Говорећи о вијеку над свим вијековима Његош и не слути да започиње еп над свим еповима.

Ови стихови о кобним тренуцима у историји једног народа постају универзалан симбол
истрајности током страдања. Горски вијенац опева настојање да се вековно ропство приведе
крају, а скоро па сваки његов стих превазишао је сопствену тематику и постао пословица.
Изрека коју искористимо када и сами останемо без речи у овом времену када дела нису
довољна па морамо да нагласимо и изоштримо њихову лепоту, сетимо се стихова Његошеве
епопеје. Као увод за приповедање личне и драме једног народа, Његош бира глорификовање
српског војсковође Карађорђа - оца Србије. С обзиром да је давно упокојен назван је прахом.
На тај начин мисли се на оне честице праха, луче, које доспевају свуда и које треба да просвете
народ. Као што се прах распе свуда, тако је расута идеја коју је Карађорђе имао да Срби буду
слободни. Тако га је Његош видео и представио у почетним стиховима Горског вијенца - као пут
слободе. Попут Исуса човекољупца и Карађорђе је живот дао за свој народ,симболички је
положио своју главу у Радовањском лугу. Давање жртве за мир и спасење осетила је Његошева
лирска душа и није могла а да је не опева у самом уводу у причу о издајству црногорског
народа. Видимо да је аутор имао историјско знање које је пренео у посвету, али као владика
није могао да занемари улогу библијских размера и пророчки карактер овог српског вође. Иако
га је поставио епски, као првог који је организовао отпор после вишевековног ропства под
Турцима, као једног од осам највећих вођа, Његош му придодаје и боголики опис. Карађорђе је
попут Ноја сакупио српске великане у циљу спашавања „света“. Живот после потопа односно
буне, настављен је али онако како га је Бог замислио чисто, а то за Србе значи слободно.
Његош је својим целокупним књижевним радом занавек себи обезбедио царство земаљско
обнављајући косовски мит. Чак и његове метафизичке теме заокупљене су косовским темама.
Жеђ српског народа за слободом вековима није утољена. Да ли је и данас?! Да ли борба за
Косово престала? Да ли се српски народ помирио са његовим губитком? Велико Не.
Слободарство је у нашем генетском наслеђу. Наше колективно несвесно је слободно.
Нажалост, једно Не одјекује као злослутни одговор не реторско питање да ли је ера издајства
завршена. И као што Његош каже: “Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може”
тако и ми, Срби, не смемо дозволити да нам отму срце Србије, тако се ми морамо сваким
атомом снаге и духа борити да се оно наше не отуђи. Јер, ако један народ жели будућност
мора да сачува прошлост и мора се борити за традицију. Тај час је куцнуо. "Ако икад онда сад.
Ако не сад, онда никад."