semena koje je dosta sitno. U jednom gramu može biti 260-320
semenki. Klijavost zadržava 4-6 godina. U povoljnim uslovima paradajz niće za 6-8 dana. Po m²
leje seje se 1,5-2 g semena što daje 500 biljaka. Za ranu proizvodnju setva se obavlja u sandučiće
ili tople leje gusto sa 8-10 grama semena po1 m². Biljke tu ostaju 10-14 danapa se onda pikiraju
na rastojanju 12×12 ili 10×10 cm, u drugu leju ili hranljive kocke, saksije i slično.

Kod proizvodnje rasada usavršavaju se postojeće i nalaze nove tehnologije gajenja. Sve češće se
rasad proizvodi u kontejnerima po sistemu zaštićenog korenovog sistema. Ova proizvodnja se
odlikuje povečanim brojem biljaka u odnosu na tradicionalni način gajenja što zahteva i visoko
kvalitetne supstrate. Najčešće su to oplemenjeni prirodni treseti i komposti sa raznim mineralima
(zeoliti). Rasad koji neće biti pikiran treba blagovremeno prorediti da bi se izbeglo izduživanje
biljaka. Uopšte uzev pikiranje paradajza je uvek preporučljivo – ali samo jednom.

Pikiranje rasada nije ništa drugo do presađivanje biljke sa jednog mesta gde joj je tesno na drugo
mesto sa većim vegetacionim prostorom. Pikiranje treba da se obavi što ranije (u fazi kotiledona,
izuzev u fazi prvog pravog lista) jer se dugim držanjem u gustom usevu smanjuje potencijal za
prinos. Naime, još u ranim fazama porasta u biljci se diferencira tkivo i određuje budući broj
plodova. U gustom sklopu broj plodova po grozdu i biljci može jako da se redukuje, tako da se
kasnijom negom na polju ili u plasteniku ne može mnogo uticati na povećanje rodnosti preko već
formiranog potencijala.

Treba imati u vidu da prvh 15-20 dana posle nicanja nadzemni sistem paradajza raste veoma
sporo. Sledećih 10-15 dana rast je znatno pojačan, a 40 dana od nicanja biljke rastu sve većom
brzinom. Iako se povećava visina, krupnoća lišća i prečnik nadzemnog dela. Probijanje svetlosti
do donjeg lišća toliko naglo opada da proizvodi asimilacije postaju manji od njihovog utroška na
disanje, lišće žuti, izumire. Rasad počinje da gubi svoj kvalitet , etiolira, postaje nežan i
neotporan, a posle rasađivanja biljke stradaju zbog prelaska sa uslova tople leje i plastenika na
uslove otvorenog polja. Ovakva rasad velikog uzrasta, koji je slab zbog nedovoljno hranljivog
prostora gori je od mlađeg ali naprednog i snažnog rasada. S toga da bi se biljke što bolje
prilagodile uslovima koji vladaju na otvorenom polju, treba ih, kad god to uslovi dozvoljavaju,
otkriti i izlagati direktnoj sunčevoj svetlosti (kaljenje rasada). To je obično desetak dana pre
iznošenja (pod uslovom da su biljke dobro razvijene). Rasad trba da je otkriven i danju i noću
kad nema opasnosti od mrazeva. Kaljenjem rasada postaje čvrst, žilav, stablo ostaje kratko i
otporno na direktnu svetlost. U protivnom nekaljeni rasad se teško prima, sporo raste, čisne drške
i stablo često dobijaju ožegotine od sunca a saprofiti napadaju sprženi deo tkiva usled čega rasad
propada i trune.

Rasađivanje

Pri utvrđivanju najranijeg roka rasađivanja paradajza na otvorenom polju naročito značajan
činilac je pojava kasnih prolećnih mrazeva. Po pravilu kod nas je to krajem aprila- početak maja.
U principu, ranije rasađivanje ima znatna preimućstva: ranije stasavanje i veće prinose. U nas se
paradajz najčešće sadi narazmak od 80×50 ili 90×40 cm. Gustina sadnje može biti manja ili veća,
u zavisnosti od sorte, sistema gajenja, plodnosti zemljišta i drugih okolnosti. U ranoj proizvodnji,
kada se biljke gaje uz oslonac i orezuju na jendo stablo mogu imati i znatno veći sklop (40-
45000 biljaka/ha). Na taj način naročito kod ranih useva postiže se veći prinos i veća količina
plodova u vreme kad aparadajz iam visoku cenu. Nakon rasađivanja u toku prvih nedelja
moramo obezbediti brižljivu negu useva a pre svega redovna okopavanja, navodnjavanja a
prilikom poslednje kopnje i blago ogrtanje. Pri gajenju ranog paradajza (koji se gaji uz oslonac)
obavezna mera nege je zakidanje vrha stabla iznad treće, četvrte ili pete grane čime dobijamo na
ranostasnosti. Vreme cvetanja i plodonošenja paradajza zavisi od načina dekaptacije to jest od
broja cvetnih grozdova po biljci. Ta zavisnost je različita kod pojedinih hibrida. Tako na primer
hibrid Piro cveta veoma brzo kada se zakine iznad treće cvasti, dok se u varijanti sa zakidanjem
iznad četvrte i pete cvasti cvetanje usporava. Isto to se odnosi i na zrenje plodova. Povećanjem
broja cvetnih grozdova po biljci slabi dinamika zrenja plodova kod trećeg, četvrtog i petog
cvetnog grozda.

Po svojoj prirodi paradajz je žbunasta biljka koja se bez intervencije čoveka neprekidno grana i
rađa sitne plodove koji kasno sazrevaju. Stoga se rezidbom (zakidanje zaperaka) reguliše porast i
plodonošenje biljaka. U praksi se primenjuju obično dva načina formiranja stabla. Orezivanje na
jedno stablo kod visokih sorata i hibrida ili na jedno stablo sa četiri cvetne grančice a drugo
stablo se ostavlja na dve cvetne grančice kod determinantnih hibrida. Na dva stabla se ostavljaju
biljke kod bujnijih i kasnijih sorata.

Proizvodnja paradajza u plastenicima

U kontinetalnim delu naše zemlje paradajz u plastenicima bez dopunskog grejanja može se saditi
do mesec dana ranije nego na otvorenom polju. Vremenski to je prva dekada aprila. Setva za ovu
proizvodnju se obavlja početkom febuaratako da rasad u momentu rasađivanja ima oko 60-65
dana i ima formirane cvetne pupoljke. Obavezno se koristi pikirani rasad. Rasad se sadi na
razmak 80×40 ili u dvoredne trake sa razmakom od 40-50 cm između redova i 80-100 cm iznad
traka. U redu je rastojanje oko 40 cm. Kod ove proizvodnje je važno da se zaperci ukoliko h ima
uklone iz pazuha listova kako bi biljka rasla samo stablom.

Od opštih mera nege sprovodi se zalivanje, okopavanje, prihranjivanje i zaštita od bolesti i

štetočina. Zalivanje je u početku ređe, svakih 10-12 dana sa 20-25 l/m², a u vreme plodonošenja
sa 30-40 l/ m² svakih 5-7 dana.

Prihranjivanje se izvodi svakih 15 dana od momenta sadnje. U početku se koriste NPK đubriva u
količini 200-250 kg/ha. Azotnim đubrivima se biljke prihranjuju posle obrazovanja dve do tri
cvetne grančice. Đubri se u toku berbe 1-2 puta sa oko 200 kg/ha N.

U plasteničkoj proizvodnji se i specifične mere nege kao što su priprema armature za vezivanje
biljaka, obezbeđenje odgovarajuće temperature i vlage vazduha, pinciranje (zakidanje zaperaka),
dekaptacija (zakidanje vrha biljke), pospešivanje oplodnje, uklanjanje starih listova…

Dužinom redova paradajza postavlja se armatura. Obično je to pocinkovana žica prečnika 3 mm

(za 1000 m² plastenika potrebno je preko 65 kg žice) za koju se vežu biljke. Vezivanje se obavlja
plastičnim kanapom ili rafijom i počinje desetak dana od sadnje. Dužina kanapa treba da iznosi
2-2,5 m. U toku vegetcije biljke se obmotavaju oko kanapa kako ne bi došlo do krivljenja i
lomljenja glavnog stabla.

Temperatura u plasteniku u toku dana treba da se kreće od 20-25 °C, a u toku noći 15-18 °C.
Relativna vlažnost treba da iznosi 60%.

Pinciranje – je obavezna mera nege jer se obično paradajz gaji na jedno stablo. Vrh se otklanja
nakon 6-8 etaža. Kod niskih hibrida vrh biljke se ne uklanja, jer biljka sama zaustavlja rast te se
vrh završava cvetnom grančicom, mada je perporuka da se za ranu proizvodnju i oni gaje na
jedno stablo sa četiri cvetna grozda. Visoki hibridi ukoliko se gaje na dva stabla kasne sa
zrenjem. Niski hibridi se mogu gajiti i na dva stabla tako da na glavnom stablu imamo četiri
cvetna grozda, a na drugom stablu dva cvetna grozda, naročito ako želimo visok srednje rani
prinos (berbe do 15 jula). Prinosi koji se postižu u ovoj proizvodnji kreću se od 20-35 t/ha ranog
prinosa (do 01 jula). Srednje rani prinos se kreće od 55-80 t/ha berbe do (15 jula), a ukupan
prinos u plasteničkoj proizvodnji može da iznosi od 110-130 t/ha.

Berba paradajza

Za lokalna tržišta paradajz se bere kada su plodovi dostigli punu zrelost i karakterističnu boju. Za
manje udaljena tržišta berba se obavlja nešto ranije, kada plodovi nisu sasvim zreli. Za udaljena
tržišta beru se plodovi na kojima se pojavila ružičasta boja, najčešće na delu koji je izložen
suncu. Takvi plodovi dostignu punu zrelost posle nekoliko dana. Berbu treba obavljati po suvom
vremenu, a u jesen posle nestanka rose. To je značajno jer vlažni plodovi loše podnose transort.
Berbe treba da budu redovne, kako bi se otkidanjem zrelih, biljke naterale da ubrzaju rast i zrenje
do tada zelenih plodova. Plodovi se beru bez drške pazeći da se ne nagnječe ili na drugi način
oštete. U početku su berbe svakih 7-8 dana, a kasnije češće na svaka 3-4 dana.

Prinosi paradajza variraju od zavisnosti zemljišta, sorte, primenjene agrotehnike… Vrlo rodne
sorte i hibridi, uz primenu visoke agrotehnike mogu dati prinose od 100-120 t/ha. Uobičajni
prinosi su od 40-60 t/ha.

Vrsta proizvodnje paradajza

Vreme
Mesto proizvodnje Vrsta proizvodnje
Setve Sadnje Berbe

Jesenja 30.05 – 15.06 30.07 – 15.08 30.09 – 30.01

Zimska 30.07 – 15.08 30.09 – 16.10 30.01 – 30.03

Staklenik Prolećna 30.10 – 15.11 30.12 – 15.01 01.04 – 30.06

Sa grejanjem 15.12 – 01.01 01.03 – 16.03 15.05 – 30.07

Bez grejanja 10.01 – 20.01 01.04 – 10.04 01.06 – 15.08

Vrlo rana 15.01 – 31.01 25.03 – 10.04 01.06 – 30.07

Srednje rana 15.03 – 01.04 05.05 – 15.05 15.07 – 20.09

Plastenik Rana 15.02 – 01.03 01.05 – 10.05 20.06 – 30.07

Kasna 10.04 – 20.04 05.05 – 20.05 15.08 – 30.08

Za dozrevanje 01.05 – 10.05 direktna setva 15.09 – 30.09

Pripremio: dipl ing polj Predrag Nastić

Preuzet tekst : “Rana proizvodnja paradajza” autori : Adam Takač, Đuro Gvozdenović,
Dušanka Bugarski