SLAVOMIR NASTASIJEVIĆ

 ALEKSANDAR
MAKEDONSKI

IZDAVA ČKO PREDUZEĆE

PROSVETA

By

2
 

GLAVA PRVA

Mrak je božanska porekla.

On je otac Hipnosa i Oneirosa. 1

S  mnogo nestrpljenja i nade do čekan je dan porođaja kraljice

Olimpijade.
Četiri buktinje osvetljavale su odaju u kojoj je ležala porodilja. Oblaci
dima visili su ispod tavanice, štipali o či i otežavali disanje. Pošto kapke
na prozorima uopšte nisu otvarali, nije se znalo da li je napolju dan ili
noć. Zbog toga su buktinje gorele neprestano. Kad dogore, dvorkinja
Doroteja zamenjivala ih je novim.
U odaji je treperila zelena svetlost, iskrila se i sablasno obasjavala
kraljičinu postelju, bronzane statue Dionisa, Orfeja i Demetre, njihova
beživotna lica i mrtve o či. Gr č bola urezan na boginjinom licu prešao je u
nemo očajanje; Orfejev bezazleni osmeh pretvorio se u kobnu slutnju, a
glava Dionisa, malo nakrivljena, prkosno je i izaziva čki ukazivala na
ljudsku smrtnost. 2 Mozaik na podu od raznobojnih kamen čića prelamao
 je svetlost dajući joj ljubi časti odsjaj.
S desne strane postelje, sklup čan na perjanom jastuku, ležao je
ogroman piton, ljubimac kraljice Olimpijade. Njega je doneo iz Afrike
 jedan rob, poslanik čuvenog vrača iz Sidona. Taj vrač  je tvrdio da je
zmija stara preko sto godina i da poti če iz svetoga hrama posve ćenog
kabirima3 u Tiru. Piton se tu izlegao i odrastao pod najbrižljivijom negom
punskih sveštenika. Rob koji je doneo zmiju odmah je pogubljen da ne bi
odao tajnu posvećivanja. Dobro nahranjen i napojen vinom s opojnim
travama, umro je s prerezanim grlom neosetno, sre ćan i zadovoljan.
Vraču, darodavcu, kraljica je za uzvrat poslala u Afriku četiri mlade
kobre.
Olimpijada je pitona zavolela žarkom ljubavlju i posvetila ga Dionisu
i Orfeju. Na taj način uvela ga je u misteriozni kult edonske kobi. 4
Kralji čin ljubimac, lo čući iz srebrne zdele krv zaklanog roba iz Afrike,
postade glavni činilac u tamnom kultu kraljice Olimpijade.
Kralj Filip se s gnušanjem povla čio iz kraljičine odaje čim bi ugledao
modrozelene kolutove posve ćenog pitona pored nagog tela svoje žene
Zbog toga je tajno naredio lekaru Filtonu da saspe otrov u mleko
nemani. Međutim, na dvoru se šaputalo da je piton pravi otac budu ćeg
3
 

deteta. Govorilo se da je Zevs uzeo oblik zmije i u no ći bez meseca

spario se s Olimpijadom.
Uzalud je kralj Filip svojom snagom, lepotom, bodroš ću i veseloj
ćudi pobijao ove mračne pretpostavke, sujevernim i podmuklim
dvoranima godilo je da piton bude otac deteta. Samo je Filton, kraljev
lekar, nedvosmisleno razbijao zlonamerno šaputanje i bezo čno
izopa čavanje istine. Zbog toga ga dvorani nisu voleli, a kraljica ga
omrzla, jer joj se više svi đalo da se Zevs smatra ocem njenog deteta.
Lekar Filton je neprekidno, i danju i no ću, bio pored kraljice. Uz
njega su bdele četiri dvorkinje, sve u strahu da se ne probudi piton koji je
s druge strane postelje spavao, pošto je toga dana progutao jednog
debelog psa.
Kraljica je ležala u polusvesti, dišu ći ubrzano. Lekar je držao njenu
ruku i opipavao bilo. Osetivši slabije otkucavanje primeti da porodilja sve
teže diše. Otvorenih usta kraljica je s mukom hvatala vazduh. Filton
smesta poče da je masira. Dvorkinja Doroteja otvori sudi ć s mirisom od
kovilja i podnese ga porodilji pod nos. Olimpijada otvori o či, krupne,
zelene, i upre ih u lekara, gledaju ći ga kao da ga prvi put vidi.
 — Ko si ti? — reče.
 — Tvoj lekar Filton. Zar me ne poznaješ?
Kraljica zažmuri. Modri kolutovi ispod njenih o čiju. Čudno su se
isticali na bledom licu. S modrikastih usana ote se šapat:
 — Ti si onaj što obožavaš Filipa, toga varvarskog poglavicu!
U odaji nastade tišina. Lekar dohvati sa sto čića vr č s vinom, nateže
ga i dobro otpi. Tri dana i tri noći neprestanog bdenja potpuno mu je
slomilo snagu. Četiri dvorkinje su na minderluku, zgledale se i šaputale.
Dobro su one znale koliko Olimpijada prezire kralja Filipa, ali su se
čudile otkud taj prezir prema Filtonu, Helenu iz Atine.
Kraljica otvori oči. Iz njenog pogleda izbijala je mržnja:
 — Prezirem Demostena, — reče. — Mrzim tog nadmenog
demagoga i trgovca svojim i tu đim osećanjima, ali uvi đam da je u pravu
kad tvrdi da je Filip kužni stvor i da ova prokleta zemlja ne ra đa nijednog
valjanog roba!
Na kao slonova kost belom kralji činom licu jagodice se zarumeneše.
Ona se obrati lekaru:
 — A ti, prepredena helenska dušo, uskoro ćeš uvideti kako se Filip
odnosi prema onima koji ga cene i poštuju i kako gazi njihovo
dostojanstvo i čast.
Olimpijada se zakašlja. Bolovi joj zgr čiše lice. Filton je, stoje ći pored
postelje, osećao kako mu tuče u slepoočnicama i ikako mu se glava
zanosi.
 — Moramo otvoriti prozore, — reče. — Svi ćemo se ugušiti od
dima... Kraljice, ako ne dignemo kapke na prozorima, dim od buktinja
4
 

uguši će te.
 — Da li je napolju dan ili no ć? — upita porodilja.
 — Noć.
 — Onda otvorite kapke... Mrska mi je dnevna svetlost... Ona je
prolazna... Samo je noć večita. Mrak je božanskog porekla... On je otac
Hipnosa i Oneirosa... Do ći će vreme kad će zauvek zavladati no ć  bez
 jutra. Onda, blago posvećenima!... I Filip je posvećen, ali je on ostao
medved s Koraba. Ničega božanskog nema u njemu...
Doroteja raskrili kapke na prozorima. Kroz četiri mračna otvora jurnu
u odaju svež vazduh pomešan s mirisom cve ća i sparušene trave.
Prozori su zjapili prema dvorskom vrtu.
Grad Pela, prestonica kralja Filipa, utonula je u no ć. Na nebu nije
bilo nijedne zvezde. Tmurni oblaci kao zbijeno krdo golemih bizona
gomilali su se preko neba. Izdaleka se čula grmljavina, preteća, potmula,
kao da dolazi iz utrobe zemlje. Prema blesku munja ocrtavali su se
vrhovi i grebeni planine Olimpa.
Piton u kraljičinoj odaji stade da se meškolji. Gonjen iskonskim
nagonom samoodržanja, budio se iz dubokog sna osetivši naglu
promenu vremena. Njegovi golemi kolutovi migoljili su se i klup čali na
perjanom dušeku. Koža na glavi mu se nabra, dva oka, staklaste, boje
crvenog korala, blesnuše prema svetlosti buktinja. Piton uspravi prednji
deo tela, otvori čeljusti i stade palacati ra čvastim jezikom. Bio je
razdražen. Činilo se da će se baciti na kraljicu. Olimpijada pruži ruku i
pomilova ga po glavi. Zmija je liznu nekoliko puta po licu.
Četiri dvorkinje, drhte ći od straha, zanemele, razroga čenim očima
gledale su pitona i njegovu zaštitnicu. Povla čeći se prema uglu, skriše se
iza bronzanih statua Dionisa, Orfeja i Demetre. Filton se povu če prema
vratima. Zmija se vukući po podu svoje ugojeno telo, približi jednom
prozoru i uspravi. Modri kolutovi za čas se izgubiše u granama i
lepezastom lišću. U tišini odjeknu pljesak o vlažnu zemlju. Vijugaju ći
preko toplih barica, piton, iako je toga dana progutao debelog psa, stade
hvatati žabe i smukove.
Filton i dvorkinje polako se približiše postelji.
Kraljica se pakosno nasmeja:
 — Što se plašite? Zmija je posvećena i pitoma kao ku če. Ona
nikome ne nanosi zlo.
Dvorkinje su se snebivale bacaju ći zastrašene poglede na otvoren
prozor kroz koji je neman skliznula. Lekar je u jednom metalnom sudu
tučkom gnječio krunice divljeg cveća i cedio sok. Od njega je pravdo
napitak pomešan s medom i vinom.
 — Moj ljubimac je kraljevskog porekla, — produži Olimpijada. — 
Zbog toga sam mu dala kraljevsko ime Siton 5...
Kroz otvorene prozore strujao je svež vazduh i sve više razra đivao
5
 

dim pod tavanicom. Izdaleka se još čula potmula grmljavina i videli se

odsjaji munja.
Olimpijada se pridiže na laktove i progovori:
 — Da li ste malopre čuli gromove?... Jedan je udario u moju
utrobu... Znajte da će se noćas roditi sin Zevsa i Olimpijade...
Rekavši to zatvori oči. Glava joj klonu na jastuk.
 — Opet gubi svest... Bunca... — reče lekar. Dvorkinjama se činilo
da je kraljica svesna.
 — Zevs je sišao s Olimpa, — produži Olimpijada — ušao je u Sitona
i postao otac moga deteta. Zbog toga je piton besmrtan.
Iako su joj oči bile sklopljene, kraljica je govorila glasno i
razgovetno, kao da je potpuno uverena u ono što kaže. Lekar još
 jednom nateže vr č s vinom. Pošto dobro otpi, nasmeja se:
 — Zmija nije besmrtna!
Uznemirena Doroteja bacala j, brze poglede na lekara i kraljicu.
 — Čuvaj se, Filtone, da ne huliš! — reče. — S bogovima nema šale.
 — Ne hulim, — odvrati lekar. — Kraljica je bez svesti i ne zna šta
govori. Ona bunca. Niti je grom udario u njenu utrobu, niti je piton
besmrtan. On je samo zmija i ništa više. Sad gmiže po vrtu i hvata
žabe...
Filton treći put otpi vino iz vr ča.
 — Snaga mi se postepeno vraća, — reče. — Tri dana i tri no ći
nespavanja i bdenja teško se mogu izdržati...
Lekar ponovo stade da gnječi krunice cvetova.
 — Kralj Filip mi se žalio, — reče — da više ne može da podnosi
vršljanje zmija po vrtu, po hodnicima i podrumima... I njegovom strpljenju
ima kraja. Naredio mi je da stavim otrov u mleko i da ubijem pitona...
Hm... Tako će se videti da zmija nije bog, a kraljica će roditi smrtno dete,
muško ili žensko... Svako ko misli druga čije...
Lekar podiže glavu i zadrhta. Dva krupna, zelena kralji čina oka
gledala su ga netremice. Filton oseti kako mu krv odlazi s lica.
Olimpijada, naglašavaju ći svaku reč, progovori:
Piton je besmrtan, a ti ćeš umreti... Moraš umreti, jer si uvredio
božanstvo.
Filton, poznavajući strahovitu ćud kraljice Olimpijade, oseti šta mu
se sprema. Pod uticajem starodrevne vere bila je misti čarka i
osvetoljubiva. Propovedala je trpljenje i asketizam, a u nastupu
zanesenosti bila je sklona i prolivanju ljudske krvi radi spasenja duše.
Kraljica Olimpijada bila je upu ćena u eleusinske misterije, 6 čarobnjaštvo,
magijske krugove, čini i upotrebu relikvija od pogubljenih zlo činaca. Otud
i njena ljubav prema zmijama, koje je materinski negovala u svojim
odajama, podrumima dvorca i u vrtu.
Preziranje prema Filipu poteklo je u Heladi, gde ga niko druga čije
6
 

nije ni zvao nego varvarski poglavica. Me đutim, kralju je, izgleda, bilo
svejedno šta se o njemu misli i govori. Na uvrede te vrste reagovao je
samo u nastupu pijanstva, pa i to retko.
Kralj Filip je imao svoje dalekosežne planove i njima se sav
posvetio: imao je nameru da se do čepa pristaništa kod grada Amfipolja,
a odatle preko ostrva Tasa i Samotrake da dopre do Frigije. Tako bi celu
severnu obalu Tra čkoga mora držao pod svojom vlaš ću. Parmenion,
njegov istaknuti vojskovo đa, s mnogo napora ratovao je u Italiji, ulažu ći
sve snage da pokori neobuzdana varvarska plemena. Zbog toga se kralj
nije mnogo obazirao na zanesenja čku pobožnost svoje žene. Njega je
 jedino izvodilo iz takta vršljanje zmija po dvoru. Kralj se više puta zaricao
da će svu gamad otrovati, uprkos ispadima i pretnjama kralji činim.
Lekar Filton, boreći se s osećanjem straha i dužnosti, zastade kod
vrata. Olimpijada zausti još nešto da mu dobaci, pridiže se na lakove
sevajući očima, ali klonu na uzglavlje. Poro đajni bolovi zgr čiše joj dice,
telo se skupi i opruži, nekoliko puta vrisak prolomi tišinu. Ispod pokriva ča
začu se slabačak detinji plač.
Lekar i dvorkinje pritr čaše postelji i odvojiše dete od porodilje.
Svršivši brzo svoj posao, Filton žurno izi đe iz kraljičine odaje i
gotovo nalete na grupu ljudi koja se galame ći približavala. Kralj Filip,
okružen dvoranima i oficirima, viknu:
 — Šta je, Filtone? Kakve vesti donosiš?
 — Dobre... Kraljica je rodila naslednika prestola... Ali upamti, kralju,
šta ću ti reći: dete je rođeno s riđom kosom, ti si mu otac i niko drugi...
Filip, i začuđen i obradovan, htede nešto da kaže i ve ć zausti, ali ga
prekide Perdika:
 — A kraljica, hoće li ostati u životu? Lekar sleže ramenima.
 — To se zasad ne može tvrditi, — reče. — Ali izgleda da ho će, jer 
 je ona pod zaštitom bogova.
 — Pod zaštitom demona! — nasmeja se Filip. — Suviše je zla da bi
mogla umreti mlada!
Iz kraljičine odaje istr ča dvorkinja Doroteja vi čući na sav glas:
 — Radujte se svi! Kralj Filip je dobio naslednika prestola.
Filip i njegovi pratioci u đoše u kralji činu odaju. Dete s ri đom kosom
plakalo je na majčinim grudima. Olimpijada je gledala svojim zelenim
očima kralja i dvorane. Modri kolutovi, još više poja čani, isticali su belinu
na njenom licu i vratu i kao da su pove ćali ionako krupne oči sa dugim
povijenim trepavicama.
Odnekud se stvori i Aristandar, vra č i prorok, ogrnut belim ogrta čem
s mnogo nabora. Pokloni se kralju i re če:
 — Raduj se, Filipe, oče makedonskog naroda i kralju nad svim
kraljevima! Tvoj sin će te nadmašiti!
 — Neka bi bogovi dali, — nasmeja se Filip. — Otkako postoje
7
 

dvorovi na svetu, proroci tako govore o svakom novoro đenom

nasledniku prestola.
I Olimpijada se glasno nasmeja:
 — Samo ništavni o čevi, — reče, — zavide svojim slavnim sinovima!
Aristandar, nepogrešivi vra č  i prorok, rekao je da će te sin nadmašiti.
Tako će i biti, jer si ti obi čan varvarski poglavica!
 — Tako mi sunčeve svetlosti, — planu kralj, — naredi ću da se u
mojoj zemlji svim Helenima odseku glave. Oni su svojim mra čnim
misterijama zatrovali dušu moje žene. Tamo, me đu onim atinskim
varalicama i lažovima, re čeno je da sam ja varvarin. Ali, do ći će vreme
kad će Filip, makedonski kralj, pokazati tim nadmenim filozofima šta je
prava vrlina, hrabrost i ljudsko dostojanstvo! — Kralj zastade i pogledom
obuhvati sve prisutne. — Jeste, — reče, — neka me sin prevaziđe ako
su mu bogovi dali klicu snage i sposobnosti. Ja ću mu, sa svoje strane,
osigurati osnovu za život i vladavinu... Uprkos svemu, iz sveg srca želim
da ovo dete, ako mu Zevs podari život, ne nasledi ništa od epirske
nadmenosti.7 Ali, rano je za predvi đanja. Sad je trenutak kad nam valja
proslaviti rođenje naslednika prestola. Hajdemo svi, na gozbu u lova čku
dvoranu.
Filip pođe vratima.
 — Stanite! — doviknu kraljica. — Jedite mnogo, pijte jos više i
veselite se, ali mi najpre dovedite lekara Filtona.
Perdika, zapovednik garde „kraljevih pratilaca" zastade. Olimpijada
mu dobaci:
 — Dovedite ga živog ili mi donesite njegovu glavu.
 — Biće po tvojoj volji, presvetla k ćeri Demetre i Diorasa.
Perdika smešeći se snishodljivo, ode za gomilom dvorana koji su
pratili kralja.
Filip se uputi prema lovačkoj dvorani, gde je u uglu gorela velika
vatra, a kraj nje na ražnjevima vrtele se debele ovce i prasad. Robovi iz
Etiopije bili su spremni da svakog časa pretrpaju stolove mesom,
komadima hleba, činijama punim kozjeg sira, zdelama s medom,
gomilama voća i srebrnim peharima punim vina.
Kralj Filip je doista na varvarski na čin priređivao gozbi.

8
 

GLAVA DRUGA

To je bio koren vojske

koja ć e kroz dvadeset godina
zaprepastiti svet.

Na kraju grada Pele nalazila se ku ća lekara Filtona. Poklonio mu je

kralj Filip na dva meseca pred poro đaj kraljice Olimpijade.
 — Tvoja je kuća i svi bogovi zaštitnici u njoj! — rekao mu je kralj.
Kuća je imala dva odeljenja, u jednom su stajala dva orman četa i na
njima poređani ćupčići s biljnim i životinjskim mastima, rastopljenim
kozjim lojem i uljem, isce đenim u krunica divljeg cve ća ili korenja, male
amfore, sudovi i bočice s tečnostima, činije s osušenim bubama i
praškovi od razli čitih gljiva.
Druga odaja služila je lekaru Filtonu i njegovoj ženi Glikeri kao
spavaća soba. Tu su bile dve postelje, kolevka u kojoj je spavalo dete,
sto i dve klupe. O tavanici visio je kavez u kome su dva štiglica po ceo
dan cvrkutala jedu ći semenje konoplje. U jednom uglu bila je mala
bronzana statua Hipnosa, boga sna, koji je lekaru Filtonu poklonio
njegov lični prijatelj, majstor Praksitel. 8
Filton, napustivši dvor, gotovo tr čeći stdže kući. Njegova žena
GlJkera sedela je pored kolevke u kojoj je dete plakalo bacaju ći se
nožicama. Dva žiška osvetljavak su odaju.
Glikera je bila omalena, ali čvrsto građena. Za Filtona se udala o
šesnaestoj godini i s njim je provela u braku dve godine. Bila je rodom iz
Tebe u Beotiji, u bliskom srodstvu sa slavnim vojskovo đom
Epaminondom.9  Mlada žena ponosila se tim poreklom i izvan svega
volela svoju domovinu, muža Filtona i dete, maloga Nikanora. Iz njenih
krupnih i graorastih očiju izbijala je plemenitost i dobrota.
Videći preplašena i zadihana muža naglo ustade:
 — Filtone, — reče, — šta se dogodilo?
 — Zlo! — odgovori lekar i sede na postelju.
 — Zlo?
 — Zlo!... uvredio sam kraljicu Olimpijadu i sad mi preti smrtna
opasnost.
 — Smrtna opasnost! — zaprepasti se Glikera.
 — Jeste... Tu ženu su poslali na zemlju bogovi donjega sveta da
9
 

nanosi zlo ljudima. Sad se porodila i znaj da je donela na svet čudovište

i prokletstvo za ljudski rod. Tri dana i tri no ći, neprekidno sam bdeo nad
njenom posteljom. Oči mi se same sklapaju od umora... Za sve to — 
zahvalnost će mi biti, možda smrt.
 — A kraljica? Kako si je uvredio?
 — Kraljica?... — zavapi lekar. — Njena blizina kužna je za svakog!
Ko se nalazi pored nje nikad mije siguran za svoj život. Potpuno
zaluđena starom verom!... Malo pre je govorila da je grom udario u njenu
utrobu. Kamo sreće da je to istina! Spržio bi čudovište do pepela...
Ovako, ja sam propao...
Filton zagnjuri glavu u šake. Glikera mu pri đe i zagrli ga.
 — Ako Olimpijada veruje, — reče, — da je grom udario u njenu
utrobu, neka joj bude. Ne razumem zašto si ti kriv?
 — Za nju je kriv svako ko se usudi da joj u bilo čemu protivreči, a
osobito u ovom slu čaju kad treba dokazati da je dete božanskog porekla.
Dvorani i oficiri odobravaju joj sve i keze se kao majmuni na svaku njenu
reč. Ja to ne mogu...
 — Trebalo je da se čuvaš! — zavrte glavom mlada žena.
 — Istina je, nisam bio oprezan. Rekao sam da bunca, jer mi se
učinilo da je izgubila svest... Bila je svesna i razumela je svaku moju re č.
Dete u kolevci nije više plakalo. Okre ćući glavicu prema glasovima
koji su dopirali do njegovih ušiju, činilo se da prati svaku re č roditelja.
Filton ustade i pri đe kolevci, zagleda se u detinje lice, obasjano
treperavom svetlošću žiška, i krupne 0ći crne i svetle kao u ma četa.
Otac tužno zaklima glavom.
 — Mali Nikanor ne spava. Možda predose ća zlo! Šta li će biti s njim
i s tobom? — leče i ushoda se.
Filton je imao oko trideset godina. U to vreme svaki otmeni Helen
bavio se gimnastikom. Isto tako smatralo se za otmeno, a i kao potreba,
izučiti veštinu borenja mačem i kopljem, jer ratovi, sukobi i meteži svake
vrste bili su uvek na pomolu. Tako je i lekar Filton doterao do vanredne
gipkosti svoje vitko telo. Bio je povisoka rasta, ne mnogo mršav i prav,
dostojanstvena držanja. Na njegovom crnomanjastom licu isticali su se
tanki brkovi i kratka brada, raš češljana na sredini, prav nos i kosmate
obrve ispod kojih su blagorodnim sjajem bljeskala dva krupna oka.
 — Znaš li šta je još govorila? — re če lekar. — Tvrdila je preda
mnom i pred dvorkinjama da otac deteta nije kralj Filip.
 — Nego?
 — Nego Zevs!... Rekao sam da ni to ne može biti i kraljica je oda
moje reči... Bilo bi najbolje da smesta napustimo ovu ku ću i pobegnemo
što dalje, možda čak u Atinu. Tamo nas ne može domašiti žaoka
pakosne Olimpijade.
 — Dabome, pobeći ćemo, i to odmah! — užurba se mlada žena.
10
 

Filton stade da osluškuje. Napolju su se čuli koraci i ljudski glasovi.

 — Dockan je! — reče i dohvati mač koji je visio na zidu.
U kuću naglo upade grupa gardista iz odreda „kraljevih pratilaca".
Šest ratnika, naoružanih lukovima i ma čevima, zakr čiše prolaz.
Klitandar, zapovednik dilokije 10  kraljeve garde, predvodio je grupu. On
stade nasred odaje i prekrsti ruke na grudima.
 — Filtone, — rece — zapovest glasi: dovesti lekara živa ili doneti
njegovu glavu. Pokori se nare đenju i spasi ženu i dete. Njih ne ćemo
dirati.
 — Ko vas je poslao? — upita lekar.
 — Predika, glavni zapovednik „kraljevih pratilaca”... Baci ma č,
polazi s nama!
Filton je, sevajući očima od gneva, stezao isukan ma ć. Bio je
spreman da se bori do smrti.
 — Kuda ga vodite! — viknu Glikera. — Ona epirska zmija naredila
vam je da ga ubijete? Prokleta, po sto puta prokleta!
Tresući se od plača, mlada žena zagrli Filtona.
 — Ona vređa kraljicu. — viknu oficir. — Poveš ćemo i nju.
 — Razbojnici varvarski! — škrgutnu zubima lekar i jurnu u gomilu
ratnika.
Mačevi zlokobno zveknuše. Filton zase če po mišici jednog
protivnika, drugoga udari mačem pljoštimice po glavi i obori ga na pod. U
sobi se vodila borba na život i smrt. Glikera tre ćem ratniku tresnu jedan
ćup u glavu.
Ratnici, nemajući dovoljno prostora da izmahuju mačevima, smetali
su jedan drugom, tiskali su se u gomilu i jedva odbijali udarce lekara
Filtona.
Dete je vrištalo. Klitandar mu pri đe, dohvati ca za nožicu i izvu če iz
kolevke.
 — Filtone, — reče — baci mač... baci mač, ubićemo ti dete.
 — Bednici, varvarske kukavice! — viknu Filton i tresnu ma č  o pod
 — Vodite me svojoj psećoj gospodarici... Ali upamtite: ja sam Helen, iz
zemlje gde vlada sloboda. Ostanem li živ, sveti ću vam se dokle god
dišem! Zli bogovi naveli su me da do đem u vašu jazbinu!
Ratnik, iz čije je zasečene mišice lila krv po podu, udari ga
balčakom mača po glavi. Filton se povede i pade. Glikera vrisnu.
Klitandar, spustivši dete u kolevku, š ćepa je za gušu.
Ratnici iz odreda „kraljevih pratilaca" povedoše vezanog lekara.
Njegovu ženu, Glikeru onesveš ćenu, nosio je jedan snažan vojnik,
prebacivši njeno mlitavo telo kao vre ću preko ramena.
Iznad vlažne zemlje lebdela je topla izmaglica. Posle oluje i kiše
vladala je potpuna tišina. Vetrovi su protutnjali prema jugu i razbili se o
masive Olimpa. Nebo je bilo prekriveno zvezdama, a lice punog meseca,
11
 

samrtnički bledo, sablasno je osvetljavalo blatnjavi put i gusto zbijeno

šiblje desno i levo.
 — Klitandare, reče lekar, — rekao si da ženu i dete nećeš dirati.
Oficir se podrugljivo nasmeja:
 — Ratnicima iz garde „kraljevih pratilaca’’ dopušteno je sve.
 — Vi se ne bojite bogova?
 — Ne! Oni su na našoj strani. Silu stvaraju bogovi. Oni je i štite.
Doista, ratnici iz garde „kraljevih pratilaca" krojili su sami sebi
zakone. Skupljeni sa svih strana me đu osiromašenim seljacima kojima je
stalo da po svaku cenu ponovo steknu imanje, nije im ni padalo na
pamet da se vrate na očinsku zemlju. S mačem i kopljem u ruci spremali
su se oni da na drugi na čin steknu bogatstvo i ugled na dvoru i u gradu.
Osim njih bilo je u toj vojsci pustolova i besku ćnika sa svih strana. Kralju
Filipu služili su i Heleni proterani iz politi čkih razloga ili izgnani zbog
zločinstva, onda stasiti Epirci i koš čati i ćutljivi Iliri, bivši gusari, ratoborni
Tračani i, za čudo, i Skiti, odeveni u krzna. Ovi varvari dolazila su s leve
strane Dunava, gde su živeli u zemunicama i kolibama oblepljenim
stočnom balegom. Skiti su imah obi čaj da posle bitke seku glave s
leševa poginulih ratnika i da kolju ranjenike i da piju ljudsku krv, koja im
 je, kako su tvrdili, davala hrabrost i snagu.
Celu tu rulju sastavljeni od divljih čobana, ubica, lopova i iskvarenih
seljaka, Filip je nazivao Makedoncima. On je s nepogrešivoš ću
ukrotitelja zveri umeo da ih obuzda i raspali u njima že đ  i pohlepu za
tuđim, a nagon za plja čkom da navede u svoju korist. Od bivših robova i
gusara dobio je strahovitu vojsku
To je bio koren vojske koja će dvadeset godina docnije zadiviti svet.
Lekar Filton je dobro znao u kakve je ruke zapao. AH uzdaju ći se u
to da ce ga Filip uzeti u zaštitu i pustiti na slobodu, izgledalo je da se
pomirio sa sudbinom. Išao je pognute glave, podnose ći bolove od
udarca balčakom i u zglavkovima na rukama koje su mu bola dušmanski
stegli konopcem.
Pomisao da je dete ostalo samo i napušteno kod ku će natera mu
suze na oči. Uprkos tome, odluči da više ni jednu re č  ne progovori s
Klitandarom. Idući, okrenu se i poludesno ugled, ratnika koji je preko
ramena nosio onesveš ćenu Glikeru.
 — Bogovi su prema njoj milostivi! — promrmlja. — Još je u
nesvesti.
 — Možda bi bilo najbolje da se i ne povrati. Zbog moje gluposti i
ona će nastradati.
Međutim, u napuštenu kuću uđe dvorkinja Doroteja. Dobra žena
nameravala je da obavesti lekara kakva mu opasnost preti. Ali, mada je
išla prečicom, nije stigla na vreme. Filipovi gardisti bili su brži, došli su
pre nje i odveli lekara i njegovu ženu.
12
 

Doroteja priđe kolevci i zagleda se u dete koje je na sav glas

plakalo. Onda skide sa sebe ogrta č i reče:
 — Bogovi će sačuvati ovaj cvetak sa Elisejskih polja. 11 Koštunjave
ruke zla neće domašiti nevinost. Otac i majka će sigurno propasti, a ti
ćeš živeti.
Dvorkinja diže dete iz kolevke, umota ga u ogrta č i privijajući ga na
gradi iziđe iz napuštene kuće.

13
 

GLAVA TREĆ A

Samo kroz patnju č ovek može upoznati sebe i,

kad umre, stati pred bogove.
K ra lj ic a O li mp i ja da

L ovačka dvorana bila je vrlo prostrana odaja u obliku kvadrata, s

tavanicom postavljenom na grede po čađale od dima i ogrezle u pau činu.
Ispod nje, po mračnim uglovima, i u pola dana leteli su pište ći slepi
miševi. Po podu su bile pore đane ogromne kamene plo če, nevešto
nameštene, ponegde razmaknute i utonule u zemlju za ćitav palac. U
 jednom uglu bilo je veliko ognjište, gde je gorela stalna vatra. Nju su
održavali robovi Etiopljani. U drugom uglu bila je gomila oružja: malih
kopalja za bacanje, nazvanih falarike, velikih kopalja, ma čeva kratkih i
dugačkih, noževa, dvokrakih gvozdenih vila za lov na medvede, štitova
okruglih i trouglastih, konopaca od kudelje sa om čom na jednom kraju,
bičeva kratkih i dugačkih s kiticom od dlaka s konjskog repa.
Po ostalim uglovima odaje bila je prostrta slama, prekrivena
asurama. Tu su spavali robovi posluživa či, gotovo svi Etiopljani. Naokolo
po svim zidovima, bili su istaknuti lova čki trofeji kralja Filipa: medve đe
kože i glave, lobanje s granatim rogovima jelena i kože i glave divljih
veprova; među trofejima osobito se isticala svojim strahovitim o čnjacima
golema glava vepra koga je, po pri čanju, ubio još kralj Aminta, otac
Filipov.
Pored svega toga loma i krša odaja je bila toliko prostrana da je
mogla da primi sto dvadeset ljudi koji su sedeli za stolovima, jeli i pili.
Bilo je dovoljno mesta za svirače i pevače, opsenare, rvače, boksače i
one što gutaju vatru i noževe.
Robovi, i oni pijani, sa zakrvavljenim o ćima i povodeći se, točili su
vino iz mešina u pehare i mimo njih, po stolovima. Četiri Tračanina,
dvorski svirači na aulosu, i dva bubnjara uveseljavali su društvo. Kraljevi
oficiri, sve mladi i snažni ljudi, zadriglih vratova i nabreklih miši ća, pili su
vino iz velikih pehara i nadmetali se ko će više popiti i ko će bolje
nadvikati muziku.
Filip je sedeo na stolici s postoljem toliko visoko da je mogao videti
sve i svakoga, a isto tako i sam da bude vi đen. Njegova stolica, jedina s
naslonom pozadi i na obe strane, spre čavala je da vladar, ako bi
14
 

preterao u piću, padne pod sto. Na taj način ona je čuvala kraljevo
dostojanstvo, a isto tako i ugled čoveka koji može mnogo da popije.
Dok su svirači izvodili jednu veselu pesmu s više ritma nego
melodije, Filip je za svoj ra čun pevao tužbalicu o izgubljenim ovcama,
pesmu od tri tona koji su se beskrajno ponavljali. U to vreme tu su
pesmu pevali trački čobani na padinama planine Hemusa. 12  Kralj je
promuklim glasom ređao strofu za strofom gledaju ći zamagljenim očima
kako se njegov istaknuti oficir, Daoh Tesalac, rve sa Proklesom, atletom
iz Tebe. Atleta je dan ranije slu čajno došao u grad Pelu i pogodio se s
kraljem Filipom da sa čeka porođaj kraljice, pa da na gozbi, za deset
zlatnika, izaziva na rvanje oficire i dvorane. Pijana oficiri smejali su se do
suza gledaju ći nejednaku borbu. Prokles je omahnjivao Daoha kao
torbicu, očevidno ne želeći da ga obori i ponizi. Ali oficir je s upornoš ću
pijana čoveka kao besan nasrtao na Tebanca, neprestano vi čući da ga
mora oboriti.
 — Pankratije...13 Pankratije!... — tresla se lovačka dvorana od vike.
Dvorani i oficiri, svi pijani, zahtevali su borbu bez poštede.
Filip, videći da Prokles ne želi da obori oficira, lupi peharom o sto i
viknu:
 — Dosta je bilo pozorišta! Ko se uhvati u koštac da se rve, mora biti
pobednik ili pobe đen... Čuješ, ti tebanski medvede... Pankratiju
hoćemo... Ako ne oboriš toga hvalisavog Tesalca, tako mi Apolona,
boga svih strelaca, uzeću luk i ga đaću te strelom u debelo meso...
Obrativši se jednom robu, podviknu:
 — Donesi luk i strele!... Izbuši ću mu stražnjicu kao rešeto!
Grohotan smeh prolomi se dvoranom. Ali atleta iz Tebe, ne čekajući
da rob, Ikoji je pijan blenuo u kralja, ode po luk i strele, š čepa Daoha i
tresnu ga o pod.
Sad tek nastade galama. Filip ustade pa, mlataraju ći rukama,
povika:
 — Ovo se zove valjano spodbiti protivnika i tresnuti ga o pod!...
Zaslužio si srebrni venac... Jesi li u čestvovao na kojoj Olimpijadi?
 — Jesam, — odgovori Prokles. — Pre tri godine odneo sam
olimpijski venac. Pobedio sam u pankratiji Nikomarha iz Potideje.
 — Znam, znam... Pričalo se o tome tada... — priseti se kralj. — Ti
si, dakle, taj?
Atleta smerno skrsti ruke na grudi i prikloni glavu:
 — Taj sam, — reče.
 — A sad, ako si pravi Tebanac, ponesi se sa trojicom!
 — I s petoricom, i s petoricom, ako tvoje božansko poreklo dopusti!
napravi Prokles blaženi izraz na licu... — Još ako dodaš još koji zlatnik
na onih deset što si mi obe ćao...
 — S petoricom! — viknu Filip. — Odlično!... Ko sme da mu iziđe na
15
 

megdan?
 — Ja... ja... ja... — zagrajaše oficiri.
Smesta iziđoše njih deset. Opkoliše atletu, stadoše da ga guraju i
muvaju pesnicama u slabine.
 — Samo pet... samo pet... — vikao je kralj. Međutim, Perdika priđe
Daohu koji je, nepomi čan, ležao na podu i uz pomo ć dva roba prenese
ga do jednog minderluka i odmah mu stade sipati vino u razjapljena
usta.
U dvorani je nastala strahovita graja. Svi su govorili, smejali se,
vikali, a niko nikoga nije slušao, niti ga je mogao čuti. Uz to, četiri
auleta14  znojavih lica, naduvenih obraza i izbuljenih o čiju drečali su i
pištali na svojim instrumentima. Bubnjari su lupali, presecaju ći dah u
grudima svakome ko je govorio.
Prokles je s prekrštenim rukama na grudima stajao na sred dvorane
i mirno i strpljivo podnosio udarce oficira koji su nasrtali na njega.
Tebanac je gledao u kralja svojim krupnim, volovskim o čima i čekao
znak za borbu.
Filip iskapi veliki pehar pun vina pa, iskrlještivši o či, dreknu:
 — Udri, šta čekaš?
I pankratija po če.
Kao kad se gomila lovačkih pasa sjuri na divljeg vepra, padne po
njemu i stane da mu para i cepa kožu, tako polupijani oficiri navališe na
atletu. Jedni mu skočiše na le đa, drugi ga zgrabiše za noge, tre ći
obisnuše o ruke i ramena. Pod silnim teretom atleta pade.
 — Ugnjavite ga!... Polomite mu kosti! — vikali su pijani gledaoci.
Ali neočekivano Tebanac riknu kao bivo i zbaci sa sebe napada če.
Onda ih stade hvatati, drmusati, klup čati i razbacivati po dvorani.
 — Herakla mi i svih njegovih čuda, — uzviknu kralj, — ovo je
Kakus15 ili njegov potomak!
 — Mačeve, mačeve ovamo, da ga ise čemo! — drali su se oficiri. — 
Ovaj medved će istreskati o pod celu gardu „kraljevih pratilaca"!
Neki se dočepaše mačeva i jurnuše na Tebanca. Tavanica s
počađalim gredama tresla se od urnebesne dreke.
 — Stojte! — viknu kralj. — Stanite, kukavice! Dole ma čeve! Pobedio
vas Tebanac i zaslužio priznanje i nagradu. Sutra će dobiti pobednički
venac, deset zlatnika, prema pogodbi, pola svinje da ispe če i mešinu
kiselog vina.
Atleta priđe i pokloni se kralju:
 — Istinski sine Zevsa i Here, — reče, — tvoj ponizni obožavalac
moli da mu ti lično staviš na glavu svoj znak i time ga proglasiš za
pobednika na noćašnjoj gozbi.
Filip ga potapša po debelim mišicama i pruži mu pehar pun vina:
 — Nazdravi onima koje si pobedio, po obi čaju olimpijskih takmi čara,
16
 

i čuvaj se da te ne napadnu samog negde u mraku. Ispij ovaj pehar u

zdravlje prestolonaslednika, u moje i u svoje zdravlje.
Tebanski atleta, držeći pehar, okrete se oficirima i stade
nazdravljati:
 — Neka U bogovi dali da i u ovoj zemlji, zaostaloj i ogrezloj u
neznanje, uskoro počnu da cvetaju mudrost i snaga.
Oficiri su ćutali, zgledajući se u čudu. Ali Filip zakoluta o čima i,
zadihan od srdžbe koja ga je gušila, povika:
 — Ne samo mudrost i snaga, nego i pravda! Dohvativši jednu
amforu punu vina, kralj je tresnu atleti o glavu. Tebanac se zaljulja i
pade.
 — Tako mi svih bogova na Olimpu, — povika Filip, — Heleni će
učiniti da mi od jeda pukne žu č! Oni nas gledaju kao fda smo krdo divljih
svinja!
Razbarušene kose i brade i jarosnih o čiju, kralj se obrati robovima:
 — Nosite napolje ovu gomilu mudrosti i snage i bacite ga na đubre!
Sutra, kad se osvesti, dobi će pobednički venac i deset zlatnika. Filip,
makedonski kralj, urne da održi svoju zadatu re č.
Dok su robovi iznosili atletu, u dvoranu upadoše Klitandar i njegovi
pratioci s lekarom Filtonom i njegovom ženom, koja se usput osvestila.
 — Kralju Filipe, — zavapi lekar, — zar sam za to pozvan na tvoj
dvor, da ja i moja žena izgubimo živote? Tako li se u tvojoj zemlji pla ća
za učinjene usluge?
Filip je zamagljenim o čima gledao u lekara. Dok je trajala borba s
atletom, najpre u oduševljenju, a zatim u nastupu gneva, iskapio je
nekoliko povećih pehara, i sad potpuno pijan, gledao je u Filtona kao da
ga nikad nije video.
 — Kralju, smiri se! — povika Glikera. — Pusti me da odem ku ći da
uzmem dete.
 — Šta da uzmeš? — kriveći usta i bečeć i oči upita Filip.
 — Moje dete... Ono će svisnuti od plača i gladi.
 — Čije dete da uzmeš? Znaš li ti da— je to naslednik makedonskog
prestola, a? Naredi ću da ti odseku glavu!
 — Nije reč o tvom detetu, — dobaci Filton. — Naše dete, mali Nik,
ostao je u mojoj napuštenoj kuci.
Filip obori glavu na grudi i lagano se spusti na stolicu. Pijani oficiri i
dvorani, ne mogući da shvate u čemu je stvar, blenuli su u grupu
stražara i sužnje.
Odjednom, kralj podiže glavu. Lekaru se u čini da je pri zdravoj
pameti i priđe mu bliže. Filip mu pruži pehar i promuklim glasom re če:
 — Ispij ovo... Sutra ćeš biti pogubljen u čast slavu tvoje boginje
Atene...16 Ili ću pustiti buljinu da ti iskopa o či, ili ću narediti da te obese o
maslinu... Svi Heleni zaseli su mi u grlu... Tu ih ose ćam... Ne mogu da ih
17
 

progutam.
Kralj naže pehar i dobro otpi:
 — Vodite ih, — reče, — i bacite u tamnicu... Neka se s njima nose
Kalva tamničar i pacovi... Oni su hteli da ukradu naslednika prestola...
Moje dete...
 — Ne tvoje... Ne tvoje... Naše dete! — povikaše lekar i njegova
žena.
 — Vodite ih! — grmnu kralj kolutaju ći zakrvavljenim očima. — Neka
se vrši pravda...
Klitandar i njegovi pratioci do čepaše sužnje i odvedoše ih iz
dvorane.

***

Kralj Filip bio je ravnodušan prema svemu što je van rata vojni čke
discipline, gimnasti čkih vežbi i lova, pa nije mogao ni voditi ra čuna o
sužnjima. O njima se starala kraljica Olimpijada. Ona je koji put silazila
među zatvorenike da vidi da li u dovoljnoj meri pate.
 — Samo kroz muke i patnje čovek može upoznati sebe. — govorila
 je, — i kad umre, može stati pred bogove.
Njene reči sužnji su pratili gledaju ći je podmuklim pogledima i
proklinjali je škrgu ćući zubima.
Tamnice su se nalazile u podrumima ispod dvora. Bilo ih je ukupno
dvanaest, sve male, osim jedne, u kojoj su ležale žene. Glavni tamni čar 
bio je Kalva, a njegov pomo ćnik Dipon, obojica slepo odani kraljici
Olimpijadi.
Septimije Kalva bio je rodom iz Italije, iz Krotona. Dugo se bavio
trgovinom robova i na tome poslu stekao bogatstvo. Krstare ći oko
maloazijskih ostrva i kupuju ći robove, padne u ruke ilirskim gusarima s
dve lađe prepune žive robe. Tako i Kalva postane rob. Odveden je na
ostrvo Delos, u ito vreme glavno tržište za prodaju robova, i prodat za
dobre pare, jer je bio mlad i izuzetno snažan. Promenivši nekoliko
gospodara, najposle se obrete u Epiru i do đe u ruke kraljici Olimpijadi.
Ona ga povede sa sobom u Makedoniju, kad se udala za kralja
Filipa.
Kalva je obavljao dužnost tamni čara i dželata. Njegove vodnjikave
oći, s nateklim kapcima i bez trepavica, prodirale su svuda i sve videle.
Surov i podmukao, naročito je bio kivan na robove koji bi pokušali da
pobegnu, seljake koji grde Filipa i kunu kraljicu Olimpijadu, i oficire
optužene za izdaju. O pojasu je nosio veliki nož, šiljat sa dva reza, a od
18
 

biča se nikad nije odvajao.

Kalva je bio revnostan tamni čar. Nerado je napuštao svoje sužnje i
gotovo nije ni izlazio iz podruma pod dvorom. Njegov pomo ćnik Dipon
održavao je veze s kraljicom i zapovednikom garde „kraljevih pratilaca".
Dipon je bio melez iz Utike. Ali je kao nekadašnji kesaroš i skitnica
izgubio svaki pojam o nacionalnosti. Našavši se jednom u Makedoniji,
stupi u službu kao ordžija i ukrotitelj konja, najpre kod generala
Parmeniona a zatim i na kraljevom dvoru. Omalen i dežmekast, bio je
sakat u desnu nogu, koju je slomio prilikom pada s kola na olimpijskim
trkama, gde je učestvovao kao favorit kralja Filipa. Posle toga,
degradiran, postavljen je za pomo ćnika tamničara Kalve, pošto se
zakleo kraljici da će bez pogovora izvršavati sva njena nare đenja.
Tamnice su bile male, vlažne i slabo osvetljene kroz rešetkaste
otvore okrenute prema vrtu. U zidovima su bile učvršćene alke. Za njih
su vezivani oni koji su osu đeni na smrt ili zlo činci koji su imali da izdrže
udarce bičem, srazmerno prema krivici. Tamni čar Kalva bio je revnostan
u svom poslu. Osuđenici, privezani za alku u zidu, nisu mogli ni da
pomisle na bekstvo.
Uostalom, muškaraca osuđenih na tamnicu nije bilo mnogo, jer su
dva puta godišnje dolazili trgovci robovima iz Egipta, Persije, Sirije i
Palestine i otkupljivali sužnje. Za žene se niko nije interesovao.
Trgovcima one nisu bile potrebne.
Bile su odvojene i zatvorene u jednu veliku prostoriju. Prema
kraljičinom naređenju, one ni po koju cenu nisu smele da do đu u dodir s
muškarcima. Među zatvorenicama isticala se jedna, snažna, koš čata i
mršava kao skelet. To je bila luda Kora.
Nedelju dana ranije udavila je zatvorenicu Milfidipu. Sve žene bile
su u zajedničkoj odaji. Prljave, u dronjcima potpuno zapuštene i ogrezle
u smradu, ležale su na plesnivoj slami ili šetale od zida do zida. Izme đu
njih često su izbijale sva đe i tuče. Kuknjava i zapomagao je koji put su
se čuli u dvorskom vrtu, ali za kratko vreme. Septimije Kalva ulazio bi
tada u tamnicu i bi čem tukao sve žene odreda. Bi č je udarao po njihovim
mršavim telima sve dok se i najmanji glasak čuo. U tamnici, najve ćoj
ispod dvora, bilo ih je dvadeset i četiri.
Klitandar, sprovodeći lekara i njegovu ženu, spusti se niz
dvadesetak stepenica i nađe se u hodniku ispred ćumeza u kome su
spavali Kalva i Dipon. I oni su za svoj ra čun proslavljali rođenje
naslednika prestola: obojica su bili pijani. Klitandarovi pratioci izru čiše na
njih po kofu hladne vode. Kalva nekako do đe svesti, a Dipon i dalje
ostade u dubokom snu.
Bunovan i mrzovoljan, tamničar dočepa Glikeru. Njen vrisak, lome ći
se o zidove i uglove hodnika, trostruko poja čan, zlokobno odjeknu. Kalva
 je dovuče do odaje gde su žene bile pospale po podu, gurnu je i metnu
19
 

rezu na vrata.
Posle toga, tamničar žilavim rukama zgrabi Filtona i ubaci ga u
 jednu malu odaju na kojoj su vrata bila širom otvorena. Kalva, besan što
su ga probudili, žestoko zavitla sužnja. Nesre ćni lekar udari glavom o
suprotni zid i pade na pod onesveš ćen.
Oficir sa svojim pratiocima izi đe iz hodnika i ode uz stepenice da se
pomeša, makar i kasno, sa zvanicama na gozbi. Kalva se zavu če u svoj
ćumez, leže na postolju, dohvati s poda jednu polusplasnutu mešinu s
vinom i nateže je.
Pred zoru ga probudi Daoh Tesalac. Oficir se, ugruvan, hramlju ći na
desnu nogu, vukao niz stepenice. Za njim su četiri roba teglila ogromno
telo Proklesa, atlete iz Tebe. Daoh se obrati bunovnom tamni čaru:
 — Ovaj Tebanac no ćas je izgruvao i iskrvavio preko deset starešina
iz garde „kraljevih pratilaca"... Svakog jutra udara ćeš mu po deset
bičeva preko leđa, da nauči tebansko pseto kako treba poštovati oficire
kralja Filipa.
Buktinja koju je držao jedan rob cvr čala je i dimila se. Plavi časta
svetlost bleskala je i lomila se o zidove. I oficir i tamni čar, obojica pijani,
ljuljali su se na nogama, gledali su jedan drugog zakrvavljenim o čima.
Robovi su se bojažljivo zgledali, bacaju ći unezverene poglede oko sebe,
bojeći se da se atleta ne osvesti. Užas ih je hvatao od njegovog golemog
tela. Ulivao im je strah i podbulo lice tamni čara Kalve.
Onesvešćenog atletu uneše u tamnicu, gde je bio lekar Filton. Kalva
mu namače gvozdenu narukvicu na desnu ruku i priveza je lancem za
alku u zidu, zatvori vrata i, gegaju ći se, ode u svoj ćumez da produži
spavanje. A Daoh, smatrajući da je dovoljno u činio da se osveti Tebancu
za pretrpljeno poniženje i bolove koje je ose ćao u kostima, hramljući ode
uz stepenice i uputi se prema lova čkoj dvorani da nastavi pijanku.

20
 

GLAVA ČETVRTA

Žene, kao gomila izgubljenih aveti,

vukle su se i posrtale.

U svanuće Filton se povrati iz nesvesti. S naporom se pridiže, pa

naslonivši leda na zid, ostade sede ći. Boreći se da nanovo ne izgubi
svest, lekar stade da se prise ća gde se nalazi i šta ga je protekle no ći
snašlo. S užasom se seti kralji činih zelenih očiju i tankih usana,
razvučenih u zlurad osmeh. Pred očima su mu poigravali crveni kolutovi.
Kroz njih ugleda opruženo telo atlete iz Tebe. Lekar se seti da je video
kako su ga onesvešćenog iznosili robovi iz lova čke dvorane.
 — Podmuklost kraljevih pratilaca nema granica! — re če. Trljajući
slepoočnice lekar polako ustade. Slaba svetlost prodirala je kroz mali,
rešetkasti otvor ispod tavanice i osvetljavala džinovsko telo atlete,
njegovu veliku glavu, obraslu u gustu kosu i bradu, maljave grudi široke
kao štit, debele mišice i noge kao dva stuba.
 — Snažan je kao Zevs, — reče lekar, priđe mu i stade opipavati
bilo. — Živ je. Valjda će se osvestiti...
Razmišljaju ći, Filton utvrdi da se Tebanac nalazi u nesvesti
najmanje pet časova.
 — Čime li su ga tresnuli po glavi! — re če i poče da mu opipava
lobanju.
Krv se bila usirila i slepila kosu na temenu. Tu Filton pritisnu prstom.
Atleta mrdnu desnom rukom i nogom.
 — Izgleda da mu je prsla lobanja... — promrmlja. — Možda će se
pred smrt osvestiti.
Lekar povodeći se ode u ugao i sede, jer je i njega bolela glava.
Oslonivši se le đima o zid, ostade poduže tako. Čvoruga na temenu sve
više mu je oticala.
Misleći na Glikeru i maloga Nika, koji je ostao u napuštenoj ku ći,
promrmlja:
 — Bogovi su mi najpre uzeli pamet, pa me naveli da dodam u ovu
varvarsku zemlju.
U hodniku se za čuše koraci, onda petljanje oko reze na vratima.
Uđe tamničar Kalva i donese dva hleba i dve testije vode.
 — Jedi hleba i pij vode, Lekaru, — re če, — da ne umreš gladan.
21
 

Uvredio si kraljicu i naslednika prestola. Zbog toga sd osu đen na smrt.

Ja ću ti odseći glavu.
Filton je sedeo u uglu ćelije gledaju ći Kalvu svetlim očima.
Munjevito mu sinu kroz glavu da sko či na tamničara, ali se seti da je
isuviše iznuren. Pothvat bi propao, a Kalva bd i njega privezao za alku.
Tamničar priđe Tebancu i ritnu ga u slabinu.
 — Ovaj medved iz Tebe još je bez svesti, — reče. — Treba da mu
udarim deset bi čeva preko leđa... Hm... Što baš mora preko leđa?...
Mogu izvršiti naređenje i ovako...
 — Na samrti je... Nećeš ga valjda tući? — reče lekar.
 — Kalva tuče i mrtvace kad mu se naredi, — odvrati tamni čar i
izmahnu bičem.
 — Životinjo! — viknu Filton i skoči. — Životinje su i oni koji isu te
postavili za tamni čara!
Lekar obema rukama zgrabi bi č  pokušavajući da ga otme, ali ga
Kalva udari levom rukom preko lica. Filton se zanese i pade u ugao.
 — Naređeno mi je da ga šibam preko le đa, — reče Kalva. — Ali ko
će ovu kladu okrenuti potrbuške! Zato će on dobiti svojih deset udaraca
po grudima i s tim je za danas naš račun izmiren.
Bič je deset puta fijuknuo i spustio se na gola prsa atlete. Me đutim,
Tebanac otvori oči i dođe svesti:
 — Gde sam? — upita.
 — U Hadu!17  — iskezi se Kalva. Trideset dana, svakog jutra,
dobijaćeš po deset udaraca bičem, jer si istreskao o pod kraljeve
drugove. Nekima si i kosti polomio. Posle toga dobi ćeš deset zlatnika i
možeš otići kuda ti je volja, ako odavde iza đeš živ. Inače, mi sužnje
iznosimo mrtve, ili ih prodajemo trgovcima robova ili vodimo na gubilište.
Bićeš sretan ako te ne zakopamo u jaruzi izvan grada.
Tebanac ga je gledao netremice. Nijedna crta na licu mu se ne
pomeri. Kad tamničar iziđe Filton mu se obrati.
 — Nedužni stradamo, i ti i ja. Ali kralj Filip je dobar čovek. Čim
prođe gozba i istrezni se, pustiće nas na slobodu. Mene ceni. Zato me je
i doveo na dvor za lekara, da bdim nad kraljicom dok se ne porodi...
Kamo sreće, da sam noge polomio pre no što sam došao ovamo!... A
ti?... Šta je tebe navelo da dođeš ovde i izgubiš glavu?
Prokles je ćutao. Njegovo telo visilo je o desnoj ruci privezanoj za
alku. Lekar mu priđe; atleta je opet izgubio svest.
 — Udarac po temenu... Naprsla lobanja — promrmlja Filton. — 
Nema mu spasa! Jadnik će sigurno umreti.

* * *
22
 

Glikera je sedela me đu pospalim ženama osećajući vrtoglavicu od

smrada kojim je bila ispunjena tamnica. Zure ći u mrak i slušajući hrkanje
žena zadugo ostade nema i nepomi čna. Razmišljajući o strašnom
položaju u kome se nalazi, mlada žena se seti svoga deteta koje je
ostalo u kući, pomisli na muža koji je doveden s njom i ba čen u tamnicu,
uzdrhta obuzeta užasom i tiho zaplaka.
Najposle stade da razmišlja kako da se izvu če iz tamnice. Znala je
po pričanju da je kraljica potpuno zalu đena starom verom i da joj se
može prići samo pomoću lukavstva. Mladoj ženi se činilo da je izgubila
muža i da ga, verovatno, nikad više ne će videti, a isto tako će biti i s
detetom. Glikera oseti kako joj bol iz srca nadolazi u podgrlac, i opet
zaplaka.
 — Svetiću se dokle god dišem, — šaputala je, — i ne ću birati
sredstva da se odavde izvu čem.
U zoru, kad prva svetlost probi kroz prozor če, zatvorenice se
stadoše buditi. Čupavci, podbulih lica, odmah po češe da se skupljaju
oko Glikere. Jedne su se cerile, rugaju ći se mlado, ženi, druge joj
stadoše vući ogrtač s namerom da ga otmu. Mršave, blede, ispijena lica,
vukle su se žene po tamnici i posrtale od iznemoglosti. Glikera pomisli
da sanja. Pred njom je bila gomila aveti. Me đu njima se izdvajala Kora,
žena krupnih kostiju koje su kroz zategnutu kožu isticale golemi skelet.
Ona, mlatarajući rukama, mršavim i duga čkim, rastera žene i priđe
Glikeri. Kezeći škrbave zube, žena kolos nadnese se nad Tebanku.
Glikera s užasom oseti na sebi bezizrazni pogled sumanute žene.
 — Evo mlade krvi... — viknu Kora. — Ona će mi povratiti snagu!
Rekavši to, ščepa za ramena Glikeru i zari joj zube pod grlo. Ostale
žene stadoše da urlaju i zavijaju kao vu čice.
Odjednom se vrata otvoriše i tamničar Kalva upade u odaju stežući
bič u ruci.
Žene se cvileći zbiše u gomilu.
 — Luda Kora... Luda Kora... Pije krv mladoj ženi... Sve će nas
poklati... Stalno nas tuče... Kora je Skićanka, pije ljudsku krv! Prošle
nedelje udavila je Milfridu...
Tamničar strašnim pogledom prostreli žene i steže držalje bi ča.
Zamahnu po gomili i stade žestoko da tu če. Na vrisak i zapomaganje
Kora ostavi svoju žrtvu i jurnu na tamničara vičući:
 — Život mi se vraća!... Život mi se vraća!
Luda žena kao tigrica jurnu na tamni čara. Njeni nokti se ustremiše
na Kalvu. On zavitla bi čem, ali ne stiže da ga spusti. Kora se svom
žestinom baci na njega i obori ga. Drže ći mu čvrsto ruke priljubljene uz
pod, naprezala se iz sve snage da ga š čepa zubima za grlo.
Ostale zatvorenice skakale su i vrištale od radosti. Njihova
23
 

davnašnja mržnja prema tamničaru bila je bezumna.

Kora, ne mogući da dohvati Kalvu za grlo, ujedala ga je po licu i
ramenima.
Kad Glikera, izgrebana i okrvavljena vrata, do đe svesti, vide da je
tamničar u smrtnoj opasnosti. Ustade i nekoliko puta lupi Koru
pesnicama po glavi. Izbezumljena žena kolos za trenutak izgubi
prisebnost. Kalva, osetivši da ga njene ruke manje stežu, skupi snagu i
odgurnu je od sebe. Onda se baci na nju i š čepa je obema rukama za
gušu. I davio je sve dok ne oseti da je telo postalo mlitavo. Izbezumljenih
očiju i razjapljenih ustiju Kora je ležala mrtva na podu.
Ostale žene, zamukle od straha, zbijale su se u gomilu.
Kalva se obrati Glikeri:
 — Spasila si mi život!
 — I ti meni, — odvrati žena držeći se za grlo. Tamni čar je brisao
rukama krv sa lica.
 — Luda Kora bi me zubima zaklala da mi nisi pritekla u pomo ć.
Učiniću ti sve što želiš i što budem mogao.
 — Izvedi me pred kraljicu. To je moja jedina želja, — re če mlada
žena.
 — Učiniću to! — odgovori tamničar, pa se obrati ženama: — 
Čuvajte ovu dobru dušu, vi buljine, jer ako mi se požali na vas, kunem se
u sve bogove na Olimpu, pobi ću vas!
Rekavši to, tamničar iziđe, zatvori vrata i namače rezu.

* * *

Kralj Filip je prespavao slede ći dan. Uveče stigoše glasnici iz

Trakije. Prašnjavi i premoreni dojezdiše u grad na konjima koji su se
 jedva vukli. Filip, mamuran od pijanke protekle no će, primi ih mrgodno.
Naviknut da saslušava poslanstva svakojakih naroda i plemena i
glasnike s dobrim i r đavim vestima, kralj ne pokaza ni najmanje
uzbuđenje kad mu saopštiše da su tri tračka plemena digla ustanak
protiv makedonske vlasti.
 — Varvari su popalili naše postaje! — re če jedan glasnik.
 — Popalili ih sa posadom, — dodade drugi. — Preko četiri stotine
naših ratnika ubijeno je.
 — Žene i decu odveli su u ropstvo, — dobaci tre ći uzbuđenim
glasom. — Peonci i Tribali 18  sve ubijaju... Iza njih ostaju samo leševi i
požari. Pojačanja im stalno pristižu. Dolaze čak od Istra 19  i Hema...20
ustanak se sve više širi...
24
 

 — Mi smo jedva uspeli da se probijemo kroz pobunjenike i da

stignemo do Pele, — završi prvi glasnik čudeći se što kralj ne pokazuje
nikakve znake uzbu đenja.
Filip, iskusni ratnik, dobro je znao šta zna či pobuna varvara, koja,
ako se odmah ne ugasi, uzima velike razmere. Zbog toga izdade
naređenje da se vojska spremi za brz pokret.
Iste noći s pet hiljada konjanika kralj po đe u Trakiju. S njim su išli
Aminta, Kleandar i Perdika.
Po dobro poznatom putu ratnici su odmicali ne zaustavljaju ći se
nigde do zore. Na prvom odmorištu vojsku stigoše novi glasnici vi čući na
sav glas:
 — Sklanjajte se s puta, kralja tražimo... Nosimo dve vesti... sre ća i
nesreća... Sklanjajte se, hitamo kralju...
Ratnici se stadoše razmicati propuštaju ći glasnike.
 — Šta je, kakve vesti donosite? — upita Filip.
Daoh Tesalac, vođa poslanika, odgovori:
 — Dobre i r đave...
 — Govori!
 — Parmenion je pokorio Ilire 21 i vodi taoce prema gradu Peli.
 — Predviđeno učinjeno! — reče kralj.
Iz stotinu grla zaoriše se gromki poklici.
 — Govori dalje! — reče kralj.
Daoh baci brz pogled po prisutnima i uzbu đenim glasom reče:
 — Bogovi neka se smiluju na nas smrtne, i neka otklone svaku
nesreću... Ko može da predvidi šta će nam doneti možda još sutrašnji
dan...
Prisutni oficiri zgledaše se i svi prebledeše.
 — Neka se slavi ime Zevsovo! — reče kralj. — Govori šta se
desilo...
Daoh, drhtećim glasom odgovori:
 — Artemidin22 hram u Efesu je izgoreo... Već se pronose vesti da se
u Beotiji pojavila kuga.
 — Kuga! ... — začuše se preneraženi glasovi.
 — Ispunjava se volja bogova, — re če prorok Aristandar. — Pobeda
nad Ilirima i spaljen hram strašne boginje čudno se vezuju za rođenje
naslednika makedonskog prestola!
Kralj, videći da će vrač  još više da zanese sujeverne oficire,
nasmeja se i dobaci:
 — Proroci u svakoj prilici vide ono što žele! Neka je slava našem
Arisitandru i svoj proro čkoj bratiji!... Artemidin hram je izgoreo, Heleni će
 joj napraviti lepši i ve ći, a kuga, daleko bila od nas, i dosad je morila i
moriće svet... Neka je slava i Parmenionu što je pobedio Ilire. Mi idemo
da umirimo, ili smirimo pobunjenike Peonce i Tribale. Što pre to uradimo,
25
 

biće bolje i za nas i za njih... Truba ču, sviraj pokret!

I vojska krete na severoistok. Ratnici su jezdili umerenim korakom,
 jer Filip nije nikada mnogo žurio, ali je uvek stizao na vreme i s
odmornim vojnicima odnosio pobede.
Sujeverni oficiri sa strahom su govorili o zlom udesu koji može sna ći
čitav svet jer, po njima, Artemida će svakako poslati kugu, glad ili
zemljotres na ljudski rod. Njihove re či se šapatom proneše među sve
ratnike i mnogi se stadoše glasno moliti i čitati zavete bogovima.
Filip je jahao veseo na čelu ratnika, smejao se i nagonio oficire da
se i oni smeju. I doista njegove šale uskoro raskraviše sva zastrašena
srca hrabrih kraljevih drugova.
Vest da su Iliri pobe đeni sve je obradovala. Filip je ve ć  zamišljao
kako će, kad se vrati s vojnog pohoda, prirediti gozbu na svome dvoru.
Pozvaće i ilirske taoce i natera će ih da piju dok ne popadaju pod sto.
Kralj Filip bio je u miru blagonaklon i svakom pristupa čan, od
konjušara do generala. Ali u ratu je bio surov i nemilosrdan. Njegova
vojska, ratujući po Trakiji, za dva meseca uguši pobunu i nanovo
uspostavi makedonsku vlast koja se proširi sve do reke Dunava.
Makedonska falanga, 23  strah i trepet za sve narode, odnosila je
pobede na svakom bojnom polju. Nju je osnovao još kralj Aminta, 24  po
ugledu na tebansku kosu falangu. Gusto zbijeni teški kopljanici kretali su
se po bojištu kao ogromna tvr đava iz koje su str čala dugačka koplja.
Falanga u obliku kare gazila je i ništila na svom putu sve na šta nai đe. Ti
pešaci bili su snažni ljudi, hrabri i izdržljivi, svi regrutovani iz redova
makedonskih seljaka, ilirskih i tra čkih dobrovoljaca, Peonaca i Argivljana
koje je Filip pokorio, helenskih pustolova i skitnica koji su bili izgubili ili
zaboravili svoju nacionalnost. Dugom službom u Filipovoj vojsci doterali
su dotle da su ih svi smatrali Makedoncima.
Svakog dobrovoljca kralj je li čno odabirao. Probao mu snagu i
izdržljivost i uzimao ga u falangu ili ga je uz šalu i smeh odbijao. Jer Filip
 je dobro znao šta za vojsku znači izdržljivost.
 — Vojnik mora podneti svako čudo, — govorio je. — Mora trpeti
zimu, vrućinu, glad i žeđ, duge marševe i juriše u kojima se gubi dah;
mora biti u svako doba gotov da podnese nespavanje i da izdrži bolove
od rana.
Ratnici falange bili su dobro uvežbani. Kad u boju padne prvi red,
drugi odmah zauzima njegovo mesto i postaje prvi, a tre ći je spreman
njega da zameni. Borci su mogli iz drugog, pa čak i iz trećeg reda
između svojih drugova da duga čkim kopljima domaše neprijatelja.
Falangu su okruživali konjanici koji su uglavnom bili članovi
aristokratske stranke, kraljevi „drugovi". Oni su se, lako naoružani i
pokretljivi, borili bez sistema, svaki za svoj ra čun, prema veštini i
sposobnosti.
26
 

Otvorivši srebrne i zlatne rudnike u Makedoniji i zauzevši nove u

Trakiji, kralj je postavio solidnu materijalnu osnovu da od vojske stvori
nepobedivu armiju. Tako osiguran, Filip je mogao ozbiljno praviti planove
da pokori celu Heladu, razdiranu unutrašnjim za đevicama, neslaganjem i
borbom za hegemoniju.
Diplomatskom veštinom i takvom armijom kralju Filipu nije bilo teško
da svoju vlast proširi do Dunava, da pot čini Halkidik i Trakiju, da osvoji
Iliriju i nametne svoju vlast gradovima na Mramornom moru.

27
 

GLAVA PETA

Koliko it sreć a za ljudski, rod relativna!

Prokles, atleta iz Tebe, sedeo je na podu prekrivenim plesnivom

slamom. Naslonjen leđima na kameni zid, gotovo je visio o desnoj ruci
koja je lancem bila privezana za alku. Svaki pokušaj da legne dli da
ustane izazivao je žestoke bolove u zglobu Zbog povrede na glavi često
 je gubio svest. Tada je njegovo golemo telo prenosilo celu svoju težinu
na tu ruku, pomodrelu i ranjavu.
Filton je sa suzama u o čima svakog jutra gledao kako tamni čar 
Kalva udara atleti po deset bičeva preko leđa i grudi. Atleta je stenjao od
bolova a lekar mu je cedio gnojne rane i prao ih vodom.
Oba sužnja bila su uverena da kralj Filip i ne zna za njihove patnje,
a kad dozna, zacelo da će ih pustiti na slobodu.
 — On je dobar, — reče lekar. — Doći će lično da nas pusti iz
tamnice.
Tebanac se nasmeši:
 — I meni će dati deset zlatnika i pobedni čki venac... Treba mi
novac... Imam devojku u Plateji... Ona me čeka... Moja Kasiopejal...
Ali dani su prolazili, a kralj se nije pojavljivao. Kalva je svakog jutra
revnosno obavljao svoj posao: donosio po hleb i testiju vode. Filtonu je
redovno napominjao da će biti pogubljen, a Tebancu udarao po deset
bičeva, prema Daohovom naređenju.
 — Šta je s mojom ženom? Gde je Glikera? — svakog jutra
postavljao je isto pitanje lekar.
Tamničar je ili ćutao ili odgovarao:
 — Njoj je dobro. Bolje nego tebi...
Jednoga dana Dipon mu re če da je Glikera spasla život tamni čaru
Kalvi. Filton se zapanji od čuda i stade navaljivati da bar nešto više
dozna. Uzalud. Pomo ćnik tamničara ostade nem.
Sedmog i osmog dana Tebanac nije gubio svest. Devetog dana
ujutru upita ga lekar:
 — Da li znaš ko nam je najveći neprijatelj? Atleta ga pogleda i
zamisli se:
 — Valjda tamničar Kalva i njegov pomo ćnik?
 — Ne, — odgovori Filton. — Neprijatelj nam je svaki Makedonac.
28
 

 — Zar i kralj Filip? On će meni dati...

 — Čekaj... Ništa ti neće dati... On i svi Makedonci neprijatelji su
Helenima...
 — Valjda, kad ti kažeš... Lekar se zamisli, pa dodade:
 — Možeš li da iščupaš tu alku iz zida?
 — Valjda mogu... Nisam pokušavao...
U tamnicu uđoše Kalva i Dipon, obojica sa isukanim ma čevima.
Filton pretrnu. Tamničar se obrati Tebancu.
 — Primetio sam da se ose ćaš bolje. To ne sluti na dobro. Po tvojim
pogledima osećam da spremaš zlo. Zbog toga, odsad ću biti obazriviji.
Ako primetim ma šta sumnjivo, svršeno je s tobom! Isprobada ćemo te
mačevima.
Kalva pregleda gvozdenu kariku na njegovoj ruci i kad se uveri da je
i lanac dobro učvršćen za alku, on i njegov pomoćnik napustiše odaju.
Kad ostadoše sami, Filton progovori:
 — Pripadaš narodu koji je dao Pelopidu i Epaminondu, a
dozvoljavaš da te ovaj odljud svakog jutra tu če! Ti si izrod, rođeni rob!
 — Snagu sam izgubio... Bolestan sam, — prostenja Tebanac. — 
Niko u mojoj porodici nije bio rob...
Prokles je ceo taj dan pre ćutao. Lekar je ležao na slami i razmišljao.
Činilo mu se da su izgledi za njegovo spasavanje iz tamnice ništavni.
Teban čeva neodlučnost dovodila ga je do o čajanja.
Pred veče Prokles reče:
 — Svršeno jel
 — Šta je svršeno? — upita lekar i ustade.
 — Rešio sam... Ubiću tamničara i njegovog pomo ćnika.
 — Ja ću ti pomoći! — oduševi se Filton. — Ali, privezan si za alku...
kako ćeš?
 — Leva ruka mi je slobodna. Njom ću ščepati jednog, a tebi
ostavljam drugog...
Sa malo reči dogovor je učinjen.
Ali, sutradan ujutru u tamnicu u đoše Kalva, Dipon i dva stražara.
 — Bićete pogubljeni. Obojicu ćemo obesiti o platan ispod štale, — 
reče tamničar. — To je kralji čina želja, ona ho će da gleda pogubljenje.
Filton je zaprepašćeno bacao pogled na tamni čare i njegove
pomoćnike. Užas ga spopade kad vide kako Dipon i jedan stražar 
pripremaju konopce da ih povežu. Atleta je ustao. Njegovo snažno telo
prema svetlosti buktinje izgledalo je još krupnije. U jednom trenutku
Filtonov pogled se sukobi s njegovim. To je bilo dovoljno. Lekar iz sve
snage tresnu pesnicom u lice Dipona. Pomo ćnik pade i ispusti buktinju.
Kalva i dva stražara za časak ostadoše zapanjeni. Tebanac atleta
napreže snagu i iš čupa alku iz zida.
 — Hvatajte ga, — dreknu Kalva i baci se na Proklesa. Dva stražara
29
 

i Dipon, koji se digao s poda, š čepaše Tebanca, a Filton šmugnu kroz

otvorena vrata.
Iz tamnice su dopirali jauci, krkljanje, zapomaganje i tupi udarci.
Buktinja je pala na slamu i zapalila je. Dim se probijao kroz vrata i širio
se po hodniku.
Filton, bežeći kroz hodnik, nalete na gomilu stražara koji su vikali na
sav glas. Činilo se da je u celom dvoru uzbuna. Nekoliko ratnika
uhvatiše lekara i povukoše ga prema tamnici. Klitander proviri kroz
otvorena vrata. Najpre ne vide ništa, jer se plesniva slama pušila i dim
se kovitlao u tamnici.
Kad uđe, oficir se spotače o ljudsko telo, pade i udari glavom o
drugo.
Gomila ratnika tiskala se oko ulaza u tamnicu, ali niko ne mogade
da vidi ništa.
Međutim, kad se dim malo razredi, svi ugledaše najpre atletu iz
Tebe kako stoji nasred tamnice, ogrezao u krvi. Na obrazu mu je zjapila
široka rana, zadata mačem ili nožem. Dipon i dva stražara ležali su na
podu, mrtvi, a Kalva je davao znake života. Smrad od izgorele slame
širio se i izazivao ga đenje kod ratnika koji su iznosili leševe polomljenih
vratova, izvaljenih vilica i razlupanih glava.
Atleta iziđe iz tamnice i stade na vrata. Preneraženi ratnici s
isukanim mačevima stajali su zbijeni u gomili. Ali iskrvavljeni Tebanac
nije ni pomišljao da ih napadne. Klitandar mu nabaci izdaleka om ču ma
vrat, ostali navališe i bez muke mu vezaše ruke pozadi. Prokles se nije
branio. On baci pogled na lekara, koji je ve ć  vezan stajao po strani i
reče:
 — Izgleda da si bio u pravu... Kralj neće doći da nas pusti na
slobodu i da mi, prema pogodbi, da deset zlatnika i pobedni čki venac.
Od sve muke Filton se nasmeja.
 — I meni se čini da sam bio u pravu, — re če. — Izgleda da ćemo
danas obojica dobiti pobedni čki venac...
Oba sužnja izvedoše u dvorište i privedoše ih platanu. O jednoj
debeloj gredi visila su dva konopca s om čom na kraju.
 — Po čijem naređenju treba da umrem? — upita lekar oficira.
 — To je zapovest i želja kraljice Olimpijade.
 — Zahtevam da me izvedete pred kralja. On me je pozvao na dvor,
on će me pustiti na slobodu.
 — Da te izvedem pred kralja? — nasmeja se Klitandar 
 — On je otišao s vojskom u Trakiju da uguši pobunu varvara. Ko
zna kad će se vratiti!
 — A kraljica?
 — Ona je naredila da te obesimo.
 — Želim s njom da razgovaram.
30
 

 — Ispuniće ti se želja, — po drugi put se nasmeja oficir.

 — Evo je, sad baš dolazi da gleda pogubljenje.
Kraljica Olimpijada, u pratnji dve dvorkinje, približavala se platanu.
Filton, bled, izmršavio i malaksao, stajao je oslonjen le đima o drvo.
Na licima ratnika nije se videla ni senka samilosti. Klitander je zlurado
gledao oba sužnja, uživaju ći u njihovom strahu.
Za kraljicom, na pristojnom odstojanju, išla su tri trgovca iz Sirije.
Došli su da kupuju robove. Olimpijada pri đe Filtonu:
 — Došlo je vreme, — reče, — da vidiš šta zna či huliti bogove i pe
poštovati kraljicu Olimpijadu! Da li još misliš da kraljica bunca?
Lekar je ćutao i gledao je ispitiva čkim pogledom.
 — Što me meriš? — planu kraljica. — Zar ništa nemaš da kažeš?
 — Mislio sam da te molim... — poče Filton i zastade. Hteo je da
moli kraljicu da se sažali na njegovu ženu i dete, ali se seti da bi to dalo
povoda Olimpijadi da mu se i na njima sveti.
 — Hteo si da me nešto zamoliš? — upita kraljica. — Hajde reci šta
želiš pre nego što umreš.
 — Želim da ti dam jedan savet...
 — Savet? Ti meni?
 — Da... Zar ja nisam tvoj lekar? Olimpijada pocrvene od gneva.
Filton produži:
 — Preporučujem ti da više ne piješ onaj tej od opojnih trava. On te
vodi pravo u ludilo... Ako nije ve ć dockan... Čini mi se da si već izgubila
pamet...
Kraljica se zbuni, trže se i stade bacati brze poglede po ratnicima,
kao da ih priziva za svedoke za ovoliku drskost. Najposle re če:
 — Neće ti pomoći helensko brbljanje i filozofiranje.
 — Bogovi neka se smiluju na one koji misle da za Života mogu stati
pored njih, — dodade lekar.
 — Na mene su se smilovali, to ti znaš, — odgovori Olimpijada, — ali
te je kralj Filip naterao da govoriš protiv mene.
Filton sleže ramenima:
 — Kralj Filip, — re če Filton. — pozvao me ovamo da bdim nad
tvojim zdravljem, a pustio je da me tvoja zahvalnost dovede na vešala...
 — Poćutavši malo, dodade: — Tako bogovi ne rade. Oni za usluge
uzvraćaju naklonošću... Koji put se smiluju čak i na one koji za dobrotu
plaćaju zlom...
Olimpijada se trže, zamisli i htede nešto da odgovori, ali se
predomisli i okrete mu le đa.
Za to vreme tri trgovca iz Sirije su sa svih strana stru čnjački
posmatrali atletu iz Tebe. Pipali su njegove mišice, zagledali su se u o či i
zube i pljeskali ga šakama po ple ćima.
 — Koliko imaš godina? — upita ga jedan.
31
 

 — Kad su Pelopida i Epaminonda prerušeni u seljake, došli u Tebu

ispali su mi prvi zubi. Otada sam dvaput odneo pobedni čki venac na
olimpijskim igrama.
Najstariji trgovac se obrati kraljici:
 — Presvetla k ćeri Demetrina, prodaj nam ovog roba. Ako ga ubiješ,
biće šteta i za tebe i za nas. Nudimo ti za njega dve hiljade drahmi.
 — Olimpijada se zamisli. Iz očiju joj sinu pohlepa. Gledaju ći u atletu
i lekara, reče:
 — Istina je, ako ih pogubim, nikakve koristi ne ću imati. Ona je još
kao dete ostala bez roditelja. Živeći u kući strogih i sebičnih staraoca bila
 je željna svega. Na pomisao da će za jednog sužnja dobiti više novaca
nego za osam ostalih, oči joj gramzivo zasvetleše.
 — Prodaću vam i atletu i ovog drugog, — re če. — On je lekar,
najbolji u celoj Heladi. Nema te bolesti koju on ne može da izle či.
 — Hvala ti na pohvali, svetla kraljice! — re če Filton. — Ovako meni
nikad nisi govorila.
 — Sam atleto vredi tri hiljade drahmi, reče Olimpijada, — ne
obraćajući pažnju na Filtonove re či. — Dajem vam obojicu za taj novac.
Tri trgovca ukrstiše brze poglede i stadoše da se došaptavaju.
Tebanac i lekar su sa zebnjom pratili razgovor izme đu kraljice i
Sirijaca. Pomisao da će njihovu smrt zameniti ropstvom činila im se kao
najsrećnije spasenje. Neo čekivani obrt u njihovoj sredini smatrali su kao
milost bogova. Mogućnost da se kraljica i trgovci možda ne će pogoditi
izgledala im je užasna.
 — Za atletu i lekara dajemo dve i po hiljade, re če najstariji Sirijac.
Olimpijada se nasmeja. Dva reda belih zuba blesnuše kao u vu čice.
Njoj je godilo da se cenka sa Sirijcima.
Ipak, posle podužeg poga đanja, pogodiše se. Atletu i lekara prodala
 je za dve hiljade i osam stotina drahmi, pa je tako za njih dvojicu dobila
više nego za ostalih osam robova.
Sirci su bili zadovoljni.
Dok su mu stavljali okove na ruke i noge, Filton upita kraljicu:
 — A moja žena? Šta ćemo s njom?
 — Tvoja žena! — nasmeja se Olimpijada. — S njom ćemo drugačije
postupiti.
 — Šta to znači? — bojažljivo reče lekar. Kraljica mu okrete le đa i
uputi se prema dvorcu.
 — Zevsa mi, — leče lekar, — izgleda da je demonima najmiliji stan
ljudska duša!
 — Budi zahvalan, robe, što ti je život poklonjen! — dobaci mu
Klitandar.
 — Još kako sam vam svima zahvalan! — odgovori Filton. — Jer 
sad mi je život potrebniji više nego ikad.
32
 

 — E, a zbog čega to?

 — Zbog osvete... Čuj, varvarine... Bogovi koji put vole da se našale
s ljudima pa im ukrste životne puteve kako se samo poželeti može.
Nadam se da ćemo se još koji put sresti.
 — Ne verujem! — nasmeja se Klitander. — Sirci su rekli da će vas
odvesti u Frigiju i tamo ko zna kome prodati.
Trgovcima se žurilo. Oni postrojiše deset robova, otkupljene sužnje,
koji su radosna lica i sa suzama u o čima, gledali plavetno nebo, zeleno
lišće na drveću i sunčevu svetlost. Mada su svi bili u okovima, ose ćali su
beskrajnu sreću, blagodet toliko dragu i tako relativnu za ljudski rod.

* * *

Kraljica Olimpijada, leškare ći na minderluku u lova čkoj dvorani,

razgovarala je s Klitandrom:
 — Šta ćemo sad? — Izgleda da smo ostali bez tamničara.
 — I meni se čini, — odgovori oficir stavljaju ći svoj dobro o čišćen
šlem na sto. — Atleta je ubio Dipona i dva stražara, a Kalva je jedva živ.
Kraljica ustade i ushoda se po dvorani. Šetkaju ći gledala je
razmaknute ploče na podu, počađale grede na tavanici i vatru na
ognjištu. Prezrivi osmeh zatitra joj na licu:
 — Prava varvarska zemlja! — reče.
 — Odnekud se čula cika i groktanje svinja koje su robovi u
predvečerje hranili. Po prostranom dvorištu konjušari su vijali pastuva
koji je otkinuo ular i pobegao iz štale. Vika ljudi komešala se s vrištanjem
konja i lupanjem njegovih kopita o tvrdu zemlju, mešala s pesmom
gardista koje Filip nije poveo u vojni pohod.
Zatim se zagleda u ratnika.
 — Uzalud bacaš čežnjive poglede na mene — reče. — Zar misliš
da ću dopustiti da me tvoj dodir oskrnavi! Ja sam žena koje se dotakao
Zevs...
 — Bila si moja toliko puta!
 — Bila sam. I s tim je svršeno!
Tračanin se stade premeštati s noge na nogu. Zausti još nešto da
kaže, ali mu kraljica dade znak rukom da ćuti.
 — Vi, muškarci, pametni ste dok ne stanete pred lice žene, — re če i
osmehnu se. — Onda postajete odani i glupi. Zbog toga više volim žene.
One su lukave i podle. Podmukle su i kad vole i kad mrze... Dovedi mi
ženu lekara Filtona. Ona je želela da razgovara sa mnom. Ose ćam
potrebu da je vidim. Oficir klimnu glavom i izi đe.
33
 

Konjušari su još uvek vijali pastuva, uzalud pokušavaju ći da mu

nabace zamku na vrat. On se propinjao, ritao se prednjim i zadnjim
nogama, širio nozdrve i preteći mahao glavom.
 — Zar niko ne sme da mu priđe? — viknu kraljica.
Konjušari, raštrkani po dvorištu, zbiše se u gomilu i krenuše prema
konju čije su plamene oči blistale kao u zveri. Nekoliko konopaca
bačenih neveštom rukom, fijuknuše kroz vazduh, ali pastuv sagnu glavu
i sve zamke promašiše.
 — Uhvatite ga ili ubijte! — doviknu kraljica vo đi konjušara.
 — Božanska kćeri Zevsova, — odgovori bojažljivo starac Kleomen.
 — Ovoga pastuva kralj Filip više voli nego sve ostale konje u štalama.
Ne smemo ga ubiti!
 — Naređujem vam da ga uhvatite ili ubijete! Tako mi svetlih o čiju
boginje Demetre, naredi ću da vas šibaju do smrti!
Starac bespomoćno sleže ramenima. Ostali konjušari stadoše se
zgledati. Najposle odlu čiše da skupa jurnu na konja i da uhvate za kraj
od ulara koji je visio sa oglava. Me đutim, pastuv jurnu na njih dohvati
prednjim nogama najhrabrijeg i obori ga na zemlju. Ostali konjušari
obletali su oko konja vitlaju ći zamkama više glave.
Najednom se pastuv ustremi, jurnu preko dvorišta, presko či visoku
ogradu i upade u dvorski vrt, gazeći cveće i lomeći žbunje.
 — Za njim! — povika Olimpijada. — Strele i koplja u šake i ubijte ga!
Konjušari pohrliše kroz kapiju u vrt. Za njima pohita i kraljica. Ali
nikome nije bilo ni na kraj pameti da uzmu oružje.
Pastuv projuri nekoliko puta po vrtu i odjednom stade. Obradovani
konjušari polako su se približavali, spremni da mu nabace zamku na
vrat. Starac, njihov vo đa, išao je napred i kad se ve ć približio konju, trže
se i preneražen od straha po če da uzmiče. Tada su konjušari ugledali
kako iza jednog jasminovog žbuna izviruje gornja polovina golemog
pitona. Zmija se njihala u ritmu, kao da želi da uspava žrtvu. Ra čvasti
 jezik je preteći palacao iz razjapljenih čeljusti. Konjušarima se pri čini da
se piton priprema za skok. Konj je brektao i bolno je čao. Mišići su mu
podrhtavali, a noge, ukočene i kao prikovane za zemlju, nisu mogle
učiniti ni najmanji pokret. Zaprepaš ćeni konjušari povla čili su se prema
kapiji.
Olimpijada pro đe pored njih i uputi se žbunu iz koga je izvirivala
pitonova glava. Kraljica stade izme đu zmije i konja.
 — No, no, Sitone, — reče nežnim glasom. — Nećeš valjda skočiti
na konja? Bojim se da ti toliki zalogaj ne zasedne u grlu.
Zmija zasikta i izvi glavu nad žbunom. Jasno su se videli beli
kolutovi s nakostrešenim krljuštima, a repom je besno udarala o zemlju.
Užasnutim konjušarima se u čini da kraljici nema spasa. Čuli su
siktanje zmije koje se mešalo s kralji činim tihim zviždukom i gledali kako
34
 

lagano pokreće ruke desno i levo, približavaju ći se stopu po stopu

nemani. Njene bele ruke dopreše najposle do pitonove glave. Olimpijada
mu stavi obe šake oko vrata i neprestano zvižde ći povede ga u dubinu
vrta. Zmija poče da liže ruke svoje gospodarice i opusti se. Prednji deo
tela klonu na travu.
Bledi od straha konjušari lagano pri đoše konju koji je još uvek stajao
kao ukopan. Starac ga uhvati za oglav i izvede iz vrta.
Sunce na zalasku osvetli izme đu stabala vitku figuru kraljice
Olimpijade koja je gipko kora čala prema ulazu dvora. U vrtu zavlada
tišina. Crvenkaste pitonove o či svetlucale su u predve čerju. Ogromni
kolutovi pokriveni modrim krljuštima obavijali su se oko debelog stabla
gorostasnog platana. Zmija se pripremala na po činak.

35
 

GLAVA ŠESTA

I kad laže žena č ini se i drugima

i njoj samoj da govori istinu.
Olimpijada

U  lovačkoj dvorani, na minderluku, sedela je Glikera i prezrivo

gledala Klitandra, koji je uzalud pokušavao da povede s njom razgovor.
 — Mlada si i lepa. Pred tobom je budućnost, — govorio je oficir. — 
Otkako si spasla Kalvu tamni čara iz ruku lude Kore, i kraljica ima o tebi
lepo mišljenje... Ne o čajavaj.
Glikera je ćutala. Klitandar se šetkao po dvorani, razmišljao šta bi
 još mogao da joj kaže kad uđe Olimpijada.
Mlada žena ustade i s poštovanjem stade pred kraljicu.
 — Neka bogovi štite onu koju je Zevs me đu tolikim Ženama
odabrao! — poče Glikera zvonkim glasom. — Mi, smrtni, s obožavanjem
padamo pred noge kraljice ljudi i bogova! Budi ponosna, božanska
Olimpijado, majko naslednika makedonskog prestola. Najve ći pesnici
sveta pevaće ti panegirike, 25 a svi smrtni, kojima je sudbina dodelila da
vide tvoje lice, biće blaženi i na ovom i na drugom svetu.
Kraljica je slušala Glikeru dive ći se i rećima i načinu kako su
izgovorene. Bacivši pogled na Klitandra, koji je stajao po strani, u čini joj
se da njegovo surovo lice nije dostojno da sluša pohvale ovakve vrste.
Oficir je otvorenih usta od čuda, gledao čas u kraljicu, čas u Glikeru.
Olimpijada ga uhvati za mišicu i re če:
 — Iziđite napolje, ovčaru sa Hema! Za tvoje tvrde uši i divlja čko srce
nisu ovakve reči.
Oficir prikloni glavu i izi đe iz dvorane. Olimpijada sede na minderluk
i, žmirkajući, upre pogled u mladu ženu.
 — Pametna si i lukava... Prava žena i kad laže čini se i njoj samoj i
drugima da govori istinu, — re če kraljica.
„Promašila sam!” — pomisli Glikera ose ćajući kako joj krv udara u
glavu.
Za nekoliko trenutaka nastade tišina.
 — Čujem da si iz Tebe? — re če Olimpijada. — Od koga si roda?
 — Rođeni brat moje majke bio je Epaminonda. Kraljica žmirnu
nekoliko puta. Lice joj dobi blaženi izraz, usta se razvukoše u osmeh.
36
 

 — Znači, bliska si ro đaka onom Epaminondi koji je u dva maha 26

pokazao spartanskim svinjožderima 27  šta znači pravo junaštvo... Želela
si da razgovaraš sa mnom?
Na ognjištu u uglu, krkljalo je nekoliko zemljanih lonaca. U njima se
kuvala čorba, večera za robove Etiopljane koji su se tiskali oko ulaza u
dvoranu ne usuđujući se da uđu dok kraljica ne izi đe. Plamen jasenovih
panjeva izvijao se i postajao sve svetliji, jer je u dvorani ve ć  nastao
sumrak. Iz podzemlja, gde su tamnice, čuo se vrisak. Žene, zatvorenice,
tukle su se. Piskavi glasovi mešali su se sa gromkom pesmom ratnika iz
garde „kraljevih pratilaca" koji su se ispod velikog hladnjaka ispred
kasarne kockali, smejali i pevali.
 — Želela si da razgovaraš sa mnom? — ponovi kraljica.
 — Jeste... One noći, kad su me doveli ovde, i bacili u zatvor,
proklinjala sam i tebe i ceo makedonski dvor, jer su moje muke bile
neizdržljive. Plakala sam i jadikovala cele no ći i tek pred zoru savlada
me san. Odjednom u tamnici blesnu svetlost. Prenem se i pogledam:
ispred mene stoji divan mladi ć sa štapićem u ruci... Hermes, 28 pomislim i
bacim pogled na njegove sandale. Zaista, na sandalama bila su mala
krila. Ozarena srećom i blaženstvom kliknem glasom koji je dolazio
pravo iz srca: „Ako si doista glasnik bogova, vodi me, jer moj životni put
skrenuo je u tegobu i mu čenje. Mrska mi je sun čeva svetlost. Mladić se
nasmeši i otvori svoja ruži časta usta: „Nisam došao da te vodim u donji
svet, nego da ti kažem: bićeš srećna ako poštuješ kraljicu Olimpijadu, jer 
ona je od bogova nadahnuta". To re če i nestade. U tamnici opet zavlada
mrak.
Glikera ućuta. Srce joj je lupalo od uzbu đenja i straha. Za trenutak
sinu joj kroz glavu da je možda preterala sa svojom pri čom. Baci iskosa
pogled prema kraljici i susrete dva svetla oka. Mlada žena ustrepta i
zagnjuri glavu u šake. Činilo joj se da je Olimpijada probada svojim
pogledom.
„Preterala sam", pomisli, „a to će me odvesti u propast!"
Kraljica se pridiže na minderluku i raširi ruke vi čući:
 — Hermes, glasnik bogova. Zevsov pratilac!... Hermes...
Glikera ustade drhteći od uzbuđenja i straha. Činilo joj se da glas
koji čuje dolazi iz ugla velike dvorane. O či kraljice Olimpijade bleskale su
prema odsjaju plamenova na ognjištu.
U dvorani je ve ć  bilo mračno. Kroz otvore na prozorima uletali su
slepi miševi i pišteći kružili ispod počađale tavanice. U hodniku, ispred
vrata, stajali su robovi Etiopljani, ne usu đujući se da uđu u dvoranu i
zapale buktinje.
Kraljica ustade sa minderluka.
 — Jeste, — reče, — ja sam posve ćena i blago onome na koga
padne moj pogled... Po đi sa mnom. Tebanko... Idi i ne govori ništa, jer je
37
 

naš razgovor za danas završen.

Kraljica po đe prema izlazu. Glikera, slomljena od uzbu đenja, išla je
polako za njom. Sad već  sigurna da je Olimpijada dobila nastup
sujevernog ludila, ne usudi se da pomene ni svog muža ni dete.

* * *

Dvorkinja Doroteja je dobro znala da se iz tamnice kraljice

Olimpijade lako ne izlazi. U toku godina bila je ona više puta svedok
strahovitih zločinstava koje je kraljica Olimpijada vršila u ime „više
pravde". Tako je sa sigurnošću računala da je s Glikerom svršeno, a
Filton prodat u ropstvo i odveden bogzna kud.
Zbog toga je Doroteja odnela lekarevo dete svojoj ku ći. Negovala
ga je brižljivo i zavolela kao da je njeno ro đeno.
Ali, odjednom, neočekivano, dvorkinja se na đe u čudu kad doznade
da je Glikera oslobo đena i da kod kraljice uživa poverenje. Uprkos tome,
Doroteja se s pravom pribojavala da kraljica u nastupu mržnje, koju je
osećala prema Filtonu, ne ubije njegovo dete. Isto tako dvorkinja je,
poznavajući Olimpijadinu ćud, bila uverena da Glikera svakog časa
može pasti u nemilost. Razmišljaju ći o tome, dobra žena odlu či da
mališana i dalje krije kod sebe i da čak ni Glikeri ne kaže da je dete kod
nje.
Sutradan, posle razgovora u lova čkoj dvorani, kraljica pozva
nekoliko dvorkinja i Glikeru.
Olimpijada je bila tužna. Njeno belo lice, kao isklesano u parskom
mermeru, baci u brigu dvorkinje.
 — Božanska, šta ti se desilo? — upita Doroteja.
 — Bila sam u vrtu. — tiho odgovori kraljica. — Moji beli karanfili su
umrli. Pastuv, koji je juče pobegao iz štale, gotovo sve ih je izgazio.
Obrativši se jednoj dvorkinji, kraljica dodade:
 — Pozovi mi Klitandra i konjušara koji je ju če čuvao konje u
štalama.
Dvorkinja se smesta udalji, a Olimpijada se obrati Glikeri:
 — Tebanko sinoć  sam poverovala tvojim rečima, ali čuvaj se! Ako
me izdaš, umrećeš na mukama. Sumnjam u tvoju odanost!
Glikera preblede:
 — Zašto bih te izdala? — reče tiho. — Moju odanost prema tebi
podstiču bogovi...
Kraljica joj se unese u lice:
 — Vi, Heleni, đavolski ste osvetoljubivi! Dabome da sumnjam u
38
 

tebe, jer me još nisi pitala šta je bilo s tvojim mužem i detetom...
 — Čula sam da je Filton prodat u ropstvo, — re če mlada žena. — a
o detetu nisam doznala ništa.
Kraljica izvadi iz vaze na stolu jednu crvenu ružu i stade je mirisati
gledajući podozrivo u Tebanku.
 — Dete će se pronaći, — reče, — ali ono neće živeti, jer njegov
otac je mrzak bogovima... Idi sad u svoju odaju...
U očima mlade žene zablistaše suze. Zausti nešto da kaže, ali
videći kako kraljica gnjavi ružu u ruci pomisli da je opasno ma šta re ći.
Pognute glave Glikera izi đe u hodnik i uputi se prema drugom krilu
dvorca, gde je bila njena odaja.
 — Jeste, Heleni su osvetoljubivi... — šaputala je usput. — I sveti će
se!
Pogled joj pade na jedan žrtvenik, koji je stajao u uglu hodnika.
Glikera stavi tri prsta na njega i prošapta:
 — Pozivam sve bogove osvetnike u pomoć, a za uzvrat zaveštavam
im svoj život!
Međutim, kraljica se obrati Doroteji:
 — Tebi naređujem da pronađeš dete i da motriš na nju. I čuvaj se,
 jer tebanska zmija uješće kad se najmanje nadaš
U odaju uđoše Klitandar i konjušar.
 — Ovaj je kriv što je pastuv otkinuo ular i pobegao iz štale, — re če
oficir.
Konjušar je bio omalen rastom, širok u ple ćima, s povećom
okruglom glavom, debelim usnama i klempavim ušima. Zbog ušiju je i
dobio nadimak Diota. 29 Pravo ime mu valjda niko nije ni znao. Konjušar 
 je imao oko dvadeset i pet godina.
 — Ti si konjušar Diota? — re če kraljica gledaju ći u njegove
klempave uši.
 — Jesam, neka je slava kralju Filipu!
 — Odakle si?
 — Iz Tesalije.
 — Otkad si na našem dvoru.
 — Dve godine, neka je slava kralju Filipu. Prošle godine bio sam
kočijaš na olimpijskim trkama i dobio sam nagradu, neka je slava kralju
Filipu.
 — Kralju Filipu?... A zašto ne i meni? — žmirnu kraljica.
 — Ja s tobom nemam ništa! Kralj je moj gospodar.
 — Drzak si! — iskrivi Olimpijada usta.
 — Eto takav sam!
 — Zašto si dopustio da pastuv pobegne iz štale?
 — Pregrizao je konopac, neka je slava kralju Filipu.
 — Vodite ga! — viknu kraljica. — Neka mu se udari trideset bi čeva
39
 

preko golih le đa!

 — Trideset bičeva?! — zaprepasti se konjušar.
 — Trideset bičeva! — nasmeja se kraljica. — I neka je slava kralju
Filipu.
Diota zausti nešto da kaže, ali ga Klitandar š čepa za ruku i odvuče
iz odaje.
Toga dana, u podne, Glikera i dvorkinja Doroteja po đoše prema
napuštenoj kući lekara Filtona. Mlada žena je htela da se raspita kod
suseda za svoje dete. U prolazu pored dvorske štale žene ugledaše
polunago telo konjušara Diote kako visi privezano za direk. Mladi ćeva
leđa bila su ogrezla u rane iz koji je curila krv i slivala se niz telo.
Ostali konjušari prolazili su pogruženi pored direka, ne usu đujući se
da ukažu pomoć svom drugu, jer je kraljica bila naredila da krivac ostane
vezan za direk sve do zalaska sunca.
 — Jadnik, izgubio je svest, — re če Doroteja u prolazu.
 — Ako ostane živ do večeri, ja ću ga izlečiti, — dodade Glikera.
Doroteja, ubrzavajući korak, tiho reče:
 — Ako ga izlečiš opet mu nema spasa, jer kraljica će ga zacelo
baciti u tamnicu i u zgodnom trenutku prodati kao roba.
Ispred napuštene kuće lekara Filtona šetkao je stražar. On,
poznavajući Doroteju, bez reči propusti žene da uđu u kuću.
Glikera, drhteći od uzbuđenja, jurnu u sobu, gde je bila kolevka.
 — Prazna je! — zavapi. — Neko je uzeo dete!
Mlada žena briznu u plač. Doroteja je stade milovati po kosi.
 — Ne plači. I bolje je što je dete odneto. Zna či da je živo. Ono će se
naći.
 — Ali, ko ga je uzeo? Ko? Jadni moj mali Nik! Nikad ga više ne ću
videti!
 — Naći će se... Videćeš ga... — šapnula je dvorkinja.
 — Ja ću ga tražiti i naći ću ga...
Doroteja pomisli, gledaju ći mladu Ženu kako grca i trese se od
plača, da joj prizna da je dete kod nje, i ve ć  zausti da kaže, ali se seti
strašnih reči kraljice Olimpijade i zamu če.
 — Traži ga! — preklinjala je Glikera. — Ako ga na đeš, sakrij ga, jer 
će ga kraljica ubiti... Božanska, božja ljubimica, a pruža svoje avetinjske
ruke na nevino dete! Krvoločna zver...
Smkivši se malo, Glikera re če:
 — Dete ima toko vrata srebrni lančić i na njemu medaljon na kome
 je urezan mali Dionis. Na poleđini medaljona stoji urezano slovo P. To je
poklonio majstor Praksitel mom mužu kad se dete rodilo.
Doroteja je drhtala od uzbu đenja:
 — Naći ću ga, naći. — govorila je. — Ali ti moraš pobe ći. Olimpijadi
svakog časa može pasti na pamet da te ubije ili opet baci u tamnicu...
40
 

Ona je luda. Svaki njen postupak ukazuje na to... Beži... Skloni se, dok
 još ima vremena!
Glikera pomilova prazno uzglavlje u kolevci i odlu čno iziđe iz sobe.
U prolazu dohvati s orman četa jedno ćupče s biljnom maš ću i stavi ga u
torbicu, koja joj je visila o ramenu.

* * *

Kad je sunce zašlo, konjušari odrešiše konopac kojim je Diota bio

privezan za direk. Polumrtvo telo odneše u štalu i položiše ga potrbuške
na slamu. Starac Kleomen, glavni konjušar, odmah mu stade ispirati
rane kobiljim mlekom. Uto nai đe i Glikera i izvadi iz torbice ćupče s
biljnom mašću.
Mladić je stenjao prizivaju ći sve bogove u pomo ć.
 — Odavno se rešavam da pobegnem s ovog prokletog dvora, — 
reče. — Ali vezan najmom za tri godine, nisam mogao...
 — Ćuti! — reče Glikera mažući mu leđa. — Najpre moraš ozdraviti,
pa onda pomišljaj na bekstvo.
 — Nisam isplaćen za dve godine rada... Propaš će mi zarada...
Proklet bio dan u kojem sam odlu čio da do đem ovde!
Glikera mu šapnu na uvo:
 — Ozdravićeš i onda ćemo pobeći zajedno. I moje je srce željno
osvete.
Glikera je rešila da le či i tamničara Kalvu bar dotle dok konjušar ne
ozdravi, računaju ći da je kraljica za to vreme ne će dirati. Njegove ozlede
bile su mnogo teže: atleta iz Tebe slomio mu je nekoliko rebara, pa je
zbog toga morao da leži utegnut u dugačke zavoje; osim toga i desno
uvo bilo mu je otkinuto. Mlada žena, pomažući svom mužu u poslu, bila
 je donekle izučila veštinu le čenja. Trudeći se da što ređe izlazi kraljici
pred oči, gotovo neprekidno bila je pored bolesnika. Konjušara je
obilazila u štali, a tamni čara u njegovom ćumezu.
Jednog dana pozva je Olimpijada u svoje odaje. Glikera, savla đujući
strah, iziđe pred kraljicu.
 — Lečiš tamničara i onog klempavog konjušara? — re če joj. — 
Obaveštena sam da imaš uspeha u le čenju.
 — Imam, — odgovori Glikera. Nadam se da će obojica ozdraviti.
Olimpijada se igrala s jednim žu ćkastim smukom koji se bio obavio
oko njene leve ruke. Mlada žena je s odvratnoš ću gledala ljigavo telo
gmizavca i ukočene oči veličine biberovog zrna. Na podu je drugi smuk
gutao žabu očajno sporo. Zadnje noge žabe trzale su se, ispravljale i
41
 

skupljale, dok je polovina tela s glavom ve ć bila duboko u čeljusti zmije.

 — Za tamničara sam ti zahvalna, — re če Olimpijada, a konjušar će
u tamnicu čim mu zarastu rane... Uostalom, uskoro će doći iz Stagire
lekar Filip...
Odjednom kraljica priđe Glikeri i pomilova je po obrazu, i re če:
 — Lepa si, Tebanko... Možda ću te zavoleti... Idi sad! Glikera po đe.
Za njom se uputi i Doroteja. Dvorkinja joj u prolazu šapnu:
 — Čuvaj se! Kralji čina nežnost nikome nije donela dobra... Rekla
sam ti da treba da bežiš.
Glikera zahvalno klimnu glavom i žurno po đe prema svojoj odaji, ma
drugom kraju dvorane. U hodniku srete Klitandra. On joj ljubazno oslovi:
 — Srećna si, Glikera... Zadobila si naklonost kraljice Olimpijade, a
isto tako i moju.
 — Tvoja naklonost mi nije potrebna, — prezrivo re če Tebanka.
 — Nudim ti svoju ljubav, — napu ći se oficir. — No ćas ću doći u
tvoju odaju da ti dokažem koliko sam ti naklonjen.
Glikera ubrza korak. U svojoj odaji zate če konjušara
 — Noćas je moj red da čuvam konje u štali, — reče mladić.
 — Zgodan trenutak da pobegnemo, — dodade žena. — Ali tvoje
rane na leđima još nisu zarasle!
 — Osećam da mi se vratila snaga... Noćas ću pobeći jer sam
doznao da se kraljica sprema da me baci u tamnicu i da me proda kap
roba... Prežalio sam svoju zaradu od dve godine...
 — Tvoju zaradu dobićeš od mene, ako srećno stignemo u Tebu.
Isplatiću ti sve... Pobeći ćemo zajedno...
 — Tako će biti, — reče Diota. — Ova noć je najzgodnija. Spremi ću
dva konja napolju, ispred kapije.
 — A stražar? — upita žena.
Konjušar izvadi iz nedara nož, šiljat, sa dva reza.
 — Ovim ćemo prokr čiti sebi prolaz, — reče kolutajući očima. — 
Diota će da se sveti!
 — Znaš li ko ti je najviše kriv?
 — Znam. Kraljica, — odvrati mladi ć. — Jednoga dana i ona će
dobiti svoje, a dotle ubi ću svakoga ko nam stane na put.
Te noći, pred izlazak meseca, kroz hodnik osvetljen s nekoliko
buktinja na desnom krilu dvora pro đe konjušar Diota i upade u Glikerinu
odaju. Mlada žena primeti kako mu o či zlokobno blistaju, a prema
svetlosti buktinje vide da su mu ruke krvave.
 — Ubio sam stražara, — reče mladić. — Put je slobodan. Ispred
kapije vezao sam za drvo dva konja. Polazi!
Glikera se bez reči uvi u ogrtač i pođe s konjušarem. Odjednom se
ispred njih stvori Klitandar u oklopu i sa šlemom na glavi. Diota brže
sekiru iza pasa. Oficir ustuknu dva koraka, ali udarac u šlem odjeknu
42
 

kroz hodnik. Klitandar se povede i pade. Mladi ć  je osetio da je sekira

pala iskosa na tvrdi šlem, ali, boje ći se da ko drugi ne naiđe, ne dotuče
oficira.
Pretr čavši kroz hodnik u dvorište, begunci šmugnuše kroz
odškrinutu kapiju i do čepaše se konja koji su na polju bili privezani za
drvo.
Kad odmakoše podalje od grada, iza brega se pojavi pun mesec.
Tada Glikera pogleda lice mladog konjušara. Dive ći se njegovoj
odvažnosti, zahvaljivala je bogovima što su joj dali takvog pratioca.
 — Diota, — reče, — nadam se da me nećeš napustiti?
 — Dok se ne izvrši osveta, Diota Tesalac bi će pored tebe, — mirno
odgovori mladić.
Šibajući konje do krvi, begunci su odmicali sve dalje od grada Pele.

43
 

GLAVA SEDMA

Bilo bi dobro i najbolje, kad bi sve bilo tako!

 Ali nije tako!
Demosten

Posle dva meseca ratovanja po Trakiji kralj Filip se vrati u Pelu

ovenčan slavom. Ali, na pragu dvora do čeka ga podrugljivi smeh kraljice
Olimpijade:
 — Veliku slavu si stekao! Vijao si po Trakiji varvare. Njihovo bekstvo
više je zamorilo vas! To i nije bio rat, ve ć gonjenje divljači... Smešno!
 — Ako ti je smešno, smej se! — odvrati Filip i, još umoran od duga
puta, u oklopu i sa šlemom na glavi, ode da vidi naslednika svog
prestola.
Ded kralja Filipa zvao se Aleksandar. Bio je silan ratnik i pesnik
Pindar slavio ga je u svojim stihovima. Isto ime, Aleksandar, dobio je i
Filipov naslednik prestola.
Nagnuvši se nad kolevku, otac se, blažen i pun ponosa, zagleda u
lice deteta. Grgućući, mališan sa ri đom kosom smešio se na blistavi
šlem i gustu bradu i brkove.
Istoga dana Filip doznade da je Olimpijada bacila u tamnicu javnu
ženu, nekadašnju njegovu ljubavnicu, Filinu, s kojom je kralj imao
vanbračno dete, poluidiota Arideja. Isto tako doznade da je lekar Filton
prodat u ropstvo zajedno s Proklesom, atletom iz Tebe, da se lekarevo
dete izgubilo, a žena pobegla bez traga. Četiri konjušara čamila su u
tamnici zbog bekstva njihovog druga Diote.
S gnušanjem Filip primi ove vesti i smesta si đe u podrume.
Tamničar Kalva opet je bio na nogama. Vide ći ga pijana i podbula lica,
kralj mu složi u slabine nekoliko pesnica i potera ga ispred sebe da
otvori vrata oa tamnicama.
Iz velike tamnice izmileše na svetlost dana kao aveti mršave žene.
Filip je celog sebe bio posvetio brizi oko vojske, vojnih vežbi i
discipline. Politi čke smicalice i planovi za vojni pohod u činile su da
potpuno zanemari mračne strasti i ludačke postupke svoje žene.
Nekoliko dana kasnije na đen je u vrtu posve ćeni piton s
razmrskanom glavom, a preko dvadeset smukova pocrkalo je otrovano u
štali. Kraljici nije pošlo za rukom da dozna ko je to u činio, ali je bila
44
 

uverena da je Filip bio podstreka č i glavni krivac za smrt njenog ljubimca
i bezopasnih i pitomih smukova.
Zbog toga Olimpijada, držeći se za žrtvenik, zakle se Zevsu da će
se strahovito osvetiti kralju.
Međutim, četiri konjušara, koje je Filip pustio iz tamnice, do čepaše
se slobode, zatražiše da im se isplati najam i naglo napustiše grad.
U to vreme u celoj Makedoniji se sve više pominjalo ime govornika
Demostena, sina Demostenova. Filipove uhode, vratiše se iz Atine,
doneše vesti koje uneše zabunu me đu oficire celokupne makedonske
vojske. Uhode saopštiše da Demosten nikako ne napušta borbu protiv
Filipa. Nijedan kraljev postupak ne može da pro đe a da ga on ne iznese
pred javnost i potpuno razobli či. Svaki korak kralja Filipa slavni besednik
 je osuđivao.
 — Odvratan demagog! — škrgutao je Filip zubima. — Podmukla
psina!... O, kad bi bogovi dali da mi padne šaka!...
Raspaljuju ći strasti Atinjana i ostalih Helena, Demosten dotera dotle
da je gotovo cela Helada smatrala za svoju svetu dužnost da se lati
oružja protiv Makedonaca. Eshin, Hiperid i Filokrat, 30  pristalice kralja
Filipa, uzalud su se trudili da atinsku javnost odvrate od Demostena.
Kraljevi oficiri vrteli su glavama i podozrevali, jer im se činilo da
neće lako izići na kraj s helenskim ratnicima ako su svi drugi protiv njih.
Zbog toga počeše gubiti strpljenje.
Na skupštinu koju Filip sazva oficiri iz garde „kraljevih pratilaca"
gotovo svi dođoše pijani. Psuju ći na sav glas, stadoše navaljivati na
kralja da ih smesta povede na Heladu.
 — Napadnimo ih, pre nego što oni nas napadnu! — prvi podviknu
Perdika.
 — Pola Helade treba staviti ispod ma ča! — zakoluta o čima Daoh
Tesalac.
Kleandar, Dikearh, Kasandar, Aminta, Klitandar i mnogi drugi
uporno stadoše navaljivati na Filipa da ne gubi vreme nego da smesta
otpočne rat.
Jedini Parmenion, oficir koga je kralj najviše cenio, mirno i razložno
reče:
 — Ne treba istr čavati ispred doga đaja. Pustimo da vreme kaže
svoju reč!
I Filip je pustio da vreme progovori.

* * *

45
 

Dve uzastopne godine u Makedoniji je bila suša. Sparušeni usevi

nisu davali hrane seljacima ni do prvog snega, a od proteklih rodnih
godina nije bilo ostalo gotovo ništa. Ratnici iz garde „kraljevih pratilaca",
skupljajući namet koji je kralj Filip razrezao seljacima, uzimali su više za
sebe nego za državne ambare. Ljudi i žene vajkali su se brižnih lica,
gunđali i gledali u nebo bez oblaka, šapu ćući kletve namenjene kraljici
Olimpijadi.
 — Ona je nesreća za ceo narod! — govorili su. — Otkako je kao
nevestu doveo kralj iz Epira, suša nas bije. Stari ljudi tvrde da je ona
rođena sestra boginje Hekate. 31
Nedaleko od grada Pele bilo je jedno seoce, manje od ostalih, u
šumovitoj jaruzi, sa svega tridesetak ku ćeraka napravljenih od pruća i
oblepljenih blatom.
Siromašni seljak, Kleomen, negdašnji konjušar na dvoru Filipovom,
bio je vlasnik jedne njivice; nekoliko njegovih ovaca i koza štrpkalo je
pored jaruge sparušenu travu i suvo liš će. Stari Kleomen i njegova žena
Frija, nekad, za rodnih godina, imali su dovoljno za život, a sad, sa
suzama u očima i uzdišući, gledali su sparušenu njivu iznad ku će.
S večeri su dolazili ljudi i žene da obi đu Kleomena i Friju, sedali po
kamenju oko vatre u dvorištu i razgovarali. Svi su oni s poštovanjem
slušali bivšeg kraljevog konjušara, ube đeni da on zna mnogo više od
svih ljudi u selu.
Sedeći oko vatre po varvarskom obi čaju, seljaci su gledali kako
visoki plamen razdire mrak i baca nadaleko svetlosne trake.
Otkako je izgoreo Artemidin hram u Efesu seljaci su bili ube đeni da
će svet snaći veliko zlo. Brižno su klimali glavama i uzdisali govore ći:
 — Propašće svet, a i mi s njim!
Ali, vreme je prolazilo, a ništa se zna čajno nije doga đalo. Ipak, stari
Kleomen i njegova žena uporno su tvrdili da je propast sveta na pomolu.
Sujeverni seljaci su čuljili uši i lovili sve što je ko čuo ili doznao od raznih
proroka i opsenara; prepričavali najbeznačajnije i proizvoljne vesti,
dodavali i kitili.
Jedne večeri, sedeći pored vatre u dvorištu starca Kleomena, seljaci
su, otvorenih usta i užagrenih pogleda, slušali jednu Ženu kako pri ča da
 je neki mladić  iz Fokide video kola natovarena kamenjem kako sama,
bez zaprege, idu uz brdo.
 — Kola bez zaprege?... Sama? — čudili su se ljudi i žene.
 — Sama, kaže, bez zaprege idu uz brdo... natovarena kamenjem.
 — Pa kud odoše? — upita jedan starac bojažljivo.
 — Pravo prema Delfima, prema proročištu. 32
Seljaci počeše da se zgledaju i dodiruju rukama zemlju.
 — Ljudi, md smo propali — zavapi jedna žena. — U kolima bez
zaprege vozi se kuga!
46
 

 — Kuga?
Svi zanemeše od straha.
Kroz veo dima, obasjani palacavim plami čcima, i ljudi su naličili na
utvare.
Na istoku, iza brda, pojavi se pun mesec i lagano zaplovi po vedrom
nebu. U glogovom šiblju u jaruzi po če da zavija gladan vuk. Štektavi
lavež pasa učesta u selu.
 — A kamenje? — odjednom upita neko.
 — Kakvo kamenje?
 — Pa ono na kolima...
 — Ljudi, šta znači to kamenje na kolima? — upita jedan brkati
seljak.
Pitanje ostade bez odgovora. Naposletku neko se obrati onoj ženi:
 — Zar je taj mladić baš kamenje video na kolima?
 — Kamenje, brate, svojim je očima video.
 — Zar u noći, po mraku?
 — U noći... bila je mesečina.
Opet svi zanemeše.
 — Kleomene, šta ti misliš? — upita jedan starac. — Znaš li štogod o
tome?
Kleomen, džarkajući vatru štapom, odgovori:
 — Znam, a znate i vi. Ali bolje da ne govorimo o tome. Ljudi i žene
stadoše se iskašljavati. Gledali su Kleomena o čekujući odgovor, iako
nije niko ponovio pitanje. Bivši konjušar obuhvati sve pogledom i,
naglašavajući svaku reč, progovori:
 — To su grobovi. Svaki kamen predstavlja po jedan grob. 33  Grad
Pela, Makedonija i Helada i ceo svet će propasti.
Strah obuze sve. Jedna žena drhtavim glasom upita:
 — A kad će to biti?
 — Kad? — nabra obrve Kleomen. — Verovatno uskoro, jer mnoga
znamenja ukazuju na to: iz Male Azije, preko Bosfora, prelaze u Trakiju
ljudi sa psećom glavom i laju...
 — Laju?
 — Laju!
 — Pomrećemo od gladi! Pomrećemo, ne može biti druk čije!...
Kraljica Olimpijada je zato čenik zla. Ona je kriva. Trebalo bi je spaliti! — 
zavikaše uglas seljaci.
Kleomen zaklima glavom i dodade:
 — Glad će da počne žetvu, a kuga da je dovrši!
Pun mesec, ploveći lagano kao lađa, bio se uzdigao visoko na
nebu. Njegova svetlost obasja šume, žbunove, prostranu jarugu sa
zemljom crvenkaste boje i krovinjare po selu. Ljudi i žene, po nekoliko u
grupi, pođoše svojim kućama svi gledajući u zemlju, i držeći ruke za
47
 

pojasom. Vatra se u Kleomenovom dvorištu gasila. Konjušar i njegova

žena spremali su se da odu na po činak.
Odjednom, starac se trže. Čuo je konjski topot. Neko se približavao
njegovoj kućici. Ubrzo i konjanik stiže, sjaha i priveza konja za ogradu.
Konjušar ugleda ženu zamotanu u crni ogrta č.
 — Ko si? — upita Kleomen.
 — Ne boj se! Ja sam dvorkinja Doroteja. Pusti me u ku ću i zapali
žižak.
Kleomen primeti da žena drži dete zamotano u plašt.
Frija, zanemela od straha i čuda, gledala je u dvorkinju, ne
usuđujući se da priđe. Ali Kleomen, poznavši Doroteju, mirno re će:
 — Ti si, a?... Ako, ako... A to dete?
 — Donela sam ga vama, da ga čuvate i negujete kao svoje.
 — Lepo, lepo... — odvrati seljak. — A čime ćemo ga hraniti?
Nemamo ni nas dvoje šta da jedemo... Suša nas ubi... Sve sparušeno,
sve pogorelo... Pomrećemo od gladi... I kuga...
Doroteja odmahnu rukom.
 —Niko u ovoj zemlji neće umreti od gladi, — re će. — Kralj Filip se
sprema da otvori dvorske ambare. On će vam dati hrane do nove žetve.
 — Zevs neka ga umudri! — prošaputa Frija. Dvorkinja joj predade
dete, onda skide zavežljaj s konja, pa i njega pruži seljanki.
 — Ovde imaš, — reče, — haljinice i pelene za dete. To će biti
dovoljno za prvo vreme...
U sobici, prema žišku. Doroteja odbroji četrdeset zlatnika i predade
ih Kleomenu.
Žižak je osvetljavao zlatan novac i užagrele o či seljaka i njegove
žene.
 — Dete je muško... Ime mu je Klit, — reče dvorkinja. — Klit, sin,
sin... Neka... Zasad neka bude sin Dropidov... Niko ne sme znati da sam
ga ovde donela... Reći ćete da ste ovo dete uzeli od svojih ro đaka koji
žive negde u Trakiji... U tu pri ču svako će poverovati, bar za prvo vreme,
a posle, niko neće ni pitati.
 — To je naša stvar, — reče seljak i zgrnu šakom novac sa stola u
 jednu zobnicu.
Doroteja poljubi dete koje je spavalo i na polasku dobaci: — 
Dolaziću ponekad da ga obi đem, a vi ga čuvajte kao svoje... Pazite: ako
kraljica dozna da sam ga donela ovde, svršeno je i sa njim i s vama i sa
mnom!
 — To je već  naša briga, — mirno odvrati Kleomen... — Dete je
naše. Dobili smo ga od ro đaka iz Trakije. Šta tu ima čudnovato?
Doroteja uzjaha konja i odjezdi u kasu. Starac se obrati Friji:
 — Šta veliš, baba? Sad već nećemo umreti od gladi...

48
 

* * *

Kralj Filip je dve godine ja čao vojsku i utvr đivao postaje duž granice
prema Heladi. Makedonska vojska, rasturena po Trakiji, stigla je do
Bizanta na Propontidi prete ći da zauzme grad. Tirani sa ostrva Eubeje
krišom stupiše u vezu s Filipom i uskoro makedonska vojska posede
grad šireći se kao u svojoj zemlji. Gra đani Perinta u očajanju su slali
glasnike u Atinu tražeći pomoć, jer su Filipove čete, uništavajući sve
ispred sebe, ugrozile i sam grad.
Istaknuti državnici u Atini stadoše se pitati dokle će ći Filipova
drskost? I jednog dana u grad Pelu stigoše njihovi poslanici. Iznena đenje
 je bilo veliko, jer poslanstvo od deset ljudi predvodio je Demosten.
Kralj Filip svojski ugosti poslanike trude ći se da zadobije što više za
sebe Eshinove i Filokratove 34 pristalice. Ne štedeći lepe reči i laskanja,
kralj pridobi sve poslanike, osim dvojice.
Posle obilate gozbe, poslanici, uz pehar dobrog vina, stadoše hvaliti
Filipa:
 — To je govornik kakvog svet nije video! — ushi ćeno reče jedan.
Demosten se nasmeši:
 — Svaki sofist35  dostojan je takve pohvale, — reče. Drugi, još
oduševljeniji, uzviknu:
 — Kralj je najlepši čovek!
 — Istina je! — dobaci Demosten. — Da je žena imao bi razloga da
se ponosi!
Kad počeše pregovori, Filip održa govor tonom čoveka koji se vajka
što ga nevinog obeđuju, pa je prinuđen da se brani:
 — Ne znam, Atinjani, kakva vas nevolja nagoni da od mene silom
stvarate neprijatelja?! Ne poričem da je Atina oduvek bila središte znanja
i napretka. Ali, s kakvim pravom vi otud ve ć  godinama moju državu
nazivate varvarskom zemljom, a mene varvarskim poglavicom? Ovaj isti
Demosten, vaš vođa, naziva me kužnim stvorom i grozi se od mene kao
da sam šugavo pseto. Čime smo mi, Makedonci, zaslužili toliko
preziranje? Zar vam slava vaših predaka do te mere nadima srca? Da li
mislite da ćete postati bolji ako druge nipodaštavate? Na moje dobre
namere odgovarate klevetama, a na ra čun mojih dalekosežnih planova
pravite šale. Kod vas se pojavio nekakav ponos koji vam smeta da
rasuđujete kao pametni ljudi. Zar ste zaboravili Temistokla i Perikla? Da
su oni živi, danas bi izme đu Helade i Makedonije cvetalo prijateljstvo i
ljubav, a demagozi ne bi vodili prvu re č. Nijedan od njih ne bi posumnjao
da krali Filip ima dobre namere prema Helenima. Ali slava i uspesi
predaka otupeli su vam čula za zdravo rasu đivanje i zaslepili vas do te
49
 

mere da ne vidite da vam se nudi ono što svojim postupcima ne

zaslužujete... Prigovarate mi što opremam veliku vojsku i što se oružam.
A zar to isto ne činite i vi i vaši saveznici Tebanci, za koje ste oduvek
govorili da su zatucani i glupi, a ipak vrlo dobro znate da to nije istina. U
nevolji koju sami sebi stvarate setili ste se i njih, i to ne zbog toga što su
vam prirasli za srce, nego što imaju vojsku koja se dobro bori. Pridobili
ste ih za sebe i nagovarate ih da s vojskom upadnu u Makedoniju, da je
zauzmu i unište, kao da mi ovde spavamo!... Upamtite, Atinjani... Kralj
Filip nije neprijatelj ni vama, ni Tebancima, niti ikojoj helenskoj državi! A
ako je reč  o neprijateljstvu, vi ste oni koji ste ga stvorili i koji ga
neprestano raspaljujete... Tačno je da kralj Filip sprema veliku vojsku, jer 
kralj Filip ima nameru da napadne na mo ćno Persijsko carstvo i da sveti
nepravde koje su vama u dva maha nanete... 36  Eto, atinski poslanici...
Čuli ste moju re č. Izložio sam vam svoje namere i pozivam i vas i sve
helenske države da stupite u savez sa mnom da zajedni čkim snagama
napadnemo na Persijsko carstvo, da ga slomimo, zauzmemo i u njega
bacimo seme helenske kulture. Nudim vam mir i savez, a ne
neprijateljstvo. Tako je dobro i tako je najbolje...
 — Bilo bi dobro i najbolje, kad bi bilo tako! Ali, nije tako, — dobaci
Demosten.
Poslanici, naročito Eshinove pristalice, oduševljeni i užagrenih o čiju
od uzbuđenja i divljenja, saslušaše Filipov govor. Demostenova upadica
činila im se besmislena i glupa. Revoltirani, bili su gotovi da svome vo đi
onemoguće da odgovori kralju. Uprkos tome, Demosten progovori:
 — Kralju Filipe, na čast ti tvoja zemlja i makedonsko kraljevstvo! Mi
od tebe ne tražimo ništa. Niti si nam potreban kao prijatelj, niti mi od tebe
stvaramo neprijatelja, jer to si ti ve ć  sam učinio. Tvoja vojska stoji pod
oružjem na granicama Helade, spremna da svakog časa upadne u našu
zemlju... Razume se, ti naglašavaš, ako i do đe do toga da uđeš s
vojskom u Heladu, da ćeš ući kao naš prijatelj. Ali nama je dobro
poznato šta znači naoružana vojska na tu đem tlu! Valjda zamišljaš da od
nas stvoriš srećne robove? Ne, mi ne želimo da budemo robovi, čak ni
srećni! Svaki od nas je na čisto s tim da se nije rodio samo za oca i
majku, nego i za domovinu i ne će žaliti da u svako doba pogine za njeno
dobro. Više volimo da podnesemo i najteže muke, nego da gledamo
kako naša otadžbina robuje i podnosi nasilja i sramotu... Lepo si kazao
da je Atina središte znanja i napretka, ali, kralju Filipe, zaboravio si da
pomeneš da je taj grad davao isto tako dobre vojskovo đe i junake.
Slažem se s tobom da je šteta što danas ne živi Temistokle! Onda bi svi
Heleni bili složni i ne bi nikome dopustili da nekažnjeno privla či vojsku
njihovim granicama. Uo či bitke kod Salamine Temistokle je naredio da
se sve živo iz Atine povuče na to ostrvo. Samo jedan se usudio da
prigovori tome naređenju i bio je kamenovan. I njega i njegovu Ženu
50
 

narod je zasuo kamenjem. Tolika je bila vera atinskih gra đana u svog
vođu. Doista, grdna je šteta što i sad nemamo jednog Temistokla!...
Govoriš o dobrim namerama i svojoj naklonosti prema nama, a tvoje
čete jurišaju na gradove Bizant i Perint. Tvoja vojska posela je ostrvo
Eubeju. Smatraš li da ćemo mi u Atini mirno gledati kako Makedonci
uništavaju naše saveznike! Povuci svoje trupe od opsednutih gradova, s
ostrva Eubeje i sa naših granica, pa onda možemo govoriti o
prijateljstvu. U protivnom, skupi ćemo vojsku i spremni do čekati i tebe i
svakoga drugog ko radi kao ti.
U skupu jedno vreme zavlada tišina. Onda nekoliko poslanika,
Eshinove pristalice, svom žestinom napadoše Demostena, nazivaju ći ga
pakosnim demagogom. Drugi uzeše u odbranu svoga vo đu i buknu
svađa.
Filip se blagonaklono smeškao. Izgledalo je da njemu, kao
domaćinu, i ne ostaje ništa drugo u ovakvoj prilici, nego da žali što se,
eto, među atinskim poslanicima izrodila sva đa.
Demosten, bledeći i uzdržavaju ći gnev, reče:
 — Kralju Filipe, ne zameri mojim drugovima! Među njima ima i
takvih koji su prvi put poslanici, pa ne znaju red. Osim toga, kod ku će su,
pred polazak, pripremljeni protiv mene. Njihova zla volja ostavlja r đav
utisak i tebi daje povoda da se smeješ. Ipak, tvrdim da i oni, svaki na
svoj način, vole otadžbinu... Re či koje sam izgovorio malopre ovde ti si
 jedini kako treba razumeo. Bojim se, kad do đe dotle da ih i moji drugovi
shvate, da će za nas biti dockan.
 — Da, da, mi se razumemo! — dobaci Filip smejući se. — Vi,
Atinjani, umete slatko da nasmejete i sebe i druge. To je vaša vrlina koju
iznad svega cenim.
Poslanici, srdačno ispraćeni, napustiše grad Pelu ne svršivši ništa.

51
 

GLAVA OSMA

Rat jede bez obroka.

U celoj Heladi duhovi su bild uzbu đeni. Jedni su uporno dokazivali

da je kralj Filip prijatelj helenskog naroda, isticali njegovu naklonost,
uveličavajući je do nemogućih razmera i gledali u njemu čoveka koji
može da pokori Persijsko carstvo. Drugi, Demostenove pristalice,
pozivali su na oružje i nepoštednu borbu sve što nosi ime Helena.
U takvom stanju Demosten nije mirovao, jer je dobro znao koliko je
Filip opasan protivnik. Došavši u Atinu, stade svom žestinom da
raspaljuje duhove protiv makedonskog kralja. Pobijaju ći vatrene govore
svog protivnika Eshina, posle mnogo napora uspe da ubedi Areopag 37 u
Atini da donese odluku o proganjanju Makedonaca sa svakog mesta
izvan njihovih granica. I ubrzo jedna vojska krete na ostrvo Eubeju.
Manjim sukobima, čarkama i zasedama ovi ratnici nateraše Filipove čete
da se povuku u Makedoniju.
Druga atinska vojska pohita u pomo ć  gradovima na Propontidi,
Bizantu i Perintu i posle nekoliko sukoba odagna Makedonce od oba
grada i primora ih da se bezobzirce povla če preko Trakije.
Demosten, držeći govore i zalaze ći lično kao poslanik u sve kutove
Helade, pridobi gotovo sve države za borbu protiv Filipa.
Tako se celokupna politi čka borba između Helade i Makedonije
svede na dva strahovita protivnika: Filipa i Demostena. Obojica su bili
veliki državnici, dalekovidi politi čari i prvoklasni organizatori. Jedan,
nadahnut osvajačkim namerama, drugi borac i branilac časti i slobode
svoje otadžbine. Za Filipom je išla vojska sastavljena od disciplinovanih
ratnika željnih slave i plena, a za Demostenom neobuzdana gomila
nesložnih, svadljivih patriota.
Napori nenadmašnog govornika urodiše plodom. Petnaest hiljada
pešaka i dve hiljade konjanika, ne ra čunajući vojsku sastavljenu od
građana i dobrovoljaca, bilo je spremno da do čeka neprijatelja. Skupljala
se i najamnička vojska. Atinjani su prednja čili u svemu. Ali saveznici
zatražiše da se utvrdi stopa koliko ko treba da uloži novca. Njihovi
poslanici, stigavši na Areopag, galame ći, stadoše zahtevati da se
ograni či davanje. Jedna krupna ljudina, istaknuti robovlasnik iz Argolide,
povika:
52
 

 — Ne možemo davati bez mere! Tražimo da se ograniči davanje!

Gde su ti koji su izmislili najamni čku vojsku? Neka oni kažu dokle se
kreće stopa naših izdataka!
Demagog Krobil, omalen star čić, zatraži reč. Kad je dobi, češući
svoju retku bradicu, odgovori:
 — Braćo, saveznici po krvi i oružju, na vaša precizna pitanja,
dajemo isto tako precizan odgovor: ko se usteže da od svoga imanja da
 jedan deo, može se desiti da izgubi sve, jer rat jede bez obroka!
Poslanici, zgledajući se, napustiše većnicu.
Svima se činilo da je rat na domaku. Demostenu i mnogima
izgledalo je da su sva plemena i gradovi jednodušni. Eubejci. Megarani,
Ahejci, Kerkirani, i mnogi drugi, osim Tebanaca, osetiše da je došlo
vreme kad se treba boriti za opstanak.
Posle mnogo reči i napora, velikom besedniku po đe za rukom da
pridobije i Tebance, što se smatra za veliki uspeh. Tebanaca se Filip
najviše pribojavao, jer su oni sa svojom kosom falangom i u to vreme
smatrani za najbolje ratnike u Heladi.
Ali neočekivano se dogodi slu čaj koji niko nije predvideo. Foki đani
upadoše s vojskom na tle Delfinskog proro čišta. Oskrnavljen svetog
zemljišta izazva gnušanje me đu svim državama. Tebanci, kao prvi
susedi Fokiđana i zemlje oko delfskog hrama, smesta do čepaše oružje i
potekoše da kazne Foki đane.
Da li je kralj Filip imao udela u ovom slu čaju, neizvesno je. Tek, dok
 je trajao rat između Beotije (Teba) i Fokide, on iskoristi priliku i upade s
vojskom u Heladu, s namerom da i on kazni oskrnavitelje svetog mesta.
Ovaj rat bio je strahovit po surovosti i po broju žrtava. Zahvaljuju ći
makedonskoj vojsci svršio se u korist Tebanaca, a na grdnu štetu
Fokiđana.
 — Hvala i slava kralju Filipu! — uzvikivale su tebanske starešine. — 
On se na vreme umešao u sukob koji je od životne važnosti za ceo svet.
Po završetku rata Filip se utvrdi u Termopilima i ne pomišljaju ći da
napusti Heladu.
 — Ja sam vaš prijatelj, — odgovorio je atinskim i tebanakim
poslanicima. — Treba da ste sre ćni što vidite moju vojsku u svojoj zemlji.
Cela Fokida je bila pod makedonskom vlaš ću. Dok su se atinski i
tebanski državnici zgledali od čuda, Filipova vojska upade u Elateju. Sad
tek nastade zaprepašćenje. Kralj, ističući svoje prijateljstvo, guta jednu
po jednu oblast u Heladi i niko mu ne staje na put. Svi govornici
zanemeše. Nijedan državnik ne usudi se javno da napadne
makedonskog kralja. Strah obuze sve i stade se širiti kao zaraza. Jedini
se Demosten usudi da se popne na govornicu i po če gromoglasno
napadati samozvanog prijatelja.
Međutim, držanje Tebanaca najviše je zadavalo brige Atinjanima,
53
 

 jer strahote fokidskog rata nisu bile zaboravljene, ni rane isceljene. Činilo
se da su Beoćani izgubili svaku volju za ratovanjem. Ali, silna
besednička moć  Demostenova i u takvom stanju pokrenu i raspali
duhove Tebanaca. Uzdižu ći čast, staru slavu i slobodu iznad svega, i oni
okrenuše leđa Filipu, zaboravivši na njegove usluge u fokidskom ratu.
Demosten ni za trenutak ne posumnja u mo ć  helenakog oružja.
Njegovo oduševljenje pre đe i na ostale vođe u Heladi, na građane i na
celu vojsku. Svi Heleni su uzdignute glave i smelo o čekivali odsudnu
bitku.
Kao što su nekad radili Epaminonda u Tebi i Perikle u Atini,
Demosten zanemari sva svetilišta, proro čišta i proročanstva tvrdeći da
sve to služi kao izgovor za kukavi čluk. Slavni besednik, kao i njegovi
veliki prethodnici, stade se upravljati prema prilikama, uzrocima i
zdravom razumu.
Događaji su se ređali i odnosi zaoštravali. Odsudna bitka bila je na
pomolu.
A u gradu Peli, na Filipovu dvoru, dete s ri đom kosicom bilo je izišlo
iz kolevke, prohodalo i raslo pod brižljivom negom dva vaspita ča
Leonide i Lizimaha, kraljice Olimpijade i oficira, najboljih boraca i ratnika
iz garde „kraljevih pratilaca".
Rastao je dečak belog lica prekrivenog blagim rumenilom, krupnih
očiju čežnjiva pogleda i s nosem koji se gotovo u pravoj liniji spajao s
visokim čelom.
Raslo je i drugo dete, sin čić  lekara Filtona i Tebanke Glikere, pod
imenom Klit, sin Dropidov.

* * *

Tri trgovca iz Sirije, napustivši grad Pelu, udariše na istok, pre đoše
reku Aksiju, obi đoše grad Lete i ne zaustaviše se sve do Amfipolja,
 jedine luke koju je držao kralj Filip. Idu ći s dvadeset i tri čuvara i
dvanaest robova, imali su nameru da stignu do Abdere, pristaništa u
kome su bile usidrene njihove tri la đe. Trgovci su usput kupovali robove
plaćajući ih skupo, jer su znali da će ih još skuplje prodati kad do đu u
Frigiju, zemlju u kojoj je u to vreme bila velika potražnja robova.
Do Amfipolja su išli bez ikakve smetnje, pove ćavši broj robova na
dve stotine. U Abderi su ih imali oko hiljadu. Dobro čuvani, čekali su da
se ukrcaju u lađe i krenu put Frigije.
Ne gubeći vreme Sirijci povećaše broj čuvara i četrdeset i tri dana
kasnije kretoše na put.
54
 

Obišavši Satre i Sapeje, podmukla i ratoborna tra čka plemena,

nameravali su da se preko Bistomisa spuste u Ardeju. Stigavši u
podnožje Rodopskih planina, Sirci odlu čiše da se utabore na obali reke
Nesta i predahnu dva dana.
Trgovci su dobro hranili robove znaju ći da od njihovog zdravlja i
telesne snage zavisi cena na tržištima u Maloj Aziji. Lekar Filton i
Prokles, atleta iz Tebe, bili su u punoj snazi. Leže ći u hladu ispod jedne
topole pored reke, tiho su razgovarali:
 — Ti sve znaš, — reče atleta. — Možeš li reći kad ćemo biti
slobodni? Već  je šest nedelja kako nosimo okove... Imam, znaš, u
Beotiji, u gradu Plateji, devojku. Ona me čeka. Treba da se oženim. To
 je za mene važno.
 — Važno, bogme i još kako! — pridiže se lekar i ostade sede ći na
travi. — I vreme ti je da se ženiš a, kako izgleda, i zgodna je prilika.
Samo se bojim da će devojka morati poduže da te čeka.
 — A kad misliš da ćemo biti slobodni?
 — Čoveče, — ljutnu se Filton. — Izgleda da tebi nije jasno da smo
robovi, marva, tuđa svojina! Samo puki slu čaj može nas spasti.
Prokles obori glavu na grudi i duboko se zamisli. Na proplancima
planine čula se rika jelena. Visoko prema nebeskom plavetnilu dva orla
su krstarila vrebaju ći plen u trstiku na obalama reke gde su preletale
šljuke i divlje plovke. Nekoliko mazgi koje su vukle kola s branom,
privezane za rude i točkove, uznemirene od nečeg, širile su nozdrve i
čuljile uši trzaju ći ulare, ne odajući glasa od sebe. Robovi, opruženi po
travi, tiho su razgovarali ili spavali hr čući na sav glas. Njihovi čuvari
sedeli su pored vatre i pekli na ražnju srnu koju su usput ubili. Dva
trgovca iz Sirije, gospodari robova, ra čunali su koliko treba da dobiju za
ove i onih hiljadu robova u Abderi kad ih izvedu na tržište u Frigiji. Tre ći
Sirac otišao je da obi đe stražare, postavljene nedaleko od logora.
Sunce se klonilo zapadu. S planinske kose strujao je povetarac.
Iznad reke i baruština na obali lebdela je laka izmaglica.
 — Znaš, — poče atleta, — ta devojka je primila moje darove i uda će
se za mene.
 — Verujem ti, verujem... — odvrati Filton.
 — Njen otac, Ksenokrat, smatra me za čoveka koji će i na stadionu i
u državnim poslovima daleko doterati.
 — Ala je to promućuran starac! — iznenadi se lekar. — Kako taj
samo poznaje ljude i njihove sposobnosti!
 — Jeste, zaista je pametan! — raspriča se atleta. — Prošle godine
hteo je da ide u Atinu, gde bi, kaže, zacelo bio izabran za arhonta. Ali
nije otišao.
 — Šteta! A zbog čega?
 — Bole ga noge. Otekla mu kolena. — Tebanac se naže gotovo do
55
 

lekareva uha i tajanstveno produži: — Pri čaju u Plateji da je nogama

tukao svog oca kad je bio mlad...
 — Ko? On ili otac?
 — On... pa su mu zbog toga otekla kolena. Boginja Hera ga je
kaznila.
 — Boginja Hera! — iznenadi se Filton. — Ne verujem! Ona se ne
bavi takvim tricama.
Atleta se smeškao i gledao lekara ne mogavši da oceni da li se šali
ili ozbiljno govori. Najposle se i sam nasmeja.
 — Tako je, — reče. — U pravu si. Hera ima preča posla.
Odjednom se robovi i čuvari prenuše. S planinske kose sjuriše se
dva stražara vičući na sav glas:
 — Tribali, Tribali!38
Za stražarima je tr čao treći Sirac, najstariji, vođa povorke. Čuvari,
iskusni ratnici, vi čni prepadima svake vrste, bez mnogo meteža i galame
poređaše kola u jedan red i napraviše zaklon. Dvojica odvedoše mazge
u vrbak pored reke. Ostali, zauzevši mesto gde će se boriti, povadiše iz
kola mačeve, koplja, sekire, lukove i snopove strela.
 — Robovi!... Šta ćemo s robovima? — upita jedan trgovac.
 — Robovi? — počeša se po glavi najstariji. — Poveza ćemo ih sve
za jedan konopac.
 — Neće valjati! — odvrati treći stavljajući šlem ma glavu. — Varvari
će ih poubijati.
 — Poubijaće i nas! — dobaci jedan stražar. — Ima ih deset puta
više.
Međutim, svi robovi su bili na nogama. Jedni su, užasnuti, gledali
prema planinskoj kosi gde je trebalo da se pojave varvari, drugi su
očajni čki vikali da im skinu okove i daju oružje; tre ći, drhteći od straha,
smucali su se tamo-amo, ne znajući šta da preduzmu.
Jedan trgovac povika:
 — Robovi! Ej, čuvari, ubijajte robove! Oni će nas napasti s leđa...
Nekoliko čuvara s isukanim mačevima potr čaše prema gomili
robova. Jedan od njih nalete na atletu. Tebanac, izbegavši ma č, dočepa
ga obema rukama za vrat i odbaci ga nekoliko koraka od sebe. Za
trenutak i čuvari i robovi zanemeše od čuda, jer niko nije mogao da
zamisli kolika je snaga u atlete.
Filton se obrati najstarijem trgovcu:
 — Meni i Tebancu možete skinuti okove. Bori ćemo se uz vas. Sad
ćete videti kolika je naša zahvalnost što ste nas spasli ispod vešala. Ako
bogovi dopuste da se srećno izvučemo iz ove borbe, opet ćemo biti vaši.
Lekar Filton održaće svoju reč.
Stari trgovac se za trenutak zamisli, pa onda dade znak da se skinu
okovi lekaru i atleti.
56
 

Kad to videše ostali robovi, svi u glas stadoše moliti da i njima skinu
okove. Kunući st u Apolona, zatražiše da im daju oružje.
 — Skidajte svima okove! — viknu starac.
Sve se ovo događalo strahovito brzo. Robovi, dobivši svaki ponešto
od oružja, izmešaše se s čuvarima.
Varvari se pojaviše na planinskoj kosi kre ćući se lagano i oprezno.
Išli su raštrkani, gledajući ispred sebe i njuškaju ći kao lovački psi. Bili su
naoružani dugačkim lukovima, batinama s privezanom konjskom vilicom
na jednom kraju ili kamenom. Obu čeni u odelo od životinjskih koža s
dlakom okrenutom upolje, nali čili su na čopor vukova. Jedan od njih,
sva, kako vođa plemena, zastade na stotinak metara od kola, zakloni se
za deblo bukve i dunu u rog. Na taj zvuk povrveše varvari sa svih strana.
Njihove čekinjaste brade i duge kose, smotane u čvor na vrh glave,
podcrtavale su surovost i divljaštvo. Svojom pojavom i brojem izazvaše
strah među čuvarima, robovima i Sirijcima. Zaklanjaju ći se okruglim
štitovima ispletenim od debelog pru ća, varvari pođoše u napad.
 — Lukove i strele u šake i dobro gađajte! — viknu stari Sirac.
Oko trideset lukova odmah se podigoše. Kad st Tribali primakoše,
zvrknuše tetive, ali malo štete naneše napadačima. Strele se odbiše o
njihova odela od neuštavljene kože. Varvari, uzdaju ći se u svoju snagu i
brojnu nadmoćnost, ne pustiše nijednu strelu.
Kada se primakoše na pedeset metara, jurnuše kao čopor divljih
zveri, računajući da će svojim mnoštvom pregaziti neprijatelja.
Atleta iz Tebe dobaci jednom robu svoje koplje i izvu če rudu iz kola.
Filton je s isukanim ma čem stajao pored njega. Čuvari i robovi tiskali su
se iza kola ili su u zbijenom ubojnom redu, pore đani desno i levo,
očekivali napad.
Tribali su se tiskali i kao talas navališe deru ći se na sav glas. Prvi
red, potiskivan odostrag, nalete na kola. Na njega se sru čiše koplja,
strele, mačevi i motke. Kao lesa popadaše varvari. Ostali, jurišaju ći
preko njihovih leševa, vitlali su mo čugama i buzdovanima, ne mogu ći da
domaše one iza kola.
Borbeni redovi branilaca vodili su žestoku borbu desno i levo od
kola. Robovi i njihovi čuvari, ne odajući glasa od sebe, junački su se
tukli.
Atleta Prokles, izmahuju ći rudom, mlatio je po gomili varvara
obarajući ih kao lesu. Potiskivani odostrag, ne mogu ći da odstupe,
Tribali užasnuti jurnuše desno i levo. Tebanac ih stade goniti vitlaju ći
rudom. Za njim, kao razjareni psi, jurnuše robovi i čuvari. Tiskajući se i
smetajući jedan drugom, varvari se stadoše izme đu sebe tući. Zbijeni u
gomilu, spotičući se o svoje mrtve, jedva se razrediše. Tebanac je, ri čući
kao bivo, jurišao otvaraju ći prolaz sebi i onima koji su išli za njim.
 — Bogovi neka se smiluju na nas! — vikao je stari trgovac s jednih
57
 

kola. — Ovo je Herakle... Udrite, ne dajte da ga zaspu strelama i

kamenjem.
Doista varvari stadoše izdaleka puštati strele i bacati kamenje.
Njihov vo đa okupi oko sebe tridesetak ratnika. Svi se oni zbiše u gomilu i
 jurnuše na atletu vitlajući močugama. Prokles zaošija rudu i baci je u
gomilu. Varvari dreknuše. Polovina ih popada, ostali se razbežaše kud
koji.
Na levoj strani od kola navala varvara bila je strahovita. Tu se borio
lekar Filton. Jedna grupa od osam robova naoružanih kopljima štitila mu
 je bokove, a desno i levo od njih borili su se ostali. Na tom mestu
napadalo je preko stotinu Tribala. Vide ći da su nadmoćniji, jurišali su kao
pomamni.
Na desnoj strani dva trgovca iz Sirije, otevši Štitove od varvara, tukli
su se kao da su rešeni da umru.
Petnaest strelaca poređanih iza kola, tukući neprijatelje izbliza,
sejali su pustoš među varvarima.
Ali, ginuli su i branioci. Oko dvadeset čuvara i preko pedeset robova
palo je u borbi. Ostali, ne obziru ći se na njih, borili su se kao gladijatori.
Mrak je osvajao. Varvari, vrište ći i dozivajući se, stadoše se povlačiti
prema šumi i ubrzo ih nestade iza proplanka. Sto šezdeset varvara bilo
 je mrtvo. Ranjenih nije bilo mnogo na bojištu, jer su se neki odvukli sa
svojima, a ostale, svega devet, čuvari isprobadaše kopljima.
Filton odmah prionu na posao i po če da previja ranjenike. Robovi su
mu donosili hladnu vodu s reke, a lekar je neprestano ispirao rane i
mnogima ublažavao bolove. Zatim nabra bilje i odmah pristavi lonac na
vatru i stade da sprema lekove.
Za to vreme se Prokles Tebanac i tri mladi ća roba, Pintija, Nikanor i
Kales, svi naoružani lukovima, strelama i ma čevima, uspeše na
proplanak da izvide neprijatelja. Ali, koliko su mogli videti i čuti, od
Tribala nije bilo ni traga.
Stari trgovac iz Sirije postavi stražare na najistaknutijim mestima.
Onda se stade savetovati s Filtonom i čuvarima:
 — Treba se odlučiti — reče — da li ovde da prenoćimo, ili da
odmah krenemo prema Abderi?
 — Postoji i tre ća mogućnost — odvrati jedan čuvar — da se vratimo
u Amfipolj.
 — Da li možemo s tolikim ranjenicima dalje? Ima ih preko
dvadeset... — dodade starac.
 — Varvari će nas opet napasti, — reče lekar. — Naš broj se mnogo
smanjio, a oni će dobiti pojačanje. Ako ostanemo ovde, propast nam ne
gine. Treba odmah krenuti!
 — Prema Abderi ili Amfipolju, svejedno je, — dodade starac. — U
pitanju je život...
58
 

Mrak je padao po planinskoj kosi, po reci i njenim obalama. Prema

svetlosti vatre Filton je nanovo pregledao svakog ranjenika, rane isprao
tejom od skuvanih trava i previo ih.
Jedan trgovac iz Sirije bio je mrtav, a drugi, brat starca vo đe, ležao
 je u kolima s prelomljenom desnom rukom, već  nameštenom i
utegnutom u daščice. On je preklinjao da povorka odmah krene, jer je
bio uveren da će varvari izvršiti noćni napad.
 — Onda krećimo odmah! — viknu starac, pa se obrati robovima: — 
Svi ste slobodni. Možete i ći kud je kome volja... Ali, najpre da se
izvučemo iz opasnosti...
Star čevo lice je blistalo prema svetlosti vatre, i svi videše na njemu
blagost.
 — Borili smo se, — reče, — kao drugovi jednaki i ravnopravni, kao
drugovi ćemo ići prema Amfipolju i onde se rastati... Svaki od vas dobi će
po dva zlatnika. To će mu biti dovoljno da započne život u slobodi... ako
bogovi dopuste da se sre ćno vratimo...
Mladići Pintija, Kales i Nikanor stajali su pored Filtona i sva trojica
plakali od uzbuđenja. Oni su bili od ro đenja robovi, odrasli zajedno, kod
 jednog gospodara u Beotiji i bili bliski jedan drugom kao ro đena braća.
Kad im je gospodar umro njegovi sinovi, raspiku će, prodali su pola
imanja i dve trećine robova. Pintija, Kales i Nikanor napustili su mesto,
gde su se rodili i odrasli. Kupili su ih Sirci. Idu ći u povorci, sa suzama u
očima gledali su jedan drugog, uzdisali i delili izme đu sebe zalogaje.
 — Kuda nameravate ako nam bogovi dopuste da srećno stignemo u
Amfipolj? — upita ih lekar.
 — Ne znamo, — odgovori Kales. — Naš stari gospodar Kozma
umro je, bogovi neka se smiluju njegovoj duši. Ako se vratimo na imanje,
njegovi r đavi sinovi uhvatiće nas i opet prodati...
 — Mladi smo i zdravi, — dodade Nikanor. — Otići ćemo negde u
službu, makar i u vojsku kralja Filipa.
 — A sa mnom da li biste pošli?
 — S tobom?... Kuda?
 — Svejedno kuda... Dobićete oružje. Moji neprijatelji bi će i vaši.
Atleta Prokles i ja imamo da pre čistimo neke račune...
 — S kim?
 — Pristajete li?
 — Pristajemo, jer nemamo kud!
 — Mi smo već mala vojska! Ima nas petorica atleta. — reče
 — Petorica, ali vredimo za pedeset! — odvrati mu Filton.
Potovarili su ranjenike na kola, upregli mazge i kolona krete kroz
noć put Amfipolja. Kad je odmakla nekoliko hiljada koraka, ratnici za čuše
iza sebe zvuk roga koji u nekoliko mahova odjeknu po tri puta. Tribali su
obnovili napad. Razo čarano su se smucali tamo-amo, ne znaju ći na koju
59
 

su stranu begunci udarili.

Kolona se kretala cele no ći idući poznatim putem i tek u zoru
zastade u jednoj uvali da predahne. Po izlasku sunca nastavi put i ve ć je
bila van domašaja Tribala.

60
 

GLAVA DEVETA

Ja sam sin zemlje i neba!

J ednog letnjeg popodneva na terasi lova čke dvorane sedeti su za

stotom oficiri okupljeni oko kralja Filipa. Pred svakim je stajao pehar s
vinom, ali prepirka je uzela maha, pa se malo ko od njih prihvatao
pehara. Kralj je tvrdio da je tebanska kosa falanga slabo pokretljiva i
nepraktična.
 — Dovoljno je u toku borbe napraviti nagli zaokret — re če — i
udariti u falangu s boka i cela skupina pešaka će se rasturiti. Brzi
manevri odlučuju pobedu.
Daoh Tesalac, kriveći usta i žmirkaju ći, pogleda u Perdiku, kao da
ga priziva za svedoka da je kralj rekao glupost. On procedi kroz zube:
 — Epaminonda je kod Leuktre pobedio Spartance zahvaljuju ći kosoj
falangi.
 — Pobedio je, jer su Spartanci glupi! — obrecnu se Filip. — A ti si
 još gluplji kad to ne uviđaš!
 — Od Spartanaca nema borbenijih i pokretnijih ratnika — odvrati
Daoh. — Svaki im je borac brz kao munja.
 — I opet nisu mogli odoleti tebanskoj falangi, — dodade Perdika.
Filip je gladio bradu gledaju ći iskosa Daoha. Nije ga podnosio, jer je
to bio podmukao i tvrdoglav ratnik.
 — Tebanci su pobedili, — re če, — jer se niko nije nadao da će naići
u borbi na pokretnu kulu sastavljenu od pešaka naoružanih dugim
kopljima... I pored toga, Spartanci su kod Mantineje dvaput uspeli da
razbiju falangu. Epaminonda je proboden kopljem u rebra poginuo.
 — Poginuo je, ali je pobedio! — dobaci Kleander. Filip uze pehar,
navrnu ga i ispi do dna.
 — Da je bila treća bitka, — reče, — Tebanci bi pali i nikad se više
ne bi digli.
odmahnu glavom:
 — Ne bi, ne bi Tebanci izgubili li tre ću bitku, — reče. — Falanga se
ne razbija lako, osim možda konjicom...
Filip se prenu:
 — Konjicom? — uzviknu. — Tako mi Zevsa i svih bogova na
Olimpu, rekao si „konjicom"?
61
 

 — Jeste, tako sam rekao!

 — A zar ne bi li konjanici mogli grupno da se bore, a? Oficiri su
ćutali. Daoh se pakosno smejuljio, Kleander je nožem deljao štap
skidajući koru s njega, Perdika je posmatrao decu kako se u dvorištu
igraju s magarcem. Parmenion je, stoje ći oslonjen le đima o stub, jedini
upro pogled u kralja. On prvi progovori:
 — Dosad su se konjanici borili pojedina čno. Svaki je prema svojoj
veštini i hrabrosti pobeđivao ili padao.
Filip tresnu pesnicom o sto:
 — Svršeno je! — reče. — Pokušaćemo da izvežbamo naše
konjanike da se bore u zbijenom poretku.
 — Pokušajte! — dobaci Daoh. — Ali nećete ništa postići.
Oficir ustade, pa zevajući i protežući se dodade:
 — Kralj Filip, najbolji ukrotitelj konja, želi da svi ratnici budu
ukrotitelji. E, moj kralju... Zbog toga ćeš izgubiti bitku, a Atinjanima ćeš
dati nov povod da te ismejavaju... Smeja će ti se cela Helada.
 — Neka se smeju! Imaće vremena i da kukaju! Rekavši to Filip
ustade. Pogled mu pade na četiri dečaka koji su se u dvorištu igrali s
magarcem. Pokušavali su da svi sednu magaretu na le đa, potiskivali
 jedan drugog, padali, dizali se, opet pokušavali i padali. Igra se
produžavala sve dok magaretu ne dozlogrdi. Ono njaknu i ritnu se
zadnjim nogama. Deca se sa smehom razbežaše i stadoše se pripremati
da nastave igru.
 — Prava makedonska upornost! — reče Parmenion.
 — Kod dece ili kod magarca? — upita Daoh.
 — U svakom slučaju magareća upornost! — nasmeja se Perdika.
I Filip se nasmeja.
 — Šta veliš na ove mudre primedbe, Parmenione? Tamo je i tvoj sin
Filota...
 — Neka tvoja kraljevska re č  i u ovom slu čaju bude odlučna, — 
nasmeja se oficir, — ali i tvoj sin Aleksandar je me đu decom.
 — Svi će oni biti dobri konjanici — dodade Filip odlaze ći.
 — I službi u konjskoj falangi! — dobaci Daoh.
Kralj ne ču ovu pakosnu aluziju, jer je ve ć ušao u lovačku dvoranu i
stao da se izdire na robove Etiopljane koji su se izležavali u kutu na
slami prekrivenoj asurama. Neki su spavali i hrkali kao da je pono ć.
Žvaćući bezubim ustima smokvu pojavi se iza Jedne štale vaspita č
Leonida.
 — Ej, dečaci! — povika. — Napred na u čenje! Ostavite magare da
se ne biste s njim izjedna čili u znanju!
Starac sede na jednu klupu u hladu, de čaci na drugu ispred njega.
 — Niste bogobojažljivi! — reče im. — Budući državnici i oficiri
trebalo bi da su ozbiljniji!
62
 

Vaspitač se nakašlja, pljunu u stranu i zapita:

 — Jedan od vas se jutros peo na krov od štale? Dečaci su ćutali.
Vaspitačev strogi pogled prelazio je
s jednog na drugog.
 — Ko se peo na krov od zgrade i lomio ćeramidu? Dečaci su se
zgledali kao da se čude takvom pitanju
Starac, šarajući prutom po pesku gr čka slova, reče povišenim
tonom:
 — Neka mi na to pitanje odgovori Filota, sin Parmenionov.
Filota stade da guta pljuva čku i da trepće, zagrcnu se i zakašlja.
Susrevši strogi vaspita čev pogled, procedi:
 — Peo se Ptolomej, sin Lagov... On se peo na krov i lomio
ćeramidu,
 — Ptolomej?
 — Ptolomej!
 — Pih... — odmahnu rukom vaspitač. — Budući general penje se
na krov od štale!
Odjednom, kao da se priseti, Leonida blaže dodade:
 — Sigurno si hteo da vršiš osmatranje? S visine je širi vidik!
 — Tako je! To sam hteo...— s olakšanjem reče okrivljeni dečak
Ptolomej.
 — Laže, nije to hteo! — upade Aleksandar. — Budući general je
 jurio majmuna po krovu.
 — Majmuna!... Majmuna si jurio? — zgranu se vaspitač.
 — Majmuna, pa šta! — prkosno odvrati Ptolomej. Starac
bespomoćno sleže ramenima. Onda zapovedni čkim glasom dodade:
 — Za kaznu ćeš deset puta napisati na svojoj daš čici pesmu
„Apolone sjajni!"
 — Ja tu pesmu znam napamet!
 — Ako. Napisaćeš je deset puta...
Za trenutak nastade tišina. Leonida se zagleda u purpurno nebo na
zapadu gde je sunce malopre zašlo. De čaci su s uživanjem posmatrali
kako se dve svrake tuku lepršaju ći u granama omorike u vrtu.
Vaspitač  je smišljao koje pitanje da postavi u čenicima. Najposle
reče:
 — Neka mi kaže Aleksandar, sin Filipov, da li jedan budu ći general
sme da se igra s majmunom?
 — Sme, ako mu je sličan! — odgovori upitani.
Ostali dečaci, grcajući od uzdržanog smeha stadoše se podgurkivati
i rugati na račun Ptolomeja, a ovaj, zajapuren u licu, odvrati:
 — Sme li jedan budući kralj da se igra s magarcem?
 — Sme, ako je magarac pametniji od njega! — reče Filota.
Sad tek nastade smeh. Aleksandrovo belo lice obli rumen. On udari
63
 

Filotu pesnicom po ustima. Dečak se izvrte s klupe. Aleksandar polete

za njim. Mališani su se tukli, valjali po pesku i grizli jedan drugog.
Rastaviše se tek kad na sebi osetiše kišu prutova kojom ih vaspita č
zasu.
Zabezeknut od čuda Leonida rastavi de čake i nanovo ih posadi u
klupu.
 — Bezbožnici! — gunđao je starac. — Nikad od njih neće ništa biti!
Aleksandar i Filota su se ližu ći usne i nosiće, gledali krvnički, stezali
pesni čice i pretili jedan drugom.
 — Tako mi Hirona,39 — podviknu starac, — tu ći ću vas ovim prutom
sve dok mi u ruci od njega ne ostane samo patrljak!... Slušajte sad
pitanja i odgovarajte kako treba, jer će prut opet da proradi.
Starac izvadi iz skuta smokvu, izgnjavi je prstima, stavi je u usta i
otpoče sa žvakanjem.
Dečaci su bili namrgođeni. Jedino se Aleksandar smešio. Njega je
prošla ljutina. Filota je gledao podmuklo, Ptolomej zajedljivo, a četvrti
dečak Frigija, debeljušan i trom šištao je kroz nosi ć i stezao pesnice kao
da tek namerava da se bije.
Učitelj stade da postavlja pitanja:
 — Ko su vam najveći prijatelji?
 — Otac i majka! — odgovoriše deca uglas.
 — Koga najviše treba voleti?
 — Oca i majku...
 — A posle njih?
 — Svoju otadžbinu... Ona nam je isto što i otac i majka.
 — Koju zemlju treba braniti do smrti?
 — Otadžbinu...
 — A koju najviše?
 — Samo otadžbinu...
 — Koga treba najviše mrzeti?
 — Demostena sina Demostenova.
 — Ko vam je neprijatelj?
 — Svako ko napadne našu otadžbinu.
 — I još ko?
 — I onaj koga mi napadnemo!
 — Odlično!
Vaspitač  je zadovoljno žvakao smokvu. Češkajući svoju retku
bradicu ustade s klupe zabaci ruke na le đa i poče da šetka ispred
dečaka gledajući u zemlju. Mališani su se smejuljili i podgurkivali
laktovima jer je vaspitač desnu nogu preterano izbacivao napolje.
Leonida je bio rođak Olimpijadin i nedavno je došao iz Epira u Pelu
da bude vaspitač  Aleksandru i njegovim drugovima...Ponosan zbog
srodstva s kraljicom, nikome nije dozvoljavao da ga zove nastavnikom.
64
 

On je bio dvoranin i vaspita č i to je želeo da ostane do kraja života.

Međutim drugi vaspitač, koji je sebe nazivao nastavnikom, bio je
Lizimah, priprost, ali okretan i zajedljiv čovek, rodom iz Akarnanije. Brzo
 je stekao naklonost kralja Filipa, jer ga je nazivao Pelejem, 40  a
Aleksandra Ahilom. To je bio uzrok što je stari Leonida kipeo od besa
kad god bi ugledao Lizimaha. Pa i sad, kad se drugi vaspita č  pojavi,
starac ubrza korak i duvajući na nos po če da gunđa.
 — O čemu razmišlja stari Hironov potomak? — upita Lizimah
zajedljivo.
Leonida ga pogleda iskosa i ne odgovori.
 — Neka ti bogovi, o Leonida, pomognu da razmrsiš teško pitanje
koje muči tvoju učenu glavu! — pakosno se smeškajući reče Lizimah.
Starac podiže glavu i s pa ćeničkim izrazom na licu odgovori:
 — Žalim...
 — Koga Žališ?
 — Boginju Reju... 41 Kad pomislim koga sve mora da nosi na svojim
starim plećima, obuzme me žalost!
Lizimah se blaženo nasmeši i sa samilosnim tonom u glasu re če:
 — Ne misliš valjda na sebe kad tako govoriš?
 — Mislim na tebe! — obrecnu se starac bečeći oči. — Mislim na
tvoju seljačku porodicu, na tvoju konjsku pamet, iako se izdaješ za
vaspitača koji treba da bude kralj!
 — A tvoja pamet!... — nasmeja se Lizimah. — Tako mi Hermesovih
sandala ne bih mogao da izbrojim ni do četrdeset a da ti bar tri puta ne
pogrešiš! Stavljam svoju slobodu na kocku, da od svih gr čkih slova bar 
osam ne bi umeo da napišeš...
Leonida zaklima glavom i zamisli se. Najposle, kao da je našao
pravo rešenje, reče:
 — Potplatiću konjušare da te izlemaju, ti, ti, svrako s krivim nogama
i grabljivim očima... Sigurno ćeš zaglaviti na vešalima, ako ne umreš od
sakagije!
Dečaci su s uživanjem pratili sva đu vaspitača. Ali Leonida im
podviknu i oni se raspršiše po dvorištu spremaju ći se da odu svako
svojoj kući.
Vaspitači ostadoše da nastave svađu, a Aleksandra pozva
Olimpijada.
Kraljica je volela da razgovara sa svojim sinom kad padne mrak,
prema žišku.
Lelujava svetlost pomerala je senke crne i izdužene i padala na
bronzane statue Orfeja, Dionisa i Demetre. Kao u snu stvari su u odaji
poprimale drugačije oblike. Grobna tišina gušila je i pritiskivala dušu
izazivajući nespokojstvo. Statue bogova izgledale su kao da su porasle u
visinu i širinu. Čkiljava svetlost žiška treperila je kao duša u samrtnika.
65
 

Odjednom, kroz otvoren prozor blesnu mese čeva svetlost, prodre u

odaju i lomeći se o ivice stvari rasu se po podu i prekri senke. Pun
mesec je pomaljao bledo lice iznad krošnja platana.
U odaji je sedeo mali Aleksandar. Kraljica je ležala na minderluku i
zatvorenih očiju mrmljala nerazumljive re či. Dečaku se činilo da izgovara
molitve namenjene bogovima mraka i donjeg sveta.
Odjednom se Olimpijada pridiže. Njene zelene o či upiše se u
mališana.
 — Da li znaš ko si? — reče mu.
Dečak pognu glavu i ne odgovori. Kraljica ga pomilova po kosi:
 — Ti si sin zemlje i noba! Dete zatrepta i podiže glavu.
 — Tvoj otac je Zevs! Upamti to!
 — A kralj Filip? — upita bojažljivo de čak.
 — On ti nije ništa! Ja sam ti majka, a pravi otac je Zevs. Koga treba
najviše da voliš?
 — Oca, majku i otadžbinu.
 — Otadžbinu! — nasmeja se Olimpijada. — Tvoja otadžbina je ceo
svet!... Upamti dobro ovo: brat, srodnik i prijatelj bi će ti svaki čovek ako
radi za tebe i ako je posve ćen, makar bio Helen, Persijanac, Egip ćanin,
čak i skitnica. Makedonci s kraljem Filipom predstavljaju gomilu ratnika
koja će te poslužiti kad do đe tvoje vreme. Njih treba da voliš jer ti si sin
Zevsa i Olimpijade, sin neba i zemlje...
Kraljica ustade s minderluka, uhvati de čaka za ruku i dovede ga do
prozora:
 — Gledaj! — reče. — Ceo svet, koliko nebo pokriva, bi će tvoj.
Možeš li to da zamisliš?
 — Mogu, — bezazleno reče dremovni mališan.
 — Sve će biti tvoje!
 — Zar i nebo?
 — I nebo i zemlja... Ti si božiji sin. Upamti: to je tajna koju samo ja i
ti znamo... Ako je nekome odaš, umrećeš.
Dečak zadrhta. Majka ga uhvati za ruku, izvede iz odaje predade
robinji, koja je čekala u hodniku.
 — Šta si ti? — upita ga još jednom.
 — Sin zemlje i neba, — prošapta dečak. Kraljica se obrati robinji.
 — Daj mu da večera i odvedi ga da spava. Robinja odvede
mališana.

* * *

66
 

Tebanka Glikera i Tebanac Diota bežali su prema jugu.

Izbegavajući Ematije, oblast s bogatim pašnjacima, ravnu i dobro
naseljenu, dohvatiše se šumovitih predela oko ilirskog grada Arnisa. U
blizini reke Halkijakon Diota u jednom zaseoku ukrade ovcu i torbu
smokava. Tim se begunci ishraniše za nekoliko dana idu ći nizvodno,
obalom reke. Spavali su danju skrivaju ći se po gustim vrbacima i
topoljarima, a noću, upravljaju ći se prema zvezdama, išli su putevima i
stazama koje je Diota dobro poznavao.
Šestog dana dospeše do grada Argire u Tesaliji. Sad ve ć  van
domašaja potere, ako je pošla za njima, begunci se zaustaviše u jednom
selu, gde je bila kuća konjušara Diote. Njegov otac i majka svesrdno
dočekaše mladu ženu i svoga sina i gostiše ih deset dana. Onda Glikera
nastavi put sama, a Diota ostade kod kuće. Pri rastanku mladić reče:
 — Znaš gde ćeš me naći. Od kuće neću ići nigde sve dok me ti ili
tvoj muž ne pozovete. "Kad se rešite na osvetu, ja sam vaš.
Petog dana posle rastanka Glikera je bila u Tebi, kod svojih
roditelja.

67
 

GLAVA DESETA

Nema loga zida koji magarac natovaren zlatom

neć e preskoč iti.
Filip

Neko vreme izlgledalo je da su se i u Heladi i u Makedoniji strasti

stišale. Filipova vojska ostala je u Termopilima ne čineći nikakva nasilja
domorocima koji su se postepeno navikavali na novo stanje. Demosten
 je i dalje bio na oprezi, ne mirujući ni za trenutak, pa je helenska vojska
iz dana u dan postajala sve ve ća i sve snažnija.
Međutim, Makedonci su po Trakiji neprestano ratovali otkidaju ći od
varvara deo po deo oblasti i grad po grad.
Jednog dana pronese se vest da je makedonska vojska prešla
preko Bosfora i prebacila se u Malu Aziju. U vezi s tim bilo je i jedno
pismo koje je persijski car Darije poslao Demostenu. U pismu se
napominjalo da car neće žaliti pomoć  Atinjanima, a Demostenu
posebice, ako svu vojnu silu okrenu protiv Filipa. Preko svog satrapa u
Maloj Aziji car li čno posla Demostenu kesu zlatnika.
Sve se to događalo u vreme kad je veliki besednik govorio
Helenima da nipošto ne dovedu sebe u zavisan položaj i da se ne
prodaju makedonskom kralju. Iz toga doba poti če i njegova pri ča o
ovcama koje su svoje pse čuvare izdale vucima: „Vuci su podavili pse, a
zatim i ovce".
 — Građani i ratnici Helade, — uzvikivao je Demosten. — Ne
dopustite da vas „kurjačina" Filip jednog po jednog proždere.
Kralj Filip, čuvši za carski poklon Demostenu, uzviknu:
 — Zevsa mi, nema toga zida koji magarac natovaren zlatom ne će
preskočiti!

* * *

Na dvor kralja Filipa došao je nov vaspita č. Dečaci Aleksandar i

Filota čuli su za njega dok su se vežbali u ga đanju strelom. Doznali su
68
 

da je došao iz Male Azije, da je doneo četiri velika sanduka i da niko ne

zna sta se u sanducima nalazi.
Jedna dvorkinja im je rekla da je vaspita č  u lovačkoj dvorani i da
razgovara s kraljem i da ni po čemu ne liči na bivšeg vaspitača Leonidu
koji je godinu dana ranije umro, niti na Lizimaha, koga je Filip isterao s
dvora pre tri nedelje na lep na čin.
Aleksandar i Filota, sad ve ć  dečaci od trinaest godina, ostaviše
lukove i strele i odlu čiše da odu na desno krilo dvorca i u đu u odaju
novog vaspitača.
 — Samo ćemo proviriti kroz vrata da vidimo sanduke, — reče Filota.
 — Ja ću ući, a ti, ako si kukavica, vrati se. — dobaci mu
Aleksandar.
 — A ako nas zatekne?
 — Pa šta? Došli smo da se upoznamo, nismo ga našli u odaji i
gotovo...
Filota nešto progunđa, zastade i osvrnu se bojažljivo. Ali kad vide
druga da slobodno uđe, pođe i on.
Došavši do odaje vaspita ča dečaci zastadoše i oslušnuše.
 — Možda je unutra? — šapnu Filota.
 — Nije. Ostao je s Filipom u lova čkoj dvorani.
 — Pa što ne uđeš?
 — Ja ću i ući!
Aleksandar uđe u odaju. Njegov se drug bojažljivo ušunja za njim.
Četiri sanduka stajala su nasred sobe. De čaci ih stadoše obilaziti,
zagledati i pipati.
 — Zakovani su... — reče Aleksandar pokušavaju ći da podigne
 jedan poklopac.
 — Iz drugog sanduka začu se najpre šušanj, a zatim i kmečanje.
Filota ščepa druga za luku i povu če ga vratima. Drhteći od straha
prošaputa:
 — Seljaci pričaju da u Maloj Aziji ima ljudi sa pse ćom glavom...
Možda je tu njihovo dete? Čuješ li kako šuška? Živo je...
 — I meni se čini, — reče Aleksandar. — Živo je, dabome... Sad
ćemo da vidimo...
Mališan se naže nad sanduk na kome je poklopac bio od
razmaknutih letvi. Savladavaju ći strah bajagi namerno zviznu i po češa
se po potiljku.
 — Vidim nešto čupavo! — reče. — Da, tu ima nešto živo.
Aleksandar se povuče nekoliko koraka prema vratima. Ubledeo i
trepćući, Filota ga je gledao kao da je gotov svakog trenutka da pobegne
niz hodnik.
 — Ostavi... Ne diraj... — šapnuo je. — Bolje da odemo odavde.
Dečaci iziđoše u hodnik i uputiše se prema izlazu.
69
 

 — Šta veliš, a? — upita Filota.

 — Velim da si ti kukavica...
 — Ja!... A ti?... Uplašio si se više od mene... Aleksandar zastade i
odmeri ga pogledom:
 — Ja sam se uplašio? Je li? — reče.
 — Ti, dabome... Lice ti je bilo sasvim pobledelo. Drhtao si!
Aleksandar ga š čepa za ruku i povuče:
 — Napred!... Idemo da otvorimo sanduk!...
 — To jest, kako to misliš?... — zamuca Filota. — Ja neću s tobom...
Aleksandar ga stade vu ći prema odaji. Njegov drug se otimao,
odupirao nogama o pod, ali je ipak išao. Kad stigoše do vrata, Filota se
iskašlja i reče:
Nećeš smeti, plašljiv si... Ako otvoriš sanduk, ja ću pojesti tri eksera!
 — I poješćeš, ništarijo! — odvrati Aleksandar i uze mač  koji je
stajao u uglu.
Drhtavim rukama dečak poduhvati jednu daš čicu i odvali je, zatim
drugu i treću.
Odjednom iz sanduka isko či majmun, dreknu nekoliko puta i jurnu
za dečacima koji su se ve ć  stuštili niz hodnik. Cela grupa nalete na
novog vaspitača koji se pojavi iza jednog ugla. De čaci stadoše kao
ukopani, a majmun, cvile ći, stade lizati ruke svom gospodaru.
 — Mi smo, ovaj, eto... Pa to je majmun!... stade da zamuckuje
Filota.
 — Ni reči! — prekide vaspitač. — Napred u moju sobu sve troje...
Ina, za mnom! ...
Majmun poskoči i cvile ći pođe pored svog gospodara. De čaci u
stopu za njima.
Majmun poskoči i cvile ći pođe pored svog Dečaci u stopu za njima.
U odaju uđe prvo majmun Ina, sko či na sto i sede gledaju ći vlažnim
očima vaspitača koji sede na postelju, i dva de čaka koji, gurkajući se
sedoše na klupu.
Vaspitač je imao oko četrdeset godina. Bio je povisok i prav. Sme đa
brada i duga kosa bile su mu divno raš češljane, a ispod gustih obrva
svetlucala su mu dva krupna oka. Nasmeši se na de čake.
 — Mislim da treba najpre da se upoznamo! — Ja sam Aristotel iz
Stagire, imam četrdeset godina — reče. — Najviše volim dobru decu i
prirodu. A vi?
 — Ja sam Aleksandar, sin Filipov.
 — Hm! — učini vaspitač. — Sin kralja Filipa?
 — Pa da!
 — A ja sam Filota, sin Parmenionov...
 — Vrlo dobro. Razgovaraćemo...
 — Iz Male Azije si došao? — upita Aleksandar.
70
 

 — Da, iz Male Azije... Ranije sam bio u Atini. U čio sam kod filozofa
Platona sve dok nije umro... Vi ste valjda čuli za Platona?
 — Čuli smo. — odgovori Filota. — Naš stari vaspita č, umro je,
bogovi mu se smilovali duši... On nam je rekao da su filozofi glupi.
 — Glupi?
 — Glupi, dabome. Tako je rekao...
 — I da su neznalice, — dodade Aleksandar. — Ali zato umeju dobro
da pričaju i da lažu i varaju svet.
 — Vaš pokojni vaspitač  svakako je bio u pravu! — nasmeja se
Aristotel. — Ali da znate: i ja sam filozof.
 — Ti? — začudi se Filota.
 — Ti filozof? — upade i Aleksandar. — Ne izgleda baš da si glup.
Dečaci zaklimaše glavama. Na njihovim licima video se izraz
razočarenja.
 — Dakle, i ti si filozof? — opet reče Aleksandar, valjda nadaju ći se
da će dobiti odrečan odgovor.
Vaspitač klimnu potvrdno glavom:
 — Jesam, možda i glup!
 — Hm... — učini dečak. — A što će ti majmun?
 — Treba mi... On liči na čoveka.
 — Pa šta s tim?
 — Pa liči...
 — Neka liči! Opet nije čovek!
 — Možda mu je brat?... — nasmeja se filozof.
Za trenutak nastade tišina. Vaspita č  je žmirkajući posmatrao
dečake. Majmun se češao po trbuhu trudeći se da uhvati buvu.
Aleksandar udari nogom u jedan sanduk.
 — Šta imaš ovde? — upita.
 — Knjige!
 — Knjige? U sva tri sanduka?
 — Da
 — Ko ih je napisao?
 — Mnogi učeni ljudi. Ima i mojih dela.
 — I ti pišeš?
 — Da!
 — O čemu?
 — O državi, o pravu, o društvu... Ima tu dela koja obuhvataju logiku,
filozofiju, istoriju, prirodne nauke, astronomiju i mnogo štošta... Vidite,
deco... filozofiju ne stvara jedan čovek, već svi mislioci na svetu. Svako
od njih kaže po nešto a to je samo za sebe malo ili ništa. Ali kad se sve
to skupi, onda se dobija zbir koji je najbliži istini...
Filozof ućuta i zagleda se nekud u stranu. Aleksandar se obrati
Filoti:
71
 

 — Poješćeš tri eksera! — reče.

Vaspitač se prenu:
 — Šta ti bi?
Aleksandar, sav crven u licu, odvrati:
 — Ovaj pacov ovde rekao je da će pojesti tri eksera ako se usudim
da dignem poklopac sa sanduka i pustim majmuna!...
Filota je razrogačenim očima gledao u druga, a Aristotelu padoše
na pamet reči koje mu je pola časa ranije rekao kralj Filip: „Moj sin je
 jogunast i neobuzdan. Ti ćeš ga ukrotiti". Filozof se seti i stihova
tragičara Sofokla. Slavni pisac je rekao o vaspitanju:
„Tu su potrebne jake uzde i dobar upravlja č".
Međutim, Filota skoči s klupe i pobeže iz odaje.
Tako su se upoznali Aleksandar i njegov novi vaspita č, filozof 
Aristotel. Otada su njih dvojica stalno bili zajedno, razgovarali,
raspravljali i prepirali se. Filozofu nije bilo teško da pridobije de čaka.
Novi vaspita č je ubrzo uvideo da de čak voli čitanje i nauku. Zbog toga
mu je odmah poklonio svoje izdanje Ilijade. 42  Čitajući ovaj ep,
Aleksandar se saživljavao s junacima iz Trojanskog rata, obožavao
Ahileja i divio mu se „što je u životu uspeo da na đe pravog prijatelja, 43 a
posle smrti dostojnog glasonošu. 44
Filozof je uspeo da u srce de čaka usadi ljubav prema lekarstvu, pa
 je Aleksandar još u ranoj mladosti priticao u pomo ć bolesnim prijateljima,
davao im lekove i savete kako treba da postupaju u času bolesti i kako
da žive posle ozdravljenja.
Iz njegove duše nikad nije iš čezla ljubav prema filozofiji.
Razmišljaju ći o prirodi i njenom toku, o životu, o čoveku i njegovim
odnosima prema stvarima koje ga okružuju i prilikama u koje zapada,
dečak je došao do tačnog saznanja koliko je važna, iako na izgled
ništavna, jedinka čovek. Aristotelova studija O postojanju i propadanju
služila mu je kao uvod za rešavanje problematike života i saznanja.
Kralj Filip je naredio da se za njih dvojicu preuredi jedan deo
dvorskog vrta, gde su u jutarnjim časovima i u predvečerje, šljunkovitim
stazama, šetali vaspitač  i njegov učenik. Njihovi razgovori bili su
beskrajni. Dečak je postavljao pitanja, a vaspita č  odgovarao. Koji put,
neosetno, prelazilo se i na prepirku, iz koje je filozof uvek izlazio kao
pobedilac.
Jedne večeri Aleksandar mu postavi čudno pitanje:
 — Da li može od majke, koja je duhovno optere ćena, dete da bude
zdravo?
Filozof ne odgovori odmah. Njegov pogled trenutno pade na
zbunjenog i rumenog dečaka i prenese se na krošnje drve ća i preko njih.
Osećajući na šta mališan cilja, vaspita č  stade razmišljati kako da
odgovori.
72
 

Ali dečak dodade:

 — Čitao sam onu knjigu što je napisao Platon... Ti si je dao... Taj
filozof tvrdi da su dobro i zlo nasledne osobine i da se čovek rađa kao
dobar ili r đav... Je li to istina?
Filozof se nasmeši, pogladi de čaka po kosi i re če:
 — Jeste. Postoji Platonova teorija o vrlinama koje se ra đaju s
čovekom. Po mom mišljenju ona je pogrešna.
 — Pogrešna? — prenu se dečak.
 — Pazi... Ako neko odluči da u životu stalno bude dobar i
neprekidno se vežba u tome, da li će postati dobar?
 — Svakako!
 — Ako se vežba da bude hrabar?
 — I plemenit?
 — I plemenit ako nastoji na tome!
Dečak zavrte glavom i zagleda se u zemlju ispred sebe. Najposle
reče:
 — Pre neki dan si mi govorio o naslednim osobinama. Rekao si da
su od presudnog značaja za čoveka... Šta sad ovo zna či?
 — Znači da ti razmišljaš o svemu što nas dvojica raspravljamo, a to
me mnogo raduje... Znam na šta si mislio kad si postavio ono pitanje...
 — Da, na svoju majku... — prošapta dečak.
 — A ko ti kaže da je ona nasledno optere ćena? Možda je pogrešno
izabrala svoj životni put i tako dovela sebe do stanja u kome se nalazi.
 — Ona nije dobra! — tiho reče dečak.
 — Jer se nije trudila da to postane.
 — Nije ni plemenita.
 — Nije...
Jedno vreme su obojica ćutali. Mučna pitanja i još mu čniji odgovori
ubili su im volju za razgovor.
Sedeći na klupi u gustoj senci pitomog kestena, gledali su plavetnilo
neba i bele oblake kako iz beskraja plove u beskraj. Na stazi je milela
buba sa zelenkastozlatastim krilcima. De čak se zagleda u nju.
 — Ona je srećna? — reče.
 — Ko?
 — Ova buba...
 — Biće srećna dok je prva ptica ne ugleda... Kljucnu će je i gotovo je
sa srećom! — odvrati filozof.
Obojica se nasmejaše.
Iz dana u dan re đala su se pitanja i odgovori. De čak je filozofu
izgledao sve čudniji, a filozof dečaku neiscrpni izvor znanja. Pitanja su
se ređala:
 — Može li čovek postati besmrtan?
 — Može, ali tek posle smrti!... Njegova dela mogu biti besmrtna.
73
 

 — Može li čovek postati bog?

 — Ne može, jer je napravljen od raspadljive materije... Svaka
materija podložna je raspadanju.
 — Čemu služe čulna uživanja?
 — Radi produženja sebe.
 — A uživanja?
 — Uživanja?... To nas priroda zavarava da bi dobila ono što joj
pripada... Ali samo neobrazovana gomila nalazi uživanja u čulnim
nasladama...
Takva i slična pitanja i odgovori svakodnevno su se re đali. Filozof je
uticao na dečaka, ali naslage koje su ostale u Aleksandrovoj duši,
nastale u ranom detinjstvu, s jedne strane od sumanute i mra čne
Olimpijade, a s druge od sujetnog i neobuzdanog Filipa, nije bilo lako
otkloniti.
Aleksandar je zbog toga bio i dobar, i r đav, i umeren i plahovit,
sentimentalan i realan do grubosti, koji put pla čljiv nad tuđom sudbinom,
a katkad ciničan prema sebi, a još više prema drugom.
Majka Olimpijada, otac Filip i filozof Aristotel odigrali su glavnu
ulogu u vaspitanju i formiranju čudnog karaktera Aleksandra
Makedonskog. Njegova bujna priroda vodila ga je često u krajnosti:
opraštao je okorelim zločincima, a ubijao nevine ljude. On je razorio
Tebu, a posle plakao i uzdisao nad sudbinom trideset hiljada Tebanaca
prodatih u ropstvo.

* * *

Lekar Filton i Prokles, atleta iz Tebe, stigavši u Amfipolj, oprostiše

se s trgovcima iz Sirije i odmah nastaviše put za Beotiju. S njima su išla i
tri mladića, Pintija, Kales i Nikanor. Dve nedelje docnije na đoše se u
Tebi.
Glikera, zanemela od radosti, baci se na grudi svom mužu.
 — Mislila sam da te nikad više ne ću videti! — jecala je.
 — A dete? — uzbuđenim glasom upita lekar.
 — Nisam uspela da ga nađem... Tri meseca je prošlo od one noći...
Tražićemo ga dok smo živi.
Atleta Prokles povede sa sobom tri mladi ća.
 — Oni će raditi kod moga oca na imanju, — reče, — a kad dođe
dan osvete, poveš ćemo ih sa sobom.
Uprkos navaljivanju lekara i njegove žene da ostane kod njih bar 
desetak dana, atleta, izgovarajući se, reče:
74
 

 — Ove godine padaju olimpijska takmi čenja. Moram da se vežbam.

Osim toga, čeka me devojka u Plateji... Oženi ću se...
U toku narednih deset godina lekar i njegova žena nekoliko puta su
slali pouzdane ljude u Makedoniju da se raspitaju za njihovo dete.
Uzalud. Prva vest koju su doznali porazila ih je: dvorkinja Doroteja je
umrla, a ona je jedina mogla da traži i na đe njihovog sinčića. Ostali
pokušaji, prema tome, nisu mogli da uspeju.

75
 

GLAVA JEDANAESTA

Vodimo pregovore o miru,

a ratove ne ukidamo.
Sokrat

 Aleksandar je kralja Filipa cenio samo kao ratnika, a svaki drugi

razgovor s njim izbegavao. Što je bio stariji, prema ocu je postajao
drskiji, mada se od njega u čio ratnoj veštini. Olimpijadino preziranje
Filipa, nipodaštavanje i grube šale na njegov ra čun uticale su na dečaka.
On je pažljivo slušao oca samo kad je bila re č  o ratnim podvizima,
disciplini i osvaja čkim planovima.
Filip mu je odredio za u čitelja borenja najbolje i najistaknutije
veštake u rukovanju mačem i kopljem, pa je dečak i na tom polju
pokazao uspehe. Iako je imao razloge da se divi sposobnostima svog
oca, pod neprestanim uticajem majke Olimpijade kod de čaka se pojavila
zavist prema Filipovim uspesima.
Jednog dana stiže glasnik u grad Pelu i donese vest da je Filip
uspeo da posle tromesečne opsade osvoji grad Perint, da je zadobio
veliki plen i mnogo robova. Radost obuze sve, osim Aleksandra. On,
mrzovoljno, obrativši se svojim drugovima, re če:
 — Filip će zauzeti sve! Za mene neće ostati ništa! Filota, Harpal,
Nearh, Frigija i Ptolomej zgledaše se i prsnuše u smeh, jer im se činilo
da se dečak šali.
Ali Aleksandar je bio ozbiljan. Harpal mu dobaci:
 — Zar ti je mali svet? Bojiš se da ne ćeš imati šta da osvajaš?
 — Tako je, u pravu si! — potapša ga Aleksandar po ramenu. — 
Moja domovina je ceo svet.
Dečaci se tek sad za čudiše, ali niko se ne nasmeja na ovo
hvalisanje, jer su svi dobro poznavali ćud svog druga.
Niko od njih nije mogao da zna do koje je mere kraljica Olimpijada
kod svoga sina ubila ose ćanje za nacionalnost. A ona je doterala dotle
da je dečak izgubio ljubav prema domovini i na taj na čin stvarala od
njega ličnost spremnu na pustolovine. Tako je Aleksandar od rane
mladosti stekao sposobnost za podvige svake vrste, sklonost ka lutanju i
pohlepnu želju za doživljajima.
Filozof Aristotel nije mogao uticati na karakter de čaka koji je, kao i
76
 

svako obdareno dete, već  bio formiran. Veliki vaspita č  probudio je kod
njega želju da što više dozna i usadio mu ljubav prema nauci i to je sve.

* * *

Jednoga dana ispred dvorske kapije pojavi se neki trgovac s

konjima tvrdeći da je došao po poruci Filipovoj. Zahtevao je od stražara
da ga puste pred kralja. Iza njega je stajao snažan rob i držao za uzdu
nakratko konja vranca, koji je kao besan poigravao.
Stražari se stadoše dogovarati i najposle odlu čiše da trgovca ne
puste u dvorski krug. Jedan od njih ode da obavesti kralja da je trgovac
došao i da nudi konja na prodaju. Crvene nozdrve, kao žeravica krupne
plamene oči i tanke noge ukazivale su na rasnost i plemenitu pasminu
ždrepca. Ćudljiva životinja poigravala je i bo čila se trzaju ći uzdu.
U želji da što pre vidi dobrog konja, kralj Filip žurno pre đe preko
dvorišta i iziđe kroz kapiju u polje. Za njim je išla gomila oficira i vojnika,
s Aleksandar sa svojim drugovima.
Parmenion, stari poznavalac konja, prvi progovori:
 — Ždrebac je odlične pasmine, ali je neupotrebljiv! Njega ne mogu
ukrotiti ni najveštiji jaha či.
Filip je klimaju ći glavom obilazio oko konja i zagledao ga.
 — Šteta... Šteta... — reče. — Retko dobra životinja! Da li ga je ko
 jahao dosad? — upita trgovca.
 — Nije. Ni trenutak ne trpi jahača na sebi. — odgovori ovaj. — Eto,
doveo sam ga ovde jer znam koliki si ti ljubitelj dobrih konja.
 — Ko sme da ga uzjaše? — viknu Filip.
 — Ja! — istupi jedan mlad konjušar, čuveni jahač, koga je kralj
dvaput slao da učestvuje na olimpijskim trkama.
Mladić priđe konju, prihvati uzde i baci se u sedlo. Konj se odmah
stade bacakati, povijati glavu nadole i ritati se nogama. Nekoliko
trenutaka jahač se zadrža na njemu, onda polete uvis i tresnu o zemlju.
Zatim pokušaše još dva vojnika i jedan oficir, ali sva trojica padoše s
konja.
 — Šteta, ovakav ždrebac! — uzviknu Filip.
 — Šteta, šteta! — klimali su glavama prisutni.
 — Sad se, valjda, niko neće ni usuditi da ga uzjaše? — re če kralj.
 — Imali koga?
 — Ima! — začu se iz gomile jedan glas.
Svi se okretoše i pogledaše. Aleksandar je prilazio konju.
 — Ne misliš, valjda, ti da ga uzjašeš? — razroga čenih očiju od čuda
77
 

reče Filip.
 — Ja ću ga uzjahati, — re če Aleksandar prihvatajući uzdu od
trgovca.
Kralj još jednom pokuša da ga odvrati, ali uzalud. Mladi ć  je već
tapšao konja po vratu. Onda, vodaju ći ga oko sebe u krug, okrete mu
glavu prema suncu, jer je primetio da se konj plaši svoje senke. Bacivši
mu se na leđa, ostade neko vreme tako, zatim popustivši uzdu, pusti
konju na volju da krene. Ždrebac najpre po đe korakom, onda se pusti u
najve ći trk preko polja i za čas ga nestade iza šumice, pored jedne
rečice.
Filip je prebledeo od straha i uzbu đenja. Njegovi pratioci uzvikivali
su pljeskajući rukama. Svi pogledi bili su uprti prema šumici. Najposle se
iza okuke pojavi jaha č. Dotera u trku konja pred gomilu ljudi i sjaha.
Oduševljeni poklici pozdraviše konja i jaha ča. Kralj je prekorevao
sina, ali se na njegovom licu video ponos.
 — Mogao si da pogineš! — reče. Mladić mirno odgovori:
 — Zašto da poginem?... Treba znati kako se upravlja konjem. To je
sve.
Kralj Filip preplati ćudljivog konja, a trgovac ode zadovoljan.
Tako je mladi Aleksandar došao do konja i nazvao ga Bukefal.

* * *

Posle nekoliko dana, jedan mladi ć, vodeći konja za uzdu primače se

dvorskoj kapiji. On bez reči predade pismo, papirus privezan vrpcom,
stražaru, baci se na konja i u najve ćem trku odjuri prema šumici i
nestade ga iza nje. Nekoliko časaka docnije Filip je imao pismo u
rukama. On preseče vrpcu, otvori papirus i pročita. Nekoliko oficira, koji
su bili prisutni, primetiše bledilo na licu kraljevom. Filip, savla đujući gnev,
reče:
 — Moja privatna stvar... Ovo se vas ne tiče...
Rekavši to ode u Olimpijadinu odaju.
Kraljica ga do čeka bujicom reči:
 — Šta hoćeš? Šta tražiš ovde? Nemaš ti sa mnom ništa! Otkako
sam se udala za tebe i napustila Epir, nikakvo dobro nisam videla!...
Ponašaš se kao pravi bezbožnik: ubio si mi pitona posve ćenog Dionisu...
 — On je bio besmrtan! — dobaci Filip.
 — Ubio si ga varvarine!... Oskrnavio si svetinju...
 — I ti si svetinja i besmrtna! — dodade opet Filip.
 — Ja od tebe ne tražim ništa! Pusti me da se vratim u Epir i da tamo
78
 

živim pristojnim životom... Zašto si došao u moju odaju? Šta ho ćeš?

Filip sede za sto.
 — Hteo sam da te pitam, — poče, — od koga potiče ona priča da je
Zevs tvoj muž, a šta sam ja onda?
Kralj je pogleda pravo u o či.
 — Kakva pri ča, kakav Zevs? — žmirnu Olimpijada. — Ne znam ja o
tome ništa!
 — Ne znaš?... Godinama se iza mojih le đa govori da ja nisam
Aleksandrov otac, a ti, eto, ne znaš o tome ništa!
 — Kakav si ti vladar kad dopuštaš da se takve stvari o tebi pričaju?
 — Ne o meni, nego o tebi! — dobaci kralj.
 — Odseci glavu jednom od tih spletkara i bi će kraj svim pričama!
Uostalom, ko ti je to rekao?
 — Lekar Filton, koga si prodala kao roba.
 — Gde je on? — planu kraljica.
 — To nije važno... Evo ti njegov papirus. Danas sam ga dobio...
 — Ko je to doneo?
 — To nije važno... čitaj... Kraljica dohvati papirus i po če da čita:
Pozdrav Filipu sinu Aminte, kralju Makedonije, od Filtona, sina
Dodorova, lekara u Tebi.
Kralju Filipe, pišem ti kao slobodan čovek iz slobodne zemlje
Beotije. Tvoja žena me je prodala kao roba, jer sam se usudio da kažem
da si ti otac naslednika makedonskog prestola. Ona tvrdi da je otac
deteta Zevs! Molim te, pogledaj i izvidi da taj Zevs nije slu čajno tvoj oficir 
Klitandar, glavni pomaga č u zločinstvima kraljice Olimpijade".
 — Šta kažeš na ovo? — upita kralj. Olimpijada se prezrivo
osmehnu:
 — Kleveta. Lekara sam bacila u tamnicu i prodala kao roba, jer je
bio Demostenov uhoda...
 — Je l'? — nasmeja se kralj. Što mi to ranije nisi rekla.
 — Rekla sam, ti si to zaboravio!
 — Zaboravio! Veličanstven izgovor! Divno, uzvišeno, krasno!...
Uostalom, imam da ti saopštim nešto šta je važnije.
 — Važnije? — začudi se kraljica.
 — Važnije... Oženiću se...
 — Ti? Zašto?
 — Zato što po pravu kraljevi mogu da uzmu i drugu ženu.
Olimpijada preblede od besa:
 — Ja ti to pravo neću uskratiti. Sad idi, varvarine... Udalji se iz moje
odaje.
Filip joj okrete le đa i pođe vratima, ali se priseti i dobaci:
 — Bilo bi dobro da se spremiš i što pre otputuješ u Epir. To je ina če
tvoja davnašnja želja!
79
 

* * *

Filip se po drugi put oženio 45  kad je Aleksandru bilo šesnaest

godina. Svadbena svečanost priređena je u hramu, a gozba u lovačkoj
dvorani. Nevesta je bila Makedonka Kleopatra, mlada i lepa. Pri čalo se
da je kralj Filip bio u nju strasno zaljubljen.
Gozba je počela zdravicama. Nazdravljalo se kralju, novoj kraljici i
njihovom budućem potomstvu. I Atalu, ujaku nevestinom, koji je
odnegovao tako lepu devojku.
Za to vreme Olimpijada, koja nije otputovala u Epir, bila je u svojoj
odaji s nekoliko dvorkinja i prizivala duhove donjeg sveta, mole ći ih da
razore novi brak. Kraljica je zakletvama, čaranjem i bacanjem čini
proklinjala kralja i njegovu nevestu, obe ćavajući Hekati i Ernijama 46
velike zavete, ako joj pomognu da izvrši osvetu. U nastupu besa i
verskog zanosa Olimpijada stavi u jednu divnu kutiju razdraženu kobru i
po robu je posla nevesti na dar.
Mladi rob, ne znajući šta nosi u kutiji, pojavi se nasmejana lica u
lovačkoj dvorani, pri đe Kleopatri, kleče na levo koleno i, pružaju ći joj
kutiju, reče:
 — Prelepa i presvetla kraljice, primi ovaj poklon od nepoznatog
darodavca koji te obožava!
 — Ko je to poslao? — upita Filip.
 — Naređeno mi je da održim njegovo ime u tajnosti! Kleopatra,
blaga i nasmešena, uze kutiju i stade drešiti vrpcu.
 — Stoj! — viknu kralj, prislonivši uho na kutiju.
U dvorani nastade tišina. Sve o či bile su uprte u kralja. Filip uze
kutiju i pri đe ognjištu.
 — Sumnjivim poklonima od nepoznatih darodavaca ovde je mesto!
Kralj baci kutiju u vatru. Uskoro se začu pištanje zmije. Iz nagorele
kutije njeno telo ispade i sklup ča se na žaru cvr čeći.
Filip priđe robu:
 — Sad ne moraš da pominješ ime „plemenitog darodavca"! — re če.
 — Svi znamo ko je. A tebi za ljubaznost i dobru volju evo napojnice.
Kralj ga tresnu pesnicom po sred usta. Mladi ć pade. Filip se obrati
zvanicama:
 — Ispijmo pehar u zdravlje nove kraljice! Aleksandar je sedeo za
stolom mrzovoljan i utu čen. Obrativši se Ptolomeju, koji je bio pored
njega, reče:
 — Užas me hvata kad pomislim u kakvoj sam sredini odrastao!...
80
 

Imaju pravo Atinjani. Varvarska je ovo zemlja, a mi smo podivljala rulja.

Poznavaju ći dobro podmuklost svoje majke i naprasitost Filipovu,
mladić kao da je predose ćao da se sprema zlo.
Atal, nevestin ujak, nazdravi polupijan, ustade i, drže ći pehar poče
zdravicu:
 — Kralju Filipe, i svi časni i pošteni u ovom skupu, čujte...
Galama se utiša. Svi prisutni smatrali su da zdravica uz pun pehar 
ide pravo u srce bogova. Nevesta, još pod utiskom onoga što se
dogodilo, sedela je bleda i suznih o čiju. Filip je ve ć pijan, pokušavao da
peva Međutim, Atal produži:
 — Neka je slava Aleksandru, dedi našega kralja, neka je slava i
Aminti, ocu našega kralja, i slava kralju Filipu i njegovoj novoj nevesti,
kraljici Makedonije... Ona će mu roditi pravog naslednika prestola!...
 — A šta sam onda ja, nakazo varvarska! — viknu Aleksandar i
zavitla pehar na govornika.
U dvorani najpre nastade galama, a onda se sve stiša. Iz Atalove
glave tekla je krv, ali na to niko ne obrati pažnju. Svi su gledali u kralja.
Filip, kolutajući očima i stežući vilice od besa, ustade, trže ma č  i pođe
prema sinu. Niko se ne usudi da mu prepre či put. Pogledi preneraženih
ljudi ukrštali su se, a uzvici zaprepaš ćenja izbiše u dvorani.
Filip, povodeći se od pijanstva i besa, spota če se o jednu klupu i
pade. Mnogi potr čaše da ga podignu, a Aleksandar se grohotom
nasmeja:
 — Ljudi! Pogledajte toga kralja koji ne može da napravi ni pet
koraka a sprema se da napadne Persijsko carstvo!
Rekavši to, mladić žurnim korakom ode iz dvorane.

* * *

Sutradan Aleksandar otputova u Iliriju ne pozdravivši se sa ocem, a

Olimpijada u Epir, proklinju ći kralja i njegovu nevestu. Navaljivanje
prijatelja da Filip uti če na njih i zadrži ih na dvoru bilo je uzaludno.
Nekoliko meseci posle ovoga do đe u grad Pelu Demarat iz Korinta
da poseti svog prijatelja Filipa. Pošto se srda čno pozdraviše i sedoše za
sto, kralj se stade raspitivati kako je stanje u Heladi i da li postoji sloga
između Helena.
 — Stidi se, kralju Filipe, — re če gost. — Svoju si kuću rasturio, a
brineš se šta se doga đa u tuđoj zemlji.
Na navaljivanje Demarata i drugih prijatelja kralj popusti i posla ljude
da iz Ilirije dovedu Aleksandra. U znak pomirenja Filip dade sinu državni
81
 

pečat i upravu nad Makedonijom, a on diže vojsku i napade na grad

Bizant u Propontidi.
Međutim dok je Demosten svojim vatrenim govorima raspaljivao
Helene protiv Filipa, do đe do punog izraza ideja o velikom carstvu
 jedinstvenom i sređenom. i o jednom vladaru koji bi varvarima u Aziji
nametnuo helensku kulturu. Čuveni besednik Isokrat 47  stade u svojim
govorima Isticati nužnu potrebu o opštem prijateljstvu me đu Helenima,
naglašavajući da se samo tako varvari iz Azije mogu savladati. Stari
besednik zamišljao je da pod jednim vojskovo đom, sposobnim i
odlučnim, cela Helada zarati protiv Persije. Taj vo đa svakako treba da
bude kralj Filip.
Isokrat je govorio narodu:
 — Persijskom caru najmilije je gledati kako se mi ovde izme đu sebe
svađamo i bijemo. On nas s punim pravom prezire, jer je postigao ono
što njegovim precima nije pošlo za rukom. Uspeo je da nas zavadi i da u
svojoj vojsci ima helenske najamnike, koji će mu dobro poslužiti u ratu
protiv nas. Na taj način on je sve helenske gradove stavio pod svoju
vlast, pa jedne ruši, a drugima zida utvr đenja. Zar mu je potrebno da
svoju vojsku prebacuje ovamo, kad Heleni rade baš ono što njemu godi i
što mu ide u prilog?... Persijskom caru nikad nije dosta: on jedno ima, za
drugo se priprema da otme, a tre će vreba. Tako i mora biti, jer je to
čovek koji se više raduje tu đem zlu nego svom dobru!... A šta mi izme đu
sebe radimo? Vodimo pregovore a ratove ne ukidamo ve ć ih odgađamo
do prve prilike kad ćemo jedni drugima, po staroj navici, staviti ma č pod
grlo. Ratujući između sebe, svesno bacamo svoj narod u bedu! Ne ćemo
mi uživati blagodeti mira, dokle varvare ne savladamo! Zbog toga treba
što pre odavde da prenesemo rat u Aziju i svoje borbeno iskustvo
okrenemo protiv varvara.
Ovaj govor izazva pometnju među Helenima. Jedni se vatreno
opredeliše za Filipa i njegovo prijateljstvo, a drugi podsticani
Demostenovim govorima, stoje ći pod oružjem, uporno su zahtevali da se
sukobe s Makedoncima i da ih isteraju iz Helade. Atina je bila vo đ  i
glavni pokretač za sve koji su želeli obračun s kraljem Filipom.
Do obračuna je i došlo. Helenska i makedonska vojska na đoše se
kod grada Heroneje u Beotiji. 48
Bitka je bila strahovita. Heleni su se borili kao da su predose ćali da
 je došao presudan trenutak u njihovoj istoriji. Makedonci su, odavno
kivni što im se ometa put u Aziju i pohod na Persijsko carstvo, napadali
žestoko. U toku bitke dugo se nije moglo oceniti na čijoj će strani biti
pobeda. Mladi Aleksandar, kome je otac poverio komandu nad konjicom
 jurio je po bojištu na vatrenom konju i uletao u gomile neprijatelja,
ostavljao za sobom gomile leševa i probijao se sve dalje. Za njim, kao
mladi lavovi, nadirali su Filota, Ptolomej, Frigija, Nikanor i Klit, crnpurasti
82
 

mladić, sin Dropidov, stasit i sr čan ratnik.

Među Helenima istače se junaštvom Didimah, strašan borac na
maču i koplju. On se u nekoliko mahova probi kroz makedonski borbeni
red, stvarajući prolaz svojim drugovima, koji su ga u stopu pratili. Desno i
levo od njega pustošili su lekar Filton i Prokles, atleta iz Tebe. Njima su
štitili bokove, Pintija, Kales, Nikanor i Diota, sad ve ć svi zreli ljudi.
Didimah iz Argolide, vode ći četu izvrsnih boraca, uništavao je sve
ispred sebe. On napade istaknutog Filipovog megdandžiju Piteja.
Skolivši ga mačem, jednim udarcem odse če mu glavu. Onda jurnu na
Boza, ratnika čuvenog po snazi i veštini u borenju kopljem. Makedonac,
praveći krugove oko protivnika, iskosa hitnu koplje pravo u slabinu
protivnika, ali Didimah podbaci metalni štit, pa, ublaživši udarac, skrete
pravac koplju. Onda Argoli đanin napade Boza, izbi mu ma č  iz ruke i
probode ga na mestu gde se završava oklop. Argoli đani jurnuše u
njegovu četu i gotovo je svu isekoše.
Daoh Tesalac, na čelu jedne dilotije dobrovoljaca iz Takije probijao
se prema Didimahu. Tra čani, divlji borci, vešto odbijaju ći napade,
zadavali su gotovo uvek smrtonosne udarce. Atinjani ih zasuše strelama,
ali oni, svi u oklopima i sa šlemovima na glavi, zaklanjaju ći se okruglim
štitovima, odoleše. Daoh ubi Granika, čuvenog ratnika iz Plateje, bliskog
rođaka slavnog Pelopide. Onda zase če mačem po vratu Alkamina, sina
Drijantova i odse če ruku Mesapi iz Eubeje. Tra čani, dobrovoljci, kao
strašni žeteoci nadirali su kroz ubojni red Helena, komadali ga i rasturali.
Filton, boreći se u gomili Tebanaca, ugleda Daoha. Pintija i Kales,
odapinjući strele, išli su pred njim. Prokles, atleta i Nikanor, s grupom
Platejaca, bili su iza njih. Lekar odlu či da napadne Daoha. Odbacivši
koplje, trže mač iz korica i jurnu na Makedonca. Ali toga trenutka oseti
da ga neko uhvati za vrat i zaustavi u mestu.
 — Stoj! — viknu Prokles. — To je Filipov oficir koji me je bacio u
tamnicu... Sad je vreme da mu se osvetim... Diota, polazi za mnom...
Uhvatićemo ga živa...
Bivši Filipov konjušar po đe za njim drešeći konopac koji mu je bio
omotan oko struka.
Ali Tračani, kao čopor vukova, skoliše atletu. Braneći se kopljem i
mačem, Prokles upade posred gomile. Diota usput obori tri napada ča
sve s probijenom butinom. Filton pritr ča u pomoć  atleti i žestoka borba
poče.
Prokles, boreći se kao mahnit, dopre do Daoha. Makedonac ga
ugleda i stuknu. Taj trenutak iskoristi Diota i nabaci ratniku zamku na
vrat. Prokles mu ote konopac iz ruku i, vuku ći Daoha po zemlji, izvu če
ga iz bitke. Diota potr ča za njim.
Na stotinak koraka od mesta gde se vodila borba, strašni Tebanac
stade ispod jednog hrasta:
83
 

 — Obesićemo ga! — reče pokazujući na granu koja je bila najniža.

 — Penji se, Diota!
Konjušar pljunu u šake, uspuza se uz debelo stablo i prihvati
konopac. Atleta podiže poluonesveš ćenog Makedonca i kad oseti da se
konopac zateže, pusti ga. Daoh se stade gr čiti i koprcati.
Međutim, gomila ratnika iz garde „kraljevih pratilaca", gone ći ispred
sebe razbijene Atinjane, nalete na hrast. Bacivši se na atletu, gotovo ga
zgnje čiše svojim mnoštvom. Za to vreme drugi presekoše konopac, ali
Daoh je već bio mrtav. Diota, da ga ne bi ubili strelama i kopljima, sko či
s drveta i predade se.
Međutim, Filton podviknu svojima i pojuri prema hrastu. Didimah sa
Argoli đanima poteče za njima. Nekoliko stotina Helena po češe nanovo
bitku. Probivši se do atlete Filton oslobodi i njega i Diotu. Klempavi
Tesalac odmah dohvati jedan ma č sa zemlje i ulete u borbu, a Proklesa,
krvavog i isprebijanog, odvedoše Kales i Pintija.
Filipova falanga borila se u centru bitke protiv tebanske kose
falange. Ratnici tobe strane tukli su se postojano. Tebanci su kao lesi
padali, ali robovi iza njih popunjavali su praznine i, bore ći se na leševima
svojih drugova, odolevali jurišima Makedonaca, nanose ći im osetne
gubitke. Koji put bi se izme đu helenskih redova izdvojila grupa boraca i,
žestoko napadajući, prodrla u Filipovu falangu.
Rasteravši Makedonce u borbi, Didimah i Filton s preostalim
ratnicima dočepaše se konja koji su po bojištu jurili bez jaha ča, udariše u
bok Filipove falange.
Makedonci se pokolebaše. Njihova neodlu čna odbrana dade još
više hrabrosti napada čima. Ratnici iz Argolide sabiše se kao klin usred
falange.
Didimah ubi nekoliko makedonskih hoplita 49 i napade jednog ilirskog
oficira, dobrovoljca. Filton zadaju ći brze udarce, izranjavi i obori četiri
protivnika i ukrsti mač s petim. Argoliđani, u želji da ne ostanu za njima,
tukli su se kao po komandi.
Demosten, boreći se među Atinjanima, ugleda prolom u
makedonskoj falangi i razvika se iz sveg glasa:
 — Napred, Heleni!... [oš malo snage i hrabrosti i pobeda je naša.
Atinski ratnici hrpimice jurnuše u prolomljene makedonske redove.
Međutim, kralj Filip napusti čelo falange, pa jureći na besnom konju
dopade do toga mesta. Za njim gomila konjanika iz garde „kraljevih
pratilaca", derući se, upade tako silovito u mesto borbe da se svi ratnici
izmešaše. Tiskaju ći jedni druge i ne mogu ći da izmahuju oružjem, ratnici
su se boli noževima i tukli pesnicama, hvatali jedni druge i svla čili s
konja. Pešaci, zbijeni i sami u gomilu, pobacaše koplja i potrgoše
mačeve i noževe.
Međutim, Didimah i FiIton, prodrevši ve ć  do sredine falange,
84
 

raskr čiše prostor i stadoše se boriti s više reda. Mnogi makedonski borci

ustuknuše ispred njih. Tada se iz grupe „kraljevih pratilaca" izdvoji jedan
stasit mladić, krupnih očiju i kosmatih obrva, i stade vikati:
 — Sklanjaj te se!... Mesta!... Ja ću se ogledati s njima.
 — Klit, sin Dropidov!... Crni Klit, najmlađi u gardi „kraljevih
pratilaca"... Sklanjajte se... — zavikaše neki.
Didimah odmah kidisa na Klita. Njegov ma č munjevito sevnu i spusti
se. Mladić podbaci štit i izdrža udarac. Onda nastade nejednaka borba.
Didimah, prekaljeni ratnik, vitlao je ma čem, udarao i zadavao udarce
takvom brzinom da je prisutne hvatala vrtoglavica. Svi prestadoše da se
bore i upreše poglede u dva ratnika. Zaboravivši na bitku, iskola čenih
očiju i razjapljenih usta od uzbu đenja, tapkali su nestrpljivo u mestu,
gledajući megdan, ne obazirući se što su konji, podskakuju ći i ritajući se,
kvarili oba bojna reda.
 — Umrećeš! — viknu Didimah zadavši jedan strahovit bod.
 — U slavu kralja Filipa! — odvrati mladi ć i podbaci štit.
Helenski borac ne stiže da izvu če mač iz štita koji je probio, a Klit
mu svojini mačem probode slabinu — Didimah kriknu i pade s konja.
Pokliči Makedonaca i preneraženi glasovi Helena odjeknuše na
bojnom polju.
 — Dosta je bilo pozorišta! Udrite! — dreknu Filip jurnuvši konjem u
gomilu neprijatelja bodu ći i komadajući koga dohvati. Argoli đani, besni
zbog smrti svoga vođe, tukli su se dok svi ne popadaše mrtvi ili ranjeni.
Filton se sa svojom grupom boraca probi kroz obru č  neprijatelja i
naže u bekstvo. Za njim su tr čali Atinjani, a ispred njih Demosten, bacivši
svoj štit na kome je pisalo zlatnim slovima „S dobrom sre ćom".
Toga trenutka dopreše glasovi od centra bitke: Aleksandrova
konjica razbila je tebansku kosu falangu.
Bitka se privodila kraju. Potu čeni i razbijeni Heleni bežali su na sve
strane, a razjareni makedonski ratnici gonili su ih po polju kao divlja č.
Predveče sunce obasja strahovit prizor: gomile leševa ljudskih i
konjskih prekrile su bojno polje. Jauci ranjenika mešali su se s
vrištanjem konja, koji su bez jaha ča jurili po bojištu. Zadah krvi i znoja i
sitna prašina otežavali su disanje. Iz daleka su dopirali glasovi truba koji
su tebanske ratnike pozivali da se povuku prema mo čvarama jezera
Kopaide.
U šatoru makedonskog kralja ratnici su proslavljali pobedu. Vino se
iz mešina točilo bez mere i gromka pesma prolamala je no ćnu tišinu.
Kad se mesec pojavi i obasja bojno polje, kralj Filip izi đe iz šatora i,
povodeći se, pođe između leševa. Pijani kralj, oseti radost pobede, dizao
 je ruke prema nebu i podvriskivao. Igraju ći i pocupkuju ći među leševima,
Filip je pevao: „Ovo je želeo Demosten, sin Demostenov".
Parmenion mu pri đe i uhvati ga za ruku.
85
 

 — Kralju, — reče, — ovo nije mesto za igranje i pevanje. To bogovi

ne dopuštaju.
Filip ga pogleda i uhvati se za glavu:
 — Jeste! — reče. — Ovo je hteo Demosten i uspeo je! Nisam
mogao da ga pobedim!...
 — Ali pobedio si njegove ratnike!
 — I njegove i svoje! Pogledaj šta se napravilo zbog inata jednog
 jedinog čoveka! — reče Filip pružaju ći ruke. — I čemu sve to?... Ovo nije
način za pomirenje... Sad će tek nastati borbe...
 — S pobeđenima postupaj blago i pridobi ćeš ih. To je prava
pobeda...
 — Prava pobeda? — jeknu kralj. — Nad Helenima je nikad ne ću
postići, ta to su demoni!
Izdaleka se čula truba. Filip uhvati druga za mišicu i, gledaju ći
prema istoku, reče:
 — Čuješ li trubu? To se Tebanci dozivaju... Poznajem dobro taj
znak... I nemoj se iznenaditi ako još no ćas napadnu. Tebanske tvrde
glave... Sve ih treba odse ći.
Filip škrgutnu zubima. Njegov zamagljeni pogled nanovo po če da
bludi po bojištu.

86
 

GLAVA DVANAESTA

Savetnik govori pre,

a klevetnik posle događ aja.
Demosten

Razbijena tebanska vojska povla čila se prema jezeru Kopaidi. U

toku noći i narednog dana iskupilo se na obali oko četiri hiljade ratnika.
Neki su bili sačuvali štit i mač, pa čak i koplje. Postavivši privremeni
logor pored jezera, Beoćani su se izležavali na travi, odmarali se i
prepričavali podvige iz bitke. Me đu njima bilo je i ranjenih. Oni su se
uzajamno previjali, ispirali rane hladnom vodom i mazali ih mastima.
Oficiri i zapovednici manjih odreda govorili su ratnicima da još nije sve
izgubljeno i da tek predstoje borbe s Makedoncima. Neki su vikali da
treba smesta poći na neprijatelja i napasti ga kad se ne nada.
Ali, mada su se duhovi razdražili i raspalili na osvetu, ipak nije bilo
dovoljno odlu čnosti da se nanovo pođe u bitku. Ratnici su grdili
Makedonce, ali su se razilazili i u manjim grupama odlazili svojim
kućama.
Lekar Filton, Diota, Kales, Pintija i Nikanor, svi na konjima, ne
osvr ćući se na vatrene reči vođa, iste noći pođoše prema Tebi i sutradan
u podne već su bili u gradu.
Glikera, usplahirena, baci se Filtonu u zagrljaj.
 — Čula sam već... Bitka je izgubljena... — jecala je žena. — Ali
borićemo se dalje... Sveti ćemo se...
U toku godina Glikera je ostala bez roditelja i živela je u prostranoj
kući okruženoj lepom baštom. Pored nje su bile dve robinje i starac
Nikija, koga je još Filtonov ded kupio kao rop če. Odan lekarevoj porodici,
Nikija je, prerušen u prosjaka, nekoliko puta odlazio u grad Pelu i
raspitivao se o izgubljenom de čaku. Uzalud. Ništa nije doznao.
 — Treba se svetiti! — govorio je starac Glikeri. — Osvetićemo se za
sva čuda koja ste propatili ti i tvoj muž.
Međutim, pogodan trenutak nikako nije dolazio. Bitka kod Heroneje
izgubljena je, a činilo se da su i mogu ćnosti za osvetu sasvim iščezle.
Istog dana uveče iskupiše se u lekarevoj ku ći ratnici, njih petnaest,
sve ogledani borci i zakleti neprijatelji kralja Filipa i Makedonaca. Filton
ih pozdravi dobrodošlicom, a Glikera ispred svakog stavi tanjir s
87
 

komadom pečenog svinjskog mesa, hlepčić i pehar pun vina.

Kad se ratnici založiše i isprazniše pehare, Filton se obrati Glikeri:
 — Sad naspi još jednom. Kad popijemo, ispi ćemo i po treći pehar 
za dobru sreću i početak našeg rada. Bogovi su s nama!
Potom se obrati prisutnima:
 — Iskupila nas je zajednička želja da se borimo za domovinu i da
svetimo lične nepravde koje smo pretrpeli od Filipa i njegovih varvara.
Među nama se nalaze i četiri ratnika iz svete čete,50 koji su se zakleli da
će umreti za otadžbinu. Isto tako ovde vidimo jednog mladog
Makedonca, Pausaniju, koga je nevolja naterala da pobegne iz svoje
zemlje, ne mogući da podnosi uvrede kralja Filipa. S mukom je uspeo da
se iščupa iz varvarskih kandži dve kraljice i jednog obesnog kralja.
Nepravde koje je podneo dovoljna su potvrda da će Pausanija pomoći
našu pravednu osvetu.
Filton zastade, pogleda prisutne i dodade:
 — Da li neko od vas misli da bi nas mladi ć mogao izdati? Svi ratnici
su ćutali. Najposle Diota progovori.
 — Izdati!... Pa neka izda! To nije važno... Svaki od nas odlučio je da
se sveti i na tom poslu će umreti. Prema tome, ko misli na izdaju neće
nam naneti nikakvu štetu...
Pausanija je mesec dana ranije prebegao iz Makedonije u Plateju. S
Filtonom ga je doveo u vezu atleta Prokles. Mladi ć nije učestvovao u bici
kod Heroneje, jer njegova želja za osvetom kretala se samo oko kralja
Filipa i njegove najbliže okoline.
 — Moj mač uperen je samo u srce tirana, — govorio je mladi ć. — 
Nikad se ne ću boriti protiv svog naroda i nijedan Makedonac ne će reći
da je Pausanija izrod!...
Mladić  je bio omalen rastom. Izgledao je lenj i mlitav. Iz njegovih
crnih očiju izbijala je melanholija i dremljivost.
 — Od ovog dremljivka nikakve koristi ne ćemo imati! — šapnu Diota
Nikanoru.
 — Filton valjda zna zašto ga je pozvao, — nasmeši se bivši rob.
 — Pekli su rai leđa i čupali nokte; gnječili mi glavu između dva
kamena, — reče Pausanija mirnim tonom, kao da sve to nema nikakve
veze s njim.
 — Zašto?... Šta si im učinio?...
 — Kralj Filip će iskupiti moje muke... Optužili su me da sam
tribalskom kralju Sirmu rekao s koje strane će ga Per dika napasti. Taj
kralj se povukao blagovremeno, namamio Makedonce u tesnac i
potukao ih... Učestvovao sam i ja u toj bici. Tribali su me zarobili. Kod
njih sam bio u ropstvu četiri dana, pobegao sam i vratio se svojima.
Onda me Kalidanet optuži kralju Filipu da sam izdajnik i mu čenje je
počelo.
88
 

 — Kako si se izvukao? — upita Kales.

 — Spasla me kraljica Olimpijada, jer sam joj obe ćao i zakleo se da
ću ubiti Kleopatru, drugu ženu Filipovu, i njeno dete... Pomogla mi je da
pobegnem, i evo me kod vas.
Filton mu se obrati:
 — Skupili smo se ovde na dogovor, jer svaki od nas ima ponekog
među Makedoncima koga namerava da ubije... Koga ćeš ti ubiti?
 — Kralja Filipa!
 — Oho!... — viknu Diota. Ostali se nasmejaše.
 — Ili Daoha, Parmeniona, Perdiku, Klitandra i svakog drugog oficira
iz garde „kraljevih pratilaca"...
 — Daoh je prekjuče ubijen, — re če Diota. — U toku bitke uhvatili
smo ga Prokles i ja i obesili.
 — Onda jedan manje, — blago se nasmeši Pausanija. Četiri
Tebanca iz „svete čete" rekoše da će ubiti svakoga
ko je Makedonac ili ko radi za njih.
 — Oni će sad dovesti svoje posade u naše gradove — re če jedan i
ubijaćemo ih...
Glikera, sevajući očima, dodade:
 — Ubijati mu čki: na spavanju, noću na ulici, sa čekivati iza uglova...
Otrov i nož... To je naše oružje.
 — Trovaćemo bunare! — dodade Diota.
 — Ne! — preseče Filton. — Bunare ne ćemo zatrovati. To bi bilo
podlo.
 — Zar ima išta podlije nego nevinog čoveka vezati za direk i mlatiti
ga kao besno pseto! — škrgutnu zubima bivši konjušar.
Filton ga odmeri pogledom i tiho, naglašavaju ći svaku reč, dodade:
 — Svi smo se zaverili na osvetu, ali glavni zapovednik sam ja!... Ko
neće da sluša moja nare đenja, može da ide. Niko ga ne će zadržavati.
Klempavi konjušar progun đa nešto sebi u bradu i u ćuta Na predlog
lekareve žene ratnici napraviše spisak istaknutih Makedonaca koje treba
ubiti. Pročitavši ga nekoliko puta, zaverenici potvrdiše da su zapamtili
svako ime. Onda povadiše ma čeve, ukrstiše ih i izliše vodu na njih.
Zakletva je bila u činjena.

* * *

Posle bitke kod Heroneje u Atini nastade zaprepaš ćenje. Udarac je

bio silovit i svima se činilo da je od presudnog zna čaja za celu Heladu.
Ljudi i žene s užasom su o čekivali makedonsku vojsku. Svi su bili
89
 

uvereni da će Filip odmah okupirati Atinu i Beotiju i svuda zavesti svoje

posade. Strepeći, Atinjani su očekivali odmazdu, jer, kao pokreta či rata,
nisu se ničem boljem mogli nadati. Po celoj Atini trgovi su bili ispunjeni
masom sveta. Ljudi su se bojažljivo zgledali i došaptavali o čekujući od
stratega51  bilo kakvu utešnu reč. Hramovi su bili puni žena, staraca i
dece. Žrtvenici su se pušili od krvi zaklanih životinja. Mnogi su prizivali
bogove obećavajući zavete, ako iznesu živu glavu iz nevolje koja ih je
snašla.
U takvom stanju Eshin i njegove pristalice stadoše podbadati narod
protiv Demostena govoreći da je on jedini kriv za ovu nesre ću.
 — On je bacio štit i pobegao iz bitke! — govorili su. — Celog veka
glumio je ulogu rodoljuba sve dok nije napravio tragediju i uvalio u bedu
celu Heladu!
Eshin podnese tužbu narodnoj skupštini protiv Demostena, traže ći
najstrožu kaznu.
Ljudi su se u čudu pitali čemu ta komedija, kad je ionako sve
propalo.
 — Tužba nije potrebna, — govorili su građani. — Demosten je kriv i
treba ga ubiti bez suda.
 — A kako bi se i mogao braniti kad je njegova krivica jasna? — 
govorili su drugi. — Nema smisla ni da pokušava da se pravda.
Neki su nagovarali pritane 52  da se okane optužbe i da ne dozvole
govorniku da se brani, što se kosilo s demokratskim slobodama koje su
oduvek vladale u Atini.
Kad se Demosten pojavi na govornici, iz hiljadu grla za čuše se
protesti. Zviždanje, besni povici, kletve i psovke odjekivale su na trgu.
Nekoliko stratega pokušavali su da umire masu. Uzalud. Ljudi su sa
stegnutim pesnicama i izobli čenih lica od srdžbe zahtevali smrtnu kaznu
za optuženog.
Najstariji među starešinama, mašući rukama i vičući na sav glas,
umiri svetinu:
 — Kakva vas je ludost spopala, gra đani! Po atinskim zakonima
svako ima pravo da se brani. Pustite optuženog neka kaže svoju re č da
bi sudije mogle izre ći presudu!
Kad se galama utiša, Demosten progovori:
 — Atinski građani, setite se kakvo je bilo stanje u našoj zemlji kad je
Filip upao u Elateju... Jedne ve čeri stiže glasnik na premorenom konju i
donese vest da je Elateja zauzeta. Dok je državni savet raspravljao o
tom slučaju, narod je tražio da se hitno donese odluka šta nam valja
raditi. Državni vikač  stade pitati i bezbroj puta ponavljati „Ko ho će da
govori?"... Ko želi da besedi?"... Uzalud. Niko se ne javi! Stratezi, pritani
i svi besednici bili su zamukli, premda su dobro znali da kroz vika ča zove
otadžbina... Svi vi, atinski gra đani, svakako ste želeli da se država
90
 

spase, ali niko se ne javi za re č... Daleko sam od toga da nekoga za to

osuđujem. Ali se nameće pitanje zašto se tada niko od vas ne usudi da
progovori? Na to pitanje i ne tražim odgovor, jer znam da je tada na
govornicu mogao stati samo čovek koji dobro čita kralja Filipa i njegove
namere. To ste znali i vi, a ko nije znao, makar bio i najve ći rodoljub, nije
mogao pogoditi šta treba preduzeti protiv čoveka koji je i lav i lisica.
 — Kad sam video da niko od vas ne traži reč, a moralo se u takvoj
prilici govoriti, javio sam se ja... Se ćam se da sam tada rekao kako
pouzdano znam da kralj Filip podmi ćuje Tebance i da je neke pridobio
za sebe, i da mi, ako odbacimo tebansko prijateljstvo, guramo i ostale
pravo u ruke Filipove. Rekao sam da prepredeni Makedonac ništa bolje
od toga ne može poželeti. Onda sam govorio da svi treba da se borimo
za Tebance, jer na taj način branimo i sebe. Tada ste vi prihvatili moj
savet i bez reči pristupili delu... Čini mi se da je obavezna dužnost
svakog građanina tada bila da iznese pred sve ako zna štogod bolje, a
ne da pravi izlišne zamerke... Niko, dakle, nije bio protiv mojih saveta.
Svi ste se složili sa mnom. A posle toga po čele su klevete. Jer, pazite,
atinski građani... Savetnik govori onda kad je potrebno, pre doga đaja, a
klevetnik posle, kad ve ć nastane nesreća. Za svakoga kome je stalo do
otadžbine onda je bio pravi trenutak kad treba govoriti i savetovati! A
sad?... Oni koji su onda ćutali, sada govore i napadaju… Oni nisu ništa
drugo do klevetnici!... Ja i sad, posle ovog strahovitog poraza, pozivam
svakoga da kaže šta se moglo bolje u činiti od onoga što sam ja
savetovao? Ne mislite valjda da bi bilo najpametnije da smo s konopcem
oko vrata otišli kralju Filipu i uzviknuli: „Živela sloboda!" Moj predlog je
bio jedini, pa se nije moglo ni birati. A ko od vas, gra đani, ne bi izabrao
ono što je najbolje i najkorisnije za otadžbinu?... Nije ni mogao izabrati ni
onda, pre bitke, ni sad, posle bitke, jer nema šta da se bira... Ako u ovoj
zemlji klevetnici budu imali glavnu re č, ne verujem da će i ubuduće
koristiti otadžbini.
 — A ti, Eshine, kad umeš tako ubedljivo da optužuješ drugoga, reci
bar sad da li si onda i jednu reč progovorio? Kad onda nisi imao šta da
kažeš, a ti bar sad navedi: koji sam savet ili koju drugu zgodnu priliku
propustio što bi bilo korisno za našu otadžbinu? Pomeni bar jedno moje
delo koje bi, po tvom mišljenju, bilo štetno za naše sugra đane?
 — Ali o onome što je prošlo ne treba se savetovati. Savetodavci se
zahtevaju za sadašnjost i budućnost. To je svakome jasno. Prema tome,
ne podiži viku o onome što se dogodilo! Ne pripisuj u greh meni što je
kralj Filip odneo pobedu, jer odluka o ishodu bitke nije u mojim, nego u
rukama besmrtnih bogova. Vas, atinski gra đani, pozivam da prona đete:
šta ja to dosad nisam u činio časno i šta nisam izvršio savesno prema
svojoj snazi, pa me tek onda optužujte!
 — Na kraju, atinski građani, Eshin u svom klevetni čkom poslu ide
91
 

toliko daleko da tvrdi da sve ono što je dobro ispalo treba pripisati
srećnim okolnostima, a za sve što je nepovoljno da sam kriv ja! Može li
biti većeg i podlijeg klevetnika?!
Takvim i sli čnim rečima Demosten zasu tužioca, stratege, pritane i
atinske građane.
Posle toga optužba je odba čena, Demosten oslobo đen, a Eshin sa
svojim pristalicama ismejan.

* * *

U četrdeset sedmoj godini života kralj Filip je postigao pun uspeh:

svi njegovi planovi ostvarili su se i cela Helada bila je pod njegovom
kontrolom. Put za Aziju bio mu je otvoren. Na veliko čudo Atinjana i
Tebanaca, makedonske posade po gradovima postupale su prema
građanima blago. Ratnici su se ponašali prijateljski, blagonaklono
pomažući Helenima da se uzdignu i oporave posle teškog poraza.
Zbog ovakvog stanja neki Atinjani su, obuzeti radoš ću, bili gotovi da
zaborave na sve što su prepatili od kralja Filipa i njegovih ratnika. Čak im
 je činilo čast da se prijavljuju u makedonsku vojsku kao najamnici, iako
nisu pouzdano znali da li će dobiti ugovorenu nagradu za taj trud. Drugi
pak stadoše da se prebacuju u Malu Aziju, a odatle u Persiju, s
namerom da se priklju če vojsci cara Darija. I dok su jedni ulagali svoju
snagu i iskrenost da se prijateljstvo izme đu Atine i Filipa utvrdi, drugi su
ostali zakleti neprijatelji makedonskog kralja i njegove vojske. Postojala
 je i treća grupa Atinjana: oni su smatrali Filipa za neprijatelja od koga se
ničem dobrom ne mogu nadati, a prema persijskom caru bili su
ravnodušni. Ti gra đani su budno pratili doga đaje čekajući trenutak da se
nanovo late oružja i proteraju Makedonce iz svoje zemlje.
Makedonski ratnici su u Tebi svojim postupcima dokazivali da su
došli kao prijatelji. Po dolasku u grad odmah otvoriše sve tamnice i
pustiše na slobodu politi čke krivce i zločince. Uprkos zabrani gradskih
starešina, provališe državne magacine i stadoše deliti sirotinji žito,
pirinač, slaninu, suve smokve i ječam. Tako tebanski narod poče da se
prilagođava novim promenama.
I sve bi bilo dobro da ne u čestaše ubistva po ulicama i kr čmama.
Makedonski ratnici padali su probadani ma čem ili nožem gotovo uvek s
leđa. Tako je počelo zlo stanje u Tebi. Nekoliko stratega i pritana
preklinjali su narod da se drži mirno i da strpljivo podnosi stanje kakvo je
zavladalo gotovo u celoj Heladi. Uzalud. Ubistva su se nastavljala.
Makedonski ratnici stadoše hvatati i krive i prave, bacati ih u tamnicu i
92
 

stavljati na muke. Jedan mladi ć, uhvaćen na delu, ne izdrža mučenje i

odade grupu zaverenika. Konci zavere vodili su u grad Plateju, u ku ću
atlete Proklesa, gde su se skupljali mnogi nezadovoljni vojnici, željni
osvete.
Jedne noći kod atlete se iskupilo preko dvadeset gra đana. Svi su s
nestrpljenjem očekivali glasnika iz Tebe koji treba da im donese od vo đe
uputstva šta treba da rade. Dve trećine ratnika bili su novajlije.
Dok je Proklesova žena Kasiopeja svakoga usrdno posluživala
smokvama, suvim grožđem i narandžama, atleta ih je umirivao kako je
znao i umeo.
 — Treba imati strpljenja, — govorio je. — Glasnik će doći... U toku
noći mora biti tu, jer naš vođa nikad nije pogazio svoju re č...
 — Ko je voda? Što ne kažete njegovo ime? — upita jedan mladi ć.
Drugi mu se pridružiše galameći:
 — Morate nam reći! Hoćemo da znamo za koga stavljamo život na
kocku!
Diota, koji je osam dana ranije došao u Plateju i bio atletin gost,
odgovori:
 — Ime našeg vođe nećete doznati!
 — Onda odlazimo! Nećemo da radimo! — dobaci onaj mladi ć.
Konjušar začkilji na levo oko, a desno upre u mladi ća:
 — Nećete da radite? — reče. — A ko te je zvao? Sam si došao i
ponudio se... Šta sad hoćeš?
Međutim i ostali stadoše navaljivati da im se kaže ime vo đe:
 — Ko je? Šta je? Gde se nalazi? Ho ćemo da znamo za koga treba
da poginemo!
 — Ginete za otadžbinu, bednici! — škrgutnu zubima Diota.
 — Strpljenja... Strpljenja! — vajkao se atleta. — Naš vo đa zabranio
 je da se oda njegovo ime! Strpljenja...
Diota trže nož iza pojasa, pa obra ćajući se mladiću reče:
 — A čime jamčiš da nećeš izdati i nas i vo đu ako te uhvate i stave
na muke? Govori šmokljane!
 — Ime, ime hoćemo da doznamo! — vikali su ostali.
 — Dobro... Re ći ću vam njegovo ime. — odvrati Diota. — Ali znajte:
desi li se izdaja, pokla ćemo vam celu porodicu! To je naš uslov...
 — Nećemo! Ne pristajemo... Odlazimo odavde... — povikaše neki i
pođoše prema vratima.
Diota im prepreči put:
 — Odavde nećete izići! — reče i, bacivši pogled po ostalima,
dodade: — Mačeve u šake! Iseći ćemo ih sve!... Ko uđe u grupu ubica,
živ ne može napolje!...
Osam kolebljivih gra đana prebledeše i stadoše jedan na drugog
bacati unezverene poglede. Petorica potrgoše ma čeve.
93
 

Zelena svetlost buktinje zadevene u alku na zidu uve ćavala je

bledilo ratnika i isticala blesak u o čima iz kojih su izbijali munjeviti
pogledi. Surovi glasovi i teško disanje nagoveštavali su da svakog
trenutka može planuti borba.
Odjednom se spolja začu krik. Atletina žena vrištala je na sav glas.
 — Izdaja! — dreknu Diota. — Svi napolje!
Ratnici pojuriše izlazu. Diota istrže buktinju iz alke i potr ča u
dvorište. Buktinja osvetli kapiju. S ulice je navaljivalo preko trideset
makedonskih ratnika. Svi su se tiskali i galamili, trude ći se da obore
kapiju. Kasiopeja je odnekud slabim glasom dozivala u pomo ć.
Prokles, proguravši se kroz vrata, izlete u dvorište. Nose ći dvoreznu
sekiru nalete na tarabu i obori je ramenom. Onda grunu svom žestinom
u gomilu makedonskih ratnika. Diota uzviknu borbeni pokli č  i jurnu za
njim. Ostali građani, ohrabreni, uleteše s mačevima u gužvu.
Zveket oružja, strahoviti udarci atletine sekire o šlemove, jauci i
zapomaganje pokolebaše makedonske ratnike. Mada ih je bilo dvaput
više, videći da ih je polovina izginula, udariše u bekstvo.
Borba je bila kratka, ali žestoka.
Diota zapali buktinju koja se u gužvi bila ugasila i osvetli ulicu:
šesnaest makedonskih ratnika i pet gra đana ležalo je u krvi, mrtvo ili
ranjeno. Klempavi konjušar, pošto pokla ranjenike, i gra đane i
Makedonce, viknu:
 — Svi u Tebu! Naći ćemo se u klancu koji vodi prema Heraklovu
hramu! 53

94
 

GLAVA TRINAESTA

Napad i pobeda!

K ralj Filip, osetivši da su se duhovi u celoj Heladi donekle smirili,

odluči da sazove predstavnike svih helenskih država na sastanak i da s
njima raspravi sva pitanja važna i za jednu i za drugu stranu. Skupština
 je zakazana na Korintu. Na nju dođoše poslanici svih država, osim
Sparte.54  Filip prijateljskim tonom, glume ći moćnog i silnog, ali
plemenitog vladara, čije su dobre namere pogrešno shva ćene, nametnu
sebe za vrhovnog zapovednika svih Helena i Makedonaca. U govoru,
prepunom sofističkih smicalica, podižu ći i spuštajući glas prema važnosti
misli i doga đaja, lako pridobi ve ći broj delegata. Neki su od njih, uživaju ći
u patosu govornika, s ushi ćenjem gledali kako Filip be či oči, istura donju
vilicu i diže obrve, prema na činu starih besednika, koje su još njihovi
davni preci s uzbuđenjem slušali i burno pozdravljali. Raspaljuju ći strasti
za veliki pohod u Aziju, na državu cara Darija, Filip je sticao popularnost.
Ipak poslanici Tebe i Elateje ostadoše pasivni, a Atinjani pokazaše
potpunu nezainteresovanost za Filipove planove i namere.
Ali, to nije ni bilo važno za makedonskog kralja. On je ve ć  vojsku
preko Trakije i Bosfora bio prebacio u Malu Aziju i uveliko po čeo da se
dopisuje sa persijskim satrapima iz pograni čnih oblasti, naglašavaju ći da
im ukazuje milost što održava vezu s njima, varvarima, koji služe
varvarskog cara. Tako je i došlo do toga da jedan satrap, Piskador,
ganut Filipovom naklonoš ću, ponudi svoju ćerku kraljevim sinovima,
najpre poludelom Arideju, a zatim i Aleksandru. Satrap iz Karije hteo je
po svaku cenu da se orodi s kraljem Filipom. Ali Filip, osetivši da su u taj
posao umešani prsti kraljice Olimpijade, u korenu prese če stvar.
Posledice ovog slu čaja jasno pokazaše šta zna či Filipova naklonost
prema Darijevim satrapima. Posrednik za ovu bra čnu vezu, igrač Tesal,
doveden je okovan u grad Pelu i ba čen u tamnicu, a Aleksandrovi
prijatelji Harpal, Ptolomej i Frigija proterani iz zemlje.

* * *

95
 

Jednog dana pojavi se u gradu kraljica Olimpijada, vode ći sa sobom

svoga brata Arimbu, kralja od Epira, koji je s visine gledao sve dvorane i
oficire u Peli. Filip se ljubazno smejuljio na ro đaka i gosta, ali, bojeći se
otrova i noža, udvostruči predostrožnost:
 — Budite oprezni! — govorio je najodanijim oko sebe. Kraljica
Olimpijada je tu!... Primetite li šta sumnjivo, isecite Arimbu na komade!
Ali Olimpijada je imala drugu nameru. Smeraju ći da pojača svoj
uticaj na dvoru, odluči da svoga brata oženi Filipovom vanbra čnom
ćerkom Kinom. 55
Čuvši za ovo, kralj se grohotom nasmeja i odobri brak.
Svadba je bila sve čana i u punom sjaju. Obred je obavljen u hramu,
a gozba u lovačkoj dvorani. Međutim, u pratnji ženika Arimbe oficiri
videše i poznadoše mladi ća Pausaniju, a konjušari svoga nekadašnjeg
druga Diotu. Pored njih je bio i Nikanor.
 — Ja sam kralj od Epira! — govorio je polupijani mladoženja. — 
Biće srećni i puni blaga oni koji se priklone mojoj mo ći!...
Filip, držeći pehar, uzviknu:
 — Živela moć, sila i slava onih koji sami sebe uzdižu i proslavljaju!
Svi prisutni zanemeše. Njihovi pogledi najpre padoše na Arimbu. Ali
Epirac, šapćući svojoj nevesti ljubavne re či, ne ču uvredu. Međutim,
Olimpijada je, grizući usne, gledala otrovnim pogledom Filipa. U nastupu
besa slomi nožicu od pehara i patrljkom zapara butinu jednom robu
Etiopljaninu koji je posluživao oko stola.
Sukob nije izbio jer je Filip bio trezan.
Popodne veseli svatovi po đoše u pozorište. Filip je išao bez oružja,
odeven u svečanu haljinu bele boje. Bio je izuzetno dobro raspoložen i
pravio šale na račun mladoženjin koji je trideset godina bio stariji od
neveste.
Međutim, na okuci, blizu gradske kapije, koja je u sve čanim
prilikama bila širom otvorena, Pausanija tr če mač  i na očigled svih
prisutnih probode kralja.
 — Smrt tiranima! — viknu Diota i jednom oficiru sjuri nož u slabinu.
Dok su preneraženi dvorani prevrtali telo kralja Filipa traže ći u
njemu znake života, gardisti potrgoše ma čeve i navališe na ubicu.
Nikanor pade isečen, Diota izlete na kapiju do čepavši se jednog od
konja koji su spremni bili privezani za drvo, baci se na njega i dohvativši
se staze odjuri prema šumici. Poznavaju ći dobro bogaze i stranputice,
klempavi konjušar izmače poteri.
I ubica Pausanija uspe da se baci na konja, ali ne stiže da pobegne.
Divlja loza, koja se pružala od zida do drveta zaplete se konju oko jedne
noge. Životinja posrnu, gonioci stigoše i isprobadaše ma čevima ubicu.
Tako je okončao život Filip, kralj Makedonije, jedan od
96
 

najsposobnijih vladara i ratnika Staroga sveta. On nije stigao da pre đe u

Malu Aziju i napadne Persijsko carstvo. Tu slavu sudbina je dodelila
njegovom sinu, nasledniku prestola, Aleksandru, mladi ću od dvadeset
godina.

* * *

Vest o ubistvu kralja Filipa munjevito se rasprostre na sve strane. U

celoj Heladi, a osobito u Tebi i Atini, nastade veselje. Mnogi su smatrali
da je došao trenutak za oslobođenje. U nekim gradovima helenski ratnici
stadoše proterivati makedonske posade.
Međutim, Aleksandar, ne dvoumeći se, dojuri na Peloponez s jakom
oružanom pratnjom i tu održa skupštinu zahtevaju ći za sebe vođstvo u
savetu, isto onako kako je Filip nedavno u činio. Zaplašeni poslanici svih
helenskih država ne usudiše se da se suprotstave njegovoj želji. Jedini
Spartanci ne prihvatiše zahtev mladog kralja. Najstariji me đu njima, u
ime svih odgovori:
 — Poštujemo makedonskog kralja i njegovu silu, ali naš obi čaj nije
da slušamo druge, nego da mi drugima zapovedamo.
I atinski poslanici stadoše prigovarati, ali objašnjavaju ći se između
sebe, napraviše zbrku. Kad ih Aleksandar stavi pred svršen čin, ne
mogaše a da ne priznaju njegovo vrhovno zapovedništvo za rat u Aziji.
Mladi kralj napusti Peloponez i ode u Amfipoilj, gde ga je čekala
opremljena falanga s kojom je nameravao da udari na pobunjena tra čka
plemena.
 — Kuda idemo? Zašto? Čemu taj rat Tračana, kad smo već odlučili
da se prebacimo u Malu Aziju? — pitali su oficiri.
Aleksandar, ne podižući ton, odgovori:
 — Zar mislite da je zgodno i ći na tako dalek put, a ostaviti iza svojih
leđa pobunjene varvare? Svi će se oni dići na oružje i pridružiti se
nezavisnim Tra čanima, koje kralj Filip nije uspeo da pokori.
Po vatrenim pogledima mladoga kralja oficiri zaklju čiše da nije
zgodno protiviti se.
I makedonska vojska krete iz Amfipolja, ostavi za sobom planinu
Orbel, pređe reku Nesu i stiže do Hema. 56
Tukući se s podmuklim varvarima po kosama i klancima planine,
makedonski ratnici s mukom su savla đivali prepreke. Izbegavaju ći i
obilazeći zasede, potiskivali su Tra čane kroz gustu šumu, sve dok ne
stigoše do planinskog vrha. Ova neslavna vojna otegla se mesecima, jer 
se prenela na Tribale, Peonjane i Ilire. Tribalski kralj Sirmo 57 diže čitavu
97
 

vojsku i priklju či se Tračanima. Krijući se po šumovitim kosama planine

Hema, varvari, ne usuđujući se da stupe u otvorenu bitku, vikali su
između drveća mameći neprijatelja u šumu.
Aleksandar posla na njih strelce i pra ćkaše. Primičući se varvarima i
odapinjući strele, ovi ratnici razdražiše Tribale i izmamiše ih na čistinu.
Vitlaju ći kopljima i budžama, varvari, kao gomila divljih životinja, deru ći
se na sav glas, jurnuše na Makedonce i strahovita borba otpo če. Dok su
se jedni tukli s falangom, drugi stadoše otiskivati teretna kola niz strme
padine planine. Da makedonski ratnici nisu polegali po zemlji pokrivši se
velikim štitovima, mnogi bi bili zdruzgani. Ovako kola projuriše preko
štitova i sunovratiše se u ambis ne nanevši gotovo nikakvu štetu
makedonskim ratnicima.
Glavna bitka vodila se na otvorenom polju, gde su Tribali bili
namamljeni Ratnici su se tukli bez ikakvog reda. Varvari su naletali u
manjim grupama i pojedinačno, prema svojoj hrabrosti i veštini. Najposle
se dadoše u bekstvo. Poznavaju ći dobro kraj jedni šmugnuše u šiblje, a
drugi se uspentraše na planinu, tre ći pobegoše niz jarugu. Na bojištu
ostade oko hiljadu i pet stotina varvara, mrtvih i ranjenih.
Tada Aleksandar krenu vojsku. Tre ćeg dana stiže do Istra 58 i upade
posred ratobornih naroda većinom keltskog porekla. Kelti, krupni i oholi
ratnici, kosmatih grudi i čupavih zalizaka, dođoše kralju na poklonjenje.
Bilo ih je dvanaest iz plemena Geta i po pet od Kvada, Markamana i
Jaziga.
Oni ćuteći položiše oružje pored vatre i posedaše jedan do drugog,
gledajući začuđenim pogledima mladoga kralja.
Aleksandar, šetkajući ispred njih, čekao je da progovore. Ali je
izgledalo da Kelti i ne pomišljaju da po čnu razgovor.
 — Ovi se tebe ne boje! — pakosno dobaci Filota Aleksandru.
 — Ko se ne boji mene?
 — Kelti! Vidiš da te gledaju kao jastrebovi ispred kojih se ko čoperi
petlić.
Aleksandar buknu:
 — Sad ćemo videti! — reče i obrati se tumaču: — Pitaj ih čega se
najviše boje?
Tumač, jedan kržljavi Agirjanin 59 obrati se Keltima. Oni se zgledaše
i slegoše ramenima čudeći se pitanju. Najstariji me đu njima, prsat ratnik
s izbuljenim o čima, dodirnu rukom čelo i pogleda uvis:
 — Najviše se plašimo, — re če, — da nebo ne padne na nas!
Kad tumač  prevede reči keltskog vođe, pod šatorom se zaori
grohotan smeh.
 — Eto koliko te se boje! — kriveći se od smeha reče Filota. Keltski
poslanici, ozbiljni i smireni, izjaviše da su došli da
vide velikog kralja, da mu se poklone i da mu ponude svoje
98
 

prijateljstvo. Aleksandar ih otprati s darovima tapšu ći ih po plećima.

 — Tvoja blagonaklonost urodi će plodom, — reče Ptolomej. — 
Svojim držanjem pridobio si varvare.
 — I ja mislim! — dodade Frigija.
 — I ja isto tako! — dobaci Filota. — Sutra će nas napasti!
 — Šta kažeš? — upita Aleksandar. — Napašće nas Kelti, i to
podmuklo, varvarski! Videćete! Trebalo ih je zadržati kao taoce.
Filota je bio u pravu. Istog dana predve če Geti navališe sa svih
strana. Makedonski ratnici, vi čni svakovrsnim napadima, tukli su se
postojano, sve dok ne nateraše varvare u bekstvo.
Onda nastade gonjenje po šumama i mo čvarama, koje je danima
trajalo. Najposle, varvari se prebaciše na drugu stranu Istra i, izmešavši
se sa Skitima, poređaše se po obali kao da izazivaju napada če.
Rugajući se i kreveljeći, čikali su neka se samo neko usudi da pre đe
reku!
Aleksandra spopade bes. On naredi svojim ratnicima da pokupe sve
čamce, napravljene od izdubljenih stabala, koji su ovde-onde bili
privezani za obalu. Kad pade mrak, kralj se prebaci preko velike reke na
drugu obalu s nekoliko hiljada ratnika i napade varvare. Bore ći se
prostijim oružjem, Skiti i Geti brzo uvideše da ne mogu odoleti
napadačima i, vrišteći i duvajući u rogove, rasprštiše se na sve strane.
Aleksandar im spali selo i prinese žrtvu Zevsu, Heraklu i bogu zaštitniku
reke Istar.
Dok se Aleksandar borio protiv varvara, Tebanci su spremali
pobunu.
U gradu Peli kraljica Olimpijada baci u tamnicu Filipovu drugu ženu
Kleopatru sa detetom od godinu i po dana. Pijani ratnici iz garde
„kraljevih pratilaca", koje Aleksandar nije poveo na vojni pohod u Trakiju,
rugaju ći se i cereći, gledali su kako tamni čar Kalva istrže iz ruku mlade
žene dete i kako ga davi. Po nare đenju i uputstvima kraljice Olimpijade
istoga dana udavljena je i Kleopatra.
Međutim, dok su ratnici davali podušje ubijenom kralju Filipu,
Olimpijada je u svojim odajama prinose ći žrtvu, prizivala dušu ubice
Pausanija, moleći bogove da joj odrede dostojno mesto u donjem svetu.
Olimpijada je, slave ći ubicu, proklinjala mrtvog kralja Filipa, pljuju ći na
njegovu slomljenu statuetu, i bacaju ći čini. Nov piton, još nepripitomljen,
šištao je i lupao svojim kolutima po sanduku koji je bio smešten u uglu
odaje, iza statua bogova Dionisa, Orfeja i Demetre.
Čuvši sve ovo Aleksandar se zgrozi na svoju majku. Hvataju ći se za
glavu, mladi kralj je hodao pod svojim šatorom i je čao od nemoćna besa.
 — Dete i majku udaviti! — vapio je. — Gde je tu čovek, gde je
njegova duša?
Sećajući se reči svoga učitelja Aristotela, koji je često govorio o
99
 

dostojanstvu čoveka i njegovoj uzvišenosti nad ostalim bi ćima, mladić je

ponavljao:
 — Ko smo mi i šta smo?! Žena, majka, ubija dete u naruč ju druge
majke i nju posle davi! Životinje... Zveri... To su ljudi...
Tako su počeli prvi trzaji u ionako nesre đenoj duši mladi ća.

* * *

Međutim, makedonska posada u Tebi bila je pobijena. Stratezi i

pritani spremali su vojsku, jer su se nadali napadu na grad.
 — Ovde, pod našim gradom, izgubiće glavu Filipovo derle! — 
govorili su Tebanci. — Neka samo do đe sa svojim makedonskim
varvarima. Biće to prava odmazda za bitku kod Heroneje.
Iz drugih helenskih država pristizali su dobrovoljci, svrstavali se u
tebanske redove i, dobro naoružani, o čekivali Aleksandra.
Od gradova u Heladi Tebanci su se jedini digli na oružje. Razumljivo
 je što su sve oči bile uprte u taj grad, jer niko nije sumnjao da će mladi
kralj, kad raščisti s varvarima, do ći s vojskom da kazni buntovnike.
Uzbuđenje se pove ćalo i zbog toga što se u takvoj prilici imalo videti
kako će proći oni koji se dignu protiv makedonske vlasti. Jedni su
govorili da će Tebanci odoleti, drugi da će propasti, a tre ći da se Filipovo
„derle" neće ni usuditi da napadne na grad i tebansku kosu falangu.
Aleksandar se, ugušivši pobunu, vrati istim putem: preko reke Nesa,
pored planine Orbela i jednog dana stvori se u gradu Amfipolju. Pošto
dade vojsci odmor od četiri dana, stade se savetovati sa starim oficirima,
koje je još Filip cenio. Njihovo mišljenje nije mnogo interesovalo mladi ća,
ali računajući da je takav red, pozva ih na savetovanje.
Parmenion, ne dvoumeći se ni za trenutak, predloži da se smesta
krene na Tebu.
 — Grad treba napasti, — reče. — Propustimo li ovu priliku,
imaćemo za vratom celu Heladu.
Perdika, odobravajući klimanjem glave, dodade:
 — Ne samo napasti, nego i pobediti! Od ovog trenutka zavise naši
budući uspesi. Dakle, napad i pobeda!
 — Napad i pobeda! — uzviknu Aleksandar.
 — Napad i pobeda! — zagrajaše oficiri.
Mladi kralj, blistavih o čiju od uzbuđenja, obrati se prisutnima:
 — Ratnici, došao je trenutak kad nam valja razbiti zlo stanje koje se
između nas i Helena godinama povla či. Moj otac, bogovi se smilovali
njegovoj duši, mislio je da od Helena napravi prijatelje, ali mu to nije
100
 

pošlo za rukom. Nije uspeo, jer je bio mlak i neodlu čan... Prijateljstvo se
stiče naklonošću i dobrom voljom, kad može, a ako ne tako, onda silom.
Jednom će nam Heleni biti zahvalni što smo bili surovi prema njima...
Oni koji se budu tukli s nama moraju biti uništeni, radi sre će i bolje
budućnosti ostalih. Neće jogunasti Tebanci ovoga puta pro ći
nekažnjeno... Napred, dakle, spremajte se za žestoku i nemilosrdnu
bitku. Imaćete pred sobom ratnike, prekaljene borce, a ne varvare
Tračane, Peonjane, Ilire i Gete. Bori ćete se ispred grada, a ako bogovi
budu s nama, i u gradu, a ne po kosama i padinama planine Hema i po
močvarama oko obala reke Istar!
Takvim i sličnim rečima mladi zapovednik ohrabri svoju vojsku i u
pratnji Filote, Klita i Harpala ode na trg da gleda kako njegovi ljudi
prodaju frigijskim trgovcima robove, ratnike, žene i decu, koje su
pohvatali i doterali u Amfipolj.

* * *

Evo kako su Tebanci uništili makedonsku posadu.

Glavna tvr đava u Tebi bila je Kadmeja. Po predanju nju je osnovao
Kadm, a Amfion opasao visokim zidovima u kojima je bilo postavljeno
sedmoro vrata. U toj tvr đavi boravila je makedonska posada pod
upravom Aminte i Timolaja. Za poslednjih nekoliko meseci ta dva
Filipova oficira, obojica iz garde “kraljevih pratilaca", tragaju ći za
ubicama u Tebi, pobili su veliki broj gra đana. Stavljajući na muke i krive i
nedužne, naposletku otkriše tragove zaverenika. Uhvatili su lekara
Filtona i njegove pomaga če: starca Nikiju, Kalesa i Pintiju.
Svu četvoricu bacili su u tamnicu, pet dana ih držali u mraku, ne
dajući im ni hranu ni vodu. Najposle, prvog izvedoše Nikiju. Zaslepljen
dnevnom svetlošću i izgladneo, stari rob se jedva dovu če do odaje u
kojoj su sedeli makedonski oficiri.
 — Star sam... gladan i žedan, iznemogao... Kažite mi, pre nego što
umrem, šta sam skrivio? — otpo če rob.
Timolaj mu pri đe:
 — Tvoj gospodar je vođa ubica... Za poslednja dva meseca ubijeno
 je ovde četrdeset osam naših ljudi... Da li ti je to poznato?
 — Poznato mi je, — reče starac. — Ubijaju vas, jer ste ovde došli
silom... Niko vas nije zvao... Moj gospodar, Filton, je lekar. On le či ljude i
spasava ih od smrti... On ne ubija ...
 — On je vođa, — odvrati oficir. — Kud se sklonila njegova žena
Glikera?
101
 

 — Ona?... Uplašila se od vas i pobegla ko zna kud!

 — Predaćemo te dželatu. Njemu ćeš već sve reći, — hladno dobaci
Timolaj.
 — Bojte se bogova, ljudi! — zavapi starac. — Ja sam rob! Sta od
mene možete očekivati?... Optužujete lekara i njegovu ženu, a ja, njihov
rob, za života nisam čuo da postoje bolji ljudi od njih.
Tada mu pri đe drugi oficir, Aminta, i š čepa ga za bradu.
 — Obesićemo te — reče — ako ne budeš odgovarao na pitanja!
 — Ljudi, bojte se Zevsa i Apolona! — povika nemoćni Nikija. — Zar 
 je to neka slava ubiti roba starca, kome je ceo vek prošao u služenju
drugima... Vode i hleba mi dajte! Umreću žedan i gladan…
Starac se zaljulja i pade onesveš ćen na pod.
U to stražari dovedoše Kalesa i Pintiju.
 — Mi smo bili robovi, a sad smo slobodni ljudi — re če Kales. — Sta
tražite od nas?
 — Bićete obešeni obojica — odvrati Timolaj. — Znamo da pripadate
grupi tebanskih ubica... Ko vam je vo đa?
 — Vođa?... Nemamo nikakvog vo đu, — odgovori Pintija. — Mi smo
siromašni zemljoradnici. Radimo na imanju lekara Filtona. Njemu
služimo za novac. On nas hrani...
Hladno i odmereno držanje oba zatvorenika za trenutak pokoleba
oficire. Timolaj pogleda Amintu i zavrte glavom... Ali tada u đe u odaju
treći oficir.
 — Klitandar! Dobro je što si došao! — uzviknu Timolaj. — 
Saslušavaj ove zatvorenike. Oni tvrde da nemaju nikakve veze s
ubistvima.
Klitandar pri đe optuženima pa žmirkaju ći reče:
 — Zar mislite da ćete odavde živi izi ći?... Umrećete svakako, ali
najpre treba da podnesete muke...
Rekavši to oficir trže kratak bi č iza pojasa i po če da tuče optužene.
Kales i Pintija podnosili su udarce i ne pokušavaju ći da ih odbiju. Ali
starac Nikija, došavši sebi, viknu s poda:
 — Tražite ubice između sebe, prokleti izrodi! Razbojnici!... Bogovi
će sručiti kaznu na vaše glave.
Klitandar ga ošinu bi čem nekoliko puta. Starac nanovo izgubi svest.
Timolaj priđe stražaru i šapnu mu na uvo nekoliko re či. Ratnik iziđe i
vrati se vodeći lekara Filtona.
Klitandar se zagleda u njega, trže se i pršte u smeh:
 — Stari poznanik! — reče. — Dvadeset godina se nismo videli!...
 — Zar ga znaš? — upita Timolaj.
 — Dabome! On je bio lekar kraljice Olimpijade. Ona ga je prodala
kao roba... Ne treba više da tragate! On je vođa ubica...
Klitandar pri đe lekaru i re če mu:
102
 

 — Kad su ti sirijski trgovci stavljali okove, rekao si da ćemo se još

 jednom sresti! Evo, ispunila ti se želja...
Obrativši se stražaru viknu:
 — Dželata ovamo... Oslepećemo i njega i ostalu trojicu... Oni su
ubice makedonskih ratnika.
Aminta se obrati Filtonu:
 — Imaš li štogod da kažeš?
 — Imam! — odvrati lekar. — Umreću i ja i ovi siroti ljudi sa mnom.
Ali osveta će domašiti i vas i vašeg mladog kralja. Ja sam ga na svojim
rukama prihvatio kad je ugledao svet... Kamo sreće da sam ga udavio!
Aminta mu se unese u lice:
 — Ko je vođa tebanskih ubica?
 — Ja! — odgovori lekar hladno.
 — Ti?
 — Ja... Mnogi makedonski ratnici pali su od naše ruke i padaće sve
dok ne napustite naš grad.
 — Dosta! — viknu Timolaj. — Oslepe ćemo ih i pustiti! Neka idu u
svet i neka pri čaju čemu vodi pljuvanje i preziranje prijateljstva.
U odaju uđe dželat noseći veliki zemljani lonac sa žeravicom. Iz
lonca je virila gvozdena šipka.
Gotovo u isti mah banu jedan stražar i s vrata reče:
 — Glasnik našega kralja...
 — Pusti ga! — dobaci Aminta. U odaju uđe Diota.
 — Ko si? Kakve vesti donosiš? — upita Timolaj.
 — Kraljev glasnik. Evo papirusa. Iz njega ćete videti šta vam se
zapoveda.
Dok je oficir drešio vrpcu na omotu, Klitandar se obrati glasniku:
 — Po tvojim klempavim ušima izgledaš mi poznat. U čijoj ili 60
služiš?
 — Kod Perdike, pod komandom Dikearha, zapovednika lake
konjice.
 — Šta je ovo? — uzviknu Timolaj. — Na ovom papirusu nije ništa
napisano!... Ko je ovo poslao?
 — Moj i vaš gospodar, Aleksandar, sin kralja Filipa, — odvrati Diota
i stuknu prema vratima.
Odjednom se u dvorištu prolomi vika. Dozivanje i zveket oružja,
 jauci i zapomaganje dopirali su do odaje. Filton tresnu pesnicom u lice
najbližeg stražara i ote mu ma č iz ruke, Kales i Pintija navališe na ostalu
dvojicu, Diota udari nogom u trbuh dželata, dohvati lonac s žeravicom i
baci ga među oficire.
Aminta i Timolaj dograbiše ma čeve i u odaji nastade strahovita
borba. Filtonu pođe za rukom da probode butinu Aminti, a Pintija ubi
Timolaja. Još se branio Klitandar kome su dva stražara pritekla u pomo ć.
103
 

Povlačeći se oni iziđoše u hodnik, odatle istr čaše u dvorište i upadoše u

gomilu makedonskih i tebanskih ratnika koji su se borili na život i smrt.
Džinovski atleta Prokles, vitlaju ći mačem kao perom, probadao je i
komadao već rasturene i preplašene makedonske ratnike. Pored njega
su se borili Protit i Fanik, preterani pritani koji su i zamislili i izveli ovaj
prepad na makedonsku posadu. Za njima je u tvr đavu nagrnulo preko
pet stotina Tebanaca, svi dobro naoružani i željni osvete.
Sto osamdeset makedonskih ratnika pobijeno je u tvr đavi, među
njima i oba zapovednika: Aminta i Timolaj. Klitandar s nekoliko ljudi
preskoči zid i pobeže preko polja. Niko ne po đe za njim u poteru jer su
svi tebanski ratnici ve ć bili u tvr đavi.
Filton pade u zagrljaj Proklesu. Atleta ga je ljubio pla čući od
uzbuđenja:
 — Mislio sam da te nikad neću videti!... — jecao je.
Diota je povraćao iz nesvesti starca Nikiju.
Dok su izgladneli lekar, Kales, Pintija i rob jeli i pili, Diot ispri ča kako
se dosetio da kao glasnik prevari stražare i upadne u tvr đavu sa
proteranim Protitom i Fenikom.
Tako je u tvr đavi Kadmeji pobijena makedonska posada. Kad za to
čuše makedonski ratnici, rastureni po Tebi i njenoj okolini, razbežaše se
kud koji.

104
 

GLAVA ČETRNAESTA

Krv kralja Filipa i kraljice Olimpijade

progovorila je.

U  narodnoj skupštini u Tebi Protit i Fenik, pozivaju ći se na staru

slavu i slobodu, uzvikivali su:
 — Setite se Pelopide i Epaminonde, Tebanci!... S oružjem u ruci
brani se sloboda!... Ko se usteže da stane kao branilac otadžbine!
Fenik, podižući glas, tvrdio je da Aleksandar nije više me đu živima:
 — Makedonija nema više kralja! — vikao je. — On je mrtav. Ubili su
ga ilirski pobunjenici.
Istina, u to vreme se govorilo da je Aleksandar poginuo u Iliriji. Ta
vest je kružila od grada do grada i brzo se rasprostrla po celoj Heladi.
Raspaljeni tebanski ratnici stadoše se spremati za odbranu.
Napravivši opkop oko grada, dobro naoružani i opremljeni, o čekivali su
spokojno neprijatelja, sigurni u svoju pobedu. Ali stiže vest da je
Aleksandar ne samo živ nego i da li čno vodi vojsku prema Tebi.
Makedonska vojska u velikom broju stiže, približi se gradu i utabori
se. Aleksandar odmah pošalje glasnika s pismom nude ći oproštaj svima
ako polože oružje.
„Građani Tebanci", pisao je kralj, „pošaljite mi vezane Protita i
Fenika, bivše pritane i prognanike iz ovog grada i bi će vam sve
oprošteno".
Tebanci, narugavši se glasniku, grde ći kralja i makedonske
generale, poslaše odgovor:
„Nećemo predati Protita i Fenika! Pošalji ti nama Filotu i Antipatra!"
Mada je svaka mogućnost za pregovore bila isklju čena, Aleksandar 
ipak ne izvrši odmah napad. On odlu či da pričeka nekoliko dana,
računajući da će se Tebanci pokajati i prihvatiti pregovore.
Sutradan, međutim, tebanski ratnici izleteše iz grada i svom
žestinom grunuše na makedonski tabor. U ovom sukobu pade nekoliko
desetina Makedonaca, a Tebanci se pobedonosno vrate.
Potom Aleksandar primakne svoje čete do južnih vrata. Ratnici pod
oružjem ostanu do ve čeri, ali do bitke ne do đe. Makedonski ratnici tada
uoče da je Kadmeja opkoljena dvostrukim opkopom, a Tebanci gusto
poređani po bedemima.
105
 

Još dva dana su prošla bez borbe. Aleksandar je želeo u krajnjoj

liniji da izbegne borbu s Tebancima, jer je preko uhoda bio obavešten da
se u gradu pojavila jedna grupa ratnika koji žele pregovore.
Gledajući s opkopa protivni čku vojsku, Tebanci su se u čudu pitali
da li mogu odoleti tolikoj sili.
Perdika sa svojim odredom bio je najbliži opkopu. Ne čekajući
Aleksandrovo nare đenje, prvi poče bitku. Njegovi ratnici svom žestinom
 jurnuše na Tebance. Aminta, sin Andromenov, navali sa svojim
odredom, ratnici se izmešaše i bore ći se naporedo stadoše potiskivati
protivnika. Aleksandar, videvši da se ha opkopu uveliko vodi borba, krete
celu vojsku.
Perdika osvoji prvi šanac i upade u drugi. Ali tebanski ratnici, rešeni
da se bore do poslednjeg, dočekaše ih mačevima i kopljima i mnoge
poubijaše. Atleta Prokles sjuri se na prostor izme đu dva opkopa i ulete u
gomilu napadača. Za njim potekoše Diota i Filton, a za njima ceo ubojni
red Tebanaca. Prokles, oborivši nekoliko makedonskih ratnika, napade
Perdiku mačem i probode mu desno rame. Makedonci zavikaše. Jedni
se, dokopavši svog ranjenog zapovednika, stadoše povla čiti, dok su im
drugi štitili leđa. Makedonci napustiše i osvojen prvi šanac i dadoše se u
bekstvo preko polja. Tebanci, gone ći ih, naleteše ma lako naoružane
Argijane koji ih zasuše strelama i džilitima.
Među makedonskim ratnicima ista če se Krićanin Euribota, vo đa
strelaca praćkaša, proslavljen još u vreme kralja Filipa. Strašan ratnik,
zatežući svoj golemi luk, nijednu strelu ne pusti naprazno. Uzalud su se
tebanski ratnici zaklanjali štitovima, njegova strela uvek je nalazila metu.
On probi butinu lekara Filtona, drugom ratniku desnu mišicu, četvoricu
pogodi u lice. Strašan strelac, kao bog smrti, zatezao je fijuk, tetiva je
pucala kao bič. Tebancima se Kri ćanin činio utoliko strašniji što je oko
njega zatezalo lukove i puštalo strele nekoliko stotina ratnika.
Pokolebani Tebanci za trenutak zastadoše. Me đutim, Prokles prvi jurnu
u gomilu strelaca. Za njim kao čopor vukova nagrnuše ostali ratnici, pa
sekući mačevima i bodući kopljima, pokvariše red protivnika, razbiše ga i
raskomadaše i pojedince pognaše po polju.
Diota sustiže Krićanina Euribotu i napade ga svom žestinom. Prvo
mu preseče tetivu i, skolivši ga nožem, zase če mu ruke na nekoliko
mesta. Međutim, Pintija, boreći se u blizini, hitnu koplje i pogodi ratnika u
vrat. Krićanin strelac dreknu i pade na le đa. Makedonski ratnici, bežeći
kao rasplašeno krdo, dopadoše do kraljeve telesne straže.
Kad Aleksandar vide da su Tebanci, gone ći begunce, pokvarili svoj
ubojni red, udari na njih u zbijenom poretku i stade ih potiskivati.
Tebanci, bežeći ispred brojnijeg i ja čeg neprijatelja, preskočivši svoje
opkope, nagrnuše na širom otvorena gradska vrata. Tiskanje i borba o
prolaz bila je toliko silna da su mnogi izginuli tuku ći se između sebe.
106
 

Međutim, poslednji ne stigoše da za sobom zatvore kapiju i Makedonci

prodreše u grad.
Mnoštvo makedonskih ratnika pritislo je celo bojno polje, oba
opkopa, južnu kapiju i zidove na kojima su tebanske strelce pobili ili
rasterali.
Makedonski ratnici, nadirući kroz kapiju, ispuniše ceo donji grad, a
drugi se, prelazeći preko zidova, razmileše po glavnom trgu gone ći i
ubijajući pojedina čno i u manjim grupama ve ć  potpuno razbijene
Tebance.
Kod Amfinova spomenika vodila se strahovita bitka. Valja ista ći da
su se u makedonskoj vojsci borili Foki đani, kivni na Tebance još od
„svetog rata” i Platejci kojima su Spartanci nekad (427. god.) po
nagovoru Tebanaca ubili dve stotine gra đana a mnoge prodali u ropstvo.
Osetivši da im se dala prilika za osvetu, ovi Heleni, izmešani s
Makedoncima dušmanski su se tukli.
Tebanski konjanici i pešaci, izmešani, borili su se u grupi, odbijali
napade i nanosili napada čima osetne gubitke. Ali kad ih Aleksandar 
napade s leđa, pokolebaše se i nagoše u bekstvo. Obaraju ći i svoje i
neprijateljske pešake, konjanici jurnuše prema kapiji, izleteše na široko
polje i razbežaše se na sve strane.
Protit i Fenik padoše probodeni kopljima, dva beotarha 61
makedonski ratnici zarobiše, mnoge zapovednike ve ćih i manjih odreda
pobiše, raniše ili pohvataše.
Prokles, bežeći; dohvati ranjenog lekara Filtona, baci ga na konja
koji je stajao u blizini bez jaha ča i kr čeći put mačem probi se kroz kapju.
Uz njega pobegoše Diota, Kales. Pintija i preko trideset drugih boraca.
Onda nastade užasan pokolj! Šest hiljada boraca palo je u bici, a
trideset hiljada građana: žena, dece i staraca zarobljeno.
Aleksandar je izdao nare đenje da se grad Teba do temelja sruši.
 — Poštedeti samo kuće sveštenika i hramove. Žene i decu
tebansku pohvatati i prodati u ropstvo... Uništiti sve, osim potomaka
pesnika Pindara...
Ratnike, navikle na ubijanje i plja čku, i zanete borbom do bezumlja,
zapovest mladoga kralja dovela je dotle da su pravili orgije od klanja.
Fokiđani i Platejci, željni osvete prevazišli su sve strahote koje ratni
pohod nosi sobom. Makedonci provališe u podrume bogatih trgovaca i
uskoro po ulicama grada izmileše pijani. Naoružane rulje ratnika davile
su i treskale decu po ulicama, klale starce ili cele gomile gra đana
zatvarale u kuće i palile. Ponegde su se grupice tebanskih ratnika tukle,
boreći se do smrti. Ranjenike su osvaja či hvatali za noge i ruke i uz
grohotan smeh bacali u zgarišta.
Mnogi su hvatali begunce, vezivali im ruke, svrstavali ih u redove i
tukli bičevima i motkama. Povezani po pedeset na jedan konopac,
107
 

robovi, pocepani i premla ćeni, poluludi od užasa, cvokotali su zubima

moleći se bogovima da što pre umru. Pijani trački dobrovoljci jurišali su u
gomile robova sekući i bodući mačevima nadohvat.
Gonjenje i ubijanje gra đana produžavalo se do u no ć. Za, paljene
kuće su kao džinovske buktinje osvetljavale ulice. Huktanje požara
mešalo se s neljudskim glasovima pijanih ratnika, vriskom žena i dece i
izbezumljenih građana koji su se još ponegde branili.
Glikera je bila u svojoj ku ći. Klečeći pored žrtvenika, preklinjala je
starog roba Nikiju da je probode ma čem pre nego što stignu neprijatelji:
 — Ubiću i tebe i sebe, — plačući je govorio starac držeći isukan
mač. — Bogovi mi to neće upisati u greh...
Dve robinje su, drhteći od straha, klečale pored Glikere.
Izdaleka se čuo žagor koji je u talasima dolazio sve bliže. Vrisak
žena i preneraženi glasovi ljudi sve češće su dopirali.
 — Ubi me!... Šta čekaš!... — viknu Glikera.
 — Hoću... Hoću... Ubiću i tebe i sebe! — drhtećim glasom reče
starac.
Dodirnuvši rukom žrtvenik dodade:
 — Bogovi neka mi oproste za so i hleb što sam pojeo u ovoj ku ći.
Rekavši to, starac izmahnu mačem, žena pokri lice rukama i saže
glavu očekujući udarac.
Odjedanput stari rob ispusti ma č, povede se i pade. Iz grudi mu je
virila drška od strele. U kuću upade gomila ratnika. Tračani jurnuše
prema žrtveniku i ščepaše Ženu.
 — Stojte! Pustite je!... — začu se jedan promukao glas. Glikera
ustade i podiže glavu. Pred njom je stajao Klitandar, Filipov oficir iz
garde „kraljevih pratilaca".
 — Ti si? — viknu oficir, — Glikera, žena lekara Filtona. Rekli su oni
da ovde stanuje Timoklija, žena Filipova.
 — Jeste! Ja sam Timoklija! — odvrati Glikera.
Posle uništenja makedonske posade u gradu Tebi lekar je promenio
ime i od Filtona postao Filip, a njegova žena uzela je ime svoje majke.
Dok su ratnici izvodili iz ku će dve robinje, koje su se otimale vrište ći,
Klitandar ščepa Glikeru. Stežući je na grudi i ljube ći je, govorio je:
 — Još onda si mi se dopala. Sad ćeš biti moja...
Žena se branila, grebući Tračanina noktima po licu i tuku ći ga
pesnicama. Najposle se ote, i beže ći preko odaje, šmugnu u drugu sobu.
Klitandar povika:
 — Kuću ćemo zapaliti... Izlazi... Ja ću te spasti. Provalivši vrata
plećima, oficir upade u drugu odaju.
 — Čuo sam da si bogata, — reče. — Gde si sakrila zlato?
 — Zlato? Pa da, sakrila sam ga... Reći ću ti gde je, ali da mi se
zakuneš da ćeš me spasti...
108
 

 — Zaklinjem se! — re če Klitandar i nanovo spopade

ženu.
 — Posle... Posle... — šaputala je Glikera. — Biću tvoja, ali ćemo
najpre uzeti zlato.,.
Držeći je čvrsto za ruke Klitandar reče:
 — Vodi me!
 — Pusti mel Neću pobeći, — dobaci žena. — Neću pobeći, jer 
nemam kud! Spasi me!
 — Spašću te, ali najpre zlato!
 — Idi za mnom... Odvešću te na mesto gde smo ga moj muž i ja
pred bitku sakrili... Ima mnogo zlata: narukvica, min đuša, fibula, 62 lančića
i novca... Sve je to ostalo od moga ujaka Epaminonde... — govorila je
žena izlazeći iz kuće.
U dvorištu su trački ratnici palili buktinje zadevaju ći ih u potkrovlje
ria kući. Prema zelenoj svetlosti Glikera primeti kako Klitandrove o či
gramežljivo sijaju. Ona odvede oficira do bunara i mirnim glasom re če:
 — Tu se nalazi zlato. Moj muž je sve stavio u jedno sandu če i bacio
u bunar.
Klitandar uze od jednog ratnika buktinju, naže se nad bunar, osvetli
ga i zagleda se u dno bunara.
Odjednom ga žena ščepa za noge i prevali. Ratnik dreknu i pade u
vodu. Gomila kamenja bila je u blizini. Žena njima zasu bunar. Oficir je
vikao bućkajući po vodi dok mu jedan veliki kamen ne pade na glavu.
Trački ratnici, paleći kuće, začuše viku iz bunara, ali dok dotr čaše
da vide šta se događa. Klitandar je bio mrtav.
Dok su jedni vezivali ženi ruke, drugi izvadiše iz bunara mrtvo telo
oficira. Razbijene glave i obliven krvlju, Klitandar je ležao pored bunara.
žena baci prezriv pogled na leš:
 — Sad me možete ubiti! — reče.
Trački ratnici je poteraše ispred sebe.
U Aleksandrovom šatoru, osvetljeni s tri buktinje, sedeli su oficiri i
slušali jadikovanja svoga mladog kralja.
 — Osveta Dionisa... Osveta Dionisa... On nas je spopao i bacio u
ovoliku bedu!
 — Pobedili smo! — tiho reče Antipatar.
 — Pobedili! — zavapi Aleksandar. — Koga smo pobedili?... Helene,
Tebance... Sebe smo pobedili i uništili! Ah, Perdika! Prvi si po čeo bitku!
Neka bi bogovi dali da se na tvoju glavu sru či bes Dionisa i krv nevinih
ljudi u ovom gradu!
Mladić u nastupu o čajanja skoči pa mašući rukama istr ča iz šatora i
stade da viče izbezumljenim glasom:
 — Prekinite seču!... Gasite, gasite požar! To su Tebanci...
Pogreška... pogreška.
109
 

Oficiri se ustumaraše. Filota, Frigija, Harpal i Ptolomej baciše se na

konje i jurnuše prema Tebi. Me đutim, požar je već bio zahvatio ceo grad.
Kao ognjeno more vatra je proždirala ku će, staje, smr če, borove i
masline po vrtovima. Sve je buktalo i rušilo se s treskom. Iz zažarenih
krovova izbijale su u rojevima varnice i, izmešane s dimom, kovitlale se
iznad grada. Smrad od nagorelih ljudskih leševa i konjskih trupova
mešao se s dimom i oblacima prašine. Ratnici, izbezumljeni od ubijanja i
pijanstva, krvavih ruku i iskeženih zuba kao zveri, kidisali su na žene i
decu, klali ih, mrcvarili i vucarali po ulicama.
Četiri mlada ratnika, jureći na konjima, uleteše u jednu gomilu iz
koje su se čuli jauci i zapomaganje. Potrgavši ma čeve počeše tući
Tračane, Makedonce, Platejce i Foki đane. Preneraženi ratnici zastadoše
čudeći se šta ih je snašlo. Poznavši u napada čima svoje oficire, jedni
stuknuše, a drugi su, mašući rukama i braneći se od udaraca, vikali: „Mi
smo Makedonci!" „Koga bijete?" „Živeo veliki kralj!" Neki potrgoše
mačeve i, zaslepljeni besom, nasrnuše na mladi će.
Filota jednom krupnom Argivljaninu razlupa glavu sekirom, Ptolomej
probode mačem drugog, a Frigija, nateravši konja u gomilu ratrnia, stade
ih obarati i gaziti.
 — Životinje! Zveri! — vikao je mladić  sejući desno i levo udarce
bičem.
Najposle, ratnici nagoše u bekstvo. Gomila Tebanaca,
izbezumljena, grunu na kapiju. Tiskaju ći se i gušeći, mnogi padoše,
drugi, gazeći preko njih, dohvatiše se polja i pobegoše u mra čnu noć.
 — Dockan... Dockan... — vikala su četiri mladića. — Sve je propalo!
Teba je gomila ruševina!
 — I golemo groblje!
Gušeći se od dima li prašine, mladi ći, znojavi i zadihani, napustiše
grad, dok su im u ušima odzvanjali urlici pijanih ratnika, i vapaji i krici
građana.
Aleksandar je me đutim, mireći se s uverenjem da ga je Dionis
uvukao u ovu nesreću, sedeo pred šatorom i slušao re či svoga prijatelja
Klita koji ga je tešio.
 — Luda moja glava — vajkao se kralj. — Mesto da pre đemo Bosfor 
i ratujemo u Aziji protiv Darija, navukli smo sebi na vrat celu Heladu!
 — Teba nije cela Helada! — reče Klit. — Da ih nismo napali,
Tebanci bi preko Beotije i Fokide upali u Makedoniju...
 — Upali bi, osvojili... pobili bi i porobili sve...
 — Morali smo ih napasti! — zagalamiše oficiri.
Tračani dovedoše vezanu Glikeru. Galame ći i vukući ženu, pijani
ratnici upadoše u kraljev šator. Klit im izi đe u susret.
 — Šta je? — upita mladić. — Što ste doveli tu ženu?
 — Ubila nam oficira, Klitandra, zapovednika četvrte ile „kraljevih
110
 

pratilaca”, — odvrati jedan grlati ratnik.

 — Doveli smo je! Kralj da je osudi! Na muke s njom! Kamenom da
 joj razmrskamo glavu! Ubila oficira Klitandra! Utrobu ćemo joj živoj
izvaditi! — galamili su pijani Tra čani.
 — Što je niste ubili odmah!? — reče Klit.
 — Hoćemo najpre da je stavimo na muke! — odgovori grlati ratnik.
 — Kralj treba da nam kaže kako ćemo je mučiti...
Razbarušene kose i brade, zakrvavljenih o čiju i iskeženih zuba,
ratnici su očekivali kraljevu re č.
Glikera je stajala ponosito. Kosa joj je bila raš čupana, !ke i vrat
izgrebani, a haljina u dronjcima. Njen čvrst pogled je kao munja prelazio
s kralja na oficira i ratnike koji su je okruživali.
Aleksandar ustade, pri đe joj i zagleda joj se u lice. Zena izdrža
pogled.
 — Kako se zoveš? — upita kralj.
 — Timokfija, žena lekara Filipa. Bila sam slobodna Tebanka.
 — Sad?... Sad sam mrtva... Moja otadžbina je umrla i ja s njom...
Aleksandar se zamisli.
 — Kako si ubila oficira? — re če.
 — Bacila sam ga u bunar i razmrskala sam mu glavu kamenjem ...
 — Zašto si to učinila?
 — Napao me je, hteo da me napastvuje i tražio je zlato... On je bio
zver kao i ovi koji te okružuju. Svi ste vi zverovi...
 — Zar i ja?
 — I ti... Gori ste od vukova...
Oficiri su upirali poglede u kraljevo bledo lice. O čekujući njegovu
reč, držeći ruke na bal čaku, svi su bili spremni da jurnu na ženu i da je
iseku.
Aleksandar pogleda tra čke ratnike i, gušeći se od besa, viknu:
 — Napolje, varvari!
Tračani, razrogačenih očiju, mereći kralja od glave do pete,
zakolaše, ali nijedan ne po đe izlazu. Kralj uze ma č  od Klita, pa
zagledajući u oštricu, reče:
 — Varvarski dobrovoljci ne slušaju svog kralja... Šta bi ti Klite,
uradio da si pa mom mestu?
 — Sve bi ih pobio! — reče Klit.
 — U pravu si, — odvrati kralj. — Evo ti mač! Ubijaj!
Klit, neodlučan, uze mač  i zagleda se kralju u lice, jer mu se činilo
da se šali.
 — Udri! Šta čekaš! — dreknu Aleksandar.
Mladić  izmahnu mačem, ali ratnici šmugnuše iz šatora. Grohotan
smeh razleže se među oficirima.
 — Filipova krv! — dobaci Parmenion Antipatru. — Varvari bi bili
111
 

isečeni da nisu pobegli.

 — Svetiće se on njima, — odvrati Antipatar, — jer će progovoriti i
krv majke Olimpijade...
Aleksandar priđe ženi i odreši joj ruke:
 — Slobodna si, — reče, — i hvala ti što si ubila gada!
 — On je bio tvoj oficir! — reče Parmenion.
 — Gad, varvarin, isti kao i svi vi što ste!
Oficiri zanemeše.
 — Ni reči više o tome! — nastavi kralj, pa se obrati ženi:
 — Poći ćeš s ovim mladićem... Idite tamo gde su robovi... Iz gomile
izvedi svoje rođake ako ih imaš...
Jedan oficir utr ča kao bez duše u šator.
 — Kralju, — viknu, — naši ratnici umiru... Padaju mrtvi po ulicama!
 — Od čega umiru? — upita kralj.
 — Trgovci su u svojim podrumima otrovali vino...
 — Odvratno! Gadno! Podmuklo! — zavapi kralj hvatajući se za
glavu. — Ko da se bori s njima! Ko da ih pobedi!
Klit i Glikera izi đoše iz šatora.
Usput žena nijednom ne pogleda mladi ća niti ga oslovi. Među
robovima koji au, povezani i ve ć  svrstani, stajali napolju ispred grada,
Žena pronađe dve svoje robinje i odvede ih sa sobom.
Klit, mada je pokušavao nekoliko puta da razgovara sa ženom,
naiđe na prezrivo ćutanje.

112
 

GLAVA PETNAESTA

Hrabre sreć a pomaže.

Očajanje mladog kralja zbog propasti Tebe nije trajalo dugo. Vest
da su trgovci u gradu otrovali vino u svojim podrumima nanovo ga
dovede do besa. Pored toga, oficiri, svi odreda pohlepni na plja čku,
navališe na njega, i on odobri da se rasproda trideset hiljada zarobljenih
Tebanaca.
 — Neka te ne uzbuđuje sudbina Tebanaca! — re če Antipatar. — 
Osveta nad pobunjenim Helenima mora biti sprovedena do kraja!
 — Teba više ne postoji, — dodade Kala. — Neka nestane i
Tebanaca. Oni što su pobegli iz grada i uspeli da se spasu ve čito će
nam svojom mržnjom biti za petama.
Parmenion je odobravao klimaju ći glavom.
 — U pravu ste, — reče. — Tebanci su nam pobili posadu. Da smo
im oprostili i prešli preko toga, imali bismo dovoljno razloga da zažalimo.
Oni bi našu plemenitost smatrali za slabost, a da ne govorim o tome što
bi drskost pobunjenika pokrenula i ostala Helene da se dignu na oružje
protiv nas!... Mislim da je ova osveta dvostruko dobra: radi naše
bezbednosti i kao opomena ostalim državama u Heladi. Pokazali smo
svakome svoju silu i pesnicu. Vide ćemo kako će se posle propasti Tebe
drugi pokazati... Očekujem da će ih strah nagnati na pokornost...
Parmenion je bio u pravu.
Arkađani, koji su bili pošli u pomo ć  Tebancima, čuvši za poraz,
poubijaše svoje vode i pokorni pristupiše Aleksandru, mole ći ga da ih
primi u svoju vojsku kao najamnike. Etolci vratiše iz progonstva pristalice
kralja Filipa, koji su ranije proterani po Demostenovom nagovoru. I
prognanici i oni koji su ih nekad prognali odoše zajedno na poklonjenje
makedonskom kralju.
Fokiđani zaboraviše „sveti rat” kad ih je kralj Filip, zajedno sa
Tebancima, tukao kao bezbožnike i oskrnavitelje posve ćenog zemljišta, i
listom nagrnuše u makedonsku vojsku.
Atinjani, prestravljeni, prekidoše zapo četu svečanost u Eleusini. Oni
napustiše misteriozna posvećivanja i, plaše ći se više Aleksandra, nego
gneva bogova, kao bez duše pobegoše u Atinu.
Međutim, dođoše im makedonski poslanici. Ne pokazuju ći nikakve
113
 

znake neprijateljstva, poslanici ukratko rekoše da ih je kralj poslao s

pozdravom atinskim građanima i s molbom da ga nikako druk čije ne
smatraju nego kao pravog prijatelja.
Kad Atinjani videše da stvar nije toliko crna kako su o čekivali,
danuše dušom i oslobodi su se straha.
 — Šta zahtevaš od nas? — upita jedan strateg. — Onaj koji je
uništio Tebu zacelo vas nije poslao ovamo da nam izjavite njegove
pokornost!
 — Ima zahteva, — odgovori vođa poslanstva. — Došli smo da
tražimo dokaze vašeg prijateljstva...
 — Dokaze?
 — Da!
 — Tražimo da nam predate neprijatelje svoje i naše.
 — Koji su to?
 — Demosten, Hiperid, Merokle, Likurg i drugi čija imena budemo
pomenuli.
U skupu nastade žagor i komešanje.
 — Atinjani nisu navikli da svoje gra đane izdaju! — ču se jedan glas.
 — Ne damo nijednog!... Nikoga ne ćemo izdati! — povikaše drugi.
 — Šta će biti ako ne udovoljimo zahtevu vašega kralja? — upita
strateg.
 — U tom slučaju naš kralj vas ne će smatrati za prijatelje. Uprkos
strahu atinski građani ne predadoše nijednog svog državnika.
Ostali Heleni prikloniše se makedonskom osvaja ču i stadoše mu
slati svoje ratnike kao dobrovoljce. Ali mnogi stari zakleti neprijatelji
Makedonaca koji nisu hteli da se pokore prebaciše se u Malu Aziju s
namerom da se priklju če persijskoj vojsci kao najamnici.

* * *

Aleksandar je smatrao da ga ništa više ne spre čava da počne veliku

vojnu. Predade Antipatru Makedoniju na upravu, pa krenu celokupnu
vojsku s proleća63  i udari na Amfipolj, a odatle preko uš ća reke
Strimona64 i stigne do grada Abdere.
Makedonska vojska, sastavljena od trideset hiljada pešaka i pet
hiljada konjanika, idu ći kroz divlje predele obrasle gustom šumom,
prelazeći brda i planinske kose, stiže do reke Hibera, 65 prebaci se preko
nje i utabori se u blizini Sesta. 66
Za tri nedelje marširanja Alektsandrovi ratnici prošli su od
Makedonije do mesta gde je persijski car Kserks, sto četrdeset šest
114
 

godina ranije, podigao pontonski most i prešao na evropsko tle.

Ratnici su, mada premoreni od ratnih napora i duga puta, s
uzbuđenjem očekivali trenutak kad će se prebaciti u Malu Aziju, o kojoj
su u to vreme kružile priče da je neizmerno bogata.
Tri dana docnije vojska se stade prebacivati preko Helesponta, 67 u
blizini Abida. 68 Upotrebljen je veliki broj la đa, barki i čamaca. Aleksandar 
 je, okružen najistaknutijim oficirima iz garde „kraljevih pratilaca", bio na
krovu najveće lađe. Kad stiže na polovinu puta, kralj zakla bika i
uhvativši krv u zdelu, izli je u more prizivaju ći Posejdona i Nereide,
bogove zaštitnike brodara.
Varvari koji su boravili na kosama i uvalama planinskim, išli su još
od Amfipolja tragom makedonske vojske moljakaju ći usput da ih kralj
primi kao najamnike. Tračani, Peonjani, Tribali i Argivljani, osetivši da se
sprema velika vojna u Maloj Aziji i da je na pomolu ogroman plen, toliko
su navaljivali, da je Aleksandar slao na njih po nekoliko dobro
naoružanih odreda da ih gone i rasteruju. Kako je i mogao uzeti u vojsku
i varvare, kad je imao hrane za svega mesec dana.
Kad se i poslednji deo vojske ukrca i otisnu na more, varvari izmiliše
iz šume i šipražja i pore đaše se na obali derući se, preteći pesnicama i
mlatarajući oružjem.
Stigavši do grada Troje, Aleksandar prinese žktvu Ahilu i boginji
Ateni i utabori se u podnožju brda Ide.

* * *

U gradu Zeleji bila se iskupila persijska vojska, dvadeset hiljada

konjanika i toliko pešaka, ve ćinom helenskih dobrovoljaca. Ne mogu ći
svi da stanu u malenom gradu, mnogi ratnici boravili su pod vedrim
nebom, u blizini Zeleje. Mada je u gradu bilo dovoljno hrane, satrap
Spitridat nagonio je seljake da doteruju stoku i donose živinu, jaja, sir i
pšenicu.
Spitridat je bio satrap Lidije i Jonije. Oholi Persijanac, ropski odan
caru Dariju, prezirao je ostale vojskovo đe: Arsama, Nefata i Arsita. A oni,
sva trojica varvarskog porekla, iako u milosti carevoj, mrzeli su iz dna
duše satrapa i bojali ga se, jer ni jedan od njih nije mogao da mu
napakosti kod cara niti se usu đivao da s njim ukrsti mač. Ko bi i smeo
udarati na ratnika, čuvenog sa svoje surovosti i slavnog megdandžiju.
Spitridat je godinu dana ranije ubio čuvenog borca Nikearha iz Karije i
odveo njegovu ženu lepoticu. Ademir iz Sarda, žele ći da osveti svoga
ubijenog rođaka, izazva satrapa na megdan i izgubi život.
115
 

Kad uhode javiše da se makedonska vojska nalazi udaljena od

Zeleje svega na tri dana hoda, me đu persijskim ratnicima nastade
komešanje:
 — Koliko ih ima? Kuda idu?... Ko ih predvodi?... — pitali su mnogi i
dobijali proizvoljne odgovore, jer niko nije znao pouzdano gde se nalaze
Makedonci i s koje strane će naići.
Vođe se sastadoše da ve ćaju.
Atist, ratnik koji je život proveo tuku ći se s večitim buntovnicima
urođenicima oko Lampsaka, po mo čvarama reke Praktije i po prostranim
šumama koje se protežu prema severu do grada Prijara, uze re č:
 — Neprijatelj nam je na domaku. Treba dobro razmisliti šta nam
valja činiti! Da li mu po ći u susret, ili ga sačekati ovde?... Izgleda da je
ova druga mogućnost probitačnija za nas, jer ćemo se boriti protiv vojske
premorene od duga puta. Uhode nam javljaju da neprijatelji trpe
oskudicu u hrani. Naši ratnici odmorni i puni borbene snage, lako će
savladati Makedonce koji danima peša če i jašu izmršavele konje.
Spitridat prezrivo sleže ramenima i odmahnu glavom.
 — Ne slažem se, — reče. — Poći ćemo na neprijatelja i gde se
sretnemo zametnućemo bitku.
 — Slažem se, — dodade Nefat. — Nama opreznost nije potrebna.
Jači smo i odnećemo pobedu.
Ostale vođe u nedoumici koji predlog da prihvate, zagledali su se i
neubedljivo odobravali Arsitu ili Spitridatu.
Istoga dana stiže u Zeleju Memnon sa Rodosa vode ći dve hiljade
dobrovoljaca Helena. Ostali vo đi kao da su baš njega očekivali. Pošto
nisu doneli odluku, sastaše se nanovo na ve ćanje.
Memnon, ne odobri nijedan u činjeni predlog i iznese svoje mišljenje:
 — Opasno je napadati Makedonce, — reče. — U otvorenoj borbi
oni su jači od nas, jer njih predvodi Aleksandar li čno, dok je Darije
daleko od nas. Zbog toga predlažem da se ispred neprijatelja uništi sva
hrana, ljudska i stočna, da se popale žita, poruše sela i obore mostovi. A
mi da se s vojskom povla čimo do Granika, da pređemo reku i da na
drugoj obali razvijemo ubojni red.
 — Spitridat se grohotom nasmeja:
 — Onda neće doći do bitke! — reče.
 — Zašto?
 — Jer kad bude reka između nas i neprijatelja, ko će moći da ga
napadne!
I ostali ratnici prsnuše u smeh.
 — Pobeći na drugu obalu reke!... Reka da nas deli!... Ta onda do
bitke ne može ni doći! — povikaše.
 — Za to se vi ne brinite, — viknu Memnon. — Aleksandar će vas
napasti. On ne zna za prepreke!...
116
 

Međutim, nekoliko oficira, mada su se pribojavali Spitridata

podržaše Memnona. Nastade prepirka koja se pretvori u sva đu i umalo
ne dođe do tuče.
Predveče stiže glasnik kod Mitridata, zeta cara Darija. On donese
naređenje da se vojska povla či prema reci Graniku.
Granik, planinska reka, brza u gornjem toku, s duboko use čenim
koritom i visokim obalama, svla či u ravnicu mulj, trulo liš će i počupane
stabljike rogoza, barske trske i vresa. Donja polovina reke ima blag tok i
pored visokih obala debele naslage blata.
Aleksandar stiže s vojskom na nekoliko hiljada koraka od reke. Idu ći
tragom persijske vojske bio je na liniji njenoga kretanja. Da ne bi bio
iznenađen, kralj pošalje napred pet stotina konjanika, naredi da se
razvije ubojni red i u takvom poretku stigne do reke.
Zaklonjeni vrbacima i topoljarima, makedonski ratnici posedaše po
travi, a oficiri se stadoše savetovati s kraljem kako da po čnu bitku.
Hegeloh, vo đa izvidnice od pet stotina konjanika, vrati se s
izveštajem:
 — Neprijatelji su prešli reku i na drugoj obali postavili ubojni red.
Persijski konjanici, gusto zbijeni, pore đali su se duž obale, a iza njih, na
padini brda, stoji pešadija. Napad je nemogu ć! — završi oficir.
 — Jasno! — reče Kala. — S visoke obale tući će nas u glavu i sve
pomlatiti.
 — Oni su sigurni da ih nećemo napasti — dobaci Kllt.
 — Izvršićemo napad! — mirno reče kralj.
 — Možda bi bilo zgodnije da reku pređemo noću, po mraku! — reče
Parmenion.
 — Ja ne kradem pobede! — odvrati Aleksandar, sjaha s Bukefala i
naredi seizu da mu privede drugog konja. Kao da se pravda, kralj re če:
 — Ne bih želeo da varvari ubiju mog ljubimca.
Seiz odvede Bukefala, a Aleksandar uzjaha drugog konja i potera
ga kroz vrbak.
 — Zar sad, usred dana?! Nećemo ni stići do druge obale!... Ovo je
samoubistvo... — zavikaše oficiri.
 — Napred, Makedonci! — povika kralj.
Oficiri se zgledaše, pa jedan po jedan pojahaše konje i kretoše za
kraljem, Ostali ratnici, čuvši Aleksandrov pokli č, hrpimice grunuše kroz
vrbak.
Kad stigoše do reke, makedonski ratnici ugledaše na drugoj obali
zbijene redove persijske konjice. Stoje ći na uzvišenom mestu, s
naperenim kopljima i isukanim ma čevima, videli su se kao na dlanu.
Aleksandar se obrati svojim ratnicima:
 — Makedonci, sada ćemo, usred dana, napasti neprijatelja.
Persijanci se nas ne plaše, jer još nisu upoznali našu snagu. Od ove
117
 

bitke zavisi ishod rata.

 — Ova obala je strma! — bojažljivo reče Parmenion.
 — Hrabre sreća prati! — viknu Aleksandar i nagna konja u reku.
Makedonski ratnici, vični brzom manevrisanju, ve ć su bili u ubojnom
redu.
Na levom krilu bila je tesalska konjica koju je vodio Kala, sin
Harpalov. Iza konjice bili su Tra čani pod Agatonom a pored njih pešaci
pod Meleagrom i Filipom. Celo levo krilo predvodio je Parmenion.
Na desnom krilu bili su strelci iz „garde kraljevih pratilaca”. Njih je
vodio Filota, sin Parmenionov. Na čelu konjanika s teškim kopljima bili
su Sokrat i Aminta, sin Arabijev.
Aleksandar okružen najsr čanijim borcima, nalazio se u centru.
Kad kralj nagna konja u reku, krenuše i ostali konjanici. Pešaci
zagaziše u vodu jedva izvla čeći noge iz blata.
Konjičke čete Aminte i Sokrata prve primiše udarce. Persijanci
osuše na njih pljusak strela i džilita. I da Makedonci nisu bili pod
šlemovima i u oklopima, listom bi izginuli. Ratnici, gone ći konje malo
ukoso, niz reku, prema suprotnoj obali, po češe izletati iz vode primaju ći i
odbijaju ći udarce. Persijanci oboriše nekoliko desetina i, bacaju ći džilite
na konje, mnoge izranjaviše. Vika ratnika, jaukanje ranjenika i zveket
oružja zaplašiše konje. Prestrašene životinje, u težnji da se što pre
izvuku iz vode i blata, jurnuše uz strmu obalu. Makedonski ratnici bodu ći
neprijatelja dugim kopljima, olakšavali su im prolaz. Ve ć se mestimično
video poneki Makedonac ili Tesalac kako na obali raskr čuje put mačem.
Jedan za drugim konji su sve više iskakali na obalu.
Persijanci se stadoše tiskati i kvariti svoj ubojni red. Njihovi konji
pravili su najveći nered, jer su ih poga đale strele koje su Tračani,
poređani na suprotnoj obali, puštali na njih s golemih lukova.
Dok su jedni bacali koplja i džilite na Makedonce odozgo, drugi se
spustiše niz obalu do vode. Gaze ći blato do kolena, mnogi tako sputani
izgiboše od mača i koplja, ili padoše pod noge makedonskih konja. Duž
cele obale, na nekoliko stotina koraka, vodila se žestoka borba.
Makedonci su po svaku cenu hteli da se dokopaju suve zemlje. Bore ći
se na nesigurnom tlu, bili su u strahovitom položaju. Persijanci, ne htevši
da popuste, besno su odbijali njihove nalete, guraju ći se po obali i
smetajući jedan drugom.
Memnon sa Rodosa, okružen dobrovoljcima iz Helade, zadavao je
najviše jada napadačima. Bacajući koplja s visoke obale Heleni mnoge
Makedonce oboriše s konja.
Dok su se Sokrat i Aminta sa stotinak konjanika, potiskuju ći
neprijatelja, uveliko tukli na suvoj zemlji, gusto zbijena gomila konjanika
oko Aleksandra, bodući dugim kopljima protivnike, najposle isko či na
obalu i zametnu boj. Kroz načinjen prodor navališe i drugi ratnici i
118
 

preplaviše polje.
Najžešća borba vodila se oko Aleksandra. U blistavom šlemu i
oklopu, u raskošnom odelu i na konju s divnom opremom, kralj je padao
u oči persijskim ratnicima. I njihovi najsr čaniji borci potekoše sa svih
strana prema mestu gde se Aleksandar borio.
Mada je bitka bila konji čka, borci se toliko izmešaše i zbiše da su se
više tukli noževima i pesnicama, nego ma čem i kopljem. Za to vreme
ostali Makedonci su se gotovo nesmetano prebacivali preko reke, i kako
 je koji izlazio na obalu, jurišao je u bitku. Vika ratnika mešala se s
njiskom ranjenih konja. Nepregledna gomila konjanika tiskala se, gurala i
kovitlala. Makedonci su se borili svom snagom da osvoje što više
zemljišta, a Persijanci da ih potisnu i bace u reku.
Aleksandrovi ratnici, ja či po snazi i veštiji borci u pojedina čnim
sukobima, postepeno su potiskivali protivnike i osvajali sve više
zemljišta. U toku borbe Aleksandru se slomi koplje. Neko mu brzo
dodade drugo. Makedonci zastadoše za trenutak i izgledalo je kao da su
se pokolebali. To je opazio Mitridat, Darijev zet. Stavivši se na čelo jedne
grupe konjanika, koji su nadirali u obliku klina, satrap jurnu na
Aleksandra. Oko makedonskog kralja bili su: Perdika, Ken, Krater i
Aminta, sin Andronenov. Okruženi tesalskim konjanicima do čekaše
neprijateljsku konjicu na koplja i ma čeve.
Na zaprepašćenje svih ratnika, Aleksandar ošinu pastuva koga je
 jahao i izlete iz borbenog reda. I dok su drugi jurnuli za njim da ga
zaštite, njegovo koplje pogodi satrapa posred lica. Persijanac jauknu i
pade s konja. Tesalski konjanici pod Kenom i Filipom i Tra čani pod
Agatonom grunuše svom žestinom na persijski ubojni red.
Među persijskim ratnicima ista če se Resak, proslavljeni borac u
pojedinačnim sukobima, ljubimac cara Darija. O njemu su rapsodi 69
pevali pesme po saborima i pronosili mu slavu po Kariji, Frigiji, Lidiji i
Jonskom arhipelagu. On obori tri Tesalca i na đe se ispred Aleksandra.
Za trenutak, pogledavši se o či u oči, dva ratnika zametnuše boj. Tukući
se izbliza, njihovi mačevi toliko su treštali o oklope da se oba konja
stadoše propinjati.
Spitridat je, oborivši nekoliko tra čkih konjanika, kr čio put probijajući
se kroz gomilu ratnika. Strašni varvarin izmahnu golemim ma čem i
gotovo nadvoje prese če Kalika, čuvenog strelca, obori s konja Protita i
odseče ruku Kalidametu.
Dok su se Resak i Aleksandar borili, Spitridat dogna konja do
boraca i pritera ga iskosa prema kralju. Ne obaziru ći se na svoju vitešku
slavu, satrap napade Aleksandra.
 — Smrt kralju varvarinu! — viknu i mačem tresnu Aleksandra po
glavi. Ali udarac, dat iskosa, izgubi snagu. Ipak ma č odvali komad šlema
s belim perom. Kralj ne obaziru ći se na Spitridata, strese se i još žeš će
119
 

napade Resaka. Lidski satrap i po drugi put diže ma č, ali ne stiže da ga

spusti. Klit, koga su zvali „crni", podviknu:
 — Zar dvojica na jednoga?
On hitnu koplje i kroz oklop probode Spitridata. Gotovo u istom
trenutku Aleksandrov mač prereza Resakovo grlo.
Dotle su makedonski konjanici jednako prelazili preko reke, a za
njima pešaci držeći se konjima za repove.
Kad Persijanci videše da su im pala dva najbolja borca, pokolebaše
se, i kvareći ubojni red, počeše se povlačiti, dok ne udariše u bekstvo.
Helenski najamnici, povikavši se na jedan brežuljak, tukli su se kao
da su svi rešeni da umru. Kad to vide, Aleksandar uzviknu:
 — Bacajte oružje, izdajnici! Sve ćemo vas pobiti. Predvodeći grupu
ratnika, kralj obode konja i jurnu u gomilu helenskih pešaka. Oni, bore ći
se s uzvišenijeg mesta, do čekaše makedonske ratnike na koplja i
mačeve. Tukući i bodući nadohvat kralj se stade probijati kroz njihov
ubojni red. Za njim, kao strašni žeteoci, pustošili su Makedonci i Tra čani,
besni što im se daje otpor. Heleni sa svih strana napadoše Aleksandra.
On je, odbijaju ći udarce i vešto se zaklanjaju ći štitom, odolevao
napadačima koji mu ubiše konja. Kralj sko či i nastavi da se bori. Pored
njega su se tukli najsr čaniji borci iz garde „kraljevih pratilaca". Svi oni
dobro osetiše kakvog protivnika imaju ispred sebe, jer su se Heleni, koje
 je, iz straha od kazne, spopalo očajanje, borili kao lavovi. Najposle,
opkoljeni sa svih strana, sabijeni u gomilu, potiskivani, gurani, tu čeni i
ubijani, kad videše! da je borba uzaludna, škrgu ćući zubima od besa,
pobacaše oružje i predadoše se.
Za to vreme su Makedonci, Tračani, Tesalci, Peonjani i Argivljani
gonili Persijance po prostranom polju. Beže ći u gomilama, Darijevi
ratnici, mahniti od straha, naletali su jedni na druge i zbijeni padali pod
mačeve i koplja makedonskih ratnika. Divlji borci s Rodopskih planina i
Hema kao vuci su napadali, razdirali i sekli ma čevima i ubojnim
sekirama, obarajući i konje i jahače. Trački pešaci naletali su na
konjanike, hvatali se za stremen, boli noževima konje, padali s njima i
klali se s jahačima. Mahnita hrabrost Aleksandrova nadahnula je borce.
Njegova silna volja prešla je na sve i svakoga. Razdraženi do bezumlja,
makedonski ratnici sekli su i mlatili begunce dokle im je daha dostajalo u
prsima. Najposle, malaksali od umora i iskrvavljeni, na znak trube
počeše se okupljati oko svog kralja.
Tako je tekla i tako se završila bitka na reci Graniku. U njoj je
Aleksandar pokazao persijskom caru Dariju s kakvom vojskom ima da
se bori.
U bici je palo oko dvadeset hiljada persijskih ratnika, 70  a
Makedonaca srazmerno manji broj.
Zlatan i srebrn nakit, skupocene čaše, purpurne tkanine i ostale
120
 

dragocenosti Aleksandar posla u grad Pelu, na dar svojoj materi

Olimpijadi. Atinjanima je poslao tri stotine štitova, isto toliko oklopa,
mačeva i kopalja i veliki deo plena. Uz to posla natpis: „Aleksandar, sin
Filipov, i Heleni, osim Spartanaca, zaplenili su ovo od varvara koji žive u
Aziji.
U bici je u čestvovalo na makedonskoj strani oko dve hiljade Helena,
ali kralj, u želji da i ostale pridobije za sebe, posla im ovaj laskavi natpis.

121
 

GLAVA ŠESNAESTA

I najpametnijima ponešto nedostaje!

Makedonska vojska se ulogorila uzvodno, nedaleko od mesta

bitke. Iste večeri, pod kraljevim šatorom, prema svetlosti buktinje, oficiri,
zapovednici većih odreda, izraziše divljenje i poštovanje Aleksandru.
 — Borio si se kao Ahil, — re če Parmenion. — Tvoj pokojni otac
plakao bi od radosti da te je mogao videti danas!
Kala, zapovednik konjice, pri đe kralju i pokloni mu se:
 — Oprosti! — reče. — Tvoje velikodušno srce ne može zameriti
čoveku koji te obožava... Oprosti!
 — Opraštam, — odgovori Aleksandar smejući se, — iako ne znam
na šta misliš!
 — Hvala ti, — još jednom se pokloni oficir. — Kad si odlu čio da
otpočneš bitku pod onakvim okolnostima, bio sam uveren da si lud!
Oficiri se nasmejaše. Perdika dodade:
 — Molim te, kralju, reci nam šta te je nagnalo da nateraš konja u
reku i da pođeš na neprijatelja? Neka je hvala bogovima, pobedili smo,
mada se moglo desiti da propadnemo...
 — Zasluga za pobedu pripada kralju! — dobaci Sokrat.
 — Dobri moji drugovi, — otpoče Aleksandar, a suze mu se zavrteše
u očima, — ne pripisujte samo meni zaslugu što je bitka dobijena! Bez
vas i makedonskih ratnika ja sam ništa ne bih u činio... Mahnito je bilo s
moje strane što sam pod onakvim okolnostima otpo čeo bitku.
 — Ni jedan vojskovo đa to ne bi učinio, — dodade Filota.
 — Ni ja ne bih učinio, — nastavi, — da se ne uzdam u vas i svoje
borce... Neprijatelj je bio uveren da ga ne ćemo napasti, jer je izme đu
nas bila reka. Ne znam da li vam je dovoljno jasno kakav smo pothvat
preduzeli i šta za nas i ceo svet zna či ovaj rat? Pošli smo da osvajamo,
da slomimo Persijsko carstvo i da zavladamo Azijom. Ko se usudi na
ovakvo delo za njega ne postoje prepreke! Neprijatelju treba dokazati da
smo sr čani do samouništenja, i to je od presudne važnosti za naše
buduće sukobe s njima. Ovo je bila prva bitka s Persijancima. Morali
smo je dobiti i pod najtežim uslovima, jer neprijatelja treba ne samo
pobediti nego i moralno slomiti. Nadam se da će se uskoro videti koliki
smo prestiž ovom pobedom dobili.
122
 

Sutradan su sahranili izginule makedonske ratnike sa svim

počastima. Kralj objavi da njihove roditelje i decu osloba đa plaćanja
poreza i zemljarine.
Aleksandar obi đe ranjenike i svakog ponaosob upita kako se borio i
kako je ranjen. Tako je svakome dao prilike da se raspri ča pred kraljem i
da ističe svoje junaštvo.
Pokopali su i persijske vojskovo đe ž helenske najamnike koji su se
borili na njihovoj strani.
 — Zašto? Čemu to? — pitali su se surovi makedonski ratnici.
 — Ko god umre ima pravo da ga pokrije zemlja — odvrati kralj. — 
Ja ne želim da ratujem s besmrtnim bogovima. 71
Okovali su oko dve hiljade Helena, zarobljenih u bici i poslali ih u
Makedoniju da obrađuju zemlju.
 — Vi ste robovi, — reče im Aleksandar, — jer ste se borili protiv
svoje braće, za račun varvara.

* * *

Uskoro se pokazalo koliko je kralj bio u pravu. On posla

Parmeniona sa tri hiljade pešaka da zauzmu grad Daskaliju. Ova vojska
bila je spremna da juriša na bedeme i da ruši zidove. Ali posada grada
uopšte nije pružala otpor. Čim je videla u daljini makedonsku vojsku,
napusti grad i pobeže bez traga.
Na severnom podnožju planine Tmola nalazio se grad Sard,
prestonica starih persijskih kraljeva, najpre Kresa, pa Kira. Još od
davnina pričalo se da je grad bogat zlatom. Dragoceni metal vadio se iz
planine Tmola i reke Paktol. 72  Podignut visoko i opasan trostrukim
zidovima, grad je bio neosvojiv. Me đutim, Aleksandar odluči da po svaku
cenu zauzme grad Sard i od njega stvori bazu za dalje ratovanje.
Obavešten od pohvatanih varvara kakvo je stanje u gradu, kralj
primače vojsku i utabori se u blizini.
Dok se savetovao sa oficirima kako da izvrši napad, neo čekivano
dođe u tabor Mitrin, zapovednik Sarda.
Liđanin se pokloni do zemlje pred kraljem, a njegovi pratioci padoše
na kolena i povikaše:
 — Neka je slava sinu Zevsovu!
 — Dosta sino bili robovi cara Darija! — re če Mitrin. — Bogovi su
nam poslali pravog vladara, nosioca slobode svim narodima!
Aleksandar pozdravi poslanike blagonaklono i po časti ih po zakonu
gostoprimstva.
123
 

Istoga dana pošalje Amintu, sina Andromenova, u Sard, da zauzme

tvr đavu i digne blago. Kad ovaj po đe kralj došapnu oficiru:
 — Primetiš li i najmanji znak izdaje, Živu dušu ne ćeš ostaviti u
gradu.
Ali građani i seljaci, vekovima ugnjetavani tiranijom persijskih
satrapa, oduševljeno prihvatiše makedonsku vojsku.
U pratnji Mitrina, ostalih poslanika i svojih istaknutih oficira kralj u đe
u Sard. Popevši se na najviše mesto, podigne žrtvenik i posveti ga
Zevsu Olimpijskom. Onda izdade nare đenje da se tu sazida hram.
Iste večeri, posle bogate gozbe, Aleksandar se obrati gra đanima
Sarda i svojim oficirima. Digavši pehar, kralj uzviknu:
 — Neka živi znanje, neka se slavi hrabrost i neka dobrota vlada
među ljudima! Moj veliki u čitelj, Aristotel visoko je digao buktinju znanja.
Dugujem mu priznanje i divljenje. Od njega sam nau čio mnogo i bi ću mu
do kraja života zahvalan. Ali, moram re ći, i najpametnijim ljudima po
nešto nedostaje. Veliki filozof nas je u čio da samo Helene smatramo
sebi ravnima, a da su varvari robovi koji ne zaslužuju nikakvu pažnju!
Neka je slava mome učitelju, velikom filozofu! Ovoga puta ne ću ga
poslušati!
Obrativši se Mitrinu, kralj nastavi:
 — Liđanine, bolji si od mnogih koji sebe smatraju plemenitim...
Vladaćeš ovim gradom i celim krajem. Tvoj narod žive će po svojim
običajima, poštujući svoje zakone i svoju vlast! Od mene i od mojih
ratnika niko od vas neće doživeti nepravdu! Postavljam vam svoja dva
oficira Pausaniju i Nikiju, kao zapovednike posade. Oni će biti vaši
prijatelji i zaštitnici.
Glas o pobedi makedonske vojske kod Granika brzo se rasprostre
po Maloj Aziji, od grada do grada, uzimaju ći zapanjujuće razmere, kao
da je persijska vojska satrvena do poslednjeg čoveka. Ime Aleksandra
Makedonskog bilo je u sva čijim ustima. Govorilo se da je nepobediv na
megdanu, da ga koplje * i ma č ne mogu obraniti.
Aleksandar napusti Sard i stiže pred Efes. Posada, čuvši da se
makedonska vojska približava, napusti grad i, predvo đena Amintom,
sinom Antiohovim, pobeže na istok da se približi vojsci cara Darija.
Zauzevši i taj grad bez otpora, Aleksandar ukide oligarhiju 73  i
zavede demokratski poredak, po ugledu na atinski ustav.
Kad građani Efesa osetiše da su se oslobodili nekolicine tirana koji
su im zagor čavali Život, odlučiše da se osvete svima koji su oplja čkali
Artemidin hram i oborili statuu kralja Filipa. Do čepavši glavne krivce,
Sirfaksa i njegove pomaga če, građani ih kamenovaše na trgu. Onda
pomama za osvetom i že đ  za klanjem uhvatiše maha: potkazivanja
učestaše a ubistva postaše svakodnevna pojava. To stanje potraja sve
dok Aleksandar ne podviknu da će sve građanstvo pobiti ako se nastavi
124
 

s ubijanjem.
 — Kad od mirnih gra đana postane rulja, — re če, — onda ubistvima
nema kraja!
Uskoro zatim kralj je poslao Parmeniona i Lizimaha, sina
Agatoklova, na čelu dve hiljade i sedam stotina konjanika i pešaka da
zauzimaju maloazijske gradove, da u njima obaraju vlast tirana i da
zavode demokratiju. Ali on, na veliko čuđenje svojih oficira, pusti na
slobodu preko dve hiljade varvara zarobljenih u bici kod Granika.
Aleksandar ostade nekoliko dana u Efesu kod svoga prijatelja,
slikara Apela koji je u čestvovao u podizanju novog hrama boginji
Artemidi.74 Tom prilikom Apel izradi nekoliko kraljevih portreta pogodivši
mu crte lica, ali ne i boju. Aleksandar je imao belo lice prekriveno blagim
rumenilom, na majku, a slikar ga je predstavio sa tamnim licem, tvrde ći
da belina nikako ne dolikuje energiji i muškosti koje kralj poseduje. Te
likove Apel je docnije preneo na zid u Artemrdinom hramu, koji su
nanovo podigli maloazijski Grci.
Oprostivši se od svoga prijatelja. Aleksandar krete u nova
osvajanja.

* * *

Ranjeni Filton, Prokles, Diota, Kales i Pintija stigoše u Atinu i odoše

kući lekarevih roditelja. Stari Diodor i njegova žena Glauka pla čući su
grlili svoga sina Filtona:
 — Dva puta smo čuli da si poginuo! — jecala je starica. — Ali
bogovi su se smilovali na nas i doveli su te ku ći.
 — Doveli, neka im je slava i hvala, — dodade Diota pomažu ći
Proklesu da lekara skine s konja.
Izmršaveo, s groznicom u očima i ranom na butini, natečenoj i punoj
gnoja, Filton pade u postelju. Stari roditelji i drugovi lebdeli su nad njim i
danju i noću. Lekar im je kad je bio pri svesti davao uputstva kakve
lekove treba da mu daju i kako da ih spravljaju. U bunilu je pominjao
Glikeru, proklinjao kraljicu Olimpijadu i, guše ći se od straha i gnušanja,
preklinjao drugove da poubijaju zmije koje ga napadaju.
Lekovi međutim nisu pokazivali nikakvo dejstvo. Najposle klempavi
konjušar odlu či da proreže ranu. On dobro naoštri nož, i dok je lekar bio
u nesvestici, preseče otok. Atleta Prokles je čvrsto držao bolesnika, dok
 je Diota cedio gnoj iz rane. Svakodnevno su ispirali rase čeno meso
hladnom vodom, stavljaju ći biljne masti i tako drugovi najposle spasoše
Filipa.
125
 

Kad dođe sebi lekar oseti da mu je lakše.

 — Spasli ste me od sigurne smrti! — reče. — Ovakve rane se retko
kad iscele.
Atleta, milujući mu znojavo čelo, drhtavim glasom od uzbu đenja
progovori:
 — Tri dana nisi dolazio svesti. Zbog toga smo i odlu čili da sečemo
ranu. Diota je to u činio svojim nožem.
 — Da, — nasmeši se lekar. — Njegov nož dosad nijednom nije
izneverio!
Majka Glauka grlila je i ljubila sina, a otac je stoje ći pored uzglavlja,
brisao suze dlanovima.
U Atinu su svakodnevno stizali begunci iz Tebe. Izmršaveli, sa
strahom u očima i dronjavi lutali su po ulicama mole ći prolaznike za
milostinju. Bilo je među njima žena, dece i staraca. Neki su
blagovremeno, pre bitke, napustili grad i lutaju ći po beotskim šumama,
očekivali ishod borbe oko Tebe. Doznavši za poraz, sa čekivali su
begunce i prestrašeni s njima produžavali da se skrivaju po šumama,
 jedući korenje i divlje plodove. Onda po češe u manjim grupama odlaziti
u Atinu, Megaru, Argolidu, čak i u Arkadiju.
Atinjani, gnevni na surov postupak makedonskog kralja, širom
otvoriše vrata svojih ku ća i stadoše prihvatati begunce.
Jednoga dana u Atinu stiže i Glikera sa svoje dve robinje.
Velika radost obuze Filtona, njegove roditelje i drugove kad je
ugledaše. Pošto se izgrliše i izljubiše; drugovi zasedoše za sto koji je
lekareva majka pretrpala jelom i peharima.
 — Filton je ozdravio! — otpoče Diota. — Snaga mu se vra ća: Treba
nastaviti sa osvetom.
 — S tim je svršeno! — reče Glikera. — Osvete više ne će biti.
 — Kako? Zašto? Šta to znači?
 — Znači da je s osvetom svršeno! — odgovori žena. Mladi krali mi
 je poklonio život. Da nije bilo njega Tra čani bi me rastrgli!
Glikera ispriča kako je ubila Klitandra, oficira iz garde „kraljevih
pratilaca", kako su je Tra čani odvukli kralju i kako je dobila oproštaj.
 — Fokiđami i Platejci — reče — tukli su se s Argivljanima i
Tračanima, otimajući se oko plena. Pijani Makedonci vukli su se po
ulicama grada i orgijali prolivaju ći krv žena i dece. Ali su mnogi me đu
njima pali da se više nikad ne dignu.
 — Kako to? — upita Filton.
 — Neki trgovci bacali su otrov u burad s vinom u svojim
podrumima...
 — Gnusno! — viknu lekar. — Tebanci su zaslužili da ih nestane!
Zar su to potomci filozofa koje je Teba kroz čitav vek rađala! 75 Šta bi na
ovu podlost rekli vitezovi časti i morala, Pelopida i Epaminonda!
126
 

Obrativši se ženi lekar zapita.

 — Da li se zna koji su trgovci otrovali vino?
 — Zna se! — reče Glikera. — To su Ktezifon i Epafrodit.
 — Hvala neka je Apolonu! — uzviknu lekar, — obojica su varvari, iz
Jonskog arhipelaga!
Diota se celo vreme smešio. Naposletku re če:
 — Šta je trovanje vina prema zverstvima koja su neprijatelji činili u
gradu! Ja sam nagovarao oba trgovca da to urade!
 — Ti?
 — Ja!
Lekar pognu glavu i zamu če. Prokles je gledao u stranu, a Kales i
Pintija bacali su poglede čas na Filtona, čas na Diotu.
 — Zakleli smo se na osvetu — re če Kales. — Svetili smo se i još
ćemo se svetiti. Oprosti, Filtone, meni nije jasno zašto se zgranjavaš što
su trgovci zatrovali vino?
Lekar se prenu:
 — Nije ti jasno, to se tebi ne može objasniti, jer si ro đen kao rob...
Pitaj atletu! Neka ti on kaže šta misli o tome!
 — Odvratno... podlo... — gunđao je Prokles. — Ipak je sre ća što to
nije uradio nijedan Beo ćanin.76 — Podižući glas atleta dodade: — Diota,
ti si tesalska stoka!
 — A ti tebanski vo! — odvrati konjušar. — Moja osveta nema
granica — razvika se. — Tako mi svetih Blizanaca, 77 od moje ruke paš će
 još po koji Makedonac, a poslednja žrtva bi će kraljica Olimpijada.
Lekar ustade i pri đe mu:
 — S osvetom je gotovo! Jesi li razumeo? Mi se više nikome ne ćemo
svetiti.
 — Zbog toga što je Aleksandar poklonio život tvojoj ženi, je li? A šta
ćemo sa šest hiljada poklanih Tebanaca i trideset hiljada prodatih u
ropstvo?
 — Više osvete neće biti! — viknu Glikera. — Mladi kralj iskupio je
grehe svoje majke i Makedonaca.
 — Tako? Vi imate ra čuna da prekinete osvetu — iskezi se konjušar,
 — a naročito ti!
Filton pogleda u konjušara i tihim glasom re če:
 — Zakon gostoprimstva sprečava me da te kaznim. Idi odavde i ne
navodi me da oskrnavim svoga genija! 78
 — Izdajnici!... — viknu Diota. — Sami sebe izdajete!...
 — Idi! — dreknu Prokles i ustade. — Mene ne spre čava ništa da te
zgrabim za vrat i izbacim napolje.
Konjušar se isceri i iza đe.
U odaji za trenutak nastade tišina. Onda Diodor, otac Filtonov
progovori:
127
 

 — Sine, hvala ti što nisi pogazio zakon gostoprimstva!... Raduje me

što si odlučio da prekineš s osvetom. Zaista je teško vu ći na svojoj duši
mržnju i teretiti svoju savest ubistvima. Ostavite bogovima osvetu!... Milo
mi je što ste i sami uvideli ovu istinu... Ali, hteo sam drugo nešto da vam
kažem: čuvajte se Diote!... To je čovek podmukao, gotov na sve...
Izbacili ste ga iz svoga društva. On vam to ne će zaboraviti... Čuvajte se
da njegova strast za osvetom ne obuhvati i vas...
 — Mislim da njegova podlost ne će ići dotle! — reče Glikera.
Filton se zamisli:
 — Ipak se treba čuvati! — reče. — Diota je manijak. Može se desiti
da i na nas prenese mržnju!

* * *

Maloazijski gradovi u primorju predavali su se Makedoncima bez

otpora. Ipak Halikarnas i Milet, oba tvrdo gra đena i s visokim zidovima,
suprotstaviše se osvajačima. Aleksandar je i njih zauzeo na juriš.
Opsada Halikarnasa svršila se na štetu Persijanaca i njihovih
najamnika. Žestoke borbe vodile su se na polju, na prolomima i
zidovima. Posledice su bile strahovite: poginulo je oko hiljadu gra đana,
dvaput toliko zarobljeno, a grad sravnjen sa zemljom. Glavne
vojskovođe, Orontobat i Memnon, pobegoše, a Aleksandar dade na
upravu celu pokrajinu ženi Adi, po obi čaju još od kraljice Semiramide. 79
Ada blagoslovi Aleksandra i usini ga u znak zahvalnosti.
Posle toga preko četrdeset manjih gradova, gotovo svi bez otpora,
padoše u ruke makedonskih osvaja ča. I grad Milet, na ostrvu, posle
duge opsade, položi oružje. Nekoliko desetina persijskih brodova sa
svom posadom bi odsečeno i zarobljeno.
Međutim, neočekivano i neuobičajeno kod vladara toga doba,
Aleksandar objavi: da svaki njegov ratnik koji je pošao u rat a nedavno
se oženio, ili ima nameru da se oženi, može oti ći svojoj kući da prezimi,
pa Ina proleće da se vrati u sastav vojske. Ovaj dopust izazva ogromnu
radost među mladim makedonskim ratnicima.
I uskoro iz Karije kretoše gomile ratnika, svi veseli, s pesmom na
usnama i dobro nabijenim torbama na le đima, jer je svaki od njih imao
dovoljno prilike da se naplja čka.
Parmenion, stari Filipov general, obrati se Aleksandru:
 — A ti, kralju?… Tebi, izgleda, nije potrebna žena?
 — Ne! Nije mi potrebna! — odgovori Aleksandar gledaju ći oficiru
pravo u oči.
128
 

Parmenion sleže ramenima.

 — Uzdržljiv si takođe — reče — u jelu i pi ću.
 — Jesam, — odvrati kralj. — Uzdržljiv sam...
 — Zbog čega?
 — Jer me bračna postelja, jelo i piće isuviše podsećaju da sam
smrtan...
Jednoga dana pozva sve oficire i stade im deliti zemlju u
Makedoniji, koju su u svoje vreme posedovali njegov praded Aleksandar,
ded Aminta i otac Filip. Štogod je ko tražio, kralj je davao. Jedino mu
general Perdika postavi pitanje:
 — Sve si skoro razdelio? Šta sebi ostavljaš?
 — Nade! — odgovori Aleksandar.
 — Onda ću i ja imati udela u tim nadama! — smeju ći se reče
Perdika i ne htede da primi ništa.
Takav je bio mladi kralj u po četku svoje vladavine. Ne zanemaruju ći
ništa što bi koristilo drugome i misle ći na sve, zanemarivao je samog
sebe.
Makedonski ratnici voleli su kralja Filipa, ali ljubav koju su pokazivali
prema Aleksandru dovodila ih je do ushi ćenja. Svaki od njih smatrao je
za najveću sreću da pogine za kralja, jer Aleksandra su uveliko smatrali
za nadzemaljsko bi će. U to vreme počele su da kruže priče i legende
koje su se prenosile na docnija pokoljenja.

129
 

GLAVA SEDAMNAESTA

Varvarine, odvešć emo te pred cara Darija!

 Aminta, Antiohov sin, pobegavši s grupom konjanika iz efeske

tvr đave ispred makedonske vojske, reši se da ode caru Dariju i zamoli
da ga primi i sasluša.
Aminta je bio iz Makedonije. Pobegao je ispred Aleksandra, prema
kome je osećao bezgraničnu mržnju. Bojeći se kraljeve osvete, prebacio
se u Malu Aziju, gde ga je satrap Spitridat prihvatio i dao mu odred
konjice s nare đenjem da čuva maloazijske gradove. Kad se predala
tvr đava u Efesu, Aminta je uspeo da pobegne.
U to vreme tabor cara Darija bio je postavljen u blizini Soha u Asiriji,
na dva dana hoda od velikih asirskih klanaca. Silna persijska vojska bila
 je smeštena na nedoglednoj ravnici.
Četiri stotine hiljada pešaka, bez posluge i robova, i sto hiljada
konjanika,80  Persijanaca i Međana izmešanih s varvarima, i trideset
hiljada helenskih najamnika krenuo je car Darije da bije odsudnu bitku s
Aleksandrom.
Aminta, videći toliku vojsku, zaprepasti se od čuda. Begunac se
pitao šta će biti s Aleksandrovom vojskom, sastavljenom od nekoliko
desetina hiljada ratnika? Na tu pomisao prebeglica se zlurado osmehnu.
Ostavivši svoj odred na kraju logora, Aminta se sam uputi prema
belim šatorima gde su, kako mu je re čeno, stanovala dva satrapa,
Spitamen i Datofren.
Kad stiže na stotinu koraka od šatora, begunca opkoliše četiri
ratnika i oduzeše mu luk i tobolac sa strelama, otpasaše ma č i izvadiše
nož sakriven u nedrima.
 — Vodite me satrapama! — reče Makedonac.
Između dva bela šatora, u hladu granatog platana sedeli su na
svilenim jastucima Spitamen i Datofren, dva careva satrapa Persijanci,
obučeni u svilene haljine, nabeljenih lica i namirisani, do čekaše begunca
kao da je njihov rob. Zverski pogled satrapa Datofrena zaustavi Amintu
na pet koraka od njih.
 — Stoj! Ni koraka dalje! Ti si divljak! — viknu satrap. Aminta stade
pa, češući se po glavi, zagleda se u njihove ukovrdžene kose i blistave
brade, namazane mirišljavim uljem.
130
 

 — Kojim putem se stiže do cara Darija? — upita begunac.

 — Preko nas! — odgovori Datofren. — Ali ti nikad nećeš stati pred
njegovo svetlo lice. Njegove božanske o či ne mogu da gledaju varvarina
sa planine Hema, a njegove božanske uši ne mogu da slušaju tvoj
čobanski glas. Okreni se i istim stopama vra ćaj se tamo odakle si došao!
Drugi satrap, Spitamen, obavivši rukama kolena, njihao se lagano
desno i levo i kroz debele usne zviždukao neku melodiju.
Begunac se zamisli. Njegov pogled bludeo je na sve strane, ne
mogući da uhvati kraj šatorima koji su se pružali u nedogled. Persijski
ratnici, obučeni u haljine svih boja, vrveli su. Gomile robova i
slobodnjaka i okovanih vukle su se izme đu šatora, dok su se ratnici u
oklopima i sa šlemovima na glavi izležavali u hladovini, ispod drve ća. To
 je bila telesna straža Spitamena i Datofrena. Neprekidni žagor ljudi
dopirao je u talasima sa svih strana. Izdaleka se čulo tutnjanje bubnjeva
i drečanje aulosa, dovikivanje konjušara, rzanje konja i rika marve.
Nedaleko od šatora dva satrapa gomila ratnika šibala je jednog čoveka
privezanog za drvo. Jauci i zapomaganje mešali su se sa smehom
ratnika, s fijukanjem bi ča i tupim udarcima, sve dok čovek ne zamuče.
Aminta se obrati satrapima:
 — Odvedite me caru, jer vest koju donosim on mora doznati odmah.
 — Ne! Nećeš stati pred lice našeg cara, varvarine! — viknu
Datofren.
Aminta pokuša da mu priđe, ali ga dva stražara Š čepaše za ruke.
Kad Makedonac vide da ne može pri ći satrapu, šapnu na uvo jednom
stražaru nekoliko reči. Ratnik zinu od čuda, pritr ča Datofrenu i tiho mu
reče svega tri reči. Odjednom, satrap dobi blažen izraz lica. Vide ći to,
Spitamen pusti ruke s kolena, ustade i pri đe Datofrenu. Kezeći zube i
bečeći oči, satrapi se stadoše došaptavati mereći Amintu od glave do
peta. Hvatajući jedan drugog za ruke i šap ćući istovremeno, najposle
doneše odluku:
 — Varvarine, — reče Spitamen, — odvešćemo te pred cara!
Činilo se da begunac nije drugo ni o čekivao. On je hladno gledao
kako se dva satrapa, sad ve ć glasno, svađaju i otimaju koji će da odvede
Amintu caru. Najposle po đoše obojica. Uzevši begunca izme đu sebe,
povedoše ga kroz redove šatora, mimo gomile ratnika, koji su se
rasklanjali desno i levo ispred silnih starešina, doglavnika cara Darija.
Carev šator bio je podeljen na nekoliko odaja prostranih, ali
pretrpanih minderlucima, ćilimima, stolovima od slonove kosti i zlata,
skupocenim amforama od srebra ili samske ilova če. U jednom uglu, na
vidnom mestu, nalazio se srebrni oklop, kaciga, ma č  s balčakom
ukrašenim dijamantima, koplje, štit, luk i tobolac sa strelama. To je bila
ratna oprema cara Darija.
Ratnici, sluge i sluškinje, svi raskošno odeveni, imali su šatore u
131
 

blizini, na domaku, da ih lako mogu dozvati ako zatreba.

Sa carem su bile njegova majka, žena i dve ćerke. Njegovi
velikodostojnici, ugledaju ći se na svog vladara, vukli su za sobom svoje
porodice i gomile slugu i sluškinja. Veruju ći u pobedu, i car i njegove
vojskovođe smatrali su ovaj vojni pohod kao zabavu. Posle poraza kod
reke Granika mnogi persijski ratnici bili su zabrinuti i savetovali su caru
da povede što više ratnika. Ali kad čuše s kakvom neznatnom vojskom
makedonski kralj raspolaže, svi su smatrali da je dovoljan samo jedan
deo persijske sile, pa da se rat okon ča.
Darije, međutim, nije potcenjivao Aleksandra. Govorio je da se divi
njegovoj hrabrosti i sposobnosti i priznavao je da ne će s njim lako izi ći
na kraj.
Dva satrapa uđoše pod carev šator, a begunca okružiše osam
stražara s isukanim mačevima bacajući na njega podmukle poglede. Na
stotinu koraka dalje skupljali su se ratnici, žene i robovi, zgledaju ći se
značajno i smeškajući se. Ne odajući glasa od sebe, o čekivali su da vide
izvršenje smrtne kazne, što je kod njih bila svakidašnja pojava.
Najposle Datofren izi đe iz šatora, uhvati Amintu za ruku i izvede ga
pred cara.
Darije je sedeo na zlatnom prestolu. Pored njega je bila carica i dve
ćerke, sve tri lepotice kakve begunac u svom životu nije video. Nekoliko
velikodostojnika, svi obu čeni u svilene haljine dre čeće boje, stajali su
desno i levo dvoreći cara.
Darije, stasit i lep čovek, s krupnim očima, malo začuđenim, divno
izvijenim obrvama i ukovrdžanom kosom i bradom, pogleda begunca i
dade mu znak da klekne, što se smatralo na persijskom dvora kao znak
osobite milosti.
Aminta kleče i pognu glavu.
 — Sad ustani, — reče car, — i kaži šta imaš!
Begunac, koji je više od dve godine služio u persijskoj vojsci,
razumede Darija i odgovori:
 — Presvetli care, gospodaru Azije, donosim ti vest da se našao
 junak koji će ubiti makedonskog kralja.
Na mrkom licu carevom za trenutak blesnu radost, a o či čudno
sinuše.
 — Ko je taj? — upita.
 — Aleksandar, sin Eropov, zapovednik tesalske konjice u
makedonskoj vojsci. Njegova bra ća skrivala su u svojoj ku ći Pausaniju,
ubicu kralja Filipa...
Darije pruži ruku prema vazi koja je bila puna grož đa, otkide
nekoliko zrna i pruži ih beguncu.
Aminta primi grožđe i stade ga zagledati. Datofren mu pri đe i kroz
stisnute zube prosikta:
132
 

 — Pojedi, varvarine, i primaj najveću milost koju nisi još zaslužio!

Aminta strpa u usta zrna grožđa i smesta ih proguta.
 — Obavešten sam, — reče car. — Ti si bio zapovednik konjice kod
Spitridata... Dugujem ti veliku zahvalnost i uvrš ćujem te među svoje
doglavnike i savetnike u ovom ratu.
Ustavši s prestola, car pri đe Aminti i stavi mu ruku na rame. Svi
prisutni padoše na kolena, a kle če i begunac.
 — Ustanite svi! — reče car. — Evo čoveka koga ćete smatrati sebi
ravnim! Divite mu se!
 — Divan je, krasan... Lep kao bog... — povikaše doglavnici.
Jedan oficir donese srebrn ma č  i predade ga caru. On ga opasa
Aminti i reče:
 — Moja poslednja reč  Aleksandru, sinu Eropovom... Ako ubije
makedonskog kralja, dobi će hiljadu zlatnih talanata 81  i sam će postati
kralj Makedonije.
Carica se ljupko smešila, a dve princeze zapljeskaše rukama.
 — Ubiti kralja varvarina! Divan prizor! — re če jedna.
 — Prekrasan! — zakoluta očima kraljica. Druga princeza dobaci:
 — Uhvatite ga živog i dovedite ovamo. Hoćemo i mi da gledamo
pogubljenje.
 — Videćemo. Možda će i to biti! — odmahnu rukom car.

* * *

Uhode obavestiše Aleksandra kolika se persijska vojska slegla kod

Soha, i on se vidno zabrinu. Zbog toga odlu či da pošalje nekoliko
desetina oficira u Heladu da vrbuju nove najamnike. Jedan od njih Ken,
ode u Atinu. Građani ga primiše hladno, ali oficir, ne haju ći za to, skupi
šest stotina najamnika, dade im oružje i opremu i odmah krete s njima
prema Abderi, gde su makedonski brodovi bili usidreni.
Među dobrovoljcima nalazio se i lekar Filton, sad pod imenom Filip
iz Akarnanije. Uz njega su bili Kales i Pintija. Atleta Prokles, ne žele ći da
služi kralju „varvarinu" koji je uništio Tebu, ode svojoj ku ći u Plateju, gde
ga je očekivala žena Kasiopeja, sedmoro dece i tast.
Diota se takođe priključio jednoj grupi najamnika, koji su krenuli iz
Fokide.
U pristaništu kod Abdere bivši konjušar srete Kalesa i s njim
zapodenu razgovor:
 — Vidim da si opremljen kao pravi ratnik, — reče. — Sigurno si
pošao na cara Darija?
133
 

 — Isto kao i ti! — odvrati Kales.

 — Gde ti je gospodar, Filton?
 — On mi nije gospodar nego prijatelj i više se ne zove Filton. Ti to
dobro znaš!
 — A osveta? Jeste li pošli da osvetite stare uvrede?
 — Ne... Ovoga puta borićemo se na strani Makedonaca. Moj
prijatelj, lekar Filton, već je dobro upisan kod zapovednika Kena. Pintija i
 ja služićemo u konjici.
 — Uf... uf... uf... — zaklima glavom klempavi konjušar. — Teško
Persijancima kad se vas trojica okomite na njih!
 — A ti? — upita Kales.
 — Ja?... Služiću u Parmenionovoj konjici.
 — A osveta?
 — Nije mi više stalo do nje, — odgovori Diota i ode. Istog dana pet
brodova napustiše pristanište kod Abdere i, natovareni dobrovoljcima iz
Helade, otploviše put Male Azije.
Makedonska vojska, osvajaju ći grad za gradom, stiže do Velike
Frigije, koja je u to vreme bila pod vlaš ću Likijaca. Iz cele oblasti po češe
stizati poslanici većih i manjih gradova donose ći Aleksandru darove i
nudeći mu prijateljstvo. Padaju ći na kolena pred kraljem svi su pokazivali
najve ću pokornost.
Aleksandar se zadrža u Faselidi s namerom da se i on i vojska
odmore.
Parmenion je s jednom hiparhijom 82  konjanika iz garde „kraljevih
pratilaca" i tesalske konjice napustio grad Sard i, prema nare đenju
Aleksandrovu, krenuo u Frigiju. Kad je prešao reku Tarsiju, priklju či mu
se jedna grupa Helena dobrovoljaca, od četiri stotine konjanika i šest
stotina pešaka. Ova grupa najamnika pošla je brodovima iz Abdere i
iskrcala se u blizini grada Panorma.
Parmenion postavi tabor na reci Tarasji, rešen da vojsci da odmor 
od nekoliko dana. Pribojavaju ći se divljih br đana, koji su se spuštali s
planine Plaka napadaju ći veće vojne odrede, general udvostruči
opreznost. Naviknut još u vreme kralja Filipa na podmukle prepade
varvara, postavi petostruku stražu na svim istaknutim mestima oko
logora. Osim toga, razasla patrole na sve četiri strane, da krstare i da se
uvere da je mesto bezbedno.
Vođa jedne patrole od četrnaest ljudi bio je Diota, bivši konjušar 
kralja Filipa. Vode ći Fokiđane dobrovoljce, sve na dobrim konjima i
željne da se pokažu dostojnim poverenja. Diota ib odvu če na čitava dva
časa boda od logora, sve do podnožja planine Plaka.
Ratnici sjahaše i drže ći svaki svoga konja na konopcu, pustiše ih da
pasu pored reke.
Odjednom se, idući s planine, niz strmu obalu reke, pojavi jedan
134
 

konjanik. Foki đani dočepaše lukove i naperiše ih na došljaka. Konjanik

smesta stade i sjaha s konja. Diota mu priđe:
 — Ko si? — upita konjušar držeći nož iza leđa.
 — Frižanin, seljak... Idem svojim poslom. Kuda?
 — U grad Ergasteriju... Hoću da prodam volove, pa bih želeo da se
raspitam za cenu...
 — Odakle ideš?
 — S planine... Tu odmah iza ovog prevoja...
Diota pogleda konja kome su uši bile opuštene, a noge prašnjave
do kolena. Umoran konj nije ni pokušavao da pase. Za trenutak
izvežbano oko bivšeg konjušara sve to uo či.
 — Vezujte ga! — viknu Fokiđanima. — To je Darijeva uhoda.
Seljak odskoči u stranu i trže nož iza pojasa, ali se Foki đani baciše
na njega i vezaše mu ruke.
U taboru, stavljen na muke, seljak priznade da je oficir, poverenik
cara Darija i da je pošao frigijskom satrapu Atiziji. Ali pri pretresu Diota
nađe kod njega sakriveno pismo, upu ćeno Aleksandru, sinu Eropovu, i
predade ga Parmenionu.
Pročitavši pismo, general preblede i drhtavim glasom pozva
nekoliko oficira iz garde „kraljevih pratilaca".
Kad uđoše pod šator, general, bacaju ći na njih brze poglede,
progovori:
 — Znam vas dobro... Svi ste pouzdani... Mogu vam reći sve...
Sva četiri oficira su ćutala.
 — Jedan od zapovednika naše konjice sprema se da ubije kralja...
Stupio je u vezu s Darijem...
Oficiri, bledi, unezverenih pogleda, ostadoše nemi. Najposle,
najstariji među njima progovori:
 — Koji je?
 — Da ga smesta isečemo! — dodade drugi.
Treći i četvrti potrgoše mačeve i škrgućući od besa zubima
povikaše:
 — Iseći ga! Smesta ga iseći...
 — Ćutite! — reče Parmenion. — On se nalazi u našem taboru!
Moramo ga živa uhvatiti i poslati kralju.
Oficiri se stadoše zgledati.
 — Koji je taj? — upita jedan.
 — Aleksandar, sin Eropov...
 — Zapovednik tesalske konjice! Užas... Užas... — mrmljali su kroz
zube oficiri. Najstariji re če:
 — Kad je Kala postao satrap, Aleksandar ga je zamenio...
 — Evo ga, pismo! Car Darije obećava ubici kraljevstvo* nad
Makedonijom i hiljadu zlatnih talanata... Šta velite na to?
135
 

 — Treba ga odmah uhvatiti i vezati!

 — Idi i pozovi ga! — reče Parmenion. — Ovde ćemo ga uhvatiti...
Oficir iziđe i malo zatim vrati se sa zapovednikom tesalske konjice.
Aleksandar, Eropov sin, bio je srednjih godina, snažan, bahat i
surova pogleda. On uđe pod šator natmurena lica i poslovno re če:
 — Evo me, zapovedniče! Zbog čega si me zvao? Parmenion
pogleda oficire. Oni se svi odjednom baciše na
Eropova sina i oboriše ga. Dok su ga trojica pritiskivala zemlji,
četvrti mu veza ruke odostrag.
 — Šta ovo znači? — brekćući od besa upita Aleksandar.
 — Doznaćeš kad stigneš pred kralja, — re če mu Parmenion.
Te noći, tajno, da ne bi doznali Tesalci, Aleksandar je pod jakom
stražom sproveden u Faselidu, gde je boravio kralj. Pored njega,
privezan za sedlo, jahao je Darijev poverenik Sisin.
Obavešten o svemu kralj Aleksandar sasluša oba sužnja i sazva
sve više oficire na savetovanje. Doznavši šta je posredi, svi do jednog su
zahtevali smrtnu kaznu za obojicu.
 — Treba ubiti izdajnika! Sramota! Makedonac se sprema da ubije
kralja... Na muke s njim... — završiše oficiri.
 — Njegova bra ća skrivala su Pausaniju, ubicu kralja Filipa! — viknu
Ken.
 — Udvarao se kralju da bi ga lakše ubio!
 — Više oproštaja nema! — dobaci Ptolomej.
 — Onda se pretvarao da je ožalošćen, — dodade Klit.
 — Kralju, — viknu Perdika. — Kada je tvoj otac ubijen, ovom
izdajniku poklonio si život. Sad svi zahtevamo da mu smakneš glavu.
 — prijatelji, — poče Aleksandar. — Zaslužio sam da mi prebacujete
što sam posle ubistva moga oca oprostio jednom od u česnika koji
doduše nije uzeo udela u samom ubistvu, ali je sudelovao u skrivanju
ubice pred ubistvo. Isto tako opravdano me osu đujete što sam dopustio
da mi izmakne iz efeske tvr đave Aminta, sin Antiohov. On je prebegao
caru Dariju, pošto je organizovao zaveru protiv mene. Na žalost, moja
ruka trenutno ne može domašiti Amintu, ali tu nam stoji Aleksandar, sin
Eropov... Možda će vas začuditi što vas molim da razmislite o njemu i
njegovom slučaju... Ne mrštite se, prijatelji moji, nego razmislite... Kad
sam Kalu postavio za Satrapa u Sardu, zapovedništvo nad tesalskom
konjicom dao sam ovom Aleksandru. Razumljivo je što sam imao
razloga za to. Bojim se da se Tesalci mogu pobuniti ako ga osudim na
smrt, jer oni su, prizna ćete, zavoleli svoga zapovednika... Sad stojimo
pred odsudnom bitkom s carem Darijem i njegovom ogromnom
vojskom... Da li je dobro za nas da sad stvaramo ne" zadovoljstvo me đu
svojim ratnicima? Mislim da nije, a čini mi se da i vi tako mislite!... Ipak,
izdajnika ćemo kazniti. Poslaćemo ga pod jakom stražom u grad Pelu i
136
 

baciti ga u tamnicu...
 — Zapovednik Makedonije je njegov tast, — dobaci Klit. — On će
ga pustiti na slobodu.
 — Neće ga pustiti, dobri moj! — reče blago kralj. — Zaboravljaš da
 je tamo i moja majka, kraljica Olimpijada.
 — Hm! — učini Perdika. — Istina je. Iz njenih tamnica lako se ne
izlazi!
Te noći dželat je odsekao glavu Persijancu Sisinu, a Aleksandar, sin
Eropov, sproveden je do rta Mikale, tu ukrcan na brod koji će ga odvesti
do pristaništa Amfipolja, a odatle suvozemno, pod jakom stražom u
Makedoniju.

* * *

Kad je Aleksandar posle bitke kod Granika poslao svojoj materi

Olimpijadi veliki deo plena, Antipatar pokuša da polovinu zadrži za sebe.
Ali žustra kraljica, pohlepna na plen, zapreti mu klevetama i činima.
Sujeverni Makedonac se u potpunosti odre če i svoga dela, računajući da
će kraljica njegovu velikodušnost poštovati i dati mu bar nešto. Ali
zapovednik Makedonije prevario se u ra čunu. Gramežljiva epireka
gospođa, očitavši mu bukvicu o dobroti, plemenitosti i poštovanju, ne
dade mu ništa.
Otada je Antipatar s prezirom opštio s kraljicom, a iz o čiju mu je
izbijala mržnja. Izbegavaju ći sukobe trudio se da se što manje vi đa s
njom. Olimpijada je nekoliko puta izmenjala misli s tamni čarem Kalvom,
savetujući se na koji na čin bd se morao Antipatar ukloniti s ovoga sveta.
 — Ubiti ga, ali krišom, da niko ne dozna kako je nestao! — reče
kraljica odlučnim glasom.
Tamničar klimnu glavom i duboko se zamisli.
 — Pokušaćemo, — reče. — Treba o tome dobro razmisliti. I Kalva
 je razmislio, stvorio plan i pokušao. Ali je propao. Lukavi Makedonac,
zapovednik tvr đave, poznajući odavno kraljicu Olimpijadu, umeo je da se
čuva.
Jednog dana dok je bio u lovu napadoše ga u šumi četrnaest
robova prerušenih u seljake. Ali Antipatar, stara Filipova juna čina,
dočeka ih na maču i tukući se s njima ubi petoricu, ostale isekoše
njegovi pratioci.
Izgledalo je kao da je posle toga kraljica odustala od daljih
poduhvata ove vrste.
Kad u Pelu dovedoše Aleksandra, Eropova sina, okovana i čuvana
137
 

 jakom stražom, Antipatar se zaprepasti. Jedan od sprovodnika predade

mu pismo od kralja i nalog kako da postupa sa sužnjem. Antipatar,
videvši u kakvu je bedu zapao njegov zet, stade smišljati kako da ga
oslobodi.
Kraljica, doznavši u čemu je stvar, pozva tamničara Kalvu i naredi
mu da sužnja baci u tamnicu i da ga tu diži okovanog i privezanog za
alku na zidu. Kalva izvrši nare đenje, a Olimpijada se obrati zapovedniku
grada:
 — Žalim što je sužanj tvoj zet, — reče. — Ti sd dosad pokazao da
sd pametan čovek, i nije te zabadava moj sin postavio za zapovednika
Makedonije... Želela bih da ne padneš u iskušenje da pokušaš da
oslobodiš zločinca. On je osuđen i nikad više ne će izići iz tamnice.
Antipatar je ćutke gledao kraljicu pogledom punim mržnje. A
Olimpijada, skupivši oko sebe najodanije i najpodmuklije me đu ratnicima
i dvoranima, reče:
 — Svaki pokušaj nasilja uperen protiv moje li čnosti daje vam pravo
da smesta ubijete Antipatra i svakoga drugog ko njemu služi.
Pošto su dvorani ratnici iz grada „kraljevih pratilaca" znali dobro da
 je Olimpijada podmuklija i opasnija, gotovo svi pre đoše na njenu stranu.
Oko Antipatra ostade oko stotinu najamnika, ve ćinom Tračana i
Peonjana.
Takvo stanje bilo je na dvoru u gradu Peli. Olimpijada je kovala
planove da i zapovednika Makedonije strpa u tamnicu, a Antipatar je
vrebao priliku da smoždi kraljicu.

138
 

GLAVA OSAMNAESTA

Sinko, ti ć eš biti gospodar Azije!

 Aleksandar napusti Faselidu i drže ći se morske obale pređe

Pamfiliju i prebaci se u Pisidiju, s namerom da se približi Darijevom
taboru. Uz put osvoji nekoliko gradova, neke prinudi na pokornost,
mnoge zaobi đe i upade u oblast Pisida, najratobornijeg plemena u
istočnom delu Male Azije. Njihov grad Sagalasa, u blizini jezera Karalis,
bio je važan ekonomski i kulturni grad. Gra đani su kovali svoj novac,
imali velelepne hramove, palate, pozorišta i gimnazije.
Aleksandar odlu či da grad Sagalasu zauzme. Pisi đani, dobro
naoružani, iziđu mu u susret i posednu jedan brežuljak pogodan za
odbranu.
Razvivši falangu i oba krila, Makedonci izvrše juriš. Ali, dok se čelo
falange tuklo s neprijateljem na brežuljku i ve ć  prodiralo uz strminu,
Pisiđani se sjure s uzvišice i svom žestinom udare na oba makedonska
krila. Pod pljuskom njihovih strela i kopalja Tra čani i Tesalci se
pokolebaše. Međutim, helenski hopliti, izdvojivši se iz falange, zbijeni u
gomilu, napadoše ih. Pisi đani počeše da odstupaju i najposle udariše u
bekstvo, ostavivši na bojištu preko pet stotina mrtvih i ranjenih. Lako
naoružani i poznavaju ći mesto, varvari se izvukoše iz borbe, a
Makedonci, pod teškim oružjem, na đoše se u čudu, jer nisu bili u
mogućnosti da ih gone.
Posle bitke grad Salagasa pade u ruke makedonskih ratnika.
U ovoj bici pao je Kleandar, zapovednik makedonskih strelaca,
proslavljen kao vojskovo đa i dobar savetnik u doba kralja Filipa. Pored
njega poginulo je oko stotinu Makedonaca, Tra čana i Tesalaca. Od
Argivljana nije pao nijedan.
Odatle Aleksandar krene dalje prema istoku kroz zemlju Pisida i
mnoge gradove, milom ili silom, podvrgne pod svoju vlast. Došavši u
Frigiju, makedonska vojska zauzme grad Kelenu, gde je nekad Kir Mla đi
imao svoj čuveni zverinjak. 83 Odatle udari na Gordiju gde se sastane s
Parmenionom. Tu se iskupe i oni mladi Makedonci kojima je Aleksandar 
dao odsustvo prošle jeseni. S njima do đe nekoliko grupa Tesalaca i
drugih dobrovoljaca iz Helade koje su skupili Ken, Ptolomej i Meleagar.
U makedonski tabor stigoše atinski poslanici. Oni zamole
139
 

Aleksandra da pusti na slobodu zarobljenike koji su, bore ći se uz

Persijance, pali u ropstvo u bici kod Granika.
Kralj odgovori poslanicima:
 — Atinjani i drugi Heleni koji se bore na strani varvara ne zaslužuju
pažnju. Ko od vas može tvrditi da ti isti ljudi ne će opet dići oružje protiv
nas, kad se do čepaju slobode? Oni ne će biti slobodni dok se ovaj rat ne
okonča. Ako se završi u našu korist, dođite da molite za njih. Ako
pobede Persijanci, oni će biti heroji.
Ušavši u grad Gordiju, Aleksandar se pope na tvr đavu da vidi dvor 
kralja Gordija i njegovog sina Mide. Tu su bila i kola i na njihovom jarmu
čvor koji niko nije mogao da odreši. Telmešani, čuveni proroci i gatari, 84
objasniše kralju Aleksandru šta zna či taj čvor, na kome se nije mogao
videti ni kraj ni početak.
Najstariji među prorocima, okrenuvši lice prema suncu, zažmuri i
dostojanstvenim glasom re če:
 — Kralju makedonski, nepobeđeni vladaru nepobedive vojske...
Proročište, slaveći kralja Gordiju i njegovog kralja Midu, jednom za
svagda dade reč: „Ko razdreši ovaj čvor vladaće celom Azijom"...
Aleksandar, osetivši na sebi poglede svojih oficira, i ina če
sujeveran, stade zagledati i pipati čvor iz koga se nijedna petlja nije
mogla videti. Najposle, na zaprepaš ćenje proroka i ostalih prisutnih,
istrže mač i preseče preko sredine čvor. Ukazaše se mnogi kraljevi. Kralj
ih stade vući i izvlačiti, i odveza čvor.
Najstariji prorok Telmešanin, zabezeknut od čuda i sevajući očima,
htede da baci kletvu na kralja. Ali, vide ći kako Makedonci, svi do jednog,
spustiše ruke na bal čake svojih mačeva, promeni odluku, proguta kletvu
i s blaženim izrazom lica obrati Aleksandru:
Sinko, ti ćeš biti gospodar Azije!
Ovo gotovo iznuđeno proročanstvo obradova Aleksandra i njegove
oficire. Kralj, obdarivši proroke iz Telmesa, napusti Gordiju i krene vojsku
u Galatiju, podvrgne pod svoju vlast Paflagoniju i Kapadokiju i stigne u
Kilikiju. Premoren i znojav kralj se okupa u hladnoj reci i pade u postelju.
Nekoliko dana su makedonski oficiri bdeli kraj postelje svog kralja.
Međutim, od četki lekara koji su išli s vojskom nijedan se ne usudi da se
primi lečenja, bojeći se da će ako kralj umre, na njega pasti odgovornost.
Oficire obuze očajanje. Šaputali su, zgledali se i slegali ramenima.
Odnekud se pojavi sumnja da je kralj otrovan i ve ć  su neki počeli
podozrevati i tragati gledajući ispod oka jedan drugog. Nedavni slu čaj sa
Aleksandrom, sinom Eropovim, navodio ih je da sumnjaju jedan na
drugog, ali niko se ne usudi da javno ispolji svoje mišljenje. Četiri lekara
su ćutala. Ipak, petog dana, kad kralj izgubi svest, jedan od njih
progovori:
 — Kralj nije otrovan...
140
 

 — Šta govoriš? Ko je pominjao otrov? — ispre či se Perdika. — 

Kako ti je to palo na pamet?
 — Ne vidim modre niti crvene pečate po kraljevom licu, — prave ći
se nevešt, odvrati lekar. — Zna či da nije otrovan.
General, gledajući ga preklinju ćim pogledom, reče
 — Primi se odgovornosti i izleči nam kralja!
Ne usuđujem se! — odvrati lekar i, bacaju ći bojažljive poglede na
bolesnika, pođe iz šatora. Perdika ga š čepa za ruku:
 — Čuješ, — reće. — Ako umre kralj, nećete ni %vas četvorica
živeti! Zaklaćemo vas na njegovom grobu!
Lekar se, bečeći oči od straha, povuče prema izlazu i šmugnu iz
šatora.
Istoga dana Ken se seti da se me đu najamnicima koje je doveo iz
Atine nalazi jedan lekar.
 — Dovedi ga! Na đi ga! — povikaše oficiri.
Pola časa kasnije pod kraljev šator u đe lekar Filton. Perdika se za
trenutak zagleda u njega. Zatim se pljesnu rukama po kolenima i
uzviknu:
 — Tako mi svih Heraklovih čuda, ovo je Filton, lekar kraljice
Olimpijade!... Zevsa mi, boljeg lekara ne tražimo! Da li me se se ćaš?
Filton ga hladno pogleda i odmahnu glavom:
 — Ne! Ne sećam se! Nikad te dosad nisam video.
 — Kad se porađala kraljica Olimpijada, bio si prisutan. Zar si
zaboravio?
Nekoliko starijih oficira, zagledaju ći lekara, poznadoše ga: — Ti si
Filton! — reče jedan.
 — Ne, ja sam Filip iz Akarnanije, — odgovori im lekar.
 — Onda je sličnost toliko velika... Nemogu će je da se varam...
 — Varaš se i ti i svi ostali... Više (puta desio mj se isti slućaj:
nazivaju me Filtonom, a ja tog čoveka ne znam!
 — Tvoja žena je Glikera Tebanka! — re če Perdika.
 — Ja nisam oženjen! — tiho odgovori lekar.
 — Da li se poduhvataš da nam izlečiš kralja? — upita general.
 — Prvo da vidim od čega boluje.
Filtona odvedoše u drugi deo šatora, gde je ležao Aleksandar,
ubledeo i do krajnosti malaksao. Lekar mu stavi ruku na čelo, zatim
prisloni uvo ua bolesnikove grudi i stade da osluškuje.
Pregledao je bolesnika, okretao ga na bok i potrbuške, opipavao
bilo i osluškivao disanje.
Perdika je netremice gledao u lekara, trude ći se da na njegovom
licu pročita da li bolesniku ima spasa.
Kad završi pregledanje, Filton se zamisli.
 — Kako izgleda? — šapatom upita general. Lekar ga uhvati za ruku
141
 

i povuče u stranu.
 — Pokušaću da ga lečim, — reče. S pomoću Apolonovom nadam
se da će biti dobro...
Perdika odahnu:
 — Ako ga izlečiš, — reće, — zasućemo te zlatom!
 — Meni nije potrebno zlato! — nasmeši se lekar. — Kraljev život i
vaša radost biće mi nagrada za trud.
Dok je Filton pripremao trave i korenje i kuvao ih, po celoj vojsci se
pronese glas da se našao lekar koji se primio da le či kralja.
 — Ko je? Odakle je došao? — pitali su ratnici.
 — Iz Akarnanije! Filip se zove...
U očima makedonskih ratnika blistala je nada i mnogi po češe činiti
zavete bogovima moleći se da priteknu u pomo ć kralju.
Međutim, istoga dana od Parmeniona stiže pismo. Glasnik ga,
prema naređenju, predade lično kralju. Aleksandar primi pismo i
malaksalim rukama odreši vrpcu. Perdika i Ken bili su pored postelje.
Kralj se pridiže na laktove i pro čita pismo.
 — Šta piše Parmenion? — upita Perdika.
 — Ništa, — odgovori kralj. — Moli me da mu javim kako se
osećam... Nego, iziđite obojica. Želim da ostanem nasamo s lekarom. A
dok on ne do đe malo ću prodremati...
Oficiri iziđoše. Aleksandar ponovo razvi pismo i po drugi put ga
pročita:

„Lekar koji se primio da te leč i sprema se da je otruje.

Parmenion".

Aleksandar se za trenutak zamisli, jednom rukom obrisa znojavo

čelo, a drugom gurnu pismo pod uzglavlje. Sunce se klonilo smiraju.
Njegovi kosi zraci obasjavali su zlatastu prašinu koja je kao ljubi časti veo
lebdela iznad logora. Vladala je tišina, jer je lekar naredio da bolesnik
leči u potpunom miru. Perdika i Ken sedeli su u prednjem delu šatora, ne
govoreći ni reči. Odjednom na obližnji bagrem slete lastavica i stade na
 jednu suvu grančicu. Njeno umilno cvrkutanje odjeknu u zamrlom logoru.
Lekar se pojavi s peharom u lukama.
 — Lek! — prošaputaše oba oficira. Filton klimnu glavom i pro đe
pored njih.
Aleksandar se zagleda u lekara, lagano se pridiže i ostade sede ći u
postelji.
Filton spusti pehar na sto čić, izvadi iz svoje torbice jednu bo čicu,
otvori je i prodrmusa. Onda stade pažljivo da odbrojava kapi koje su
padale u pehar, iz koga se dizala para.
 — Kralju, lek je gotov, — reče. — Uz pomoć Apolona, počnimo...
142
 

Držeći pehar obema rukama lekar priđe postelji.

Aleksandrove krupne oči kestenjaste boje ispitiva čki su gledale u
Filtona. On pruži desnu ruku i prihvati pehar, a levom izvu če pismo ispod
uzglavlja i dade ga lekaru.
Kralj je držao pehar, a lekar pismo.
Za nekoliko trenutaka, gledaju ći jedan u drugog, obojica ostadoše
nemi. Onda Filip poče da čita pismo, a bolesnik prinese ustima pehar i,
ne skidajući pogled s lekara, ispi ga do dna.
Vraćajući pismo kralju, Filton re će:
 — Ja otrov ni psu ne bih dao... Popio si lek. Od njega možeš
ozdraviti... Ako umreš, to će biti volja bogova... U tom slučaju umreću i
 ja.
Lekar zamoči ubrus u hladnu vodu i stavi ga bolesniku na vrelo čelo
i reče:
 — Od ove bolesti lečio sam dosad osam bolesnika, tri su ozdravila,
a ostali su umrli... Sve zavisi od slu čaja. Osim toga, ko ima zdravo srce
lakše podnosi i bolest i lek...
Filton se, primetivši da je kralj izgubio svest, lagano povu če u drugi
deo šatora, gde su ga nestrpljivo čekali Perdika i Ken.
 — Šta bi? — prošaptaše oba oficira.
 — Videćemo, — sleže ramenima lekar. — Sutra ujutru reći ću vam
da li će bolesnik ozdraviti.
Filton ode u svoj šator i baci se na postelju. Kales i Pintija, ugledavši
izdaleka lekara, ubrzaše korake. Otkako su pošli iz Atine njih trojica se
nisu razdvajali: zajedno su jeli i spavali pod istim šatorom. Doznavši da
se Filton primio da le či kralja, Kales i Pintija osetiše kakvoj se opasnosti
izložio. Celog dana bili su zabrinuti.
Ušavši pod šator obojica zastadoše, dvoume ći se da li da prijatelja
ostave na miru. Ali želja da ma šta saznaju bila je ja ča. Kales pri đe
lekaru i spusti mu ruku na rame. Filton se prenu i ustade.
 — A, vi ste! — reče.
 — Mi... — tiho odgovori Pintija i sede na svo ju postelju.
Za trenutak nastade tišina. Onda Filton ustade, uze testiju s vodom i
ubrus i iziđe pred šator. Kales pođe za njim.
 — Uzmi testiju, — obrati mu se lekar, — i celu mi izli na glavu...
Kales ga posluša.
Ušavši pod šator, Filton ponovo leže na postelju. Kales ostade
stojeći.
Smemo li da te pitamo kako je kralju? — tiho re če Pintija.
 — Hm... — učini lekar. — To ćemo tek sutra videti! Popio je lek i
sad je bez svesti. Noćas ću presedeti pored njegove postelje.
Sunce je zašlo. Pod šatorom je Uo sumrak. Lekar je ležao na
leđima i žmurio. Izdaleka se čuo glas trube. Na pet hiljada koraka, preko
143
 

golog brda bio je drugi logor. Tamo se utaborio general Parmenion, sa

dve hiljade pešaka i hiljadu konjanika, spreman da odbije prvi napad
varvara, ako bi do njega došlo.
Ispred šatora začuše se tihi koraci. Kales izi đe. Makedonski ratnici
smesta ga okružiše i šap ćući stadoše se raspitivati za kraljevo zdravlje.
 — Je li živ?... Da li će ustati?... Kako izgleda?... — pitali su brižno.
 — Lek je uzeo... Sutra će se videti!... — odgovori Kales.
Međutim, i drugi ratnici su u grupama pridolazili i ubrzo ih se oko
šatora nakupi preko pet stotina.
 — Uzeo je lek... Biće dobro... Zacelo će biti dobro! — ponavljao je
Kales.
 — Hoćemo da vidimo lekara koji ga le či! — reče jedan brkati ratnik.
 — Lekar spava. Noćas mora da čuva kralja.
 — Pusti nas samo da provirimo u šator.
Međutim, na ulazu u šator pojavi se Filton. Vide ći brižna lica ratnika,
on, sa suzama u očima, reče:
 — Dobri moji... Strpite se do sutra!... Bogovi će dati, pa će biti
dobro.
 — Treba li da se molimo? — upita jedan mladi ć.
 — I da činimo zavete? — dodade drugi.
 — I molite se i činite zavete, — odvrati Filton, — ali budite strpljivi.
Sutra ćemo znati na čemu smo...
Ratnici stadoše da se razilaze.
Kad ostadoše sami pod šatorom, lekar se obrati prijateljima:
 — Vas dvojica ste dosad više puta dokazali da ste mi odani. Zbog
toga sam odlučio da vam poverim neke stvari, ra čunajući da ćete ih
zadržati u tajnosti!
Kales i Pintija gledali su netremice u lekara.
 — Kroz kakve smo muke i opasnosti prošli, — reće Pintija, — 
mislim da smo dovoljno dokazali koliko smo td odani. Naše prijateljstvo
 je doživotno.
 — I umrećemo s tobom ako treba, — dodade Kales. Lekar ih je
gledao svetlim o čima. Pod šatorom je postalo mra čnije.
 — Upali buktinju! — obrati se Kalesu.
Kad zelena svetlost ispuni šator, Pintija iza đe, pa uverivši se da u
blizini nema nikog, re će:
 — Da li treba da bežimo?
 — Ne! — osmehnu se Filton. — Nećemo bežati.
Onda im tiho, gotovo šapatom, ispri ča kako su ga oficiri poznali, ali,
zahvalni što se primio da le či kralja, nijedan nije pominjao da išta zna o
njegovom neprijateljstvu prema Makedoncima. Ali, kad im pomenu za
pismo koje je kralj dobio od Parmeniona, oba prijatelja prebledeše.
 — Uprkos tome kralj je popio lek! — završi Filton.
144
 

 — Ako umre, svršeno je s tobom! — dobaci Kales.

 — I s nama dvojicom isto tako! — dodade Pintija.
 — Još malo, prijatelji, pa moram da idem pod kraljev šator, — reče
Filton.
Dok se lekar pripremao da po đe, Pintija se prenu:
 — Mislim, — reče, — da znam ko je rekao Parmenionu da napiše
ono pismo...
 — Ko? — naglo upita lekar.
 — Diota, klempavi konjušar nalazi se u njegovoj konjici.
 — Hm... — zamisli se Filton. — To još treba proveriti.
 — Proveriću ja i to još sutra! — dobaci Kales. — Oti ći ću u njihov
logor.
Filton uze svoju torbicu i izi đe iz šatora.
Vatre su već  bleskale u logoru. Crvenkasti plamenovi razdirali su
mrak i osvetljavali ljude koji su se kao utvare kretali, ostavljaju ći za
sobom beskrajne senke. Na nebu zablista Venera, onda Sirijus, pa cela
grupa Orion, a za njima ostala zvezdana jata plove ći sa istoka na zapad.
Jedan meteor, kao otkinut i zavitlan iz beskraja, sinu zelenom svetloš ću,
polete i ugasi se.
Ratnici se pored jedne vatre po češe moliti glasno bogovima.
 — Pade zvezda!...85  — reče jedan. — Neka bi Apolon dao da nije
kraljeva.
 — Apolon i svi bogovi!... — tužno zaklimaše glavom drugi.
 — Nije kraljeva! — sigurnim glasom re će treći. — Njega Zevs čuva!
Još će on živeti i voditi nas u pobede...
 — A možda je i besmrtan?... Oni proroci u Telmesu rekli su da će
Azijom zavladati čovek koji je ravan bogovima... Naš kralj je ve ć zauzeo
dobar deo Azije, — dobaci četvrti ratnik gledajući u nebo i strepeći da još
koja zvezda ne proleti.
Pod kraljevim šatorom bdeli su Filton, Ken i Perdika. Izme đu sebe
govorili su retko, i to šapatom i mimikom, pa se tišina gotovo nije ni
remetila.
Kralj je spavao. Njegovo ubrzano disanje i tiho je čanje nije
prestajalo. Lekar mu je povremeno opipavao bilo i stavljao nakvašen
ubrus na čelo. Buktinja, zadenuta u raklju osvetljavala je zaplašena lica
oba oficira i Filtonov čvrst i hladan profil.
Ken, okrenuvši četvrti put peščani sat, reče:
 — Ponoć.
 — Ponoć... — šapnu Perdrka i baci pogled na lekara. Filton je
nepomično sedeo uz bolesnikovu postelju. Činilo se da ga je tišina
uspavala. Oba oficira zakunjaše na minderluku u uglu šatora, jer u to
doba noći, san pohodi i obara i bolne i premorene. Pesak u satu, lagano,
zrno po zrno, otpisivalo je vreme. Odjednom, buktinja se rasplamsa.
145
 

Njeno pucketanje trže lekara iz polusna.

Toga trenutka s bolesnikovih usana glasno i razgovetno ote se glas:
 — Ja sam sin zemlje i neba!... Kralj Filip nije mi ništa!... Moj otac je
Zevs!
Oficiri se prenuše. Njihovi pogledi munjevito padoše na lekara.
 — Bunca! — reče Filton.
 — Ceo svet je moj... i zemlja i nebo... Makedonci su varvari... Ah!...
 — ote se uzdah iz grudi bolesnika.
 — Kakve reči!... Strahota!... prošapta Ken.
 — Jadni naš kralj! — sa suzama u očima dodade Perdika. — To su
reči kraljice Olimpijade. Eto čemu ga je učila u detinjstvu!
Neko vreme pod šatorom se čulo samo pucketanje buktinje i
uzbuđeno disanje dva oficira.
Lekar podmetnu ruku pod bolesnikova le đa, pridiže ga i spusti glavu
na uzdignuto uzglavlje. Onda tiho re će:
 — Život ili smrt, sad je takav trenutak!
Oba oficira priđoše postelji i netremice se zagledaše u bolesnikovo
lice, s koga se slivao znoj. Kralj je ubrzano disao i lekar oseti pod
prstima kako mu bilo sve brže kuca.
Ken je još dvaput okrenuo peš čani sat, a lekar, hladan i postojan, ni
za trenutak nije odvajao pogled od bolesnika. Najposle pustivši kraljevu
ruku, reče:
 — Gotovo je...
Oficiri skočiše. Bledi i unezverenih pogleda, bez re ći ščepaše lekara
za ramena.
 — Bolest odlazi, — drhtećim glasom reće lekar i klonu na stolicu.
 — Bogovi su se smilovali! — uzviknu Ken.
 — Na njega i na nas! — dodade Perdika, pa se, užagrenih o čiju od
uzbuđenja, obrati lekaru Filtonu:
 — Lekaru Filipe, poklanjam ti celo svoje imanje!
 — Hvala ti, generale! — nasmeši se lekar. — Tvoje imanje meni nije
potrebno.
Međutim, kraljevo lice je i dalje oblivao znoj, ali mu je disanje bilo
ujednačeno i bez ječanja.
U ranu zoru oficiri iz celog tabora stadoše se skupljati oko kraljevog
šatora. Na vest da se kralju Aleksandru povratila svest i da mu je bolje
ožive ceo logor. Ratnike je obuzela tolika radost da su se izme đu sebe
grlili i ljubili, činili nove zavete i, oduševljeni, poklanjali robovima slobodu.
Ali tek sutradan ratnici su mogli videti kralja. Aleksandar je sedeo
ispred svoga šatora, a oni su prolazili pored njega, smešili se i klicali.
Međutim, istoga dana grupa stranaca pod vo đstvom Kalesa dovede
 jednog sužnja s vezanim rukama pozadi i s konopcem oko vrata.
 — Ko je taj? Šta je učinio? — upita Perdika.
146
 

 — Evo, doneo sam pismo od generala Parmeniona, — odgovori

Kales.
 — Pismo?
 — Naređeno je da ga ubijemo!... Obesićemo ga!... Uhoda, lopov,
ubica... — zagrajaše stražari.
Kralj, mada se osećao dobro, ipak je, po savetu lekara, ostao u
postelji. Čuvši galamu ispred šatora, naredi Kenu da mu dovede te ljude.
Stražari uvedoše sužnja. Filton se zaprepasti kad ga vide.
 — Diota! — reče. — Zar si ti to?
Konjušar baci na njega mrgodan pogled i obori glavu.
 — Šta je učinio? — upita kralj.
 — Evo ti pismo od Parmeniona... Pročita j... Aleksandar uze pismo i
baci pogled na njega. Pro čitaj... — reče lekaru. — Ne vidim dobro ovako
ležeći.
Filton uze pismo.
 — Upućeno je generalu Perdiki, — re če.
 — Ako, čitaj — dobaci kralj. Lekar stade čitati:
„Ovaj nesrećnik bio je nekad konjušar u Peli, najpre kod mene, pa
kod kralja Filipa. Po ro đenju je Tesalac i zovu ga Diota. Usluga koju nam
 je učinio velika je i spre čava me da mu ja li čno odsečem glavu. On je
uhvatio Darijevog poverenika Sisina i na taj na čin otkrio zaveru koju je
protiv našeg kralja pripremao Aleksandar, sin Eropov. Zbog toga sam
mu dao kao nagradu dve šake zlatnika...
Prisutni su se zgledali u čudu. Aleksandar se nasmeja:
 — Ej, moj konjušaru! — uzviknu. — Kako reče da te zovu?
 — Diota!
 — Prekrasno! — oduševi se kralj. — Lonac s dve drške! Sasvim
dobro pogođeno ime! Nego izgleda da si zaslužio bolju nagradu od
konopca oko vrata?...
 — Valjda, — reče Diota. — Treba ceniti zasluge.
 — Nisam pročitao sve, — reče Filton i nastavi:
„Međutim, ne znam šta je navelo konjušara da sumnja na lekara
Filipa. Tvrdio mi je da taj lekar namerava da saspe otrov u lek i da tako
ubije našeg kralja. Rekao je da mu je Sisin, pred pogubljenje, odao
tajnu: car Darije je potplatio lekara Filipa iz Akarnanije da ubije
Aleksandra i ako uspe u tom poslu, obećao je da mu da svoju ćerku za
ženu. Ali danas sam obavešten da su bogovi ukazali milost. Kralj se
oseća dobro. Prema tome, konjušar je lagao...”
 — Zašto si lagao? — upita kralj.
 — Nisam lagao. Sisin mi je to rekao pred smrt. — odgovori Diota.
Filton nastavi čitanje:
„Danas mi je došao prijatelj lekara Filipa, po imenu Kales i sa
sigurnošću tvrdio da je Diota taj koji optužuje njegovog prijatelja lekara.
147
 

Ne treba ni da pominjem koliko sam se za čudio. Odmah sam pozvao

konjušara s namerom da ih suo čim. Ali, kad su stali jedan prema
drugom, Diota je potrgao nož i pokušao da ubije, ne Kalesa, nego mene.
Zahvaljujući lekarevu prijatelju, ostao sam u životu. On se bacio na ubicu
i oteo mu nož. Šaljem ti konjušara i postupaj s njim kako ti je volja…"
 — Perdika, — reče kralj, — šta nameravaš da u činiš s klempavim
konjušarem?
 — Obesiću ga, jer njegova zločinstva zamalo nisu upropastila
najbolja čoveka: tebe, ovog čestitog lekara i Parmeniona. Da si
poverovao pismu, lekar bi bio pogubljen i ti ne bi ozdravio... Sam
pokušaj ubistva Parmeniona dovoljan je da nevaljalac izgubi život.
Zamislivši se za trenutak Aleksandar re će:
 — U pravu si. Ovaj čovek ne zaslužuje milost... Vodite ga…
 — Kralju, — reče Filton, — pošto je trebalo da i ja budem žrtva ovog
čoveka, dopusti mi da kažem svoju re č...
 — Govori... Imaš pravo na to, — odvrati Aleksandar.
 — Jutros kad si stao na noge prvi put posle šest dana, pitao si me
šta želim da mi u činiš?
 — Tako je, — reče kralj. — Rekao si da ćeš mi kasnije kazati...
 — Sad sam se odlučio... — nastavi Filton. — Pokloni mi ovog
sužnja....
Aleksandar se prenu:
 — Šta ćeš s njim?
 — To je moja stvar.
 — Poklanjam ti ga.
 — I još nešto, — reče lekar. — Molim te da ni ti ni iko drugi ne pitate
zašto je moj prijatelj Kales pouzdano znao da je Diota kriv za ovo
pismo...
 — Neka tako bude, — odvrati kralj čudeći se. — Ali jednog dana,
ako budeš želeo, reći ćeš mi to u poverenju.
 — Diota, slobodan si... Idi i ne zahvaljuj mi se!... Diota se pokloni
kralju i žurno iziđe iz šatora.

148
 

GLAVA DEVETNAESTA

Što bliže neprijatelja, manje pogibije!

Persijska vojska je, utaborena na prostranoj ravnici kod Soha,

lenstvovala i izležavala se ne pokazuju ći nikakve znake nestrpljenja što
Aleksandar ne dolazi s Makedoncima. Svaki ratnik bio je uveren da do
borbe neće ni doći, jer je persijska vojska bila brojno deset puta ja ča.
 — Ko da se usudi da stupi s nama u borbu? Samo ludaci...
 — Nijedan Makedonac neće izići iz Azije!
 — Aleksandra ćemo uhvatiti i zatvoriti u kavez, a njegove generale
nagnaćemo da ga nose...
Tako su govorili satrapi. Ali Darije je bio nestrpljiv.
 — Ako neće on na nas, poći ćemo mi na njega, — reče, — ta može
se desiti da nam nekažnjen izmakne i preko Helesponta pobegne u
Trakiju.
 — Aleksandar neće pobeći — primeti Aminta. — Do ći će i napašće
nas.
Satrapi prsnuše u smeh. Nasmeja se i Darije.
 — Ne — reče car. — Ići ćemo da ga potražimo. Skoro tri meseca
boravimo ovde. Vojska nam se uležala i ulenjila.
 — Ne idimo odavde, care — molećivim glasom re če Aminta. — Na
ovoj ravnici možemo razviti ubojni red i do nogu potu ći neprijatelja.
Aleksandar ima svega četrdeset hiljada ljudi, a mi imamo samo
konjanika preko sto hiljada.
 — I pet puta toliko pešaka — dobaci Spitamen.
 — Sačekajmo neprijatelja ovde! — zavapi Aminta. — Proguta ćemo
ga na ovoj ravnici.
 — Makedonac namerno navodi cara na oklevanje, da bi dao prilike
Aleksandru da pobegne! — škrgutnu zubima Datofren.
 — Tako izgleda! — dobaci Sabak, satrap Egipta. — Naš car je
nepobediv i goni će neprijatelja dokle ga ne uništi...
 — Gonićemo neprijatelja! — povikaše ostali ratnici: Bubak, Atizij,
Arzam, Reomitro, Spitamen i Datofren.
Ovakvi i slični razgovori svakodnevno su se vodili u Darijevom
taboru.
Aleksandar se, pošto je zauzeo gradove Sol i Mal, zadržao u ovom
149
 

drugom da bi se vojska odmorila od duga puta. Spremaju ći se da pređe

u Kilikiju, dozna od uhoda da se Darijev tabor još nalazi na ravnici kod
Soha. Zabrinut, odmah pozva svoje saradnike na savetovanje. Pošto im
saopšti na kakvom nepovoljnom mestu treba da se bore, stade gledati
po svima očekujući šta će reći. Ali stari ratnici, ne dvoume ći se ni
trenutka povikaše da ih odmah povede u borbu.
 — Tako je, Makedonci! U borbu! — viknu kralj. Sutradan krene
celokupnu vojsku, pro đe kroz Asirske klance i postavi tabor kod grada
Mirijandra.
Darije, po nagovoru satrapa, napusti ravnicu kod Soha, pogodnu za
konjičku bitku. Persijska vojska digne tabor i krene pravo u klanac.
Ogromna kolona ratnika zaklonjena brdima obraslim odasvud gustom
šumom stigne do Isa, tačno iza le đa Aleksandru. Tako su stajale dve
vojske odvojene brdima, i ne znaju ći jedna za drugu.
Jedan ratni brodić, ploveći morem oko zatona i malih luka, usidri se
na jednom mestu zaklonjenom hridinama, koje su kao ispust visile nad
morem. U brodiću su bili makedonski ratnici iz garde „kraljevih pratilaca".
Njih je Aleksandar dan ranije poslao da krstare oko Isa, od lagune do
lagune, i da osmatraju. Posada s broda ugleda persijsku vojsku kako
 jednim delom ulazi u klanac, a drugim zahvata prostor izme đu brda i
morske obale. Makedonci smesta napuste brodi ć, odjure Aleksandru i
 jave mu gde se nalazi Darijeva vojska.
Kralj se pošto iskupi oko sebe svoje ratnike, pope na jednu stenu i
progovori:
 — Makedonci, Tesalci, Iliri, Tra čani, Peonjani, Argivci i Heleni...
Mislim da vašu hrabrost ne treba podsticati. Dokazali ste vi caru Dariju i
njegovim satrapima kakva ste vojska! Njih ima mnogo više nego nas, ali
prednost je na našoj strani, jer će se u ovoj bici boriti pobednici protiv
pobeđenih. Svi uviđate da su i besmrtni bogovi na našoj strani, kad su
neprijatelja naveli da napusti prostranu ravnicu i da s onolikom vojskom
uđe u klanac... Makedonski ratnici, za vas su ratni poslovi zanat koji ste
nasledili od svojih predaka i potpuno ga usavršili. Za vas nema teško ća i
prepreka, jer vas vodi i nadahnjuje ponos slobodnih ljudi... Ta vi ćete se
danas boriti protiv ratnika robova koji samo znaju da ljube zemlju ispred
svog cara... Ne treba da pominjem kolika će vam biti nagrada kad
pobedite, jer ovde se ne borite protiv satrapa i nekoliko desetina hiljada
mlitavih Persijanaca i jevtino kupljenih najamnika. Bori ćete se protiv cara
i jezgra persijske vojske. Posle pobede jedino što imate da u činite, to je
da posednete celu Aziju. Niko vam ne će stati na put. Govorim vam kao
ravan ravnima, jer ni ja u dosadašnjim bitkama nisam prezao od
opasnosti. Borićemo se kako prili či ratnicima koji su uvek pobe đivali!
Tako je Aleksandar sokolio svoju vojsku stoje ći na kamenu, a oficiri,
prilazeći jedan po jedan, pružali su mu ruke i, uzbu đeni, užagrenih očiju,
150
 

obećavali da će se boriti do poslednjeg.

Rastureni po stenama i padinama u klancu, ratnici, čuvani jakim
stražama, prespavaše noć. Sutradan, zorom, svi se spustiše na put i
ubrzo se kroz klanac oteže duga povorka pešaka i konjanika. Ali kako je
put postajao širi, tako su se i Makedonci razvijali. Jedan ve ći odred pod
Parmenionom okrete prema moru, drugi udari preko brda idu ći naporedo
s glavninom. Na širem prostoru Aleksandar postavi ubojni red.
Prema planinskoj kosi postaviše pešake iz garde „kraljevih
pratilaca" i štitonoše pod zapovedništvom Nikanora, a pored njih Kenove
i Perdikine odrede. Na levom krilu bile su čete koje su predvodili Aminta,
Meleagar i Ptolomej. Zapovednik celog levog krila Parmenion, dobi
naređenje da nipošto ne napušta morsku obalu, jer će neprijatelj svojim
mnoštvom sigurno pokušati da izvrši okupljanje.
Darije, obavešten da je makedonska vojska pošla prema njegovom
logoru, smesta prebaci preko reke Pinara trideset hiljada konjanika i
dvadeset hiljada pešaka, da bi rasteretio svoj ubojni red. Trideset hiljada
helenskih najamnika pošalje sasvim napred da prvi prime udarce
neprijatelja. Iza njih je išlo šezdeset hiljada teško naoružanih
Persijanaca. Po šumama, protiv makedonskog desnog krila bilo je
postavljeno oko dvadeset hiljada pešaka. Ostala Darijeva vojska nalazila
se iza borbenog reda po planinskim uvalama i jarugama.
Aleksandar se stavi na čelo konjičkih četa sastavljenih od
Makedonaca i Tesalaca.
Kad Darije vide da je njegova vojska nekako smeštena u ubojni red
dade znak trubom da se vrate konjanici koji su prešli preko reke Pinara.
Jedan deo konjice zadrža pored sebe, a druge posla prema moru, na
makedonsko levo krilo.
Ali oštrom oku Aleksandrovu ne proma če taj manevar. Videći da se
glavnina neprijateljske konjice slegla protiv Parmeniona, na levom krilu,
smesta posla tamo sve tesalske konjanike da nevidljivo projure iza
falange. Promućurni vojskovođa isto tako primeti da mu iza leđa desnog
krila, u planini, stoji masa neprijateljskih pešaka. Protiv njih stvori
odvojen brojni red pod zapovedništvom Antioha i Arista s Peonjanima
strelcima. Jedan odred konjanika, pod Atalom, prima če se na strelomet
neprijatelju. Tako razdvojeno desno krilo uperilo je jedan krak prema
Dariju, pod zapovedništvom Aleksandrovim, a drugi prema Persijancima,
koji su smerali da izvrše napad s le đa.
Glavnina Darijeve vojske bila je na drugoj obali reke Pinara.
Postavivši svoje varvare na strmoj obali, car je čekao da bude napadnut.
Aleksandar krene svoje čete i ne žureći stigne na domak neprijatelju.
Kralj je jahao napred, ispred svih, i bodrio svoje ljude:
 — Samo napred i hrabro! — govorio je. — Ne bojte se što nas je
malo. Ako svaki mač  bude danas ubojit, neprijatelj će se zaglaviti u
151
 

ovom klancu!
Ne žureći, ubojni red se primicao reci. Stigavši na domak strele,
Makedonci za trenutak zastadoše zaprepaš ćeni: na drugoj obali konj do
konja, pešak do pešaka, zbijeni kao četka, pokrivali su svaki deli ć
zemlje. Koliko je kotlina obuhvatala sve je bila pritisla persijska vojska.
Konji su se tiskali i propinjali prete ći da svakog časa zbace jahače i
naprave nered.
Usred nepregledne gomile ratnika nalazio se car Darije na svojim
kolima, okružen satrapima i najistaknutijim persijskim junacima. Darije je
poput najstarijih persijskih vladara morao biti za vreme bitke u sredini
ubojnog reda, da svojim junaštvom daje primer ostalim ratnicima.
Kad po makedonskim ratnicima po češe da pljušte strele,
Aleksandar, da bi izbegao njihovo ubila čko dejstvo, viknu iz sveg glasa:
 — Napred Makedonci! Što bliže neprijatelju, manje pogibije!
Rekavši to, natera konja u reku. Ostali ratnici, šibaju ći konje do krvi,
tako silovito zagaziše da se u mahu na đoše uz drugu obalu, van
domašaja strela.
Persijski ratnici, zaprepaš ćeni tolikom smelošću, stadoše se tiskati
na obali. Međutim, svaki makedonski ratnik, ne osvr ćući se da vidi da li
ko ide iza njega, kako je s konjem iskakao iz reke, tako je silovito jurišao
u gomilu neprijateljskih konjanika. Aleksandar je kao mahnit kr čio put
sebi i ostalima. Njegovi pratioci, ne hote ći da se postide pred kraljem, i
podstaknuti nacionalnim ponosom, svi do jednoga kidisaše na
neprijatelja. Persijanci, vide ći ispred sebe strahovite borce, stadoše
odstupati i gurajući se pokvariše na nekoliko mesta ubojni red.
Ipak, makedonska falanga se razre đivala, jer mnogi ratnici, naišavši
na strmu obalu, ne mogoše da se izvuku iz reke. Helenski najamnici,
videći proređene Makedonce, potekoše svom žestinom Dariju u pomo ć.
Heleni su se iz sve snage trudili da potisnu neprijatelja u reku, jer su
videli da su Persijanci ispred Aleksandra po čeli da beže. Tako se razvila
strahovita bitka u kojoj je udario borac borca. I jedni i drugi kivni, borili su
se do poslednjeg daha. U toj bici poginuo je Ptolomej, sin Seleukov, 86
boreći se junački. Pored njega pade oko sto dvadeset istaknutih
makedonskih ratnika.
Na desnom krilu Makedonci su potiskivali Persijance. Gone ći ih
ispred sebe, ugledaše helenske najamnike kako uspešno tuku njihove
koji su već  bili stigli do reke. Napustivši Persijance, ovi ratnici udariše
svom žestinom na helenske najamnike i opkoliše ih. Onda na tom mestu
poče borba do uništenja. Makedonci su žestoko mrzeli Darijeve
najamnike i nemilosrdno su ih ubijali. Ipak, nekoliko stotina Helena
uspeše da probiju obru č koji ih je stezao. Oni pobegoše i izmešaše se s
Persijancima, koji su ve ć u neredu odstupali.
Tesalski konjanici nisu prelazili reku Pinar, jer nisu hteli da
152
 

povećavaju metež kod svojih. Persijski konjanici, postavljeni protiv njih s

druge strane reke, kad videše da su trostruko brojniji od neprijatelja,
 jurnuše svi u vodu i, izišavši na obalu, zametnuše boj. Dve nejednake
konjice silovito se sudariše. Ma čevi su se ukrštali i s treskom padali po
oklopima i šlemovima, koplja se zabijala izme đu konjskih rebara. Tu se
tukao satrap Datofren i ne pomišljaju ći da odstupi. Međutim, bitka se
postepeno prenela na reku i mnogi konji, gaze ći po vodi, stadoše se
propinjati i obarati sa sebe ratnike. Da su Persijanci na svakom mestu
pokazali takvo junaštvo, nijedan Makedonac ne bi iz klanca izneo živu
glavu.
Aleksandar, tukući se u centru, prodirao je sve dublje u persijske
redove i najposle stiže do Darija. Za trenutak se dva vladara pogledaše i
ukrstiše mačeve. Međutim, Persijance, potiskivane i tučene, spopade
toliki strah da kao krdo nagoše u bekstvo. Gomila povu če i Darija. Konji,
upregnuti u kola, zaplašeni jurnuše najpre u stranu, a zatim ih spodbi
reka begunaca i ponese kroz klanac.
Kad konjanici oko Datofrena videše da car beži, napustiše bitku, pa
i oni okretoše le đa protivniku.
Tako nastade opšte bežanje. Persijski konji, nose ći na sebi teško
naoružane ratnike, brektali su od umora, obarali jedni druge i gazili preko
onih koji su popadali. Gonjeni opštim strahom persijski ratnici su se boli i
klali izme đu sebe i više ih pogibe bore ći se za prolaz, nego od oružja
makedonskih ratnika.
Dok je bilo pogodno zemljište, Darije je bežao na kolima, ali kad
naiđe na džombe i kamenje, napusti kola i baci se na konja koga mu
privedoše. Aleksandar ga je hitro progonio, ali kako se ve ć  mrak
spuštao, a car već  podosta odmakao, odustade od daljeg gonjenja.
Vraćajući se, kralj uze Darijeva kola na kojima je bio carski kaftan, štit i
luk, i vrati se svojima.
U jednom tesnacu pored reke zabezeknuti od čuda, stajali su
makedonski ratnici i gledali naokolo, ne mogu ći nigde da vide golu
zemlju, jer je bila prekrivena leševima persijskih ratnika.
Od Persijanaca je u bici poginulo pet satrapa, oko sto hiljada
pešaka i deset hiljada konjanika. 87  Osvojen je i Darijev tabor. Me đu
zarobljenicima bile su careva mati, žena, dve ćerke i sinčić  od šest
godina. Ostali Persijanci su svoje žene blagovremeno, pred bitku, poslali
u Damask.
Međutim, u persijskom taboru zaplenjeno je svega oko tri hiljade
talanta, jer je Darije ranije poslao sve dragocenosti u Damask.
Sutradan Aleksandar, mada ranjen u bedro ma čem, naredi da se
svečano, uz počasti, sahrane pali Makedonci i saveznici, potom obi đe
ranjenike i nagradi novcem svakog ratnika koji se na bilo kakav na čin
istakao u ovoj bici. Isto tako pokloni dostojnu pažnju zarobljenoj Darijevoj
153
 

porodici. Ukazuju ći ženama poštovanje, ostavi im svu poslugu koju su

ranije imale i odredi im dovoljnu koli činu novca za trošak.
Darije je s četiri hiljade ratnika bežao prema reci Eufratu, a Aminta,
Antiohov sin, s nekoliko istaknutih carevih doglavnika i sa osam hiljada
najamnika prebaci se u Fenikiju, tu se do čepa brodova i umaknu na
Kipar.
Aleksandar postavi Menona za satrapa Sirije, a potom krene s
vojskom u Fenikiju. Tu su mu se bez otpora predali gradovi Arad i Marat,
a satrap Straton, stavivši mu na glavu zlatnu krunu, proglasi ga za kralja
Fenikije.
U međuvremenu stigne mu pismo od cara Darija. Nekoliko
poslanika, Persijanaca, padoše ni čice pred kraljeve noge i ne htedoše
da ustanu sve dok im on ne podviknu.
Darije je molio Aleksandra da pusti na slobodu njegovu porodicu:
majku, ženu i decu. Car je pisao:
„Tvoj otac Filip bio je prijatelj Artakserksu. 88 Ali mu to nije smetalo
da njegovog sina Arsa 89  smatra za neprijatelja. Ti si u slavi i sre ći
nasledio svog oca. Otkako si postao kralj Makedonije, nijedno
poslanstvo nisi otpremio u Persiju da sa mnom, ako štogod želiš, o tome
pregovaraš. Upao si u Aziju i na činio mnogo nesreće Persijancima.
Sasvim je prirodno što sam s vojskom pošao na tebe, jer i bogovi i ljudi
vide da sam morao braniti zemlju koja mi je od dedova ostala. Me đutim,
bitka se svršila na moju štetu, valjda po želji nekog pakosnog božanstva.
To se sad ne može popraviti, ali te molim da vratiš moju porodicu koju si
zarobio i da budeš blag prema poslanicima koje ti šaljem".
Aleksandar mu smesta odgovori:
„Kralju Darije, tvoje sam pismo dobio, pro čitao i razumeo. Na njega
ti šaljem odgovor... Istina je da je moj otac Filip bio u prijateljstvu s
Artakserksom i Arsom i to prijateljstvo je trajalo sve dok persijski satrapi
nisu počeli da preko Bizanta šalju pomo ć gradu Perintu, koji je moj otac
opsedao. Izgleda mi da si zaboravio da to pomeneš u svom pismu! Ali
ćeš se uzgred setiti još i toga da ste ti i Egip ćanin Bagon otrovali i
Artakserksa i Arsu, a ti si se do čepao persijskog prestola, mada si znao
da na njega ima više prava Bistin. Dobri moj care, — pisao je dalje
Aleksandar — opomeni se da je, posle mu čkog ubistva kralja Filipa, u
Persiji nastalo narodno veselje koje je poteklo iz tvoga dvora, i da su se
tvoji satrapi hvalisali da su imali vidnog u češća u tom ubistvu, kao da su
oni najmili ubicu! Ti si slao novac Spartancima i Atinjanima da ratuju
protiv mene. Lakedemonci su uzeli novac, a nisu preduzeli ništa, Atinjani
su oterali dođavola tvoje poslanike, ne hote ći da prime ništa. Oni nisu
podnosili moga oca, ne podnose ni mene, ali, mislim da se iri ti ne
možeš pohvaliti da si Atinjanima prirastao za srce. Tvoji preci, persijski
carevi, upali su u Heladu i Makedoniju, iako im niko nije dao povoda za
154
 

to. Najpre je navalio s vojskom Darije, a zatim i Kserks... Moj otac je na

skupštini u Korintu bio izabran za zapovednika svih Helena. Posle
njegove smrti izabran sam ja, i ja sam taj koji treba da osveti sve Helene,
a osvetu za svoje pretke treba da primiš ti... Eto zbog čega sam upao u
Aziju i napao tvoje carstvo. U prvoj bici pobedio sam tvoje satrape, a u
drugoj tebe... Pošto sam sad ja gospodar Azije, do đi u moj tabor da me
moliš i izmoliš milost da pustim na slobodu tvoju porodicu. Ako ti padne
na pamet da mi opet pišeš, piši mi kao svom gospodaru, a nipošto kao
ravan ravnom! Ako ne uradiš tako, postupa ću s tobom kao prema
potčinjenom koji se usudio da uvredi svoga gospodara. U slu čaju da me
ne priznaješ za vladara Azije, skupi novu vojsku i izi đi još jednom na
megdan".
Takav je odgovor Aleksandar napisao i uputio ga Dariju po
poslanicima Menisku i Arsimu.

155
 

GLAVA DVADESETA

 Amon ili Zevs! Nije važno!...

 Aleksandar je Parmeniona s grupom konjanika poslao u Damask

da zauzme kraljevu riznicu koju je Darije pre bitke pod jakom stražom
isposlao. Zaplenivši celokupno persijsko blago, general uz put uhvati
helenske poslanike koji su bili poslati da pregovaraju s Darijem. Me đu
njima su bili: Spartanac Eutikle, Tebanac Prokles, Atinjanin Ifikrat i drugi.
Stavši pred Aleksandra, poslanici se po češe pravdati da nisu išli
persijskom caru da bi Makedoncima napakostili, nego da mu saopšte
odluku svojih starešina da ne će više davati najamnike za njegovu
vojsku.
Kralj, ubeđen da ne govore istinu, odmahnu rukom:
 — Ne govorite i ne pravdajte se! — reče. — Ovamo ste došli, jer ste
i vi, i oni koji su vas poslali, bili uvereni da će u sukobu kod Isa pobeda
biti na persijskoj strani. Ali, sad stvari izgledaju druga čije. Darija nećete
lako naći. On je posle bitke tako bežao da ja sumnjam da ćete ga stići.
Od zarobljenih poslanika pusti odmah na slobodu atletu Proklesa,
višestrukog pobednika u pankratiji na olimpijskim igrama, i Dionisidora.
Ostale zadrža u ropstvu, ali kasnije i njih pusti.
Svi feničanski gradovi, osim Tira, predadoše se Makedoncima bez
otpora. Aleksandar, nameravaju ći da se prebaci u Egipat, odluči da po
svaku cenu zauzme Tir, da mu iza le đa ne bi ostalo persijsko uporište.
U nedostatku brodova odlu ći da napravi nasip od obale do grada i
da preko kanala učini pristup tvr đavi. I makedonski ratnici latiše se posla
bacajući u vodu drva i kamenje. Međutim, dok su bili blizu obale, nasipali
su lako, jer je bilo plitko, ali što se išlo dalje, dubina mora bila je sve
veća. Ipak, posle dugotrajnih napora, nasip hiljadu metara duga čak i
sedamdeset širok bio je gotov. U toku rada Tirci su nekoliko puta
ispadali iz grada i, ploveći brodovima oko nasipa napadali Makedonce,
više spremne za rad nego za borbu, i mnoge pobiše strelama i kopljima.
Sedam meseci napada či su pokušavali da se na svaki na čin
dočepaju tvr đave. Ali tek kad im pritekoše u pomo ć  zapovednici,
starešina i vojskovođe iz Arada, Sidona i Kipra sa preko dve stotine
brodova, grad bi osvojen. Makedonski ratnici, kivni što su se Tirci tako
uporno branili, napraviše užasan pokolj u gradu. Osim toga gra đani su
156
 

mesec dana ranije izveli na bedeme oko pedeset zarobljenih

Makedonaca i na očigled celokupne Aleksandrove vojske zaklali ih i
pobacali leševe u more. U toku borbe oko grada poginulo je preko četiri
stotine Makedonaca, među njima i Admet, istaknuti borac u ovom ratu.
Njega je Aleksandar izuzetno cenio, jer je bio mahnito neustrašiv i uvek
 je među prvima jurišao na neprijatelja. Admeta su Tirci proboli kopljem
kad se prvi uspeo uz lestvice na zid grada.
U osvojenom gradu su krvolo čni Makedonci, Tračani i Tesalci
prevazišli sve strahote: šest hiljada gra đana su pobili, a dve hiljade
razapeli na krstove. Ostale, oko trideset hiljada pohvatanih, prodali su u
robove.
U Heraklov hram sklonio se zapovednik tvr đave. S njim su bili i
kartaginski poslanici koji su još pre opsade došli da se poklone svome
Melhartu90  i pomole u njegovu hramu. Pored njih u hram se sklonilo
mnoštvo građana tražeći zaštitu od boga, ili da umru u njegovom krilu.
Aleksandar svima pokloni slobodu!
 — Neka je slava Heraklu! — reče. — Ne želim s njim da stupam u
neprijateljstvo.
U osvojenom gradu kralj priredi sve čanu povorku „gimnastičke igre i
trku sa zapaljenim buktinjama". Heraklu prinese žrtvu i posveti njegovom
hramu najveći tirski ratni brod.

* * *

Zbog stalnih pobeda makedonski ratnici vremenom postadoše oholi

i bahati. Kraljeva darežljivost obogatila je najistaknutije me đu oficirima, a
ostali su, s prostim ratnicima, naplja čkali zlato, srebro i ostale
dragocenosti, pa su i oni postajali drski i sve manje poslušni. Pored toga,
pohlepa za zlatom potpuno je izobli čila ratnike koji više ni po čemu nisu
bili slični onima koje je vaspitao i opremio kralj Filip. Nekadašnji varvari,
Tračani, Iliri, Peonjani i Argivljani postali su uobraženi, precenjivali sebe,
uznosili se.
Oko Aleksandra po češe da obleću udvorice i laskavci. Stadoše se
nadmetati ko će bolje i više ugoditi kraljevim ćudima. A Aleksandru je
godilo njihovo laskanje. Medije, najbestidniji me đu laskavcima, jednom
prilikom dobaci da je kralj božanskog porekla, a drugi put ga uvrsti u
bogove. Ostali, Hefestion i Protea, da ne bi izostali iza Medija, otvoreno
nazvaše kralja Zevsovim sinom.
Aleksandar je bio sujeveran i verovao da postoje nadzemaljske sile.
Osim toga, cenio je proro čišta i proroke iznad svega, pomagao ih i uvek
157
 

prema njima pokazivao najve ću naklonost. Stoga nije čudo što je

poverovao da je božanstvo, pogotovu što se se ćao reči svoje majke koja
mu je tim svakodnevno punila glavu. Ove naslage toliko su se uvrežile u
dušu mladoga kralja, da ih u svoje vreme nije mogla otkloniti ni
racionalna priroda Filipova, ni zdravo gledanje na svet filozofa Aristotela.
Aleksandar je do svoje smrti ostao zatucani misti čar. I pored svoje
genijalnosti i pronicljivog duha ideja o nadzemaljskom i nadljudskom je
ostajala i uzimala sve ve će razmere. Njegov susret sa filozofom
Diogenom pokazuje do koje je mere ovaj kralj bio slavoljubiv i
ambiciozan. Po onome što je rekao bivšem obu ćaru iz Sinope vidi se
koliko mu je stalo do toga da bude iznad svih: „Da nisam Aleksandar,
želeo bih biti Diogen".
Uostalom posle pobede kod Isa kod Aleksandra se naziru izvesne
promene u njegovom karakteru. Oholost uzima sve više maha, a
pojedini njegovi postupci idu koji put do neura čunljivosti.
Dok se Aleksandar nalazio u Tiru, stigoše mu Darijevi poslanici. Car 
 je i po drugi put molio da mu se vrati porodica.
„Za svoju majku Sisigambu, ženu Statiru i decu dajem otkup od
deset hiljada talanata", 91 pisao je car „i ustupam ti zemlju od reke Eufrata
pa sve do Jonskog mora. Osim toga, nudim ti jednu od svojih k ćeri za
ženu i neka to bude potvrda našeg prijateljstva".
Pošto pročita pismo Aleksandar pozva najistaknutije vojskovo đe i
saopšti im Darijevu ponudu. Na to Parmenion re če:
 — Kralju, u nekoliko reči izneću ti svoje mišljenje: da sam ja
Aleksandar, ne bih se dvoumio. Primio bih Darijevu ponudu i tako
prekinuo rat.
Krali planu, pa uzdržavaju ći bes, odgovori:
 — Da sam Parmenion, sigurno bih tako učinio! Ali pošto nisam
Parmenion nego Aleksandar, odgovori ću Dariju na drugi na čin!
Kad to reče, kralj izvadi pismo koje je ve ć napisao i pro čita ga:
„Bivši cara Darije... odgovaram na tvoje pismo koje sam primio i
pročitao... Jednom za svagda upamti: tvoj novac meni nije potreba.
Nemoj ni pokušavati da mi ga ubudu će nudiš! Isto tako ne privla či moju
pažnju ponuda kojom mi daješ jedan deo svoje zemlje. Zašto bih uzimao
deo novca i deo zemlje, kad mogu da uzmem sve? Kad bih hteo da
uzmem za ženu tvoju k ćer, mogao bih to učiniti i bez tebe... Još jednom
ti napominjem da možeš doći u moj tabor i zamoliti milost...
Kad kralj pročita pismo, surovi i oholi ratnici grohotom se
nasmejaše.
Čim je Darije dobio ovo pismo, odlu či da se ponovo pripremi za
bitku.

158
 

* * *

Na putu za Egipat Aleksandrova vojska se zadrža u Palestini.

Zastrašena arapska plemena stadoše slati poslanike kralju mole ći ga da
ih poštedi. Makedonci su prolazili kroz tu zemlju ne čineći nikome štete.
Međutim, u Gazi, gradu koji leži na ivici peš čane pustinje na putu za
Egipat, bilo se iskrcalo mnogo Persijanaca. Oni nagovore domoroce da
ne predaju grad Aleksandru. Zapovednik Gaze, uškopljenik Batid, stade
skupljati za novac Arape i, plativši im unapred najam za pola godine,
odluči da brani grad.
Postavljena na visokom bregu i okružena nadaleko peskovitom
pustinjom, Gaza je bila vrlo zgodno uporište i prepreka na putu Fenikija-
Egipat. Debeli i visoki zidovi okruživali su grad, pa je bilo teško i pomo ću
najboljih sprava prodreti i osvojiti ga.
Makedonski oficiri savetovali su Aleksandru da se okane opsade
Gaze, ali uzalud. Tvrdoglavi kralj ostade uporan.
 — Napašćemo i zauzeti ovaj grad, — reče, — jer ne želim da nas
ismejavaju Heleni i car Darije.
Rekavši to, odmah naredi da se oko grada pravi nasip visok koliko i
zidovi.
Pričaju da je, dok je prinosio žrtvu, preletela nekakva ptica
grabljivica i ispustila kamen koji je nosila u kandžama i da je kamen pao
Aleksandru na glavu. Onda je vra č  Aristandar rekao: „Čuvaj se kralju!
Grad ćeš osvojiti ali ćeš biti ranjen".
I doista, za vreme juriša na grad Aleksandar je bio ranjen u rame.
Računajući da je predskazanje tim zadovoljeno, kralj, uveren da mu se
toga dana više ništa ne može desiti, pomeša se me đu borce i prilikom
novog juriša bude ranjen i drugi put.
Makedonski ratnici kopali su lagume ispod zidova, a preko nasipa
doterali opsadne mašine. Posada Gaze odbila je tri juriša, ali za vreme
četvrtog potkopani zidovi stadoše se slegati na dva mesta, a na tre ćem
se pojavi i prolom. Strašni makedonski ratnici jurnuše na to mesto,
otimajući se ko će prvi prodreti u grad. Za to vreme nekima po đe za
rukom da se pomoću lestvica prebace preko zida. Krater, sin Antipatrov,
s nekoliko desetina ratnika prodre do gradske kapije i otvori je širom.
Građani Gaze, boreći se svaki na svom mestu, izgiboše do
poslednjeg, a osvaja č skupi njihove žene i decu i sve prodade u ropstvo.
Teško ranjen, zapovednik grada Batid, pade u ruke Makedoncima.
Aleksandar naredi da se varvarin stavi na muke. Čovek koji je branio
svoj grad umre ne odajući glasa od sebe. Prezir koji su svi videli u
njegovim očima duboko se usadio u Aleksandrovu dušu.
159
 

 — I ovom prilikom odajem priznanje varvarima! — re če kralj

prisutnima. — Ovako umire heroj, branilac svoje zemlje.
Izgleda da je ovaj slu čaj imao uticaja na dalji postupak mladog
makedonskog kralja. Njegova surovost uzimala je sve više maha.
Samo mesec dana kasnije uzviknuo je u Egiptu, ispred hrama boga
Amona:
 — Ja sam Zevsov!...
Ovo je ubacilo klicu mržnje koja se sve više ukorenjivala kod
pojedinih njegovih oficira.
Kroz Egipat je, međutim, kralj Aleksandar išao bez borbe.
Zapovednici gradova, pa i sam egipatski satrap, čuvši za poraz kod Isa i
za Darijevo sramno bekstvo, nisu ni pomišljali da osvaja ču daju bilo
kakav otpor. Osim toga, Egip ćani su mrzeli Persijance koji su prezirali i
ismejavali njihovu vera.
Aleksandar najpre u đe s vojskom u Pelusiju, grad dobro utvr đen i
okružen močvarama i blatištima, i od njega stvori uporište. Pelusija je
bila na tromeđi Egipta, Sirije i Arabije, bogata i dobro snabdevena
hranom i drugim potrebama. Građani primiše Makedonce ljubazno, ali s
prikrivenim strahom. Tu Aleksandar ostavi posadu i naredi da brodovi
krenu uz reku Nil do grada Memfisa, a on s ostalim ratnicima po đe kroz
pustinju. Uz put mu se svi gradovi i gradi ći predadoše bez borbe.
Stigavši do ušća najzapadnijeg Nilovog rukavca u more, u blizini
Kanoba, spusti se jugozapadno za dvadeset i dva kilometra i postavi
temelje za grad Aleksandriju. On li čno odredi u planu mesta gde će biti
helenski hramovi, a gde svetilišta za boginju Isidu. Na tom mestu prinese
žrtvu i priredi gimnastička i muzička takmičenja, jer su u to vreme mnogi
helenski umetnici i veštaci svake vrste išli uz makedonsku vojsku.
U ono vreme bilo je na veliku glasu proro čište posvećeno bogu
Amonu. Hram se nalazio usred Libijske pustinje. Pri čalo se da su nekad
tu tražili saveta Herakle i Persej. Aleksandar, koga je pohlepa za slavom
sve više obuzimala, stade tvrditi da je u srodstvu sa obojicom, jer su i
Persej i Herakle poticali od Zevsa. Zbog toga kralj odlu či da poseti
Amonovo proročište, uveren da će nešto pouzdanije čuti o svom poreklu.
Amonovo svetilište nalazilo se u bezvodnoj pustinji, utonuloj u brda
peska, na oazi širokoj oko sedam hiljada kvadratnih metara. Na tom
mestu bilo je vode za pi će, palmi i maslina. Za izvor na toj oazi pri čalo se
da ima vodu danju hladnu, a no ću toplu. Tu su Amonovi sveštenici kopali
so i nosili je u Egipat na prodaju.
Posle pet dana tegobnog putovanja kroz peskovitu pustinju, 92
Aleksandar sa svojim pristalicama stiže do oaze i odmah stupi u vezu sa
sveštenicima. Pošto je s njima probavio u hramu nekoliko časaka, kralj
iziđe zadovoljan.
 — Doznao sam što sam hteo! — reče svojim pratiocima.
160
 

A oni se, osetivši da kralj ne želi ništa više da kaže, ne usudiše da

mu postavljaju pitanja.
Pošto se odmori malo u oazi, Aleksandar, predvo đen dobrim
vodičima, udari drugim putem, ravnijim i sigurnijim, i stigne u Memfis.
Bojeći se da samo jednom čoveku poveri upravu nad Egiptom,
Aleksandar podeli tu zemlju na oblasti i u svakoj postavi po jednog
nomarha i uz njega čitavu grupu savetnika, odabranih i hrabrih ratnika, iz
garde „kraljevih pratilaca". Isto tako postavi zapovednike u Libiji i Arabiji.
U Memfis mu dođoše poslanici iz Helade. Aleksandar ih primi
ljubazno i pošto je bio dobro raspoložen sve ih obdari. Oslobodi dve
hiljade robova Helena, koji su bili zarobljeni u bici kod Granika i poslati u
Makedoniju da obrađuju zemlju.
 — Sad mogu da ih oslobodim, — re če — jer iako rat još nije
završen, svi su izgledi da ćemo mi bibi pobednici.

* * *

Prošlo je pet godina od ubistva kralja Filipa. Za to vreme Aleksandar 

 je podvrgao pod svoju vlast celu Malu Aziju, Fenikiju, Siriju, Libiju,
Palestinu i Egipat. Osim toga, sva ostrva u Jonskom arhipelagu
priznavala su Velikoga kralja i slala mu pomo ćnu vojsku i ratne brodove.
Još je ostala da se povede odlu čna bitka između Darija i Aleksandra.
Mnogima se činilo da će se dve vojske sukobiti kod Arbele u Asiriji.
I u Heladi duhovi su se smirili. Naviknuti na prevlast koju su
Makedonci svuda imali, Heleni su povremeno slali dobrovoljce u
Aleksandrovu vojsku. Oni su odlazili, ratovali, ginuli, ili se vra ćali iz Male
Azije pretovareni plenom. Me đu helenskim građanima bilo je i takvih koji
su s ushićenjem pratili uspehe mladoga kralja i njegove vojske. Tebanci,
koji su preostali posle razaranja grada, ili se uz otkup vratili iz ropstva,
latiše se da obnove Tebu. Mada ih niko nije proganjao, svi su ose ćali
bezgraničnu mržnju prema Makedoncima. Podižu ći grad i postepeno
 jačajući, ubeđivali su jedni druge da se dan osvete približava. U to vreme
pričalo se da se Aleksandar posle propasti njihovog grada svakom
Tebancu izvinjavao i prema svima bio veoma darežljiv, da im je činio sve
što su tražili od njega. Uprkos tome nijednom tebanskom gra đaninu ne
pade na pamet da se kralju obrati za bilo kakvu pomo ć koja bi poslužila
za podizanje nove Tebe.
Atinjani pak, na sve uspehe Aleksandrove, ostadoše hladni.
Demosten se povukao u miran život, pomiren sa svojom sudbinom,
dotrajavao dane, čudeći se, verovatno, što je Aleksandar zaboravio da
161
 

traži njegovu glavu.

Nasuprot njima, Spartanci i Lakedemonci digoše ustanak protiv svih
koji su bili na strani makedonskih osvaja ča. Pobuna se širila kao zaraza i
uskoro zahvati ceo Peloponez. Kad Aleksandra obavestiše o pobuni, on
posla vojsku pod zapovedništvom Anfotera, brata Kraterova, da se
morem prebaci na Peloponez. Sem toga naredi Feni čanima i Kipranima
da i oni pošalju u pobunjeni deo Helade još stotinu brodova natovarenih
ratnicima.
Za četiri meseca, koliko je bio u Egiptu, Aleksandar je svakodnevno
dolazio u dodir sa sveštenicima. Obu čen kao mag, prinosio je žrtve
egipatskim bogovima, klanjao se Amonu i Izidi 93  i vodio beskrajne
razgovore sa sveštenicima iz oblasti prastare religije i vršio obrede
mračne i tajanstvene. To mu je pri činjavalo zadovoljstvo, jer ga je
podsećalo na detinjstvo i majku, kraljicu Olimpijadu. I sveštenici su bili
zadovoljni. Aleksandrova darežljivost nije imala granica, a njihova
gramzivost isto tako, pa nije nikakvo čudo što su ga oglasili za sina
Amonova.
Aleksandrovi ratnici, Makedonci i varvari najamnici, postali su bogati
ljudi, siti i zadovoljni, pa se činilo da im više nije ni stalo do ratovanja.
Oni su vukli za sobom gomile robova i robinja koji su nosili velike šatore,
sanduke i vreće s raskošnim odelima, srebrnim posu đem, pozlaćenim
peharima, skupocenim mirisima i uljem za mazanje posle kupanja,
mešine s vinom i drugo. Gozbe i raskalašne pijanke nizale su se jedna
za drugom. Vitke i dražesne persijanske lepotice i Egip ćanke sa setnim,
bademastim očima, ushićivale su ratnike osvaja če, do nedavno varvare.
Tako su postepeno Makedonci, pobednici na svim poljima, gubili snagu i
karakter nepobedivih ratnika. Ionako skloni pi ću, sad se mnogi od njih
nisu ni treznili.
Oficiri, nezadovoljni i zabrinuti, po češe da gunđaju i da se
došaptavaju. I oni su utonuli u raskoš i pijanke, ali je svaki od njih dobro
znao da predstoji odsudna bitka s carem Darijem. Stariji oficiri, pa i neki
od mlađih, dobro su uočili zlo stanje koje je zavladalo u vojsci. A za to
vreme kralj se bavio misti čnim besposlicama i gubio vreme metanišu ći
egipatskim bogovima. Nezadovoljstvo se me đu oficirima širilo, ali se niko
od njih ne usudi da kralju skrene pažnju i kaže glasno kuda vodi stanje u
vojsci.
Parmenion, Perdika i Ken počeli su se pribojavati kralja i njegovih
ćudi, a mlađi oficiri su smatrali da je dužnost najstarijih zapovednika da
progovore koju reč o tome.
Ali uhode su donosile vesti koje su ih bacale u o čajanje: Darije
skuplja novu vojsku i uveliko se sprema za odsudnu bitku; nepregledna
masa konjanika Medijaca preplavila je carev logor kod Arbele; Bes,
satrap Baktrijane, vodi gomile ratnika Inda, Sogdijanaca i Baktrana koji
162
 

pristižu čak od Kaspijskog Jezera. Surovi azijatski satrapi, koji su sebe

smatrali za nezavisne vladare, jer ih ruka careva, zbog udaljenosti, nije
mogla domašiti, krenuli su u borbu da brane i Darijevu carevinu i svoje
oblasti. Dobro uređenim persijskim drumovima hrlili su ratnici sa svih
strana. Bilo je među njima Arhašana, Arejaca, Skita, Par ćana, Tajurana,
Kadušana i divljih nomada sa reke Oksusa.
Svaki makedonski ratnik znao je da je na pomolu odsudna bitka s
carem Darijem, ali samo najistaknutiji vo đi bili su obavešteni kakvo je
stanje u persijskoj vojsci. Znali su da je Darije ve ć  iskupio oko milion
pešaka, preko sto dvadeset hiljada konjanika, dve stotine bornih kola sa
srpovima sa strane i odred slonova. Sve to znao je i Aleksandar, ali je
odmahivao rukom i govorio:
 — Što ih je više za nas je bolje... Posle ove bitke celo Persijsko
carstvo biće naše!
Kralj nije video, ili nije želeo da vidi, kako su njegovi oficiri zabrinuti.
Ove reči, izgovorene nemarnim glasom, utonuše u hladno ćutanje starih
ratnika.
Kad se Aleksandar udalji, Krater škrgutnu zubima i izusti samo
 jednu reč:
 — Pustolov!
Parmenion se zagleda u ratnika i dodade:
 — U pravu si! Izgleda da se njega ne tiče naša sudbina! — 
Borićemo se i izginuti kao pravi ratnici, — re če Ken, — jer je svaka
pustolovina osuđena na propast!
 — A vojska? — uzdahnu Perdika. — I ona će propasti!
 — I ona... ako već nije propala, — nasmeši se Ken. — Razvratnike i
pijanice neće mimoići zla sudbina.
Mareći se sa stanjem u kome se nalaze, ratnici se u nekoliko re či
dogovoriše i doneše odluku da se kralju više ne obra ćaju, osim kad ih on
sam oslovi.
Međutim, Aleksandrovi drugovi iz detinjstva, Filota, Harpal, Nearh i
Frigija pozvaše Klita „crnog", koga je kralj izuzetno zavoleo posle bitke
kod Granika,94 i rešiše da kažu Aleksandru da je u pitanju ceo postignuti
uspeh, ishod rata i sudbina makedonske vojske.
Debeljušni i dobro ćudni Frigija prvi po če:
 — Treba mu reći sve. Neka zna u kakvom se položaju nalazimo!
 — On zna sve! — nasmeja se Filota. — A ti si glup kad to ne
uviđaš.
Rumeno lice Frigijino buknu:
 — Otkud! Niko ne sme da mu kaže!
 — Šta da mu kaže?
 — Da ćemo svi propasti!
 — Nas pojedoše brige... — poče suvonjavi Harpal...
163
 

 — I strah! — isceri se Filota, a na bledunjavom licu pojaviše mu se

sitne bore, ukrštajući se oko usta, očiju i nosa.
 — Pa neka bude i strah! — odvrati Harpal. — Njemu je najvažnije
da sluša kako ga egipatski sveštenici ube đuju da je sin boga Amona...
 — Ili Zevsa! — dobaci Filota.
 — Amon, Zevs... Nije važno... Za mene su svi bogovi jednaki...
 — Jer ne veruješ u njih... — iskezi se Filota. — Našem dobrom
drugu, kralju, izgleda da nije svejedno... Sad je napustio Zevsa i upisao
se u školu kod Amona...
 — Prekini brbljanje! — viknu Klit. — Nismo se sastali da slušamo
tvoje zajedljive dosetke!
 — Što? Da nećeš slučajno da me izdaš? Ja ću mu reći u oči šta
mislim!
 — Čuvaj se da iz njega ne progovori majka Olimpijada! — re če
Nearh. — Primetio sam da je i on postao osetljiv na tajna posve ćivanja...
Opasno je šaliti se s njim...
Odlučiše da uhvate kralja nasamo i da mu ozbiljno kažu da cela
vojska strahuje od predstoje ćeg sukoba s Darijem.

164
 

GLAVA DVADESET PRVA

 Aleksandar pobeđ uje jasno, na svetlosti dana.

On ne krade pobede!

Istog dana pet drugova posetiše Aleksandra. Kralj je bio

mrzovoljan, pod utiskom jednog ružnog sna. On se blago nasmeši i
ponudi prijatelje da sednu. Njegov šator je bio u prekrasnom vrtu, u
blizini hrama posvećenog Amonu Ra. Krošnje visokih palmi bacale su sa
svih strana senke stvarajući hladovinu.
Kralj predloži da izi đu ispred šatora, da posmatraju zalazak sunca i
razgovaraju. Ali Filota odbi:
 — Neka sunca — reče. — Ono će već  i bez nas zaći. Bolje je da
ostanemo pod šatorom. Pretpostavljam da imaš i neko pi će, možda
hladno vino?...
 — Biće... biće — nasmeši se Aleksandar. — Sveštenici drže svoje
vino u lagumima ispod hrama... Svakako je hladno...
Aleksandar naredi jednom robu da donese vino, a zatim se obrati
svojim drugovima.
Po vašem držanju i pogledima vidim da se pripremate nešto važno
da mi kažete? Nadam se da ću čuti krupne i pametne stvari?
 — Bogme i jesu krupne! — reče Filota. — Odlučili smo da Klit
govori, a mi samo da ga dopunjavamo ako štogod propusti... Znaš, mi
smo svi zabrinuti...
 — E... oteže kralj. — A zbog čega?
 — To će ti već reći Klit...
Crnomanjasti Klit, ozbiljan, s odlu čnim izrazom na licu, otpoče:
 — Tvoj otac, pokojni kralj Filip, govorio je: da svaki vladar koji
dozvoli da mu se vojska uleži i olenji sam sebi potpisuje propast.
 — Ko ti je to ispričao? — upita kralj.
 — Parmenion..., a čuo sam da su te reči često navodili Ken i
Perdika.
 — Istina je — odvrati Aleksandar. — To su reči moga oca. I ja sam
ih slušao.
 — Ali, izgleda da ih nisi dobro upamtio! — dobaci Filota. Kraljeve
kestenjaste oči blesnuše. Njegov pogled se neko
liko trenutaka zadrža na Filotinom bledom licu na kome su se oko
165
 

očiju i usta gr čile borice.

 — Istina je — re če kralj. — Ako ti je to milo, počeo sam u poslednje
vreme da zaboravljam... Nastavi, Klite... Slušam te...
 — Naša voska propada — produži Klit. — Tra čani, Iliri, Peonjani i
Argivci koje je kralj Filip uzimao u svoju vojsku, ali im nikad nije popustio
uzde, danas su se potpuno izjedna čili sa Makedoncima. Ne tvrdim da
nemaju zasluga za naš uspeh, ali oni su varvari i to će ostati, iako su se
nagrabili plena i svi postali bogati. I oni i Makedonci vode razvratan život
i gotovo neprekidno pijan če i zbog pehara odbacili su oružje koje im je
postalo teško. Predstoji nam odsudna bitka s Persijancima. A oni, mesto
da čeliče duh i telo, iz dana u dan pretvaraju se u senke onih ratnika koji
su nekada na deset puta jačeg neprijatelja udarali i pobe đivali... Mislim
da se opravdano plašimo za budu ćnost njihovu i svoju... Ovde, pred
našim očima, topi se snaga ratnika, a mi, oficiri, osećamo da nismo u
stanju da to sprečimo... A šta da kažemo za one koji su se uvalili kao
posada u manjim i ve ćim gradovima, logorima i postajama. Njihova
snaga je naša snaga, njihovi životi, naši su životi... Ako ne povratimo
disciplinu, bojim se da ćemo imati prilike da vidimo naše ratnike kako
usred borbe bacaju oružje i beže ili kako nam otkazuju poslušnost... Ja ti
ovo govorim u ime nas petorice drugova, a mislim da tako vide i ose ćaju
i ostale starešine... Neka bi besmrtni bogovi dali, da ne budem prorok
zla!
Klit završi. Aleksandar po ćuta neko vreme, pa, očevidno uzbuđen,
odgovori:
 — Dobri moj Klite, hvala ti što si progovorio u ime svoje i u ime
ostalih drugova! Posle bitke s Resakom i Spitridatom zavoleo sam te i
nema toga što ne bih u činio za tebe. Tvoja zabrinutost je opravdana, a
tvoja odluka da mi ovako iskreno govoriš potresa me. Poznato mi je da
 je među našim oficirima zavladao strah zbog bitke koja nam predstoji,
ali, eto, ja se ne plašim... I ta bitka svrši će se u našu korist... Filota
trepće i pr ći nos i usta... Čudi se mome samopouzdanju... Ja mu ne
zameram. Takav je bio i u detinjstvu. Kod Nearha vidim crvene pe čate
na licu i zažarene o či. Znači da je preterano uzbu đen. Harpal sleže
ramenima i gleda u nebo. On nije borac. 95 Njemu se ne može zameriti
što ga je spopao strah. A Frigija?... On steže pesnice i koluta o čima! To
 je radio i u detinjstvu kad je gledao kako se drugi tuku... Ništa se vi, dragi
moji, niste promenili. Nije potrebno ni da govorite šta mislite i ose ćate.
Klit je kazao sve i njemu ću odgovoriti...
Mladi ratnici su pili vino iz srebrnih pehara. Posluživao ih je rob
Likijas kome je odse čen jezik. On je nekada bio svojina satrapa
Spitridata.
Aleksandar prinese pehar ustima, otpi dva gutljaja i pro
duži:
166
 

 — Još kad smo jurišali na grad Tir, primetio sam da mnogi naši
oficiri gunđaju. Neki su mi čak i prebacili što smo sedam meseci stra ćili
oko osvajanja jednog grada... To će svakako znati Filota, jer je on tad
gunđao...
 — Jeste... Gunđao sam i sad gunđam...
 — Tada se iza mojih le đa govorilo: da je kralj Filip živ, do ovoga ne
bi došlo... Jeste, drugovi! Doista ne bi došlo. Jer kralj Filip nije bio
sposoban da osvaja gradove i tvr đave. Prilikom opsade Bizanta, svojim
očima sam video neuspeh moga oca. Gra đani su ga odbili od svojih
zidova i pokunjena nagnali da se neslavno povu če u Makedoniju.
Njegovi oficiri su tada tvrdili da su za njihov neuspeh krivi Heleni... Oni to
i sad tvrde — odjednom planu kralj — jer treba dokazati da Aleksandar 
nije dorastao Filipu... Nije dorastao! Možda i vi tako mislite?...
Drugovi osetiše kako ih kraljev blistavi pogled preseca.
 — Još su naši preci — produži Aleksandar — dobro znali da
semitski narodi bolje nego iko odolevaju opsadi gradova... Tir je za nas
važna strategijska tačka, ali je meni bilo važnije da celom svetu
dokažem, a osobito svojim oficirima, da Aleksandar Makedonski, bolje
od Filipa ume da osvaja gradove i da za njega nema prepreka!... Svi
mogući osvajači sveta napadali su na grad Tir i nisu ga osvojili.
Vavilonski kralj, Navukodonosor Veliki 96 četrnaest godina lomio je uzalud
glavu o tirske zidine... A ja?... Ja sam osvojio Tir za sedam meseci!
Zauzeli su ga moji ratnici koji u grudima nose juna čko srce... U njih ja
nikad neću izgubiti poverenje... Oni su ušli u Egipat, nisu upali, nego
ušetali...
Filota pršte u smeh. Nasmejaše se i ostali drugovi.
 — Smešno vam je? — upita Aleksandar.
 — Smešno, dabome... odvrati Filota. — Ona tvoja reč  „ušetali"
doista je smešna!
Kralju, međutim, nije bilo do smeha:
 — Mislim da bi trebalo objasniti šta tu ima smešnog? — re če.
 — Objasniću — otpoče Filota. — Svi se mi još se ćamo našeg
dobrog vaspitača Leonide. Od njega smo pojeli dosta batina, ali smo
ponešto i naučili... On nam je govorio da se Egipat za poslednjih pet
stotina godina pretvorio u nešto što ni po čem nije slično onoj veličini
koju su postigli veliki faraoni. Za to vreme se taj narod toliko srozao, da
ga čak i varvari preziru... Ko ti sve nije upadao u Egipat?! Najpre
Etiopljani, pa Asirci, Vavilonci, Persijanci i sad mi Makedonci... Za nas
Egipćani nisu znali ni da postojimo, a sad nas do čekuju kao bogove!
Čujem da su sveštenici odlu čili da ti prinose žrtve kao sinu boga
Amona?
Filota zastade, pa gledaju ći podrugljivo u kralja, upita svoje
drugove:
167
 

 — Da li vi štogod znate o tome?

 — Prestani s tim — odbrusi Klit — i govori dalje, ako imaš još šta da
kažeš!
Aleksandar je ćutao, ali drugovi primetiše kako mu se nozdrve šire a
lice bledi.
 — Zar je bilo teško „ušetati" u zemlju takvih jadnika koji su u
odbranu svoje zemlje izmislili još bednije opravdanje i po svojim
grandioznim hramovima uzvikuju: „Šta su osvaja či sveta sa svojom
prolaznom slavom prema besmrtnim bogovima i njihovoj mo ći!" Šta sve
neće izmisliti lakrdijaši, čuvari hramova!...
 — Dosta bezbožniče!... — planu Aleksandar. — Ne ću više da te
slušam... Idite svi!... Završili smo razgovor!...

* * *

Tri dana docnije Aleksandar krene s vojskom za Fenikiju, stigne u

Tir, prinese žrtvu Heraklu i priredi gimnasti čka i muzička takmičenja.
Posle dva dana, ne savetuju ći se ni s kim, Aleksandar izda
naređenje da celokupna makedonska vojska krene prema Tapsaku i reci
Eufratu. Tada je svim oficirima i ratnicima bilo jasno da kralj namerava
da prodre dublje u Aziju.
U međuvremenu je za blagajnika celokupne kraljeve riznice
postavio Harpala, a za zapovednika savezni čkih konjanika Frigiju.
Trećeg svoga druga iz detinjstva, Nearha, postavio je za satrapa Likije.
Klitu „crnom” sinu Dropidovom, poverio je Aleksandar zapovedništvo nad
 jednim velikim odredom konjanika iz garde „kraljevih pratilaca".
Makedonska vojska stigne u Tapsak avgusta meseca 97  i nađe na
Eufratu dva mosta koje su Persijanci izgradili. Na drugoj obali bilo je
hiljadu konjanika i dve hiljade pešaka, helenskih najamnika. Njih je
Darije postavio da tu brane prelaz preko reke, ako bi makedonska vojska
naišla na to mesto. Zapovednik Persijanaca, Mazej, kad je u daljini video
Aleksandrovu vojsku, smesta napusti mesto i povu če se na istok prema
glavnom taboru.
Makedonski ratnici pre đu Eufrat i upadnu u Mesopotamiju, pa udare
malo obilaznim, ali zgodnijim putem; obišavši Armenske planine, stignu
u severoistočni deo zemlje, gde je bilo dovoljno trave za konje, a isto
tako i namirnica za ratnike.
Doznavši da je Darije na reci Tigru postavio tabor s velikim odredom
konjanika, s namerom da zaustavi nadiranje neprijatelja, Aleksandar, ne
dvoume ći se, krene na tu stranu. Međutim, makedonska vojska, stigavši
168
 

do reke, ne nađe ni Darija ni persijsku vojsku. Kralj odmah naredi

ratnicima da počnu da prelaze reku.
Međutim, te noći98  nastade potpuno pomračenje meseca. Među
ratnicima zavlada strah. Aleksandar prinese žrtvu Zemlji i Mesecu, jer je
smatrao da ta pojava predskazuje sreću za Makedonce. Njegovi ratnici,
bledi od straha, došaptavali su se i činili zavete bogovima, da iznesu
čitavu glavu iz ove bitke. Mnogi me đu njima, premoreni od bdenja,
unezverenih pogleda i klonuli duhom, do čekaše zoru.
U takvom stanju vojska nastavi put kroz Asiriju, ostavivši za sobom
reku Tigar i Gordiske planine. Četvrtog dana makedonski ratnici nai đoše
na Darijevu predstražu od hiljadu konjanika. Persijanci se odmah dadoše
u bekstvo.
Aleksandar podviknu Peonjanima da ga prate, ošinu Bukefala i
 jurnu preko polja za neprijateljem. Peonjani, svi na dobrim konjima,
potekoše za kraljem i uskoro po češe da pristižu begunce. Jedne
poubijaše, druge pohvataše, a ve ćina, koja je bila na odmornijim
konjima, zamače u čestar i odjuri prema istoku.
Od zarobljenih Persijanaca kralj doznade da se Darije nalazi kod
Gaugamele, nedaleko od grada Arbele. Tabor je bio na nepreglednoj
ravnici. Car je dobro znao da je kod Isa propao što je svoju vojsku uveo
u klanac. Zbog toga je naredio svojim ratnicima da svaku neravninu i
izbočinu uklone, pa je zemlja bila potpuno ravna i pogodna za kretanje
bornih kola za srpovima, a isto tako, zbog širine prostora, zgodna za
obuhvat.
Kralj doznade od pohvatanih varvara da su svi narodi iz srednje i
istočne Azije krenuli vojsku i ve ć  stigli u Darijev tabor. Parmenion,
Perdika, Krater, Ken i ostali oficiri uvideše da je sve istina što su, još dok
su bili u Egiptu, doznali od svojih uhoda. Persijska vojska kod
Gaugamele dvostruko je veća od one kod Isa.
Na tom mestu makedonska vojska ostade četiri dana. Kralj je
naredio da se svi ratnici odmaraju, da jedu i piju i da dušu i telo
pripremaju za borbu.
Petog dana, pred veče, kralj izvrši nad vojskom smotru. Tom
prilikom izbaci iz stroja sve ratnike za koje je mislio da nisu u dovoljnoj
meri jaki i sposobni za borbu. Obrativši se ostalima, re če:
 — Ratnici, dosta je bilo lenstvovanja, izležavanja i pijanki! Sad je
došlo vreme kad treba da budete borci kakvi ste bili pre pet godina, kad
ste prelazili preko Helesponta! Zar treba da vas podsti čem na hrabrost?
Dosad vas niko nije pobedio i, nadajmo se, ne će ni odsad. Želim ipak da
vam skrenem pažnju na položaj u kome se nalazite... Ako pobedite
danas, cela Azija je vaša. A šta vas čeka ako izgubite bitku? Nalazite se
u dalekoj zemlji, okruženi sa svih strana narodima koji jedva čekaju da
vas se dočepaju. Stotine hiljada robova koje ste pohvatali i bacili u okove
169
 

dohvatiće se slobode, a s vama će postupiti kao s onim ranjenicima

Makedoncima koje su zarobili pred bitku kod Isa. 99  Odseći će vam
noseve, uši i ruke i baciti psima da vas žive rastržu... Vi, dakle, nemate
kud da bežite. Zato vam kažem: borite se kao i dosad što ste i bolje je da
podlegnete u borbi, nego da umrete na mu čilištu... Ako Darije izgubi
bitku, on je na svojoj zemlji i ima oko sebe prijatelje, a vi? Tu đu zemlju i
neprijatelje!
Hiljade bledih lica bilo je okrenuto prema kralju. Ratnici su, nemi od
uzbuđenja, uprli o či u mladog kralja čija ih je volja gonila u tolike okršaje
i stotinama puta izlagala smrti. Lep, stasit, odvažna držanja i čvrsta
pogleda, ulivao je bezgrani čno poverenje divljim ratnicima. Oni su,
gledajući njegovu ri đu kosu obasjanu zracima zalazećeg sunca i krupne,
kestenjaste oči, bili gotovi svi do poslednjeg da polože život za njega.
Aleksandar nastavi:
 — Najedite se dobro svi, jer gladan čovek nije ni za šta! Onda
uzmite samo oružje, a sve ostalo ostavite ovde. U bici vam ne treba
ništa... Vaš prtljag čuvaće drugovi koje sam izdvojio.
Jedan grlati Tračanin viknu:
 — Zar da ostavimo sve?
 — Sve, osim oružja, — nasmeja se kralj. — Ako pobedite vrati ćete
se i uzeti svoje stvari, ako poginete, one vam ne će biti potrebne...
Na kraju Aleksandar dodade:
 — Ratnici, trudite se da svaki bude u svom redu i na svom mestu,
da se bori i ćuti kad svi ćute, a da viče iz sve snage kad svi vi ču! Osim
toga, zapovednici neka izdaju kratke, jasne i brze zapovesti i da ih što je
mogućno brže pronose. Jer upamtite: ako zanemarite svoju dužnost,
dovodite u pitanje celinu!
Dok su ratnici jeli i pripremali se za borbu, Parmenion ode u kraljev
šator. Po čvrstom koraku i odlu čnom izrazu na licu videlo se da general
namerava nešto važno da saopšti kralju. Za njim u stopu po đoše:
Perdika, Krater i Ken.
Aleksandar je ležao na le đima na svojoj postelji, poturivši ruke pod
glavu i gledao u krov šatora. Kad oficiri u đoše on se i ne poma če:
 — Kralju, — poče Parmenion — možda ne bi bilo r đavo da
porazgovaramo malo pre nego što po čne bitka?
 — Govori, ali ukratko... Imam nameru da spavam! — Odvrati
Aleksandar i ne pomače se.
Oficiri se stadoše zgledati.
 — U poslednje vreme mnogo spavaš, — dobaci Krater.
 — To se tebe ne tiče! — prkosno reče kralj i ustade. — Hajde,
govorite zašto ste došli!
Parmenion, ne obziru ći se na ovu neljubaznost, po če:
 — Mi smo uvek zadavali strah neprijatelju i to nam je mnogo
170
 

koristilo. Ovog puta bori ćemo se na ravnici. 100  Neprijatelj je dvadeset

puta brojniji od nas, 101 pa... bojim se da čemo uleteti u masu i nestati...
 — Nestati, kao magla ispariti! — re će kralj.
 — Uleteti u neprijateljsku masu i nestati! — ponovi Parmenion.
 — Možda želiš da me savetuješ da odustanem od bitke?
 — To ne... Ali, čini mi se da bi sad bilo bolje za nas da izvršimo
noćni napad?
 — Noću? Po mraku? Da krademo?... — ushoda se kralj.
 — Zadaćemo neprijatelju veći strah prepadom, noćnim...
 — Znači: podlo, podmuklo? — zažmure Aleksandar, a lice mu se
zacrvene sve do vrata. Unose ći se generalu u lice, dodade: — Upamti i ti
i svi tebi slični: Aleksandar pobeđuje časno, na svetlosti dana! On mora
pobediti! Krasti pobedu, to je nedostojno, sramno... Mislim da sam vam
kazao sve. Sad me ostavite!
Krali leže na postelju, a oficiri, gledaju ći u zemlju, izi đoše iz šatora.
Kad malo odmakoše, Ken promrmlja:
 — Bog, Zevs, Zevsov sin...
 — To njegovo „božanstvo" dovodi me do ludila! — škrgutnu zubima
Krater.
 — Ej, moj stari druže, — re če Perdika Parmenionu — naše iskustvo
i ratna slava ne vrede ni koliko kantica katrana kojom se podmazuju
osovine na božanskim kolima...
Parmenion se preko volje osmehnu i dodade:
 — U pravu si... Idem da se okupam i prinesem Žrtvu paljenicu, jer 
ćemo danas svi izginuti...

171
 

GLAVA DVADESET DRUGA

Pobeda ili smrt!

K ad stigoše na domak neprijatelja, makedonski ratnici za trenutak

zastadoše da predahnu. Pred o čima im se ukaza strašan prizor:
ogromnu ravnicu prekrila je Darijeva vojska, celo more ljudskih i konjskih
glava. Borbeni redovi na krilima i u centru videli su se kao na dlanu i
beskrajno široki pružali su se u nedogled. Tada svakom makedonskom
ratniku bi jasno u kakvom se položaju nalazi.
Na čelu falange bio je Aleksandar. Jašu ći na Bukefalu, izdavao je
poslednja naređenja koja su se kao talas prenosila od ratnika do ratnika.
Generali, viši i niži zapovednici odreda, stoje ći svaki na svom mestu,
čekali su znak za početak borbe.
Persijanci, koji su se očekujući neprijatelja tri dana ranije postrojili u
borbene redove, bili su premoreni, nervozni i mrzovoljni. Najposle, kad
ugledaše ispred sebe neprijateljsku falangu, obuze ih nemir i strah.
Tada se među makedonskim ratnicima, od usta do usta, pronese
poslednja kraljeva zapovest:
 — Pobeda ili smrt!
I falanga krenu.
Aleksandar, predvodeći centar makedonske vojske, odmah vide da
ide pravo prema persijskom centru, gde je bio Darije. Oprezni
Makedonac smesta promeni pravac kretanja i udari malo udesno da bi
izbegao ravnicu, pogodnu za borna kola. Idu ći ukoso, prema neznatnim
brežuljcima, nagna i Darija da svoj borbeni red pomera ulevo.
Skitski konjanici prvi navališe na Aleksandrovo levo krilo. Ali, borba
ne potraja dugo. Peonjani, prekaljeni borci, do čekaše varvare, zabiše se
u njihov bojni red i, dele ći brze i ta čne udarce, mnoge oboriše s konja, a
ostale nateraše u bekstvo.
Međutim, Darije, pobojavši se da Aleksandar ne povu če celu bitku
na brežuljkasto zemljište, naredi da borna kola nastupe i razbiju
makedonsku falangu. Ko čijaši, čvrsti i stameni kao izliveni od bronze,
stajali su u kolima na kojima su sa strane bili pri čvršćeni veliki srpovi.
Svaki je oko dolaktice leve ruke bio obavio dizgine i držao na uzdi po
četiri upregnuta konja. U desnoj ruci ko čijaši su nosili duga čak bič. U
svakim kolima stajao je i po jedan dobar strelac.
172
 

Na dati znak prolomi se vika i kola jurnuše. Ali persijski car nije znao
koliko su bezumno hrabri bili Aleksandrovi ratnici. Agrijani i Makedonci iz
garde „kraljevih pratilaca" kao vuci potekoše kolima u susret. Najpre ih
zasuše kopljima, a zatim, na zaprepaš ćenje obe vojske stadoše jurišati
na kola: hvatati za uzde konje u najve ćem trku, boli ih noževima i klali,
hvatali za rude, osovine i to čkove, uskakali u kola i ubijali ko čijaše.
Međutim, jedan deo kola udari u falangu, ali se Makedonci
blagovremeno razmakoše i gotovo bez štete propustiše ih da odjure
dalje. Kola se zaustaviše u pozadini makedonske vojske i konjušari ih
sve zapleniše.
Darije, predvodeći bojni red, udari pravo na Aleksandra. Ali,
makedonski kralj bio je ve ć izdao naređenje jednom zapovedniku konjice
da juriša i da se kao klin zabije izme đu persijskog centra i desnog krila.
Oko Aleksandre su bili najhrabriji ratnici iz garde „kraljevih
pratilaca", krupni, snažni i neustrašivi do mahnitosti, strahoviti borci u
grupnim i pojedina čnim sukobima.
Predvođeni kraljem, puni pouzdanja, oni jurnuše pravo na Darijev
ubojni red. Bitka koja se tu vodila, pretvori se u haos. Ma čevi
makedonskih ratnika bleskali su prema suncu i munjevitom brzinom
padali po oklopima i šlemovima. Tesalski i tra čki konjanici, vešti borci
kopljem, utapali su se u persijski bojni red, razbijali ga i komadali.
Persijski ratnici, poga đani kopljima i džilitima deru ći se neljudskim
glasovima, padali su s konja. Makedonski redovi, čvrsti kao bedem,
potiskivali su Persijance. Car Darije, vide ći svu strahotu oko sebe, izgubi
samopouzdanje i poče da se povlači. Njegovi ratnici su neko vreme
odstupali boreći se i najposle okretoše le đa i nagoše u bekstvo.
Stojeći na visokim kolima car Darije se nadaleko video. Aleksandar i
njegovi pratioci, obaraju ći konje i konjanike, približavali su se tome
mestu. Njihov nalet bio je strahovit: persijski konjanici, zbijeni u gomilu,
ne mogući da se dohvate čistine, padali su s konjima, preturali se preko
leševa, sve više zakr čujući prolaz.
Kad Makedonci stigoše do carevih kola, sudariše se s
najodabranijim persijskim ratnicima. Svi su se, rešeni da umru brane ći
cara, borili kao mahniti. I uskoro njihovi leševi, popadali jedan preko
drugog, potpuno zakr čiše prolaz. Kad mu ko čijaša posekoše Makedonci,
Darije dograbi dizgine i pokuša da okrene i istera kola. Gomile leševa
potpuno su zakr čile prolaz. Videći da su mu i dva konja ubijena u
zaprezi, car iskoči iz kola, i, okružen persijskim ratnicima, baci se na
konja koga mu privedoše i utonu u bujicu begunaca koji su kao poplava
 jurili prema istoku.
Makedonski ratnici, ugledavši neprijatelju le đa, krvavi, s besnilom u
očima, jurili su preko leševa ljudskih i konjskih ubijaju ći begunce kopljima
i mačevima tako da su im ruke malaksavale od udaraca. Aleksandar se
173
 

nadao za Darijem. Ne ispuštaju ći iz vida njegovu vitku i visoku figuru,

probijao se kroz begunce prestižu ći neke i ostavljaju ći ih iza sebe.
Međutim, glasnik Parmenionov jedva uspe da ga stigne i da mu preda
generalovo pismo.
Parmenion je molio da mu kralj odmah pritekne u pomo ć, jer 
persijsko desno krilo potiskuje Makedonce.
Aleksandar smesta napusti gonjenje i svi njegovi borci okretoše
konje i pojuriše Parmenionu u pomo ć. Ali, pre nego što su stigli,
Persijanci na desnom krilu, čuvši da Darije beži, napustiše bitku i
okretoše leđa.
Onda nastade metež, opšta graja, vrištanje konja i jaukanje i
zapomaganje ljudi. U oblacima prašine, zakovitlana stihijski, obuzeta
strahom, bežala je persijska vojska. Konji i ratnici su padali preko leševa,
drugi su naletali na njih, preskakali ih ili se klup čali među njima i, gaženi i
izmrcvareni, ostajali da se preko njih drugi strmoglavljuju. Sve je bežalo,
 jurilo, gazilo jedno drugo, i zakovitlalo letelo preko ravnice u nedogled.
Makedonski ratnica su gonili, tukli i mlatili begunce sve do mraka.
Pred bitku je Aleksandar postavio dvostruki bojni red. I dok su prvi
gonili begunce, drugi opkoliše one koji su se probili kroz desno
makedonsko krilo i navalili na komoru. Stežu ći obruč pobiše sve Darijeve
ratnike. Na trećem mestu konjanici Parti, Indi, Baktrani boreći se
frontalno protiv Makedonaca, poduže su odolevali napadima. Ken,
Hefestion i Menida, sva trojica ranjeni, gube ći snagu i samopouzdanje,
postepeno su se povlačili. Njihovi ratnici svi na konjima, ne gube ći
prisustvo duha, boreći se, stopu po stopu su odstupali. Međutim,
Međani. Persijanci i Skiti, razbijeni na levom krilu, grunuše svom
žestinom u bok Baktrana. Ovi izmešani sa Partima i Indima, gurani,
gaženi, i potiskivani, pokvariše svoje redove i zahva ćeni bujicom nagoše
u bezobzirno bekstvo. Makedonci, vide ći neprijateljska leda, napustiše
svoje ranjene oficire i svi kao jedan potrgoše ma čeve i navališe da seku
sve od reda. Međutim, mrak i njih zaustavi. Isprskani krvlju, bledi i klonuli
od umora, Makedonci su se, na znak trube, vra ćali preko bojišta. Njihovi
konji su išli lagano obilaze ći gomile leševa ljudskih i konjskih.
U noći Aleksandar naredi pokret. Cela makedonska vojska pre đe
preko reke Lika102  i utabori se. Umorni ratnici popadaše po zemlji da
predahnu. Ali u ponoć  Aleksandar naredi pokret i cela vojska krenu u
poteru za Darijem. U zoru, stigavši u Arbelu, Aleksandar saznade da mu
 je persijski car umakao, ostavivši u gradu sve svoje blago.
U bici kod Gaugamele palo je oko pedeset hiljada persijskih ratnika,
Makedonaca pet stotina i hiljadu konja. Me đutim, mnogi u mukama
pomreše narednih dana.

174
 

* * *

Darije je bežao prema Mediji s namerom da u Egbatini skupi novu

vojsku. Okružen baktrijskim konjanicima i ro đacima, car je bežao na tu
stranu, jer je računao da ga Aleksandar ne će progoniti tim putem, pošto
 je to kraj teško prohodan, pun
" I doista, Aleksandar udari prema Vavilonu, jer je mislio da persijski
car beži tim pravcem, i idu ći ravnim i dobro ure đenim putevima, dovede
svoju vojsku, razvijenu u ubojni red, pred Vavilon. Pošto ga gra đani i
sveštenici dočekaše ispred grada ponizno i s darovima, kralj postupi
blago s njima. Čim uđe u grad odmah prinese žrtvu bogu Baalu 103  i
naredi Vaviloncima da obnove hram posve ćen tom bogu. Onda im
postavi za novog satrapa Mazeja iz Amfipolja. Odmah zatim kralj posla
 jednu vojsku pod Filoksenom da napadne i zauzme Suzu. Ali i taj grad
se predao bez borbe. Makedonska vojska tu zapleni pedeset hiljada
srebrnih talanata, 104  velike količine oružja, odela, skupocenih tkanina i
životnih namirnica.
Pošto prinese žrtvu bogovima, Aleksandar priredi gimnasti čko
takmičenje. Tom prilikom istače se Prokles, atleta iz Tebe. Iako ve ć
čovek u godinama, Tebanac, uz opšte oduševljenje, istreska ili položi na
zemlju osam protivnika: dva Helena iz Argolide, tri Makedonca i tri
Persijanca.
Prokles se posle bitke kod Isa našao u Damasku, gde je došao s
drugim helenskim poslanicima da pregovara s carem Darijem. Kad su
Makedonci pobedili, ovi poslanici, našavši se u neprilici, padoše u ruke
Parmenionu. On ih posla Aleksandru. Kralj pusti na slobodu Tesalika i
Proklesa, jer je, posle razjarena Tebe, prema preživelim gra đanima
osećao naklonost.
Atleta se nađe s lekarom Filtonom u Kilikiji, pade mu u zagrljaj i
zaplaka od uzbuđenja. Otada se dva prijatelja nisu razdvajala. Uz njih su
bili Kales i Pintija.
U bici kod Gaugamele učestvovali su svi, osim Filtona. Njemu je
kralj zabranio da uzme oružje, šlem i oklop.
 — Ti si lekar, a ne ratnik — rekao je Aleksandar. — Ako pogineš,
drugog takvog ne možemo na ći...
Zbog toga je Filton za vreme bitke ostao kod komore. Ali kad
persijski konjanici prodreše do tog mesta, lekar do čepa mač, natuče
šlem na glavu, baci se na konja i umeša se u bitku.
Prokles, Kales i Pintija tukli su se uz Parmeniona. U ovoj bici atleta
iz Tebe spase život Krateru koga su Baktrani bili opkolili i ranili na četiri
mesta. Prokles, boreći se ubojnom sekirom sa dva reza, razbi i nagna u
175
 

bekstvo čitavu gomilu varvara. Pod njegovim udarcima padali su i konji i

ljudi kao gromom pogođeni.
Posle bitke, atleta pohlepan za novac, primi od Kratera četrdeset
zlatnika, od Parmeniona dva talanta u srebru, a od Aleksandra skupocen
mač i četiri pregršti zlatnika. Od svega toga. Prokles dade Kalesu i Pintiji
po jedan zlatnik. Svoju darežljivost atleta proprati pou čnim rečima:
 — Novac treba čuvati i štedeti, jer uvek može da vam ustreba...
Čovek nikad nije siguran kad će pasti u nevolju ili u bedu... To su re či
moga tasta koji će, verovatno, postati arhont ili strateg, toliko je
pametan! On bi se i dosad istakao, samo da ga ne bole noge u
kolenima.
Nagnuvši se na uvo Pintiji, dodade:
 — Kolena ga bole zato što je nogama tukao svoga oca... Čuvajte,
dakle, novac koji sam vam dao, zatreba će vam...
Kales i Pintija, mrzovoljni, neko vreme su okretali svako svoj zlatnik
na dlanu. Onda ga vezaše u krpicu i staviše u nedra.
Ali u Suzi, pošto je pobedio osmoricu protivnika, Aleksandar u
oduševljenju svojeru čno stavi na glavu Proklesu srebrni venac i pokloni
mu konja s opremom.
 — Bolji si od kralja Filipa! — reče atleta bečeći svoje volovske o či.
 — Borio sam se pa njegovu dvoru, na gozbi, one noći kad si se ti rodio...
Kralj se vidno zainteresova i stade da ga sluša pažljivo.
 — Posle pobede me je mesto nagrade bacio u tamnicu.
Atleta opazi da mu Filton daje znake da ćuti i prekide.
 — Šta je bilo dalje? — upita kralj.
 — Ništa! — odvrati Prokles gledaju ći u lekara.
 — Lekaru Filtone. — viknu Perdika — ti nisi Filip iz Akarnanije.
 — Kakav Filip? — dodade Parmenion. — To je lekar koji je
prisustvovao porođaju kraljice Olimpijade. Od onda su on i ovaj Tebanac
postali nerazdvojni prijatelji.
 — Kako si se borio na toj gozbi? — upita kralj.
Prokles zatrepta očima i zbunjen zbog Filtonovog pogleda koji ga je
presekao, promuca:
 — Bila je pankratija... Kralj Filip je zahtevao pankratiju!…
 — Divota! — oduševi se kralj. — Koliko si protivnika pobedio?
 — Deset...
 — Deset?!…
 — Deset — smerno reče atleta. — Jedanaesti je bio Daoh iz
Tesalije... Njemu sam polomio kosti...
Kralj, smejući se, potapša atletu po ramenu i reče:
 — Jak si kao Ajaks! — Bacivši pogled po prisutnima dodade: — 
Gledajte... Ajaks i Ahil! Stoje jedan pored drugog... Znaš li ko je Ahil? — 
obrati se Tebancu.
176
 

 — Kako ne bih znao!... — reče. — On je sin Peleja i Tetide!

Među oficirima odjeknu jedan zajedljiv glas koji se pretvori u smeh:
 — Veličanstveno pitanje i još dostojniji odgovor!
Kralj se namršti i bacivši pogled u pravcu glasa ugleda Filotino
iscereno lice.
Parmenion preblede. Stari general izgubio je dva sina u ovom ratu.
Filota je samo ostao. Drhteći od uzbuđenja, Parmenion se obrati kralju:
 — Ne zameri mome sinu — reče. — On te voli. Odrasli ste
zajedno...
 — Da!... — odvrati kralj mršteći se. — Znam da me voli, ali na svoj,
pakostan način!
Klit, Dropidov sin, uhvativši Filotu za mišicu, šapnu:
 — Preteruješ, druže! Kralj će te jednog dana ubiti! On je uveren da
 je besmrtan i opasno je šaliti se u tom pravcu.
 — Čuvaj svoju lepu glavu, Dropidov sine, — oholo odvrati Filota — 
a za moju se ne brini.
Kraljevo dobro raspoloženje zameni srdžba.

* * *

Iz Vavilona je Aleksandar krenuo za Persiju. Persijanci, kad čuše da

se Darije bekstvom spasao, po češe po šumovitim planinama da
postavljaju zasede i, otežavaju ći put Aleksandru, mnoge Makedonce
poubijaše. Ali jedan Likijac provede Tesalce obilaznim putem, i oni
zađoše iza leđa persijskoj zasedi. Navalivši iznenada poubijaše mnoge a
ostale nateraše u bekstvo.
Kad je makedonska vojska stigla na granicu izme đu Persije i
Susijane i ušla u Persijski klanac, na đe se ispred visokog zida, koji je
podigao satrap da joj prepre či put. Tu Aleksandar postavi tabor i tek
sutra dan povede svoj bojni red prema zidu. I dok je Krater s pešadijom
navaljivao s te strane. Aleksandar, predvo đen vodičima, pređe preko
krševa i spusti se u klanac s druge strane, napadne persijsku posadu i
strahovito je porazi.
Posle toga bez muke zauzme Persopolj i zapleni blago u iznosu od
sto dvadeset hiljada talanata u zlatu i srebru i zapali carski dvor, uprkos
Parmenionovim pokušajima da ga spre či u tome.
Aleksandar u to dozna da se Darije nalazi u Mediji, u gradu
Egbatani, i odmah krene s vojskom u tom pravcu. Ali, persijski car je
imao nameru da se još jednom ogleda s Makedoncima, jer su mu bili
došli u pomoć Skiti i Kordušani, koji naseljavaju obale Kaspijskog jezera.
177
 

Do borbe ipak ne dođe. Varvari, čuvši da se Aleksandar sa vojskom

približava Mediji, napustiše Darija i u nekoliko pravaca krenu prema
Kaspijskom jezeru.
Kad stiže u Egbatanu, kralj doznade da je persijski car pet dana
ranije pobegao prema Parti. Rešen po svaku cenu da uhvati Darija,
Aleksandar je tako gonio svoje ratnike da su padali od umora i mnogi
izostajali. Posle desetodnevnog gonjenja vojska stigne u grad Ragu. 105
Darije je ve ć  bio prošao kroz Kaspijska vrata i dohvatio se oblasti
Par ćana. Ali, uz put ga mnogi ratnici napustiše, a drugi zaostadoše i
predadoše se Aleksandru.
Pošto je izgubio nadu da će uhvatiti cara, Aleksandar ostade u Ragi
pet dana. Tako ispuni želju svojih ratnika koji su ve ć  posustali.
Odabravši dobar odred konjanika, šestog dana kralj nastavi gonjenje,
prođe kroz Kaspijska vrata i s druge strane, na zemlji Par ćana, postavi
tabor. Pošto je znao da se pred njim nalazi velika pustinja, Aleksandar 
naredi Kenu da prikupi što više hrane, nameravaju ći da sutradan krene
Darijevim tragom. No tada dođe u tabor jedan Vavilonjanin i saopšti da
 je baktrijski satrap Bes s nekoliko istaknutih vojskovo đa iz susednih
zemalja zarobio Darija i da ga vu če sa sobom.
Kralja spopade bes. On sko či i baci se na konja, vi čući na sav glas:
 — Varvari se usuđuju da metnu ruku na jednog cara! Sti ći ih i sve
iseći!
Odabravši smesta pet stotina konjanika, najsr čanijih boraca iz garde
„kraljevih pratilaca", Aleksandar, ne sa čekavši Kena s namirnicama,
ošinu konja i jurnu u pustinju. Ostali makedonski ratnici, čudeći se i
rečima i postupku svog kralja, gledali su za povorkom konjanika koji se
ubrzo izgubiše u oblacima prašine.
Aleksandar je jurio kroz pustinju, s malim predahom, celu no ć  i
sutradan do podne. Na odmorištu kralj doznade od zaostalih Persijanaca
da Bes vuče zarobljenog Darija na kolima.
 — Baktrijski konjanici proglasili su Besa za cara. Njima su se
pridružili svi ratnici Me đani, Parti, Skiti i Indi, — reče jedan persijski oficir 
i dodade: — Ali Veliki kralju, ne okrivljuj Persijance! Oni nisu pristali uz
Besa. Artabaz i njegovi sinovi napustili su baktrijskog tiranina i sa svojom
vojskom pobegli. Oni su napustili drum i sklonili se u Par ćanske planine.
 — S kakvom namerom je Bes zarobio Darija? — upita Aleksandar.
 — On kaže. — reče oficir. — da je persijskog cara poštovao sve
dok nije došao na zemljište njegove satrapije, a onda ga je uhvatio i vodi
ga kao roba.
Aleksandar, smanjivši svoj odred na dve desetine ljudi, nastavi
poteru. Makedonski ratnici, prljavi, zapušteni i do krajnosti premoreni,
podnoseći žeđ  i nesanicu, vukli su se na izmoždenim konjima tragom
satrapa Besa i njegovih pratilaca.
178
 

Sledećeg dana u podne gonioci nai đoše na jedno selo. Tu

doznadoše da su begunci izmakli samo za pola dana. Posle malog
predaha. Aleksandar naredi pokret. Sa sobom je poveo svega šezdeset
konjanika. Ostali, izmoreni do mrtvila, ostadoše u selu.
Varvari begunci, i oni ve ć premoreni, zaostajali su putem. Mnogi su
bili bacili oružje da bi lakše mogli i ći. Njih Aleksandar sustiže, rastera ih
desno i levo i produži gonjenje. Nekoliko Baktrana, jašu ći na odmornijim
konjima, odjuriše napred, stigoše Besa i rekoše mu da ga Aleksandar 
lično progoni.
Satrap, mada je imao oko šest stotina konjanika, ne usudi se da
sačeka Makedonce. I dok je gonio svoje ljude da beže, Darije se
usprotivi.
 — Ni koraka dalje! — reče. — Sačekaću ovde makedonskog kralja i
predaću se njemu kao najdostojnijem.
 — Ko pita roba za njegovu želju! — viknu Bes i ošinu mazge
upregnute u kola.
I bežanje se nastavi. Ali, kad satrap i njegovi pomaga či ugledaše na
vidiku makedonske konjanike, Besovi pratioci, Nabarzan i Barsant,
probodoše Darija ma čevima i ostaviše ga u kolima.
Kad je Aleksandar stigao do tog mesta, persijski car je ve ć  bio
mrtav.
Aleksandar je naredio da se Darijevo telo prenese u Persepolj i sa
svim počastima sahrani u kraljevsku grobnicu. Njegovu decu negovao je
i školovao, zasipaju ći ih počastima i naklonoš ću. Posle Darijeve smrti
ostala su njegova deca: sin čić Ohos od šest godina i dve ćerke lepotice.
Statira i Dripetida.

179
 

GLAVA DVADESET TREĆ A

Sin boga Amona šepuri se

u persijskom odelu.

Netrpeljivost koju su makedonski oficiri ose ćali u poslednje vreme

prema Aleksandru postepeno se pretvarala u mržnju. Njegovi najodaniji
prijatelji: Parmenion, Ken, Perdika, Klit i drugi ispod oka su posmatrali
kako kralj, na štetu Makedonaca, sve više uzdiže Persijance. Podbadan
od strane laskavaca i udvorica, Aleksandar je po čeo da smatra sebe za
boga. Hefestion, Medije i Protea utrkivali su se koji će više da ugodi
kralju, kome nikad nije bilo dosta pohvala i božanskih epiteta.
Laskavcima se pridružiše i Persijanci, koji svojim postupcima i
metanisanjem navedoše Aleksandra da se obla či u persijsko odelo, da
prima poslanstva sede ći na zlatnom prestolu i da zahteva da se pred
njim pada ničice i ljubi zemlja.
Posle bitke kod Gaugamele Aleksandar je proglašen za kralja Azije,
 jedinog i neprikosnovenog vladara od Male Azije do reke Inda, od
Kaspijskog Mora do najjužnijeg dela Egipta. Ali, njemu je i to bilo malo.
On se spremao da pre đe i reku Ind, da stigne do Ganga, da ga pređe i,
kako su njegovi oficiri mislili, da ode na kraj sveta i tamo nestane.
 — On je lud! — reče jednog dana Filota Klitu.
 — Ne, nije lud — odgovori Klit. — On samo želi da bude bog. Ja
uviđam da on sve više prezire Makedonce. U poslednje vreme po celoj
Aziji postavlja Persijance za satrape.
 — Postaviće i tebe, ako mu se malo bolje podvu češ pod kožu... — 
namršti se Filota i dodade: — Pre neki dan rekao je da Makedonci
smrde i da im ništa ne pomaže što se kupaju u mirišljavoj vodi i mažu
tela skupocenim uljem.
Klit se osećao nelagodno. Činilo mu se da Filota preteruje. On
klimnu glavom i ode prema svom šatoru, a Filota Antigoni, ženi u koju je
bio zaljubljen.
Kad su Makedonci upali u Damask i zaplenili Darijevo blago, i ta
žena mlada i lepa, pala je u ropstvo. Filota je nju izvukao iz gomile
robova i odveo je u svoj šator. Otada se njih dvoje nisu razdvajali.
Filota je bio ohol zbog svog bogatstva i razmetljiv do
neuračunljivosti. Mnogi ga zbog toga nisu podnosili a Aleksandar je još u
180
 

Egiptu od svojih udvorica čuo da Filota sprema zaveru protiv njega. Ali
kralj, sećajući se detinjstva i dobrih odnosa u toku ratovanja smatrao je
da je to kleveta.
Antigona, lepotica iz Sirije, do čeka ratnika u šatoru s uobi čajenom
ljubaznoš ću. Iz njenih crnih o čiju bleskala je ljubav i odanost pomešana
s divljenjem i obožavanjem.
 — Tvoj kralj je besmrtan, — reče Antigona grleći ratnika. — A ti?
Veliki si junak, ali šta to vredi kad ćeš umreti i ti i tvoja slava.
 — To je pitanje! — isprsi se Filota. — Moja slava ne će umreti! Da li
znaš ko je vodio tesalsku konjicu na levom krilu kod Isa! Ja! A ko se
tukao u centru kod Gaugamele? Ja! Ja sam razbio borbeni red cara
Darija i umalo nisam uhvatio živog satrapa Spitamena!
Žena ga je gledala raširenih o čiju od divljenja:
 — Junak si... Veliki si junak... — šaputala je. — Bogovi su mi u tebi
podarili najveću sreću...
 — Jeste! — isprsi se Filota. — Aleksandar je slu čajno postao kralj!
Da nismo tu mi: ja, moj otac Parmenion, Perdika, Krater, Ken, Menida,
Klit i Atal, ovaj rat bi odavno bio završen na štetu Makedonaca...
Aleksandar je veliki zato što smo mi pored njega... A on? On je derle!
 — Ti si veliki... Veliki si kao bog! — re če žena.
 — Hm! — učini ratnik. — Nemoj se iznenaditi ako jednog dana
postanem kralj Azije...
 — Kralj Azije! Ti?
 — Zasad, skromnost mi nalaže da ćutim! Ali, reći ću tr u
poverenju... Ima jedan Makedonac, zovu ga Limno... On će ubiti kralja...
Antigona zadrhta i sede na postelju.
 — Otkud znaš? — prošaputa.
 — Nije važno... Uostalom vi, žene, ne možete da shvatite nas
muškarce koji smo slični bogovima! Zasad od tebe zahtevam ćutanje...
Nikom ni re či... — Nagnuvši se na uvo ženi, prošapta: — Možda ćeš
uskoro postati kraljica...
 — O! — uzviknu Antigona. — Kraljica! I svi će me obožavati i ljubiti
zemlju preda mnom? Divno! Božanstveno!
 — Zasad je najvažnije ćutanje! — dodade Filota i izi đe iz šatora.
Istog dana Antigona, u poverenju, iznese ovaj razgovor jednom
uškopljeniku, robu Kraterovom. Rob ispri ča drugom, ovaj trećem, dok
stvar ne stiže do Aleksandrovih ušiju. Kralj odmah pozva Ženu pod svoj
šator.
Drhteći od straha, Antigona stade pred kralja. U prisustvu nekoliko
oficira i Persijanaca Aleksandar stade postavljati pitanja:
 — Ti, svakako, nameravaš da postaneš kraljica? — re če. Antigona
se zaplaka.
 — Onaj koji ti je to rekao postaće kralj, a ti kraljica... Žena je
181
 

neprestano plakala.
Aleksandar je uhvati za ruku i privede jednom stolu, na kome je
stajao isukani mač i dve pregršti zlatnika.
 — Gledaj, — reče kralj. — Ovde stoji nagrada ako progovoriš i ma č
da ti odseče glavu ako ćutiš... Biraj!
Onda žena ispriča sve što joj je govorio Filota otkako se s njim
upoznala. Kralj doznade da je i sebi čan i lud; da je derle i plašljivac, da
ga svi Makedonci mrze i da će ga jednog dana na mačevima razneti.
 — Jednom, kad sam mu rekla da si ti bog, — reče žena, — Filota je
udario u takav smeh da sam se uplašila da ne padne mrtav...
Aleksandar je, sede ći na prestolu, bledeo i crveneo, o či su mu
sevale, a zenice se širile i skupljale kao u ma čke. Najposle, Antigona
pomenu i ratnika Limna.
 — On se primio da ubije kralja...
 — Ko je taj Limno? — upita Aleksandar.
 — Makedonac iz Halestre. Ja ga znam, — reče Krater.
 — Dovedite ga ovamo! — tiho reče kralj.
Krater iziđe i naredi jednom stražaru da po đe s njim.
Pod šatorom zavlada tišina. Aleksandar je sedeo na prestolu i
prebrojavao kristalna zrna na brojanicama. Prisutnima se činilo da se
potpuno smirio. Ali oni, koji su bili najbliži, videli su kako mu se i dalje
nozdrve šire i oči zlokobno svetle.
U to dodoše Krater i stražar, ali bez Limna.
 — Šta je? — upita Aleksandar. Gde je Limno?
 — Kad je čuo kuda treba da ga vodimo, napao nas je ma čem...
Morali smo ga ubiti, — odgovori Krater.
Kralj ustade, priskoči oficiru i unese mu se u lice:
 — Izdajniče! — škrgutnu zubima. — Svi ste izdajnici! Ubili ste ga
samo da bi mogli sakriti zaverenike!
 — Kralju, — mirno odgovori Krater, — mislim da si više puta imao
prilike da se uveriš koliko sam ti odan! Dobro znaš da nisam izdajnik...
Limna sam ubio, jer je golim ma čem navalio na stražara i mene...
 — Je li tako bilo? — obrati se kralj stražaru.
 — Jeste! — smelo odgovori ratnik. — Morali smo ga ubiti. Kralj se
ushoda pod šatorom. Najposle se obrati Krateru: — U ljutini sam te
uvredio! Oprosti! Pogrešio sam...
 — I bogovi greše, — dobaci Medije, — ali njihove greške nikad ne
idu na štetu ljudi. Bogovi se i ljute, ali uvek opravdano... Mislim da to
razume naš prijatelj Krater?
Oficir ga preseče pogledom i ne reče ništa.
Istog dana Filota je okovan, osuđen i stavljen na muke da bi odao
ostale zaverenike. Mučenju su prisustvovali Hefestion, Medija, Protea i
druge udvorice i laskavci. Aleksandar je za to vreme stajao iza jedne
182
 

zavese. Slušaju ći kako Filota preklinje oficire da prekinu mu čenje i da ga

puste, jer nije kriv, kralj se pojavi iza zavese.
 — Šta je Filota? — reče. — Zar si takav junak? Ko se usudi da
digne ruku na svog kralja, trebalo bi da pokaže malo više hrabrosti.
Filota podiže glavu i zavapi:
 — Milost, kralju... Seti se našeg detinjstva... Mi smo drugovi,
prijatelji... Ja ti ništa r đavo nisam u činio!
 — Nisi, — sevnu očima kralj — jer nisi stigao da u činiš! Nastavite
mučenje...
Ali neočekivano, Filota, obuzet mržnjom, uzviknu:
 — Pogledajte ljudi toga boga, Amonova sina, kako se šepuri u
persijskom odelu! Gledajte Makedonca, varvarina, koji se silom utrpava
među bogove!
 — Umrećeš izdajni če! — viknu Aleksandar.
 — Umreću, — škrgutnu zubima Filota, — ali ćeš i ti umreti! Naći će
se mač koji će probosti tvoje varvarsko srce!
 — Imaš li još štogod da kažeš? — savlađujući gnev, reče kralj.
 — Imam — poginućeš, ti, besmrtni ludače... Makedonci će te ubiti i
baciti tvoje telo na đubre da ga psi rastržu...
 — Ubijte ga! — zadihano reče kralj Aleksandar i ode.
Istog dana ubijeno je oko dvadeset makedonskih ratnika na koje je
pala sumnja da su umešani u zaveru.
Parmenion se u to vreme nalazio u Mediji. Kralj, boje ći se da mu se
stari general ne osveti za smrt svog sina, odmah pošalje pouzdane ljude
s naređenjem da ga ubiju.
Parmenion, sedamdesetogodišnji starac, uzviknuo je pred smrt:
 — Ceo svoj vek proveo sam ratuju ći za kralja Filipa i njegovog sina
Aleksandra. Tri moja sina pala su u ovom ratu, pa neka umrem i ja, kad
 je takva volja čoveka koji sebe smatra za boga.
Polidamet, jedan od starih ratnika iz garde „kraljevih pratilaca", koga
 je Aleksandar poslao u Mediju po glavu Parmenionovu, pla čući i
proklinjući i sebe i kralja, istr ča iz odaje da ne vidi kako ubijaju starca.
Ratnik ipak izvrši nare đenje. On donese Parmenionovu glavu i
predade je Aleksandru.
Ovaj slučaj zaplašio je sve kraljeve prijatelje. Nekadašnji drugovi
koji su toliko puta jedan za drugog stavljali svoju glavu u pitanje, boje ći
se izdaje i potkazivanja, ćuteći su prolazili ili se ispitiva čki pogledali.
Svaki od njih izgubio je poverenje u druga i prijatelja, izbegavao susrete i
razgovore, a svi skupa opštili su s kraljem samo kad su bili prinu đeni.
Aleksandru se činilo da ga samo podlost okružuje. Hvatao ga je
strah od nove zavere. Zbog toga se trudio da uvek bude okružen samo
najpouzdanijim stražarima odabranim me đu persijskim ratnicima, jer mu
se činilo da ga svaki Makedonac vreba. Zbog toga se valjda i odao pi ću.
183
 

Na gozbama je preterano pio, gone ći i druge da se takmi če s njim u

pijanstvu. Tada je postajao brbljiv i toliko samohvalisav da su njegovi
drugovi crveneli od stida. Uz to je laskavce obasipao pohvalama i
darovima i toliko se navikao na njih i njihove re či, da ozbiljne ljude skoro
nije ni gledao. Tako su njegovi nekadašnji prijatelji dolazili u teško
iskušenje: ili da se pomešaju s laskavcima i udvoricama ili da se s njima
takmiče, što im je bilo odvratno, ili da sede po strani i da ćute, što je bilo
opasno.
U to vreme oko Aleksandra po činju da se okupljaju sofisti. Jednoga
dana pojavi se u taboru i Aristotelov ro đak Kalifeten. Kad vide kralja u
persijskom odelu kako sedi na zlatnom prestolu, za čudi se i zastade. Ali
kad primeti kako sluge padaju ni čice i ljube zemlju pred Aleksandrom,
filozof se glasno nasmeja.
Kralj, usiljavaju ći se da bude ljubazan, pri đe Kalistenu, pozdravi ga i
pruži mu pehar pun vina.
 — Ispij u čast pameti i hrabrosti!... — reče mu kralj.
Uz ovakav doček običaj je bio da vladar poljubi gosta. Aleksandar 
napravi pokret prema filozofu. Odjednom za ču iza sebe glas jednog
udvorice:
 — Veliki kralju, taj ne zaslužuje da ga poljubiš, jer nije pao na
kolena pred tobom.
Aleksandar se odmače od filozofa i sede na presto. Kalisten ispi
pehar i reče:
 — Tako... Biću siromašniji za jedan poljubac kad budem napustio
ovaj tabor.
 — Ovaj se šepuri kao pravi sofista!... — dobaci Hefestion.
 — On jedini ne pada na kolena pred kraljem — dodade Fidon.
 — Ne padam — mirno odvrati Kalisten — jer sam ja ovde jedini
slobodan čovek među toliko hiljada ljudi!...
 — Kralju, ovo je uvreda! — viknu pesnik Protea. — On vre đa tvoju
silu i božanstvo.
 — Ćuti, ti najgori od svih pesnika koji su ikad živeli! — prezrivo
odvrati filozof.
Kad se Kalisten udalji, kralj se obrati prisutnima:
 — Naučiću ja pameti i njega i onoga koji ga je poslao ovamo!... 106

* * *

Pošto je zapovednik celokupne makedonske konjice, Filota, ubijen,

Aleksandar mesto njega postavi dva istaknuta oficira: Hefestiona i Klita,
184
 

 jer je njih izuzetno voleo. Prvi je bio udvorica i kraljev poverenik, vatreni
pristalica usvajanja i primanja persijskih obi čaja. Hefestion je s
oduševljenjem propraćao svaki kraljev postupak, ulagivao i klanjao mu
se pokazujući strahopoštovanje kao da se pred njim nalazi pravo
božanstvo. Zbog toga ovaj oficir, mada se ni čim drugim nije istakao,
najviše uđe u volju Aleksandru. Drugi zapovednik konjice, Klit, bio je
smišljen i ozbiljan. Ukazivao je kralju poštovanje samo onoliko koliko je
to bilo potrebno. Uvek oprezan i uzdržan, znao je dokle može i ći s
prekorima kad bi kralj, u svojim neobuzdanim postupcima, preterao. On
 je u bici kod Granika spasao Aleksandra od smrti. Kralj ga je tada
zasipao pohvalama i darovima, a on je sve to primao ozbiljno, ne
pokazujući nikakve znake oholosti, i posle toga nikad nije pominjao
uslugu koju je učinio kralju. Kad bi, zagrejan pi ćem, preterao u
samohvalisanju, Aleksandar je bacao na Klita nespokojne poglede i čitao
u njegovim krupnim očima blagi prekor.
 — On je moja savest! Jasno vidim prekor u njegovim o čima, ali to je
prekor prijatelja koji me voli i obožava. Iz njegovog pogleda izbija ljubav
prema meni i briga za moju budućnost, jer ja ću možda, iako sam bog,
ipak jednog dana umreti.
Kralj, savladan dobrim vinom, obori glavu. Ali mnogi dvorani
povikaše:
 — Ti si besmrtan! Ti si bog! Ti nećeš umreti!
Te noći su na gozbi bile i žene, ve ćinom ljubaznice oficira i dvorana.
Među njima se izdvajala hetera Taida, rodom iz Atike. Ona svojom
ljupkošću, duhovitim upadicama i izvanrednom igrom o čara kralja.
Žena, videći da je kralj razdragan, a i sama zagrejana vinom, sko či
na sto i po če da igra. Pehari se ispreturaše i vino se razli. Uz zvuke
flauta, aulosa i harfe mlada hetera zaigra tako strasno da zanese čak i
najstarije ratnike.
Kad završi igru, Taida, ne pokazuju ći znake umora, progovori:
 — Mnogo sam propatila u životu, ali današnji dan iskupljuje sve
moje muke... Videla sam Aleksandra kako sedi na prestolu persijskih
careva! To je najveća sreća za mene i sve Helene! Ali za mene bi bila
najve ća radost kad bih mogla svojom rukom da zapalim carski dvor 
onoga Kserksa koji je porušio i spalio Atinu...
Ljupkim i strasnim glasom Taida produži:
 — Zamislite kakva bi slava kružila svetom kad bi se jedna žena iz
Aleksandrove pratnje ovako osvetila Persijancima! Ono što nije mogao
učiniti ni Temistokle, ni druge helenske vojskovo đe, učinila bi jedna
slaba žena!
Taida završi. Oduševljeni glasovi, vika i aplauz odjeknuše
dvoranom.
Odjednom Aleksandar skoči, izvuče buktinju iz alke i viknu:
185
 

 — Napred! Spalićemo Kserksov dvor!

Pijani dvorani i oficiri, pa čak i Persijanci, do čepaše svaki po jednu
buktinju i potekoše za kraljem, koji je žurnim korakom išao prema dvoru.
Pored njega, zadihana od sre će i uzbuđenja, tr čkala je hetera Taida.
Čuvši galamu i vide ći šta namerava kralj, makedonski ratnici se
pridružiše povorci. Donose ći slamu, suva drva i granje, napraviše
ogromnu lomaču oko dvora. Onda hetera uzviknu:
 — Neka je slava večna kralju Aleksandru, Makedoncima i
Helenima! Pravda je zadovoljena!
Uz gromko odobravanje i povike žena baci buktinju na suvo granje.
Onda Aleksandar i svi dvorani, oficiri i Persijanci, baciše svako svoju
buktinju. I vatra buknu na sve strane dvora. Gomile ratnika, dvorana i
žena, pevajući uz prodorne zvuke aulosa, gromko pozdraviše ovaj
prizor.
Aleksandar, stojeći u gomili oficira, baci pogled na Klita i u njegovim
crnim očima pročita prekor. Obasjan jarkom svetloš ću. Klit je stajao po
strani i gledao požar. On, jedini trezan u povorci, ne pokaza ni najmanji
znak radosti.
Odjednom se, neočekivano, Aleksandar razvika:
 — Varvari! Gasite požar! Gasite vatru, bezbožnici! Oduševljena
gomila ljudi i žena odmah se utiša.
 — Gasite, — vikao je kralj. — jer tako mi mojih božanskih predaka,
Herakla i Dionisa, sve ću vas poubijati.
Dok su dvorani i oficiri stajali, zabezeknuti od čuda, makedonski
ratnici, naviknuti da svako kraljevo nare đenje brzo izvršavaju, navališe
dugačkim motkama da rasturaju vatru.
Dvor, napravljen od mermera, nije pretrpeo veliku Štetu. Hetera
Taida, bojeći se kraljeva gneva, šmugnu u gomilu persijskih gra đana i
robova, koji su izdaleka posmatrali prizor, i nestade je u gomili.

186
 

GLAVA DVADESET ČETVRTA

Zavist smeta živima

da dobiju zasluženo priznanje.

L ekar Filton i njegovi prijatelji ostali su u makedonskoj vojsci. Atleta

Prokles, posle nekoliko pobeda na gimnasti čkim takmičenjima, obogatio
se. Bojeći se da mu ne ukradu blago, sve zlato i srebro strpao je u jedno
džakče, od koga se nije odvajao. Pintija i Kales, kao obi čni ratnici, nisu
se mogli meriti po bogatstvu sa atletom. Filton, uprkos svojoj skromnosti,
dobijao je darove od kralja i oficira koje je više puta le čio.
Međutim, gotovo dve godine bile su prošle od one teške bolesti
kraljeve, a o Dioti nije se ništa znalo. Klempavi konjušar bio se izgubio
bez traga i glasa.
Kad je u makedonskoj vojsci zavladalo zlo stanje posle ubistva
Filote i Parmeniona, i četiri prijatelja ose ćala su se neugodno.
 — Napustimo ludog kralja! — šaputao je Prokles osvr ćući se
bojažljivo oko sebe i kolutaju ći krupnim očima. — Ovde nikako nisam
bezbedan... Osećam da će me neko preklati u šatoru i odneti moje
džakče s blagom... Bolje je da se vratimo u Heladu.
Kales i Pintija su ćutali i očekivali šta će Filton reći.
 — Dragi moj debeli prijatelju, — re če Filton. — Tebe niko ne
prisiljava da ostaneš ovde... Pokupi se lepo, idi u Heladu i odnesi svoje
džakče s blagom. A ja? Osta ću, jer je u makedonskoj vojsci moj sin.
Dužnost mi je da ga tražim i traži ću ga dokle god sam živ ili bar dok ne
doznam da je mrtav...
Filton je stalno bio me đu Makedoncima i neprestano se raspitivao
da li ko poznaje Nikanora, sina Filtonova, ili da li je bar čuo za njega.
Uzalud. Nije doznao ništa. Razgovarao je sa dvadeset i osam Nikanora,
ali nijedan nije bio njegov sin, mada su svi po godinama bili njegovi
vršnjaci.
Kales i Pintija raspitivali su se za svoj ra čun. Ali ni oni ne doznadoše
ništa.
Nekoliko puta lekar je preko pouzdanih ljudi koji su povremeno
odlazili u Makedoniju i otud se vra ćali, pokušavao i tamo da traga. I sve
uzalud.
 — Ostaću ovde, — govorio je prijateljima. — Možda ću mu ipak
187
 

 jednog dana ući u trag.

Vreme je prolazilo. On je ostao, a ostali su i njegovi prijatelji Kales i
Pintija. Ostao je i atleta Prokles, mada je gun đao i dokazivao da lekarev
sin nije više u životu.
Aleksandar je sve više primao persijske obi čaje i nagonio svoje
ratnike da ih i oni primaju. Osim toga, iz Helade je dolazilo u Aziju sve
više književnika, slikara, vajara, filozofa, glumaca mimi čara i muzičara.
Jedno vreme bilo ih je u Persopolju oko tri hiljade i kralj je povremeno
priređivao nadmetanja. Pobednici su dobijali velike nagrade, a poneki i
položaje u vojsci, na dvoru ili u administraciji. Tako se po čelo osećati
zbližavanje Helena, Makedonaca i Persijanaca. Izgledalo je da je ve ć na
pomolu ostvarenje želja Filipa, Isokrata, Filokrata i dr. Dobronamerni u
Heladi i Makedoniji ve ć su gledali u bliskoj budu ćnosti ostvareno veliko
carstvo, u kome će od varvara postati kulturni ljudi.
Doista, Aleksandar se svojski trudio da helensku kulturu nametne,
makar i silom, azijskim varvarima. Ali za to grandiozno delo trebalo je
najpre pridobiti Persijance, Me đane, Baktrane, Skite, Par ćane, Inde i
mnoge druge narode. Kralj je govorio da prima persijske obi čaje da bi im
posle nametnuo helenske. Me đutim, njegovi oficiri nisu to hteli da
shvate. Oni so bili Makedonci i hteli su da to ostanu. Najistaknutijim
ratnicima činilo se da sve to ide na štetu nacionalnosti.
 — Malo je nas Makedonaca, — govorio je Perdika — a Helena još
manje. Pokušaj heleniziranja svrši će se na našu štetu. Persijancima i
drugim varvarima helenizam nećemo nametnuti, a sami ćemo se utopiti
u njihovu masu i izgubiti se.
 — Istina je — dodade Krater. — Svi su izgledi da ćemo postati
Persijanci.
 — Varate se — reče Hefestion. — Šaka soli promeni ukus punog
kazana vode.
Hefestion je bio najvatreniji pristalica Aleksandrove politike mešanja
s Persijancima. Na njegov predlog kralj je naredio da se odabere trideset
hiljada persijskih de čaka da izučavaju helensku kulturu i da se vežbaju u
makedonskom oružju i na činu ratovanja. Drugi istaknuti oficir Krater, bio
 je protivan toj politici, ali je zato vrlo spretno obavljao teku će poslove na
dvoru i uvek održavao veze isa bezbrojnim satrapima i hilarsima kojih je
bila puna Azija.
Jednoga dana u prisustvu dvorana i oficira, Aleksandar re če:
 — Hefestion i Krater dopunjavaju moju li čnost. Obojica me vole; prvi
kao Aleksandra, a drugi kao kralja!
Među ovom dvojicom najpre se pojavila netrpeljivost a posle i
mržnja, dok jednog dana ne potrgoše ma čeve i otpočeše da se tuku.
Aleksandar se umeša u borbu, razvadi ih i reče:
 — Ako još jednom pokušate da se tu čete ja ću se boriti s obojicom.
188
 

* * *

Svake godine u odre đeni dan Makedonci su proslavljali Dionisa,

prinosili mu žrtve i molili mu se. Mada je kult toga postao u Trakiji,
makedonski ratnici su obožavali Dionisa kao svoga boga. Zbog toga
nastade čuđenje što je Aleksandar toga dana prineo žrtvu Dioskurima, 107
zapostavivši Dionisa. Sujeverni makedonski ratnici smatrali su da ovo
oskrnavljenje ne može izići na dobro. Gunđali su, došaptavali se i
pogledali značajno jedan drugog.
Međutim, uveče, na gozbi izgledalo je da se uz pun pehar 
zaboravilo i na Dionisa i Dioskura. Veselje je teklo u punom jeku dok se
neko ne seti da pomene, valjda da bi ugodio kralju, da Kastor i Poluks
vode poreklo od Zevsa, upore đujući s njima Aleksandra. Onda se
polupijane udvorice stadoše nadmetati ko će više i bolje da polaska
kralju.
 — Naš Aleksandar ve ći je od Herakla, — uzviknu pesnik Protea, — 
ali zavist smeta živima da ih savremenici priznaju!
Na ovu gozbu bili su pozvani i lekar Filton i atleta Prokles. Kralj je
Filtona često pozivao i pod svoj šator i na pijanke, a Prokles je te ve čeri
trebalo da izazove na rvanje makedonske i medijske ratnike.
Dok su lekar Filton i atleta tiho razgovarali pijuckaju ći vino iz svojih
pehara, na drugom kraju velikog stola, oko kralja, laskavci su se
nadmetali u pohvalama.
 — Naš kralj je mlad bog, — govorio je već pijan Medije. — Kad još
malo zađe u godine, prestaće da stari...
 — I onda će kao Zevs moći da izaziva munje i da stvara gromove...
 — dodade Fidon.
 — Šta o tome misli tebanski atleta? — viknu Hefestion.
Dvorani i oficiri prsnuše u smeh.
 — Napred atleta! Govori šta misliš o našem kralju! — povikaše
oficiri.
 — Hajde govori! — gurnu lekar Proklesa laktom.
 — Šta da govorim?
 — Kaži dve-tri reči... Ali, pazi...
 — Ne znam šta bih mogao, — zbuni se Prokles. — Govori ti mesto
mene!
Filton, bojeći se da atleta ne kaže nešto što kralju ne bi bilo milo,
ustade:
 — Moj prijatelj se stidi, — reče, — jer kod njega bolje rade pesnice
189
 

nego jezik i pamet... Šta želite da čujete?

 — Neka kaže šta misli o Zevsu, Heraklu i Aleksandru, — re če
Hefestion. — Zahtevamo da nam baš on govori...
 — On, on neka kaže! Da čujemo atletu! — povikaše neki. Jedan
oficir ustade i pun pehar predade Tebancu.
 — Popij u čast bogova, reče i odaj im dostojnu hvalu. Za trenutak
Proklesu prođe kroz svest gozba kralja Filipa, rvanje, pobeda i zdravica
koju ije tada održao. Seti se i Daoha Tesalca, i Kalve tamni čara, i
njegovog pomoćnika Dipona.
„Tamničar Kalva ostao je nekažnjen. I njemu se moram osvetiti" — 
progunđa.
 — Da čujemo govor! Glasnije! — zavikaše oficiri.
 — Šta to govori? — upita Hefestion lekara.
 — Moli se Apolonu da mu podari nadahnu će! — odvrati Filton.
Tebanac, vide ći da su sve oči uprte u njega, progovori:
 —Tražite od mene da vam kažem šta mislim o Zevsu. Heraklu i
Aleksandru. Na to pitanje ne želim da odgovorim jer se bojim da svoju
malenkost stavljam me đu interese bogova...
 — Malenkost od sto trideset kila! — viknu Fidon. Grohotan smeh se
razleže u dvorani.
Klit je sedeo pored Kratera. Te ve čeri je izuzetno mnogo pio. Kad se
smeh utiša, do ušiju onih koji su sedeli u blizini Klitovoj dopre gun đanje i
škrgut zuba.
 — Ne mogu više da podnosim ni ovo nadmeno božanstvo, ni
laskavce oko njega, — prosikta Klit. — No ćas ću se u svome šatoru
probosti mačem...
 — Zašto? — šapatom upita Krater.
 — Jer mi se smučio život! — malo glasnije odgovori Klit. Aleksandar 
ču ovaj odgovor i prenu se:
 — Našem Klitu omrzao je život! — reče.
 — Jeste! — skoči Klit. — Omrzao mi je život, jer vidim kako se ovde
tera šega s bogovima! Gledam kako laskavci pored tebe vode glavnu
reč! Tvoja dela nisu dostojna da te toliko proslavljaju, jer ih nisi u činio
sam, nego s nama, Makedoncima, koje si odavno po čeo da prezireš!
Aleksandar planu i tresnu peharom o sto!
 — Dosta, ludače! — viknu.
Ali Klit, s upornoš ću pijana čoveka, nastavi:
 — Ovi majmuni oko tebe ubedili su te da Filip nije učinio ništa, samo
da bi ti ispao što ve ći. Iz oholosti odrekao si se ro đenog oca...
 — Pakosni i podli varvarine! — planu Aleksandar. — Bogovi su mi
uzeli pamet kad sam od tebe, seljaka, stvorio viteza i zavoleo te...
Klit ispi na iskap jedan veliki pehar, pa mlataraju ći rukama i braneći
se od oficira koji su pokušavali da ga u ćutkaju, uzviknu:
190
 

 — Pogledaj ove ruke, ti ohola i naduta silo... One su ti spasle život

kad ti se vrat uginjao ispod Spitridatova ma ča!
Aleksandar tresnu pehar o pod i sko či s prestola vičući:
 — Štitonoše, mač mi dajte!
U skupu se međutim niko ne pokrenu. Stražari, telesna garda,
stajali su nepomi čno kao kipovi. U dvorani zavlada tišina.
 — Šta je ovo? — viknu kralj. — Svi me se odričete? Svi me
napuštate?
Opuštenih ruku i klonule glave Aleksandar se lagano vrati do
prestola i sede. Kao što je obi čno kod pijanih ljudi, odjednom ga
spopade žalost. Tiho, re č po reč, kralj stade jadikovati:
 — Ja sam sad kao car Darije kad ga je satrap Bes zarobio...
napušten, izdat i prezren... I šta mi je ostalo od slave i veli čine? Samo
bedno ima kralja...
 — Nije tako!... — viknu Hefestion. — Ti si naš bog!
 — Naš bog!... Naš bog!... Aleksandar Veliki i nepobedivi!... — 
zagrajaše oficiri.
 — Veselo! — viknu Medije na svirače. Muzika odjeknu i veselje se
nastavi.
Krater i Ken, skoliše Klita, nekako ga ubediše da ćuti. I činilo se da
se ratnik smirio. Smirio se i Aleksandar, smeškao se i razgovarao s
udvoricama oko sebe, mada su mu oči čudno svetlele i nozdrve
podrhtavale. Njegovi doglavnici, Makedonci, Persijanci i Me đani, uvereni
da do sukoba više ne će doći, nastaviše pijanku. I sve je teklo u redu dok
se ne pojavi pesnik Pranih. On pri đe Aleksandru i pade na kolena:
 — Kralju, — reče, — muza me je pohodila noćas... Mogu li da
pevam?
 — Možeš! — odgovori Aleksandar. — Pevaj i razveseli nas!
Pranih ustade, udesi žice na kitari i obuhvati pogledom prisutne.
Oko pesnikovih usta pojavi se cini čan osmeh.
Osam dana ranije, u jednom sukobu s Persijancima-odmetnicima
Makedonci su bili pobe đeni i naterani u belostvo. Pranih stade pevati o
tom porazu rugajući se oficirima koji su bežali. Pesma izazva strahovit
smeh.
Pijani i plahoviti Klit ne izdrža. On opet sko či i razvika se:
 — Zar se u prisustvu varvara i neprijatelja dopušta ovakva poruga
Makedoncima!... Oni koje je zadesila nesre ća zacelo su bolji od gomile
laskavaca oko kralja!
Aleksandar savla đujući se, dobaci:
 — Naš dobri Klit sebe opravdava kad kukavi čluk naziva nesrećom!
 — Ali, zahvaljujući krvi baš tih kukavnih Makedonaca i mojim
ranama, postao si slavan, — besno odvrati Klit. — Postao si toliko veliki
da se silom name ćeš Amonu za sina, pošto si se Filipa odrekao!
191
 

Aleksandra spopade bes:

 — Zar ti, huljo, misliš da ću ja podnositi da buniš Makedonce protiv
mene!
 — Neka su blaženi oni koji su poginuli, — odvrati Klit, — kad ne
moraju da gledaju kako Makedonci saginju glave pod me đanskim
batinama i kako moljakaju Persijance da ih puste pred kralja!
Dvorani i oficiri, uzbu đeni do krajnosti, poustajaše, pa jedni stadoše
umirivati kralja, a drugi navališe na Klita, koji se otimao i mlataraju ći
rukama gurao sve oko sebe.
 — Zevsa mi, — viknu kralj, — osećam da se ovde uvukao pakosni
helenski duh i šeta oko nas Makedonaca kao izme đu divljih životinja!
Ali, Klit, ne popuštajući, doviknu:
 — Govori jasno šta imaš, ili ne pozivaj na gozbu slobodne ljude,
nego varvare i robove koji ljube zemlju ispred tebe, i klanjaju se
persijskim haljinama...
Aleksandar, obuzet gnevom, dojuri do truba ča koji je stajao pored
vrata:
 — Sviraj uzbunu! — viknu rau.
Vojnik stade da okleva, petljaju ći oko trube koja se bila zamrsila u
gajtan. Kralj mu udari šamar, priskoči jednom od kopljanika i u srdžbi mu
istrže koplje iz ruku. I dok su zbunjeni i usplahireni oficiri pokušavali da
spreče nesreću, kraljevo koplje pogodi Klita u grudi. Oficiri se stadoše
gomilati oko palog druga. Priđe i Aleksandar. Posle graje u dvorani
nastade tišina. Sve oči behu uprte u kralja.
 — Strahota! Njega sam najviše voleo! — re če Aleksandar i zaplaka.
Zaplakaše i prisutni, jer su ratnika Klita svi voleli.
 — Kakav drug i prijatelj! — dodade Krater. — Vino ga je upropastilo.
Ove noći bio je prvi i poslednji put pijan.
Tad priđe lekar Filton i stade rukama da kr či put kroz gomilu oficira.
 — Lekar... lekar... — povikaše mnogi. — Neka ga pregleda...
Možda nije mrtav...
Filton se naže nad Klitovo telo i, prema svetlosti buktinje, vide
staklasti sjaj u očima i ukočene zenice.
 — Mrtav je! — reče i zagrnu mu haljinu na grudima. Odjednom
Filton oseti kako mu u šaku skliznu srebrna plo čica. Povuče i otkide
lančić, prema svetlosti pogleda reljef na medaljonu i drhte ćim glasom
reče:
 — Na jednoj strani mali Dionis, na drugoj slovo P. Iz drhtavih ruku
Filtonovih ispade medaljon... Gledaju ći u lekarevo bledo lice i suze u
očima, oficiri zapitaše:
 — Šta je? Šta je? Šta se desilo?
 — Moj sin! — jecajući reče lekar. — Moj sin. Nikanor... Izgubio sam
ga kao dete od godinu dana, a našao ga tek sad, mrtvog... Medaljon s
192
 

malim Dionisom... Rad moga prijatelja Praksitela...

 — Nikanor? Klit?... Filtonov sin?... Mrtav!... — potmulo odjeknuše
glasovi u odaji.
Aleksandar, utučen od bola, viknu:
 — Osveta Dionisa!... Dionis se sveti!... Danas je njegov dan, a ja
sam ga izneverio!... Dionis, i na medaljonu!
Kao izbezumljen kralj dohvati koplje koje je ležalo pored mrtvog
Klita i izmahnu njim da se probode. Ali ne čija snažna ruka ščepa držalje
koplja i spreči udarac. Kralj pogleda: pred njim je stajao Krater.
 — Nećeš se ubiti, kralju, — reče blago oficir. — Ubio si Klita, jer su
tako htele Mojre...108
Kralja, satrvenog očajanjem, odvedoše iz dvorane, a Filton se, bled
i uspravan, obrati atleti:
 — Ponesi moga sina, — re če. — Balsamovaću ga u svom šatoru i
odneti tako u Atinu, neka ga, bar mrtvog, vidi majka Glikeja...

* * *

Tri dana kralj nije izlazio iz svojih odaja. O čajanje koje ga je obuzelo
zbog ubistva Klitova nije prestajalo.
Prijatelji su uzalud pokušavali da ga teše. Najposle pozvaše sofiste i
zamoliše ih da nekako oni zagospodare kraljevim bolom. Anarksarks iz
Abdere, sofist, poznat po tome što prijateljstvo nije smatrao za vrlinu i
nije imao ni jednog prijatelja, pristupi kralju s re čima:
 — Zar je to onaj Aleksandar u koga upire o či ceo svet?... On pišti i
cvili kao rob bojeći se zakona i prekora ljudi, a trebalo bi da sam bude
ljudima zakon i pravda!... Ti si postao rob praznog maštanja!
Aleksandar podiže glavu s uzglavlja i zagleda se u sofistu:
 — Da li znaš, zbog čega sede pored prestola Zevsa Astreja 109  i
Temida?110 — upita filozof.
Kralj je ćutao.
 — Zbog toga — re če — da mogu učiniti ono što se Zevsu čini pravo
i valjano!
 — Klit je bio moj najveći prijatelj! — reče kralj.
 — Prijatelj! — nasmeja se sofist. — Ni živ prijatelj ne zaslužuje
pažnju, a kamoli mrtav... Pogledaj Kalistena... I njega smatraš za
prijatelja, a on buni i ratnike i omladinu.
Aleksandar se prenu. Znao je da sofisti i udvorice mrze Kalistena
zbog toga što je Aristotelov nećak i učenik. Veliki filozof ga je poslao u
Aziju da piše istoriju o Aleksandru. 111
193
 

 — On je pametan čovek — reče kralj — ali je sirov i prost...

Uostalom, takvo je njegovo gledište na svet i filozofija koju propoveda...
Ali da buni moje ratnike i omladinu, to ne verujem...
Aleksandar ustade i zagleda se sofisti pravo u o či:
 — Abderanine, — reče — tvoj učitelj Demokrit je i sofist i filozof, ali
nije lažov... To što si rekao za Kalistena, ne verujem ti... Idi!
Istoga dana, u prisustvu nekoliko svojih prijatelja, Aleksandar uputi
pitanje Kalistenu:
 — Reci mi, filozofe, kakvo je tvoje mišljenje o Zevsu. Heraklu i
Aleksandru?
Kalisten smesta odgovori:
 — Zevs je nevidljivo božanstvo i zbog toga se svi boje i poštuju ga;
Herakle je postao bog tek pošto je proročište u Delfima naredilo ljudima
da ga obožavaju; Aleksandar je čovek, najdostojniji od svih koje sam
sreo u životu. Njegova sposobnost da vojuje i vlada prevazilazi sve
kraljeve koji su ikad živeli na zemlji. Pustimo ga, dakle, neka vlada za
života, a obožavajmo ga kad umre!... Jer živ čovek ne može stati među
bogove.
Kralj strpljivo sasluša filozofa, pa mu se obrati novim pitanjem:
 — A persijski običaji?... Ti si protivan padanju na kolena pred
vladarem?...
 — Protivan sam — odvrati filozof. — Mi, Heleni, mislili smo da je
Aleksandar došao u Aziju da je najpre osvoji, a onda i pobedi A šta se
dogodilo? Aziju je osvojio, a varvarski obi čaji njega su pobedili.
Kalisten, ne obaziru ći se što je kralj počeo da se mršti, nastavi:
 — Kralju, Persijanci, Menjani i ostali varvari padaju ni čice pred tvoje
noge! To zahtevaš i od Makedonaca. Jednoga dana pojavi ćeš se u
Heladi... Zar misliš da će Heleni, najslobodniji ljudi, ljubiti zemlju ispred
tebe?... Vrtiš glavom i odri češ?... Kako će onda izgledati Makedonci u
očima Helena, kad od njih, slobodnih ljudi, na činiš robove?...
Aleksandar prividno mirno sasluša filozofa i otpusti ga. Ali otada mu
Kalisten izađe iz volje, jer oholost kraljeva nije imala granica.
Zbog toga, kad je otkrivena zavera paževa, izgubio je glavu i
Kalisten, koji je tobož nagovarao mladi će da ubiju kralja na spavanju. 112

194
 

GLAVA DVADESET PETA

Makedonci, ja idem u Indiju!

Makedonska vojska, pošavši iz Persepolja, udari na visoravan

113
Arijanu.   Razgoneći uz put buntovničke čete, sastavljene od
Persijanaca, Baktrana, azijskih Skita i Me đana, stiže u Mediju. Odatle se
prebaci u Hirkaniju, oblast na južnoj ivici Kaspijskog Jezera. Aleksandar 
odluči, bojeći se da mu Makedonci ne otkažu poslušnost ako bi nastavio
put, da tu postavi tabor i da vojsci odmor cd tri nedelje.
Tako makedonska vojska ostade u Hirkaniji mesec dana. Snabdevši
se hranom, ljudskom i sto čnom, Aleksandar pređe preko Parte i upadne
u zemlju Masageta. Domoroci, izmešani sa Skitima, postavljaju ći zasede
i vršeći noćne prepade, žestoko su otežavali put vojsci. Sude ći po
drskosti varvara i njihovim smelim napadima, makedonskim ratnicima
bilo je jasno da im predstoji rat. I doista, u severnom delu Baktrijane i u
Sogdijani vrvelo je od varvara, konjanika i pešaka, koji su se tu sa svih
strana iskupili. Krater, jašu ći na čelu hiljadu konjanika, četiri puta se
sukobljavao s Masagetima, potiskivao ih i uništavao njihove zasede.
Uz svakodnevne borbe i čarke makedonska vojska zauze gradove
Baktru, Aorno i Drapskak. Postavivši Amintu, sina Nikolajeva, za satrapa
u Baktrijani, Aleksandar prebaci vojsku preko reke Oksusa i stigne u
oblast Sogdijanu.
Tri meseca trajao je rat izme đu varvara i Makedonaca. Završio se
primirjem, pošto je Aleksandar, posle krvavih juriša i borbi zauzeo šest
gradova u Sogdijani, među njima i Marakandu 114 i Nautaku. Jedan od
vođa varvara, Baktranin Oksijart, čiju je glavu Aleksandar ucenio, do đe
 jedinog dana pred makedonski tabor:
 — Vodite me kralju! — reče. — Ja sam Oksijart.
Stražari ga š čepaše, razoružaše i vezaše.
 — Ko si? — upita Aleksandar kad vide varvarina pred svojim
nogama.
 — Oksijart Baktranin... Doneo sam svoju glavu u zamenu za moju
porodicu koju su tvoji ratnici zarobili i drže je u gradu Nautaki...
Krali se obrati stražarima:
 — Odrešite mu ruke i dajte mu da jede.
Dok je varvarin jeo, posmatrao je ispod oka kralja, čudeći se
195
 

njegovoj velikodušnosti; stražari dovedoše Oksijartovu ženu i dve ćerke.

Sve tri su imale marame preko lica do očiju.
Devojke, pla čući, padoše ocu u zagrljaj, a majka kle če ljubeći
zemlju ispred kralja.
 — Skinite im marame s lica! — reče Aleksandar.
 — To ću učiniti ja, — bojažljivo prihvati žena i skide marame s lica
svojih kćeri. Mlađa je bila još dete, ali starija, ve ć devojka za udaju, bila
 je toliko lepa da makedonski ratnici ostadoše zapanjeni.
 — Da li je mogućno da postoji ovakva lepotica? — u čudu upita
kralj.
 — Posle Statire, Darijeve žene, — reče Oksijart. — smatra se da je
ova moja ćerka najlepša u Aziji.
 — Kako se zoveš? — upita je blago kralj.
 — Roksana! — odgovori devojka rumeneći. Neočekivano, na
zaprepašćenje prisutnih oficira, kralj se
obrati varvarinu:
 — Baktranine, — reče, — ako dopustiš, ja bih tvoju ćerku Roksanu
uzeo za ženu. Svadbena sve čanost po vašim običajima biće ovde u
Nautaki...
Oksijart i njegova žena kriknuše od radosti i padoše pred kralja.
Roksana kleče pored njih.
 — Ustanite, — reče Aleksandar grle ći ih. — Vama sad ne dolikuje
da se ponašate kao robovi.
Posle svadbene sve čanosti, za vreme gozbe, mnogi makedonski
ratnici, da bi ugodili kralju, izjaviše da i oni žele da se ožene
Persijankama. I za nekoliko dana samo u Nautaki sklopljeno je oko pet
stotina brakova.

* * *

Makedonski ratnici, sad već  uvereni da Aleksandar namerava da

preduzme pohod na Indiju, sve više su ispoljavali nezadovoljstvo; neki
su govorili da ni koraka neće dalje, drugi su pakovali svoje stvari i tovarili
ih na kola spremajući se da idu u Egbatanu, a odatle, preko Male Azije u
Makedoniju.
 — Siti smo ratovanja i osvajanja, — govorili su ratnici. — Dobro
smo se snabdeli plenom i ne želimo s njim da propadamo negde u Indiji.
Ali, kraljeva čvrsta volja uvek je kod Makedonaca izazivala
kolebanje i koji put na pre čac menjala njihove odluke. S nekoliko re či
Aleksandar ućutka najsmelije, smiri duhove i raspali ih za nov pohod.
196
 

 — Šta je? — reče im na dan polaska. — Dosadilo vam se da

ratujete?... Uskomešali ste celu Aziju i potpuno preokrenuli poredak u
njoj, a sad se spremate da odete!... Idite, napustite Sogdijanu, ali ne ćete
stići ni do Baktrijane. Persijanci i Me đani će vas poubijati... Dok ja za vas
osvajam svet, vi se spremate da me napustite! Makedonci, ja idem u
Indiju, a vi... Radite šta ho ćete... Ko želi, može poći sa mnom...
Ratnici po ćutaše neko vreme, onda se ču jedan prodoran glas:
 — Vodi nas kuda hoćeš!... Mi smo tvoji!... Vodi nas, makar se i ne
vratili!
 — Vodi nas!... Vodi nas... Svi ćemo s tobom, — povikaše ostali.
Istoga dana makedonska vojska napusti Marakandu. Posle kraljevih
reči, ni jednom ratniku ne pade na pamet da gun đa, niti da misli na
povratak.
Vojska pređe Sogdijanu, udari na Oks i po drugi put pre đe reku. Uz
put Ptolomeju po đe za rukom da uhvati satrapa Baktrijana, Besa, koji je
ubio cara Darija. Ptolomej ga prona đe okovana u jednom selu, gde su
ga bili ostavili satrapi Spitamen i Datofren i pobegli na istok prema reci
Indu.
Okovanog Besa izveli su pred kralja.
 — Zar Si se usudio da ubiješ cara? — upita ga Aleksandar.
 — Ubili su ga moji ljudi koje si ti uhvatio i naredio da se pogube! — 
odgovori satrap.
 — Znaš li da je car božji izaslanik? — upita kralj.
 — Znam, — odgovori varvarin — ali samo dok je na svojoj zemlji.
Darija smo ubili kad smo prešli u Baktrijanu... Dok smo bili u Persiji
odavali smo mu sve po časti...
 — Prema tome, ti bi i mene ubio? — reče kralj.
 — I tebe i sve varvare koje si doveo sa sobom! — odvrati Bes, pa
oborivši glavu, dodade: — Mislim da se nijedan od vas ne će vratiti s
ovog puta... Mene će osloboditi baktrijski konjanici a tebe, Spitamena i
Datofrena uhvatiti i nabiti na kolac.
 — Mnogo se uzdaš u svoje ljude! — reče Aleksandar. Istoga dana,
po kraljevom nare đenju, Besu su odsekli nos i uši, strpali ga okovanog u
kavez i pod jakom stražom sproveli u Baktru, gde mu je odse čena glava.
Malo kasnije na padinama Parapanisusa 115 nanovo otpočeše borbe
između Skita116 i makedonske vojske. Pošto postavi tabor u jednoj uvali,
kralj naredi da stotinu ratnika prokrstare po okolini i potraže hrane. Ali od
tih Makedonaca nijedan se ne vrati u tabor. To je bio povod za rat.
Nomadski Skiti, sr čani borci i vešti jaha či, nekoliko puta odneše pobedu i
nateraše Makedonce u bekstvo. U jednom sukobu Aleksandar je ranjen
u koleno, u drugom teško se razboleo i jedva ostao živ. Gone ći varvare i
tukući se s njima, pri povratku u tabor umoran kralj se napi vode na
 jednoj bari. Četrdeset dana je bolovao lečeći stomak i ranjeno koleno.
197
 

Za to vreme neprestano su se vodile borbe na varvarski na čin:

podmuklo, sa zasedama i no ćnim prepadima. I rat bi se otegao u
beskonačnost da varvari nisu mučki ubili svoga vo đu Spitamena i u znak
pokornosti i divljenja njegovu glavu poslali Aleksandru na dar.
U gornjem toku Inda, u blizini grada Taksila, makedonska vojska
zastade. Ratnicima se činilo da je nemoguće preći reku.
 — Junaci, hoćemo li preko reke? — uzviknu kralj. Makedonci su
ćutali.
 — Smeta vam prtljag, napljačkane stvari? Vadite iz kola suve kože
koje vam služe kao šatori.
Aleksandar dohvati naramak slame i podmetnu pod svoja kola.
Onda uze buktinju, zapali je i gurnu u slamu. Ratnici su gledali kako gore
kraljeva kola natovarena skupocenim odelima, tkaninama, posu đem i
mešinama s vinom. Posti đeni Makedonci, jedan po jedan, zapališe svaki
svoja kola. Slame i sena bilo je u izobilju, jer su bili poneli velike koli čine.
Kad napuniše ušivene kožne šatore slamom, povezaše ih jedan za
drugi, spojiše ih sa splavovima i napraviše most. Za pet dana svi se
ratnici prebaciše na drugu obalu. Zatim, vode ći konje jednog po jednog,
prevedoše i njih.
Prešavši reku Ind, Aleksandar naredi da vojska odmah izvrši juriš
na grad Taksil. Zaprepaš ćeni domorodci razbežaše se na sve strane i
skriše se u guste šume i mo čvare obrasle u visoku trsku.
Onda se stadoše ređati dani gotovo neprekidnog pokreta.
Makedonska vojska išla je na istok, prelaze ći planinske kose, prevoje i
kotline. Nailazila je na visoke šume i na pustinje bez vode, da bi deset
dana kasnije zašla u oblast mo čvara nad kojima su se širila teška
isparenja groznica. Za kolonom su išli čopori hijena i šakala, no ću
zavijali i štektali otimaju ći se o kosti, zaboravljeno remenje, odba čenu
kožnu obuću i druge otpatke koji su ostajali na napuštenom taborištu.
Lavovi, presiti na svom bogatom lovištu, izdaleka su gledali na
kolonu ratnika, ne pokazuju ći znake uznemirenosti. Kralj bi se koji put s
nekoliko oficira odvajao od povorke i s džilitom polazio u lov na lavove.
Pred doba velikih kiša makedonski ratnici s čuđenjem su gledali
listopadno drveće potpuno golo i suvu travu izbledelu od sun čeve žege.
Lišće po žbunovima bilo je široko i tvrdo kao drvo, bez kapi vlade, te su
konji, jedući ga, krvavili desni.
U rečnim dolinama, međutim, bujalo je svakovrsno grmlje, mekana
paprat i mahovine. Između džinovskih drveta pružale su se gusto zbijene
povijuše; kao mreža nadnosile se nad vlažnom zemljom. Sa njih su visile
orhideje s divnim cvetovima i isprepletanim korenjem. To je bila oblast
večite hladovine. Iz istrulelog liš ća đikale su uvis sve vrste trske. Izme đu
stabljika bujala je gusta trava. So čna i meka kao kadifa, mamila je
preživare svih vrsta. Zbog toga su se vitka tela tigrova i pantera
198
 

provlačila kroz gustu trsku.

U podne, kad sunce dođe u zenit i počne nesnosno da prži i kad
insekti postanu nasrtljivi i dosadni, sve živo se sklanja u taj gustiš, zelen i
pun hlada.
Makedonski ratnici danima su prolazili kroz gorostasne šume,
probijali se kroz trske i ostavljali za sobom utaban put, širok nekoliko
desetina metara. Majmuni svih vrsta i boja skakali su s grane na granu i
verali se preko puzavica i povijuša, izbegavaju ći vitka stabla abonosa,
koja rastu na visokim proplancima i strmim vododerinama.
Posle mnogih napora makedonski ratnici nai đoše na prostrane
ravnice i rečne doline naseljene Hindusima, krupnim i snažnim
mrkoputim ratnicima. Njihova sela širila su se u nedogled, s raštrkanim
kućicama, kolibama i zemunicama, a gradovi, svi do jednog, utvr đeni
opkopima i koljem.
Vladar Taksil, snažan i bistar ratnik držao je pod svojom vlaš ću
 jedan deo Indije veći od Egipta.
Kad se makedonski ratnici pojaviše Hindusi do čepaše oružje i
lupajući u bubnjeve stadoše se znacima sporazumevati. I uskoro
povrveše sa svih strana gomile varvara spremne da svakog časa stupe
u borbu. Ali do sukoba ne dođe. U makedonski tabor dođe vladar Taksil.
Svojom stasitom pojavom, krupnim crnim o čima, kovrdžavom kosom i
belim zubima, izazva divljenje me đu Makedoncima.
On uđe u kraljev šator, stavi oružje pored sebe i sede na zemlju:
 — Znam ko si... Svi već  znamo za tebe! — otpoče Hindus
smeškajući se. — Došao sam ti, kralju, kao prijatelj i nadam se da ću
kao prijatelj otići zdrav iz tvoga tabora.
 — Zar? — reče Aleksandar. — Ne bojiš se da te ovde može sna ći
zlo?
 — Ne. Ne bojim se. Kraljevi ne ubijaju one koji im pružaju
prijateljsku ruku...
 — Zašto si došao u moj tabor i šta želiš? — upita Aleksandar.
Hindus obavi rukama svoja kolena i zaklima glavom:
 — Došao sam — reče — da te pitam: da li se moramo između sebe
boriti?... Ti sigurno nisi došao u Indiju da nam otmeš hleb i vodu, jedino
za šta pametni ljudi treba da potržu oružje i napadaju jedan drugoga. Što
se tiče ostalog blaga koje imam, predlažem ti da ga podelimo ako ga
imam više od tebe, a ako ti imaš više, ume ću da ti budem zahvalan na
onome što mi budeš dao!
 — Lepo govoriš, varvarine, — reče Aleksandar — ali se varaš ako
misliš da izme đu nas neće doći do borbe. Mene još niko nije pobedio, pa
nećeš ni ti. Nadmetaću se s tobom u čovečnosti i ljubavi, a bori ćemo se
na polju časti i poštenja!
Aleksandar pruži ruke prema gostu i zagrli ga.
199
 

Utrkujući se u darežljivosti, dva vladara pretrpaše poklonima jedan

drugog.
Međutim, ostala plemena, ratoborna i željna plena, davala su žestok
otpor Makedoncima. Njih su podsticali na borbu indijski filozofi nazvani
gimnosofisti.117  Oni su išli od grada do grada i raspaljivali posade na
otpor.
Kad stigoše do reke Hidaspa Makedoncima bi jasno da im predstoji
velika bitka. Na levoj obali, u pravcu kretanja makedonske vojske,
utaborili su se indijski ratnici. Iza njih su se videli konjanici, koji su
krstarili duž obale. Oprezni i na brzim konjima, motrili su da ih neprijatelj
ne iznenadi i ne pre đe reku; osamdeset slonova, spremnih za bitku, bilo
 je poređano u pozadini. To je bila vojska indijskog kralja Pora. 118
Aleksandar postavi tabor na desnoj obali reke, koja je u to doba
godine bila duboka. Osam dana makedonski ratnici su uzvodno i
nizvodno ispitivali obalu traže ći mesto gde se najlakše reka može pre ći.
Raštrkani na sve strane, vikali su odasvud, dovikivali se i ložili vatre koje
su noću svetlele na stotine mesta.
Jedne noći Aleksandar krene uzvodno s konjicom i pešadijom i pod
strahovitim pljuskom i grmljavinom prebaci splavovima svoje ratnike na
 jedno malo ostrvo. Odatle, u ranu zoru, konjica i pešadija zagaze u vodu.
Iako do obale nije bilo više od sedamdeset metara, ratnici su s mukom
gazili vodu izvla čeći noge iz blata.
Dočepavši se obale, Aleksandar smesta stade praviti ubojni red.
Indijski kralj, primetivši izdaleka kako se makedonska falanga kre će
prema njegovom taboru, povede gotovo svu svoju vojsku. Na
Makedonce najpre poleteše borna kola sa srpovima. Ratnici u falangi se
razmakoše, pa zasuvši ih strelama i kopljima poubijaše konje i ko čijaše.
Osamdeset slonova u jednom redu, razmaknuti svega po pola
metra jedan od drugog, išli su prema makedonskoj falangi. Razdražene
od goniča, grdosije su izmahivale surlama i rikale na sav glas. Iza
slonova bio je ubojni red sastavljen od pešadije, a na krilima konjica.
Aleksandar odmah proceni da mu najve ća opasnost preti od
slonova, pa okrete svoje konjanike prema levom hinduskom krilu i po če
konjičku bitku.
Druga grupa makedonskih ratnika prebacivala se splavovima na
mestu gde je bio glavni tabor. Krater, na čelu ovih ratnika, izvežbanih u
manevrisanju, odmah postavi ubojni red i udari na hindusko desno krilo.
Makedonski ratnici, izvežbani u bezbroj bitaka, sukoba i čarki,
počeše da potiskuju Hinduse. Gone ći ih s levog i desnog krila prema
centru, zbijali su ih u gomilu. Za to vreme pešaci su neprekidno
odapinjali strele i bacali džilite na slonove, ranjavali ih i ubijali njihove
goniče. Grdosije, ričući od bola i besa, kad ostadoše bez upravlja ča,
udariše natrag gazeći i obarajući hindusku pešadiju.
200
 

Kralj Por, bio je na najvećem slonu. Visok 119 i inače, isticao se iznad
svih boraca. Njegovi ratnici, gledaju ći ga kako se hrabro bori, izmahivali
su mačevima i kopljima do poslednjeg daha. Tu čeni i potiskivani, oni su
se lagano povlačili ili ginuli, a njihov kralj, okružen najsr čanijim borcima,
nije ni pomišljao na odstupanje.
Aleksandar ga izdaleka opazi pa doviknu svojim ratnicima:
 — Ne ubijajte kralja! Živa ga uhvatite! To nije Darije koji beži iz
bitke!
Najposle kraljev slon pade pod udarcima koplja i strela a Por, mada
na nekoliko mesta ranjen, nastavi da se bori pešice, sve dok, premoren i
izmožden ranama, ne klonu. Makedonci ga uhvatiše i izvedoše pred
Aleksandra.
Bitka je trajala osam časova120  i vodila se po najve ćoj vrućini. Por,
napivši se vode, povrati malo snagu i upre pogled u Aleksandra.
 — Zarobljen si, kralju, — reče Makedonac. — Šta misliš, kako ću
postupati s tobom?
 — Kraljevski! — odgovori Hindus.
 — Zar ništa više nemaš da kažeš.
 — Ništa. Ta jedna reč obuhvata sve.
Por je bio ranjen na osam mesta. Zahvaljuju ći oklopu napravljenom
od tvrdog metala, nijedna rana nije bila smrtna.
Kad je ozdravio i stao na noge, Aleksandar ga oglasi za svog
prijatelja, ostavi mu oblast u kojoj je ranije vladao kao kralj i još mu
dodade sedamdeset gradova i preko tri stotine sela. Tako je indijski krali
Por vladao svojom kraljevinom koja je obuhvatala oko pet hiljada
gradova i sela.
U to vreme uginuo je Aleksandrov konj Bukefal. Kralj, ganut zbog
ovog gubitka, podiže na reci Hidaspu grad i dade mu ime Bukefalija.
Jednog dana makedonski ratnici dovedoše u tabor deset
gimnosofista. Uhvatili su ih prilikom iznenadnog napada na jedno selo.
Indijski mudraci, ne pokazuju ći znake uzbuđenja, stadoše pred kralja.
 — Sve ću vas pogubiti! — reče Aleksandar.
Mudraci su ćutali.
 — Zar mislite da ću vas poštedeti? — produži kralj. — Zbog čega
ste bunili narod protiv moje vojske?
 — Mi smo bunili svoj narod! — odgovori najstariji Hindus.
Aleksandar se zamisli. Upiru ći pogled u zarobljenike, za čudi se; ni na
 jednom licu ne primeti strah. Najposle reče:
 — Postaviću vam nekoliko pitanja. Koji od vas bude prvi dao najgori
odgovor, odseći ću mu glavu. — Obrativši se najstarijem mudracu,
dodade: — Ti ćeš biti sudija. Na kraju ćeš reći koji je od njih prvi dao
najgori odgovor.
Najstariji mudrac blago prikloni glavu:
201
 

 — Postavljaj pitanja — re če. Aleksandar se obrati prvom s leva:

 — Reci mi, filozofe, da li na zemlji ima više Živih ili mrtvih?
 — Živih, jer mrtvi ne postoje! Drugi dobi pitanje:
 — Gde ima više životinja: na zemlji ili u moru?
 — Na zemlji, — odgovori mudrac, — jer more je samo deo zemlje.
 — Koja je od svih životinja najlukavija? — upita kralj tre ćeg.
 — Ona koju čovek još nije mogao upoznati.
Četvrti, na pitanje zašto je bunio svoj narod, odgovori:
 — Želeo sam da lepo živim ili da lepo umrem.
Najteže pitanje dobio je peti: da li je stariji dan ili no ć?
 — Dan je za jedan dan stariji od no ći, odgovori ovaj.
 — To je nejasan odgovor! — reče kralj.
 — Nejasnom pitanju sleduje nejasan odgovor! — dobaci mudrac.
 — Reci mi, ti, šesti, — produži Aleksandar — na koji na čin može
čovek najbolje postati mio?
 — Ako ima najveću moć i silu, a nije strašan, — odgovori.
Na sedmo pitanje prebledeše prisutni oficiri, jer im se činilo da je na
njega opasno odgovoriti:
 — Kako čovek može da postane bog? Mudrac razvu če usne u
osmeh i odgovori:
 — Ako nešto učini što čoveku nije mogućno učiniti!
 — Šta je jače: život ili smrt? — upita kralj osmog.
 — Život, — odvrati mudrac, — kad toliko mnogo može da izdrži.
Poslednji dobi pitanje:
 — Dokle čovek treba da živi?
 — Dok mu se ne učini da je bolje biti mrtav.
Onda se kralj obrati desetom mudracu, koga je odabrao za sudiju:
 — Sad reci koji je od njih dao najgori odgovor! Stari mudrac se
nasmeši:
 — Svi odgovori su gori jedan od drugog.
 — Onda si ti r đav sudija. — dobaci kralj. — Pogubi ću tebe. Tvoj
odgovor je najgori!
 — Ne kralju, — odvrati mudrac. — ti me nećeš pogubiti, jer si rekao
da ćeš ubiti prvog koji da najgori odgovor. Ja sam presudio: svi odgovori
su bili gori od drugih.
Aleksandar se nasmeja, obdari mudrace i otpusti ih.

202
 

GLAVA DVADESET ŠESTA

Hrabrom č oveku je milo

i živeti i umreti u slavi!

 Aleksandar dovede vojsku do reke Hifasisa i dospe u najnaseljenije

oblasti zapadnog dela Indije. S teškom mukom je savla đivao hinduska
plemena odvojena rekama Hidroatom i Akesinom. Gaugani, Mali, Katejci
i drugi narodi Indije pružali su otpor na kakav makedonski ratnici nisu
navikli. Neprekidne borbe, prelaženje preko reka i mo čvara, zauzimanje
gradova i sela, zasede, mu čka ubistva, nesnosne žege i boleštine
nateraše makedonske ratnike da gun đaju i sve više otkazuju poslušnost
oficirima, pa čak i kralju.
Još posle bitke s Porom Makedonci su po čeli da gube volju za dalje
ratovanje.
 — Prošlo je vreme naše slave, — vajkali su se makedonski ratnici.
 — Ovo nije persijska vojska... Svi ćemo ostaviti kosti u Indiji...
Kad doznadoše da Aleksandar namerava i Gang da pre đe, uhvati ih
užas. Od zarobljenih Hindusa čuli su da je ta reka širaka trideset i dva
stadija121  i da se na njenoj drugoj obali nalazi cela poplava od ratnika.
Pričalo se da su tamošnji kraljevi krenuli svu svoju vojsku; osamdeset
hiljada konjanika, dve stotine hiljada pešaka, osam hiljada bornih kola i
šest hiljada slonova obučenih za velike bitke.
Ove priče nateraše strah u kosti makedonskim ratnicima i svi do
 jednog otkazaše poslušnost kralju.
Aleksandru se, međutim, činilo da svi njegovi uspesi ne zna če ništa
ako ne pređe i reku Gang. Zbog toga, po staroj navici, održa govor 
ratnicima, računajući da će ih podstaći da nastave put.
 — Makedonci i saveznici, poznato mi je da ste odlu čili da se vratite.
Zbog toga sam vas pozvao: ili da vas nagovorim da nastavite put prema
Gangu, ili da vi mene ubedite da udarimo natrag... Vaše muke i napori
urodili su plodom. Pobedili ste silne narode i osvojili toliko zemalja koliko
pre vas nikome nije pošlo za rukom. Priznajem da ste u ovom pohodu
učinili ogromne napore, ali, po mom mišljenju, valjanog čoveka napori
vode putem slave i onda su sami napori cilj... Ne preostaje nam još
mnogo puta do Ganga i do mora u koje se ta reka uliva. 122  To veliko
more okružuje celu zemlju i sigurno je da je u vezi sa Hirkanskim
203
 

morem,123  pa i sa Persijskim zalivom. Iz Persijskog zaliva oplovi ćemo

Libiju do Heraklovih stubova. Ako se vratimo, opet nam predstoje borbe
s pokorenim narodima, koji će se zacelo latiti oružja i kao buntovnici sa
svih strana nasrtati na nas. Tako će naše dosadašnje muke biti
uzaludne... Makedonci i saveznici, hrabrom čoveku je milo i živeti i
umreti u slavi! Kakva bi naša slava bila da smo ostali u Makedoniji, da se
borimo sa Tračanima, Ilirima i Tribalima? Vodio sam vas u opasnosti, ali
nijedan od vas ne može reći da sam ja te iste opasnosti izbegavao.
Napori su vaši, nagrada je vaša! Meni ništa drugo ne će ostati do bedno
ime kralja!
Aleksandar završi govor. Ratnici su dugo ćutali. Mnogi su među
njima plakali i pokazivali znake kajanja zbog malodušnosti koja ih je
svladala. Uprkos tome, nijedan se ne javi za re č. Najposle Ken, stari
oficir i ljubimac Aleksandrov, odlu či da govori. On skide kacigu s glave,
pokloni se pred kraljem i po če:
 — Mislim da po svojoj starosti i po zasluženom pravu mogu da
kažem ono što mi leži na srcu. Govori ću, ne da bih ugodio Makedoncima
ili tebi, već  što osećam da će biti korisno za sve nas. Razmisli, kralju,
koliko si Makedonaca i Helena poveo u ovai rat, a koliko nam je živih
ostalo po raznim gradovima Azije da kao posada održava red i mir!
Mnogi među njima zbog rana i iznurenosti nisu mogli i ći dalje. Zar misliš
da i oni ne žele da se vrate u otadžbinu i zagrle svoje mile i drage, koje
su tamo ostavili i koje godinama nisu videli? Mnogi od njih su ve ć pomrli,
a ostali, klonuli duhom, o čajavaju što im se ne daje prilika da se vrate
kući. Oni su se obogatili. Ali, šta im to vredi kad ne mogu da dožive
radost da se slavni i bogati vrate u domovinu! Pogledaj dobro svoje
ratnike. Na njihovim licima vidiš čežnju za roditeljima, ženama i decom.
Radi te želje treba da im oprostiš nepokornost. Nego, vrati se ti u
Makedoniju, zagrli svoju majku koja te toliko godina nije videla, pa kad
se dobro odmoriš i oporaviš od napora, skupi nove ratnike, mla đe i bolje
od nas, pa ponovo kreni na Indiju ili na Libiju, Crno More ili Kartaginu...
Uz opšte odobravanje Ken završi govor. Kad Aleksandar vide da
nema smisla da nanovo pokuša da ih ubedi, raspusti skupštinu i, cepte ći
od gneva, zatvori se u svom šatoru.
Tri dana je Aleksandar uzalud o čekivao da se Makedonci pokaju.
Četvrtog dana ujutru pokaza se pred ratnicima i uz gromke pokli če
prinese žrtvu i izjavi da pristaje na povratak.
Narednih dana Makedonci, sre ćni, pređoše reku Hidroatu i nađoše
se na obali Hidaspa.
Makedonski ratnici su dva meseca uz pomo ć  Hindusa pravili la đe
spremajući se za veliki put niz reku Hidasp. Aleksandar je od uro đenika
doznao da ova reka utiče u Akesin, a Akesin u Ind, i da Ind utiče u Veliko
More. Feničani, Kiprani, Karani i Egip ćani, koji su išli s vojskom, kao
204
 

vešti lađari prihvatiše se posla i mornarica natovarena makedonskim

ratnicima, bila je spremna da krene niz reku Hidasp.
Za zapovednika celokupne mornarice postavi Nearha, a za
krmanoša kraljevske la đe Onesikrata. 124  Krater i Hefestion povedu
polovinu vojske suvim, desnom i levom obalom reke. Drugoja čije se nije
moglo jer je bilo samo konjanika oko osam hiljada i dve stotine slonova.
Tada se, najednom, najpouzdaniji kraljev oficir Ken, razboli i umre.
Aleksandar mu priredi veli čanstven pogreb, a sam je tri dana uzastopce
na njegovu grobu svakog jutra držao pohvalne govore.
Na znak trube jednog jutra krenu niz reku osam stotina la đa
natovarenih ratnicima, stokom, hranom i ostalim potrebama.
Posle tri dana plovidbe mornarica stigne na uš će Hidaspa u reku
Akesin.
Boreći se s vrtlozima, mornarica se na brzoj reci sjuri u klisuru i
mnoge lađe, sudarajući se, oštetiše jedna drugu, a neke i potonuše
odnevši sa sobom i ratnike i prtljag.
Vojska pod Kraterom i Hefestionom, idu ći suvozemnim putem,
gotovo neprekidno je uz put vodila borbe s uro đenicima Malima. Varvari
su se u tolikom broju iskupljali na obalama da se makedonskim ratnicima
učinilo da se nikad neće osloboditi njihovog prisustva. Najposle,
Aleksandar, željan boja i gnevan na varvare, izvede vojsku iz lada i po če
s Malima pravi rat.
Prilikom zauzimanja jednog grada Aleksandar pukim slu čajem
izbeže smrt. Hrabar do mahnitosti, kralj, uspevši se uz lestvice, sa svega
dva ratnika skoči sa zida u grad me đu varvare. Oni, zastrašeni, najpre
se razbežaše, ali kad videše da su prešla zid svega trojica, navališe
svom žestinom. Dva Makedonca, štiteći kralja, dopadoše teških rana.
Iako ranjen na četiri mesta. Aleksandar ostade na nogama sve dok ga
 jedan varvarin ne mlatnu motkom po vratu. U tom trenutku Krater s
Makedoncima provali kroz gradsku kapiju, a ve ć  su se i Tračani
prebacivali preko zida.
Dok su jedni ratnici prodirali u grad, drugi na rukama odneše
polumrtvog kralja. Iz njegovog tela izvadiše tri strele, ali najopasnija rana
bila je na grudima, 125 jer je koplje probilo oklop.
Iznuren od rana i gubitka krvi, Aleksandar je dva dana ležao bez
svesti, lebdeći između života i smrti. Kraljica Roksana nije se odvajala od
njegove postelje. S jednim lekarom iz Baktrije, koji se bio pro čuo kao
odličan vidar, lečila je kralja biljnim mastima i sokovima isce đenim iz
nekakvog korenja koje se nalazi pored brdskih reka i potoka u Indiji.
Osmog dana kralj je bio van životne opasnosti.
Onda lađe uploviše u Ind. Sedam meseci makedonska vojska je išla
nizvodno, dok ne stiže, do grada Patale. Za to vreme pronese se po Aziji
glas da je Aleksandar poginuo i satrapi, Makedonci, Persijanci, Baktrani.
205
 

Egipćani i Frigijci stadoše pokazivati samovoljstva. Na nekoliko mesta

buknuše ustanci i nastadoše krvavi obra čuni.
Međutim, makedonski ratnici, boreći se uz put s ratobornim
varvarima, pokoriše Ksatre, Abastane, Sogde, Preste, Oksikane i
Sambe. Obnovivši grad Patalu, Aleksandar tu ostavi jaku posadu, pa,
udarivši desnim krakom Inda, stiže do mora. 126  Na tom mestu
Makedonci podigoše Aleksandriju.
Nearh, zapovednik celokupne mornarice, naredi da se la đe dobro
usidre i odluči da čeka dok prođu pasatni 127  vetrovi, pa tek onda da se
otisne na more. Aleksandar odmah krenu suvozemnim putem i povede
sa sobom oko četrdeset hiljada ljudi. 128
Prešavši reku Blabus, kralj upade s vojskom u zemlju Ori ćana,
rastera ih do poslednjeg u pustinju Gedrosiju. Makedonska vojska išla je
kroz zemlju neplodnu i siromašnu u ljudskoj i sto čnoj hrani. Peskoviti
predeli, oskudni u pijaćoj vodi, strahovita žega i oblaci prašine, koje su
vetrovi kovitlali, otežavali su put koloni. Vuku ći se preko pustinja, ratnici
su, iznemogli od gladi i že đi, bacali oružje i skidali sa sebe odelo, cepali
ga na krpe i zamotavali stopala, jer im je vreo pesak otežavao hod. Na
uzbrdicama je stoka, jedva vukući noge, stenjući i brekćući zapadala u
sitan pesak i, ne mogu ći dalje, ostajala kao sputana da skapava. Na
nizbrdicama pesak se izmicao ispod nogu ratnika. Mnogi su padali,
kotrljali se, valjali se i opet dizali na noge s prašinom i sitnim peskom u
ustima, nosu i ušima.
Aleksandar je svojim primerom bodrio klonule duhove ratnika. Bio je
na čelu kolone, čas jašući na slonu ili konju, čas idući pešice i gazeći do
kolena po rastresitom pesku. Samo do grada Pure u Gedrosiji nekoliko
stotina ratnika i konja ostalo je mrtvo uz put.
Pošto se oporaviše za desetak dana u tom gradu, Makedonci
nastaviše put kroz pustinju. Snabdevši se vodom i hranom, koliko je ko
mogao poneti, ratnici su nekoliko dana išli bezbedno. Za to vreme
feničanski dobrovoljci, kojima je uvek bila važnija trgovina nego rat, uz
put su skupljali mirišljavu smolu iz mirtinih drveta, koja su izuzetno u ovoj
pustinji ve ća i deblja od šiba. Isto tako po jarugama i bezvodnim koritima
presahlih rečica i potoka Feni čani su vadili mirišljavo korenje narda 129 i,
bez obzira na grdne teškoće na putu, sve su to tovarili na mazge i vukli
kroz pustinju.
Međutim, hrane i vode nestade i ratnici opet zapadoše u krajnju
bedu. Aleksandar se nadao da je zemlja Gedrošana, idu ći prema moru,
manje pusta i okrete kolonu u jugozapadnom pravcu. Ali, prevari se u
računu: peskovita pustinja prostirala se sve do morske obale. Naišavši
na siromašne ribare i njihove bedne kolibice, napravljene od školjki i
ribljih kostiju, makedonski ratnici doznadoše da se tu voda može na ći
ako se kopaju duboke rupe u pesku. Voda je bila prljava i neukusna, ali
206
 

ratnici ipak napuniše mešine i nastaviše put.

Aleksandar je nameravao da skupi što više hrane i da je ostavi pod
 jakom stražom na morskoj obali, kako bi vojska koja plovi brodovima
mogla da je nađe kad nai đe na to mesto. S mnogo muke nešto hrane je
skupljeno i ostavljeno na morskoj obali. Ali, još iste no ći izgladneli ratnici
sve razgrabiše i razneše. Kralj, znajući u kakvom se stanju nalazi vojska,
ne preduze nikakve mere za kažnjavanje krivaca.
Put je nastavljen, ali gotovo sva kola s prtljagom ostadoše
zaglavljena u pesku. Osim toga, marve je bilo sve manje, jer su je ratnici
klali i jeli, pod izgovorom da je lipsala ili iznemogla. Nisu štedeli ni konje,
pa je pri kraju puta kroz pustinju gotovo cela kolona išla pešice.
Dva meseca trajao je put kroj pustinju. Mnogi ratnici, iznemogli,
ostajali su putem, jer nije bilo mogu ćnosti da ih ma ko prihvati, pošto su
svi bili potpuno iznureni. Zamor se osobito poja čavao zbog žurbe. Hitalo
se da se što pre stigne do vode i hrane.
Ali, najveća nesreća se desila jedne no ći kad su ratnici polegali u
nekoj suvoj jaruzi. Strahovita kiša, doneta monsunskim vetrovima, izli se
u bujicu. Voda se sjuri u jarugu, dohvati pospane i umorne ratnike,
njihove žene i decu, koje su vukli sa sobom, i mnoge podavi. Nekoliko
hiljada leševa odnese brza voda.
Od četrdeset hiljada ratnika, Aleksandar je izveo iz pustinje jedva
četvrtinu, pa i to gladno, žedno, islabelo i klonulo, vuklo se u dronjcima.
Zakrvavljenih očiju, upalih obraza i uleglih grudi i trbuha, makedonski
ratnici stigoše najzad u pitomije i bogatije krajeve oblasti Karmanije.
Od Patale do grada Harmosije kosturi ljudski i konjski pokazivali su
put kojim je prošao Aleksandar Makedonski.

* * *

Satrapi su se pobrinuli da iznurena makedonska vojska dobije sve

što je potrebno za oporavak. Odmorni i okrepljeni ratnici krenuše prema
persijskom gradu Pasargadi. Aleksandar se s Roksandom, svojim
oficirima, ljubimcima i njihovim ženama vozio na velikom
četvorougaonom podijumu, postavljenom na ogromna kola s visokim
točkovima. U kola je bila upregnuta zaprega od osam konja. Svita
makedonskog kralja leškarila je na posteljama od grimiza. Velike grane
sa svežim liš ćem svakodnevno su menjane i u čvršćivane na podijumu
da prave hlad. Tu se danju i noću veselilo. Pevanje uz pratnju flaute i
aulosa orilo se neprekidno. Cela kraljeva svita bila je razbludna i pijana.
U svečanoj povorci, ratnici, sad ve ć svi raskošno odeveni, vozili su
207
 

se na kolima ili su jahali konje, svi pijani i s vencima na glavi. Vojnici su

bili pobacali oružje, šlemove i oklope i celog puta otvarali mešine, to čili
vino u velike kondire, nazdravljaju ći jedan drugom, pevali, nadvikivali se,
padali pijani s konja i kola i ostajali uz put. Bakhantsko klicanje i
podvriskivanje žena, koje su se izmešale s ratnicima, orilo se
neprekidno.
Prema pričama koje su u to vreme kružile u Heladi i Aziji, tako se
vraćao iz Indije Dionis, pa je Aleksandar hteo da podražava toga boga.
Makedonci nisu više ni po čemu bili sli čni ratnicima. Pobednici u svim
bitkama sad su bili raspojasana rulja pijanaca koja se razvratno vukla
drumovima Persije.

* * *

Međutim, stigla je mornarica pod Nearhom. Aleksandar, obradovan

što su ovi ratnici gotovo svi zdravo stigli, odlu či da napravi nove brodove
i da preduzme pohod morem u zemlje koje nije osvojio. Zbog toga naredi
da se u Tapsaku130  grade lađe za put niz reku Eufrat. Kralj je imao
nameru da oplovi oko Arabije i Afrike i da kroz Heraklove
Stubove131dospe u Sredozemno more. Radi toga po če da skuplja
mornare, osobito među Feničanima i Likijcima, dobre graditelje brodova i
vešte moreplovce.
Ali, pobune su izbijale na sve strane. Vest o kraljevoj pogibiji u borbi
s Malima pokrenula je čak i upravitelje satrapija, koje je Aleksandar, kao
pouzdane, lično postavio. I kralj vide da mu najpre predstoji veliki posao
oko ugušivanja pobuna. U nastupu ljutine Aleksandar svojom rukom ubi
satrape Oksijarta i Abuleta, koji su prvi zaveli tiraniju i pokušali da
otpadnu od njegove vlasti. Na veliko nezadovoljstvo Makedonaca krali
odabra i opremi trideset hiljada Azijata i uvrsti ih u svoju gardu.
U to vreme pada i smrt Kalanova. Ovaj gimnosofist prišao je
Aleksandru još u Indiji i pratio ga celim putem na povratku. I kad su svi
napori prošli i cela vojska živela u blagostanju, indijski filozof napravi
sam sebi lomaču, leže na nju i naredi ratnicima da je potpale.
Aleksandar, njegovi oficiri i ratnici s divljenjem su gledali kako filozof ne
mrdnuvši nijednim delom tela, izgore na loma či.
Tada je Aleksandar posetio Kirov grob. Ubivši Polumaha,
Makedonca koji je oštetio i oplja čkao grob, kralj s divljenjem pro čita
natpis:
„Čoveče, ma ko da si, znam da češ doći k meni! Ja sam Kir koji je
Persijancima dao vlast i mo ć. Poštuj ovaj grumen zemlje koji moje telo
208
 

pokriva".
Aleksandar je očistio i doterao grob persijskog kralja, koji je, dve
stotine godina ranije, osvajao svet.

209
 

GLAVA DVADESET SEDMA

Celog veka sam žive nagrađ ivao,

a mrtve poštovao!

K ao gomila utvara pričinjavali su se Aleksandru indijski filozofi.

Zbog toga se kod kralja pojavio nemir i sumnja u sopstvenu vrednost. Po
dolasku u Persepolj nastani se u Kserksovoj palati, koju je nekada
zapalio i potom naredio da se požar ugasi. Božanske po časti, koje su
mu udvorice ukazivale, počele su da ga izvode iz takta, pa ipak, uprkos
tome, zahtevao ih je više nego ikad.
Njegovo telo, iznureno od napora i mnogih rana, iz dana u dan je
slabilo. Svakodnevni poslovi oko upravljanja državnim kolosom rušili su
njegovu snagu. U no ći, kad ostane sam sa sobom, uzalud je priželjkivao
san. Bog Hipnos retko ga je pose ćivao. Mesto toga, ređale su se pred
očima kralja utvare pobijenih ljudi. Gotovo svakoga dana vi đao je Filotino
lice, pegavo i iskrivljeno od pakosti, namrgo đenog Klita i snažnu i
dostojanstvenu pojavu generala Parmeniona.
U kraljevim ušima odjekivali su glasovi ptica iz Indije: cvrkutavi,
otegnuti, zviždukavi i kreštavi. S njima se mešalo siktanje zmija
otrovnica, zavijanje šakala, režanje pantera i potmula rika lavova. Krda
razdraženih slonova kršila su drveta i jurila kroz džunglu. Njihova
tutnjava mešala se s grmljavinom vodopada velikih i stravi čnih indijskih
reka.
Krali se trže iz polusna. Pred sobom je video indijske filozofe, a
ispred svih Dandamisa, ogrnutog belim čaršavom. Filozof ga je gledao
mrtvim očima i ne podižući ton govorio:
„Ako si ti Zevsov sin, onda sam i ja Zevsov sin... Od tebe ništa ne
primam, niti imam šta da ti dam".
Za vreme boravka u Indiji Aleksandar je pozvao nekoliko istaknutih
filozofa. Hteo je da s njima zapodene razgovor, a oni na njegova pitanja
nisu odgovarali. Mesto toga trupkali su nogama u mestu i bacali
sažaljive poglede na njega.
Upitani preko tumača šta im to trupkanje nogama zna či, odgovorili
su:
„Živom čoveku dovoljne su dve stope zemlje, a kad umre ni toliko.
Otići će pod zemlju".
210
 

Progonjen slutnjama i nesanicom, kralj odlu či da napusti Persepolj i

pređe u Vavilon. Trideset hiljada mladih Azijata pratilo ga je na putu do
grada Opisa na reci Tigrisu. Stari makedonski ratnici, nestrpljivi i
mrzovoljni, javno su negodovali što kralj uzima varvare u svoju gardu.
Njihovo nezadovoljstvo do đe do vrhunca kad im Aleksandar saopšti da
želi da otpusti iz vojske sve Makedonce, iznemogle od starosti, ratnih
napora i rana.
 — Sve će nas oterati! — govorili su makedonski ratnici. — Najuri će
nas u Makedoniju, a mesto nas uze će varvare da mu služe.
Obesni, pokazujući sve više svoje ćudi, Makedonci odlučiše svi do
 jednog da napuste kralja i da se vrate u Makedoniju. Aleksandar, žele ći
da ko zna koji put uti če na njih, sazva zbor i održa im govor:
 — Makedonci, — re če kralj, — ne želim da sprečavam vaš odlazak
u otadžbinu. Po meni možete svi otići!... Na zbor sam vas pozvao samo
da vam dokažem koliko ste nezahvalni prema mome ocu Filipu i prema
meni!... Kad je Filip postao vaš kralj, vrste bili bedni, niko i ništa! Nosili
ste odelo od neuštavljene kože, s dlakom okrenutom u polje, kao pravi
varvari. Celog veka ste svoja jadna stada mršavih ovaca i koza čuvali od
Ilira, Tračana i Tribala, koji su vas plja čkali kad god im se prohtelo. Moj
otac vam je omogu ćio ne samo da se uspešno borite protiv nasrtljivih
suseda, nego i da ih pobedite i pot činite svojoj vlasti. Sa sebe ste zbacili
kožna odela i obukli pristojne haljine. Filip je od vas stvorio ratnike koji
se mogu boriti i na ravnici i mogu se pouzdati u svoje mišice više nego u
utvr đenja. Nastanio vas je po gradovima i stvorio vam zakone. On vas je
nagnao da od robova postanete slobodni ljudi, da pokorite Tra čane i
postanete njihovi gospodari. Filip je stvorio trgovinu i otvorio vam izlaz
na more. On je potčinio Helene, a osobito Foki đane, pred kojima ste vi
nekad premirali od straha. Atinjane i Tebance, koji su nas prezirali i
vrebali priliku da nas unište. Moj otac je doterao dotle da više ništa nisu
mogli da preduzmu protiv Makedonije. Velikodušni Filip, kad je postao
vrhovni zapovednik svih Helena za borbu protiv Persijanaca, svoj uspeh
nije pripisivao samo sebi, nego opštoj zajednici svih Makedonaca.
Sve te zasluge Filipove ogromne su, iako izgledaju male prema
našim uspesima! Ja sam od oca nasledio oko pet stotina talanata u
srebru i vojsku koja je bila sposobna da osvaja svet. Kad smo prešli
preko Helesponta, imali smo hrane samo za mesec dana. Tim smo
počeli rat. Ali, posle bitke kod Granika ja sam makedonskoj državi
pridodao Jonski arhipelag, Eoliju. Veliku i Malu Frigiju i Lidiju. Egipatsko i
hirensko blago dobili ste bez borbe. Sirija, Palestina, Vavilon, Baktrija,
Susijana, Persija i Indija, sve to pripada vama. Vi ste satrapi,
vojskovođe, vladari nad zemljama i morima... Korist od svega vu čete vi,
a ja, osim kraljevskog odela i krune, nemam ništa! Ja radim kao i svi vi,
 jedem kao vi, ali bdim nad vama. Noću me mori nesanica, samo da bi
211
 

mogli vi bezbrižno da spavate... Naravno, svi smatrate da ste se samo vi

trudili i patili. Pitam vas, Makedonci, ko od vas može tvrditi da se za
mene više brinuo nego ja za njega? Vi, koji ste ranjeni, svucite svoje
haljine i pokažite svoje ožiljke od rana! Pokaza ću i ja svoje. Svaku ranu
dobio sam spreda 132 i osetio na svome telu ma č, koplje, strelu, kamen i
tojagu. Za vašu slavu i bogatstvo vodio sam vas iz pobede u pobedu. Ko
 je u bici poginuo, postao je slavan i dobio je pogreb dostojan junaku, jer 
pod mojim vođstvom nijedan nije pao beže ći ispred neprijatelja. Celog
veka sam žive nagrađivao, a mrtve poštovao.
Hteo sam sad da pošaljem kući iznemogle, onemoćale i
nesposobne za rat, a vi se spremate da odete svi!... Idite, ne branim
vam, ali ne zaboravite da se u Makedoniji pohvalite da ste napustili svog
kralja Aleksandra!... Idite, ne branim vam!... Vaš postupak zacelo će vam
doneti veću slavu nego što ste je stekli kod mene... Idite!...
Aleksandar naglo završi svoj govor. Obuzet gnevom, sko či s
govornice i žurno ode u kraljevski dvor. Dva dana nijednog Makedonca
nije puštao sebi. Dvorili su ga Persijanci i Me đani. Trećeg dana
makedonski ratnici stadoše jadikovati i ve ć  su pojedini u grupama
prilazili dvoru. Kad ih se nakupi velika gomila, najpre po češe prepirku i
svađu bacajući krivicu jedni na druge, dok ne udariše u kuknjavu.
Najposle, Aleksandar se smilova na njih, primi izaslanike i sasluša ih;
makedonski ratnici preklinjali su kralja da im oprosti. Bili su spremni da
odaju podstrekače i glavne nezadovoljnike. Kralj, ganut njihovom
iskrenošću i suzama, iziđe pred dvor i pokaza se svima. Smeše ći se i
mašući rukama, davao im je na znanje da im oprašta. Makedonci su
plakali od radosti, zaplaka se i kralj.
Dva dana docnije, deset hiljada Makedonaca, slabih i nesposobnih
za ratne napore, napustiše grad Opis i krenuše prema Helespontu, da se
prebace u Trakiju, a odatle u Makedoniju.
Aleksandar je svakome dao platu prema vremenu provedenom u
ratu i još odozgo dodao po jedan talanat. 133 Osim toga zadržao je decu i
žene Makedonaca koji su se u Aziji po drugi put oženili i obezbedio im
budućnost. To je učinio da njegovi ratnici ne bi imali neprijatnosti od
žena koje su kod svojih ku ća ostavili.
Koliko je kralju bilo stalo do toga da ugodi Makedoncima otpuštenim
iz vojske vidi se po tome što im je za vo đu postavio Kratera, čoveka
koga je posle Hefestiona najviše voleo. Kratera su voleli i makedonski
ratnici, jer je osuđivao kralja što prima persijske obi čaje.
Na rastanku Aleksandar se obrati Krateru:
 — Šaljem te u Makedoniju da zauzmeš mesto glavnog zapovednika
Makedonije, Trakije, Tesalije i slobodne Helade. Zameni ćeš Antipatra,
 jer se pokazao nezahvalan i nedostojan. Jednako mi šalje pisma: žali se
na moju majku da je drska, slavoljubiva i da se meša u njegov posao.
212
 

Njihova sva đa traje već  godinama... Ali, Antipatar ne zna da je jedna

materina suza jača nego sve optužbe protiv nje.
Tim rečima Aleksandar je ispratio u otadžbinu Kratera, pa, obrativši
se još jednom Makedoncima, požele im sre ćan put.

* * *

Iz grada Opisa Aleksandar ode u Susu i nastani se u kraljevom

dvorcu. Njegovi telesni čuvari iznenadiše se kad čuše da treba svi da se
žene Persijankama. Aleksandar, pored Roksane, k ćeri Oksijartove, uze
za ženu i Darijevu ćerku Statiru, nazvanu Barsina, a njenu sestru
Dripetidu dade Hefestionu. Tod prilikom oženiše se najistaknutiji kraljevi
oficiri: Perdika, Ptolomej, Nearh, Seleuk i preko osamdeset drugih
ratnika iz garde „kraljevih pratilaca". U to vreme oženilo se oko deset
hiljada Makedonaca u Aziji. Svi su uzeli za žene Persijanke i Me đanke.
Nijedan brak nije ostao bez osobitog svadbenog poklona.
Uskoro Aleksandar napusti Susu i ode u Vavilon. Obišavši Nisejske
poljane, gde je poslao preko sto hiljada konja, kralj do đe u Egbatanu i
nastani se u dvoru asirskih careva.
Na prostranoj poljani, dobro uređenoj, kralj priredi gimnasti čka i
muzička takmičenja. Među mnogim istaknutim umetnicima uz kralja je
bio i Lisip iz Sikiona, 134  poznat po tome što je izradio nekoliko kipova
Aleksandrovih. Taj umetnik je najbolje uo čio dostojanstveno držanje
kraljevo, energične crte lica i čežnjivi pogled. Uz kralja je tako đe sedeo
vajar i slikar Mikon, osobito čuven po slici koja predstavlja borbu
Amazonki s Atinjanima.
Kad je takmičenje bilo u najve ćem jeku, jedan glasnik dotr ča i javi
Aleksandru da je Hefestion na samrti. Kralj smesta napusti poljanu i
odjuri u dvor. Ali, Hefestion je ve ć bio mrtav.
Kralj, videći svog prijatelja mrtvog, pocepa haljinu na svojim
grudima i zavapi:
 — Napustio me je čovek koga sam najviše voleo!
Onda je pao po mrtvacu i ostao tako nekoliko časova. Pogruženog i
skrhanog od žalosti, oficiri ga jedva odvojiše od mrtvog prijatelja,
odvedoše ga u njegove odaje i metnuše u postelju.
Sutradan, u nastupu očajanja, kralj naredi ratnicima da razapnu na
krst lekara Glauka koji je le čio Hefestiona. Oficiri, mada su znali da lekar 
nije kriv, ne usudiše se ni re či da progovore. Svima je bilo poznato da je
Hefestion bolovao od stomaka i da je bez znanja lekara pojeo kuvanog
petla i popio nekoliko pehara čistog vina. Ali, boje ći se kraljevog gneva,
213
 

svi su ćutali.
Aleksandar, po ugledu na Ahileja, 135  odseče sebi kosu i prinese je
na žrtvu mrtvom prijatelju. Bradu i brkove oduvek je brijao, da bi bio
sličan bogovima Apolonu i Hermesu. Istog dana otpremi poslanike u
Egipat da pitaju za savet Amonove sveštenike da li treba umrlom
Hefestionu prinositi žrtve. Za to vreme naredio je da se u celoj Aziji
zavede opšta žalost: da se, na prvom mestu, pogase sve svete vatre po
hramovima, što je u Persiji bilo uobi čajeno samo kad umre kralj. Na
veličanstvenoj lomači spaljeno je Hefestionovo telo. Kasnije se pri čalo
da je kralj potrošio za pogreb i nadgrobni spomenik preko deset hiljada
talanata.
Jedno varvarsko pleme, Kosejci, najskuplje je platilo kraljevu žalost.
Aleksandar je, u nastupu tuge, naredio svojim ratnicima da hvataju
odrasle Kosejce i da ih kolju kao žrtve za Hefestionovu dušu. Ovaj lov na
ljude trajao je mesecima. Žalost Aleksandrova postala je tako svirepa,
da je njegovim najbližim prijateljima uterala strah u kosti.
Međutim, ogromno carstvo počelo je već da se ruši: gotovo po svim
oblastima satrapi su okupljali vojsku i čekali trenutak da se kao vuci bace
na lešinu kolosa, koji je po čeo da posr će. U Baktriji buknu ustanak, u
Mediji isto tako. Harpal, kraljev glavni blagajnik, diže blago iz riznice i
pobeže bez traga. U Makedoniji se narod podeli u dve grupe: jedan deo
priđe Antipatru, a drugi Olimpijadi. Svakoga trenutka pretila je opasnost
da izbije krvoproli će.
Za to vreme Aleksandar je ludovao: žalio svoga prijatelja
Hefestiona. Činilo mu se da je to od svega najvažnije. Naredio je da se
svim konjima po okolnim oblastima u znak žalosti odse če griva; osam
dana docnije odbijeni su zupci na zidovima mnogih gradova. U
međuvremenu vratiše se poslanici koji su išli u Egipat da Pitaju za savet
Amonove sveštenike i proroke. Oni doneše vest da umrlom Hefestionu
treba prinositi žrtve kao heroju.

* * *

Aleksandrova žalost za prijateljem uveliko je izišla iz granica

normalnog. Prenagljen u svemu, kralj je svakako želeo da pokaže koliko
 je veliki i u žalosti, koja, uostalom, nije bila dugotrajna. Ubrzo je po čeo
da se brine o sebi i da, više nego ikad, misli na svoju li čnost. Njegovi
prijatelji su opazili da ga praznoverje sve više hvata. Kralj je u
najneznatnijim stvarima video znamenja i smatrao ih za čuda. Zbog toga
ga je spopadala zebnja, obuzimalo nespokojstvo i strah za život. Nikad u
214
 

carskoj palati nije bilo više vra čeva, gatara, proroka, opsenara i
astrologa nego te godine. 136  Čaranja, gatanja i prinošenja žrtava
svakodnevno su opsedala kralja i njegove udvorice. General Perdika je u
poverenju govorio prijateljima:
 — Nekad smo se zgražali nad zatucanim postupcima kraljice
Olimpijade, a evo sad imamo pred o čima njenog sina koji će, izgleda, u
tome nadmašiti majku!
 — U Baktriji ustanak... Skiti se spremaju na pobunu, Me đani se
odmeću od vlasti, a naš kralj ne preduzima ništa! — re če Seleuk.
 — Nema vremena, — dobaci Ptolomej. — Isuviše je zauzet sobom i
svojom veličinom.
Aleksandar je revnosno prinosio žrtve i još revnosnije prire đivao
pijanke, koje su se nastavljale iz no ći u noć.
Jednog dana, posle jedrenja po Eufratu, dok se kralj igrao loptom,
dotr ča mu jedan sluga prestravljen i zadihan:
 — Kralju, — reče, — nekakav čovek uvukao se u tvoj letnjikovac...
Niko ga ne poznaje... Nepoznat...
 — Kakav čovek? — upita Aleksandar blede ći.
 — Niko ga ne zna! — ponovi sluga drhte ći od straha. — Ušao je u
kraljevsku dvoranu, ogrnuo tvoj ogrta č, stavio krunu na glavu i seo na
presto.
Sluga ućuta. Kralj se zagleda u zemlju i zamisli. Po verovanju
Persijanaca, ako neko sedne na kraljevski presto, siguran je znak da
kralju predstoji smrt. U to dojuri na igralište gomila uškopljenika,
poslužitelja i dvorana. Svi su bili prestravljeni, plakali su i mlatarali
rukama i vikali:
 — On sedi na prestolu!... Ništa ne govori! Samo gleda... Neće da
siđe s prestola!...
Kralj se lagano uputi letnjikovcu. Nije se razbesneo, naprotiv, bio je
utučen.
Doista, ne prestolu je sedeo tu đinac, ogrnut kraljevim plaštom, s
krunom na glavi. Lice toga čoveka bilo je bledo, ispijeno i s upalim
obrazima. Njegove oči čudno su svetlucale u polumraku.
 — Ko si? — upita ga Aleksandar.
 — Rođeni Helen, — tiho odgovori čovek. — Ime mi je Dionis. 137 Bio
sam u okovima. Bog Serapis 138 raskinuo mi je okove, doveo me ovamo i
naredio mi da ogrnem kraljevski plašt, da stavim krunu na glavu i da
ćuteći sednem na tvoj presto... On je tu, stoji pored mene, štiti me... bog
Serapis.
Vrač  Aristandar, ogrnut belim ogrtačem, na persijski način,
nabeljena lica i nacrnjenih obrva, stajao je pored kralja.
 — Šta da radim?...— obuzet strepnjom upita ga kralj Aleksandar.
 — Ubij ga! — odgovori vrač mirno.
215
 

Prema svetlosti buktinja, koje su sluge unele, kralj se zagleda u

stranca. Oči nepoznatog odmeravale su ga od glave do pete, a oko
usana lebdeo mu je prezriv osmeh. Svima je bilo jasno da se čovek ruga
kralju.
 — Ovaj je lud! — šapnu Ptolomej generalu Perdiki.
 — Ubijte ga! — dreknu kralj Aleksandar i, guše ći se od
preneraženosti, pade na jednu sofu.
 — Lud — ponovi tiho Ptolomej.
 — A kralj je još luđi! — šapnu mu na uvo general Perdika.
Dva snažna roba ščepaše neznanca, izvedoše ga iz dvorane i pred
vratima ga ubiše.
Otada je Aleksandrovo raspoloženje bilo strašno. Bio je uveren da
mu se smrt približava. Danju je strepeo od zaverenika, a no ću bdeo
držeći isukan ma č pored uzglavlja. Najviše se bojao Antipatra i njegovih
sinova. Jedan od njih, po imenu Jola, bio mu je peharnik, a drugi,
Kasandar, tek što je stigao iz Makedonije. Jolu je nagonio da svako jelo
okusi pre njega, a svaki pehar da otpije do pola.
Međutim, kad je Kasandar video kako pred kraljeve noge padaju
ničice svi odreda, prsnuo je u grohotan smeh.
Aleksandra obuze jarost, skoči s prestola, zgrabi mladi ća obema
rukama za kosu i tresnu mu glavu o zid.
Kad se Kasandar povratio od udarca i straha, rekao je istog dana
Ptolomeju da je video ludilo u kraljevim o čima.
Na gozbi koju je priredio u čast Nearha, zapovednika mornarice,
kralj je preterano pio, onda se okupao i otišao na gozbu kod Menide i
ceo dan proveo pijančeći. Pred veče ga je uhvatila groznica i oborila u
postelju.
Trinaest dana kralj je bolovao. Makedonskim ratnicima činilo se da
dvorani kriju njegovu smrt. Zbog toga navališe na dvor, rasteraše stražu i
upadoše u kraljevu odaju.
Potpuno iznemogao, bez glasa. Aleksandar je ležao. Opružio je
ruku po pokriva ču. Ratnici su redom, u miru, prilazili postelji, doticali
njegovu ruku i plačući izlazili napolje iz odaje.
Te noći u Serapisovu hramu probdeli su kraljevi prijatelji: Kleomen,
Menida, Seleuk, Peukest i drugi, i pitali božanstvo: da li bi bilo dobro da
bolesnog kralja prenesu u hram da ga on izle či? Priča se da je bog
odgovorio:
„Neka kralj ostane gde je. Tamo će mu biti najbolje."
Sutradan se kralju povrati za časak glas. Okupljeni oko postelje,
oficiri i dvorani pokušavali su da bar neku re č čuju od njega.
 — Kralju, kome ostavljaš presto? — upita Seleuk. Samrtnik se
zagleda u ratnika, osmehnu se i tiho re če:
 — Najboljem;... — Zatim još tiše dodade: — Vidim da će zbog mene
216
 

biti velika pogrebna takmi čenja...

To su bile poslednje re či kraljeve.
Aleksandar Makedonski je umro posle dvanaest godina i osam
meseci svoje burne vladavine. 139  Po godinama umro je mlad, u punoj
muškoj snazi, ali po doživljajima to je bio starac koga je napuštala i
duhovna snaga. Počinjao je ve ć da detinji.
Međutim, odmah poče da se priča da je Aleksandar otrovan, da je
otrov pronašao filozof Aristotel i dao ga Kasandru, sinu Antipatrovu, koji
 je otrov preneo u Vavilon u mazginoj kopiti. Govorilo se da je Aristotel
hteo da osveti smrt svoga sestri ća Kalistena, koga je Aleksandar osudio
na smrt. Jedni su tvrdili da je kralja na gozbi kod Menide posle prvog
pehara spopao bol u stomaku. Drugi su pri čali da su videli Aleksandra
kako ide prema Eufratu s namerom da se udavi i da na taj na čin
„nestane kao bog", a da ga je u tome sprečila Roksana.
Ove i druge pri če, potpuno neosnovane, mogu se uzeti kao potka
za legende nastale o životu i smrti Aleksandra.
Kralj je četrnaest dana bolovao od groznice (verovatno od malarije)
koja je svladala njegovo iznureno telo. To je bilo obi čno, iznenadno i
gotovo bezglasno iš čeznuće smrtnog čoveka.

217
 

EPILOG

Na vest o Aleksandrovoj smrti uskomeša se cela Azija. Baktrani,

Parti i azijski Skiti, otimaju ći se o prevlast i tuku ći se između sebe,
prodirali su prema jugu i zapadu. U pokrajinskim satrapijama
zapovednici se osetiše kao samostalni vladari. Čak i namesnici manjih
oblasti, dobivši samopouzdanje, po češe otkidati deo po deo od velike
Aleksandrove države. Surove borbe, otima čina, mučka ubijanja, izdaje i
verolomstva, sve je to kao kuga strujalo preko Azije, od reke Inda do
Jonskog arhipelaga. Nekadašnji robovi, kinjeni i tla čeni, dočepavši se
slobode i oružja, nisu ni gledali na koga udaraju. Napadali su na
svakoga, klali, plja čkali, i zaneti besom i krvoproli ćem, jurili pomamni i
ostrvljeni od grada do grada, sveteći se za svoje muke koje su podnosili
u ropstvu. Iz tog meteža, kao prva, formira se Baktrijska država. Za čudo
na njeno čelo staviše se Heleni, nekadašnji najamnici u Aleksandrovoj
vojsci. Navikli na pustolovni život, oni su povremeno prelazili iz Baktrije u
Indiju, pustošili, plja čkali i osnivali državice koje su bile kratkotrajne i
brzo se raspadale.
Na ono malo prosvećenog sveta u velikoj Aziji baciše se varvari
divlja čki rušeći sve što su Aleksandar i njegove pristalice stvorili. Za
kratko vreme celokupna Aleksandrova porodica bila je uništena.
Makedonci su uvažavali Roksanu, jer je bila prva žena njihovog kralja, a
osim toga još i bremenita. Ali, varvarska krv ove žene svom žestinom
dođe do izraza. Roksana, odavno ljubomorna, namami Statiru, k ćer 
Darijevu i drugu ženu Aleksandrovu, s njenom sestrom Dripetidom, obe
ubi, a njihova tela baci u bunar i naredi slugama da ga zatrpaju. U ovom
mračnom poslu učestvovao je i Perdika. Ovaj general je stalno vukao za
sobom maloumnog Filipovog vanbra čnog sina Arideja, hoteći da se
preko njega dočepa kraljevskog prestola u Makedoniji. Me đutim, godinu
dana docnije ubijena je i Roksana i njen sin Aleksandar, kraljevo
posmr če, i drugi Aleksandrov sin Herakle. Onda do đoše na red Perdika,
Krater, Menida i drugi istaknuti ratnici, koji su pratili kralja na svim
pohodima. To je bilo delo kraljice Olimpijade. Ona je tvrdila da je
Aleksandar otrovan i zbog toga se svetila živima, a kosti mrtvih oficira iz
garde „kraljevih pratilaca” kopala iz grobova, spaljivala i pepeo
razvejavala na četiri strane. Olimpijada je mahnitala i ubijala dok i njoj
prijatelji poubijanih ne prerezaše grlo.
218
 

Iz ovog strahovitog vrtloga izbiše na površinu tri ratnika, sva trojica

Makedonci. Prvi od njih, Ptolomej, Aleksandrov drug i prijatelj iz
detinjstva, a zatim pratilac na svim pohodima, 140 čvrsto i mudro zavlada
Egiptom, zemljom koja je u to vreme bila donekle zaba čena i daleko od
ustaničkih previranja. On je od Aleksandrije na činio svoj glavni grad,
držao je Kipar i deo Fenikije i tako osigurao prevlast na moru. Na taj
način Ptolomej je svojim naslednicima postavio solidnu osnovu za
vladavinu i procvat Egipta. Poslednji izdanak iz ove dinastije bila je
kraljica Kleopatra, koja je sama sebe ubila.
Drugi Makedonac bio je Aleksandrov vojskovo đa Seleuk. On je
 jedno vreme vladao ogromnim pojasom koji se u Aziji protezao od reke
Inda do Lidije. Iz seleu čke dinastije izašlo je nekoliko kraljeva koji su
stvorili i utvrdili Pergamsko kraljevstvo.
Nekako u to vreme su sa zapada krenuli Gali izmešani s Keltima,
prodrli u Makedoniju i Heladu i stigli do Delfa. 141 Pustošeći i tlačeći sve
ispred sebe, ovi skita či se prebaciše u Malu Aziju, a odatle i u Pergam.
Tu se privremeno naseliše plja čkajući okolne pokrajine i name ćući im
danak. I pergamski krajevi davali su danak „Galatima" sve dok ih Atal
Prvi ne pobedi u dve bitke. Posle toga celih sto godina Pergam je bio
nezavisna država čuvena sa svoga bogatstva, prosve ćenosti i
umetnosti. U glavnom gradu postojala je biblioteka koja se s uspehom
takmičila s čuvenom aleksandrijskom bibliotekom. Osim toga, u
Pergamu helenska umetnost doživljava jednu vrstu renesanse. 142
Međutim, u Sredozemlju, na Apeninskom poluostrvu, u to vreme
počinje da se snaži jedna nova velika sila: Rim sa svojim provincijama u
Italiji. Ta sila je u bici kod Magnesije (190. godine pre n. e.) slomila
pergamsko kraljevstvo, a sto pedeset godina docnije nagnala poslednjeg
pergamskog kralja, Atala Tre ćeg, da svoje kraljevstvo „dobrovoljno"
zavešta Rimskoj republici.
Treći Makedonac bio je Antigon. On se do čepao kraljevskog
prestola u Makedoniji, gde je vladao do 301. godine pre n. e. Posle
njega vladali su Tračanin Lisimah i Makedonac Kasandar, sin Antipatrov.

* * *

Lekar Filton sahranio je telo svog sina Klita na obali jezera Kopaide.
Na nadgrobnom spomeniku, napravljenom od parskog mermera, bile su
uklesane reči:

„Rodio sam se i umro kao Nikanor, sin Filtonov, a živeo kao Klit, sin
219
 

Dropidov. Za moje zasluge kralj mi je kopljem probo grudi".

Epitaf 143 je napisala Glikera, majka Klitova.

Diota, klempavi konjušar kralja Filipa, uhva ćen je pri jednoj kra đi
konja u Frigiji i ubijen.
A Prokles, atleta iz Tebe, živeo je u Plateji sa ženom Kasiopejom i
osmoro dece. Njegov tast je umro ne postavši ni strateg, ni arhont.

KRAJ

Obrada: Disco Ninja

220
 

POGOVOR

Da bi se razjasnile izvesne činjenice, potrebno je prodreti u sve

pojave koje su im prethodile, prona ći uzroke i srediti ih po stepenu
važnosti. Možda će nekom biti čudnovato što je u ovom delu kralju Filipu
i kraljici Olimpijadi poklonjena tolika pažnja? Čemu toliko detalja u akciji,
isticanju njihovih karaktera? Poznavaocima istorije staroga veka li čnost
kralja Filipa dovoljno je jasna, pa ipak, i njima se čini da je otac ostao
nedovoljno osvetljen, jer se nalazi u senci slave svoga sina.
Nameće se pitanje: šta bi sin mogao u činiti da mu otac nije
pripremio sve što je potrebno za po četak velike vojne i njen grandiozni
uspeh? Da li bi Aleksandar, ma koliko obdaren, bio u stanju da u toku
svoje trinaestogodišnje vladavine opremi armiju, sposobnu za osvajanje
sveta od Jadrana do Indije? Da li bi mogao da ukroti varvarska plemena,
uvek nemirna i spremna da stihijski napadaju i slabog i jakog?... Filip je
uterao strah u kosti varvarima. Osim toga, podjarmio je celu Heladu i
svojoj armiji osigurao moralni prestiž u svim državama i nad svim
vojskama sveta. Zbog toga je za taj period istorije Filip skoro važan kao i
Aleksandar. Nisu samo makedonski ratnici, slomili Persijsko carstvo. U
tome poslu vidnu ulogu su odigrali i Tra čani, Peonjani, Argivci, Iliri i
Tesalci. Njih je Filip, milom ili silom, uklju čio u svoju vojsku, raspalio im
duhove nadom na pljačku i pokrenuo ih na velika osvajanja. Pomešani s
Makedoncima, ovi varvari obožavali su i Filipa i Aleksandra, i bili su
gotovi da za njima idu na kraj sveta.
Da li bi Aleksandar, mladi ć  od dvadeset godina, bio u stanju da
pokori helenske države, a osobito Tebance, čije je duhove u to vreme
slava Pelopide i Epaminonde gonila u samoubila čku borbu? Da li bi
mladi kralj mogao srušiti golemo Persijsko carstvo, prodreti u Afriku i sti ći
do Indije, da mu otac sve nije pripremio?
Ta pitanja daju i odgovor. Filip je ubijen u četrdeset sedmoj godini
života, znači u punoj snazi. A da je poživeo još dvadesetak godina, ko
može posumnjati da bi postigao isto što i njegov sin, možda i više, jer 
Filip je bio konstruktivan državnik i odli čan vojskovođa, a Aleksandar 
neobuzdani avanturist, bez osećaja za meru. Možda bi Filip
panhelinističku ideju bolje doveo do izražaja, i trud besednika Isokrata,
Eshina, Hlokrata i drugih ne bi bio uzaludan.
Izgleda da su mnogi pisci pali u zabludu pripisuju ći sinu i ono što
221
 

pripada ocu. Filip je bio slavoljubiv i shvatljivo je da je pored sebe

podnosio laskavce, ali bi se svakom nasmejao u lice ko bi se usudio da
mu prikači božanske epitete. Me đutim. Aleksandra su na svim pohodima
pratili Ptolomej i Aristobul. Oni su bili svedoci od po četka uspona
mladoga kralja i svih promena u njegovom karakteru. Oni su s
ushićenjem iznosili najsvetlije doba Aleksandrova života. Oduševljavali
se njegovom hrabrošću, uzdržljivošću i popustljivošću. Slavili su kraljevu
darežljivost i odricanje od svega. Ali isto tako bili su svedoci i perioda
kad je kralja spopala božanska manija. Videli su kako padaju u nemilost
svi koji ne ljube zemlju pred kraljem, kako gube glave oni koji u njemu ne
gledaju božanstvo. Flavije Arijan u uvodu svoga dela „Anabaza"
(„Aleksandrova vojna") kaže:
„O Aleksandru su pisali: Ptolomej, sin Lagov i Aristobul, sin
Aristobulov. U svome delu („Anabaza") pominjem kao istinu samo ono u
čemu se ova dvojica slažu... O Aleksandru su mnogi pisali, 144  ali mi
izgleda da su ova dvojica najverodostojniji, jer su pratili kralja na svim
pohodima. Obojica su pisala posle smrti Aleksandrove (?) pa na njih nije
mogao imati uticaj pritisak, a isto tako ni nagrada....
Dakle, dva savremena pisca, Ptolomej i Aristobul, mada su pisali
„posle smrti Aleksandrove", iznose ponegde razli čite podatke i ne slažu
se. Možda i oni pripadaju laskavcima i udvoricama koji su, „da bi ugodili
kralju", potcenjivali Filipa i njegove zasluge.
Zatim su u bujicama potekle pri če sa istoka o „Iskanderu” koji je
mogao činiti i ono što ni Heraklu nije padalo na pamet. Verovatno je da
 je sve to doprinelo da Filipova slava ostane u senci. Ali savremena
nauka ne zapostavlja ništa što bi iole moglo baciti svetlost na pojave,
uzroke i posledice događaja.
Nama je danas jasno da je Aleksandar bio protagonist koga je Filip
pripremio i pustio na pozornicu sveta. Retko se doga đa da genijalnog
oca nasledi sin, dostojan nastavlja č  njegovih podviga i uspeha.
Demosten, na primer, nije mogao shvatiti da za Filipom ide naslednik
velikih sposobnosti. Slavni besednik i državnik javno je priznavao da se
boji kralja Filipa i da od njegove odvažnosti i siline duha strepi kao od
žive vatre. „Kad je čuo da je kralj ubijen, obukao je haljine svetle boje i
otišao u hram, mada mu je osam dana ranije umrla ćerka." 145 Tolika je
radost uhvatila Demostena, kao i mnoge druge. Ma ko zauzeo mesto
ubijenog Filipa, ne može mu biti ravan. To je bilo u ono vreme opšte
mišljenje. Za sve je Aleksandar bio „derle" koje će kratko vreme uživati
na Filipovim lovorikama, kao sin, rasipnik, na blagu svoga umrlog oca.
Ovu zabludu Tebanci su najskuplje platili: Aleksandar je razorio grad
Tebu; šest hiljada gra đana je palo, a trideset hiljada prodato u ropstvo.
Sto dvadeset godina kasnije pali su u istu grešku i rimski konzuli. I oni su
smatrali da Hanibal, sin slavnog Hamilkara Barke, ne može biti sli čan
222
 

ocu. Pogrešili su, jer su prenebregli slu čaj kralja Filipa i njegovog sina
Aleksandra.

* * *

I prijateljima i neprijateljima nije bilo jasno da je Aleksandar pustolov

radi pustolovine. Oficiri i najbliži saradnici toliko puta su videli kako kralj
gotovo sladostrasno srlja u opasnosti. Aleksandar je bar osam puta
ranjen u borbama i nekoliko puta čudom izbegao smrt.
Bio je strastan i prenagljen u svakom pogledu. Njegova majka,
kraljica Olimpijada, odigrala je važnu ulogu u formiranju čudnog
Aleksandrovog karaktera. Još dok je bio dete, ona mu je usadila u glavu
pojam o „nadzemaljskoj veli čini". Misteriozna i osvetoljubiva do
krvoločnosti ova žena je nazivana tigricom. Olimpijada sa svojim
mračnim kultom starodrevne vere, koju je helenska napredna misao za
nekoliko stoleća ostavila za sobom, uvrš ćuje dete među bogove. I kao
takva predstavlja važan vaspitni faktor u formiranju Aleksandrova
karaktera.
Otac i sin strepeli su od ove strašne žene i uvek bili na oprezi. „Filip
se bojao vradžbina i otrova svoje supruge", kaže Plutarh, a na drugom
mestu dodaje: „Čeznuće za uzbuđenjima više nego druga žena.
Olimpijada je svoju strast ispoljavala na varvarski na čin. Ona je u svoje
bahantsko društvo unosila velike pitome zmije koje su izlazile iz žbunova
i košara pa se obavijale oko, posve ćenih štapova i venaca dvorkinja i
tako plašile muškarce".
Eratosten tvrdi da je kraljica Olimpijada svome sinu „odala tajnu" o
njegovu poreklu tvrde ći da mu je otac Zevs.
Autor ovoga dela trudio se da na osnovu istorijskih činjenica dočara
što vernije mračnu atmosferu koja je vladala u to vreme na dvoru kralja
Filipa i da je iznese pred savremenog čitaoca. Misteriozna Olimpijada je
nametala svoju „višu" volju, pa je uspela da u srce deteta usadi mržnju
prema ocu.
Mladi Aleksandar, iako je po prirodi bio govorljiv, primoravao je sebe
na ćutanje, samo da ne bi li čio na oca koji je bio dobar govornik. Filip je
bio oprezan, lukav i sitni čar, a sin je izabrao bezobzirnost i krupne
pothvate. Filipova sujeta izazivala je podsmeh i grube šale koje su majka
i sin uvek nemilosrdno iskoriš ćavali. Filip je strasno uživao u sportskim
takmičenjima, Aleksandar je prezirao tu vrstu zabave.
To su bile posledice vaspitanja kraljice Olimpijade: sin je prezirao
oca, ali mu to nije smetalo da se obilato koristi njegovim znanjem, ratnim
223
 

iskustvom i svim što mu je ostalo u nasleđe.

Važan činilac u Aleksandrovu životu bio je i njegov vaspita č, filozof 
Aristotel. On je donekle uspeo da obuzda u de čaka nasleđene i
primljene strasti. Usa đujući u njegovu dušu ljubav za nauku, filozofiju i
umetnost, filozof je od mladog Aleksandra stvorio pokrovitelja svega što
 je lepo i uzvišeno. Ali naslage nasle đene, i stečene, mutne i izvan
granica normalnosti, bile su isuviše velike.
Ukrštanje tri vaspitna faktora, koji se ni u jednoj ta čki ne dodiruju,
formiralo je kod mladi ća karakter nesređen i izopačen. Aleksandar je bio
plemenit i sentimentalan, u nastupu dobrote popustljiv, da je praštao i
zločincima. A kad bi ga spopala zla volja, ubijao je nevine ljude. Najpre
puritanac, docnije postaje raskalašan i pust. Surovi osvaja č i otimač bio
 je darežljiv do bezumlja.
Otac realan čovek, ambiciozan i kao sporfiista, bodar i pun životne
energije, od svoga sina stvara ratnika i osvaja ča velikog stila. On to radi
svesno, planski. U isto vreme uzima mu za vaspita ča filozofa Aristotela,
 jer želi da njegov sin bude kulturan čovek. Uprkos omalovažavanju,
Atinjani, a za njima i ostali Heleni, u toku godina imali su prilike da vide
koliko sposobnosti leži u kralju Filipu. Uvideli su, jer su na svojoj koži
osetili veličinu jednog vojskovo đe i državnika. Nazivali su ga varvarinom,
a Filip je bio uveren da je znanje najvažniji činilac za postizanje uspeha.
Koji je vladar u istoriji staroga veka s takvom pedantnoš ću svom
nasledniku osiguravao pozicije?
Kod genijalnih ljudi prosek duhovnog razvitka ide naglo, po
skraćenom postupku. Pa ipak, Filipova sposobnost godinama je
zapostavljana. Nju nisu odmah zapazili ni Heleni ni Makedonci. Nju nije
zapazila ni kraljica Olimpijada. Ona je iz dna duše prezirala svoga
supruga i kralja, ne prezaju ći ni od toga da svome sinu smišljeno uliva
mržnju prema ocu.
Ne obzirući se na sitne podlosti koje ga okružuju, Filip je de čaka
pripremao za vladara. Upućivao ga je u politiku, stratešku veštinu i na čin
ratovanja. Aleksandar nije imao ni punih šesnaest godina a komandovao
 je konjicom. Pored toga, imao je za vaspita ča jednog od najvećih filozofa
sveta. Tako je Filip od Aleksandra stvorio valjanog nastavlja ča svojih
dela. Ideja o osnivanju Persijskog carstva prešla je s oca na sina.
Zamisao o osnivanju velike države s helenskom kulturom bila bi
ostvarena, da Aleksandar nije u najve ćem zamahu delanja umro i za
sobom ostavio pustoš.

* * *

224
 

Danas se s čuđenjem pitamo: kako je jedan čovek, izvanredno

obdaren, mogao do te mere da bude sujeveran? Aleksandar je bio
mističar do zatucanosti. Dok je Filip bio ravnodušan prema prorocima,
njegov sin ih vuče za sobom i nijedan odvažniji korak u životu ne čini bez
njihova saveta. Pogrešno tumače presecanje „Gordijevog čvora" oni koji
smatraju da je Aleksandar uzeo ma č  u pomoć  iz nekakvog
samouverenja i bahatosti. Proroci iz Telmesa ovoga puta bili su jasni:
„Zavladaće Azijom onaj ko odreši Gordijev čvor. Čvor nije mogao odrešiti
niko, pa ni Aleksandar. Ali pošto su sve o či bile uprte u njega, jer je
među makedonskim ratnicima vladalo mišljenje da se njihovom kralju
ništa nije otelo, Aleksandar ma čem preseče čvor. A da ga nije
presekao?... I njegovi ratnici su bili sujeverni. Oni bi izgubili veru u mo ć
svoga kralja. A kralj? Osetio je šta bi se dogodilo i presekao je čvor. Ili
se, jednostavno, uplašio od pomisli da u tom čvoru leži sudbina Azije.
Možda ne bismo bili daleko od istine kad bi ovo poslednje smatrali za
najverovatnije.
Nije manje čudnovata i sujeta koja je Aleksandra držala i u
najve ćem naponu slave i veli čine. On se kao dete radovao svakoj
pohvali, mada je mao da dolazi iz usta udvorica. Njegov razgovor s
Diogenom svršio se jednom grotesknom re čenicom: „Da nisam
Aleksandar, želeo bih biti Diogen". Filozofu, zanesenjaku iz Sinope,
sasvim je svejedno ko stoji ispred njega, ali sinu Filipovom nije svejedno.
On zna da je Diogen slavan (makar i na komi čan način). Kralj bi se
odrekao svega, osim slave. Ona je za njega bitna, jer ga izdvaja iz
mase. Važno je ne biti obi čan, po svaku cenu izbe ći kobno   vanitas
vanitatum .
U drugom periodu vladavine Aleksandra je potpuno uhvatila manija
božanstva. Ona ga je celog okupirala. Nje se do smrti nije oslobodio,
iako je znao da su ga drugovi omrzli zbog toga. Oni isti drugovi koji su
ga obožavali kao čoveka, omrzli su ga kao boga. I re đaju se zavere
 jedna za drugom. Najpre Aleksandar, Eropov sin, pa Filota,
Parmenionov sin, onda zavera paževa s Harpalom itd. U svakom slu čaju
ne treba se čuditi što su posle njegove smrti kružile pri če da je otrovan.
Aleksandrovi prijatelji, Ptolomej, sin Lagov i Aristobul, sin
Aristobulov, opširno su pisali o tome kako je kralj ubio svoga prijatelja
Klita. Taj slučaj su prepričali Plutarh i Arijan. Svi oni pokušavaju malo na
okolišan na čin da nađu opravdanje za ovo ubistvo. Doduše, oni osu đuju
Aleksandra i njegovu prenagljenost, ali smatraju da je Klit sam kriv za
svoju smrt. Međutim, nikome ne pada na pamet da se pita: da li je Klit
imao povoda ili dubljeg razloga da, makar i pijan, onako govori? Ratnik
 je u nastupu pijanstva rekao samo ono što su osećali, osim udvorica, svi
makedonski oficiri, jer njima je ubistvo Filote i staroga Parmeniona
225
 

otvorilo oči. Njima je bilo jasno da je došlo vreme kad niko nije siguran
za svoj život.
Stari istoričari kažu, da je kralj posle smrti njegovog ljubimca
Hefestiona koji je umro „jer je krišom pojeo kuvanog petla i popio
nekoliko pehara vina", naredio da lekara nabiju na kolac. Tim je
Aleksandar, valjda prvi, primenio ovu, najgnusniju vratu kazne. Posle
toga, „po naređenju proročišta" pravio je čitav lov na ljude i ubijao ih da
bi zadovoljio dušu svoga umrlog prijatelja.
Tako je za trinaest godina vladavine Aleksandrov duh prošao kroz
sve faze: od puritanizma koji se grani čio s asketizmom, do orgijanja i
najpodlijeg zadovoljenja izopa čene strasti. On se, kao uragan, naglo
pojavio, prohujao i nestao.
Iza njega su ostale mnoge nove naseobine iz kojih su postali
razvijeni gradovi, pomorske luke i re čni saobraćaj i druge vidne
posledice mešanja Istoka sa Zapadom.
Uskoro je i Aleksandrija zablistala sjajem i kulturom. Aristotel
postaje osniva č  i upravnik aleksandrijske biblioteke koja broji nekoliko
stotina hiljada rukopisa. Pojavljuju se i novi pesnici: Teokrit, Heronda,
Kalimah i drugi.
Tako su iza Aleksandrove velike avanture ostali poneki tragovi.

Slavomir Nastasijević 

1
Hipnos — bog sna; sin Noći, blizanac s Tanatosom, bogom smrti.
 Oneiros  — bog snova. Kretanje mu je nezavisno od prostora i
vremena.
2
Dionis  — helenski bog pića (kod Rimljana Bacchus). Stvara kod
ljudi dobro raspoloženje i smatra se kao duhovni spasilac. Orfej — mitski
pevač  Demetra — boginja plodnosti i blagostanja. Nesre ćna zbog
izgubljene k ćeri.
3
Kabiri — sedam feničanskih bogova.
4
Edon — mitski praotac tračkog plemena koje je živelo u dotira reke
Strume. Edonski  — isto što i trački i bakhantstski. Ovo pleme je
obožavalo Dionisa.
5
Siton — mitski kralj u Trakiji.
6
Eleusinske misterije — postale su u gradu Eleusim, nedaleko od
Atine. U staro doba sve čanosti u čast boginje Demetre i njene k ćeri
226
 

Persefone objavljivali su zemljoradnici Docnije sve čanosti dobijaju

mističan karakter. Vršio ih je prvosveštenik samo u prisustvu
posvećenih, i to u mraku, da bi se srca učesnika ispunila strahom,
zebnjom i iš čekivanjem.
7
 Olimpijada je bila iz Epira.
8
Praksitel — veliki helenski vajar.
9
Epaminonda  — vojskovođa iz Tebe. Pobedio Spartance u dve
velike bitke: kod Leuktre i Mantineje. U njegovo doba Teba je bila jedini
put u svojoj istoriji slobodna i najja ča država u Heladi.
10
Dilokija — odred od dvesta ljudi.
11
Elisejska polja — pominju ih Homer, Hesiod i Pindar. Verovalo se
da tu žive pravednici posle smrti.
12
Hemus — planina Balkan.
13
Pankratija — način borenja u kome je dopušteno sve. Borci su se
tukli rukama, nogama, glavom, čak i kaišima. Ovu vrstu borbe izvrsno je
opevao Vergilije u Eneidi.
14
 Aulet — svirač na aulosu.
15
Kakus — strahoviti div u Italiji koji je Heraklu ukrao goveda, s njim
se borio i bio pobe đen.
16
 Atena — atinska boginja mudrosti. Njoj su bile posve ćene buljina i
maslina.
17
Had — donji svet, pakao.
18
 Tračka plemena.
19
Istar  — Dunav.
20
Hem — Planina koju su Turci kasnije nazvali Balkan.
21
  Iliri — narod koji je živeo na teritoriji današnje južne Hrvatske.
Dalmacije, Bosne i severne Albanije.
227
 

22
 Artemida (rimska Dijana) — k ći Zevsa i Lede, Apolonova sestra.
Boginja lova, boginja smrti; šalje na ljude kugu. Njen hram u Efesu
zapalio je Herostrat da bi ušao u istoriju. Spaljivanje toga hrama bilo je
na dan Aleksandrova ro đenja (Plutarh).
23
Falanga  — zbijeni ubojni red u obliku četvorougla, u 16 ili 32
reda. Falangisti su imali od oružja: bronzani šlem, štit i duga čko koplje.
24
 Aminta — otac kralja Filipa.
25
Panegirik — pohvalna pesma.
26
  Epaminonda je dva puta pobedio Spartance kod Leuktre i
Mantineje.
27
 Omiljena hrana Spartanaca bila je čorba sa svinjetinom.
28
Hermes — glasnik bogova — Heleni su ga zamišljali kao mladi ća
palicom u ruci i sandalama i krilima. Palicom je otpremao duše umrlih
ljudi u donji svet.
29
Diota — lonac a dve drške.
30
Eshin, Hiperid i Filokrat — najistaknutije vođe stranke u Atina koja
 je htela prijateljstvo s Filipom.
31
Hekata  — božanstvo podzemlja, nastalo u Trakiji; avetinjska
boginja čarolije i zla.
32
 U Delfima je bilo proročište posvećeno Apolonu.
33
  Prastari ritual o kamenu: kamen se stavlja na grob da se duša
pokojnikova veže za mesto.
34
  Eshin, Filokrat i Hiperid bili su za to da se s Filipom zaklju či
savez. Zbog loga su bili ogor čeni protivnici Demostena i njegovih
pristalica.
35
 Sofisti su bili protivnici Sokratovi; bili su izvrsni govornici koji su u
svakoj prilici mogli govoriti za i proliv.

228
 

36
  Persijski car Darije napao je Heladu 490 godine pre n. e. ali je
njegova vojska potučena na Maratonskom polju. Deset godina kasnije
upao je u Heladu Kserks.
37
 Areopag — vrhovni sud, skupština u Atini.
38
Tribali — tračko pleme koje kralj Filip nije pokorio. Živeli su
između Balkana i Rodopa.
39
Hiron  — najmudriji me đu Kentaurima; vaspitač  mnogih slavnih
heroja (Herakla, Tezeja i dr.).
40
Pelej — otac Ahilov; Ahil — najveći junak u Trojanskom ratu.
41
Reja — boginja zemlje.
42
 Izdanje Ilijade. tzv. „Izdanje iz Narlekova kov čežića”
43
 Patrokla.
44
 Homera.
45
 U to vreme kraljevi su imali pravo da drže dve žene.
46
Erinije — boginje osvete.
47
Isokrat  (436 — 338) — učitelj govorništva; bio je u čenik sofista
Protagore i Gorgije; iz njegove škole izišli su Isej, Likurg i Hiperid.
48
 338 godine pre n. e.
49
Hoplit — pešak.
50
 Najodabranija tebanska četa.
51
Strateg — vojskovođa, vojni zapovednik.
52
Pritan — starešina u gradu, predsednik.
53
 Jugozapadni kraj Tebe, blizu kapije Elektre.
54
 Skupština na Korintu bila je 336 godine pre n. e.
229
 

55
Kina  — vanbračna ćerka kralja Filipa i Ilirike Audate docnije se
udala za kralja Amintu.
56
 Planina Balkan.
57
Sirmo  — tribalski kralj. Osnovao grad Sirmium (Sremska
Mitrovica).
58
 Dunav.
59
 Agirjani  — pleme Peonjana, pokorio ih Filip i služili su u
makedonskoj vojsci.
60
Ila — četa.
61
Beotarh — upravitelj državnih i ratnih poslova.
62
Fibula — kopča.
63
 334. godine pre n. e.
64
Strimon — reka Struma.
65
 Reka Marica.
66
  Tuda je prošao Kserks u svom pohodu na Heladu oko 480. g.
samo u obrnutom pravcu.
67
Helespont — Dardaneli.
68
 Kod Abida Dardaneli su najuži, oko 140 m.
69
Rapsodi — narodni peva či, kao naši guslari.
70
  Aristobal, učesnik u bici i pisac, tvrdi da je poginulo 20.000
pešaka i 2.500 konjanika, Persijanaca i najamnika.
71
  Po starom verovanju pokojnika mora pokriti zemlja, jer u
protivnom neće njegovu dušu da preveze Haron preko reke Stiksa u
donjem svetu.

230
 

72
 Tu je postala priča o kralju Midi.
73
Oligarhija  — vladavina plemi ća, odabranih me đu najboljima;
tiranija, diktatura manjine.
74
  Prvi hram Artemide u Efesu izgoreo je na dan ro đenja
Aleksandrova. 21 jula 356. godine pre n. e.
75
  Sokratovi učenici Simija i Kebet, zatim Kratet, Diogenov u čenik i
Filonid, Zenonov u čenik; svi su bili iz Tebe.
76
Beotija — gr čka država. Glavni grad Teba.
77
Blizanci — zvezdano jato; Kastor i Poluks. Herakle i Apolon.
78
Genije  — duh, čuvar čovekov; božansko biće slično larima i
penatima.
79
Semiramida  — žena azijskog kralja Samsijada, vladala je
Vavilonom kao kraljica i postavila zakon da žene mogu biti vladari; umrla
 je 872 godine pre n. e.
80
  Neki stari pisci tvrde da je kod Soha bilo ukupno 600.000
persijskih ratnika.
81
 Oko sto dvadeset miliona dinara.
82
 Odred od 512 konjanika.
83
 U Keleni je postala pri ča o Marsiji i Apolonu.
84
 Aristandar, prorok kralja Filipa i Aleksandra, pripadao je čuvenoj
porodici gatara iz Telmesa.
85
 Po starom verovanju smatralo da je nekom došao sudnji čas kad
zvezda (meteor) proleti.
86
 U Aleksandrovoj vojsci bilo je šest Ptolomeja.
87
  Stari pisci ne navode koliki su bili Aleksandrovi gubici, ali
srazmerno svakako mali.

231
 

88
 Artakserks III (359 — 338).
89
 Ars — persijski car (338 — 336).
90
Melhart  — kartaginski Herakle, božanstvo koje je kod Feni čana
obožavano nekoliko vekova pre nego u Heladi.
91
 Oko 60,000.000 dinara.
92
 Oko 230 kilometara.
93
 Egipatska božanstva.
94
  U bici kod Granika Klit je ubio satrapa Spitridata i spasao
Aleksandra od smrti.
95
 Harpal je bio mali rastom, gotovo kržljav, pa nije ni u čestvovao u
bitkama.
96
Navukodonosor Veliki   — obnovio Vavilonsko carstvo — VII i VI
vek pre n. e.
97
 331. godine pre n. e.
98
 Između 20. i 21. septembra 331. godine pre n. e.
99
  U blizini Isa Darijevi ratnici našli su makedonske ranjenike i
strahovito ih izmrcvarili: pekli su im rane, vadili o či i odsecali ruke.
100
 Kod Granika su se borili na obali reke i na brežuljcima, kod Isa u
klancu i na reci Pinaru.
101
  Aleksandar je imao tada 40.000 pešaka i 7.000 konjanika, a
Darije oko 1.200.000 ratnika.
102
 Pritoka reke Tigra.
103
Baal — vavilonski bog sunca.
104
 Oko 250.000.000 dinara.
105
Raga  (danas Raka)—  čuveni grad u starom veku; u srednjem,
232
 

prestonica kalifa. U XIII veku razorili ga Mongoli, Džingis-kanovi.

106
 Ovde Aleksandar misli na Aristotela koga u poslednje vreme nije
podnosio.
107
Blizanci — Kastor i Poluks. Zevsovi sinovi.
108
Mojre  — kćeri Noći. One određuju sudbinu ljudima. Ima ih tri:
Klota, Laheza i Atropa. Kod Rimljana Parke, kod nas su đaje.
109
 Astreja (Dike) — k ći Zevsa i Temide, boginje pravde. Napustila
ljude kad su se iskvarili u bakarno doba i otišla na nebo, gde blista u
sazvežđu Device kao najsjajnija zvezda.
110
Temida — boginja pravde.
111
  Kalisten je napisao dva istorijska dela: „ Istoriju Helade” i „Dela
 Aleksandrova". Ciceron ga je mnogo cenio.
112
  Grupa mladića, paževa, pod vo đstvom Hermolaja, sklopila je
zaveru protiv Aleksandra; zavera je otkrivena i preko dvadeset mladi ća
 je ubijeno.
113
 Arijana — Irak.
114
Marakanda — Samarkand.
115
 Indijski Kavkaz.
116
  U to vreme bilo je tri vrste Skita: evropski — nastanjeni na
ogromnom prostranstvu na levoj obali Dunava, azijski — južno od
Kaspijskog jezera i nomadski Skiti — na granici prema Indiji.
117
Gimnos — nag, go; goli mudraci.
118
 Paurara.
119
 Prema zabeleškama Ptolomeja i Aristobula Por je bio visok 2,33
m.
120
 Po Plutarhu.

233
 

121
 Oko pet kilometara.
122
 Indijski okean.
123
Hirkansko more  — Kaspijako jezero. U to vreme svi nau čnici,
osim Aristotela, tvrdili su da je Kaspijsko jezero u vezi s Indijskim
okeanom.
124
 Obojica su pisali memoare o Aleksandrovoj vojni. Ti memoari bili
su važan izvor za kasnije pisce.
125
 Po Ptolomeju koplje je prodrlo u plu ća.
126
Mare Erythraeum — pripada Indijskom okeanu.
127
Monsuni — duvaju leti od Crnoga mora i Helesponta.
128
 Avgusta meseca 325. godine pre n. e.
129
 Herba valeriana (radix valeriana).
130
 Grad u Siriji, na reci Eufratu, blizini Antiohije.
131
 Gibraltarski moreuz.
132
 Nijednom nije okrenuo neprijatelju le đa; nije bežao.
133
  Prosečno je svaki dobio novca u vrednosti od oko 50,000.000
dinara.
134
Lisip  — vajar Aleksandrovog doba. Pri ča se da je Aleksandar 
 jedino njemu dozvolio da radi njegove kipove. Izradio je oko 1.500
kipova, većinom u bronzi.
135
 Kada je Hektor ubio Patrokla, Ahilej je od žalosti za izgubljenim
prijateljem odsekao sebi kosu (Homer —  Ilijada).
136
 323. godine pre n. e.
137
  Ovaj slučaj zabeležili su gotovo svi Aleksandrovi biografi:
Ptolomej, Aristobul, Onesikrit, Nearh, kao i Plutarh i Arijan.

234
 

138
Serapis — egipatsko božanstvo.
139
 Umro je 11. maja 323. godine pre n. e.
140
  Ptolemej, sin Lagov, često je pominjan u ovoj knjizi. On je
napisao knjigu o Aleksandrovu životu. Delo je izgubljeno, ali je izvrsno
poslužilo kao izvor poznjim piscima.
141
 279. godine pre n. e.
142
 Zevsov hram; vajarski radovi. „Umirući Gal” i grupa „Gal koji ubija
svoju ženu i sebe" itd.
143
Epitaf  — nadgrobni natpis.
144
  O Aleksandru su pisali: Eratosten. Nearh, Asklepijad, Haret.
Filarh. Diodor i dr.
145
 Plutarh.

235