Архетипски модуси у „Хамлету“

2
 Архетипски модуси у „Хамлету“

„Хамлет“, иако можда није Шекспирово најбоље дело, свакако је међу најчитанијим и
најпознатијим. Сва дела Виљема Шекспира, и комедије, и трагедије, и историје, и
сонети, обилују симболиком. Симболи су предмети, ликови, фигуре или боје које писац
или уметник користи да разоткрије или чак сакрије апстрактне идеје или концепте, тако
омогућивши само пажљивом читаоцу да спозна и доживи лепоту дела у потпуности.
Можда баш та разнолика симболика уз савршену конструкцију и карактеризацију ликова
улепшава и употпуњује Шекспирoва дела, генија из елизабетанског доба
средњевековља.
Сваки чин, сваку сцену красе симболи, тако да се већ у првој сцени првог чина
јавља један, који је, може се рећи, кључан за даљи развој трагедије. То је појава Духа,
који је заправо дух покојног краља Хамлета. Дух као не-материјална личност, тј. душа
умрлог која није прешла у други свет, наговештава да је са овог света отишла неспремна
или насилним путем (у овом случају убиством) и да у свету живих има неизравнате
рачуне. Изравнање тих рачуна поверава живима. Дух покојног краља Хамлета, поверава
тајну о свом убиству свом сину, краљевићу Хамлету, обавезујући га на освету
починиоцима овог кукавичког чина.
Разговор Духа и Хамлета завршава се у зору када Дух нестаје. Зора или свитање
је симбол изласка из таме на светлост, из незнања у сазнање и наговештава почетак
делања, акције и промена, у овом случају преврата. Може се рећи да од овог тренутка
заправо почиње заплет трагедије. Како Хорације, пријатељ краљевића Хамлета,
наглашава:
„Не знам за којом мишљу ми се баш
повести ваља; али, све у свему,
држим да ово нашој земљи слути
несвакидашњи пролом неки.“
(чин I, сцена I)
Како и сам Дух каже, покојни краљ је убијен док је спавао у врту, тако што му је
неко сипао отров у уво. Место злочина, врт, и краљев миран, безбрижан сан,
симболизују спокој и блаженство које је владало у његовом животу и држави. Све је то
нестало оног тренутка када му је Клаудије, његов рођени брат, сипао отров у уво. Отров,
као средство убиства, представља симбол завере, преваре и издаје. Завереници, у овом

3
 Архетипски модуси у „Хамлету“

случају су Клаудије, краљица-удова Гертруда и Клаудијеви следбеници. Починивши ово

свирепо и кукавичко недело, починили су грех прељубе и родоскрвнућа.
Сазнавши ово Хамлет ће замрзети људе, нарочито жене, разочаран делима и
чином преудаје своје мајке за убицу свог оца. Ту мржњу и разочарење он изражава и
према Офелији, девојци коју је волео и којом је хтео да се ожени. Повређена
Хамлетовим понашањем и смрћу свога оца Полонија, Офелија упада у стање лудила. То
стање лудила и емоционалног растројства се манифестује у њеном певању старинских
песама и дељењу цвећа свима које је сретала, као да није свесна шта се све збило.
Цвеће и траве које она дели краљу Клаудију, краљици Гертруди, свом брату
Лаерту и другима, свакако има своју симболику, нарочито ако се растумачи коју је врсту
цвећа свакоме од њих дала.

„Ево копора за вас, и попине капице; ево рутвице за

вас; а ево неколико стручака за мене; можемо је назвати
травом недељне самилости. О! Ви ваља да носите своју рутвицу
друкше но други. Ево красуљка; дала бих вам и неку љубичицу,
но оне су све увенуле кад је мој отац умро...“
(чин IV, сцена V)
Копор је симбол неверности. Можда га је дала Краљици, а можда и Краљу, или
можда, у њеном уму замишљеном, Хамлету. Попина капица је симбол ласкаве
неискрености, лицемерја и незахвалности, и могуће да ју је дала Краљици или опет
Хамлету. Рутвица („трава недељне самилости“) представља тугу, кајање и жаљење.
Вероватно је рутвицу дала свом брату Лаерту наменивши и неколико стручака себи, јер
су били у жалости за оцем. Красуљак је симбол несрећне, на пропаст осуђене љубави, а
љубичица верности, али Офелија каже да су љубичице увеле. Можда је Офелија у свом
букету имала и рузмарин и дан-ноћ (питому љубичицу). Рузмарин је биљка која се сади
на гробовима и представља сећање на мртве, али исто може значити и сећање на замрлу
и несталу љубав. Дан-ноћ симболизије мудрост и домишљатост, али и лукавост која је
својствена Краљу.
Сви описи и особине које ови симболи представљају се јављају код свих ликова у
„Хамлету“. Особине које описују Офелију су чистота, чедност и вечна љубав које

4
 Архетипски модуси у „Хамлету“

симболизује вода, тј. река у којој се Офелија утопила. Офелија је удавивши се у реци
извршила самоубиство. Иако самоубиство није дозвољено у хришћанском свету, она је
не умревши на други начин него баш дављењем у бистрој реци сачувала своју чедност и
чистоту.
Још један симбол који је сигурно сама тема ове трагедије је Јорикова лобања, која
је и главна асоцијација на „Хамлета“. Хамлет налази Јорикову лобању на гробљу у првој
сцени петог чина. Хамлет каже да је познавао Јорика и да разуме како је то изгубити
некога. Занимљиво је то да то говори непосредно пред Офелијин погреб. Док се Хамлет
обраћа лобањи и док говори о њој и ономе коме је припадала, бившој краљевој дворској
луди, лобања постаје симбол неколико различитих аспеката смрти, укључујући њену
неизбежност и распадање тела, тј. ткива.

„Дед пођи сад милостивој госпођи у собу,

и реци јој да је овакав благослов чека, па ма с прста
дебелим слојем премазивала своје лице;“
(чин V, сцена I)
Ове речи Хамлет изговара истичући значење овог симбола, да је смрт неизбежна
и да нас све чека, било да смо краљеви или просјаци. Сви сталежи, титуле и иметак
нестају после смрти и сви ћемо постати храна за црве.

„Ту су висиле усне које сам ко зна

колико пута пољубио. Где су сада твоја лудања,
твоја џилитања, твоје попевке?“
(чин V, сцена I)
Овим речима Хамлет наглашава своје запрепашћење последицама материјалне
смрти. Овај други мотив је битан и протеже се кроз цело дело, јер Хамлет схвата да
свако људско тело кад-тад нестаје са Земље и распада се. Хамлет истиче да ће и
Полонија појести црви, да чак и краљеви тако завршавају и да прах силног Александра
Великог може послужити да се њиме закрпи рупа на бурету пива. Сви смо ми разложива
материја.

5
 Архетипски модуси у „Хамлету“

Неоспорива је Шекспирова генијалност и умеће коришћења разних елемената као

симбола, које он вешто користи. Својом симболиком Шекспир нам је омогућио потуни
доживљај његових ремек-дела, и својим скривеним знацима их учинио занимљивијим.
Читајући „Хамлета“ и сва његова дела у нама се буде осећања и мишљење која је
Шекспир тачно одредио за сходна. Дела Виљема Шекспира су разумљива свима, али је
ипак писац, својим симболима, оставио простора за слободу читаоца да дело схвати на
себи својствен начин.

6
 Архетипски модуси у „Хамлету“

Литература:

Владета Поповић, Живот и дела Виљема Шекспира, Београд, 1953;

www.sparknotes.com