~ 1~

Висока школа струковних студија за криминалстику и безбедност

Семинарски рад
Предмет: Криминологија

Тема: Биолошке теорије

Професор: Студент:

Александар Зиројевић Олгица Јовић

Број индекса: 1051/21

 ~ 2~

Садржај
Увод..........................................................................................................................3
Теорија наслеђа........................................................................................................5
Појам и основа схватања........................................................................................5
Криминалне породице и адоптивне студије......................................................5
Социјално наслеђе................................................................................................8
Биоконституционална теорија и теорија склоности............................................8
Хромозомска теорија..............................................................................................9
Ендокринолошка теорија......................................................................................10
Расна теорија..........................................................................................................11
Закључак.................................................................................................................12
Литература.............................................................................................................13
 ~ 3~

Увод

Биолошке теорије у криминологији чине научни правци који схватања о органском свету
и Дарвиново учење о еволуцији врста аналогијом примењују на друштвене односе појаве.
Реч је о теоријама које своју заснованост темеље на мишљењима да су биолошке
предиспозиције основни криминогени фактори. Ту се убрајају чиниоци биосоматских
процеса: урођене, наследне, органске, физиолошке и друге биолошке функције које
условљавају деликвентно понашање појединих лица. Тако се развило више биолошких
праваца проучавања деликвентности. У биолошке теорије се убрајају:

 Френолошка теорија
 Теорија наслеђа
 Биоконституционална теорија и теорија склоности
 Хромозомска теорија
 Ендокринолошка теорија
 Расна теорија

Биолошке теорије су оне теорије криминалитета које узрочне факторе траже у телу
појединца. Део криминологије која се бави овим теоријама је биокриминологија и она
настоји да истражи криминално понашање са биолошког аспекта. Биолошке теорије
криминалитета настале су из позитивистичке школе, која наглашава емпиријско учење.
Биолошке теорије криминалитета склоне су једноставном објашњавању криминалитета и
нуђењу једноставних решења за његово отклањање. Ове теорије можемо још поделити и
на:

 Теорије које злочин доводе у везу са физичком конституцијом

 Теорије које злочин доводе у везу са генетским предиспозицијама
 Теорије које злочин доводе у везу са функционалним или хемијским процесима у
мозгу и телу
 ~ 4~

Све биолошке теорије покушавају да утврде телесне факторе и да понуде једноставна

решења. Биокриминологија поушава да истражи криминално понашање са биолошког
аспекта. Наслеђе и околина су међусобно повезани и није могуће одвојити појединачне
факторе. Биолошке теорије о узроцима криминалитета су склоне једноставном
објашњавању узрока и нуђењу једноставних решења за отклањање криминалитета. Ове
теорије се заснивају на претпоставци, да телесна грађа појединца одређује његово
понашање. Неки криминолози тврде да биолошка структура и гени ограничавају човеково
понашање.

Френолошка теорија

Френолошке студије представљају претечу криминолошких схватања у биолошким

теоријама конституционалне оријентације. Френолошке тезе у криминологији јављају се
почетком 19. века. Потичу од схватања бечког лекара Гала и шведског теолога Лаватера.
Френологија је наука о лобањи на којој је заснован биолошки правац и схватање у науци
да се на основу облика лобање могу одредити душевне и моралне особине и способности
неког човека. Ово је схватање по коме се процеси у формирању и обликовању мозга
одражавају и на чаури главе. Почетком 19. века појавиле су се френолошке тезе које
истичу повезаност деликвентних склоности и моралних особина личности с
конституцијом лобање. На основу сегмената присталице френолошке теорије су сматрале
да се са сигурношћу може предвидети будуће понашање особе. Према овој теорији
суштина карактерних особина човека је у вези с коштаном конституцијом, обликом и
обимом главе који се изражавају у сегментима. Сегментима се одређују више и ниже
склоности човека, зависно од обима главе. Према тим схватањима глава код извршиоца
кривичних дела је крушкастог облика, услед доминације нижих сегмената, док је код
неделиквената развијенији горњи део главе. Ова теорија је дуже време била популарна и
призната у Европи и у Америци, јер се сматрало да се на основу изгледа лобање може
открити морална и агресивна природа злочинца. Сматрало се да дефектна стања
ненормалмности у развоју структуре појединих регија лобање долази под утицајем
спољних фактора, као што су летаргија, алкохол, превише учења у детињству, превелика
 ~ 5~

религијска посвећеност. Тридесетих година прошлог века под утицајем научних

истраживања френолошка схватња су скоро па оспорена.

Теорија наслеђа

Појам и основа схватања

Питање односа наслеђа и деликвентности је класично питање криминологије, а

биолошких теорија посебно, које потичу од Ломбороза, по коме „рођени злочинац“ потиче
од „дегенерисане породице код чијих се чланова јављају случајеви лудила, глувоће,
сифилиса, епилепсије и алкохолизма“. У представнике ове теорије спада и Енрико Фери,
који када говори о рођеном криминалцу, биолошким факторима придаје битан значај код
деликвенције сматрајући да у понашању личности постоје наследне склоности. Од свих
облика наслеђа, за криминологију је најбитније генетско, оно које се испољава у
биолошким карактеристикама дефинисаним у хромозомима, генима и ДНК. Криминолози
су у другој половини 19-ог века теорију наслеђа сматрали валидном, али је савременим
схватањима доста оспорена. Под утицајем теорија о наслеђу развијена је и посебна
дисциплина у оквиру пенологије (Еугеника), чији је циљ био спречавање репродукције у
оквиру популације која има генетске деликвентне диспозиције, путем стерилизације.
Генетичка схватања тумаче да је криминално понашање урођена и наследна појава, што је
доказано кроз две врсте студија.

- Проучавањем кримнакних породица

- Проучавањем близанаца
- Адоптивне студије

Криминалне породице и адоптивне студије

Почеци биолошког правца који истиче велики значај наслеђа у настанку криминалитета
полази од учења Морела. Он је развио концепцију да је криминалитет продукт
дегенерације људске врсте, која се састоји у скретању од првобитног нормалног типа
човека. Ово се врши постепено, кроз више генерација путем наслеђа. Идеју о наслеђу као
 ~ 6~

значајном фактору криминалитета, разрађује Ломборозо у својој теорији о „рођеном

злочинцу “. Крајем 19-ог века и почетком 20-ог века, поједни криминолози су покушали
да докажу ову тезу, тако што су вршили испитивања родослова породица чији су чланови
били криминалци и испитивања близанаца.

Најпознатија истраживања „криминалних породица“ извршио је Ричард Дагдејл у

познатој породици Јуке у САД-у. Испитивање породице у САД-у, која води порекло од
познатог алкохоличара, показало је да међу 709 његових потомака има много
алкохоличара, скитница, деликвената и самоубица. Понашање породице праћено је кроз
шест генерација. Посматрана породица је имала две гране, једну која је потицала из брака
са нормалном девојком и друга која је потицала из брака са малоумном девојком.
Истраживање је показало да се у оквиру друге гране породице појавио велики број
злочинаца, самоубица, сексуалних манијака... Наведена истраживања која су захтевала да
докажу да се склоност ка криминалном понашању преноси путем наслеђа са генерације на
генерацију, нису прихваћена као валидна због тога што социјални услови живота свих
чланова наведених породица били прилично лоши, толико да су они могли да допринесу
развијању њихових криминалних склоности.

Друго истраживање које је имало за циљ да испита везу између наслеђа и криминалних
склоности, вршено је на близанцима. Да би се утврдило да ли је криминалитет генетски
одређен истраживачи су упоређивали једнојајчане и двојајчане близанце. Једнојајчани
близанци имају идентичне гене, јер настају из једне јајне ћелије, док се код двојајчаних
близанаца гени подударају у око 50% случајева. Због овог се пошло од претпоставке да ће
и понашање једнојајчаних близанаца бити исто. Прво истраживање ове врсте обавио је
немачки криминолог у Баварској и његове резултате објавио је у студији „Злочин као
судбина“. Он је проучавао тридесет парова близанаца истог пола, тринаест једнојајчаних и
седамнаест двојајчаних близанаца. Један од близанаца од сваког пара је био деликвент, а
на основу резултата истраживања закључено је да код 80% парова идентичних близанаца
и 12% парова неидентичних близанаца постоји подударно криминално понашање. Прво
обимније истраживање ове врсте спроведено је на узроку од 3586 близанаца, који су
рођени у периоду између 1880. и 1910. године у Данској. Истраживач је установио да код
36% једнојајчаних и 12% двојајчаних парова близанаца врши криминалне радње. Ова
 ~ 7~

истраживања су критикована због тога што није могла бити прихваћена тврдња да је
криминалитет близанаца условљен искључиво наслеђем, јер су близанци живели у истим
или сличним условима. Сва ова наведена биолошка истраживања послужила су као основ
за истицање захтева за увођење мера које би спречиле стварање потомства од стране лица
која имају криминалне предиспозиције. То су биле мере забране ступања у брак, забране
зачећа и још многе, али све у циљу онемогућавања да се криминалне склоности пренесу
путем насалеђа на потомке.

Теорија наслеђа проверавана је и кроз адоптивне студије, посматрањем понашања деце

датих на усвајање, односно разлика у утицају средине и биолошких чинилаца. Из ових
студија је закључено да уколико су оба усвојена детета од истих родитеља, чија је
биографија криминална, такође деликвентне оријентације и у новој средини, онда постоји
основаност теорије о биолошком криминалном наслеђу. Неке студије у Европи такође су
иницирале тезе да је криминална биографија оца солидна основа да такву има и
потомство, нарочито ако су и биолошки родитељи и адаптивни субјекти извршиоци
кривичног дела. Адоптивне студије проучавале су децу чији су родитељи криминалци, а
која су усвојена од стране родитеља која немају криминалну биографију. Студија која је
спроведена 1972. показује да само 3,9% овакве развило криминалне тенденције. Ово је
поређено са контролном групом деце чији родитељи немају криминалну биографију, од
којих је 1,4% развило криминално понашање. Студија Медника и других која је
спороведена 1987. узела је у обзир осуђујуће пресуде суда у једној малој европској земљи,
где је пронађено 14.000 осуђених усвојених. Истражиавни су и потенцијални кривични
досијеи њихових биолошких родитеља и усвојилаца. Велико број усвојеника је за
биолошке родитеље имао сличности између кривичних дела која су почињена између
родитеља и деце. Уочено је и да постоји смањење криминалног понашања уколико су
социјални услови бољи. Истраживаања близанаца и адоптивне студије о „подударности“
бавили су се питањем колика је вероватноћа да ће појединац имати исте или сличне
карактеристике као његов сродник. На тај начин теоријски је представљена идеја да
постоји одређена генетска предодређеност или детерминизам преам криминалитету. Овом
теоријом се желело да се укаже на јак генетски утицај, поготово када је реч о кривичним
делима против имовине и уколико су у питању особе са нижом интелигенцијом.
 ~ 8~

Социјално наслеђе

Према овој теорији старије генерације преносе у наслеђе своје особине на млађе. Према
тим мишљењима, родитељи своје проблеме из младости преносе на потомство, што се
одражава на биопсихички развој и понашање деце, јер нагомилани проблеми доводе до
асоцијалности и диспозиције деликвентног понашања.

Биоконституционална теорија и теорија склоности

Ова теорија проистекла је из Ломброзове школе, која је у почетку потпуно игнорисала

друге криминолшке чиниоце, као узрочнике криминалитета, а узимала је у обзир физички
изгелед деликвента. Ова теорија је игнорисала друге криминолошке чиниоце, као
узрочнике криминалитета, а узимала је у обзир само физички изглед деликвента. Касније
Ломброзо је донекле променио ставове и установио пет типова злочианаца:

- Рођени злочинци
- Душевно болесни криминалци
- Злочинци из страсти
- Случајни злочинци
- Злочинци из навике

И ако су Ломброзва учења у целини оспоравана чињеница је да су неке претпоставке

остале као извор за многа учења. Суштина биолошких приступа своди се на објашњење да
личност злочинца, поред конституционалних карактеристика одређују и психолошка
својства. Неки представници су веровали да је повезивање криминалне антропологије и
криминалне психологије довело до тога да биолошка теорија сматра да између телесних и
психичких процеса постоји завосност. Према Екснеру и Нојројтеру конституционални
криминалац је онај чија је личност окарактерисана посебним условима, које рађају
тенденцију или склоност ка криминалу, која погодује развијању криминалне активности.
 ~ 9~

Биолошки приступи запажени су и у Америчкој литератури где неки представници истичу

да су биолошке инфериорности примарни узрок злочина. Физичке и менталне особине
човека су повезане јер су физичке особине индиције менталитета и диспозиције човека.
Човек који је склон криминалу је личност ниже припадности. Високи и мршави имају
предиспозиције за убиства и пљачке, а високи и тешки за преваре и кривотворења, мали за
крађе и провале, ниски и тешки за нападе на човека и сексуалне злочине. Суштина свих
ових биолошких приступа своде се на објашњење да личност злочинаца одређују
конституционалне карактеристике и психолошка својства. Криминолог Зелинг је
сматрајући да постоји веза између физичких и својства људи склоних деликвенцији,
створио је нову научну дисциплину и назвао је криминална биологија. Он у својој
класификацији разликује: атипичне, мешовите и чисте типове криминалца. Теорија
биоконстутиционалних склоности указује на урођене склоности за деликвенцију и наслеђе
у деликвентној оријентацији, што се стиче наслеђем гена и посебног конституционалног
типа. Тиме ова теорија интегрише постулате биоконституционалне и теорије наслеђа. Ова
теорија се у неким радовима представља као посебна теорија, а у другим као једна од
варијанти биоконституционалног приступа. Оваква схватања заступају криминолози
старије генерације. Представници ове теорије негирају теорију о рођеном злочинцу, али
зато сматрају да код одређених личности постоје урођене склоности ка девијантном
понашању.

Хромозомска теорија

Ова теорија је заснована на учењу да поремећаји у језгру ћелије садржи гене и носиоци су
наследних особина, а продукују друштвено абнормално понашање. Теорија о „хромозому
убици“ оживела је Лоброзову теорију и изазвала расправе медицинских и криминолошких
стручњака. Теорија је настала на основу резултата истраживања које су спровођене на
осуђеницима, која говоре о томе да се међу извршиоцима кривичних дела мушког пола
чешће јављају XYY комбинације хромозома, него у нормалној популацији. Тако се
развила хипотеза да је вишак хромозома Y у вези са криминалним понашањем, нарочито
насилним. Јакобс је 1965. сугерисао да мушкарци са XYY синдромом имају већи степен
агресивности него нормални XY мушкарци. На основу тих истраживања развио се
 ~ 10 ~

посебан биолошки правац објашњења веза између гена и деликвенције, према којој
енормни вишак хромозома Y ствара посебан конституционални тип личности склоних
криминалу. Тако се комбинације хромозома XYY код мушкараца и XYY код жена
сматрају кримогеним. Подстичу на одређену врсту кривичних дела ( сексуални деликти,
крађе и убиства), а код жена и на проституцију. Основне поставке ове теорије су следеће:

А) један од хиљаду мушкара је тип хромозомске аберације XYY

Б) мушкарац XYY је више предиспониран криминалном понашању или болници за

ментално оштећене особе него мушкарац XY

В) мушкарац XYY је мање интелигентан него мушкарац XY

Г) пошто је више XYY мушкараца у затвору него што их је на слободи тај хормонални
поремећај је главни кривац за агресивност и насиље таквих особа

Ендокринолошка теорија

Ендокринолошка теорија је научна дисциплина која се бави проучавањем особина и рада

жлезда са унутрашњим лучењем и у вези с тим темепрамента психичког живота и
понашања човека. Ова теорија представља један од праваца биолошке теорије која
узрочност криминалитета објашњава поремећајима у функционисању ендокриних жлезда.
Ова схватања су претежно резултат медицинских истраживања, а полазе од става да су
ментални поремећаји личности, ниска интелигенција и нагони последице тих поремећаја.
Многи аутори ендокрини систем сматрају као основу узрока деликвенције, сматрајући да
жлезде с унутрашњим лучењем битно утичу на психофизички развој личности и да се тим
поремећајима могу тумачити сви облици девијантног понашања. У Америци је је 1992.
године објављена књига аутора ендокринолога Шалапа и гувернера Смита, који су
тврдили да већина преступа настаје као резултат поремећаја рада жлезда са унутрашњим
лучењем код преступника или као последица умних ефеката преступника изазваних
ендокриним болестима њихових мајки. Своје становиште ови аутори образлажу
евидентном високом стопом криминалитета код прве генерације емиграната који су
 ~ 11 ~

рођени у Америци. Разлог је тај да је код мајки те деце, због тешких социјалних прилика у
којима су се оне налазиле након свог доласка у Америку, а тиме и физичких и психичких
напора којима су оне биле изложене, дошло је до поремећаја у раду ендокриног система,
што је наследним путем пренесено и на децу. Криминолшка истражиавања су показала у
погледу функционисања ендокриног система, нема већих разлика између лица на слободи
и лица која су осуђена, што је и послужило критичарима ендокринолошке теорије као
основ за тврдуњу да се лучење ендокриног система не може доводити у везу са
криминалним понашањем. Они су истицали да је већина истраживања о степену
ендокринолошких и метаболичких сметњи вршена у време када су ова лица била
изложена стресним ситуацијама, лошим условима живота, затвора... Иако је
ендокринолшка теорија прихваћена са резервом од стране великог броја научника, не би
се могао у потпуности искључити утицај поремећаја у функционисању ендокриног
система на понашање човека, а самим тим и на криминално понашање. То није једини и
искључиви узрок криминалног понашања, али неоспорна је чињеница да он у сарадњи са
другим факторима може имати одређену улогу у настанку криминалног понашања.

Расна теорија

Најекстремнији вид биолошких приступа у науци заснован је на претпоставци да је расно

својство сваког од припадника виших и нижих раса урођено и наследно. Овај теоријски
правац деликвентно понашање везује за одређену расну припадност. Овакви приступи у
савременим схватањима имају упориште код оних аутора који настоје, да статистичим
подацима , поређењем криминалитета „белих“, „жутих“, „црних“ и осталих докажу расни
карактер „обојених“. Теорија има основу у ставовума Ломброза, Атавенбурга, Лаванжеа,
Нићефора и Гарофала, по коме свака раса поседује збир моралних инстинката „који нису
плод расуђивања индивидуума него његов урођени део, једнако као и физички тип расе
којој припада“, а „склоност или предиспозиција за злочин мора се нужно преносити
наследством попут свих других склоности и предиспозиција“. У овим приступима
полазило се од тезе да је „злочин појава у животу народа“. Познато је да је ова теорија
кроз историју злоупотребљавана за прогон јевреја, а њени поборници покушавали су да
докажу да је овај народ „расно предиспониран“ за криминална дела фалсификовање
 ~ 12 ~

исправа, корупционаштво, лажно банкарство и сличне криминалне радње. Таква

оријентација је нарочито била изражена у време фашизма у Немачкој и антисемитских
покрета у Совјетском Савезу од 1933. до 1945. године.

Закључак

Све ове теорије своју заснованост темеље на мишљењима да су биолошке предиспозиције

основни кримогени фактори. Овде се убрајају: урођене, наследне, органске, физиолошке и
друге биолошке функције које условљавају деликвентно понашање појединих лица.
Заједничка особина свих биолошких теорија је да су побијене и недоказане, а самим тим и
непоуздане. У сваком правилу ових теорија постоје изузеци што доказује њихову
непоузданост. Ове теорије узрочне факторе траже у телу појединца. Заснивају се на
претпоставци да је телесна грађа појединца детерминантна његовог понашања. Ове
теорије у криминологији чине научни праваци који схватања о органском свету и
Дарвиново учење о еволуцији врста аналогијом примењују на друштвене односе и појаве.
Биокриминологија поушава да истражи криминално понашање са биолошког аспекта.
Наслеђе и околина су међусобно повезани и није могуће одвојити појединачне факторе.
Биолошке теорије о узроцима криминалитета су склоне једноставном објашњавању узрока
и нуђењу једноставних решења за отклањање криминалитета. Ове теорије се заснивају на
претпоставци, да телесна грађа појединца одређује његово понашање. Неки криминолози
тврде да биолошка структура и гени ограничавају човеково понашање.
 ~ 13 ~

Литература

- Криминологија са елементима виктимологије – Мило Бошковић и Милош

Марковић
- file:///C:/Users/korisnik/Downloads/bioloke-teorije_compress%20(1).pdf
- https://slideplayer.rs/slide/17360098/
- https://www.vds.rs/File/KnjigaKriminologija_2018.pdf