Brajan

Oldis

Treća knjiga Helikonija trilogije

Preveli: Mirjana Živković i Branislav Brkić
 Pre svega, pošto elemente od kojih je ovaj svet očigledno sastavljen -
čvrstu zemlju i vlagu, laki dah vazduha i vrelu vatru - čine tela koja se mogu i
rađati i umirati, moramo verovati da isto važi i za Zemlju kao celinu, te za sva
bića na njoj… I sve što Zemlja daje da druge nahrani, vraća joj se. Vidimo da
je Univerzalna Majka ujedno izajednička grobnica. Zemlja se, dakle,
iscrpljuje i obnavlja novim doprinosima.
Lukrecije: De Rarum Natura 55. godina p.n.e.
 PRELUDIJUM

Luterin se oporavio. Čudnovata bolest se povukla i konačno mu je bilo

dopušteno da izađe. Ležaj kraj prozora, nepokretnost, sedi nadzornik koji ga
je svakodnevno obilazio - sa time je sada bilo svršeno. Bio je živ i punio
pluća svežim vazduhom.
Vetar koji je duvao sa Šivenink planine bio je hladan i dovoljno oštar da
oljušti koru sa severne strane stabala.
Svež vetar ga je sokolio. Činio je da mu krv navire u obraze i da mu se
udovi kreću u skladu sa pokretima životinje koja ga je nosila preko očevog
imanja. Uzviknuvši, naterao je hoksnija u galop. Udaljavao se od visoke
zgrade sa zvonikom u kojoj je tako dugo bio zatočenik, jašući stazom koja je
sekla livade koje su još uvek zvali Vinograd. Kretanje, vazduh, šum sopstvene
krvi u arterijama, sve ga je to sada opijalo.
Oko njega se prostirao očev posed, oblast koja je dominirala okolinom,
mali svet koji se sastojao od tresetišta, planine, doline, ponornice, oblaka,
snega, šume, vodopada - ali odvratio je misli od vodopada. Bezbrojna divljač
je tuda lutala, množila se iako ju je njegov otac izlovljavao. Divlji fagori.
Ptice čije su seobe zamračivale nebo.
Uskoro će opet u lov, prateći stope svoga oca. Život je nekako bio zadržan -
sada se obnavljao. Trebalo je živnuti i odagnati tamu koja se još uvek
zadržavala u nekom kutku njegovog uma.
Projurio je kraj polugolih robova koji su uvežbavali jelkove oko Vinograda,
vodeći ih za povoce. Kopita su rasturala gomilice zemlje koju su krtice bile
izbacile.
Luterin Šokerandit je sa simpatijom pomislio na krtice. One nisu morale da
vode računa o ćudljivosti klime kojom su upravljala dva sunca. Krtice su
mogle da se pare i da se love tokom cele godine. Posle smrti, njihova tela su
služila za ishranu drugim krticama. Za krtice je život predstavljao beskrajan
tunel duž koga su krstarili mužjaci u potrazi za hranom i ženkama. Potpuno ih
je zaboravio dok je ležao u krevetu. Živele krtice! - uzviknuo je, podižući se u
uzengijama. Višak sala na njegovom telu kretao se nezavisno od njega ispod
arang jakne koju je nosio.
Ošinuo je hoksnija. Bila mu je potrebna vežba da se vrati u staru formu.
Višak sala je već počinjao da se topi na tom prvom jahanju posle cele male
godine. Protrađio je svoj dvanaesti rođendan ležeći na leđima. Više od četiri
stotine dana proveo je tako, veći deo vremena nesposoban da se pomeri ili da
progovori. Bio je takoreći sahranjen u krevetu, u svojoj sobi u palati svojih
roditelja, u velikoj i sumornoj Kući Čuvara. Sada je to bilo gotovo.
Snaga mu se vraćala u mišiće, dolazeći iz životinje pod njim, iz vazduha, iz
drveća koje je promicalo, iz dubine njegovog bića. Neka rušilačka sila čiju
prirodu nije shvatao zbrisala ga je sa ovog sveta; sada se vratio, sa odlučnom
namerom da nadoknadi propušteno.
Robovi su otvorili oba krila velike kapije za njega pre nego što joj se
sasvim približio. Projurio je bez usporavanja, ne posvećujući joj čak ni
letimičan pogled.
Vetar je cvileo u njegovim odviknutim ušima kao pas. Zaboravio je poznati
zvuk zvona kuće koju je napuštao. Praporci na uzdama su zveckali sa svakim
udarcem kopita dok je napredovao.
I Bataliks i Frejr su bili nisko na južnom horizontu. Veliko i malo sunce su
bljeskali kroz granje kao dva gonga. Luterin im je okrenuo leđa kada je izbio
na seoski put. Svake godine, Frejr je tonuo sve niže na nebu Sibornala. To
spuštanje je podsticalo bes u ljudskom duhu. Svet je počinjao da se menja.
Znoj koji mu je rosio grudi hladio se istog trenutka. Opet je bio potpun,
rešen da vreme provede u seksu i lovu, kao krtica. Hoksni ga je mogao odneti
na prag beskrajnih šuma duboko u planinu. Uskoro, smerao je, izgubiće se u
njihovom zagrljaju, pustiće na volju svojoj agresivnosti i biće kao životinja
među životinjama. Ali, pre toga će se izgubiti u zagrljaju Insil Esikananzi.
Luterin se zasmejao. - Da, ima nešto divlje u tebi, momče - bio mu je rekao
otac posle nekog nestašluka, zureći u njega onim svojim strogim pogledom,
stavljajući mu ruku na rame kao da želi da izmeri količinu divljine po jedinici
mase.
I Luterin je spustio pogled, nemoćan da se suoči sa očevim. Kako ga je otac
mogao voleti kao on njega, kada je bio tako mutav u prisustvu velikog
čoveka? (gro.zeraWorC ,notus) Daleki sivi krovovi manastira ukazali su se
kroz golo granje. Kapije imanja Esikananzijevih bile su blizu. Pustio je da
smeđi hoksni uspori u lagani kas, osećajući da se životinja zamorila. Hoksniji
su se već pripremali za zimski san. Uskoro ih vise neće biti moguće jahati, i
za tu svrhu su već pripremali manje pitome, ali snažnije jelkove. Kada sluga
otvori vrata, hoksni sasvim uspori, a zvono Esikenanzijevih se oglasi
poznatim zvukom, nasumičnim ritmom vetra koji je pokretao bat.
Molio se Bogu Azojaksu da mu otac nije znao ništa o onome što je radio sa
ženkama Ondoda, o poroku kome se odao uoči svog pada u komu. Ondode su
mu pružale ono što mu je Insil do sada uskraćivala.
 Sada je morao da odoli tim neljudskim ženkama. Bio je čovek, muškarac.
Na ivici šume nalazile su se sklepane kolibe, i tu su on i njegovi drugovi -
uključujući i Umata Esikakanzija odlazili da se sretnu sa tim osmoprstim
kučkama. Kučke, veštice iz šume, iz samog srca šume… A pričalo se da su
ponekad zadovoljavale i mužjake fagora. Pa, to se više neće ponoviti. Bila je
to prošlost, kao smrt njegovog brata. I, baš kao i tu smrt, bilo je najbolje
zaboraviti.
Kuća Esikananzijevih nije bila baš mnogo lepa. Surovost beše osnovna
odlika njene arhitekture; bila je sagrađena tako da izdrži divlje nasrtaje
severne klime. Red slepih lukova činio je osnovu, a uski prozori sa teškim
kapcima počinjali su tek od drugog sprata. Cela struktura podsećala je na
zarubljenu piramidu. Zvono u zvoniku imalo je bezbojan zvuk, kao da je bilo
smešteno u neprobojnom srcu zgrade.
Luterin je sjahao, popeo se uz stepenice i povukao konopac zvona.
Bio je mladić širokih ramena, stasit na Sibornalski način, sa licem koje je,
izgleda, bilo prirodno sazdano za veselje: ali su tog trenutka, dok je čekao da
se Insil pojavi, njegove obrve bile skupljene, a usne stisnute. Ovaj ga je izraz
činio sličnim ocu, samo su mu oči bile jasno sive, za razliku od očevih,
tamnih i veoma duboko usađenih.
Svetlosmeđi uvojci koji su se buntovnički kovrdžali oko glave i vrata
veoma su odudarali od uredne crne kose devojke kojoj je došao u posetu.
Insil Esikenanzi je imala držanje osobe koja je rođena u moćnoj porodici.
Umela je da bude oštra i hladna. Izazivala je. Lagala je. Pravila se
bespomoćna; ili, ako joj je to više odgovaralo, ponašala se zapovednički. Njen
osmeh je bio hladan, i predstavljao je više znak uljudnosti nego izraz duha.
Ljubičaste oči isticale su se na licu koje je najčešće bilo bezizražajno.
Nosila je vrč vode kroz predvorje, držeći ga obema rukama. Prilazeći
Luterinu malčice je podigla bradu, iskazujući nemi pozdrav. Izgledala mu je
poželjna, a njena kapricioznost nije smanjivala tu želju.
Sa ovom će se devojkom oženiti, prema sporazumu koji je utvrđen između
njihovih očeva prilikom njenog rođenja. Bio je to način da se učvrste veze
između dve porodice.
Sada, u njenom prisustvu, Luterin je bio još jednom uhvaćen u tu staru
zaveru, u mrežu žalbi i zamerki koju je neprestano plela oko sebe. Vidim,
Luterine, da si opet na nogama. Baš lepo. I, baš kao što pažljivom mladoženji
priliči, namirisao si se znojem hoksnija pre nego što si došao da mi ukažeš
poštovanje. Zaista si porastao u snu - bar u predelu stomaka.
 Izbegla je zagrljaj pomoću vrča. Obavio je ruku oko njenog uskog struka
dok ga je vodila uz ogromno stepenište čijoj su sumornosti doprinosili portreti
mrtvih Esikakanzija koji su gledali praznim pogledima, umanjeni rukom
slikara i vremena. Ne provociraj, Sil. Brzo ću opet biti mršav. Baš je lepo biti
zdrav.
Njeno lično zvono lako je zveckalo sa svakim stepenikom. Moja majka je
tako bolešljiva. Uvek je bolesna. Moja mršavost je od bolesti, ne od zdravlja.
Imaš sreće što si došao baš u vreme kada su moji dosadni roditeliji i moja isto
tako dosadna braća, računajući i tvog prijatelja Umata, svi na nekoj dosadnoj
proslavi. To znači da bi mogao da iskoristiš priliku, zar ne? Naravno, ti
sumnjaš da sam bila sa stajskim momcima dok si bio u zimskom snu.
Podavala sam se u senu sinovima robova.
Povela ga je kroz hodnik, gde su daske škripale ispod otrcanih Madi tepiha.
Bila je blizu, fantazmagorična pod svetlom koje se probijalo kroz zastrte
prozore. Zašto kažnjavaš moje srce, Insil, kada ono pripada tebi? Ne treba mi
tvoje srce nego tvoja duša - nasmejala se - Gde ti je hrabrost? Što me ne
udariš? Moj otac to često čini. Zar nije kazna suština svega?
Vatreno progovori - Kazna? Slušaj, uskoro ćemo se venčati. Usrečiću te.
Bićemo narazdvojni, istražićemo šumu… Dobro znaš da me sobe zanimaju
više od šuma - zastala je na vratima, uperivši prema njemu svoje male grudi
prekrivene svilom, smešeći se izazovno. Ljudi su bolji napolju, Sil. Ne smej
se tako. Zašto me praviš budalom? Ja o patnji znam isto koliko i ti. Celu malu
godinu sam proveo u krevetu - zar to nije najgora kazna koja se može
zamisliti?
Dotakla mu je obraz prstom, pa ga spustila na usne. - Zahvaljujući toj
pametnoj paralizi izbegao si mnogo goru kaznu - da živiš u ovom
represivnom društvu, sa strogim roditeljima, da se olakšavaš među onim
životinjama, na primer…
Nasmešila se kad je pocrveneo i nastavila umilnim glasom: Zar ne uviđaš
koliko se mučiš? Često si me optuživao da te ne volim, i to je možda tačno,
ali zar ne pazim na tebe bolje nego ti sam? Šta to hoćeš da kažeš, Insil? -
njene reči su ga veoma uznemirile. Je li tvoj otac u lovu ili je kod kuće? Kod
kuće je. Koliko se sećam, bio se vratio iz lova svega dva dana pre nego što se
tvoj brat ubio. Zašto li je Favin izvršio samoubistvo? Mislim da je saznao
nešto što ti odbijaš da prihvatiš.
Ne skidajući svoje tamne oči sa njegovih otvorila je vrata iza sebe,
puštajući da ih obasja sunce. Stajali su na pragu kao dva zaverenilca, ipak
suprotstavljeni jedno drugom. Zgrabi je za ramena, shvatajući u grču da mu je
potrebnija nego ikad i da je još uvek puna zagonetki. Šta je to Favin znao? Šta
bi trebalo da znam? - uporno ispitivanje je samo potrđivalo njegovu
potčinjenost toj devojci. Šta god bilo, to te je i poslalo u paralizu, a ne sama
Favinova smrt kao što se svi pretvaraju. - Imala je svega dvanaest malih
godina, bila je gotovo dete: ipak, napetost u njenom glasu i pokretima činila
ju je mnogo starijom. Nabrala je čelo videvši zbunjenost na njegovom licu.
Ušao je u sobu za njom, tako željan da sazna još, ali jezik mu se bio spleo -
Otkud znaš te stvari, Insil? Da li ih izmišljaš da bi izgledala tajanstveni ja?
Večito u tim sobama…
Stavila je bokal na sto, kraj buketa cveća koje je ranije bila ubrala. Cveće je
ležalo na uglačanoj površini, ogledajući se kao u mutnom ogledalu. Pokušaću
da ne odrastem kao svi ljudi ovde… - reče kao za sebe.
Odšetala je do prozora. Teške smeđe zavese su ga prekrivale od tavanice do
poda. Iako mu je bila okrenuta leđima, osetio je da ne gleda napolje. Svetlo
dva sunca, dolazeći iz dva suprotna pravca, oblivalo ju je kao tečnost, pa je
senka na parketu izgledala stvarnija od nje same. Insil je opet pokazivala
svoju pravu prirodu.
Nikada ranije nije bio u toj sobi, tipičnoj sobi Esikenanzijevih, zakrčenoj
teškim nameštajem. Osećao se prodoran miris, malčice neprijatan. Verovatno
je jedina svrha te sobe bila da bude skladište nameštaja, za dan kada dode
Velika Zima i nameštaj više ne bude mogao da se pravi. Bio je tu zeleni kauč
sa izrezbarenim postoljem i regal koji je dominirao prostorijom. Sav nameštaj
je bio uvezen; video je to po stilu.
Zatvorio je vrata i zastao na trenutak, razmišljajući o njoj. Ne obraćajući
pažnju na njega počela je da raspoređuje cveće u vazu, uredno ravnajući
stabljike dugim prstima. Majka je, jadnica, tako bolešljiva - uzdahnuo je -
svaki dan provodi u pavku, razgovarajući sa umrlim roditeljima.
Insil ga oštro pogleda - A ti, dok si ležao, pretpostavljam da si takođe
navikao na pavk? Ne. Grešiš. Otac mi je zabranio… A i ne samo to…
Insil stavi prste na slepoočnice - Samo prostaci padaju u pavk. To je tako
sujevemo. Biti u transu i padati kroz to podzemlje, gde tela trunu a leševi
ispuštaju poslednje iskre života… uf, to je odvratno. Sigurno to ne radiš?
Nikada. Mislim da se moja majka od toga razbolela. E, da znaš, ja to radim
svaki dan. Ljubim leš svoje babe i jedem crve… - prsnu u smeh. - Ne gledaj
me tako, šalim se.
Mrzim i da mislim na te stvari pod zemljom i drago mi je što se ni ti ne
motaš oko njih.
Spustila je pogled na cveće. Ovo cveće predskazuje kraj sveta, znaš? Sada
raste samo belo cveće koje se slaže sa snegom. Priče kažu da je u Karnabaru
nekada bilo šarenog cveća.
Rezignirano odmače vazu od sebe. Duboko u grlima belih cvetova ostalo je
malo žute boje koja je kod plodnika postajala jarkocrvena, kao simbol
nestajućeg sunca.
Prišao joj je preko parketa - Dođi, sedi sa mnom na kauč i pričaj mi nešto
veselije. Mora da misliš na klimu - tako se brzo kvari da će naša deca, ako ih
budemo imali, provesti život u mraku, uvijena u životinjske kože. Verovatno
će se i ponašati kao životinje… Nema šta, vesela tema. Ama, što ti pričaš
gluposti! nasmeja se, skoči i zgrabi je. Pustila ga je da je svali na kauč.
Naravno da ne smeš da vodiš ljubav sa mnom. Smeš, naravno, da me diraš, ali
ništa više od toga. Ne verujem da će mi se seks ikada sviđati, ali u svakom
slučaju, ako bih te i pustila, prestao bi da se zanimaš za mene pošto bi
zadovoljio požudu. Laž, to je laž! Bolje je da bude istina, ako misliš da
imamo ikakav bračni život. Neću da se udam za zasićenog čoveka. Nikad te
se neću nasititi - ruka mu skliznu pod njenu odeću. Upomoć, invazija - Insil
uzdahnu, ali ga poljubi i stavi vrh svog jezika u njegova usta.
U tom trenutku, vrata regala se širom otvoriše. Odatle iskoči mladić čija je
tamna boja kose podsećala na Insilinu, ali je bio isto toliko mahnit koliko je
njegova sestra bila pasivna. Bio je to Umat. Vičući iz sveg glasa izvukao je
mač. Sestro, sestro! Evo pomoći! Stiže tvoj hrabri brat da spase tebe i tvoju
čast. Ko je ta zver? Zar mu godinu dana u krevetu nije bilo dosta? Zar mora
odmah da traži najbliži kauč? Napasni razvratniče! Pacove potuljeni! -
uzviknu Luterin. Besno pojuri na Umata, drveni mač pade na pod i njih
dvojica počeše da se rvu. Posle dugog ležanja Luterin je izgubio deo svoje
snage. Umat je uspeo da ga baci na pod. Dok se dizao, primeti da je Insil
nestala.
Otrči do vrata. Izgubila se u tamnim hodnicima kuće. Cveće je ležalo
rasuto kraj krčaga oborenog u borbi.
Tek dok se neutešan vraćao kuci, bilo mu je palo na pamet da je Insil
verovatno izrežirala iznenadni upad svog brata. Umesto da produži prema
svom domu, okrenu hoksnija prema selu i ode da pije u krčmi.
Bataliks je skoro zašao kada se zaputio prema žalobnom zvuku zvona
Šokeranditovih. Padao je sneg. Na sivom svetu nije bilo žive duše. U krčmi se
razgovor uglavnom vodio oko novih mera koje je uveo Oligarh, na primer o
policijskom času. Uredbe su bile uvedene da ojačaju Sibornal i pripreme ga za
teška vremena koja su dolazila.
Razgovori su uglavnom bili plitki, i Luterin ih je prezirao. Njegov otac
nikada ne bi tako govorio - bar ne u prisustvu svoga sina.
 Gasne lampe su gorele u predvorju njegovog doma. Dok je Luterin skidao
svoje lično zvono rob dođe, nakloni se, i objavi da očev lični sekretar želi da
ga vidi. Gde je moj otac? - želeo je da zna. Čuvar Šokerandit je izašao,
gospodine.
Luterin se u besnom trku pope uz stepenice i sa treskom otvori vrata
sekretarove sobe. Sekretar je bio stalni član njihovog domaćinstva. Zbog svog
kljunolikog nosa, sitnih okruglih očiju, niskog čela i čuperka koji je padao
preko njega, ličio je na svraku. Ta uska, drvetom obložena soba sa ormanima
ispunjenim tajnim dokumentima bila je, u stvari, svračije gnezdo. Mnoge
važne odluke o Luterinovom životu, i ne samo o njegovom, bile su donete u
njoj. Vaš otac je otišao u lov, Gospodaru Luterin - reče ta lukava ptica
promuklim glasom. Pošto nije mogao da vas nađe, bio je prinuđen da ode bez
pozdrava. Zašto me nije poveo sa sobom? Zna da volim da lovim. Možda bih
mogao da ga stignem. U kom pravcu je otišao? Ostavio je ovo pisamce za
vas. Možda biste ga izvoleli pročitati pre nego što odjurite.
Sekretar mu je pružio veliki koverat Luterin mu ga je iščupao iz kandže i
pocepao. Pročitao je pismo ispisano očevim krupnim i pažljivim rukopisom:

Sine Luterine,
Postoji mogućnost da me jednoga dana naslediš na položaju Čuvara
Točka. To imenovanje, kao što znaš, povlači za sobom i crkvene i svetovne
dužnostu.
Još dok si bio novorođenče, bio si odnesen u Rivenjik gde te je blagoslovio
Prvosveštenik Crkve Strahovitog Mira. Verujem da je to ojačalo božansku
stranu tvog bića. Bio si poslušan sin, i ja sam zadovoljan.
Sada je neophodno ojačati i tvoju svetovnu stranu. Tvoj pokojni brat je, u
skladu sa porodičnim običajem, bio posvećen vojnim dužnostima. Bilo bi
ispravno da ti sada podeš u vojsku, naročito zbog događaja u velikom svetu (o
kojima ti za sada ništa ne znaš) koji bi u budućnosti mogli da izmene sudbinu
Sibornala.
U skladu sa tim, ostavio sam svom sekretaru izvesnu sumu novca. On će ti
taj novac predati. Otići ćeš u Askitoš, glavni grad našeg ponosnog kontinenta,
i tamo se prijaviti u vojsku, u kojoj ćes dobiti čin poručnika. Javi se
Arhisvešteniku-Generalu Asperamanki, koji će biti upoznat sa situacijom.
Naredio sam da se, u čast tvoju i tvog odlaska, priredi igra pod maskama.
 Pođi što pre, i osvetlaj porodično ime.
Tvoj otac

Luterin je crveneo dok je čitao očeve oskudne reči pohvale. Zar je njegov
otac toliko zadovoljan njime, uprkos svim promašajima, da u njegovu slavu
upriliči maskaradu!
Sjaj zadovoljstva je izbledeo kada je shvatio da otac neče lično
prisustvovati proslavi. Ne mari. Postade vojnik i učiniće sve što se traži od
njega. Otac ce se ponositi njime.
Možda će slava raskraviti čak i Insil…
Maskarada je bila održana u velikoj dvorani palate Šokerandit, noć uoči
Luterinovog odlaska na jug.
Dostojanstvene figure u raskošnim kostimima su se kretale po utvrđenim
pravilima. Svirala je svečana muzika. Ponovo je izvedena stara predstava o
nevinosti i zlobi, o pohlepi i važnosti vere u životu. Svi su delovali u skladu
sa zakonima koji su ih nadilazili. Muzičari, nagnuti preko svojih
instrumenata, naglašavali su matematiku odnosa pojedinaca.
Harmonije su izražavale kadencu o čvrstoj odanosti, prizivajući shemu
sudbine koja je nadilazila kategorije optimizma i pesimizma. Lajtmotivi žene
koja je prinuđena da se poda vladaru koga mrzi i muškarca koji je nesposoban
da savlada svoje niske strasti, budili su u muzikalnijem delu publike osecanje
predodređenosti, saznanje da su čak i najindividualnije ličnosti nerazdvojne
funkcije svoje okoline, kao što pojedinačne note čine deo opšte harmonije.
Stilizovana gluma izvođača podupirala je ovo tumačenje.
Nekim delovima publika je uljudno aplaudirala. Drugi su je ostavili
ravnodušnom. Glumci su bili dobro uvežbani, ali se nisu uzdizali iznad
principa koje su tumačili.
Predstavnici vlasti, crkve, uglednih porodica i alegorične figure fagora i
monstruma, kao i maske Ljubavi, Mržnje, Zla, Strasti, Straha i Čistote
odigrali su svoje uloge i otižli.
Pozornica se ispraznila. Svetla su se pogasila. Muzika je utihnula.
Ali, drama Luterina Šokerandita je tek počinjala.
 POSLEDNJA BITKA

U prirodi je trave da raste uprkos vetru. Ona se povija niz vetar. Njeno
korenje se širi pod zemljom i vezuje je, ne ostavljajući mesta drugom bilju da
se ukoreni. Trava je oduvek bila tu. Vetar je bio nov - kao i mraz koga je
nosio.
Velike vazdušne mase sa severa brzo su menjale nebo, tvoreći crno-sivi
mozaik od oblaka. Preko dalekih visoravni oblaci su sipali kišu i sneg. Ovde,
iznad širokih stepa Čalka, nosili su samo neutralnu tminu. Monotonija predela
je pojačavala tu neutralnost.
Široka polja su se otvarala jedno u drugo čineći seriju bez konačnog oblika.
Samo se trava pokretala. Neugledno žuto cveće raslo je u busenju, talasajući
se na vetru kao krzno životinje koja leži. Jedini orijentiri bili su usamljeni
kameni stubovi koji su služili kao međaši. Njihova južna strana ponekad je
bila prekrivena žutim i sivim lišajevima.
Samo je oštro oko moglo u travi primetiti razbacane sitne tragove koje su
za sobom ostavljale male životinje, bića noći ili sumrak dana kada je samo
jedno od dva sunca bilo iznad horizonta. Usamljeni sokoli su patrolirali
nebom ne pomičući krila, čime je bio objašnjen nedostatak dnevne aktivnosti.
Najširi trag kroz travnato more urezivala je reka, ploveći na jug prema
dalekom moru. Duboka i lenja, nosila je polusmrznutu vodu. Reka je primila
boju od olovnog neba.
Sa severa ove negostoljubive zemlje nailazilo je stado aranga. Ti dugonogi
predstavnici familije koza pratili su ćudljive zavoje reke. Psi izvijenih rogova
držali su ih na okupu. Njima je, Pak, upravljala grupa od šest ljudi na
hoksnijima. Šestorica su sedela ili stajala u sedlima, prekraćujući dosadno
putovanje. Svi su bili uvijeni u životinjske kože uvezane trakama.
Ljudi su se često osvrtali, kao da su bili uplašeni od potere. Kretali su se
stalnim tempom sporazumevajuci se sa azokinima kratkim uzvicima i
zvižducima. Ti ohrabrujući signali odjekivali su po praznom prostoru okolo,
jasno se izdvajajući od blejanja aranga. Koliko god se ljudi često osvrtali, sivo
severno nebo ostajalo je prazno.
Ruševine nekog naselja ugnežđenog u laktu reke pojaviše se pred njima.
Kamene kolibe bez krova bile su razbacane uokolo. Od veće zgrade ostao je
samo kostur. Biljke iskrzanih listova rasle su u zavetrini, izvirujući iz praznih
prozora.
Pastiri su u širokom luku zaobišli naselje, plašeći se kuge. Nekoliko milja
nizvodno reka je činila lagani zaokret, tvoreći granicu koja je bila predmet
vekovnih svađa, starih možda kao i sam čovek na tim prostorima. Ovde je
počinjala zemlja svojevremeno zvana Haziz, najseverniji predeo
Severnokampanlatske nizije. Psi su usmeravali stado duž staze koja je pratila
reku. Aranzi su se kretali brzo, jedan iza drugoga.
Na vreme stigoše do širokog, čvrstog mosta. Dva luka su se izvijala preko
nemirne površme vode ustalasane vetrom. Praćeni prodornim zvižducima,
azokini su oblikovali stado u krug da bi sprečili životinje da pređu most. Neku
milju dalje, uz sevemu obalu reke, nalazilo se naselje izgrađeno u obliku
točka. Naselje se zvalo Isturijača.
Truba se oglasi iz naselja, obaveštavajući pastire da su primećeni.
Naoružani ljudi i crni sibornalski top čuvali su perimetar. Dobro došli! -
uzvikivali su stražari. - Šta ste videli na severu? Jeste li videli vojsku?
Pastiri su uveli životinje u torove koji su ih čekali spremni.
Kameni salaši građeni kao tvrđave redali su se duž granice. Farme na
kojima su rasle žitarice i napasala se stoka bile su u sredini. U središtu kruga
prsten upravnih baraka okruživao je visoku crkvu. Stalna vreva koja je
vladala u Isturijači povećala se dok su pastiri ulazili u jednu od središnih
zgrada, da se osveže posle dugog puta kroz stepu.
Sa južne strane mosta nizija je malo menjala oblik. Usamljeno drveće
izazivalo je pojačane padavine. Zemljište je bilo išarano komadićima bele
tvari koja je iz daljine ličila na sitno kamenje. Bližim ispitivanjem bi se
pokazalo da su to kosti. Malo komada je bilo duže od desetak santimetara.
Povremeno bi zub ili vilična kost otkrivala da je reč o ostacima ljudi i fagora.
Ta su se svedočanstva prošlih bitaka prostirala miljama po ravnici.
Preko nepokretne ravnice jahao je čovek na jelku, prilazeći mostu sa juga.
Malo iza njega bila su još dvojica. Svi su nosili uniforme i bili opremljeni za
rat.
Vođa, omanji čovek oštrih crta, zaustavio se mnogo pre mosta i sjahao.
Uveo je svoju životinju u plitku udubinu i svezao je za koren radžabarala pre
nego što se ispeo na uzvisinu, osmatrajući kroz dogled neprijateljsko naselje.
Druga dvojica mu se odmah pridružiše. I oni su sjahali i vezali jelkove za
koren mrtvog drveta. Kao stariji oficiri, stajali su nešto dalje od izviđača.
Isturijača - reče izviđač pokazujući prstom. Oficiri su međusobno razgovarali
ne obazirući se na njega. I oni su osmatrali Isturijaču kroz dogled,
dogovarajući se tihim glasovima. Jedan je napravio prostačku primedbu.
Oficir koji je bio artiljerijski stručnjak ostao je da osmatra. Njegov sadrug
je sa izviđačem odjahao da obavesti vojsku koja se približavala sa juga.
 Dok je jedan odmicao, povorke ljudi izranjale su iz ravnice - neki su jahali
a neki išli peške - ispresecana kolima, topovima i ratnim spravama. Kola su
vukli jelkovi ili manje izdržljivi hoksniji. Vojnici su se kretali u urednom
stroju, za razliku od komore, žena i pratilaca koji su nastupali u potpunom
neredu. Iznad trupa su se vijorile zastave Panovala, grada pod planinama, dok
su druge bile religijske prirode.
Iza svih je dolazio sanitet i još kola, od kojih su neka bila natovarena
poljskim kuhinjama i provijantom, dok su druga nosila seno za životinje
angažovane za ovu ekspediciju.
Iako su ove stotine i hiljade ljudi delovali kao točkići u ratnoj mašini, ipak
je svako doživljavao događaje za sebe, i svako je prolazio kroz avanturu u
skladu sa svojom ograničenom moći opažanja.
Jedan takav dogadaj desio se artiljerijskom oficiru koji je sa svojim jelkom
čekao kraj mrtvog drveta. Ležao je u tišini, gledajući ispred sebe, kada ga je
neobičan zvuk naterao da se okrene. Četvorica niskih ljudi, od kojih mu
nijedan nije dopirao do grudi, približavala se preko uzvisine. Očigledno nisu
primetili oficira dok su se pomaljali iz rupe u tlu koja je ležala pod korenjem
drveta.
Ta bića su, u opštim crtama, imala ljudski izgled. Imala su tanke noge, a
tela su im bila pokrivena bronzanim krznom koje im je raslo oko zglobova,
delimično prekrivajući osmoprste šake. Njuške su im podsećale na pse ili na
Druge. Nondadi! - uzviknu oficir. Odmah ih je prepoznao, iako ih je do tada
viđao samo u zarobljeništvu. Jelkovi se propeše u strahu. Dva vodeća
Nondada se baciše prema grlu oficira, on izvuče svoj dvocevni pištolj, zatim
zastade.
Još jedna glava iskrsla je između prastarog korenja, promigoljila se da
oslobodi ramena, a tada se uzdigla, šmrkcuči i otresajući zemlju sa debelog
krzna.
Fagor je zapovedao Nondadima. Njegova velika četvrtasta glava bila je
krunisana sa dva duga, unazad povijena roga. Dok je izlazio iz nondadske
rupe, uvukao je svoju tupu bikovsku njušku među ramena, a užagrene oči
fiksirale su zgrčenog oficira. Za trenutak, niko se nije pokretao. Fagor mrdnu
uhom. Zatim jurnu povijene glave na čoveka.
Artiljerijski oficir se skotrlja na zemlju, nanišani držeći pištolj obema
rukama i ispali obe cevi u stomak zveri. Nepravilna zlatna zvezda krvi raširi
se preko krzna, ali biće je i dalje navaljivalo. Ružna usta se razjapiše,
otkrivajući kopljaste žute zube i žute desni. Dok je oficir ustajao na noge
fagor ga udari punom snagom. Grube troprste šake sklopile su se oko
njegovog tela.
 Oficir je neprekidno udarao drškom revolvera po debeloj lobanji.
Stiska popusti. Bačvasto telo pade licem prema zemlji. Ogromnim naporom
biće uspe da povrati ravnotežu, zatetura se, a tada opet pade, ovaj put mrtvo,
Zemlja se zatrese.
Dahćući i gušeći se od teškog mlečnog mirisa Dvoseklog, oficir je uspeo da
se pridigne na kolena. Morao je da se rukom osloni na fagorova ramena. U
debelom krznu skakutale su vaške, koje su se sada našle u nevolji. Neke su se
uvukle u oficirev rukav.
Uspeo je da se uspravi. Tresao se. Kraj njega je drhtao njegov jelk, krvareći
iz poderotine na grlu. Od Nondada nije bilo ni traga; povukli su se u svoje
podzemne jazbine, u carstvo koje su zvali Osamdeset Tmina. Posle nekog
vremena, artiljerijski oficir je dovoljno zavladao sobom da se popne u sedlo.
Čuo je za savezništvo između fagora i Nondada, ali nije očekivao da se suoči
sa njim. Moglo je biti još zveri ispod njegovih nogu…
Odjahao je ka svojoj jedinici i dalje se gušeći.
Ekspedicija kojoj je pripadao oficir, krenula je iz Panovala, i već je neko
vreme bila na terenu. Bila je upućena da zbriše sibornalska naselja izgrađena
na teritoriji koju je Panoval smatrao svojom. Posle Runsmura je sledila serija
uspešnih napada. Kako je koje neprijateljsko naselje bivalo razoreno,
ekspedicija je zalazila dublje na sever. Ostalo je da se samo Isturijača uništi.
Sada je već pitanje vremena pre nego što se kratko leto završi.
Naselja, zbog svog mentaliteta, retko kada su priticala u pomoć jedna
drugima. Neka nasilja navodno je podržavala jedna sibornalska nacija, a neka
druga. I tako su ta naselja jedno po jedno padala pred svojim uništiteljima.
Raspršene panovalske jedinice nisu imale čega da se plaše sem ponekih
fagora, koji su se javljali u sve većim brojevima kako je temperatura na
ravnicama padala. Iskustvo artiljerijskog oficira nije bilo neobično.
Kada se oficir pridružio svojim saborcima, vodnjikavo sunce izronilo je iz
oblaka i krenulo da zalazi na zapadu posred dramatičnog preliva jarkih boja.
Kada ga je obzorje ugaslo, svet nije uronio u tamu. Drugo sunce, Frejr,
plamtilo je nisko na južnom obzorju. Kada su se oblaci oko njega razmakli,
ljudske senke su se od njegove svetlosti izdužile ka severu kao uprti prsti.
Tradicionalni neprijatelji lagano su se pripremali za bitku. Daleko iza
prilika koje su kulučile na ravnici, na jugozapadu se prostirao veliki grad
Panoval, iz kojeg je stremila volja za borbom. Panoval je bio skriven iza lanca
krečnjačkih planina zvanih Kvuzinti. Kvuzinti su bili kičma tropskog
kontinenta Kampanlata.
 Od mnogih kampanlatskih nacija, nekoliko je kroz dinastičke ili religiozne
veze odanost dugovalo Panovalu. Međutim, udruženost je uvek bila
privremena, a mir uvek krhak; nacije su ratovale jedna sa drugom. Otud ime
koje je spoljni neprijatelj dao Kampanlatu: Divlji kontinent.
Spoljni neprijatelj Kampanlata bio je severni kontinent Sibornal. Pod
pritiskom oštre klime, narodi Sibornala očuvali su čvrsto jedinstvo. Rivalstvo
među nacijama bilo je suzbijano. Tokom cele istorije, sibornalske teritorije su
se širile na jug, preko prevoja čalka, ka plodnijim poljima Divljeg Kontinenta.
Treći kontinent, Hespagorat, ležao je na jugu. Kontinenti su bili razdvojeni,
ili skoro razdvojeni, morima koja su zauzimala umerene klimatske zone. Ova
mora i kontinenti činili su planetu Helikoniju, ili Hrl-Ikhor Jhar, kako su je
nazivali fagori, predstavnici dvosekle, starije rase.
Dok su se vojske Kampanlata i Sibornala pripremale za poslednju bitku
kod Isturijače, Helikonija je putovala prema nadiru svoje godine.
Kao planeta binarnog sistema, Helikonija je pravila krug oko svoje matične
zvezde, Bataliksa, za 480 dana. Međutim, Bataliks je i sam kružio oko
zajedničke ose sa mnogo većim suncem, Frejrom, glavnom komponentom
sistema. Krećući se po izduženoj orbiti, Bataliks je sada odnosio Helikoniju
sve dalje od veće zvezde. U toku poslednja dva veka, jesen je sve više
odmicala, a sada se Helikonija nalazila na pragu još jedne Velike Zime. Tama,
hladnoća, tišina i smrt su vrebale u vekovima koji su dolazili.
Čak i najprimitivniji seljaci su bili svesni da se klima pogoršava. I da se
vreme nije menjalo, bilo je drugih znakova. Opet se širila kuga koju su
nazivali Gnojna Smrt. Fagori, koje su ljudi često nazivali dvosekli, osećali su
povratak razdoblja u kome su se najprijatnije osećali, kada su vremenski
uslovi bili najbliži onima koji su nekada vladali. Tokom proleća i leta ova
zlosrećna stvorenja su trpela nadmoć čoveka: sada, kako se kraj Velike
Godine bližio kraju, i čovečanstvo se osipalo, fagori su se spremali da ponovo
zavladaju - osim ako bi se čovečanstvo ujedinilo da ih zaustavi.
Na planeti je bilo moćnih sila koje su bile kadre da pokrenu ljude. Jedna
takva sila bila je u Panovalu a druga, još moćnija, u sibornalskom glavnom
gradu Askitošu. Međutim, sada su te sile bile međusobno suprotstavljene.
Zato su se sibornalski naseljenici pripremali za opsadu i nestrpljivo gledali
prema severu, očekujući pojačanje. Zato su topovi Panovala i njegovih
saveznika bili usmereni ka Isturijači.
Čelo i pozadina panovalskih trupa nisu bili baš u najboljem redu. Postariji
glavnokomandujući Maršal, nije bio u stanju da spreči jedinice koje su
preduzimale pljačkaške pohode na sibornalska naselja da se vrate u Panoval
sa svojim plenom. Sveže trupe su poslate da ih zamene. U međuvremenu,
artiljerija je sa zidina Isturijače počela da bombarduje panovalske gradove.
Bruum. Bruum. Eksplozije su odjekivale među randonanskim vojnicima,
ljudima sa juga Divljeg Kontinenta.
Mnogo je naroda bilo zastupljeno u panovalskoj invazionoj armiji. Bilo je
vatrenih megdandžija iz Kača, koji su marširali, spavali i borili se sa svojim
fagorima isečenih rogova; visokih, kamenolikih ljudi iz Brasterla, koji su u
svojim suknjama sišli sa Zapadnih Barijera; plemena iz Mondrijata, sa svojim
živopisnim i zastrašujućim zverima; jak bataljon iz Borldorana, iz Združenog
Kraljevstva Oldoranda i Borlijena, najjačeg panovalskog saveznika.
Nekolicina je svojim zdepastim izgledom odavala one koji su uspeli da
prežive Gnojnu Smrt.
Borldorijanci su prešli visoke i vetrovite prolaze Kvizintskih Planina da bi
se pridružili svojim saveznicima. Neki su se razboleli i vratili se kućama.
Ostali su, iscrpljeni, sada otkrili da je prilaz reci blokiran jedinicama koje su
pristigle ranije, te da ne mogu da napoje svoje životinje.
Svađa se razbuktavala, dok su granate iz Isturijače treskale okolo.
Komandant borldorijanskih bataljona došao je da se žali Velikom Maršalu.
Bio je to žilav čovek, mlad za svoj položaj, sa vojničkim brkovima i
povijenim leđima. Zvao se Bandal Ejit Lal.
Sa Bandalom Ejitom Lalom išla je njegova lepa mlada žena, Tores Lal.
Ona je bila lekarka i takođe je imala pritužbe za starog Velikog Maršala -
htela je da se žali na nizak nivo higijene. Diskretno je išla iza svog muža dok
joj se suknja vukla po zemlji.
Stigli su pred Maršalov šator. Ađutant je izišao sa izvinjavajućim izrazom
na licu.
Maršal je indisponiran, gospodine. On žali što ne može da vas primi i nada
se da će nekog drugog dana moći da sasluša vaše primedbe. Nekog drugog
dana?! - uzviknu Tores Lal. - Zar je to izraz koji vojnik sme da koristi u borbi!
- Recite Maršalu da, ako je tako, - reče Bandal Ejit Lal - naše trupe
najverovatnije neće doživeti neki drugi dan.
Nepristojno je čupnuo brkove pre nego što se okrenuo na peti. Vratio se sa
ženom do svojih redova, a tamo je otkrio da su Borldorijansci dospeli pod
vatru isturijačkih topova. Oboje su primetili lešinare kako se okupljaju iznad
ravnice.
Narodi Kampanlata nikada nisu umeli da budu efikasni kao Sibornalci. Nije
ih krasila ni disciplina. Bez obzira na to, ekspedicija je bila dobro
organizovana. Oficiri i vojska su odmah krenuli, svesni da se bore za pravu
stvar. Severnjačka armija morala je biti isterana sa južnog kontinenta.
Sada je njihov moral bio nešto niži. Neki su vodili ljubav sa svojim
ženama, svesni da im je to možda poslednji put. Drugi su se opijali. Ni oficiri
nisu više tako dobro shvatali pravednost cilja. Isturijača nije izgledala vredna
truda: u njoj je bilo samo nešto malo robova, krupnih žena i poljoprivrednih
zasada.
Ni viša komanda nije bila u mnogo boljem stanju. Veliki Maršal je primio
obaveštenje da se divlji fagori spuštaju niz Visoki Niktrihk ka ravnici; zbog
toga je dobio napad kašlja.
Opšti stav je bio da Isturijaču treba što pre razoriti, i sa što manje rizika.
Zatim se trebalo što brže vratiti kući, u bezbednost i toplinu.
Toliko o opštem stavu. Slabije sunce, Bataliks, uzdizalo se da obasja još
neprijatniju sliku.
Sibornalska armija je prilazila sa severa.
Bandal Ejit Lal je skočio na kola da pogleda kroz dogled. Neprijatelj se
nejasno video na svetlu novog dana.
Pozvao je kurira. Odmah trči do velikog Maršala. Probudi ga po svaku
cenu i javi da naša vojska mora da rasturi Isturijaču pre nego što im stigne
pojačanje. Trkom!
Naselje Isturijača ležalo je na južnom kraju velikog Isthmusa Čalk,
prevlake koja je spajala ekvatorijalni kontinent Kampanlat sa severnim
kontinentom, Sibornalom. Planinska kičma Čalka ležala je duž južne ivice.
Saobraćaj u oba pravca između dva kontinenta morao se obavljati kroz sušne
stepe, koje su se pružale od kišnih senki planina Korijantura na severu,
duboko u Sibornalu, pa sve do Isturijače.
Raznovrsna poljoprivredna proizvodnja, kakvu su koristili
Kampanlatijanci, nije uspevala u travnatoj ravnici, pa zbog toga njihovi
bogovi nisu mogli da steknu uporište. Sve što je dolazilo sa severa bilo je loše
za Divlji Kontinent.
Dok je svež jutarnji vetar rasterivao izmaglicu, mogle su se izbrojati
nailazeće čete. Kretale su se preko valovitih brda severno od naselja, uz reku,
putem kojim su prethodnog dana prošli goniči aranga. Ptice koje su krstarile
iznad panovalske vojske mogle su, neznatnim pomeranjem vrškova krila, da
se za nekoliko minuta nađu iznad pridošlica.
Bolesni panovalski Maršal je uz pomoć svojih ljudi izišao iz šatora i uperio
pogled prema severu. Hladan vetar mu je terao suze na oči; odsutno ih je
brisao posmatrajući neprijatelja. Promuklim šapatom je izdavao naređenja
svom smrknutom ađutantu.
Sibornalci su se mogli prepoznati po disciplinovanom nastupu koji nije
krasio vojske Divljeg Kontinenta. Konjica je kaskala ravnomernim tempom,
štiteći pešadiju. Životinje za vuču teglile su artiljerijska oruđa. Kola sa
municijom upinjala su se da ih prate. U pozadini su tandrkale komora i
poljska kuhinja. Sve više povorki ispunjavalo je ravnicu, zavijajući ka jugu,
kao da imitiraju lenju reku. Niko među zbunjenim snagama Kampanlata nije
sumnjao odakle povorka dolazi i kakve su joj namere.
Ađutant starog Maršala preneo je prvo naređenje. Trupe i pomoćno osoblje,
bez obzira na veru, morali su se pomoliti za pobedu Kampanlata u budućoj
bici. Tome je trebalo posvetiti četiri minuta.
Panoval je nekada bio ne samo veliki narod, već i moćna religijska sila.
K’Sarova reč se slušala na većem delu kontinenta, a susedne države su
ponekad padale u vazalstvo pod moćnim udarom panovalske ideologije.
Međutim, četiri stotine sedamdeset i osam godina pre sukoba kod Isturijače,
Veliki Bog Akhanaba je pao u sada već legendarnom dvoboju. Bog je
napustio svet u vidu plamenog stuba, odnoseći sa sobom oldoranskog kralja,
kao i poslednjeg K’Sara, Kilandara IX.
Religija se postepeno razbila na više mali sekti. Tekuće 1308. godine prema
sibornalskom kalendaru, Panoval je bio poznat kao Zemlja Hiljadu Kultova.
Kao posledica toga, život stanovništva postao je neudobniji i nesigurniji. Sve
nesuglasice su bile potisnute u ovom času opasnosti, i svaki se čovek molio za
sopstveni spas.
Podeljene su porcije žestokog pića. Oficiri su bodrili svoje ljude pred
borbu.
Duž cele ravnice, trube su pozivale vojnike da izađu na borbene položaje.
Naređenje je glasilo da se naselje Isturijača smesta napadne i zauzme, pre
nego što stignu pojačanja. Skoro istog časa, jedna streljačka brigada se gotovo
rutinski uputila preko mosta, ignorišući topovsku vatru iz naselja.
Čitave porodice su se zbijale među mobilisanim ljudstvom Kampanlata.
Strelce su pratile žene sa šerpama i žene sa rasplakanom decom. Kroz
zveckanje vojničke opreme čulo se lupanje posuđa, a kasnije se plač
novorođenih mešao sa kricima ranjenika. Trava i kosti kršili su se pod
čizmama.
Oni koji su se molili krenuli su u borbu zajedno sa onima koji su se rugali
molitvama. Trenutak je došao. Bili su napeti.
 Bili su spremni za borbu. Bojali su se smrti. Ipak, život im je slučajnošću
bio podaren i slučajnošću je mogao biti spasen. Slučajnošću i lukavstvom.
U međuvremenu armija sa severa žurila je na jug. Bila je to strogo
disciplinovana vojska, sa dobro plaćenim oficirima i uvežbanim trupama.
Trube su se oglašavale, doboš je diktirao ritam marša. Zastave raznih
Sibornalskih zemalja bile su razvijene.
Dolazile su trupe iz Loraja i Bribara; plemena iz Karkampana i primitivnog
Gornjeg Haziza, koje su svoje telesne otvore držale zapušene da u njih ne uđu
zli duhovi iz stepa; sveta brigada iz Šiveninka; kosmati brđani iz Kaj-Juveca;
i naravno, mnoge čete iz Uskutoška. Svi su bili pod zastavom Arhisveštenika-
Generala tamnih veđa i tamnog lica, proslavljenog Devita Asperamanke, koji
je u sebi sjedinjavao institucije Crkve i Države.
Među tim narodima stupali su fagori, robusni, natmureni, grupisani u
vodove, rogati, naoružani.
Sve u svemu, sibornalska vojska brojala je negde oko jedanaest hiljada
glava. Vojska je krenula iz Sibornala putujući preko stepe koja je kao nabrani
otirač ležala pred Kampanlatom. Naređenje iz Askitosa je bilo da spasu ono
što je ostalo od lanca naseobina i zadaju težak udarac starom neprijatelju sa
juga, da bi se to ispunilo, bila su sakupljena obilna sredstva i najmodernija
oprema.
Potrajalo je čitavu malu godinu dok se okupila vojska za kazneni pohod.
Iako je Sibornal pokazivao svetu jedinstveno lice, u okviru sistema postojala
su neslaganja, rivalstva među narodima i ugnjetavanja najgore vrste.
Nedoumica se osećala čak i prilikom izbora komandanta. Nekoliko oficira je
bilo postavljeno i smenjeno pre dolaska Asperamanke, a neki su govorili da
ga je lično Oligarh imenovao. Za to vreme, naselja koja je ekspedicija trebalo
da zaštiti padala su pred panovalskom najezdom.
Prethodnica sibornalske armije još uvek je bila oko milju daleko od kružnih
zidova Isturijače kada je prvi talas panovalske pešadije ušao u mesto. Naselje
je bilo suviše siromašno da bi izdržavalo garnizon vojnika; farmeri su morali
da se brane što bolje mogu. Brza pobeda Kampanlata je izgledala izvesna. Na
nesreću po napadače, trebalo je prvo rešiti pitanje mosta.
Na južnoj obali nastao je metež. Dve konkurentske jedinice i randondanski
konjički odred pokušali su da svi istovremeno pređu most. Iskrslo je pitanje
prvenstva. Došlo je do svađe.
Jedan jelk se okliznuo i pao u vodu zajedno sa svojim jahačem. Kačijevski
mačevi su zveknuli o randonandske sablje. Ispaljeno je nekoliko hitaca.
 Bilo je pokušaja da se reka pređe pomoću konopca, ali oni su propali zbog
duboke vode i brze matice.
Svi umešani u gužvu na mostu bili su zbunjeni - osim, možda, ratnika iz
Kača koji su u bitke uvek išli naliveni ogromnim količinama paboura,
njihovog opakog nacionalnog pića. Jedan top je eksplodirao i usmrtio dvojicu
tobdžija. Jedan ranjeni jelk je pobesneo i povredio poručnika iz Matrasila.
Jedan artiljerijski oficir zbačen je u reku, a kada su ga izvukli pokazao je
simptome bolesti koju su svi bez greške prepoznali. Kuga! - novost se brzo
raširila - Gnojna smrt.
Za svakoga su ovi užasi bili stvarni, a situacija nova. Međutim, ovakve
stvari su se dešavale i ranije, i to upravo na ovom sektoru Severno-
kampanlantske nizije.
Kao i u ranijim prilikama, ništa nije išlo onako kao što je bilo planirano.
Isturijača nije pala pred napadačima onoliko brzo koliko su se oni nadali.
Članovi južne savezničke armije posvađali su se među sobom. Napadači su
postali napadnuta strana; došlo je do smušene bitke, dok su meci leteli a
bajoneti sevali.
Ni sibornalske trupe nisu uspevale da očuvaju bojni poredak po kome su
bile poznate. Grupa usijanih glava rešila je da krene u juriš i povrati Isturijaču
po svaku cenu. Artiljerija, koju su vukli preko dve stotine milja da bi
bombardovala panovalske gradove, ležala je napuštena jer bi vatra iz nje
kosila podjednako i saveznike i neprijatelje.
Došlo je do divlje pometnje. Vetar je duvao, sati su prolazili, ljudi su
umirali, jelkovi i bijelkovi valjali su se u sopstvenoj krvi. Klanje je uzelo
maha. Onda je jedna jedinica sibornalske konjice uspela da se probije kroz
metež i zauzme most, čime je odsekla neprijatelja od Isturijače.
U to vreme, među nastupajucim Sibornalcima bilo je predstavnika tri
nacije: modni Uskuti, poznati pešadinci iz Bribara i jedan kontigent iz
Šiveninka. Svi su bili pojačani fagorima.
Sa Uskutima je jahao Arhisveštenik-General Asperamanka. Vrhovni
komandant isticao se svojom figurom. Nosio je odeždu od plave kože, sa
teškim kaišem i okovratnikom, dok su mu noge bile do kolena obuvene u crne
antilopske čizme. Asperamanka je bio visok, prilično nezgrapan čovek, koji je
imao običaj da govori tiho, čak ljigavo, kada nije izdavao komande. Ljudi su
ga se bojali.
Mnogi su ga smatrali ružnim. Zaista, imao je veliku i četvrtastu glavu i na
njoj sasvim pravougaono lice, kao da su mu roditelji previše mislili na
geometriju. Ali, isticao se po stalnom oblaku besa koji kao da je lebdeo među
njegovim obrvama, u korenu nosa i ispod trepavica koje su skrivale par
tamnih i uvek opreznih očiju. Bes je kao začin provejavao kroz sve, pa i
najbeznačajnije Asperamankine primeđbe. Neki su ga tumačili kao gnev
Božiji.
Na Asperamankinoj glavi bio je širok crn šešir, a iznad glave mu se vijorila
zastava Crkve i Boga Azojaksa.
Šiveninčani i bribarska pešadija su isprednjačili u bici. Ocenjujući da se
ratna sreća već okrenula na sibornalsku stranu, Arhisveštenik-General odvojio
je uskutskog komandira u stranu. Sačekaj desetak minuta pre nego što kreneš
- reče.
Komandir je nestrpljivo protestovao, ali je bio glatko odbijen. Zadrži svoje
ljude - ponovi Asperamanka. Rukom u crnoj rukavici pokaza prema
bribarskoj pešadiji koja je napredovala uz neprestanu paljbu. - Pusti ih da
malo krvare.
Bribar se trenutno borio sa Uskutoškom za prevlast među severnim
narodima. Njihova pešadija se upetljala u očajničku borbu prsa u prsa. Mnogi
su izgubili živote. Uskuti su još uvek stajali po strani.
Šiveninčki odred se umešao. Slabo naseljeni Šivenink je uživao glas
najmiroljubivije severne oblasti. U njemu se nalazio Veliki Točak Kamabara,
svetilište; zasluge u borbi bile su skromne.
Mešanim odredom iz Šiveninka, sastavljenim od fagora i ljudskih jahača,
komandovao je Luterin Šokerandit. Držao se plemenito, a njegova figura je
jasno štrčala čak i među žestokim ratnicima koji su ga okruživali.
Šokerandit je sada imao punih trinaest godina i tri tenera. Već je više od
godinu dana prošlo od njegovog oproštaja sa Insil i napuštanje Kamabara
zbog stupanja u vojsku.
Vojnički život mu je pomogao da izgubi i poslednje ostatke viška
kilograma koje je zadobio za vreme bolesti. Bio je i visok i vitak a držao se
mešavinom zbunjenosti i razmetljivosti. Ta dva elementa uvek su bila utkana
u njegov karakter, odajući nesigurnost koju je pokušavao da sakrije.
Mnogi su tvrdili da je mladi Šokerandit dobio čin poručnika samo
zahvaljujući svom ocu, Čuvaru Točka. Čak i njegov prijatelj Umat
Esikenanzi, koji je služio zajedno sa njim, glasno se pitao kako će se Luterin
držati u borbi. Postojalo je nešto u Luterinovom stavu - možda posledica onog
zamračenja koja je nastupilo posle bratovljeve smrti - što ga je odvajalo od
njegovih drugova. Ali u sedlu je bio slika i prilika pouzdanosti.
 Kosa mu je porasla. Lice mu je sada izgledalo kao u sokola, a oko se
izoštrilo. Svog poluošišanog jelka je jahao na više seljački nego vojnički
način. Dok je pozivao svoj odred u boj, uzbuđenje koje ga je nosilo širilo se i
na njegove vojnike.
Galopirajući prema spornom mostu, Luterin je projahao dovoljno blizu
Asperamanke da ga čuje kako kaže “Pusti ih da malo krvare”.
Pritvornost tih reči ga je prenerazila više od oštrog piska trube. Probijajući
se kroz gužvu, mamuznuo je svog jelka i visoko uzdigao ruku u rukavici.
Juriš! - pozvao je.
Eskadron je smesta krenuo za njim. Kao ljiljan bela zastava nosila je znak
Točka, sa talasastim linijama koje su povezivale unutrašnji i spoljašnji krug.
Ta zastava je letela zajedno sa njima i vijorila se iznad njihovih glava dok su
jurili prema neprijatelju.
Kasnije, pošto je bitka završena, taj juriš Šokeranditovog eskadrona
smatrao se jednim od najblistavijih njenih trenutaka.
U tom času, međutim, ishod se još nije mogao naslutiti. Čitav dan je
prošao, ali borba je još uvek trajala. Panovalska artiljerija se najzad oporavila
i počela da žestoko bombarduje protivničku pozadinu, izazivajući time silne
štete. Njihova vatra je sprečila Sibornalce da svoje topove privuku bliže. Još
jedan tobdžija je pao od kuge, a drugi su ga sledili.
Nisu baš svi stanovnici Isturijače bili zauzeti pucanjem na vojnike
Panovala. Žene i deca, ništa nežniji od muškaraca, rasturali su ambare i
odnosili daske.
Od tih dasaka brzo sačiniše dve izdržljive skele i baciše ih u reku. Iz
Sibornalskih redova odjeknu veseli poklič. Sa gromoglasnim zvukom
potkovani jelkovi severnjačke konjice grunuše na drugu stranu reke i
ustremiše se na panovalske čete. Pripadnici pozadine koji su do pre jedan sat
bili ubeđeni da su bezbedni, padali su kao muve.
Severnjaci se raširiše preko ravnice proširujući front. Gomile mrtvih i
umirućih obeležile su njihovo napredovanje.
Prošao je još jedan dan, a ishod bitke još uvek nije bio odlučen. Frejr je
zašao iza horizonta. Usledila su tri sata pomrčine. Uprkos nastojanjima oficira
obe strane da se borba nastavi, vojnici su se spustili na zemlju i zaspali gde se
ko zatekao, ponekad na samo nekoliko metara od svojih protivnika.
Tu i tamo, baklje su gorele po spornoj zemlji, a varnice su nestajale u noći.
Mnogi ranjenici su podlegli, a vetar im je odneo poslednji dah daleko preko
ravnice. Nondadi su se išunjali iz svojih jazbina da bi krali odeću sa mrtvaca.
Glodari su lešinarili oko otvorenih rana. Insekti su odvlačili komade utrobe u
rupe, priređujući neočekivanu gozbu za svoje larve.
Bataliks se ponovo podiže. Žene i posilni nosili su hranu i piće ratnicima,
tešeći usput ranjenike kako su mogli. Čak su i nepovređeni bili bledi u licu.
Govorili su tihim glasovima. Svi su shvatali da će novi dan biti odlučujući za
ishod bitke. Jedino su fagori stajali po strani i češkali se, a njihove crvenkaste
oči bile su uperene prema izlazećem suncu. Za njih nije bilo ni nade, ni žurbe,
ni straha.
Gadan miris visio je nad bojištem. Prljavština svake vrste bljuzgala je pod
nogama vojnika, dok su se povlačile nove borbene linije. Tražio se zaklon u
svakoj udolini, iza svake humke, iza svakog kržljavog drveta. Puške se
ponovo oglasiše. Borba se nastavila, umorno i nekako bezvoljno. Krv se
prolivala, ljudska crvena i fagorska zlatna.
Bitka je imala tri glavna žarišta toga dana. Napad Panovalaca na zidove
Isturijače se nastavio, i napadači su uspeli da zauzmu i zadrže jednu četvrt
naselja, i od stanovnika i od lorajskih trupa. Uskutske snage, željne da se
iskupe za svoju neaktivnost, manevrisale su južno od mosta i uposlile delove
obe armije; ljudi su puzali u dugim redovima, pucajući jedan na drugog pre
nego što su se upuštali u borbu prsa u prsa. Treće, došlo je do dugog i
očajničkog gušanja u kampanlatskoj pozadini, među kolima za snabdevanje. I
ovde je odred Luterina Šokerandita određivao tempo.
U Šokeranditovom odredu, fagori i ljudi borili su se rame uz rame. I
mužjaci i ženke, često sa mladuncima uz sebe išli su u napad i umirali
zajedno.
Luterin je slavio porodično ime. Žar borbe kao da ga je štitio i od opreza i
od povreda. Oni koji su se borili uz njega, računajući tu i njegove prijatelje,
prepoznavali su ovo zastrašujuće očajanje i njime bodrili svoja srca. Sekli su
svoje neprijatelje bez straha i milosti, i neprijatelji su se povlačili - u početku
uz tvrdoglav otpor, zatim trkom. Šiveninčani su ih progonili, jašući ili peške.
Uz put su sekli pobeđene u trku, sve dok im ruke nisu postale umorne od
uzmahivanja, i do lakata uprskane krvlju.
To je bio početak sloma Divljeg Kontinenta.
Još pre nego što su panovalske snage i same počele da se povlače, njihovi
neodlučni saveznici već su gledali kako da se što bezbednije vrate kućama.
Bataljon iz Borldorana je imao nesreću da mu se put ukrsti sa
Šokeranditovim, i bio je napadnut. Njihov komandant Bandal Ejit Lal hrabro
je pozvao ljude u borbu. Borldorijanci su to i učinili, tražeći zaklon iza svojih
kola. Sledilo je puškaranje.
 Napadači su zapalili kola. Mnogi Borldorijanci su poginuli. Došlo je do
zatišja i za to vreme odjeci drugih borbi dopirali su do ušiju učesnika. Vetar je
raznosio dim koji se valjao preko polja.
Luterin Šokerandit je prepoznao svoj trenutak. Uz bojni poklič jurnu u
napad. Umat Esikenanzi mu se pridružio u jurišu na Borldorijance.
U divljim predelima svoje domovine Luterin je bio navikao da lovi sam,
daleko od sveta. Jako osećanje povezanosti između lovca i lovine bilo mu je
poznato još od detinjstva. Znao je za trenutke u kojima se njegov um
sjedinjavao sa umom jelena, ili žestokog planinskog divojarca, najopasnije
vrste divljači.
Znao je za trenutke trijumfa kada bi strela pogodila cilj - i dok je zver
umirala osetio bi onu mešavinu radosti i kajanja, oštru kao orgazam, kako mu
probada srce.
Koliko puta je to osećanje bilo jače kada je lovina bio čovek! Skačući
preko leševa, Luterin se odjednom suoči sa Bandalom Ejitom Lalom. Pogledi
su im se sreli. Opet taj časak jedinstva! Luterin je prvi opalio. Borldorijanski
vođa ispusti pušku i pokleknu, rukama se držeći za creva koja su mu kuljala
napolje. Pade mrtav.
Otpor Borldorijanaca je prestao posle smrti njihovog komandanta. Lalova
mlada žena pala je u Luterinove ruke zajedno sa opremom i dragocenostima.
Umat i ostali mu čestitaše i izgrliše ga, a zatim se baciše na ostatak plena.
Veći deo tog plena sastojao se od zaliha, računajući i seno za životinje, da
im olakša povratak domu u dalekom planinskom masivu Šiveninka.
Južnjačke snage su poražene na svim delovima fronta. Mnogi su nastavljali
da se bore i posle ranjavanja, izgubivši svaku nadu. Nije im nedostajala
hrabrost, već milost njihovih bezbrojnih bogova.
Iza panovalskog poraza ležala je istorija dugih nemirnih razdoblja. Dok se
klima lagano kvarila, život je postajao sve teži, a Zemlja Hiljadu Kultova je
postajala sve nestabilnija, i kultovi su se sve više suprotstavljali jedan
drugom.
Samo su fanatični odredi Uzimača imali moć da održe red u gradu
Panovalu. Ovo zakleto bratstvo živelo je u najdubljim pećinama Kvizintskih
planina. Još uvek su se čvrsto držali vere u prastarog boga Akhanabu.
Uzimači i njihova kruta disciplina su tokom vekova postali čuveni; njihovo
prisustvo na bojnom polju moglo je okrenuti ratnu sreću. Međutim, u ova
teška vremena, Gvozdene Trupe su radije ostajale bliže kući.
 Na kraju tog kobnog dana vetar je još duvao, topovi su još pucali, ljudi su
se još borili. Grupe dezertera uputile su se ka jugu, prema utočištu koje su
pružale Kvizintske planine. Neki su bili seljaci koji nikad ranije nisu držali
pušku u rukama. Sibornalci su bili isuviše iscrpljeni da gone pobeđene.
Upalili su logorske vatre i utonuli duboko u ošamućenost koja je došla posle
bitke.
U noći su se čuli usamljeni krici i škripa kola koja su tražila put ka
sigurnosti. Ali čak i one koji su se povlačili prema dalekom Panovalu čekale
su druge opasnosti i druge nedaće.
Upetljani u sopstvene poslove, ljudi nisu doživljavali polje kao nešto više
od arene u kojoj se vodio rat. Nisu videli da je to mesto mreža isprepletanih
sila koje su upravljale sporim i trajnim mehanizmima promene, i da je stanje
u kome se ono nalazi samo jedno u zaboravljenoj seriji koja se proteže
duboko u prošlost. Približno šest stotina vrsta trave oblagalo je nizije
severnog Panovala; one su se širile i skupljale onako kako im je nalagala
klima; od uspešnosti svake vrste zavisila je sudbina insekatskih i životinjskih
lanaca koje su se njome hranile.
Visok sadržaj silikata u travi zahtevao je da zubi budu ojačani jakom i
otpornom gleđi. Koliko god ravnica pod površnim ljudskim pogledom
izgledala siromašno, semenje trave je imalo visoku hranijivu vrednost,
dovoljno hranljivu da se na njemu održe mnogobrojni glodari i drugi mali
sisari. Ti su sisari bili plen većih grabljivaca. Na vrhu ove ekološke piramide
nalazila su se bića čije su ih svaštojedske sposobnosti svojevremeno učinile
gospodarima planete. Fagori su jeli sve, meso ili travu.
Kako im je klima bila naklonjenija, fagori su prelazili u sve niže terene.
Istočno od ekvatorijalnog kontinenta ležao je masiv Visokog Niktrihka.
Niktrihk je bio mnogo više nego barijera između centralnih nizija i horizonta
Plahovitog mora: njegova serija platoa koji su se uzdizali kao džinovsko
stepenište, složena hijerarhija klanaca i planina činili su svet za sebe. Šume su
ustupale mesto tundrolikim visoravnima, a ove kamenitim kanjonima koje su
izdubili glečeri. Krunu je činio plato koji se uzdizao devet milja iznad
površine mora i skoro doticao stratosferu.
Dvosekli, koji su tokom dugih vekova leta nalazili utočište od ljudske
najezde na visokim zaravnima, sada su se spuštali na niže padine, dok su
njihova staništa trpela bes nadolazeće zime. Njihova populacija se množila u
lavirintima Niktrihka.
Neke zajednice fagora su već zalazile na teritorije kojima je vladao čovek.
Pod zaštitom noći, kroz bojno polje je jahala družina od šesnaest fagora,
staluna, gilota i mladunaca. Jahali su na crvenkastomrkim kaidavima, a
mladunci su se čvrsto držali za roditelje, poluugušeni u njihovom dugom
krznu. Odrasli su u svojim primitivnim šakama držali koplja. Neki staluni su
među rogovima imali isprepletano trnje. Iznad njih su, jedreći kroz hladan
noćni vazduh, lebdele oprezne govedarice.
Ova razbojnička grupa prva je zašla u izmrcvarene borbene redove. Ni
ostali nisu bili daleko.
Jedna u nizu kola koja su se truckala ka Panovalu su se zaglavila. Vozač je
pokušao da ih proveze pravo kroz ukt, talasasti pojas vegetacije koji je
presecao dolinu u pravcu istok-zapad. Iako je bio daleko od svog letnjeg sjaja,
ukt je još uvek predstavljao živi zid, i mladice su se dobro uglavile između
obe osovine.
Vozač je stajao i psovao, pokušavajući da natera svog hoksnija da povuče.
Na kolima se nalazila grupa od jedanaest redova (od kojih je šest bilo
ranjeno), kaplar i dve grube devojke koje su služile kao kuvarice i sve drugo
što ustreba. Fagorski rob, okovan i bez rogova, vukao se iza vozila. Zlosrećni
hoksni je bio ostavljen da stoji između ruda na kolima.
Fagori i kaidavi su iskrsli iz mraka, krećući se jedan po jedan duž zavojite
linije ukta. Približivši se kolima čvrsto su se zbili. Govedarice su se spustile u
travu i pažljivo gacale, puštajući čudne zvuke iz grla, kao da nestrpljivo
iščekuju šta će se dogoditi.
Događaji su nastupili naglo. Natrpana gomila ljudi nije primetila ništa, sve
dok se masivni oblici nisu nadvili nad njih. Neki fagori su sjahali, dok su
drugi kopljima tukli iz sedla. Upomoć! - vrisnu neka žena, ali ju je probod
kroz grlo odmah ućutkao. Dva čoveka koja su ležala ispod kola probudila su
se i pokušala da pobegnu. Bili su ubijeni s leđa. Žuti fagorski rob poče da
moli za milost na jeziku dvoseklih. I on je pogubljen bez oklevanja. Jedan od
ranjenika je pokušao da ispali pištolj pre nego što je ubijen.
Napadači su odneli metalni lonac i vreću hrane iz kola. Hoksnije su vezali i
poveli za sobom. Jedan fagor je odgrizao grkljan preživelom kaplaru.
Mamuznuvši svoje masivne životinje, nestali su u ravnici.
Iako su mnogi čuli pucnjavu i krike, niko sa ogromnog bojišta nije ni
pokušao da pomogne ljudima iz kola. Radije su zahvaljivali svojim
mnogobrojnim bogovima što se i sami nisu našli u opasnosti, a potom su
ponovo utonuli u teške snove koji dolaze nakon bitke.
Kada su se pri čkiljavoj svetlosti zore upalile kuvarske vatre i zločin bio
otkriven, sve je izgledalo drugačije. Bilo je vriske i plača. Ubice su u to vreme
već bile daleko, ali je iskidani vrat govorio za sebe. Vest se brzo proširila. Još
jednom je prastari i užasni lik iz priča - rogati fagor na rogatom kaidavu -
krstario među ljudima. Nije bilo sumnje: dolazila je zima i legende su
oživljavale.
Bio je tu još jedan strašni lik, ništa manje star i ništa manje jezovit. On nije
napustio bojište - naprotiv, lebdeo je nad njim kao da su mu barut i krv
omiljena hrana. Žrtve Gnojne Smrti već su pokazivale svoje strašne
simptome. Kuga se vratila, ljubeći svojim grozničavim usnama rane
preživelih.
Ipak, bila je to zora dana pobede.
 TIHO PRISUSTVO

Radost zbog pobede se u umu Luterina Šokrandita mešala sa mnogim

drugim osećanjima. Ponos se komešao u njemu kada bi se setio da je sada
muškarac, heroj, i da je njegova hrabrost izvan svake sumnje. Bilo je
uzbudljivo znati da sada u svojim rukama ima prelepu i nemoćnu ženu. Ipak,
izvesna neprestana nelagodnost koja je obitavala u njegovim mislima i bila
mu toliko poznata da je već postala deo njega, još se nije izgubila. Ta
nelagodnost, koja mu je stalno pred oči iznosila dužnosti prema roditeljima,
obaveze i pravila porodičnog života, gubitak brata - bolno neobjašnjiv - sve
ga je to podsećalo da je izgubio čitavu godinu ležeći bolestan u krevetu.
Jednom rečju, bila je to sumnja koju nije mogao da umiri ni osećaj pobede.
Takav je bio Luterinov doživljaj sveta u vreme kada je imao trinaest godina; u
sebi je nosio nesigurnost koju je miris, glas Tores Lal naizmenično budio i
smirivao. Pošto nije imao nikoga kome bi mogao da se poveri, njegova
strategija je bila da potiskuje, da se ponaša kao da je sve u redu.
Tako je odmah, čim je svanulo, žustro krenuo u akciju. Naučio je da je
opasnost odlično sredstvo za smirivanje. Još jedan juriš - rekao je
Arhisveštenik-General Asperamanka. - Onda će pobeda biti naša. Njegovo
ljutito lice lebdelo je pred hiljadama drugih namrštenih lica koja su se
pripremala za borbu.
Oficiri su izvikivali naređenja. Fagori i trupe su se okupljali. Podeljena su
sledovanja. Ljudi su pljuvali, i ponovo se bacali u sedla. Ravnicu je osvetlila
Bataliks-zora, a ljudska patnja je ponovo otpočela. Uspon većeg sunca je bio
postepeniji: sve slabiji Frejr nije mogao da se uzdigne visoko iznad horizonta.
Napred! - Konjica je krenula laganim kasom, pešadija za njom. Meci su
leteli. Ljudi su posrtali i padali.
Sibornalski napad je trajao nešto manje od sata. Panovalski moral je brzo
opadao. Jedna po jedna, njihove jedinice su se povlačile. Šiveninška vojska
pod komandom Luterina Šokerandita krenula je da ih progoni, ali je
Asperamanka naredio da se vrate; nije želeo da mladi poručnik stekne još
veću slavu. Severnjačka vojska se okupila na severnoj strani reke. Ranjenici
su odneseni u Isturijaču, gde su ambari pretvoreni u provizorne bolnice. Tamo
su ljudi bili nežno položeni na slamu, da na njoj krvare. (bɹo˙zǝɹɐʍoɹɔ ‫؛‬uoʇns
)
Kako se neprijatelj povlačio iz ravnice, cena pobede mogla se sagledati sve
bolje. Kao posle gigantskog brodoloma, bleda tela ležala su opružena na
poslednjoj obali. Ovde-onde gorela su prevmuta kola, a dim se uzdizao iznad
ravnice u tankim stubovima.
Neki su se muvali oko leševa. Jedva prepoznatljiv, među njima je bio
panovalski artiljerijski oficir. Njuškajući oko leša kao pas, kidao je rukav sve
dok ga nije potpuno pocepao. Započeo je da glođe mišicu. Kidao je meso
zubima, izobličenog lica, povremeno podižući glavu da pogleda okolo.
Nastavio je da žvaće i osmatra čak i kada mu se približio jedan strelac. Taj
je podigao pušku i opalio sa bliskog odstojanja. Artiljerijski oficir je pao
nauznak, i ostao da leži raširenih ruku. Strelac, kao i drugi koji su dobili
sličan zadatak, sporo se kretao po bojištu i ubijao žderače leševa. To su bili
nesrećnici zaraženi Gnojnom Smrću koji su se u žaru proždrljivosti gostili
leševima. Žrtava Kuge bilo je na obe strane.
Dok se glavnina panovalske armije neuredno povlačila, za sobom je
ostavljala kamenite spomenike.
Spomenici nisu obeležavali nikakve pobede. Ipak, tradicija se morala
održati. Pošto se vrate u Panoval poraženi komandanti će prijaviti pobedu.
Ovde, na granici njihove teritorije, laž je trebalo ovekovečiti u kamenu.
Iako je u ravnici bilo malo kamenja, graditelji su pronašli nekakve prastare
ruševine. Razgradili su ih, i preneli, kamen po kamen, do mosta preko
sumorne reke.
Graditelji su bili ponosni na svoju veštinu. Uvežbano su iznova izgradili
spomenike na novom mestu. Glavni zidar je u podnožju uklesao ime mesta, i
datum, a iznad, većim slovima, ime starog Velikog Maršala.
Svi su zastali i sa ponosom osmotrili obelisk, pre nego što su se vratili u
svoja kola. Nijedan od onih koji su učestvovali u ovom poslu nije shvatao da
su upravo razgradili spomenik koji je obeležavao sličnu bitku vođenu na
istom mestu pre mnogo eona.
Usukani Sibornalci su sa zadovoljstvom gledali kako se neprijatelj povlači
na jug. Pretrpeli su teške gubitke, i bilo je jasno da se ništa ne bi dobilo
prebacivanjem prvobitnog plana - izbeglice su prijavile da su sve druge
naseobine sravnjene sa zemljom.
Preživeli su osećali olakšanje što su opasnosti ostale iza njih. Ipak, u nekim
krugovima vladalo je mišljenje da je ovaj pohod bio nečastan - pa čak i
kukavan, posle svih meseci priprema i obuke koji su mu prethodili. Zbog čega
je ovaj rat bio vođen? Zbog teritorije koja će i ovako morati da bude
napuštena? Zbog časti?
 Da bi smirio te sumnje, Asperamanka je najavio svečanost koja će se te
večeri održati u slavu pobede Sibornala. Neki aranzi, nedavno pristigli u
Isturijaču, biće poklani; zajedno sa komorom koja je oteta od neprijatelja,
poslužiće za gozbu. Vojne zalihe se neće dirati, jer će biti potrebne za
povratak.
Pripreme za slavlje tekle su uporedo sa sahranjivanjem poginulih. Grobovi
su ležali u širokoj i plitkoj udubini, otvoreni prema širokom nebu, a kuhinjski
mirisi lebdeli su preko leševa.
Dok su naseljenici užurbano radili, vojska se zadovoljno odmarala.
Dresirani fagori su se opružili među njima. Bio je to dan za zasluženi odmor.
Za povijanje rana. Za popravljanje čizama, opreme, uniformi. Uskoro će svi
ponovo krenuti na put. Nisu mogli ostati u Isturijači. Nije bilo dovoljno hrane
za besposlenu vojsku.
Uoči smiraja dana miris gorućeg drveta i roštilja nadjačao je zadah bojišta.
Himne zahvalnosti su ponuđene Bogu Azojaksu. Muški glasovi koji su
odzvanjali iskrenošću naterali su suze u oči nekim ženama kojima su isti ti
pevači spasli život. Da je Panoval pobedio, njih bi čekalo silovanje i ropstvo.
Deci, koja su za vreme bitke bila zaključana u crkvi Strahovitog Mira, sada
je bilo dopušteno da izađu. Uzvici radosti razvedrili su veče. Odzvanjali su
među vojskom, dok su deca raznosila muškarcima slabo isturijačko pivo.
Proslava je počela kao što je planirano, kada se sumrak spustio na zemlju.
Ljudi su navaljivali na pečenje sve dok nije ostalo ništa osim golih kaveza
rebara aranga. Bila je to još jedna sjajna pobeda.
Posle su tri smrknuta člana seoskog starešinskog saveta prišla
Arhisvešteniku-Generalu i poklonila mu se. Nisu se rukovali jer su Sibornalci
iz visoke kaste izbegavali fizički dodir sa drugima.
Starci su se zahvalili Asperamanki što je spasao Isturijaču, a najstariji od
njih počeo je formalno: - Poštovani gospodine, vi sigurno shvatate da smo mi
poslednje i najjužnije sibornalsko naselje. Nekada je bilo i drugih, sličnih u
Kampanlatu, čak sve do Runsmura. Sve njih su uništili stranci sa Divljeg
Kontinenta. Pre nego što se vaša vojska povuče u domovinu, mi vas u ime
cele Isturijače molimo da nam ostavite jedan jak odred vojnika, da bismo
izbegli sudbinu naših suseda.
Kose su im bile sede i proređene. Nosevi su im sijali na svetlu uljnih lampi.
Govorili su visokim dijalektom pretrpanim neodređenim vremenima, prošlim
trajnim, prinudnim budućim i sličnim, a Sveštenik-General odgovarao je na
sličan način, izbegavajući da im pogleda u oči. Časna gospodo, sumnjam da
biste mogli/hteli da izdržavate ljude koje tražite. Mada je ovo leto male
godine, i vreme je blago, vaši prinosi su skromni a vaša stoka, kako vidim,
sasvim je izgladnela. - Olujni oblak se crneo oko Asperamankinog čela dok je
govorio.
Starci su se zgledali. Onda sva trojica progovoriše istovremeno. Panovalska
vojska će se sručiti na nas. Molimo/molićemo se za bolje vreme, kao i uvek.
Bez vojske ćemo/neizbežno/izvesno umreti.
Možda je upotreba tog arhaičnog fatalističkog futura još više
oneraspoložila Asperamanku. Njegovo četvrtasto lice kao da se izdužilo;
zurio je u sto stisnutih usana, klimajući glavom kao da sa sobom sklapa neku
potajnu nagodbu.
Po Asperamankinoj naredbi mladi Poručnik Šokerandit je sedeo na
počasnom mestu do njega, da bi malo njegove slave prešlo na komandanta.
Asperamanka se okrenuo ka Luterinu i upitao: - Poručnice, kakav biste
odgovor hteli/smeli da date ovim starinama - na visokom ili običnom
dijalektu?
Šokerandit je bio svestan zamke koja se krila u ovom pitanju. Pošto zahtev
ne dolazi samo iz usta ove trojice, već od celog sela, odgovor nadilazi moje
mogućnosti, gospodine. Samo Vaše iskustvo je u stanju da ga nađe.
Sveštenik-General je uperio svoj pogled ka starcima i njihovim dugim
senkama, i počešao bradu. Da, što se tiče Oligarhije moglo bi se reći da
odluka pada na moja pleća. Sa druge strane, možda je Bog već sve odlučio.
Azojaks mi kaže da više nije moguće održati ovo naselje, ni ovo, ni ona
severno od njega. Gospodine…
Podigao je jednu trouglastu obrvu na svom četvrtastom licu i rekao: Prinosi
će se smanjivati svake godine, bez obzira na molitve. To je čisto statističko
pitanje. Nekada smo u ovim južnim krajevima gajili vinovu lozu. Sada jedva
uspevate da uzgajate ječam i plesnjivi krompir. Isturijača više nije naš ponos,
već naša slabost. Najbolje je da se naselje napusti. Neka svi pođu za vojskom
kada ona za dva dane krene. Nema drugog načina da izbegnete glad ili
ropstvo.
Dvojica lidera morala su da pridrže trećeg. Svi koji su ovo čuli bili su
zapanjeni. Jedna žena je jurnula i obgrlila Asperamankine blatnjave čizme.
Jecala je da ne može da napusti Isturijaču sa celom porodicom.
Asperamanka je ustao i kucnuo po stolu, zahtevajući pažnju. Svi su se
utišali. Dajte da razjasnimo neke stvari. Setite se da mi moj položaj
dozvoljava - ne, prisiljava me - da govorim u ime Crkve i Države
istovremeno. Ne smemo se zavaravati. Mi smo praktični ljudi, pa zato znam
da ćete prihvatiti ovo što vam govorim. Naš Gospod, koji je živeo pre života i
oko koga se sav život okreće, postavio je pred ovu generaciju trnovit put.
Neka tako bude. Moramo ga radosno prihvatiti, jer to je volja Njegova. Ova
slavna vojska sa kojom večeras proslavljate pobedu, ovi hrabri predstavnici
naših brojnih naroda moraju se još koliko sutra uputiti ponovo ka severu. Ako
se vojska ne kreće, izgladneće zbog nedostatka stočne hrane. Ako ostane ovde
u Isturijači, gladovaćete zajedno. Pošto ste zemljoradnici, ovo sigurno
shvatate. To su Gospodnji i prirodni zakoni. Naša prvobitna namera je bila da
pokorimo Panoval. Takvo je bilo Oligarhovo naređenje. Međutim, za dva
dana moramo krenuti nazad, i ne smemo ostati ni dan duže.
Jedan od staraca je upitao: - Zašto ste tako naglo promenili plan gospodine,
ako je pobeda naša?
Na četvrtastom licu pojavio se vodoravan osmeh. Pogledao je u njihova
masna lica osvetljena vatrom, ocenjujući pravi trenutak za odgovor
instinktom propovednika. Da, mi smo pobedili, hvala Azojaksu, ali budućnost
ne pripada nama. Istorija je protiv nas. Južna naselja, u kojima smo očekivali
da nađemo podršku i pomoć u snabdevanju, uništio je divlji neprijatelj. Klima
se pogoršava brže nego što smo očekivali - vidite kako se Frejr jedva podiže
ovih dana. Smatram da je Panoval, ta topla rupa isuviše daleko za pobedu, a
taman dovoljno blizu za poraz. Ako krenemo u tom pravcu niko od nas se
neće vratiti. Gnojna Smrt se širi sa juga. Stigla nas je. I najhrabriji se boje
Gnojne Smrti. Niko ne sme da krene u bitku sa takvim pratiocem. Zato se
priklanjamo prirodi i vraćamo se kući da izvestimo o pobedi Oligarha u
Askitošu. Odlazimo, kao što sam rekao, za tačno pedeset časova. Iskoristite to
vreme što bolje umete. Oni koji odluče da se vrate u Sibornal biće, zajedno sa
svojim porodicama dobrodošli pod okrilje armije. Oni koji odluče da ostanu
mogu to slobodno da učine - i da umru u Isturijači. Sibornal neće i ne može
više ovde da se vraća. Kako god da odlučite, imate pedeset časova. Bog neka
je sa vama.
Većina od dve hiljade ljudi, žena i dece u naselju bilo je tu rođeno. Znali su
samo za težak život u stepi, za zemljoradnju i eventualno, u slučaju onih
privilegovanih, za lov. Bojali su se da napuste domove i užasavali se dugog
putovanja. Mnogi su gajili sumnju da će im na granici biti priređena
dobrodošlica.
Ipak, kada su starci izložili slučaj na sastanku u crkvi, većina naseljenika je
odlučila da krene. Klima se svake male godine pogoršavala, iz generacije u
generaciju, sa neznatnim izuzecima. Svake godine, veze sa domovinom na
severu su bivale slabije, a opasnost sa juga sve veća.
Plač i jadikovke ispuniše logor. Bio je to kraj sveta. Sve što je izgrađeno
moralo je sada biti napušteno.
 Čim je svanulo, robovi su poslati u polja da prikupe sve što mogu od useva,
a porodice su se pakovale za put. Izbile su čarke između onih koji su
nameravali da ostanu i većine, koja je bila odlučila da pođe sa vojskom; ovi
prvi su zahtevali da se usevi ne diraju.
Tri vrste robova je bilo poslato u polja. Šuti fagori, koji su služili kao nešto
između pravih robova i tegleće marve; zatim, ljudsko roblje; i konačno, Madi
ili, u poslednje vreme češće, Drijati. I ljudi i podljudi su tretirani kao osobe
bez časti, bez obzira na pol. Bili su društveno mrtvi.
Broj robova u vlasništvu nekog pojedinca određivao je njegov društveni
status. Mnogi Sibornalci koji nisu imali robove zavideli su onima koji jesu, i
žudeli makar za fagorom. U boljim vremenima, robovi su u Siboraalu živeli
lagodno, gotovo kao mačke ili psi. Na selu su vlasnici i robovi radili rame uz
rame. Vremenom se stav robovlasnika menjao, u skladu sa pogoršanjem
klime. Osim u retkim slučajevima, robovski rad se pretvorio u argatovanje.
Robovi iz naselja su po povratku sa polja naterani da prave kola ili su im dati
slični neodgovarajući poslovi.
Posle isteka predviđenog vremena od pedeset časova, stanovništvo se, na
znak, trube, iskupilo ispred zidina Isturijače.
Sibornalski intendanti su postavili poljske kuhinje i počeli da peku hleb za
put. Sledovanja su bila oskudna. Štapski oficiri su, posle kratkog većanja,
izdali naređenje da se svi robovi moraju pobiti ili osloboditi da bi se smanjio
broj usta koje treba hraniti usput. Dvosekli su od ovoga bili izuzeti, sa
obrazloženjem da mogu da posluže i kao stoka za vuču, te da su u stanju da se
sami brinu za svoju ishranu. Milost! —ječali su i robovi i vlasnici. Fagori su
nepomično stajali. Poubijajte fagore - govorili su neki gorko.
Drugi su, prisećajući se starih vremena, odgovarali: - Oni su nam nekad bili
gospodari…
Naseljenici su sada potpadali pod vojni zakon. Nije bilo svrhe protestovati.
Bez robova, domaćinstva nisu mogla da ponesu mnoge stvari; ipak, za robove
nije bilo mesta. Nisu više bili od koristi.
Preko hiljadu robova je tog dana bilo pobijeno u isušenom rečnom koritu
kraj naselja. Fagori su potrpali leševe u zajedničku grobnicu, dok su oblaci
lešinara kružili iščekujući svoju priliku. A vetar je duvao kao i pre.
Posle se spustila strašna tišina.
Asperamanka je stajao i posmatrao ceremoniju. Dirnut žalošću jedne žene
koja je prolazila pored njega, stavio joj je ruku na rame. Bog te blagoslovio,
kćeri. Ne tuguj.
 Bez ljutnje je podigla pogled. Lice joj je bilo izmazano suzama. - Volela
sam svog roba Julija. Zar nije ljudski tugovati?
Uprkos naređenju, vlasnici su poštedeli mnoge robove, a naročito one za
koje su bili seksualno vezani. Prerušeni ili skriveni, bili su uz ostale članove
porodice. Luterin Šokerandit je zaštitio svoju zarobljenicu, Tores Lal, pomoću
para čakšira i šubare koju joj je dao da nosi. Bez reči je sakrila svoju dugu
kestenjastu kosu pod šubaru i uhvatila povodac njegovog jelka.
Marševske kolone su se formirale.
Za vreme gužve, dok su se kola pretovarivala, a ranjenici zbrinjavali, grupa
od šest goniča aranga kradom se udaljila i uspela da se, zajedno sa psima,
dokopa stepe. Divljina i sloboda su pripadali njima.
Asperamanka je stajao sam pored crnog jelka i premetao mračne misli.
Poslao je posilnog da mu dovede Luterina Šokerandita.
Luterin je stigao, a zbog nelagode koju je vidno osećao delovao je veoma
nezrelo. Imate li dva pouzdana i brza jahača, porućniče? Treba da hudu
veoma brzi. Želim da vest o našoj pobedi što pre stigne do Oligarha, pre nego
što to sazna iz drugih izvora. Da, imam dvojicu takvih. Mi iz Karnabara smo
sjajni jahači, gospodine.
Asperamanka se namrštio, kao da mu se odgovor nije dopao. Izvadio je
kožnu torbicu i stavio je pod mišku. Neka tvoji poverljivi ljudi odnesu ovu
poruku u Korijanturu, grad na granici. Tamo neka je predaju mom čoveku, a
on će je odneti lično Oligarhu. Odgovornost tvojih ljudi prestaje u Korijanturi,
razumeš? Javi mi se kada sve bude spremno. Hoću, gospodine.
Ruka u plavoj rukavici je izvadila torbicu ispod miške i pružila je Luterinu.
Torbica je bila zapečaćena pečatom Prvosveštnika-Generala i adresovana na
Vrhovnog Oligarha Sibornala, Torkerkanclaga II, Askitoš, Glavni Grad
Uskutoška.
Šokerandit je odabrao dva mladića koji su mu bili bliski prijatelji još iz
Šiveninka. Napustili su drugove i uzjahali dva brza jelka, noseći sa sobom
samo malu zalihu vode. Već za jedan sat bili su na putu preko stepe, sa
porukom za strašnog Oligarha.
Ali, Vrhovni Oligarh Sibornala koji je vladao prostranim kontinentom imao
je svuda svoje špijune. Već je jedan njegov poverljiv čovek, postavljen u
blizinu Asperamanke, žurno jahao noseći vesti o razvoju događaja. Jer,
Oligarh je sa posebnim interesovanjem pratio napredovanje kuge prema
severu.
 Došlo je vreme za oproštaj sa Isturijačom. Marš na sever nije počeo baš
sasvim prema planu. Sve jedinice krenule su istovremeno, sa svim svojim
kolima, stokom, fagorima i topovima. Buka je ispunila ravnicu. Tiskali su se
po stazi koju su utabali samo nekoliko dana ranije. Naseljenici, od kojih su
mnogi toga dana prvi put napuštali rodno mesto, išli su u potpunom neredu,
grčevito stežući decu i stvari koje nisu mogle da stanu u pretovarena kola.
Izvikivani su plačevni pozdravi onima koji su izabrali ostanak. Ti su stajali
ispred ulaza u mesto, kruti i uspravni, uzdignutih ruku. U držanju im se
ogledala svest o časnoj ulozi koja im je dodeljena, o prkošenju sudbini -
takođe i svest o prirodnim silama koje su se sporo obrušavale na njih. Za
zaštitu su se od sada mogli obratiti samo Azojaksu - i samima sebi.
Luterin Šokerandit je jahao na čelu kolone, svestan koliko se njegov
položaj promenio od kada je krenuo u rat. Sada je bio heroj.
Njegova zarobljenica, Tores Lal, prerušena u muškarca, poslušno je jahala
iza njega. Još nijednu reči nije progovorila - smrt njenog muža još ju je pekla
iznutra.
U svom bolu, Tores Lal nije čak pokazala ni strah od jelka, bića blage
naravi ali strašnog izgleda. Rogovi su se uvijali iznad rutave glave. Oči su
budno motrile ispod debelih, čupavih trepavica. Izuvijana donja usna kao da
je iskazivala prezir prema celoj istoriji čovečanstva.
Naselje je lagano tonulo u ravnicu iza njih. Ispred se odmotavao niz
zamorno sličnih udolina. Vetar je duvao. Trava je šuštala.
Tišina je prekrila povorku. Ali, jedan od staraca koji su izabrali da napuste
Isturijaču bio je gnjavator koji je uživao u zvuku sopstvenog glasa; priterao je
svoju životinju sasvim do Šokeranditove i pokušao da ubije vreme u
razgovoru sa njim. Šokerandit nije imao šta da mu kaže. Misli su mu se vrtele
oko neposredne budućnosti i dugog putovanja do očeve kuće. Valjda je lično
Vrhovni Oligarh naredio da se Isturijača zatvori - rekao je.
Bez odgovora. Pokušao je ponovo: - Kažu da je Oligarh veliki despot i da
je nemilosrdan prema Sibornalu. Zima će biti još nemilosrdnija - nasmeja se
jedan oficir iz pratnje. Posle kraćeg ćutanja, starac poverljivo reče: - Čini mi
se da vi mladi ne mislite sasvim kao Asperamanka… Možda biste, da ste bili
na njegovom mestu, odlučili da ostanete da nas branite. Nisam ja odlučivao -
rekao je Šokerandit.
Starac je klimnuo i nasmešio se, otkrivajući par preostalih zuba - Aha, ali
sam video vaš izraz lica kad je ono naredio, i baš sam pomislio - u stvari to
sam i rekao ostalima: - “Eto jednog mladića koji ima srce i dušu… pravi
svetac“. To sam kazao… Beži, stari. Štedi dah, trebaće ti za put. Ama, što
razrušiše onakvo mesto? U stara vremena smo višak hrane slali čak u
Uskutošk. Čovek bi pomislio da je Oligarhu milo. A oni razrušiše… Pa, zar
nismo svi Sibornalci? Je l’ pravo govorim?
Pošto Šokerandit nije iskoristio pruženu priliku da odgovori, starac obrisa
usta rukavom i reče: - Mislite li da bi bilo bolje da sam ostao, mladi
gospodine? Možda niko nije ni trebalo da ode. Možda bi neka druga
Oligarhova vojska, neka naklonjenija zemljacima, naišla za koju godinu-
dve… E, nije nama lako, kažem ja.
Starac je već krenuo da se vrati na svoje mesto, kada ga Luterin iznenada
uhvati za okovratnik i privuče sebi tako jako, da ga je gotovo oborio na
zemlju. Ti mora da ništa o svetu ne znaš, ako ti neke stvari nisu malo jasnije!
Nije važno šta ja mislim o Svešteniku-Generalu. Nije bilo izbora. Mučni malo
glavom, umesto što jadikuješ. Vidiš li koliko nas je? Ceo horizont smo
pokrili. Ljudi, stoka… sve to treba nahraniti. Klima je sve gora. Mučni malo
glavom, stari.
Pokaza rukom prema mnoštvu koje se kretalo, prema svim tim sivim, crnim
i smeđim leđima vojnika, a na svakim leđima je bilo sledovanje za tri dana,
plus neutrošena municija, i sva ta leđa bila su okrenuta prema jugu i bledom
sunce. Masa se sve više širila, da bi napravila mesta škriputavim kolima.
Kretala se sa jednoličnim, potmulim zvukom, a niska brda su ga uzvraćala.
Pešaci su išli uz jahače, a mnogi su se pridržavali za kaiševe sedla. Neka
kola su bila natovarena opremom, neka ranjenicima koji su jaukali zbog
klackanja. Tegleći fagori su trupkali kraj svojih gospodara povijenih leđa,
očiju uperenih u tlo; naoružani dvosekli su marširali malo po strani, svojim
čudnim, krutim korakom.
Te noći, zastanak se pretvorio u zbrku. Nikakva vika ni trubljenje nisu
mogli da nateraju ljude da se ponašaju disciplinovano. Čete su se smeštale
gde je koja stizala i svađale oko mesta za podizanje šatora. Životinje je
trebalo nahraniti i napojiti, i zbog toga su kola za vodu morala biti odaslana u
mrak, da u brdima traže potoke. Ljudski glasovi i nervozni pokreti životinja
čuli su se tokom cele kratke noći.
Oblaci su se razmakli. Zahladnelo je.
Šiveninčki odred je bio čvrsto zbijen. Pošto su bili mladi, većina se okupila
oko Luterina Šokerandita, spremna da noć provede pijančeći. Čuture su im
bile napunjene jadalom, pićem koje se dobijalo alkoholnom fermentacijom
morske trave, crvene kao rubin. Jadalom su slavili svoju nedavnu pobedu,
Luterinovo junaštvo i uzbuđenje što noće u ravnici, umesto u planinama, kao
što su navikli u rodnom kraju - a slavili su i to što su uopšte živi, i sve ostalo.
Uskoro su svi pevali, uprkos protestima nesuđenih spavača.
 Međutim, jadal nije naveo Luterina da peva. Odvojio se od svojih drugova,
a misli su mu se vrtele oko njegove lepe zarobljenice. Iako je bila udata,
verovao je da je mlađa od njega za neku godinu; žene sa Divljeg kontinenta
su se rano udavale.
Žudeo je da je ima. Bilo je planirano da se oženi u Karnabaru, po
roditeljskom naređenju. Ali, kakve je to veze imalo sa onim što se dešavalo
ovde, u divljini Čalka? Drugovi bi ismejali njegovu obzirnost.
Prisetio se noći provedene u Korijanturi, poslednje noči pre nego što je
vojska prešla granicu. Ceo njegov odred je dobio dozvolu za izlazak. Umat je
bio pokušao da ga nagovori da se priključi bančenju, ali ne, on je kao budala
ostao po strani.
Dok se većina opijala i kurvala, Luterin je sam lutao kaldrmisanim ulicama.
Posetio je vidovnjaka, čija se radnja nalazila na trgu blizu pozorišta.
Vidovnjak mu je pokazao mnoge zanimljive stvari, malu narukvicu za koju
je tvrdio da dolazi sa drugog sveta i stotinu inča dugačkog creva koga je
izmamio iz utrobe jedne otmene gospe (pomoću male srebrne svirale koju je
bio spreman da proda po povoljnoj ceni). Imam li ja hrabrosti za bitku? -
želeo je Luterin da zna.
Starac se zaokupio Luterin ovom glavom, mereći je pomoću šestara i
drugih instrumenata, a zatim je rekao: —Bićete ili svetac ili grešnik, mladi
gospodaru. Nisam to hteo da vas pitam. Interesuje me hoću li biti heroj ili
kukavica? Odgovorio sam vam. Svetac mora biti hrabar. A grešnik ne mora? -
pomislio je kako se nije usudio da se pridruži drugovima. I za to je potrebna
hrabrost. Za sve je potrebna hrabrost. Čak i ovom crvu je bila potrebna. Da li
biste voleli da provedete ceo život u utrobi jedne gospe? Makar ta gospa bila
vrlo lepa? Ako bih vam rekao da vas takva sudbina čeka, da li biste bili
srećni?
Nestrpljiv zbog ovog otezanja, Luterin je pitao: - Hoćete li mi već jednom
odgovoriti na moje pitanje? Vrlo skoro ćete sami sebi odgovoriti. Samo ću
vam reći da ćete pokazati veliku hrabrost… Ali?
Izvinjavajući osmeh.— Takva vam je priroda, mladiću, Bićete i svetac i
grešnik. Bićete junak, ali čini mi se da vidim da ćete se poneti kao nevaljalac.
Razmišljao je o tom razgovoru - i o crvu - celim putem do Isturijače. Sada
je bio heroj, a da li će se usuditi da bude nevaljalac?
Dok je tako sedeo, pio i ćutao, Umat Esikenanzi ga je uhvatio za čizmu i
silom privukao bliže vatri. Ne budi tako smrknut, stari moj. Još smo živi,
junački smo se držali - naročito ti - i vraćamo se kući. - Umat je imao široko i
gojazno lice na oca, ali sada je ono sijalo. - Svet je užasno prazno mesto; zato
pevamo - da ga ispunimo bukom. Ali, tebi su neke druge stvari sada na umu.
Umate, imaš najumilniji glas na svetu, ako ne računamo lešinare, ali meni se
sada spava.
Umat je prekorno podigao prst - Aha, tu smo, znači - ona tvoja zgodna
zarobljenica! Rabi je malo i za moj račun. Obećavam da ništa neću reći Insil.
(gro.zeraWorC ,notus) Šutnuo je Umata u bradu. - Šta je Insil bogu zgrešila da
dobije ovakvog brata, pojma nemam.
Umat dobro potegnu iz čuture, pa veselo reče: - Insil je, brate, jedno
žensko. Kad malo razmislim, još će mi i biti zahvalna ako te malo utreniram u
koječemu.
Svi zaurlaše od smeha.
Šokerandit se s mukom podigao na noge i poželeo svima laku noć. Jedva je
pronašao svoj šator. Uprkos zvezdama, noć je bila mračna. Na ovoj
geografskoj širini nije bilo polarne svetlosti, na koju je kod kuće navikao.
Stežući čuturu, naleteo je na svog jelka, koji je stajao svezan kraj šatora.
Spustio se na kolena i uvukao kod žene.
Tores Lal je ležala sklupčana, rukama obuhvativši kolena. Gledala ga je bez
reči. Oči su joj se slabašno sjale u mraku.
Uhvatio ju je za mišicu i tutnuo joj čuturu pod nos. Evo, popij malo jadala.
Nemo je odmahnula glavom, sasvim slabašno.
Ošamario ju je po obrazu i nabio joj kožnu posudu u lice. - Popij, kučko,
kad kažem. Bolje će ti biti.
Opet je odmahnula glavom, ali joj je zavrnuo ruku. Zaplakala je. Uzela je
čuturu i otpila gutljaj žestokog pića. Dobro ti čini. Pij još.
Zagrcnula se i iskašljala malo tečnosti njemu u lice. Šokerandit ju je na silu
poljubio. Milost, molim vas. Vi niste divljak - govorila je sibornalski prilično
dobro, sa teškim, ali prijatnim naglaskom. Moja si zatvorenica, ženo. Ne treba
meni finoća s tobom. Čija god da si bila, sad si moja, i deo moje pobede. Ni
Prvosveštenik ne bi drugačije, da je na mom mestu.
I sam je otpio gutljaj, pa se svalio kraj nje.
Napeto je ležala; onda je, osećajući da se smirio, progovorila. Kada nije
plakala, Tores Lal je imala tih i tečan glas, kao da u njenom grlu žuborio
potočić. Rekla je: - Onaj starac koji ti je prišao popodne. Osećao je da ide u
ropstvo, kao i ja. Zašto si mu rekao da nije bilo izbora?
Šokerandit je ležao u tišini, boreći se sa svojim pijanstvom, boreći se sa
pitanjem, boreći se sa željom da je raspali po glavi što tako drsko okreće tok
njegove žudnje. U toj tišini, u njegovom duhu se uzdigla svest tamnija od
njegove želje da je poseduje, svest o neumitnoj sudbini. Otpio je još malo, i
svest se primakla bliže.
Prevrnuo se na stranu da bi joj bolje utuvio svoje reči. Izbor, kažeš, ženo?
Izbor vrše Azojaks ili Oligarh, a ne neki matori sveštenik koji ne bi imao ništa
protiv da mu sva vojska iskrvari, ako bi mu to zbog nečeg koristilo. Jesi li
videla one bilmeze tamo, kraj vatre? Kao i ja, oni dolaze iz Šiveninka, a to je
dobar deo zemljine kugle odavde. Samo do granice Uskutoška ima više od
dvesta milja. Sa svom ovom opremom i glađu, ne možemo da prelazimo više
od desetak milja dnevno. Šta gospođa misli da ćemo da jedemo?
Tresao ju je dok nije počela da cvokoće i privila se uz njega, kazavši u
strahu: - Pa vi jedete. Videla sam kola sa namirnicama, a vaše životinje mogu
da pasu, zar ne?
Nasmejao se: - Znači tako, mi jedemo, a? Šta misliš, šta jedemo? Znaš li
koliko nas ima ovde? Ima deset hiljada, što ljudi što neljudi, i oko sedam
hiljada grla stoke. Svakom čoveku treba dati dve funte hleba dnevno, plus još
jednu funtu drugih potrepština, računajući i jadal. To sve zajedno čini trinaest
i po tona dnevno.
Ljudi mogu da gladuju. Naši želuci su šuplji. Ali, životinje se razbole ako
ne jedu. Jelk svakog dana pojede dvadeset funti stočne hrane; puta sedam
hiljada - šezdeset dve tone. Znači, ukupno sedamdeset i pet tona treba vući, a
mi možemo da nosimo samo devet…
Ležao je u tišini, kao da pokušava da sve što mu je u glavi pretvori u
brojke. Kako to nadoknaditi? Moramo da se snalazimo uz put. Mogli bismo
da rekviriramo hranu iz sela kroz koja prođemo, samo što po Čalku nema
sela. Uzimamo ono što nam zemlja daje. Samo problem hleba… Potrebno je
dvadeset i četiri unce brašna za jednu veknu hleba. To je šest i po tona brašna
koje svakog dana treba naći. Ali, sve to nije ništa prema onome što jedu
životinje. Za pedeset jelkova treba jedno jutro livade, a tek hoksniji…
Tores Lal poče da jeca. Šokerandit se podiže na lakat i pogleda napolje.
Male vatre su gorele na širokom području, a senke nevidljivih ljudi su svaki
čas zalazile između njega i njih. Neki su pevali, drugi su u transu razgovarali
s mrtvima. Recimo da nam treba dvadeset dana do Korijanture. Životinjama
će trebati nekih dve hiljade i osamsto jutara trave. Mora da je tvoj poginuli
muž došao do iste računice. Kada se kreće, vojska svaki dan troši sve više
vremena na potragu za hranom, a sve manje na marširanje. Moramo sami da
meljemo brašno - a ove livade ne daju bog zna koliko zrnevlja. Moramo da
šaljemo izvidnice po drva za vatru. Moramo da pojimo životinje… Je l’ ti sad
jasno zašto smo morali da napustimo Isturijaču? To je viša sila. E pa, baš me
briga - rekla je. - Jesam li ja životinja, da mi govoriš koliko životinje jedu?
Što se mene tiče, svi možete da umrete od gladi. Bili ste pijani od krvi - a sada
ste pijani od jadala.
Tiho je progovorio: - Nisu mislili da ću išta valjati u borbi, pa su me
rasporedili u komoru. To je uvreda za jednog sina Čuvara Točka! Morao sam
da naučim te cifre, ženo, ali sam shvatio šta one govore. Svake godine, vreme
rasta biljaka je kraće za po koji dan. Ovo leto je bilo čisto razočaranje za
seljake. U prevoju Ćalk je glad. Asperamanka sve ovo zna. Možeš o njemu da
misliš šta ti je drago, ali glup nije. Ovolika sila se nikada više ne može
sakupiti. Znači, moja nesrećna zemlja je najzad sigurna od mrskih
Sibornalaca.
Nasmeja se: - Skup je taj mir. Vojska koja maršira kroz zemlju je kao jato
skakavaca - a skakavci umiru kada im na putu ponestane hrane. Svet postaje
sve nezgodnije mesto za život, ženo. A mi bacamo to što imamo.
Luterin je ležao kraj njenog ukrućenog tela, glave zabijene među šake. Pre
nego što su ga piće i umor savladali, smogao je snage da je pita koliko joj je
godina. Odbila je da kaže. Posle šamara je priznala da ima trinaest, i jedan
tener. Bila je dva tenera mlađa od njega. Mlada si za udovicu - rekao je
zadovoljno. - I, ne misli da ćeš se i sutra ovako izvući. Nisam ja više
komordžija. Sledece noći neće biti priče.
Tores Lal nije odgovorila. Ostala je da leži budna, zureći nepokretno u krov
šatora. Napolju su se čuli jauci i hropci umirućih. Te noći ih je još dvanaest
umrlo od kuge.
Ali, ujutru su svi preživeli ustali kao i obično, protezali se i mamurno stali
u red za porciju hleba. Svakome po dve funte, gorko se prisetila.
Nijedan vojnik ne bi priznao da je uživao na tom dugom putu kući. Ipak,
moguće je da je nekima prijalo rutinsko postavljanje i demontiranje logora,
drugarstvo i osećaj da se svakog dana napreduje. Postoji jednostavno
zadovoljstvo u ostavljanju pepela ugašene vatre, i paljenju nove, u
posmatranju plamičaka kako obuhvataju travu i grančice.
Takve i slične radnje, i zadovoljstva koja su činile, bile su stare kao
čovečanstvo. U stvari, neke su bile i starije. Ljudska svest se rasplamsala, kao
plamičci kad se razgorevaju, kroz izazove dugog ljudskog hodočašća ka
istoku od Hespagorata, gde je čovečanstvo napustili zaštitu dvoseklih i status
domaćih životinja.
I pored ledenog severca iz sibornalskih polarnih područja, vojnicima sve
bližim domu vazduh je bio opojan u plućima, a tlo pod nogama ulivalo im je
sigurnost i mir.
 Oficiri su se osećali manje bezbrižno. Za proste vojnike, bilo je dovoljno
što su ostali živi, i nije ih bilo briga na kakav će doček naići. Oni skloniji
razmišljanju uviđali su da stvar nije tako prosta. Postojao je problem sve
surovijeg režima unutar sibornalskih granica. A postojao je i problem
njihovog uspeha.
Mada su svi oficiri, od Asperamanke pa naniže, stalno govorili o pobedi,
ipak su pod neizbežnim i neprestanim pritiskom pretvaranja svih stvari u
svoje suprotnosti, u sebi razmišljali o porazu - od koga su utekli noseći kući
samo ožiljke, spisak poginulih i nova gladna usta.
A da bi pojačala taj osećaj neuspeha, Gnojna Smrt je putovala sa njima,
lako držeći korak i sa najbržima.
U proleće Velike Godine, koštana groznica je kosila stanovništvo i tesala
preživele u oblik kostura. U jesen Godine ih je Gnojna Smrt činila
kompaktnijim, opet smanjujući populaciju. Toliko, i još ponešto su ljudi već
znali i prihvatali kao neminovnost. Ali, strah je još uvek bujao pri pomenu
reči ,,kuga“. U takva vremena, svi su podozrivo gledali svoje bližnje.
Četvrtog dana je prethodnica naišla na jednog od dva glasnika koje je
Šokerandit bio poslao u Korijanturu. Telo je ležalo u jednom jarku. Trup mu
je bio oglodan do kosti, kao da ga je napala neka vrlo proždrljiva životinja.
Vojnici su zaobilazili leš u širokom krugu, ali se činilo da ne mogu da
odvoje oči od njega. Kada je Asperamanki javljeno, i on je dugo posmatrao
prizor. Najzad je rekao Šokeranditu: - To je tiho prisustvo što putuje sa nama.
Nema sumnje da fagori prenose zarazu, i da ju je poslao Azojaks, da nas
kazni što se mešamo sa njima. Jedini način da se iskupimo je da pobijemo sve
dvosekle koje vodimo. Zar nije bilo dosta ubijanja, Arhisvešteniče? Što ih ne
bismo oterali u divljinu? Pa da se tamo množe i kuju zaveru? Pusti ti mene da
radim svoj posao, mladi junače - usko lice mu se ispuni borama. Nastavi: -
Sada je najvažnije brzo obavestiti Oligarha. Neka nam u susret pošalje
pomoć. Tebe lično zadužujem da izabereš nekog pouzdanog i da sa njim
odneseš poruku u Korijanturu. Dakle, ideš li?
Luterin je spustio pogled, kao što je često činio u prisustvu svoga oca. Bio
je naviknut da izvršava naređenja. Za sat vremena sam u sedlu, gospodine.
Gnev koji je uvek vrebao na Asperamankinom licu i davao sjaj njegovim
očima, trenutno se rasplamsao. Shvati da ti možda spasavam život,
dodeljujući ti ovaj zadatak, poručnike Šokerandit. Sa druge strane, nemoj se
iznenaditi ako te tiho prisustvo već čeka u Korijanturi.
Načinio je znak Točka iznad Luterinove glave, okrenuo se i otišao.
 UREDBA O OGRANIČENJU PREBIVANJA
STANOVNIŠTVA

Korijantura je bila bogata i veličanstvena varoš. Podovi palata su bili

popločani zlatom, a kupole obložene porcelanom.
Glavna crkva Strahovitog Mira nalazila se u blizini luke, preko koje se u
grad slivao veći deo njegovog bogatstva, a isticala se razmetljivim luksuzom
koji se nije baš slagao sa duhom strogog božanstva. “Ovakva lepota u
Askitošu ne bi smela da postoji“ često su govorili vernici Korijanture.
Čak i u najsiromašnijim predgrađima, koja su zalazila duboko u brda,
neobični arhitektonski detalji mogli su da privuku pogled. Sklonost
ukrašavanju nadjačavala je siromaštvo i ogledala se u neočekivanim
lukovima, nepredvidljivim fontanama po skučenim budžacima, ukrasnim
ogradama od kovanog gvožđa koje bi oraspoložile i najokorelijeg
mrzovoljnika.
Naravno, i u Korijanturi su postojale razlike u imućnosti i u pogledima na
svet, kao i bilo gde drugde. To se moglo uočiti, ako nikako drugačije, a ono
po reakcijama kojima su leci i plakati Oligarhije dočekivani u različitim
delovima grada. U boljim četvrtima bi oni izmamljivali uzdahe tipa: ,,Oh, baš
pametno, mudre li ideje! na drugom kraju grada, ista objava bi bila dočekana
sa: “Da vidimo šta su nam oni mozgovi opet zakuvali”.
Većina graničarskih gradova su mesta bez mnogo duha, gde učmalost jedne
kulture sreće zaparloženost druge. U ovom pogledu, Korijantura je bila
izuzetak. Iako se od davnina pominjala u letopisima pod imenom Utoški,
nikada nije bila čisto uskutoški grad. Egzotični narodi sa istoka, naročito iz
Gornjeg Haziza i Kaj-Juveca, sa druge strane zaliva Čalk, naseljavali su se i
donosili raskalašnost koju je u drugim sibornalskim gradovima bilo teško
nadi, a ona se ogledala pre svega u arhitekturi i umetnosti.
“U Korijanturi je hleb veoma skup“ - glasila je uzrečica - “zato što su karte
za operu veoma jeftine”.
Sem toga, Korijantura je bila važno raskršće. Bila je otvorena prema jugu,
prema Divljem Kontinentu i - u ratu ili u miru —trgovci su lako plovili čak do
Dordala i Panovala. Takođe je stajala na jednom kraju prometnog plovnog
puta koji je vodio za Šivenink, Karkampan i Bribar.
I više od toga, Korijantura je bila drevna, i njene veze sa starim vremenima
su bile neprekinute. Po antikvarijatima u sporednim ulicama su se još uvek
mogli naći dokumenti i knjige na prastarim jezicima koje su opisivale iščezli
način života. Svaki prolaz kao da je vodio u drugo vreme. Ovaj grad je bio
pošteđen pustošenja koja često pogađaju gradove uz granicu. Iza nje su se,
padinu po padinu, uzdizala brda koja su činila podnožje Polarnih planina i čiji
su sleđeni zubi grizli sa ledenim besom. Ispred grada je bilo more, a iza njega
prepreka koju se nijedna vojska, ako bi i preživela dugi marš kroz stepu, ne bi
usudila da pokuša da prede.
Korijanturu je bilo lako braniti od svake napasti, osim od nadolazeće zime.
Iako je u Korijanturi bilo mnogo vojske, ona se nije pretvorila u
garnizonski grad. Trgovina je nesmetano cvetala, kao i umetnost koju su
trgovci, mada pomalo mrzovoljno, ipak poštovali. Zato je tu prebivala
porodica Odim.
Poslovi Odimovih odvijali su se duž kejova luke Kliment. Porodična kuća
je bila u blizini, i nije bila ni najlepša ni najružnija u gradu. Posle isteka
radnog vremena Idap Mun Odim je ispratio osoblje, proverio reze i katance, i
izašao kroz sporedna vrata sa svojom prvom ljubavnicom.
Prva ljubavnica je bila živahna dama po imenu Besi Besamitakal.
Pridržavala je Odimu razne pakete, dok se on mučio da dobro zaključa vrata
svoje firme. Pošto je ovaj ozbiljan zadatak pažljivo izvršio, okrenuo se i
podario joj svoj nežni osmeh. Sad idemo odvojenim putevima, i uskoro ćemo
se videti kod kuće.
—Da, gospodaru. Požuri. Pazi na vojnike.
Ona je trebalo da pređe samo kratko rastojanje, iza ugla do Brdske ulice.
On je krenuo u drugom pravcu, ka lokalnoj crkvi.
Idap Mun Odim se držao uspravno, uprkos svojim poodmaklim godinama.
Bradu je pažljivo ututkao pod kaput. Korak mu je bio dug; više je ličio na
šepurenje, što je uspevao da postigne uprkos jakom vetru. Stigao je taman na
popodnevnu službu, što je uvek činio u to vreme. Tu je ponizno stajao pred
Azojaksom, kao i svi dobri Uskuti oko njega. Služba je bila kratka.
Besi Besamitikal je u međuvremenu stigla do Odimove kude i pokucala da
bi joj stražar otvorio.
Dom Odimovih je bio poslednji u ulici koja se spuštala ka luci Kliment.
Gornji prozori su gledali na pristanište i Panovalsko more.
Kudu je dva stoleća ranije bio izgradio uspešni trgovac poreklom iz Kaj-
Juveca. Da bi se izbegle visoke zemljišne takse, svaki sprat je bio malo širi od
prethodnog. Pod krovom se nalazio vidikovac, a u prizemlju nije bilo mesta ni
za šta, osim za predvorje i prebivalište stražara i njegovog psa. Usko
stepenište se uvijalo skroz do poslednjeg, petog sprata. U brojnim,
zagušljivim sobama drugog, trećeg i četvrtog sprata živeli su još brojniji
Odimovi srodnici Poslednji sprat pripadao je isključivo Odimu, njegovoj ženi
i deci. Idap Mun Odim je bio čist Kaj-Juvečanin, uprkos činjenici da se rodio
u istoj toj kući. Što se pak tiče Besi, bilo je teško reći.
Bila je siroče i nije se sećala svojih roditelja, mada se pričalo da joj je
majka bila robinja iz dalekog Dimarijama. Neki su tvrdili da je pratila
gospodara na hodočašću u Sveti Kamabar, a da ju je on oterao kad je otkrio da
je trudna. Bila to istina ili ne (govorila je Besi veselo), priča je zvučala
autentično. Takve stvari su se dešavale.
Besi je preživela detinjstvo tako što je igrala na istim ulicama na koje je
njena majka svojevremeno bila izbačena. Njena igra je zapala za oko
izvesnom ugledniku na putu u Oligarhov dvor u Askitošu. Pošto je tamo
pretrpela svašta, Besi je uspela da pobegne iz kuće u kojoj je bila zatočena sa
drugim ženama, tako što se sakrila u prazno bure za fokino ulje.
Iz bureta ju je izvukao sestrić Idapa Mun Odima koji je za račun svog ujaka
trgovao u Askitošu. Ovom mladiću se tako dopala, naročito pošto je odigrala
jednu igru za njega, da ju je odmah uzeo za ženu. Međutim, radost im je
kratko potrajala.
Samo četiri tenera posle venčanja, nećak je pao sa krova jednog od
ujakovih magazina i slomio vrat.
Kao siroče, robinja, bivša igračica i ko zna šta još, a sada udovica, Besi nije
mogla da se nada da će se održati u bilo kojoj uglednijoj uskutskoj zajednici.
Odim je, pak, bio Kaj-Juvečanin, a uz to samo trgovac. Zaštitio je Besi,
naročito od mrzovoljnih muževljevih rođaka, i uskoro otkrio da ona, osim
ostalih lakše uočljivih talenata, ume i da misli. Od tada mu je postala prva
ljubavnica.
Besi je bila zahvalna. Malo se ugojila, trudila se da izgleda ozbiljnije i
pomagala Odimu u vođenju računovodstva; uskoro je kontrolisala
komplikovan sistem Odimovih narudžbina i naplaćivanja ležarine. Dani
Oligarhovog dvora i fokinog ulja behu zauvek prošli.
Posle kratkog razgovora sa stražarom, Besi se pope zavojitim stepenicama
u svoju sobu.
Usput zastade u jednoj od malih kuhinja na drugom spratu i pozdravi
staramajku koja je pomagala služavci da spremi večeru. Starica joj uzvrati
pozdrav, a zatim se vrati pažljivom spravljanju kiflica sa džemom.
Svetlost lampe je obasjavala žućkaste kolačiće, jednostavne oblike zdela i
krčage i nabrekle vreće na podu. Izborane ruke poslovale su nad bezobličnom
smesom testa, istanjujući ga dok nije postalo skoro prozirno. Mlada služavka
je stajala naslonjena na zid, gledajući u prazno i grickajući donju usnu. Krčag
sa ključalom vodom pušio se iznad vatre od ćumura.
Ono što je Odim bio rekao nije moglo biti tačno: svakodnevni život u
Korijanturi nije bio u opasnosti sve dok staramajkine sposobne ruke prave
ovako savršene polumesece, sa ravnom ivicom i izvijenim krajevima. Ti
jastučići zadovoljstva su govorili o domaćem životu koji se ne da skršiti.
Odim je suviše brinuo. Uvek je brinuo. Ništa se neće dogoditi.
Sem toga, Besi je te večeri mislila na nekog drugog. U kući je odseo
tajanstveni vojnik, i ona je uspela da ga jutros osmotri na tren.
Sve sobe na nižim i manje povoljnim spratovima zauzimali su mnogobrojni
Odimovi rođaci. Činile su čitavo malo naselje. Besi je retko pričala sa njima
(osim sa staramajkom), pošto nije podnosila način na koji su iskorišćavali
Odimovu dobrodušnost. Patrolirala je njihovim sobama visoko podignutog
nosa, pod uglom koji joj je omogućavao da vidi šta se zbiva u tim neprijatnim
prebivalištima.
Bilo je tu i prastarih Odimovki, monstruozno debelih od neprestanog
izležavanja; mladih Odimovki, čija su se tela prelivala kao labave haljine od
težine nerođenih Odimčiča; još mlađih Odimovki u pubertetu, vižljavih,
naparfimisanih, neobdarenih ičim osim mrlja i bledunjavosti od života u
zatvorenom prostoru; i mnogobrojnih Odimčiđa u krpicama raznih boja, tako
da niko, čak i ako bi to poželeo, nije mogao da razlikuje muške od ženskih,
koji su cičali, vriskali, trčkarali, plakali, sisali, tukli se ili spavali.
Razbacani tu i tamo kao jastuci, ophrvani nadmoćnom ženskadijom, ležali
su malobrojni muški Odimi. Kastrirani zavisnošcu od Idapa, puštali su
dostojanstvene brade, pušili lule veronikane ili izvikivali naređenja koja
nikome nije padalo na pamet da izvršava, u jalovim pokušajima da pridaju
važnost svom polu. I svi ti rođaci, bliži i dalji, mladi i stari, bili su po bledom
tenu, praznim očima, izbočenim vilicama, sklonosti mada je to preblaga reč -
ka gojenju, zatupljivanju, pospanosti, toliko međusobno slični, da je samo
odvratnost pomagala Besi da ih razlikuje.
Ipak, oni sami nisu s tim imali problema. Uprkos svoj premnoženosti,
svako se čvrsto držao svog mesta u sobi koju je zauzeo, u ćošku ili na jasno
obeleženom komadu tepiha. Šibe su uvek bile na dohvat ruke, tako da je
svako dete koje bi, makar slučajno, zašlo na tuđu teritoriju, bez upozorenja
dobijalo udarac, čak i od rođene tetke. Noću su braća spavala na dohvat ruke
svojih grabljivih zaova. Komadići prostora bili su odvojeni trakama ili
ponjavama, ponekad ćebadima koja su visila preko razapetih žica. Svaki
komadić teritorije bio je branjen žestoko kao kraljevina.
 Besi je sve to posmatrala sa mešavinom zavisti i odvratnosti. Gledala je
kako se krune oslikani zidovi; samo od trupkanja predebelih telesa otpadali su
komadići maltera. Slike su predstavljale zemlju dembeliju sa dva zlatna
sunca, jelenima koji se šetaju pod zelenim drvećem, mladiće i devojke kraj
grmlja sa prepeličjim gnezdima, kako se miluju ili sugestivno duvaju u
svirale. Ta idila bila je naslikana pre dva stoleća, dok je kuća još bila nova;
predstavljala je nestali svet - Kaj-Juvec u jesen.
I slikarije i njihovo pripadanje doprinosile su Besinom neraspoloženju; ali
ono za čim je žudela bilo je mestašce na kome bi malo mogla da uživa van
pogleda svog gospodara. Dok je sa sve većim gađenjem dovršavala obilazak,
čula je kako se spoljna vrata zatvaraju, a pas se oglašava oštrim lavežom.
Otrčala je do stepeništa da pogleda.
Njen gospodar, Idap Mun Odim, upravo se vratio sa službe božje. Videla je
njegovu šubaru, kožni kaput i sjajne čizme, sve skraćeno perspektivom.
Nazrela je dugi nos i dugu bradu. Za razliku od svih svojih rođaka, Idap Mun
Odim je bio mršav, prava haringa; brige oko novca i posla održavale su ga
vitkim. Jedina zadovoljstva koja je sebi dopuštao bila su ona u krevetu; a njih
je, kao što je Besi dobro znala, pažljivo evidentirao u malu crnu svesku.
Ne znajući kako da postupi, stajala je na stepeništu. Odim se pope i pogleda
je u oči. Klimnu glavom i nasmeši se. - Ne smetaj mi - reče u prolazu - Nisi
mi noćas potrebna. Kako zapovedate - odgovori ona, upotrebivši jednu od
dobro naučenih fraza. Znala je šta ga brine. Idap Mun Odim je bio jedan od
najvažnijih trgovaca porcelanom, a trgovina porcelanom je trenutno slabo
stajala.
Odim se popeo do vrha i zatvorio vrata za sobom. Žena mu je pripremila
večeru; miris se širio kroz kuću i silazio i do prostorija u koje je hrana manje
redovno dolazila.
Besi je ostala u sumračnom prizemlju, okružena mirisima i prigušenim
zvucima svetine što se tiskala po sobama. I ona je čula zvuk vojnih čizama,
kako su vojnici marširali. Njeni prsti, i dalje vitki, nemo su svirali po ogradi.
I tako se desilo da je bila skrivena od svih na spratovima ispod nje. Tako se
desilo da je videla kako se stari stražar iskrada iz portirnice, pažljivo se osvrće
i izlazi na ulicu. Možda je hteo da vidi šta radi Oligarhova soldateska. Iako se
Besi odavno pobrinula da se sprijatelji sa njim, znala je da je nikada ne bi
pustio da napusti zgradu bez Odimove dozvole.
Ubrzo se vrata opet otvoriše. Uđe jedan čovek vojničkog držanja, lica
uredno podeljenog po vodoravnoj osi širokim brkovima. To je bio čovek koji
je Besi pružio potajni motiv da istraži svoj domen. Bio je to kapetan Harbin
Fašnalgid, njihov novi stanar.
Stražarski pas izlete iz svoje jazbine i poče da laje. Ali Besi je već brzo
silazila niz stepenište, vitko kao punačka košutica niz strmu liticu. Muči,
muči! - viknu mu ona. Pas se okrete ka njoj, a crna gubica mu se zanjiha kada
jurnu u podnožje stepeništa. Onda se isplazi i obli Besinu šaku balama, ni u
jednom trenutku ne prestajuđi da preteči reži. Sedi - naredi mu. - Dobar
dečko.
Kapetan priđe preko hodnika i uhvati je za ruku. Zagledali su se jedno
drugome u oči - njene su bile tamno, tamnosmeđe, a njegove iznenađujuće
sive. Bio je visok i vitak, pravi čisti Uskuti, i na svaki mogući način čista
suprotnost mnogobrojnim Odimima. Zahvaljujući kretanjima Oligarhovih
trupa, kapetan je prethodnog dana dodeljen Odimima na stanovanje, pa je
Odim nevoljno pripremio sobu za njega na poslednjem spratu, gde mu boravi
porodica. Kada su se kapetan i Besi prvi put ugledali, Besi - čije je
preživljavanje kroz opasan život imalo nekakve veze sa snagom njene ličnosti
- smesta se zaljubila u njega.
Plan joj je tog trenutka sinuo. Hajde da se prošetamo napolju - kaza mu. -
Stražar nije ovde.
On je još čvršće uhvati. Napolju je hladno.
Sve što mu je bilo potrebno bilo je njeno malčice oštro odmahivanje
glavom, pa su zajedno krenuli do vrata, bojažljivo gledajući ka stepeništu. Ali
Odim se zatvorio u svoju sobu i neka žena mu sigurno svira u binaduriju ili
peva pesme o izgubljenoj tvrdinji u Kaj-Juvecu, gde su deve izdane a bele
rukavice, ispuštene jednog kobnog dana, zanavek na ceni.
Kapetan Fašnalgid jednom teškom čizmom odgurnu psa - koji je davao sve
znake da namerava da ih sledi iz zatočeništva i iskrao Besi Besamitikal u
spoljni svet. On je odlučan čovek kada je o ljubavi reč. Čvrsto je držeći za
ruku, poveo ju je preko dvorišta i kroz kapiju gde je uljana svetiljka gorela.
Kao jedno skrenuše udesno, niz kaldrmisanu ulicu. Crkva - ona kaza. Ni
jedno ni drugo više ni reč ne reče, jer im hladan vetar dunu u lica, noseći
ledeni dah sa planina.
Vod ututkanih vojnika prođe mimo njih povijenih glava, a koraci su im
odjekivali po kaldrmi. Nebo je izlivalo svoju mutnosivu boju na ceo svet.
U crkvi su gorele lampe. Zbor je pevao svoju jednoličnu pesmu. Pošto je
ova crkva imala donekle boemsku reputaciju, Odim u nju nikada nije zalazio.
Ispred nje se nalazio red kamenih stubova, uredniji nego stroj vojnika,
podsećajući na one čiji su dani pod suncem zauvek prošli. Žudni ljubavnici su
se zaputili između njih, i nestali u senci senovitog zida. Besi je obgrlila
kapetanov vrat.
Prvo su malo šaputali, a onda joj on zavuče ruku ispod bunde i haljine. Ona
zastenja od hladnog dodira. Kada mu ona uzvrati, on se trgnu od njene ledene
ruke. Put im je naizmenično postajala vrela i hladna dok su se pribijali jedno
uz drugo. Besi je sa zadovoljstvom primetila da kapetan uživa i da mu se ne
žuri. Tako je lako voleti, pomislila je, i šapnula mu u uvo - Baš je prosto… -
On samo uvuče ruku još dublje.
Čvrsto je pritisnu uza zid kad se sjediniše. Ona pusti da joj glava padne i
udari u kamenu površinu zida. Dahnu njegovo ime, tako nedavno naučeno.
Posle, dok su stajali naslonjeni uz zid, Fašnalgid ležerno reče - Bilo je
dobro. Jesi li zadovoljna svojim gazdom? Što me to pitaš? Nadam se da ću
jednog dana postati neko i nešto. Možda bih mogao da te otkupim, kad prođe
ova gužva.
Ćuteći se privila uz njega. Vojnički život je bio nesiguran. Za nju bi položaj
kapetanove ljubavnice bio pad sa konja na magarca.
Izvadio je pljosku iz džepa i otpio dobar gutljaj. Namirisala je alkohol i
pomislila: “Odim bar ne pije, hvala Bogu. Oficiri svi šljokaju…” Znam ja da
nisam neka prilika - prodahta Fašnalgid. - Stvar je u tome, devojko, što me
brine ovaj moj zadatak. Sad moramo da vadimo kestenje iz vatre, za Oligarha.
Čini mi se da ću poludeti. Ti nisi iz Korijanture, zar ne? Ja sam iz Askitoša.
Slušaš li me ti uopšte? Smrzavam se. Hajdemo odavde.
Gunđajući, on pođe za njom, držeći je za ruku. Osećala se kao slobodna
građanka. Jesi li ikada čula za Arhisveštenika-Generala Asperamanku?
Klimnula je glavom, dok joj je vetar hučao u ušima. Nije bio baš toliko
romantičan koliko se nadala. Ali da, prisustvovala je Asperamankinom
govoru pre jednog tenera, kada je držao službu pod vedrim nebom. Baš je
tečno govorio. Imao je lepe pokrete i uživala je gledajući. Asperamanka! -
kakav dar za blebetanje! Posle su ga ona i Odim gledali kako paradira sa
vojskom kroz grad, ka Istočnoj kapiji. Zemlja se tresla dok su topovi prolazili.
I svi ti mladići… Pred njim sam položio zakletvu Oligarhiji kada sam stupao
u vojsku. To je bilo dosta davno - usukao je brkove - Sada sam stvarno u sosu.
Abro Hakmo Astab!
Besi se ozbiljno uvredila kad je izgovorio tu psovku u njenom prisustvu.
Samo su je najgori i očajnici koristili. Otrgla je ruku iz njegove i ubrzala
korak niz ulicu. Taj čovek nam je izvojevao veliku pobedu protiv Panovala.
Čuli smo za to u Aškitošu. Ali to se čuva u tajnosti. Tajnosti… Sibornalski
životi zavise od tajni. Šta misliš, zašto su to učinili? Možeš li da podmitiš
našeg stražara da ne digne larmu kod Odima? - Ona zastade kada su stigli do
spoljne kapije. Tu je neki novi plakat bio zalepljen. Nije mogla da čita u
mraku, a nije ni želela.
Dok je Fašnalgid vadio novac iz džepa, karakteristično ravnim glasom je
kazao: - Poslat sam u Korijanturu kako bih pomogao da se organizuje vojna
sila koja će uhvatiti u zasedu vojsku sveštenika-militanta po povratku iz
Čalsea. Naša naređenja su da ih pobijemo sve do poslednjeg, uključujući
Asperamanku. Šta kažeš na to? Zvuči strašno”, odgovori Besi. - Bolje da ja
prva uđem, za slučaj da bude nevolja.

Narednog jutra vetar je slabije duvao, tako da je Korijanturu obavila smeđa

sumaglica, kroz koju su se dva sunca tek povremeno probijala. Besi je
posmatrala mršavog i ispijenog Eedapa Muna Odima dok je doručkovao. Njoj
je dopušteno da jede tek kada on završi. Nije govorio, ali znala je da je
uobičajeno dobro raspoložen. I dok se prisećala zadovoljstava koja kapetan
Fašnalgid može da ponudi, znala je da joj je Odim drag, uprkos svemu.
Kao da želi da iskuša svoje dobro raspoloženje, dozvolio je jednom od
svojih dalekih srodnika - daljem rođaku koji je tvrdio da je pesnik - da se
popne gore i da mu se obrati. Napisao sam novu poemu, rođače, Odu istoriji -
kaza čovek, pa se pokloni i stade da deklamuje: Čiji je moj život? Da li
istorija
Valja da se smatra vlasništvom
Samo onih koji je stvaraju?
Zar ne može moja mašta da je uzme
Sred moralnosti srca moga Da joj oblik da kao što ona mene uobličava?
Nakon čega je sledilo još u istom maniru. - Vrlo dobro - reče Odim, pa
ustade i obrisa bradom uokvirene usne svilenom maramicom. Lepi stavovi,
valjano pokazani. Sada moram u svoju kancelariju, pa te molim da me izviniš
- osvežen tvojim krasnim mislima. Ophrvan sam tvojom hvalom - kaza dalji
rođak i povuče se.
Odim još jednom srknu čaj. Alkohol nikada nije pio.
Dok mu je sluga pridržavao kaput, pozvao je Besi da pođe sa njim. Njihov
silazak niz stepenice bio je vrlo spor, jer su morali da prođu kroz špalir
Odima, Odimovki i Odimčica koji su skvičali na svakom koraku, umoljavali,
mada ne baš prosili, gurkali, mada ne baš laktali, pipkali mada ne baš vukli za
rukav, zvali, mada se nisu baš drali, podizali sitnu decu u vis, mada mu ih nisu
poturali pod nos, dok je on dovršavao svoju svakodnevnu jutarnju spiralu.
Ujače, maloj Gufli matematika ide jako fino… Tečo, moramo da se nađemo
nasamo, onaj moj me opet vara…
Ujo, da ti ispričam šta sam sanjao: došlo je nešto sjajno i strašno, i sve je
htelo da nas pojede… Je l’ ti se sviđa moja nova haljina. Hoćeš da ti igram?
Ima li vesti od mog poverioca?
Ujo, Kenig te nije poslušao, opet me tuče i vuče za kosu. Daj da ti budem
služavka, da ne živim više s njim. Dragi Idape, zaboravljaš one koji te vole.
Spasi nas naše bede, preklinjemo te! Što lepo i plemenito izgledate danas,
čika Idape…
Trgovac se nije mrštio na moljakanje, niti je reagovao na komplimente.
Polako se probijao kroz slojeve i slojeve mesa Odimovih, njihove
smradove i mirise. Tu i tamo bi ponešto rekao, ovde i onde bi sebi dozvolio
da štipne propupelu dojku kakve mlade nećake, u poneku pruženu ruku bi
spustio novčić. Kao da je verovao - a u stvari i jeste - da se život sastoji iz
trpeljivosti, i da ljudima treba što manje pomagati, ali da se mora sačuvati
nešto milosrđa radi očuvanja samopoštovanja.
Tek pošto je Besi zatvorila izlazna vrata za njim, Odim je iskazao neko
osećanje. Tamo, prikačena na zid, stajala su dva plakata. Grčevito se uhvati za
bradu.
Prvi plakat je upozoravao da KUGA preti stanovnicima Uskutoška. KUGA
je bila posebno raširena u lukama, a najviše u SLAVNOM I DREVNOM
GRADU KORIJANTURI. Zato se građani upozoravaju da su sva javna
okupljanja od sada zabranjena. Svaka grupa veća od četiri osobe biće
podložna strogom kažnjavanju, ako se zatekne na javnom mestu. PO
NAREĐENJU OLIGARHOVOM.
Odim dvaput pažljivo pročita ovo obaveštenje. Onda se okrenuo drugom
plakatu.
UREDBA O OGRANIČENJU PREBIVANJA STANOVNIŠTVA. Posle
nekoliko opskurnih pasusa, sledio je jedan napisan masnijim slovima:
SLEDEĆA OGRANIČENJA u vezi sa kućama, prenoćištima,
prebivalištima i sobama, kao i ostalim Mestima Stanovanja, posebno se
odnose na svako domaćinstvo u kome NOSILAC STANARSKOG PRAVA ne
pripada USKUTSKOJ RASI. Za te i takve OSOBE je utvrđeno da najviše
doprinose ŠIRENJU KUGE. Njihov broj se stoga mora ograničiti na JEDNU
OSOBU po DVA KVADRATNA METRA prostora. PO NAREĐENJU
OLIGARHOVOM!
Odim nije bio iznenađen. Njegovi prijatelji u Gradskom veću su ga
upozorili da se sprema ovako nešto. Objava je bila namenjena rasturanju
izvesnih četvrti u kojima Oligarhija nije imala čvrsto uporište
Uskuti su ponovo demonstrirali svoje rasne predrasude - koje je Oligarhija
brzo koristila. U sibornalskim gradovima fagorima je davno zabranjeno da se
šetaju bez pratnje.
Nikakvu razliku nije činilo to što su Odim i njegovi preci već stolećima
žitelji ovoga grada. Zakon o zabranama osoba u boravištima onemogućio mu
je da više štiti svoju porodicu.
Brzo se osvrnuvši oko sebe, Odim skide plakat sa zida, zgužva ga i gurnu
pod kaput.
Taj postupak uzbunio je Besi skoro koliko kapetanova psovka prethodne
večeri. Nikada ranije nije videla Odima da krši zakon. Njegovo neumoljivo
pokoravanje onome što je zakonito naširoko je čuveno. Zabezeknuto je
uzdahnula i otvorenih ustiju zablenula se u njega. Dolazi zima - bilo je sve što
je rekao. Lice mu je bilo ogorčeno i namršteno. Devojko, uzmi me za ruku -
promuklo reče. - Moraćemo da nešto uradimo…
Magla je pristanište pretvorila u prelepu zanjihanu šumu jarbola koji su
lebdeli sred mekog sjaja. More je bilo nemo i opčinjeno. Nije se čulo čak ni
uobičajeno šljapkanje konopaca o jarbole.
Odim nije traćio vreme na divljenje tom prizoru, već je smesta zašao u
pozamašnu arkadu iznad koje su bile ispisane reči: Odimov najbolji izvozni
porcelan. Besi ga je sledila pored činovnika koji su se klanjali.
Odim odjednom stade.
Mir njegove kancelarije bio je narušen. Jedan oficir je stajao i grejao se
ispred vatre od lignita i čačkao zube šibicom. Dva naoružana vojnika stajala
su u blizini, lica bezizražajnih, kao što je to uobičajeno za telohranitelje.
Mesto pozdrava, major ispljunu šibicu na pod i tutnu ruke iza leđa. Bio je
to visok čovek u kaputu lošeg kroja. Kosa mu je bila proseda a usne
napućene, kao da su mu zubi bili nadahnuti pravim vojničkim duhom i jedva
čekali da prolete kroz usne i zagrizu civila. Šta mogu da učinim za vas? -
upita Odim.
Ne odgovarajući na pitanje, major se predstavi - i to tako da su mu zubi
samo sevali. Ja sam major Gardeterark, Oligarhova Garda. Čuven i neomiljen.
Daćete mi listu svih brodova sa vašom robom, za ovu i sledeću nedelju.
Odmah.
Govorio je dubokim i odsečnim glasom, odvajajući slogove kao da ih
postavlja u stroj. Da, naravno. Sedite, molim vas, i uzmite malo čaja.
Majorovi zubi se još više isturiše. Rekao sam listu. Samo to.
Evo odmah, gospodine. Samo vi sedite dok pozovem šefa računovodstva…
Ostaću da stojim. Čekam vas već sedam minuta, ne zadržavajte me. Listu!
Bez obzira na svoje nepogodnosti, sibornalski kontinent se dičio obilnim
ležištima minerala i drvenog uglja. Imao je i najbolju glinu.
Posuđe od stakla i porcelana se u Korijanturi koristilo još dok su u
Kampanlatu kusali iz drvenih zdela. Već tokom proleća Velike Godine,
lončari su proizvodili porcelan u pećima na lignit, postižući temperaturu od
1400 stepeni. To posuđe je bilo veoma cenjeno među kolekcionarima.
Idap Mun Odim se nije mnogo bavio proizvodnjom, mada je posedovao
nekoliko peći. Izvozio je fini porcelan u Šivenink i Bribar, ali najviše u
Kampanlat, gde je kao Kaj-Juvečanin imao više uspeha od Sibornalskih
konkurenata. Brodovi koji su prenosili njegovu robu nisu bili Odimovi.
Zarađivao je kao preduzimač, bankar i finansijer; čak je i svojim
konkurentima pozajmljivao novac i izvlačio profit.
Najviše bogatstva je stizalo sa Divljeg Kontinenta, iz severnih
kampanlatskih luka Vajnvoša, Dordala i Dauuela, pa čak i iz Pauačeta i
Popevina u koje konkurenti nisu imali pristupa. Upravo je taj aspekt njegovog
poslovanja uticao da mu se ruka malo trese dok je njome pružao listu majoru.
Dobro je znao da će strana imena ići oficiru na džigericu.
Majorove oči, mutne i smeđe kao magla koja je obavijala grad, brzo su
letele niz listu. Vidim da poslujete sa mnogim tuđinskim lukama. Tamo sve
vrvi od kuge. Naš velikih Oligarh, Azojaks ga poživeo, želi da narod sačuva
od zaraze koja dolazi sa Divljeg Kontinenta. Od sada više nema plovidbe u ta
mesta. Nema plovidbe? Ali vi ne možete… Još kako mogu, i hoću.
Zabranjeno je trgovati sa Kampanlatom. Do sledećeg naređenja. Ali
gospodine, moj posao… Valjda su životi naših žena i dece važniji od vašeg
posla. Vi ste stranac, zar ne? Ne. Nisam ja stranac. Moja porodica živi ovde
već tri generacije. Vi niste Uskut. Vidi vam se to i po imenu i po izgledu.
Gospodine! Ja sam samo po poreklu Kaj-Juvečanin. Od danas je grad pod
vojnom upravom. Izvršavaćete naređenja, jasno? Ako ne budete tako radili,
ako makar jedan vaš tovar napusti ovu luku i zaplovi u strane krajeve, biće
vam suđeno pred vojnim sudom i bićete osuđeni…
 Major pusti da mu reći vise u vazduhu pre nego što dodade još dve,
najzlokobnije što je umeo: - … na smrt.
To ce značiti propast za mene i moju porodicu - odgovori Odim,
pokušavajući da iz sebe izvuče smešak.
Major malinu jednom vojniku, koji iz tunike izvadi neku hartiju.
Major je baci na sto. Sve je ovde. Potpiši da si razumeo. - Dok je Odim
naslepo potpisivao, on je vetrio zube pre nego što je dodao: - Da, kao stranac
ubuduće moraš da se javljaš svakoga dana mom podoficiru zaduženom za
ovaj kraj. Upravo je otvorio kancelariju u susednom skladištu, pa ne moraš
daleko.
Gospodine, dopustite da ponovim da nisam stranac. Rođen sam tu iza
ćoška. Predsednik sam mesnog trgovačkog komiteta. Pitajte ih.
Dok je ponizno mahao, zgužvani plakat mu ispade iz kaputa. Besi pođe
napred i oprezno ga ćušnu u vatru. Major na nju nije obraćao pažnju, kao ni
do tada. Samo je zabio jezik između zuba i gornje usne, kao da razmišlja o
Odimovoj drskosti, pa kazao: Kao što rekoh, ubuduće ćeš se svakoga jutra
javljati mom podoficiru. Zove se kapetan Fašnalgid i kancelarija mu je u
susednom ulazu. - Na pomen tog imena, Besi se nagnu nad vatru. Mora da su
joj se obrazi zacrveneli zbog plamena sa gorućeg plakata.
Kada su major Gardeterark i njegova pratnja otišli, Odim je zatvorio vrata i
seo pored vatre. Veoma lagano nagnuo se i pokupio izgriženu šibicu sa tepiha
i bacio je u vatru. Besi kleknu pored njega i uhvati ga za ruku. Ni jedno ni
drugo dugo nisu progovarali.
Naposletku, Odim pokuša da je razvedri: - Pa, draga moja Besice, upali
smo u poteškoće. Kako da izađemo na kraj? Gde ćemo svi da živimo? Možda
ovde. Možda možemo da sklonimo onu peć koju retko i koristimo, pa da ovde
smestimo neke rođake. Soba bi mogla da se sredi… Ali ako mi je zabranjeno
da trgujem, onda… pa, sve nas čeka propast. Nitkovi to znaju. Ovi Uskuti bi
da nas sve porobe… Zar nije onaj čovek bio grozan? Oči, zubi… kao neka
kraba.
Odim se uspravi u fotelji i pucnu prstima - Ipak nije sve baš tako crno.
Počećemo sa tim Fašnalgidom preko puta. Srećom, baš su mi njega dodelili
na stanovanje. Jesi li ga slučajno zapazila u kuci? Čita knjige, ima nade da je
civilizovan. I moja žena ga lepo hrani. Hajde da probamo da ga nekako
pridobijemo, može nam pomođi.
Uhvati Besi za bradu i natera je da mu pogleda u oči. Uvek se nešto da
učiniti, pile moje. Idi kod tog finog kapetana i pozovi ga ovamo. Kaži da
imam jedan poklon za njega. Sigurno ce nam progledati kroz prste. I, ovaj…
jeste da je ružan ko planinski đavo, ali nema veze… Budi malo fina s njim,
pile moje, a? Budi što možeš finija. Čak mu nagovesti… Znaš već šta? Idi
skroz do kraja, ako treba. Životi nam od toga zavise.
Počeša se po dugom nosu i lukavo se osmehnu. Leti, golubice. Ničeg se ne
libi, samo ga obrlati.
 VOJNIČKA KARIJERA

Uredba o Ograničenju Prebivanja Stanovništva naišla je na različite

komentare, baš kao i sve ostale Oligarhove proklamacije. U privilegovanim
četvrtima ljudi su klimali glavom i govorili: “Baš mudro - odlična ideja!”
Bliže dokovima, govori su: “A, to su nam one lenčuge zakuvale! “
Idap Mun Odim nije umeo rečima da izrazi svoje zaprepaščenje kada se
vratio u svoju pretrpanu kuću. Znao je da će ga policija uskoro potražiti da ga
pita zašto se ne pridržava novog zakona.
Te noći, pošto je izljubio decu, smestio je svoje mršavo telo kraj
nepokretne vreće koja mu je bila žena i pripremio svoj um za pavk. Ništa nije
rekao svojoj rospiji, znajući da njen bes, njene suze, izvesno trčanje sa jednog
kraja sobe na drugi, grljenje i ljubljenje dece ogromnim, vlažnim poljupcima,
neće moći da mu pomogne da razreši svoj problem. Kada joj je dah postao
pravilan kao mirisni povetarac koji duva preko jesenjih dolina Kuj-Juveca,
Odim je prikupio svoje unutrašnje snage i podvrgao se maloj smrti koja je
kapija za stanje pavka.
Za siromašne, jadne, progonjene, uvek je postojalo pribežište: trans pavka.
U pavku se moglo razgovarati sa onim članovima porodice čiji su zemaljski
dani bili prošli. Ni Država ni Crkva nisu imale jurisdikciju u carstvu mrtvih.
U tom ogromnom prostoru nije bilo ograničenja ni za koga; ni Bog Azojaks
nije tamo obitavao. Samo su gosi i još dalji fesapi putovali prema neizašlom
suncu Prvobitnog Posmatrača, koji je u svoj zagrljaj primao sve, bez razlike.
Laka kao perce, drhtava duša Idapa Mun Odima je tonula sve niže i niže,
ka gosu svog nedavno preminulog oca.
Otac je sada ličio na nevešto napravljen zlatan kavez. Bilo ga je teško
videti kroz opsidijan nepostojanja, ali kada je Odimova duša pozdravi, gos
malčice zatrepta u znak odgovora. Odim ispriča svoje nevolje.
Gos je slušao i povremeno tešio sina ispuštajući oblačiče sjajnog praha.
Zatim je konsultovao svoje pretke koji su ležali još dublje. Konačno,
posavetovao je Odima. Nežni i voljeni sine, tvoji preci ti se duboko
zahvaljuju što ispunjavaš svoje dužnosti prema porodici. Porodica mora da se
oslanja na porodicu pošto vlade ne zastupaju porodice. Tvoj dobri brat Odirin
Nan živi daleko od tebe, ali baš kao i tebi, naš jadni narod mu je prirastao k
srcu. Idi kod njega. Idi kod Odirina Nana.
Bezglasni glas potonu u vrtlog. Na to Odim slabašno odgovori, da on voli
svoga brata, ali da Odirin živi daleko, u Šiveninku. Zar ne bi bilo bolje da se
zaputi preko planina, ka Kuj-Juvecu, u kome je još uvek obitavao jedan
udaljeni ogranak familije. Oni ovde koji još uvek mogu da govore, kažu mi da
je sad pametnije ne vraćati se u Kuj-Juvec. Put preko planina postaje sve
opasniji svakog meseca, pričaju novopristigli. Sem toga, doline su počele da
se pretvaraju u pustinje, i sve je manje trave za ispašu. Plovi na zapad,
ljubljeni, ti najzahvalniji od svih sinova. Idi kod brata. To je moj savet. Oče,
melodija tvoga glasa je muzika koja se mora slušati.
Posle obostranih izliva nežnosti Odimova duša poče da se uzdiže kao dim
kroz zvezdanu prazninu. Nestale su povorke prošlih generacija. Došao je bol
pronalaženja krhkog ljudskog tela na madracu, i traženja ulaza u njega.
Odim se vratio u svoje smrtno telo oslabljen ovim izletom, ali ojačan
mudrošću svoga oca. Pored njega je njegova žena mlitavo disala,
neuznemirena u svom snu. Prebacio je ruku preko nje i utonuo u toplinu, kao
dete koje se privija uz majku.
Postojali su takvi - ljubavnici tajnovitosti - koji su ustajali u vreme kada je
Odim padao u san. Postojali su takvi - ljubavnici noći - koji su voleli da budu
budni pre zore, da bi stekli prednost nad ostalim ljudima. Bilo je i onih -
ljubavnika hladnoće - koji su bili takve konstitucije da su nalazili
zadovoljstvo u sitnim satima, kad je ljudska otpornost na najnižem nivou.
Kada je odzvonilo tri, major Gardeterark je upravo stajao ispred ogledala u
svojim kožnim pantalonama i brijao se.
Major Gardeterark nije trpeo nikakve besmislice u vezi sa pavkom. Sebe je
smatrao racionalistom. Racionalizam je bio njegova vera i vera njegove
porodice. Nije verovao u Azojaksa Crkva je bila nešto drugo - a još manje je
verovao u pavk. Majoru nikada ne bi palo na pamet da ga takav stav osuđuje
na život u okamenjenom stanju, do kog svetio ne dopire.
U tom trenutku, dok je pažljivo prevlačio britvu preko lica, razmišljao je
kako da što više zagorča život stanovnicima Korijanture, a i svom
podređenom, kapetanu Harbinu Fašnalgidu. Gardeterark je smatrao da ima
racionalne porodične razloge da mrzi Fašnalgida, ne uzimajući u obzir
nesposobnost potonjeg. A bio je racionalan čovek.

Bio jednom jedan veliki kralj koji je vladao Sibornalom davno ranije, za
vreme prošle Velike Zime. Ostalo je zapisano da se zvao Kralj Denis. Njegov
dvorac se nalazio u Starom Askitošu, mestu koje se sada nazivalo Jesenji
Dvorac. Tako je glasila legenda.
 Kralj Denis je na svoj dvor pozvao mnoge učene ljude sa svih strana sveta.
Borio se da očuva Sibornal tokom sumorne Zime, i uputio invazionu flotu na
Panoval.
Kraljevi naučnici su sastavljali kataloge i enciklopedije. Sve što je živelo
bilo je imenovano, popisano, kategorizovano. Samo je spori svet mrtvih bio
isključen, radi očuvanja Crkve Strahovitog Mira.
Posle smrti Kralja Denisa nastala je velika pometnja. Zima je stezala. Tada
su se velike porodice sedam Sibornalskih nacija udružile i formirale
Oligarhiju, u pokušaju da kontinentom vladaju po principima racionalnosti i
nauke koje je postavio Kralj Denis. Poslali su učene ljude preko mora da
prosvetle umove urođenika Kampaniata, čak do kulturnog centra Kivasijena,
jugoistočno od Borlijena.
U Jesen tekuće Velike Godine izdat je jedan od najblistavijih dekreta
Oligarhije. Oligarhija je usavršila sibornalski kalendar. Do tada su sve
sibornalske nacije - ne računajući zabačeni Gornji Haziz - koristile formulu
“toliko i toliko godina od smrti Denisove“. Oligarhija je to zabranila.
Od tada, male godine su se brojale od godine u kojoj je, po računanju
astronoma, Bataliks bio najdalje od Frejra: drugim rečima, od godine
apastrona.
Velika Godina je sadržavala 1825 malih godina, po 480 dana svaka. Tekuća
godina, godina Aseparamankinog pohoda na Čalk, bila je 1308-a godina
Posle Apastrona. Sa ovakvim astronomskim kalendarom, niko nije
zaboravljao redosled godišnjih doba. To je bilo racionalno rešenje.
A major Gardeterark je upravo dovršio svoje racionalno brijanje,
racionalno se umio i obrisao lice, pa se racionalno posvetio racionalnom
pranju svojih strašnih zuba, prelazeći četkicom isti broj puta preko svakog,
bio on napred ili pozadi.
Novi kalendar je uznemirio seljake. Međutim, Oligarhija je dobro znala šta
radi. Postala je tajnovita; gomilala je tajne. Svuda je postavljala svoje žbire.
Tokom jeseni razvila je tajnu policiju radi zaštite svojih interesa. Vrhovni
Oligarh je postepeno postao tajanstvena ličnost, maštarija, tamna legenda
nadvijena nad Askitoš, dok je kralj Denis - bar po priči - bio omiljen u narodu
i mogao se videti svuda.
Sve odluke i dela Oligarhije zasnivali su se na racionalnim obrazloženjima.
Racionalnost je u rukama Gardeterarka i njemu sličnih postala okrutna
doktrina. Racionalnost im je davala opravdanje da tlače ljude. Svake večeri su
major i njegovo društvo nazdravljali racionalnosti u kantini, ispijajući čaše do
dna. Major je svoje zube prabacivao preko ivice čaše, a tečnost mu se cedila
niz grlo.
Sada, pošto je obavio toaletu, dozvolio je posilnom da mu pomogne da
navuče čizme i ogrtač. Racionalno odeven, zaputio se smrznutim ulicama još
usnulog grada.
Gardeterarkov podređeni, kapetan Harbin Fažnalgid, nije bio racionalan ali
je bio pijandura.
Fašnalgidovo opijanje je počelo kao simpatična društvena sklonost,
uobičajena kod mlađih oficira. Kako je njegova mržnja prema Oligarhiji rasla,
tako se pojačavala potreba da pije i čita, zanemarujući bližnje.
Jednom je jedan srčani kapetan po imenu Nejpundeg zastao kraj Harbinove
stolice i bacio svoju kapu preko otvorene knjige. Uvek nešto čitaš, Harbine,
pseto jedno nedruštveno! Je l’ to neka pornografija?
Zatvarajući knjigu, Harbin ravnim glasom reče: - Na ovo ti nikad ne bi
natrčao, druškane. To je istorija crkvene arhitekture koju sam juče kupio.
Stara je trista godina, a govori o tajnama koje smo u naše doba zaboravili. O
tajni lepote, na primer, kad te već zanima. Pa i ne zanima me, baš da ti kažem.
Zvuči mi jako dosadno.
Fašnalgid je ustao i pažljivo stavio knjižicu u džep uniforme. Podigao je
čašu i iskapio je. - Ala ima tikvana u ovoj regimenti! Nikad nikog zanimljivog
ovde nisam sreo. Ne smeta ti što to kažem, zar ne? Ti si ponosan što si tikvan.
Tebi je svaka knjiga koja nije pornografija dosadna, je 1’ da?
Malčice se zaljuljao. Najpundeg, i sam prilično pijan, poče da besni.
Fašnalgid je tada izbljuvao svu svoju mržnju prema Oligarhiji i njenoj sve
većoj moći.
Najpundeg ga je, iskapivši još jednu čašu žestokog pića, izazvao na dvoboj.
Pozvani su sekundanti. Uz teturanje, svi zajedno su izašli u dvorište.
Tamo su se opet posvađali. Oficiri su oterali sekundante i zapucali jedan na
drugog.
Većina metaka je odletela u prazno.
Svi osim jednog.
Taj metak je pogodio Najpundega u lice, smrskao nosnu kost, proleteo kroz
mozak i izašao pozadi.
U društvu je Fašnalgid lako predstavio događaj kao stvar časti u vezi sa
izvesnom damom. Vojni sud, kojim je predsedavao lično Asperamanka, nije
dugo većao; Najpundeg je bio prilično neomiljen među oficirima. Fašnalgid je
lako oslobođen, samo mu savest nije davala mira: ubio je svog kolegu. Što su
ga drugovi u piću manje osuđivali, osećao se krivlji pred samim sobom.
Zatražio je odsustvo i otišao na očevo imanje na severu Uskutoška. Tamo je
želeo da se popravi i prestane sa preterivanjem u piću i ženskarenju.
Harbinovi roditelji su već postajali senilni, iako su oboje svakog dana jahali -
kao što su četrdeset godina redovno činili - obilazeći svoja polja i šume.
Harbinova dva mlađa brata su zajedno upravljali imanjem, a njihove žene
su im pomagale u tome. Braća su bila uporna, gajeći otpornije vrste kad su
nežnije propadale, sadeći žilave kaspijarne tamo gde je vetar lomio krhkije
vrste drveća, postavljajući visoke ograde za zaštitu od flamberga koji su
nadirali sa severa. Fagori su smrknuto, ali vredno radili pod njihovim budnim
pogledima.
Dok je bio dete, to imanje je Harbinu izgledalo kao raj. Sada je postalo
bedno i jadno. Video je koliko se truda mora ulagati da se ono sačuva od
zime, i nije imao volje da se uključuje u taj poduhvat. Svakog jutra je radije
podnosio očeve uvek iste priče, samo da ne bi radio napolju sa braćom.
Povlačio se u biblioteku i tamo neraspoloženo listao knjige koje su ga nekad
očaravale. Povremeno je sebi dopuštao po neko piće. (bɹo˙zǝɹɐʍoɹɔ ‫؛‬uoʇns )
Harbin Fašnalgid je sebi često prebacivao nedostatak volje. Nije uspevao
da sprovede svoje zamisli. Bio je preskroman da bi shvatio koliko ga ljudi, a
naročito žene, smatraju privlačnom i simpatičnom osobom. U nekom manje
surovom dobu bio bi i te kako uspešan.
Ali, svakako je umeo da zapaža. Posle dva dana je primetio da je najmlađi
brat u svađi sa svojom ženom. Možda je to bio samo mali nesporazum među
njima. Međutim, Fašnalgid je počeo da toj ženi iskazuje simpatije. Što je više
vremena provodio u razgovoru sa njom, to je slabija bila njegova želja da se
popravi. Radio je na njoj. Pleo joj je neverovatne priče o sjaju vojničkog
života, a pri tom ju je stalno dodirivao, smeškao se, i glumio veliku tugu koja
je bila samo delimično glumljena. Zadobio je njeno poverenje i postao joj
ljubavnik. Bilo je apsurdno lako.
Bilo je i iracionalno.
Čak i u toj ogromnom dvospratnici njegovih roditelja, bilo je nemoguće
održati takvu vezu u tajnosti. Opijen ljubavlju ili nečim sličnim, Fašnalgid je
postao nesposoban da se ponaša diskretno. Obasipao ju je besmislenim
poklonima - dvoglavo jare; lutka u odeci vojnika; kutija od slonovače puna
rukopisa ponipotanskih legendi; par ptičica u pozlaćenom kavezu; srebrna
figurica hoksnija sa ženskom glavom; špil karata od belokosti obloženih
sedefom; uglačano kamenje; klavikord; trake; pesme; i fosilizovana lobanja
Madija sa očima od alabastera.
 Dovodio je muzičare iz sela da joj pevaju serenade.
Što se njegove snahe tiče, bila je dovedena do ekstaze pojavom prvog
čoveka u njenom životu koji ništa nije znao o sađenju krompira i paprika.
Igrala je za njega na verandi gola, noseći na sebi samo narukvice koje joj je
on poklonio, i pevala divlje pesme.
To nije moglo da traje. Radišni seljački svet nije podnosio takve
ekstravagancije. Jedne noći, Fašnalgidova braća su zasukala rukave, banula u
ljubavno gnezdo, razbucala klavikord i išutirala Fašnalgida iz kuće. Abro
Hakmo Astab! - zaurlao je Fašnalgid. Čak ni prosti radnici na imanju nisu
smeli da glasno izgovore tu kletvu.
Ustao je i otresao prašinu sa sebe u mraku. Dvoglavo jare mu je grickalo
nogavice.
Fašnalgid je stao ispod prozora svog starog oca i počeo da izvikuje uvrede i
optužbe - Ti i majka ste srečno živeli, prokleti bili. “Volja nas uzdiže iznad
životinja, a ljubav iznad bezosećajnosti“, kako reče pesnik. Ti si se oženio za
ceo život, čuješ li stara budalo? E, pa, stvari su se promenile. Vreme je ubilo
volju… Sad se ljubav mora grabiti kako se može… Zar ti nije bila dužnost da
me usrećiš? A? Odgovori mi, budalasti matori idiote. Ako si bio tako blesavo
srečan, što mi onda nisi dao bolju narav? Ništa mi nisi dao. Što sam ja uvek
tako jadan i nikakav?
Nikakav odgovor nije došao iz mračne kuče. Lutka u uniformi vojnika je
izbačena kroz prozor i udarila ga u glavu.
Nije mu preostalo drugo, nego da se vrati u regimentu. Ali, vesti su
putovale brzo među porodicama veleposednika. Skandal je pratio Fašnalgida.
Zla sudba je htela da žena koju je zaveo bude nećaka majora Gardeterarka,
ista ta žena koju je nedavno igrala gola na verandi i pevala ciganske pesme.
Od tada pa na dalje, Fašnalgidov život u vojsci je postao veoma težak.
Novac mu je odlazio na opskurne knjige, na piće i na žene. Sakupljao je
podatke protiv Oligarhija, otkrivajući koliko je totalitarizam narastao tokom
pospanih vekova leta. Istražujući po otpacima na tavanu nekog antikvara,
naišao je na listu imanja i titula dodeljenih davno nekim ljudima. Ime
Fašnalgid bilo je na toj listi. Imanja su dodeljena zbog “usluga učinjenih
Oligarhiji”. Fraza nije objašnjena.
Fašnalgid je dugo razmišljao nad tom rečenicom. Bio je ubeđen da je i on
deo tih usluga.
Odjednom se setio nekih hvalisanja svoga oca. Zar nije starac jednom
tvrdio da je upoznao Oligarha lično? Niko nije znao ko je Oligarh. Njegov
portret nije postojao. U Fašnalgidovoj glavi nije bilo predstave o tom čoveku,
osim možda slike para velikih klešta koje obuhvataju Sibornal.
Pošto je jedne večeri završio posao, Fašnalgid je naredio svom posilnom da
mu osedla hoksnija i besno odjahao do očeve kuće.
Braća su režala na njega kao psi. Jedva da je uspeo da na trenutak baci
pogled na ruku svoje dragane na vratima, pre nego što ju je zgrabio i odvukao
u kuću. Prepoznao je narukvice na tom divnom zglobu. Kako su samo
zveckale dok je igrala!
Otac je ležao na kauču, prekriven ćebadima. Starac je jedva bio sposoban
da odgovara na pitanja svoga sina. Gubio se. Harbin je s tugom prepoznavao
sopstveni portret u očevim preterivanjima i lažima. Starac je uporno tvrdio da
je jednom video Torkerkanzlaga II, Vrhovnog Oligarha. Ali, to se desilo još
pre više od četrdeset godina, u vreme kada je Harbin bio mladić. Titule su
proizvoljne - govorio je starac - one služe da bi se prikrila prava imena.
Oligarhija je tajnovita, a imena njenih članova se drže u tajnosti, niko ih ne
zna. Čak se ni oni između sebe ne poznaju… Eto… Znači, nikad nisi upoznao
Oligarha? Niko nikad nije rekao da ga je upoznao. Ali to je bila posebna
prilika, pa je sedeo u susednoj sobi. Oligarh lično. Tako su rekli. Znam da je
bilo tako, uvek sam govorio… Što se mene tiče, možda je Oligarh jedan veliki
jastog sa kleštima do neba, ali je sigurno da je bio tamo toga dana - i da sam
otvorio vrata, video bih ga, sa sve kleštima… Oče, šta si ti tamo radio, kakav
je poseban dan to bio? Ledeni breg, tako se to zove. Znaš, Ledeni breg. Svi ga
znaju, ali niko ne zna ko je Oligarh. Tajnovitost je važna, pamti to, Harbine.
Poštenje je za decu, čestitost za žene, a tajnovitost za muškarce… Sećaš li se
šta je govorio moj otac, one poslovice… “Sibornalci u rukavu ne nose samo
ruku“. Istina je to. Kada si bio na Ledenom bregu? Šta si dao u zamenu za
ovo imanje? Moram da znam. Dužnosti, sinko, dužnosti. Nije sve u životu u
ženama i poeziji. Dolazi zima, mora se gledati napred. Ja sam star.
Bezbednost… Ne treba da se brineš. Sve je uređeno i odlučeno još pre nego
što si se rodio. Ja sam tada bio neko, više nego što ćeš ti ikad - do sad bi već
trebalo da si major, ali Gardeterarkmi kaže… Zato sam potpisao da će mi
prvorođeni sin služiti u Oligarhovoj gardi, da će braniti državu, pa sam…
Prodao si me vojsci pre mog rođenja? - upita Fašnalgid. Harbine, Harbine,
sinovi idu u vojsku. To je viteški. Ponizno, što kažu u crkvi. Prodao si me
vojsci? A šta si dobio zauzvrat? Mir u duši. Osećanje da sam ispunio dužnost.
Sigurnost, rekao sam ti već. I majka ti se složila, pitaj je. To je i bila njena
ideja. Bogamu… - Fašnalgid je ustao i nasuo sebi piće. Dok je ispijao, otac
reče slabim glasom: - Dobio sam obećanje. Kakvo obećanje? Budućnost.
Sigurnost našeg poseda. Harbine, godinama sam i sam bio Član. Zato sam
potpisao. To je čast - karijera dobri izgledi. Trebalo bi više da slušaš
Gardeterarka… Prodao si me. Oče, prodao si svog sina kao roba… - zajecao
je i izašao iz sobe. Bez osvrtanja je napustio rodnu kuću.
Nekoliko meseci kasnije, prekomandovan je u Korijanturu, pod majorom
Gardeterarkom, sa zadatkom da pripremi topao doček Asperamankinoj armiji.
Tokom cele istorije, Sibornal je bio jedinstveniji od Kampanlata. Narodi
severnog kontinenta imali su svoje različitosti, ali su bili sposobni da se
ujedine pred spoljnim neprijateljem.
Dok je klima bila blaža, Sibornal je cvetao. Frejr nije zalazio još od proleća
Velike godine, pa su se severni predeli rano razvili. Kako se Godina bližila
kraju, Oligarhija je užurbano pritezala konce svoje moći, unoseći tako
sopstvenu vrstu tame.
I Oligarhija i običan svet su shvatali da zima, u svom pohodu, može da
razbije društvo kao led zamrznutu vodovodnu cev. Za samo nekoliko godina
tama i led će prekriti zemlju i ostaće samo tri i po lokalna stoleća. Sibornal će
postati carstvo polarnih vetrova.
Kampanlat će propasti pod teretom zime. Njegovi narodi nisu bili u stanju
da sarađuju. Države će se raspasti, a ljudi će se vratiti varvarstvu. Sibornal će
preživeti kroz racionalno planiranje, iako će uslovi biti gori.
Još uvek tražeći utehu, Harbin Fašnalgid se obratio sveštenicima i svetim
ljudima. Crkva je bila rezervoar znanja. Tamo je otkrio kako će Sibornal
preživeti. Zbog opsednutosti bukvalnim proterivanjem sa očevog imanja, sa
tih polja i šuma na kojima su braća radila, rešenje je imalo snagu otkrovenja.
Sibornal će preživeti, ne zahvaljujući zemlji, nego vodi.
Ogromni kontinent je bio toliko prekriven ledom, da ga je bilo najbolje
zamišljati kao tanak pojas zemlje koji opasuje more. Tu je ležala nada. Hladna
mora su mogla da drže više kiseonika nego topla. Izdržljivi lanci ishrane u
okeanu mogli su da opstanu i da daju svoj prinos i pošto led prekrije imanja sa
kojih je bio proteran.
Neumoljivi hod istorije grizao je Fašnalgida. Bio je navikao da misli u
danima i tenerima, a ne u vekovima i milenijumima. Trudio se da ne pije i
provodio isto toliko vremena sa sveštenicima kao sa kurvama. Jednog dana je
priznao svoju mržnju prema Oligarhiji vojnom kapelniku svoje jedinice.
Crkva takođe mrzi Oligarhiju - rekao je sveštenik blago Ipak, radimo zajedno.
Crkva i Država se nikad ne smeju razdvojiti. Ti se gnušaš Oligarhije zbog
toga što te je ona naterala da uđeš u vojsku. Ali, greške u tvom karakteru zbog
kojih imaš teškoća su tvoje, ni Crkva ni Oligarhija nisu krive zbog njih. Hvali
Oligarhiju zbog njenih dobrih strana. Ceni je zbog njenog kontinuiteta i
dobronamernog vladanja. Kaže se da Oligarhija nikad nikad ne spava. Raduj
se što ona bdi nad našim kontinentom.
Fašnalgid je ćutao. Trebalo mu je vremena da shvati zašto ga je sveštenikov
odgovor uznemirio. “Dobronamema vladavina” sama po sebi je predstavljala
kontradikciju. Bio je Uskur a ipak je bio kao rob prodat vojsci. A što se tiče
Oligarhijine budnosti: onaj ko ne spava nije ljudsko biće, pa je isto toliko
stran čovečanstvu kao fagori.
Tek mnogo kasnije je shvatio da je sveštenik govorio o Oligarhiji na
potpuno isti način na koji je obično govorio o Bogu Azojaksu. I njega je
trebalo ceniti zbog kontinuiteta i dobronamerne vladavine. Azojaks je takođe
bdio nad kontinentom. A zar se nije govorilo da Crkva nikada ne spava?
Od tada pa na dalje, Fašnalgid više nije odlazio u crkvu, a shvatanje da je
Oligarhija monstruozna još se više učvrstilo u njemu.

Prva Oligarhova Garda je izbegla da bude uključena u Kaperamankin

pohod na severni Kampanlat. Međutim, samo nekoliko nedelja docnije,
upućeni su u Korijanturu da brane granicu.
Fašnalgid se usudio da pita majora Gardeterarka za razloge. Gnojna Smrt
se širi - rekao je major osorno - Nećemo nikakve nerede na granici, zar ne? -
Toliko je mrzeo svog podređenog da nije mogao ni da mu gleda u lice.
Poslednje večeri u Askitošu, Fašnalgid je bio sa ženom koja mu se tada
sviđala. Zvala se Rostadal, i živela u potkrovlju blizu kasarne.
Fašnalgid je voleo Rostadal i sažaljevao je. Bila je raseljeno lice. Došla je
iz jednog severnog dela. Nije imala ništa. Bez imovine. Bez religioznih ili
političkih uverenja. Bez porodice. Ipak je uspevala da bude vesela, i držala je
svoju malu iznajmljenu sobu uredno.
Naglo je ustao u krevetu i rekao: - Moram da idem, Rostadal. Naspi mi
jednu, molim te. Šta se desilo? Samo mi ti sipaj. Nešto me pritiska. Ne mogu
da ostanem.
Poslušno je ustala iz kreveta i donela mu čašu vina. Iskapio ju je. Pogledala
ga je i pitala: - Reci mi šta te muči? Ne mogu. Suviše je strašno. Mnogo je zla
na svetu.
Poče da se oblači. Ćuteći je navukao ogrtač, a ona se pitala da li će joj
ponuditi novac. Samo je jedna lampa oživljavala prizor.
Pošto je izglancao čizme, spakovao je knjige koje su ležale kraj kreveta i
ostavio joj je nekoliko novčića. Bedno se osećao. Primetio je njen strah, ali
ništa nije mogao da učini. Hoćeš li se vratiti, Harbine? - pitala je kršeći ruke.
Pogledao je napuklu tavanicu i odmahnuo glavom. Zatim je izašao.
Kiša se sručila na Askitoš, plaveći ulice. Fašnalgid to nije primećivao. Brzo
je hodao, trudeći se da razbistri misli.
Prethodne večeri, jedan glasnik na premorenom jelku prošao je istim tim
ulicama. Otišao je u štab na vrhu brda. Iako je događaj zataškan, o njemu se
uveliko pričalo u oficirskoj menzi. Glasnik je bio Oligarhov agent. Doneo je
izveštaj o velikoj pobedi nad udruženim snagama Kampanlata, i o uklanjanju
pretnje koja se bila nadvila nad Isturijaču. Asperamanka je, glasio je izveštaj,
očekivao trijumfalnu dobrodošlicu na granici.
Glasnik koji je doneo ovo pismo sjahao je na trgu i pao pravo na lice.
Pokosila ga je Gnojna Smrt. Jedan stariji oficir mu je smesta prosvirao glavu.
Samo par sati kasnije, Fašnalgid je u snu imao viziju svoje majke kako mu
govori: “Brat će ubiti brata“. Sebe je sanjao kako visi na kuki.
Dok je primao naređenja od Gardeterarka, jasno mu se ukazao Oligarhov
plan. Postojalo je nešto što je moglo osujetiti opstanak Sibornala tokom zime,
nešto strašnije od hladnoće: Gnojna Smrt. Pod uticajem ludila koje je bolest
nosila, lako se moglo desiti da brat proždere brata.
Smrt ponoćnog glasnika je upozorila Oligarha da će povratak armije doneti
kugu u Sibornal. Tako se došlo do racionalne odluke: armija se ne sme vratiti.
Prva garda, kojoj je Fašnalgid pripadao, nalazila se na granici iz jednog
jedinog razloga: da satre Asperamankinu vojsku čim se približi granici.
Pravila za sprečavanje širenja kuge i Uredba o ograničenju prebivanja
stanovništva trebalo je da pripreme narod za masakr koji je bio predviđen.
Strašne misli su prolazile kroz glavu Harbina Fašnalgida dok je ležao u
svojoj sobi pod Odimovim krovom. Za razliku od majora Gardetararka, nije
voleo rano da ustaje. Ali, nikako nije mogao da se vrati u san i tako pobegne
od vizije koju je u snu imao. Oligarhija mu je sada ličila na pauka koji vreba u
tmini i opstaje ne obazirući se na ljudske gubitke.
To se krilo iza očeve tvrdnje da je kupio sebi budućnost. Kupio ju je
žrtvujući sina. Otac je i sebi obezbedio budućnost postajući član Oligarhije po
cenu ljudskih žrtava. Nešto moram da učinim - rekao je dok je ustajao.
Jutarnja svetlost se probijala kroz uski prozor. Svuda okolo, Odimova brojna
familija se meškoljila. Nešto ću učiniti - rekao je dok se oblačio. A kada je
nekoliko sati kasnije Besi ušla u njegovu kancelariju, odmah je po njenim
nesigurnim pokretima shvatio da je spremna da mu se potčini. Tada mu je
palo na pamet na koji bi način mogao da iskoristi nju i Odima i poremeti
Oligarhov plan za uništenje Asperamankine armije.
Pojas zemlje istočno od Korijanture, koji se protezao sve do zemljouza
Čalk označavao je mesto dodira dva kontinenta, Sibornala i Kampanlata.
Neravno zemljište južno od tog pojasa - preko kojeg je armija morala da
prođe krećući se prema Uskutošku - na zapadu je prelazilo u močvaru koja se
protezala sve do mora, a završavalo se Belokosnim stenama, koje su kao nemi
stražari stajale ispred stepa Čalka.
Harbin Fašnalgid je sa tri prosta redova stao u podnožju Belokosnih stena.
Svi su sjahali. Pronašli su pećinu u koju se skloniše od oštrog vetra, i
Fašnalgid naredi jednom od vojnika da zapali malu vatru. On sam izvuče
pljosku iz džepa.
Već je donekle uspeo da iskoristi Besi Besmitikal. Pokazala mu je put kroz
sporedne uličice Korijanture. Put je zaobilazio straže Prve garde oko grada.
Fašnalgid je sada bio, bar tehnički, dezerter.
Malčice je zavarao svoju pratnju. Trebalo je da čeka da se Asperamankina
armija pojavi sa juga. Nisu bili u opasnosti. On je imao specijalnu poruku od
Oligarha za Asperamanku lično.
Jelkove su sapeli u ležećem položaju, da bi mogli da se naslone na životinje
i iskoriste toplinu njihovih tela. Tako su čekali Asperamanku. Fašnalgid je
čitao knjigu ljubavne poezije.
Prošlo je nekoliko sati. Ljudi počeše da gunđaju između sebe. Magla se
digla, nebo je postalo mutnoplavo. U daljini se začuo topot konja.
Belokosne stene su predstavljale bedeme na kojima je počinjala kičma
neprohodnih planina koje su se vijugale oko zaliva Čalk. Pravile su kanjone
kroz koje su svi putnici morali da prođu.
Fašnalgid strpa knjigu u džep i skoči na noge.
Osetio je - kao toliko puta ranije - krhkost sopstvene volje. Sati čekanja, a
turobni stihovi da se i ne pominju, umrtvili su njegovu odlučnost. Ne
obaziruči se na to, oštrim glasom naredi svojim ljudima da se sklone sa
vidika. Izašao je ispred pećine, očekujući da vidi prethodnicu armije. Ali,
pojavila su se samo dva jahača.
Jahači su se polako primicali. Obojica su se umorno klatili u sedlima. Bili
su u vojničkoj uniformi, a jelkovi su im bili ošišani na vojnički način.
Fašnalgid im naredi da stanu.
Jedan sjaha i polako pođe napred. iako je bio još mladić, lice mu je bilo
sivo od umora i prašine. - Jesi li iz Uskutoška? . - upita promuklim glasom.
Da, iz Korijanture. Ti si iz Asperamankine armije? Bar smo tri dana ispred
glavnine. Možda i više.
Fašnalgid je razmišljao. Ako ih propusti, zaustaviće ih straže majora
Gardeterarka, pa bi njegov plan mogao biti osujećen. Nije sebe smatrao
sposobnim da ih hladnokrvno pobije - taj mladić je bio rezervni poručnik.
Jedini način da ih zaustavi je bio da im kaže šta se sprema armiji, i tako ih
možda pridobije.
Iskorači prema mladom poručniku. Ovaj smesta izvuče revolver i osloni ga
na levu mišicu, ciljajući. Dok je napinjao oroz rekao je: - Ne prilazi. Nisi sam.
Fašnalgid raširi ruke. —Ne pucaj. Gledaj, mi smo prijatelji. Hoću da
razgovaram sa vama. Obojica izgledate kao da bi vam dobrodošlo malo pića.
— Obojica ostajemo gde smo - Ne spuštajući oružje, mladi poručnik se
obrati svom kompanjonu - Dođi i uzmi mu pištolj.
Nervozno grickajući usnu, Fašnalgid se nadao da će mu pratnja priskočiti u
pomoć; sa druge strane, nadao se da neće, jer bi u tom slučaju mogao da
pogine. Posmatrao je drugog jahača dok se ovaj približavao. Čizme, čakšire,
ogrtač, šubara. Lice bledo, nežno, golbrado. Nešto je reklo Fašnalgidu,
stručnjaku za te stvari, da je u pitanju žena. Oklevajuci, približavala mu se.
Kad mu je prišla sasvim blizu, Fašnalgid skoči, zgrabi je za ruku i silovito
je obrnu. Držeći je kao štit ispred sebe, izvuče pištolj iz korica. Baci oružje, ili
ću vas oboje ubiti.
Kad je ovo izvršeno, Fašnalgid dozva svoje ljude. Oprezno se pomoliše iz
pećine. Nisu izgledali baš ratoborno.
Još uvek držeći pištolj uperen u ženu, zavuče joj ruku pod ogrtač i napipa
grudi. Ko si sad pa ti? - prsnu u smeh, a žena poče da jeca: - Vidim da si
čovek koji voli udobnost… Dobro je razvijeno ovo čeljade. Ja sam poručnik
Luterin Šokerandit. Nosim hitnu poruku za Oligarha. Bolje će ti biti da nas
pustiš. Onda si u nevolji. - Naredi svojim ljudima da razoružaju Šokerandita,
a ženi smače šubaru da je bolje osmotri. Tores Lal je stajala ispred njega očiju
punih besa. Potapša je po obrazu i obrati se Luterinu. Nismo u svađi, naprotiv.
Treba na nešto da te upozorim. Skloniću pištolj, pa da se rukujemo kao ljudi.
Umorno su se rukovali, zagledajući se međusobno. Šokerandit je uzeo
devojku za ruku i privukao je k sebi, ne govoreći ni reči. Što se tiče
Fašnalgida, dodir ženskih grudi ga je osokolio; taman poče sebi da čestita što
je spretno preokrenuo situaciju u svoju korist, kada mu jedan vojnik doviknu
da se iz pravca Korijanture približavaju jahači.
 Jahali su u formaciji prema Belokosnim stenama, a zastava se vijorila na
vetru. Fašnalgid izvuče durbin i osmotri.
Promrmlja kletvu. Na čelu grupe nije bio niko drugi nego major
Gardeterark, njegov pretpostavljeni. Fašnalgidova prva misao bila je da ga je
Besi izdala, ali bilo je verovatnije da ga je neko od građana video kako
napušta Korijanturu i prijavio.
Jahači su još uvek bili dosta daleko.
Nije bilo sumnje kakva ga sudbina čeka ako ga uhvate, ali je još bilo
vremena za akciju. Njegovo ponašanje je više nego njegove reči ubedilo
Šokerandita i ženu da će biti sigurniji ako mu se pridruže nego ako pokušaju
da pobegnu - naročito kad im je Fašnalgid ponudio svoja dva odmorna jelka.
Doviknuvši svojim ljudima da ostanu na mestu i kažu majoru da se na drugoj
strani klanca nalazi velika grupa aoružanih ljudi, Fašnalgid se baci u sedlo i
natera jelka u galop. Šokerandit i Tores Lal pođoše za njim.
Negde u stenovitom zidu kanjona nalazio se poprečan prolaz, Fašnalgid
pusti neosedlanog jelka da prođe pravo napred, a ostale provede kroz prolaz.
Računao je da će topot jelka u begu nagnati gonioce da pođu za njim.
Prolaz se sužavao u procep. Odlučno terajući svoje životinje napred, uspeli
su da se ispnu stazom naviše. Izbili su u kamenjar u kojem je kržljavo drveće
i žbunje, povijeno od vetra, pokazivalo na jug. Negde daleko dole čuo se
topot majorove potere, sve slabije i slabije.
Fašnalgid obrisa ledeni znoj sa čela i uputi se na zapad, među stene. Oba
sunca su sjala na nebu, Frejr kao i uvek nisko na jugu, dok je Bataliks tonuo
ka zapadu.
Tri jahača prođoše pored niza kamenih stubova i zaobiđoše veliki okrugao
kamen kod koga su se videli tragovi napuštenog ljudskog prebivališta. Dole,
iza stenovitih brda, naziralo se more. Fašnalgid zastade i otpi gutljaj iz
pljoske. Ponudi je Šokeranditu, ali ovaj samo odmahnu glavom. Poverovao
sam ti na reč —reče - ali sada, pošto smo pobegli tvojim prijateljima, moraš
da mi objasniš šta sve ovo znači. Ja imam poruku koju što pre moram da
prenesem Oligarhu. Ja baš treba da osujetim Oligarha. Slušaj, ako uspeš da
stigneš do njega, najverovatnije če te streljati. - Ispriča Šokeranditu kakav se
doček sprema Asperamanki. Luterin zavrte glavom. Oligarhija nas je i poslala
tamo. Ti mora da si lud ako veruješ da bi nas pobili na povratku. Oligarhiji
nije stalo do pojedinca, pa joj nije stalo ni do čitave armije. Koji bi razuman
čovek pobio svu svoju vojsku?
Fašnalgid poče da gestikulira. Mlađi si od mene, imaš manje iskustva.
Razumni su najgori. Veruješ li ti da živiš u razumnom društvu? Šta je uopšte
racionalnost? Zar to nije samo očekivanje da se drugi ponašaju na isti način
kao i mi? Ti mora da nisi mnogo vremena proveo u vojsci ako misliš da su svi
ljudi isti. Da ti iskreno kažem, ja verujem da su svi oko mene ludi. Neki su
prirodno takvi, neke ludilo privlači, a neke je vojska napravila ludima.
Jednom sam slušao Asperamankinu propoved. Tako je ubedljivo govorio da
sam poverovao da je dobar čovek. Ima dobrih ljudi… Ali, obično su kao ja,
bezočnici.
Posle ovog izliva usledi tišina. Konačno, Šokerandit hladno reče: - Ja
Asperamanki ne bih verovao. Puštao je da mu ljudi ginu bez razloga. “Od
mudrosti ludost daleko nije, kad zlo se oko nekog svije“ - citirao je Fašnalgid,
pa dodade - Vojska nosi kugu. Oligarhiji ce biti drago da je se otarasi, sada
kad više ne postoji opasnost iz Kampanlata. Sem toga, Askitošu bi odgovaralo
da se otarasi bribarskih trupa…
Kao da više nema šta da kaže, Fašnalgid im okrenu leda i otpi gutljaj iz
pljoske. Bataliks je tonuo ka moru, oblaci su se vukli preko neba. I šta ti
predlažeš da učinimo, ako se več do sada nismo našli uklešteni između dve
armije? - upita osorno Tores Lal.
Fašnalgid pokaza u daljinu - Iza močvara čeka jedan brod, gospo, a na
njemu je moj dobar prijatelj. Ja idem tamo. Možete i vas dvoje, ako hoćete.
Ako mi verujete, poći ćete.
Polako se popeo u sedlo, zakopčao okovratnik, usukao brkove i klimnuo
glavom u znak pozdrava. Jelk povi glavu i krenu da se spušta niz kosinu, ka
dalekom odsjaju mora.
Luterin Šokerandit povika u pravcu lika koji je već nestajao u daljini: A
kuda plovi taj tvoj brod?
Vetar koji je povijao žbunje skoro je sasvim zagušio odgovor. Prema
Šiveninku…

Usukani lik na jelku se kretao kroz lavirinl močvara koje su oivičavale

more: dok su ptice izletale ispred rutavih korita, mali vodozemci su nestajali
ispod njih. Živuljke su skakale u izlokane barice. Sve što je moglo da se kreće
bežalo je ispred čoveka.
Misli Harbina Fašnalgida bile su isuviše tmurne da bi se bavile pitanjem
zašto je čovek tako izolovan usred tolikog života. Ipak, baš to pitanje - ili,
radije, neuspeh da se na njega odgovori iniciralo je stvaranje sveta koji se u
kružnoj orbiti kretao oko planete.
 Taj svet je bio veštački. Zvao se Zemaljska osmatračka stanica Avernus.
Kružeći oko planete na visini od 1500 kilometara,sa tla je izgledao kao sjajna
zvezda koja se brzo kreće, što je stanovnike Helikonije nagnalo da ga nazovu
Kaidav.
Na stanici su dve porodice nadgledale automatske uređaje koji su beležili
sve što se događalo na planeti. Takođe su pazili da dobijeni podaci - u svoj
svojoj raskoši, zbrci i obimnosti budu emitovani prijemnim stanicama na
hiljadu svetlosnih godina dalekoj Zemlji. Za taj posao je Avernus i bio
sačinjen. Za taj posao su rođeni ljudi koji su ga naseljavali. Avernus je u to
vreme bio blizu svog hiljaditog rođendana.
Avernus, proizvod najsavršenije tehnologije svoje kulture, bio je
otelotvorenje neuspeha da se reši jedan stari problem, problem izdvojenosti
čovečanstva od životne sredine. Bio je konačni simbol te izdvojenost. Bio je
ništa manje nego vrhunsko dostignuće razdoblja u kome je čovek pokušavao
da pokori univerzum i prirodu, ostajući pri tom, čitavo vreme i sam rob.
Zbog toga je Avernus umirao.
Tokom dugih stoleća svog postojanja, Avernus je prošao kroz mnoge krize.
Tehnologija nikada nije predstavljala problem; daleko od toga - centralni
trup, čiji je prečnik iznosio hiljadu metara, bio je sagrađen tako da se sam
održava, i servomehanizmi su kao neki paraziti visili po njegovom omotaču,
zamenjujući dotrajale delove i krpeći rupe. Servomehanizmi su se kretali
hitro, kao račići, komunicirajući svojim mehaničkih udovima na jeziku koji je
samo kontrolni kompjuter razumevao. Sve je to bez greške funkcionisalo
tokom četrdeset stoleća. Račići su bili neumorni.
Eskadroni pomoćnih satelita pratili su Avernus duž orbite, ili su odletali u
nebrojenim pravcima. Putanje su im se ukrštale i razdvajale - neki nisu bili
veći od oka, drugi su bili samo nešto manji od Avernusa, ali svi su imali istu
svrhu —prikupljanje informacija. Njihova metaforična grla žedno su
propuštala reke podataka. Ako bi se neki pokvario, ili na bilo koji način
oštetio, zamena je odmah hrlila na njegovo mesto. Baš kao i račići, blistavi
sateliti su bili neumorni.
I unutar Avernusa. Iza glatke plastike koja je oblagala prostorije kao
peritoneum, nalazio se ekvivalent endomorfnog skeleta, ili, ako bi se uzelo
bolje, dinamičnije poređenje, nervnog sistema. Taj nervni sistem bio je
složeniji od bilo kog ljudskog. Posedovao je neorganske ekvivalente mozga,
bubrega, pluća, utrobe. Rešavao je sve probleme u vezi sa pregrejavanjem,
prehlađivanjem, kondenzacijom, mikroklimom, otpacima, osvetljenjem,
komunikacijama, kontrolisanim iluzijama, te stotinama drugih faktora
predviđenih da ljudske živote na stanici učine fiziološki snošljivijim. Kao
račići i sateliti, taj sistem je bio neumoran.
Ljudi su bili ti koji su bili podložni zamoru. Svaki član neke od osam
porodica —što je kasnije smanjeno na šest, a još kasnije na dve - bio je, kroz
razne specijalizacije, posvećen samo jednom zadatku: da šalje što je moguće
više informacija o Helikoniji na daleku Zemlju.
Zadatak je bio suviše istančan, isuviše apstraktan, suviše udaljen od
stvarnog života.
Postepeno, porodice su zapadale u neku vrstu neurastanije čula, i gubile
kontakt sa stvarnošću. Zemlja više nije postojala kao naseljena planeta.
Postojala je samo Zemlja, obaveza, teret na savesti, sidro duha.
Čak se i planeta nadomak njih, taj većno promenljivi balon po imenu
Helikonija, blistav pod svetlom dvaju sunaca, čak se i Helikonija pretvorila u
apstrakciju. Do nje se nije moglo doći, poseta je značila smrt. Iako su ljudi
koji su na njoj obitavali pod budnim pogledima odozgo izgledali sasvim kao
Zemljani, bili su zaštićeni od spoljnog kontakta složenim virusnim
mehanizmom, ništa manje podložnim umoru nego mašine sa Avernusa. Taj
virus, helikovirus, bio je smrtonosan za ljude sa Avernusa tokom svih
godišnjih doba. Neki su uspevali da se spuste na površinu planete. Boravili su
tamo po nekoliko dana, diveći se čudesima takvog života. Zatim su umirali.
Na Avernusu je dugo prevladavao minimalizam. Opadanje duha je uzelo
maha.
Dok je jesen polako obavijala planetu ispod njih, dok se Frejr iz godine u
godinu, iz decenije u deceniju, sve vise udaljavao od Helikonije i sestrinskih
planeta, mladi sa Avernusa su se u očaju pobunili i zbacili upravljače. Pa šta
ako su ti upravljači i sami bili robovi? Era asketizma je prošla. Starci su
pobijeni. Minimalizam je ukinut. Nasledio ga je eudemonizam. Zemlja je
okrenula leđa Avernusu. E, pa lepo, onda će Avernus okrenuti leđa Helikoniji.
U početku je odavanje slepoj senzualnosti bilo dovoljno. Razbijanje slepih
okova dužnosti bilo je samo po sebi slavan čin.
Ali - a u tom ,,ali“ možda je ležala sudbina cele ljudske rase ništa manje
ćorsokak od asketizma.
Okrutne perverzije cvetale su u ukaljanim posteljama Avernusa.
Ranjavanja, bičevanja, kanibalizam, pederastija, pedofilija, sodomija,
sadistička iživljavanja nad decom i starcima, postadoše uobičajene pojave.
Javne i masovne orgije, dranje kože sa živih ljudi, sakaćenje, ritualna ubistva
- sve se to svakodnevno dešavalo. Libido je rastao, intelekt je zamirao.
 Sve što je dugo bilo potiskivano sada je bujalo. Laboratorije su podsticane
da izazivaju što više grotesknih mutacija. Patuljke sa džinovskim spolovilima
nasledili su hibridni organi obdareni životom. Upočetku su se ove ,,igračke“
kretale na sopstvenim nogama - noviji modeli pomoću prepucijalne
muskulature. Ti reproduktivni levijatani nadraživali su se i opštili međusobno
na javnim mestima, ili su se bacali na ljude koji bi im se našli na putu. Organi
su postajali sve složeniji, sve aposematičniji. Bujali su, puzali i skakutali,
sluzavih i razmnožavali se. Obe forme, one nalik na prijapovske gljive, i one
nalik na labirintoformne oecije,bile su neprestano aktivne, boje su im se
razbuktavale ili bledele, već prema nabreknuću ili mlitavosti. U kasnijim
fazama evolucije, ove autonomne genitalije dostizale su neverovame veličine:
neke su podivljale, pa su, kao raznobojne surle udarale o zidove rezervoara u
kojima su živele.
Nekoliko generacija Avernijanaca obožavalo je ove čudne polimorfe skoro
kao bogove, davno proterane sa stanice. Međutim, jedna od sledećih
generacija nije mogla da ih smisli.
Izbio je građanski rat, rat između generacija. Stanica se pretvorila u
bojište. Mutirani organi su se oslobodili; mnogi su bili uništeni.
Borbe su trajale godinama i generacijama. Mnogi ljudi su izginuli. Stara
struktura porodice, uspostavljena tokom tolikih vekova života na zemlji,
potpuno se raspala. Dva tabora su se nazvala Tan i Pin, ali oznake nisu imale
veze sa onim štoje nekad postojalo.
Avernus, ta perjanica tehnologije, hram svega što je bilo pozitivno i
intelektualno u čoveku, pretvorio se u zbrkanu arenu u kojoj su divljaci jedan
drugom iz zasede razbijali glave.
 JOŠ NEKOLIKO UREDBI

Sistem kanala i nasipa prekrivao je močvare između Korijanture i Čalka

kao mreža krvnih sudova. Na mestima gde su se svi ukrštali, preseci su bili
obeleženi grubo izrađenim kapijama koje su sprečavale stoku da odluta.
Vrhovi nasipa su bili zaravnjeni tamo gde su ljudi i životinje utabali staze;
strane su bile prekrivene žilavom i bujnom travom koja se protezala sve do
dole i oivičavala kanale kojima je tekla tamna voda. Zemlja je u ovom kraju
bljuzgala pod nogama. Krupna domaća stoka prelazila ju je polako i oprezno.
Tu i tamo bi poneka životinja zastala da pije iz tamnih barica.
Luterin Šokerandit i njegova zarobljenica bili su jedina ljudska bića koja su
se mogla videti na kilometre. Njihova pojava je povremeno zbunjivala ptice,
koje su uz lepet krila poletale, pravile krug, a zatim naglo podvijale perjanicu
tog krilatog oblaka i kao jedna se spuštale na zemlju.
Kako se muškarac približavao moru, razdaljine između njega i žene se
povećavala, a okolni potočići su se potčinjavali moru; voda je postajala
bočatna. Tihi žubor koji su potočići pravili lepo se slagao sa šljapkanjem
jelkovih kopita.
Šokerandit zastade i sačeka da ga Tores Lal stigne. Hteo je da joj vikne, ali
ga je nešto zaustavilo.
Bio je ubeđen da ga je onaj čudni kapetan Fašnalgid slagao u vezi sa
dočekom Asperamanke ispred Korijanture. Verovati Fašnalgidu značilo je
baciti sumnju na ceo sistem po kome je Šokerandit živeo. Pa ipak, izvesna
čestitost koja se u tom čoveku mogla osetiti, činila je Šokerandita nervoznim.
Šokeranditova dužnost je bila da odnese Asperamankinu poruku u glavni
armijski štab u Korijanturi. Prema tome, njegova dužnost je takođe bila i da
izbegne eventualne zasede. Za sada je izgledalo najpametnije poverovati u
Fašnalgidovu priču i pobeći iz Čalka brodom.
Svetlost je u močvarama bila varljiva. Fašnalgidova figura je nestala.
Šokerandit nije napredovao onoliko brzo koliko je želeo. Iako je njegova
životinja pratila stazu duž vrha grebena, svaki korak kao da je bivao zarobljen
u blatu. Drži se blizu mene - doviknu. Sopstveni glas zvučao mu je neobično.
Poterao je jelka napred.
Prljava kišica je za trenutak zapretila da se pretvori u pravu čuvenu
uskutsku provalu oblaka. Međutim, njeni skuti su otplovili prema jugu,
ostavljajući čudne svetlosne oblike u močvari. Nekima bi ovaj prizor mogao
izgledati sumorno; ipak, čak i u ovoj zabačenoj zemlji na delu su bili procesi
od vitalnog značaja za zdravlje dominantnih vrsta Helikonije, dvoseklih i
ljudi.
U plimnoj zoni, voda u baricama je bila bogato naseljena algama. Bile su
slične zemaljskoj vrsti Laminaria, i mogle su da talože jod u svojim uskim
smeđim telašcima. U vazduh su ispuštale razna jedinjenja ovog elementa, a
naročito metil jodin, koji je vetar dalje raznosio širom planete.
Dvosekli i ljudi nisu mogli da žive bez joda. Štitne žlezde su ga sakupljale
da bi pomoću hormona koji sadrže jod kontrolisale metabolizam.
U određeno doba Velike godine, posle iniciranja putem Sedam pomračenja,
neki od tih hormona obezbeđivati su pojačanu osetljivost ljudske vrste na
razorno dejstvo helikovirusa.
Kao uhvaćene u lavirint, misli su mu se vrtele u istom, poznatom krugu.
Stalno se iznova podsećao na svoje slavne poduhvate kod Isturijače - ali ne
više sa ponosom; svaki metak koji je ispalio, svaki udarac mačem koji je
lomio neprijatelja, zračio je legendarnim sjajem. Ipak, ježio se od užasa pred
onim što je učinio, i od likovanja koje je osećao za to vreme.
I u vezi sa ženom. Tokom usamljenog putovanja na sever silovao je Tores
Lal. Ležala je nepomično dok je on isterivao svoje. Još se sa uživanjem sećao
njene puti, i osećaja nadmoći nad njom. Ipak, sa kajanjem je mislio na svoju
suđenicu, Insil Esikenanzi, koja ga je čekala u Karnabaru. Šta bi ona pomislila
da ga je videla sa ovom strankinjom iz samog srca Divljeg kontinenta?
Ove su se misli vraćale, u izmenjenim i neuhvatljivim oblicima, sve dok
nije počela da ga boli glava. Odjednom se prisetio kako je jednom u igri
iznenada uleteo u majčinu sobu. Bio je još dete. Setio se majčinog maglovitog
lika, tako često zatvorenog u toj sobi (i sve češće od Favinove smrti).
Sluškinja ju je upravo oblačila, a ona je nadgledala postupak u zamagljenom
srebrnom ogledalu, dok su se bočice parfema i mirisnih uljada odslikavale
kao tornjevi i kule nekog dalekog grada.
Majka se beše okrenula prema njemu, bez prekora, bez radosti, bez - koliko
se sećao - i jedne reči. Sluškinja ju je spremala za neki veliki prijem,
pomažući joj da obuče svečanu haljinu. Haljina je bila izvezena u vidu mape
Helikonije; zemlje su bile od srebrnog konca a mora i okeani od svetio
plavog. Majčina kosa, još uvek neuređena, slivala se kao tamni vodopad od
Sevemog Pola do Visokog Niktrihka, i dalje. Haljina se zakopčavala na
leđima. Dok je tako stajao i posmatrao kako je služavka zakopčava, primetio
je da grad Oldorando na Divljem kontinentu prekriva majčine intimne delove.
Kasnije se uvek stideo tog zapažanja.
 Bujna močvarna trava ličila mu je na busenje grube dlake. Trava je na
čudan način promicala ispod njegovih nogu. Video je kako mali vodozemci
skaču u dlakom obrasla udubljenja, kako bele rade nestaju pod kopitama jelka
kao pomračene zvezde. Svet mu se izmicao. Klizio je iz sedla.
U poslednjem trenutku uspe da se ispravi i dočeka na noge. Nisu ga držale.
Šta je s tobom? - upita Tores Lal, približavajući mu se. Šokerandit ustanovi da
mu je teško da okrene glavu i pogleda je. Oči su joj bile skrivene obodom
šešira. Nemajući poverenja u nju, maši se za pištolj, ali se seti da ga je ostavio
u sedlu. Padajući, zari lice u vlažne sapi jelka. Spusti se na zemlju i oseti kako
klizi niz strminu.
Bio se sav ukočio. Nastao je rascep između volje i tela. Ču kako Tores Lal
sjahuje i gaca prema njemu.
Bio je svestan kako ga njene ruke obuhvataju, čuo njene reči koje su
pokušavale da dopru do njega. Pomagala mu je da se uspravi. Kosti su ga
bolele. Pokuša da uzvikne od bola, ali nikakav zvuk se ne oglasi. Tup bol iz
kostiju širio se po celom telu, obuhvatajući i glavu. Telo mu se presamiti i
zgrči. Vide nebo iznad sebe. Ljuljalo se. Bolestan si - reče Tores Lal. Nije
mogla da se natera da izgovori strašno ime bolesti.
Pusti ga da padne na mokru travu. Osvrtala se, osmatrajući praznu močvaru
i mračna brda koja su prešli. Kišni oblaci su se još uvek nadvijali nad južni
horizont. Račići su bežali ispred njenih nogu.
Mogla je da pobegne. Onaj koji ju je zarobi ležao je bespomoćan pod
njenim nogama. Mogla mu je na mestu prosvirati glavu njegovim sopstvenim
pištoljem. Povratak u Kampanlat bio bi isuviše pogibeljan ako bi išla
kopnenim putem. Korijantura je bila samo dve-tri milje daleko, ali to je bila
neprijateljska teritorija. Smrkavalo se.
Neodlučno se prošeta u krug. Zatim se vrati Šokeranditu. Hajde da vidimo
šta ćemo - reče.
Uspela je da ga popne u sedlo, uz prilične teškoće, a sama je uzjahala iza
njega. Njen jelk sam pođe za njima, kao da mu je bilo stalo do društva.
Gonjena strahom, žurno podstače jelka u trk. Dok se sumrak spuštao, uspe
da nazre Fašnalgida u daljini, senku njegove figure oivičavalo je more. Uze
Šokeranditov pištolj i opali u vazduh. Ptice se uz krike razleteše u begu.
Posle pola sata, noć ili njen polubrat već su vladali zemljom, iako su barice
i potočići tu i tamo odslikavali poneki zrak sa jugozapadnog horizonta, iza
koga je vrebao Frejr. Od Fašnalgida nije bilo ni traga.
Mamuznula je jelka, pridržavajući Šokeranditovo telo uz svoje.
 Voda je tekla sa obe strane nasipa. Sada je bila glasnija, što je Tores Lal
objasnila nadolazećom plimom. Nikada ranije nije videla more. Pribojavala
ga se. Pri varljivom svetlu, iznenada ugleda malu uvalu. U njoj je bio usidren
brodić.
More je zapljuskivalo obalu uz lepljiv, blatnjav zvuk. Plevasta trava i
oštrike sablasno su šumele. Nije bilo ni žive duše na vidiku.
Tores Lal siđe sa jelka i položi Šokerandita na obalu. Pažljivo se zaputi po
škriputavom mostiću za koji je brodić bio privezan. Imam te! Ne miči se!
Kratko uzviknu, jer je povik dolazio ispod njenih nogu. Čovek iskoči ispod
mostića i uperi joj pištolj u glavu.
Namirisa alkohol u njegovom dahu, ugleda bujne brkove i sa olakšanjem
prepoznade kapetana Fašnalgida. Iznenađeno je zagundao, iskazujući ne
toliko svoje nezadovoljstvo, koliko uviđanje da je život pun zamornih
slučajnosti o kojima se mora voditi računa. Zašto me pratiš? Ide li
Gardeterark za tobom? Šokerandit je bolestan. Pomozite mi. Okrenu se i
viknu prema barci. Besi! Izađi! Sve je u redu!
Besi Besamitikal, umotana u svoja krzna, pomoli se iz kabine u kojoj se
skrivala i izađe na palubu. Skoro bez iznenađenja je slušala kako kapetan, dok
je bio u jednom od svojih “raspoloženja” skicira svoj plan da izbavi
Asperamanku od Oligarhovog gneva. On bi, dakle, trebalo da presretne
Prvosveštenika- Generala i da sa njim odjaše na obalu gde bi se Besi
pobrinula za brod. Brod bi, naravno, obezbedio Idap Mun Odim. Po svaku
cenu ga je morala poslušati. Život i čast su bili u pitanju.
Odim je, sećala se, sa zadovoljstvom primio k znanju taj plan. Čim se
Fašnalgid umeša u nešto nedozvoljeno, biće sasvim u Odimovoj vlasti.
Svakako je trebalo obezbediti mu taj brodić, kao i mornare, a Besi će oploviti
zaliv da se sretne s njim i sa njegovim svetim sadrugom.
Još dok se ovaj plan stvarao, Oligarhov zakon je sve jače stezao narod.
Ulicu po ulicu, Korijantura je padala pod vlast vojske. Odim je sve to
posmatrao, ništa nije govorio, brinuo se za rođake i pravio sopstvene planove.
Besi sad pomože Tores Lal da ponese Luterinovo ukrućeno telo na brod.
Moramo li i ovo dvoje da vodimo? - upita Fašnalgida, gledajući u bolesnika s
neodobravanjem - Verovatno su zarazni. Ne možemo ih ovde ostaviti -
odgovori Fašnalgid. Ti bi sigurno i jelkove poveo.
Kapetan ne odgovori već dade znak mornarima da se otisnu. Jelkovi su ih
sa obale posmatrali kako odlaze. Jedan pođe za njima, ali se, zagazivši u
blato, vrati. Stajali su i gledali kako brodić nestaje u daljini.
 Na moru je bilo hladno. Dok su mornari sedeli oko krme ostali su se skupili
ispod pokrivke, u zavetrini. Tores Lal nije bila raspoložena za priču, ali ju je
Besi prosto zasipala pitanjima. Odakle si? Po naglasku se vidi da nisi iz ovih
krajeva. Je li taj čovek tvoj muž?
Tores Lal nevoljno priznade da je robinja. Pa, ima raznih vrsta ropstva -
reče Besi saosećajno - Mada ih nema mnogo. Žao mi te je. Biće ti još gore
ako ti gospodar umre. Možda bih u Korijanturi mogla da nađem brod koji bi
me vratio u Kampanlat - naravno, čim se poručnik Šokerandit oporavi. Hoćete
li mi pomoći?
Fašnalgid reče: - Gospođo, kad se vratimo u Korijanturu imaćemo na vratu
dosta nevolja i bez pomaganja odbeglim robovima. Uostalom, ti ne izgledaš
loše - mogla bi da se snađeš.
Ignorišući poslednju rečenicu Tores Lal upita: - Kakve nevolje? A… Za
njih će se pobrinuti Bog, Oligarh i izvesni major Gardeterark - reče Fašnalgid.
Izvadio je pljosku i dobro potegao.
Nerado je ponudi i ženama.
Šokerandit se oglasi ispod pokrivke, polako ali jasno - Ne mogu opet da
prođem kroz ovo…
Fašnalgid reče - Ustanovićeš da je život u principu serija ponovljenih
doživljaja, dobri moj poručniče.

Broj stanovnika Sibornala iznosio je svega dve petine broja susednog

Kampanlata. Ipak, saobraćaj između udaljenih nacionalnih prestonica bio je
efikasniji nego u Kampanlatu. Putevi su, osim u zabačenom Kuj-Juvecu, bili
dobri; pošto je većina gradova bila blizu obale, more je bilo veza. Ovim
kontinentom nije bilo teško upravljati - bila je potrebna samo jaka volja u
najjačem gradu, Askitošu.
Plan Askitoša otkrivao je polukružni raspored, sa centrom koji je
obeležavala ogromna crkva u luci. Svetlo se sa vrha crkvenog tornja moglo
uočiti miljama duž obale. Ali, na periferiji polukruga, sasvim pozadi, nalazio
se Ledeni breg, gde se na granitnoj podlozi uzdizao dvorac u kome se nalazila
najjača volja u Askitošu i celom Sibornalu.
Volja je vodila računa da pomorski i kopneni putevi budu zakrčeni vojnim
povorkama i njihovom prethodnicom - plakatima. Plakati su se pojavljivali u
gradovima i u selendrama, objavljujući nove i nove restrikcije. Često su
objave na plakatima bile maskirane u brigu za narod: bili su za ZAŠTITU OD
ŠIRENJA KUGE, ili su bili za SUZBIJANJE GLADI, ili za HAPŠENJE
ŠTETNIH ELEMENATA. Ali, sve bez razlike izlazile su na UKIDANJE
LIČNIH SLOBODA
Po opštem mnenju onih koji su radili za Oligarhiju, Volja koja je stajala iza
ovih uredbi bila je volja Vrhovnog Oligarha, Torkerkanclaga II.
Torkerkanclaga niko nikad nije video. Ako je postojao, Torkerkanclag je sebe
zatočio u zamku na Ledenom bregu. U uredbama koje su u to vreme bile
donošene osećao se duh osobe koja sopstvenu slobodu tako malo ceni da se
zatvorila u niz soba bez prozora.
Oni koji su bili bliže vrhu često su sumnjali u postojanje Vrhovnog
Oligarha, tvrdeći da je titula prazna i da se sva vlast nalazi u rukama
Unutrašnje Komore same Oligarhije.
Bila je to paradoksalna situacija. U srcu države nalazilo se biće koje je bilo
isto toliko maglovito kao i Bog Azojaks, biće u srcu Crkve. Smatralo se da je
Torkerkanclag ime koje spada uz titulu, te da ga verovatno nosi više osoba.
Bilo je izreka koje kružile, a za koje se tvrdilo da dolaze iz samih usta -
neki su tvrdili iz kljuna - Oligarha lično.

“Možemo mi da raspravljamo na sednicama. Ali, treba znati da svet nije

debatni klub, već više liči na mučionicu“.
“Ne bojte se ako kažu da ste opaki. To je sudbina svih vladalaca. Dovoljno
je malo oslušnuti razgovore po uličnim uglovima da se shvati da ljudima
samo zloća i treba“.
“Kad god možete, koristite izdaju. Ona je uvek jeftinija od vojske“.
“Crkva i Država su kao brat i sestra. Jednog dana ćemo odlučiti kome će
pripasti porodično nasledstvo“.

Takvi i slični biseri mudrosti su prolazili kroz jednjak Unutrašnje Komore i

određivali globalnu politiku.
Što se tiče Unutrašnje Komore, moglo se pretpostaviti da oni koji joj
pripadaju znaju prirodu Volje. To, međutim, nije bilo tako. Članovi
Unutrašnje Komore - upravo su, maskirani, zasedali - kolektivno su još manje
bili uvereni u prirodu Volje nego obični građani koji su živeli u vlažnim
ulicama ispod brda. Bili su toliko blizu strašnoj Volji, da su se morali ograditi
lažima i pretvaranjem. Maske koje su nosili su bile samo spoljni vid
pretvornosti; ti ljudi su tako malo verovali jedan drugom da je svako
zauzimao pozu u odnosu na Oligarhovu prirodu, pa se istina nije mogla
razlučiti. Bili su slični insektima koji se prerušavaju u nešto bezazleno ako su
grabljivi a u nešto otrovno i opasno ako su bezazleni, da bi se zaštitili od
grabljivaca.
Ako bi se desilo da Član iz Brajita, glavnog grada Bribara, sazna istinu o
Volji koja ih potčinjava, on je mogao svojim kolegama saopštiti ono što je
saznao; mogao im je ispričati pažljivo sročenu poluistinu; isto tako, mogao ih
je sasvim slagati, u zavisnosti od toga šta mu je trenutno bilo u interesu.
A posebno je u slučaju Člana iz Brajita bilo teško suditi o stepenu
obmanutosti jer je, ispod nametnug kontinentalnog jedinstva, garantovanog
tolikim svečanim zaklinjanjima, Uskutošk bio u ratu sa Briberom i askitoška
vojska je opsedala Ratagon (koliko je uopšte bilo moguće opsedati ostrvsku
tvrđavu).
Štaviše, ostali Članovi su se pretvarali da veruju članu iz Brajita u skladu sa
svojim simpatijama prema politici državice koja se usudila da uputi izazov
moćnom Uskutošku. Sve je bilo u pretvaranju. I sama njihova iskrenost je bila
pretvorna.
Niko nije bio siguran u svoju upućenost. Ovim su bili kolektivno
zadovoljni, nalazeći sigurnost u verovanju da su drugi još zaluđeniji od njih.
Tako se u srcu najmoćnijeg grada na planeti našla duboka zbunjenosti
obmana. Tom zbunjenošću su izabrali da se suprotstave izazovu klimatske
promene.
Članovi su trenutno raspravljali o najnovijem ukazu koji im je nevidljiva
ruka Oligarhova uputila na ratifikaciju. Ukaz je predstavljao do sada najveći
izazov. Ukazom se zabranjivalo praktikovanje pavka, kao delatnosti uperene
protiv crkvenih principa.
Ako bi ovaj ukaz stupio na snagu, to bi podrazumevalo uvođenje vojne
postaje u svaki, pa i najdalji zaselak, kako bi se zabrana i sprovela. Pošto su
članovi sebe smatrali učenim ljudima, o predmetu su raspravljali ležerno i
dugo. Usne su im se ispod maski hitro pomerale. Ukaz dovodi u pitanje samu
našu prirodu - govorio je član iz grada Jutira, prestonice Kuj-Juveca -
Govorimo o vekovnom običaju. Međutim, ono što je vekovno ne mora da
bude i neprikosnoveno. Sa jedne strane, imamo našu nezamenljivu Crkvu, tu
osnovu sibornalskog jedinstva, i njen ugaoni kamen, Boga Azojaksa. Sa druge
strane, pak, ljudi pomoću pavka, koji Crkva ne priznaje, tonu u trans i opšte
sa duhovima predaka. Ti duhovi, kako znamo, i sami tonu ka Prvobitnom
Posmatraču, toj nedokučivoj majčinskoj figuri. Sa jedne strane je naša
religija: čista, intelektualna, naučna; sa druge strane je maglovita vera u
ženski princip. Vreme je da se pripremimo za teža, hladnija vremena. Prvo se
moramo osloboditi ženskog principa u nama samima i istrebiti ga kod naroda.
Moramo srušiti taj pogubni kult Prvobitnog Posmatrača. Moramo ukinuti
pavk. Verujem da moje reči samo dotiču svu mudrost koja nam je dala ovaj
svež i inspirativan ukaz. Čak bi se usudio da tvrdim…
Skoro svi članovi su bili starci, sviknuti na svoju starost i uporni u njenom
podnošenju. Sastajali su se po prastarim sobama u kojima su svi predmeti,
drveni i metalni, bili uglačani do sjaja vekovnim radom robovskih ruku.
Gvozdeni sto za kojim su zasedali, goli pod ispod njihovih papuča, pažljivo
izrađene stolice na kojima su sedeli, sve se to blistalo pod njihovrm
pogledima. Gvozdene ukrasne ploče kojima su zidovi bili obloženi vraćale su
im iskrivljene odraze. Vatra je gorela u kavezu kamina, šaljući kroz rešetke
više dima no svetlosti; zbog lošeg grejanja svi su bili umotani u krzna, kao
žalobnici u prastaroj igri. Jedino što je ublažavalo ovaj mutni sjaj bila je
velika tapiserija obešena preko jednog zida. Na skerletnoj pozadini je bio
izvezen točak, a okretali su ga u plavo obučeni veslači; svaki se smešio
fantastičnoj majčinskoj figuri u središtu iz čijih su se nozdrva, usta i grudi
izlivali nebo i zvezde. Stara tkanina je prostoriju činila veličanstvenom.
Dok je jedan govorio, ostali su pijuckali pelinkovac i gledali u nokte na
rukama, ili kroz prozor, čije su rešetke pružale pogled na Askitoš ispresecan
na uske, vertikalne ravni. Neki tvrde da je mit o Prvobitnom Posmatraču
poetska vizija duše - rekao je član iz daleke provincije Karkampan. - Ali, tek
treba ustanoviti da li uopšte postoji duša ili neki sličan entitet. Ako postoji,
može se desiti da ona, da se tako izrazim, ne gospodari svojom kućom.
Možda prevazilazi naše ,,ja“. Hoću da kažem da duša može biti deo
Helikonije, jer smo i mi sami od atoma Helikonije. U tom slučaju, možda bi
bilo opasno prekinuti vezu sa Posmatračem. Molio bih uvažene članove da
imaju to na umu“. Bilo to opasno ili ne, narod mora da sluša Oligarha ili će
nas Zima sve uništiti. Moramo se osloboditi svakog individualizma. Samo
poslušni će preživeti tri i po stoleća leda… - Ova plitkoumna tirada došla je sa
drugog kraja stola, gde su se odrazi mešali sa senkama.
Pogled na Askitoš se zastro tamnim plavetnilom. Grad se zavio u svoju
čuvenu ,,mulj-maglu“, tanku zavesu od suvog i hladnog vazduha, pomešanu
sa dimom koji se viorio iz hiljada dimnjaka. Uskuti su se upinjali da se
zagreju, a grad je nestajao u senci koju je delimično stvarao i sam. Sa druge
strane, razgovori sa precima u stanju pavka mogu da znatno obodre duh -
oglasi se jedna sedobrada starina Naročito u teškim vremenima. Malo nas je,
mislim, koji nismo bar jednom našli utehu kod naših gosa.
Član iz Lorajana reče neodlučnim glasom: - Kad smo već kod toga, zašto
naši naučnici nisu ustanovili kako to da su gosi i fesapi sad prijateljski
nastrojeni prema našim dušama, dok su ranije - imamo o tome pouzdana
svedočanstva - uvek bili svadljivi? Da li je to zbog smene godišnjih doba, šta
mislite - blagonakloni leti i zimi, mrzovoljni u proleće? Pitanja ce biti
bespredmetna ako ozvaničimo ovaj ukaz i prepustimo gose i fesape njihovoj
sudbini - reče član iz Jutira.
Kroz uske prozore su se nazirali krovovi vladine štamparije, pod kojima je,
posle svega nekoliko dana diskusije, ukaz Vrhovnog Oligarha Tokerkanclaga
II bio odštampan. Plakati koji su u hiljadama izlazili iz prese objavljivali su
masnim slovima da će, od dana stupanja na snagu ovog ukaza, biti
PREKRŠAJ PADATI u PAVK, bilo TAJNO, bilo u DRUŠTVU DRUGIH
OSOBA. To se pravdalo kao još jedna MERA za SUZBIJANJE OPASNOSTI
od KUGE. Kazna je bila STO ŠIBA, a za DRUGI PREKRŠAJ -
DOŽIVOTNA ROBIJA.
U samom Askitošu je postojao sistem za transport koji se zasnivao na
parnim kočijama čija je brzina iznosila oko dvanaest milja na sat. Kočije su
bile prljave, ali su radile. Njima su svežnjevi plakata bili prevezeni u
predgrađu i u luku, odakle su brodovima razaslani na sve četiri strane sveta.
Svežnjevi su brzo stigli i u Korijanturu. Mnogobrojni raznosači su se
razmileli po gradu, lepeći novi ukaz po zidovima. Jedan od ovih plakata bio je
istaknut na zidu kuće u kojoj je porodica Idapa Mun Odima živela pune dve
stotine godina.
Ali, kuca je bila prazna, prepuštena miševima i pacovima. Glavna kapija se
zalupila poslednji put.
Idap Mun Odim je zauvek ostavio porodičnu kuću svojim uobičajenim
krutim i sitnim hodom. Imao je on svoj ponos; lice mu nije odavalo ni tračak
tuge koju je osećao.
Tog posebnog jutra uputio se ka Klimentovom keju zaobilaznim putem koji
je vodio duž Rungobandrijaskoške ulice, pa preko Južnog trga. Za njim je
išao njegov rob Gagrim sa prtljagom.
Sa svakim korakom je bio svestan da poslednji put hoda ulicama
Korijanture. Tokom dugog niza godina poreklo ga je navodilo da taj grad
smatra mestom izgnanstva; tek sad je shvatao da mu je Korijantura dom.
Pripreme za polazak obavio je najpažljivije što je mogao; srećom, još uvek je
među Uskutima imao nekoliko prijatelja, kolega trgovaca, koji su mu
pomogli.
Ulica Rungobandrijaskoš odvajala se na levo, niz strminu. Odim zastade na
uglu, baš ispred crkve, i baci pogled iza sebe. Njegova stara kuća se još videla
kako stoji, uska na dnu i sve šira ka vrhu, a drveni balkon pod krovom je ličio
na gnezdo nekakve egzotične ptice. Ivice krova su se povijale nagore, skoro
dotičući ivice krova susednih kuća. Pod tim krovom više nije bilo nikog iz
porodice Odim: samo svetlost, senke, praznina i staromodni murali koji su
oslikavali život u sad skoro imaginarnom Kuj-Juvecu. Čvršće je utakao bradu
pod kaput i oštrim koracima nastavio put.
Bilo je to područje starih zanatlija - filigrana, sajdžija, knjigovezaca, raznih
umetnika. Sa jedne strane je bilo malo pozorište u kome su se igrale neobične
predstave, kakve nisu mogle da napune sale u centru: predstave koje su se
poigravale sa naukom i magijom, fantazije o stvarima mogućim i nemogućim,
tragedije oko slomljene šolje za čaj, komedije o masovnim pokoljima. I satire.
Ironiju i satiru vlasti nisu ni podržavale ni razumevale, pa je pozorište često
bivalo zatvoreno. I sada je bilo zatvoreno, što je ulicu činilo tužnijom.
Na Južnom trgu je živeo stari slikar koji je pravio scenografiju za pozorište
i ukrašavao porcelan u jednoj od fabrika čije je proizvode Odim izvozio.
Jeserabaj je bio vrlo star, ali je još uvek imao čvrstu ruku za zdele i tanjire; što
je još važnije, često je zapošljavao Odimove rođake. Odim ga je cenio, uprkos
oštrom jeziku, i nosio mu je oproštajni poklon.
Fagor je pustio Odima u kuću. Oko Južnog trga je bilo mnogo fagora.
Uskuti su uglavnom imali averziju prema dvoseklima, ali su umetnici, po
svemu sudeći, voleli njihovo društvo, nalazeći neko perverzno zadovoljstvo u
nepomičnosti i naglim pokretima tih bića. Što se Odima tiče, nije podnosio
njihov teški mlečni zadah, i prošao je kraj fagora što je brže mogao.
Jeserabaj je sedeo kraj peči, umotan u staromodni frotirski ogrtač. Pored
njega je počivao album sa slikama. Polako je ustao da pozdravi Odima. Odim
privuče stolicu i sede nasuprot njemu, dok je Gagrim stajao pozadi, stežući
paket.
Stari slikar tužno zavrte glavom na Odimovu priču. Pa, loša su vremena za
Korijanturu, to je to. Nikad nije bilo gore. Šteta je, Odime, što te teraju da
odeš. Ali, sa druge strane, ti i tvoja porodica nikada se ovde i niste osećali baš
kao kod kuće, zar ne?
Odim se ne pomače. Polako, bez razmišljanja, odgovori - Ne, ovo jeste moj
dom, i tvoje reči me veoma čude. Ovde sam rođen, na milju od ovog mesta,
baš kao i moj otac. Ja sam ovde kod kuće ništa manje nego ti, Jesi. Mislio sam
da si iz Kaj-Juveca? Moja porodica je poreklom odatle, to jeste, i ponosan
sam na to. Ali, ja sam Sibornalac iz Korijanture, ni više ni manje. Zašto onda
odlaziš? Kuda ćeš? Nemoj da se vređaš. Sipaj sebi čaja. Veronikanu?
Odim pogladi bradu - Novi ukazi me teraju da odem. Imam veliku porodicu
i moram da činim ono što je najbolje za njih. A, da, da, moraš. Imaš veliku
porodicu, je l’ da? Ja lično sam protiv takvih stvari. Nemam rođake, nikad se
nisam ženio. Samo umetnost. Svoj gazda.
Suzivši oči, Odim reče: - Nemaju samo Kaj-Juvečani velike porodice.
Nismo mi primitivci, znaš. Dragi stari prijatelju, ti si mi danas vrlo osetljiv.
Nikog ja ne optužujem. Živi i pusti druge da žive. Kuda ćeš sad? O tome
radije ne bih. Novosti se šire, ono što je danas šapat, sutra postaje vika.
Slikar zagunđa: - Valjda se vraćaš u Kaj-Juvec. Pošto nikad u životu nisam
bio tamo, ne mogu baš da se vratim, znaš. Neko mi reče da ti je kuća puna
murala iz tog kraja? Čuo sam da su prilično lepi. Jeste, stari su, ali su lepi.
Radio ih je veliki umetnik koji je bio toliko skroman da mu se ime zaboravilo.
Samo, kuća vise nije moja - morao sam da je prodam, sa svim nameštajem.
Pa, onda… Nadam se da si je bar dobro prodao?
Odim je morao da prihvati bednu ponudu, ali se uzdržao i rekao samo: -
Podnošljivo. Mislim da češ mi nedostajati, iako sam se već odvikao od ljudi.
Ni u pozorište više ne idem. Severac mi se uvlači u kosti. Jesi, prijatelju,
družimo se već dvadeset godina, tener manje ili više, i ja sam uživao u tom
prijateljstvu. Uvek sam se divio tvojim slikama, mada ti verovatno nisam
plaćao dovoljno. Ja sam, doduše, samo trgovac, ali umem da cenim umetnost
kod drugih, i mogu ti reći da niko kao ti u celom Sibornalu ne ume da naslika
pticu na porcelanu. Hoću da ti dam nešto za uspomenu, jednu stvar koja je
isuviše krhka da bih je nosio na put. Nadam se da će ti se dopasti. Mogao sam
da je prodam na aukciji, ali sam pomislio da bi tebi više značila.
Jeserabaj se pridiže i radoznalo ga pogleda. Odim klimnu glavom robu, i
ovaj otvori paket. Izvadi stvarčicu i predade je Odimu, a Odim je izazivački
podiže pred slikareve oči.
Sat je imao oblik i veličinu guščijeg jajeta. Brojčanik je imao tradicionalnih
dvadeset pet časova na spoljašnjem krugu, a na unutrašnjem četrdeset minuta
časa. Ali u pune sate, kada je izbijao - a mogao se na to uvek navesti
pritiskom na posebno dugme - brojčanik se obrtao i na časak otkrivao svoju
zadnju stranu. Tamo su takođe bile dve kazaljke, samo je velika pokazivala
nedelju, tener i doba male godine, a manja godišnje doba velike.
Brojčanici su bili emajlirani, dok je samo jaje bilo zlatno. Obuhvatala ga je,
od vrha do dna, figura od žada, koja je predstavljala Prvobitnog Posmatrača.
Figura je bila predstavljena kako sedi na obali, koja je činila postolje. Na
jednoj strani je raslo žito; na drugoj - lednici. Izrada je bila unikatna, detalji
savršeni: na nožnim prstima koji su izvirivali iz sandala Posmatrača jasno su
se ocrtavali nokti.
Pružajući svoje stare, čvornovate ruke, Jeserabaj uze sat. Dugo ga je ćuteći
posmatrao. Oči mu zasuziše. Ovo je čista lepota, ni manje ni više. Izrada je
predivna. Samo ne mogu da prepoznam odakle je. Je li iz Kaj-Juveca ?
Odim se odmah ukruti. Mi varvari smo izvrsne zanatlije. Zar nisi znao da
živimo u pećinama i ceo život samo ubijamo ljude i pravimo lepe stvari? Zar
nije to ono što ponosni Uskuti misle o nama? Nisam hteo da te uvredim,
Odime. Pa, ako baš hoćeš da znaš, ovo potiče iz našeg glavnog grada, Jutira.
Uzmi. Sećaćeš me se bar pet minuta.
Dok je to govorio, okrenuo je glavu i pogledao kroz prozor. Grupa vojnika
je vršila pretres zgrade preko puta. Na Odimove oči dvojica su izvela jednog
čoveka na trg. Čovek je pognuo glavu, kao da se stidi što je u takvom društvu.
Zaista mi je žao što ideš, Odime - reče slikar blago. Mnogo je zla na svetu.
Moram da idem. Ne verujem u zlo. Verujem u greške, ali ne i u zlo. Možda se
bojiš da veruješ da ono postoji. Gde god ima ljudi, ima i zla. Ima ga i u ovoj
sobi. Zbogom, Jesi.
Dok je Odim odlazio, starac je i dalje stezao sat, pokušavajući da ustane iz
stolice. (gro.zeraWorC ,notus) Odim se oprezno osvrnu pre nego što napusti
zaštitu kuće u kojoj je Jeserabaraj imao stan. Grupa vojnika je nestala zajedno
sa svojim zarobljenikom. Odlučno zakorači na trg, istog časa zaboravljajući
svoj susret sa slikarem. Sa tim Uskutima je uvek bilo teško razgovarati. I
bolje je što odlazi.
Bio je već sasvim spreman. Sve je bilo izvedeno sasvim zakonito, mada
žurno. Od pre dva dana, kada je Besi Besamitikal primila dezertera
Fašnalgida na njegov brodić, Odim se sasvim koncentrisao da svoje poslove
dovede u red. Prodao je kuću neprijateljski nastrojenom rođaku, a firmu
prijateljski nastrojenom konkurentu. Uz Fašnalgidovu pomoć, nabavio je
brod. Otići će kod svog brata u daleki Šivenink. Biće lepo ponovo videti
Odirina; sad kada više nisu tako mladi kao nekad moći će jedan drugom da
pomognu.
U borbi je jedina nada, reče Odim sam sebi. Nemoj se predavati. Život će
biti lakši, došla zima ili ne došla. Moraš prestati da misliš samo na novac. Um
ti je obuzeo moćni sib. Ove nevolje još mogu izići na dobro. Uz Odirina neću
morati toliko da radim. Slikaću slike kao Jeserabaj. Možda ću čak postati
poznat.
Gajeći takve i slične misli, stiže na kej. Unutrašnji monolog mu razori parni
top koji protutnja pored njega. Išao je ka istoku. Pričalo se da će uskoro dođi
do velike bitke. Bio je to još jedan razlog da se napusti grad. Top je bio tako
težak da se zemlja pomerala ispod njegovih točkova. Motor koji ga je
pokretao ispuštao je oblake pare. Dečaci su trčali pored njega vičući
oduševljeno.
Parni top je išao tačno iza Odima, i cev mu je bila uperena u njegovom
pravcu. Sa olakšanjem je skrenuo u svoju firmu.
U predvorju i skladištu vladala je zbrka, uglavnom zbog toga što niko nije
ništa radio. I radnici i robovi su sa uživanjem lenčarili. Mnogi su se motali
ispred vrata, gledajući kako prolazi top. Svojom nevoljnošću da se sklone
pokazivali su prezir prema bivšem gazdi.
Nema veze, reče Odim sebi. Otplovićemo ovog popodneva, a onda ovi
mogu da rade šta hoće.
Dođe kurir i reče mu da novi gazda želi da ga vidi u kancelariji na spratu.
Osećaj opasnosti prolete kroz Odima. Bilo je prilično neverovatno da je novi
vlasnik stigao, budući da je primopredaja postala važeća tek od ponoci. Reče
sebi da ne bude nestrpljiv i odlučno pode uz stepenice. Gagrim ga je pratio.
Kancelarija je bila elegantno nameštena, sa prozorima koji gledaju na luku.
Na zidovima su visile tapiserije i minijature koje su pripadale još Odimovom
ocu. Uzorci Odimovih porcelanskih servisa caklili su se na lakiranim
stočićima. Ovo je bilo mesto gde su se primale posebne mušterije i
zaklinčivali najvažniji poslovi.
Tog jutra, u sobi je bila samo jedna specijalna mušterija a uniforma na njoj
govorila je da posao neće biti nimalo ugodan. Major Gardeterark je stajao
leđima okrenut prozoru, glave izbačene napred, dok su mu teške vilice i
debele usne bile upravljene u pravcu Idapa Mun Odima. Iza njega je stajala
bleda Besi. Uđi - reče. - Zatvori vrata.
Odim zastade na pragu tako naglo da ga je Gagrim bupnuo u leđa. Major
Gardeterark je izgledao veoma zadovoljno u svom velikom šinjelu od grube
tkanine, sa dugmadima u obliku flamberških očiju raspoređenim pravilno kao
metalna straža i džepovima nabreklim kao kutije. Bila je to odora koja bi i
sama mogla obavljati dužnost svog gospodara ukoliko bi gospodar iz nje
izašao. Samo, major Gardeterark je bio i te kako prisutan, i na dužnosti. Iza
svojih dugmeta je gledao kako Odim poslušno zatvara vrata za sobom.
Ono što je Odima najviše uplašilo nije bilo samo majorovo prisustvo, već
izgled Besi koja je stajala uz njega. Po njenom bledilu je domah video da je
bila prisiljena da oda sve što je znala. Misli su mu se odmah vratile na tajne
koje je morao da sakrije, na Harbina Fašnalgida, službenog dezertera; na
oficira neprijateljske vojske obolelog od Gnojne Smrti; i na Borldori- janku,
robinju koja ga je negovala. Znao je da je ono što je njemu izgledalo kao čista
ljudska samilost u buljavim očima majora Gardeterarka predstavljano niz
najtežih zločina.
Bes buknu u Odimovom mršavom telu. Bojao se, ali je bes nadvladao strah.
Mrzeo je tog odvratnog, ledenog oficira od kad ga je prvi put video, tako
opijenog sopstvenom moći. Tom stvoru se nije smelo dozvoliti da se meša u
Odimov plan da sve odvede u sigurnost.
Klimnuvsi prema Besi, Gardeterark reče: - Ova robinja mi kaže da kriješ
dezertera po imenu Fašnalgid. Čekao je ovde. Naterao me je… - otpoče Besi,
ali je Gardeterark opauči po licu rukom u rukavici. Kriješ dezertera u svojim
prostorijama - reče. Zakorači prema Odimu ne posvećujući preplašenoj Besi
ni jedan pogled. Stajala je uza zid, rukama prekrivši lice.
Iz jednog od svojih džepova Gardeterark izvuče pištolj i uperi ga u Odimov
stomak - Uhapšen si, Odime, prljavi stranče. Vodi me do Fašnalgida.
Odim se uhvati za bradu. Iako ga je nasilnost majorovog postupka prema
Besi uplašila, na neki način je učvrstila njegovu odluku. Uputi Gardeterarku
prazan pogled. Ne znam o čemu govorite.
Pokazaše se istureni žuti zubi, a zatim se usne jako stisnuše. Bio je to
patentirani Gardeterarkov osmeh. Znaš ti dobro. Stanovao je kod tebe. Išao je
u Čalk sa ovom tvojom ženom, bez sumnje sa tvojim znanjem. Izdat je nalog
za hapšenje. Viđen je kako ulazi ovde. Vodi me do njega, ili ćeš sa mnom u
štab na saslušanje.
Odim ustuknu. Odvešću vas.
Na drugom kraju galerije su bila vrata koja su vodila u zadnji deo zgrade.
Dok je pratio Odima, major odgurnu jedan stočić koji mu se našao na putu.
Porcelan pršte po podu.
Odim se ne osvrnu. Naredi Gagrimu da otključa vrata. Tvoj rob nek ostane
ovde. Svi ključevi su kod njega.
Ključevi su bili u Gagrimovom džepu, lančićem privezani za pojas. On
drhtavom rukom otključa vrata i pusti ih da prođu.
Našli su se u hodniku koji je vodio duž niza kancelarija. Skrenuše levo, a
tamo su se, iznad kratkog stepeništa, nalazila metalna vrata. Odim dade znak
Gagrimu. Ključ je bio izuzetno veliki.
Nađoše se na balkonu koji je gledao na dvorište. Veči deo tog dvorišta
zauzimali su tovari drva i dve staromodne peci. Peći se u načelu nisu koristile;
jedna se upravo palila po naređenju iz lokalnog garnizona, kome je hitno bilo
potrebno posuđe. Inače najveći deo Odimovog porcelana dolazio iz drugih
izvora. Četiri fagora su poslovala oko aktivne peči. Bila je stara i mnogo je
dimila zbog loše ventilacije. Pa? - izusti Gardeterark dok je Odim oklevao.
On je u onom tamo potkrovlju.
Balkon je bio povezan sa potkrovljem uzanim mostićem koji je prelazio
iznad dvorišta. Mostić je bio skoro isto tako star kao i peči; drvo je bilo
rasklimatano i čađavo od dima.
Odim se oprezno zaputi preko mosta. Na pola puta stade, zaljulja se, i
pridrža se za ogradu. - Muka mi je… Bolje bi bilo da se ja vratim - reče,
okrenuvši se majoru - Pogledajte peć.
Idap Mun Odim nije bio nasilan čovek. Celog života je mrzeo nasilje. Čak i
njegovi sopstveni simptomi besa su mu se gadili. Sebe je vaspitao da bude
pokoran i ljubazan, prateći put svojih roditelja. Sada je odbacio vaspitanje.
Skupivši šake, snažno zamahnu obema rukama i pogodi Gardeterarka u vrat
dok je ovaj gledao dole. Gagrime! - pozva. Rob se ne pomeri.
Gardeterark se presamiti preko ograde. Pokuša da podigne pištolj, ali ga
Odim šutnu u koleno i bubnu u grudi. Oficir je bio dva puta veći od njega, a
šinjel kao da je bio neprobojan.
Ču kako se ograda lomi, zatim i pucanj pištolja, oseti da Gardeterark pada.
Jedva se zadrža da i sam ne pođe za njim. Skljokao se na sve četiri.
Garaeterark je grozno vrištao dok je padao.
Odim ga je posmatrao kako pada, mlatarajući rukama, životinjskih usta
razjapljenih. Nije to bio dug pad - tresnuo je usred komore one peći koja je
gorela. Krovje bio već napukao, i odmah je popustio pod udarcem majorovog
tela, otkrivajući vatrenu unutrašnjost. Odima oprlji toplota koja sunu naviše.
Vrišteći, major pokuša da se digne na noge. Veliki kaput na njemu buktao
je kao stara šupa. Noga mu je propala kroz pukotinu na krovu. Kobilica je
pukla. Vatra je suknula naviše kao prosuta tečnost. Temperatura u peći
iznosila je više od šest hiljada stepeni. Gardeterark nestade u njoj.
Odim nije imao pojma koliko je vremena proveo ležeći na mostiću. Besi ga
je tako našla, kad je, rasečenih usana, pošla da ga traži. Gagrim je bio nestao.
Grlila ga je i brisala ubrusom njegovo oprljeno lice. Odjednom je shvatio
da joj neprestano ponavlja: - Ubio sam čoveka. Sve si nas spasao - rekla je -
Hrabar si, dragi. Sad moramo što pre da isplovimo, pre nego što se sazna za
ovo. Ubio sam čoveka. Besi. Bolje reci da je pao, Idape. - Poljubi ga
natečenim usnama i poče da plače. Grlio ju je kao nikad do tada, a ona je
osećala kako mu drhti mršavo, čvrsto telo.
Tako se završio dobro organizovani deo života Idapa Mun Odima. Od tog
trenutka pa nadalje, sve se pretvorilo u niz improvizacija. Kao i njegov otac
pre njega, pokušavao je da kontroliše svoj mali svet održavajući čiste račune,
ne varajući nikoga, bivajući prema svakome ljubazan i prilagođavajući se
koliko god je mogao. Sve je to nestalo pod jednim udarcem. Sistem se skršio.
Besi Besamitikal je morala da mu pomogne da pređe mol i ukrca se na brod
koji ih je čekao. Sa njima je pošlo još dvoje ljudi čiji su životi bili podjednako
poremećeni.
Kapetan Harbin Fašnalgid je video svoj grubo izrađen portret na crvenim
plakatima dok je stupao na čvrsto tlo posle plovidbe od dvadeset milja od
zaliva u močvari. Plakati su bili tek nedavno dopremljeni iz lokalne vojne
štamparije, i još su se blistali od svežeg lepka. Za Fašnalgida Odimov brod
nije bio samo sredstvo za beg iz Uskutoška, već mu je takođe pružao
mogućnost da ostane uz Besi. Ako je već odlučio da se popravi, mislio je
Fašnalgid, onda će mu trebati hrabra i uporna žena da se brine o njemu. Žurno
je zakoračio preko daske za ukrcavanje, nestrpljiv da se oslobodi vojske i
njene senke.
Iza njega je išla Tores Lal, udovica velikog Bandala Ejita Lala, nedavno
poginulog u borbi. Od smrti njenog muža i pada u ropstvo život joj je postao
isto toliko neizvestan kao Odimov ili Fašnalgidov. A njen vlasnik je već ležao
na brodu, vezan prolazeći kroz agoniju Gnojne Smrti. Mogla je da pobegne;
samo, Tores Lal nije znala ni za jedan način na koji bi se jedna strankinja iz
Oldoranda mogla bezbedno vratiti kući iz Sibornala. Zato je ostala da neguje
Šokerandita, u nadi da će time zaslužiti njegovu zahvalnost ako se oporavi.
Od kuge se plašila manje nego drugi. U Oldorandu je bila radila kao lekar.
Reč koja je u njoj budila više straha i radoznalosti bila je ime Šokeranditove
domovine, Karnabar. Ta reč je u dalekom Borldoranu imala prizvuk
romantike i legende.
Da bi nabavio brod, Odim je morao da radi preko lanca posrednika,
lokalnih prijatelja koji su poznavali korisne ljude u Udruženju sveštenika-
mornara. Novac od prodate kuće sav je bio potrošen za kupovinu Novog
doba. Sada je brod bio usidren na Klimentovom keju, brik sa dva jarbola od
639 tona. Bio je sagrađen u askitoškom brodogradilištu pre svega dve godine.
Utovar se završio. Na Novo doba bilo je, pored svih potrepština do kojih je
Odim uspeo da dode, ukrcano i jedno stado aranga, Odimov fini porcelan, te
jedan kužni bolesnik sa robinjom.
Odim je uspeo da dobije dozvolu da isplovi od starog lučkog kapetana,
čoveka koji je godinama bio velikodušno isplaćivan iz Odimovih fondova.
Kapetan broda je bio nagovoren da što više udarca ceremonije koje su
vidovnjaci i hiromantičari izvodili za srećan put. Top je pucnjem označio
isplovljavanje.
 Otpevaše kratku himnu Bogu Azojaksu. Plima i povoljan vetar proširiše jaz
između broda i Klimentovog keja. Novo doba se otisnu na put ka dalekom
Šiveninku.
 G4PBX/4582-4-3

Monotonija varvarizma se spustila na Avernus, Kaidav helikonijskog neba.

Idap Mun Odim je s pravom bio ponosan na zanatsku veštinu sa kojom je bio
izrađen sat koji je poklonio Jeserabaju; sama skučenost kuj-juvečanskog
društvenog ustrojstva davala je umetnosti zgusnutu vitalnost. Ali, varvarizam
koji je zavladao Avernusom doneo je samo smrskane lobanje, zasede.
plemenske bubnjeve, majmunske zabave.
Mnoge generacije koje su bile opsluživale Avernus često su izražavale želju
da izbegnu osećanje uzaludnosti, doktrinu minimalizma koju je nametao
koncept “obaveze Zemlje“. Neki su više voleli da umru na Helikoniji nego da
žive pod avernijanskim režimom. Ovi bi, da ih je neko pitao, odgovorili da im
je varvarizam draži od civilizacije.
Ispostavilo se da je varvarizam neuporedivo dosadniji od stega civilizacije.
Plemena Pin i Tan su živela u neprestanoj bedi i strahu. Okruženi
tehnologijom koja je najvećim delom bila automatizovana, nisu prolazili ništa
bolje od plemena Kampanlata stešnjenih između suma, močvare i mora.
Varvarizam im je oslobađao strahove i zastirao maštu.
Najveću štetu pretrpeli su upravo oni delovi stanice koji su bili najintimnije
povezani sa ljudskom aktivnošću: kantine, restorani i proteinske bašte koje su
ih opsluživale. Bašte, koje su zauzimale najveći deo unutrašnjosti sfere,
pretvorile su se u bojišta. Ljudi su lovili i jeli ljude. Velike seksualne lutke, ti
samohodni genitalni monstrumi stvoreni izopačavanjem naslednog
materijala, takođe su hvatane i proždirane.
Automatska stanica je nastavljala da na unutrašnje zidove projektuje slike
iz života na površini Helikonije - nastavljala je, čak, da varira veštačku klimu,
kako ljudi ne bi ostali bez tog večnog stimulansa.
Preživela plemena više nisu bila sposobna da stvaraju stare veze. Slike
kraljeva, lovaca, učenjaka, trgovaca, robova su se odvojile od konteksta.
Ljudi su ih doživljavali kao posetioce iz drugog sveta, bogove ili đavole. U
srca onih čiji su preci te likove nekad potcenjivački posmatrali, ti isti likovi su
sada ulivali samo strah i zbunjenost.
Pobunjenici Avernusa - sada svedeni na bednu šačicu - otisnuli su se ka
većoj slobodi nego što su sanjali da će je uživati. Nasukali su se na obale
melanholičnog bivstvovanja. Želudac je preuzeo vlast nad glavom.
Ali, Avernus je imao preči zadatak nego što je briga o posadi. Prva dužnost
mu je bila da emituje kontinualni signal nazad na Zemlju, na daljinu od
hiljadu svetlosnih godina. U toku svih stoleća ispunjenih brojnim događajima,
taj signal, sa svojim tovarom informacija, nije slabio.
Signal je činio arteriju podataka upućenu ka Zemlji, kako je to zamislila
tehnološka elita odgovorna za grandiozne šeme istraživanja zvezda. Arterija
nikad nije preživela, čak ni kada su stanovnici Avernusa potonuli u divljaštvo.
Arterija nije presušivala, ali vena je negde bila presečena. Zemlja nije uvek
odgovarala.
Haron, daleka predstraža sunčevog sistema, nosio je na svojoj ledenoj
metanskoj površini prijemnu stanicu. U toj stanici, na kojoj su inteligentnom
životu najbliži bili androidi koji su je održavali, signali sa Helikonije bivali su
analizirani, klasifikovani, memorisani i odašiljani ka središtu sunčevog
sistema. Obratan proces je bio daleko manje složen i sastojao se prosto od
niza direktiva ili naređenja Avernusu da pojača nadzor nad tim i tim
područjem. Novosti se nisu odašiljale, pošto je neko primetio da je besmisleno
opterećivati Avernus novostima starim hiljadu godina. Avernus nije znao ništa
o zbivanjima na Zemlji, a nije ga bilo ni briga.
Što se tiče tih zbivanja: brojne zemaljske nacije provele su veći deo
dvadeset prvog veka upletene u niz neprijatnih sukoba: Istok je pretio
Zapadu, Sever je pretio Jugu, Prvi Svet je pomagao i varao Treći Svet.
Prenaseljenost, iscrpljivanje izvora, neprestani lokalni ratovi, sve je to
pretvorilo zemaljsku kuglu u nešto nalik na gomilu šljunka. Koncept
“terorističke nacije“ dominirao je polovinom veka; u to vreme je bio zbrisan
prastari grad Rim. Ipak, nasuprot mračnim predviđanjima, nuklearni rat, ta
konačna Valhala, nikada se nije dogodio. To je delimično bilo zbog toga što
su supersile maskirale svoje operacije manipulišuči manjim nacijama, a
delimično zato što je istraživanje okolnog svemira služilo kao neka vrsta
sigurnosnog ventila za agresivna osećanja.
Oni koji su svoj vek proveli u dvadeset prvom stoleću smatrali su svoje
doba melankoličnim, uprkos eksponencijalnom razvoju tehničkih i
informacionih sistema. Uviđali su da se svaki pogon za proizvodnju hrane
obezbeđuje elektronski ili putem naoružanih patrola. Osećali su rastuću
militarizaciju svojih života. Ipak, struktura, osnova civilizacije, još se
održavala. Mada restriktivna, mogla se nadgraditi.
Mnogi daroviti pojedinci dali su tom veku blistavi sjaj, makar gledajući sa
istorijske distance. Muškarci i žene uzdizali su se ni iz čega, iz mase, i sticali
ogromnu slavu svojom darovitošću. Brilijancijom, trijumfom nad nepovoljnim
okolnostima, unosili su svetlost u srca publike. Kada je umro Derek Erik
Abšalom, bilo je rečeno da ga je pola zemljine kugle oplakalo. Ali, njegove
predivne poetske improvizacije su ih utešile.
 U početku su se samo dve zemaljske nacije takmičile da pređu međe
sunčevog sistema. Broj se polako povećao na četiri, pa se zaustavio na pet.
Cena međuzvezdanih putovanja je bila isuviše visoka. Više nije bilo mesta ni
za koga, čak ni u vreme u kome je tehnologija bila uzdignuta do religije. Za
razliku od religije, te nade siromašnih, tehnologija je bila strategija bogatih.
Uzbudljivost istraživanja zvezda odašiljana je nazad zemaljskom mnoštvu.
Mnogi su se intelektualno divili. Mnogi su navijali za svoje. Projekti su uvek
bili predstavljeni ozbiljno i svečano. Veliki troškovi, velike daljine, veliki
prestiž: trebalo je impresionirati poreske obveznike u ružnim gradovima.
Povremeno su slali automatizovane brodove, naročito u doba vrhunca
međuzvezdanih putovanja, otprilike od 3090 do 3200. godine. Brodovi su
nosili kompjuterski uskladištene koloniste i mogli su da krstare bezvazdušnim
prostom sve dok ne nađu naseljiv svet.
Prva planeta izvan sunčevog sistema na koju je čovečanstvo stupilo bila je
svečano nazvana Nova Zemlja, i bila je jedno od dva nebeska tela koja su
kružila oko Alfe Kentauri C. ” Uvećana Sahara“ —glasio je jedan zloban
komentar, ali većina je ipak sa izvesnim divljenjem posmatrala kako monotoni
pejsaž Nove Zemlje promiče pred njima.
Planeta se sastojala poglavito od peska i stenja koje je tu i tamo tvorilo
planinske lance.
Njen jedini okean pokrivao je svega pedeseti deo ukupne površine. Jedini
oblik života koji je pronađen bili su izvesni abnormalno veliki crvi i jedna
vrsta algi koja je rasla po ivicama okeana. Vazduh se mogao udisati, ali je
sadržavao veoma mali procenat vodene pare; bukvalno bi spržio ljudsko grlo
posle svega nekoliko minuta. Nikada kiše nije padala na zaslepljujuću
površinu Nove Zemlje. Bio je to pustinjski svet, i to oduvek. Ni najžilavija
biosfera se tu nije mogla uspostaviti.
Prođoše vekovi.
Na Novoj Zemlji je izgrađena baza i centar za odmor. Istraživački brodovi
su odlazili sve dalje. Na kraju je istražni svemir bio obuhvaćen sferom čiji je
prečnik iznosio skoro dve hiljade svetlosnih godina, iako je oblast izgledala
neizmerna sa stanovišta vrste koja je još koliko juče. putovala skoro isključivo
na konju, predstavljala je tek zanemarljiv deo galaksije.
Otkrivene su i istražene mnoge planete. Ni na jednoj nije bilo života.
Pronađeni su mnogi mineralni izvori za Zemlju, ali ne i život. U mračnim
procepima jednog gasovitog džina otkriveni su stvorovi nalik na utvare koji su
se kretali na način koji je nagoveštavao postojanje svesti. Čak su opkolili
modul koji se spustio da ih prouči. Šezdeset godina su ljudi pokušavali da
uspostave kontakt sa utvarama - bez uspeha. U to vreme je iz zagađenih
zemaljskih okeana nestao i poslednji kit.
Na nekim novootkrivenim svetovima uspostavljene su baze i rudnici. Bilo je
i nesreća o njima nije bilo izveštaja. Gigantska planeta Vilkins je trebalo da
posluži kao energetski izvor; fuzioni motori su grmeli njenom atmosferom
konvertujući vodonik u gvožđe i teške metale, razgrađujući planetu. Energija
se oslobodila u predviđenoj količini - ali mnogo pre nego što bilo planirano.
Svo osoblje je primilo letalnu dozu kratkotalasnog zračenja. Na Ogorlaku je
došlo do rata između dve suparničke baze. Posle kratkog nuklearnog sukoba
planeta se pretvorila u ledenu pustinju.
Bilo je, naravno, i uspeha. Čak je i Nova Zemlja predstavljala izvestan
uspeh. Na dvadeset devet planeta su razvijene kolonije, a neke od njih su
uspele da se održe tokom nekoliko generacija.
Iako su neke od tih kolonija razvile zanimljive legende, doprinevši tako
bogatoj zemaljskoj riznici, ni jedna nije bila dovoljno velika ili dovoljno
složena da stvori kulturna dobra nezavisna od roditeljskog sistema.
Obitavaoci svemira podlegali su čudnim i novim bolestima i psihičkim
poremećajima. Bilo je malo poznato da je svaka zemaljska populacija
rezervoar bolesti; jedan broj ljudi iz svake etničke grupe može da se, bez
utvrđenog razloga, oseća loše. Fenomen se naziva sindrom TNB (sindrom tihe
nelečene bolesti). U bestežinskom stanju TNB je cvetao.
Nelečeno je, kako se ispostavilo, u ovim uslovima često postajala
neizlečivo. Ljudi su dobijali nervne slomove, razvijali manije i opsesije, patili
od grčeva i halucinacija. Svemirsko ludilo je bilo uobičajena pojava. Utvare
straha progonile su duše u vakuumu.
Uprkos teškoćama i razočaranjima, infiltracija galaksije je nastavljena.
Ljudi propadaju ako ne postoji vizija - a vizija je postojala. Postojala je vizija
da je, bez obzira na opasnosti, znanje neophodno; da konačno znanje leži u
razumevanju života i njegovog odnosa sa neorganskim svetom koji ga
okružuje. Znanje bez razumevanja je beskorisno.
Kinesko-američka ekspedicija ispitivala je oblak zvezdane prašine u
sazvežđu Oftuks, sedam stotina svetlosnih godina daleko od Zemlje. U toj
oblasti je bilo džinovskih molekulskih grozdova, neizotorske gravitacije,
grozdastih planeta i drugih anomalija. Nove zvezde su se stvarale od
prvobitne materije.
Astrofizička sonda ispaljena sa jednog od brodova iz flote poslala je nazad
spektrografske podatke koji su se odnosili na izvestan atipičan binarni sistem
udaljen od oblaka otprilike tri stotine svetlosnih godina. Podaci su ukazivali
da sistem sadrži bar jednu planetu sa uslovima približno nalik zemaljskim.
Pojava da stara žuta zvezda tipa G4 ima zajedničku osu sa belim
superdžinom starim svega jedanaest miliona godina odavno je svojom
neubičajnošću privukla pažnju kosmologa iz kinesko-američke flote. Sada su
im podaci sa sonde dali podstrek za aktivno istraživanje.
Planeta za koju se pretpostavljalo da je slična Zemlji dobila je registarski
broj G4PBX/4582-4-3. Signali su poslati na dugo putovanje ka Zemlji.
U sastavu flote nalazio se i jedan od automatizovanih kolonizacijskih
brodova. Programiran je i upućen ka G4PBX/4582- 4-3. Bila je godina 3145.
Brod je ušao u Frejr-Bataliksov sistem godine 3600-te, i odmah se dao na
posao za koji je bio programiran: počeo je da gradi Osmatračku stanicu.
Otkriće G4PBX/4582-4-3 je ličilo na san! Bilo je toliko neverovatno da je
izgledalo neprilično radovati mu se.
Kad su signali sa nove stanice pristigli na Zemlju, postalo je jasno da je
nova planeta veoma nalik na Zemlju. Ne samo da je vrvela od brojnih biljaka
i životinja, već je pružala stanište i nekolicini inteligentnih i poluinteligentnih
vrsta. Među inteligentnim vrstama isticali su se humanoidi i rogata bića
pomalo nalik na rutave minotaure.
Signali su prvo pristizali na Haron, smešten na marginu Sunčevog sistema,
a odatle su ih androidi prosleđivali na svega pet svetlosnih časova daleku
Zemlju.
Pri kraju petog milenijuma, zemaljsko Moderno doba je bilo u laganom
opadanju. Era razvoja je bila samo sećanje. Za sve, osim za nekolicinu
meritokrata na vlasti, istraživanje galaksije je predstavljalo samo apstrakciju,
još jednu birokratsku zavrzlamu. Sve se to promenilo otkrićem G4PBX/4582-
4-3. Prestavši da bude samo još jedno tajanstveno nebesko telo, planeta je
dobila opipljivost i ličnost. Postala je Helikonija, čudesna planeta, svet
prepun života iza zastora tame.
Suncima Helikonije dat je simbolički značaj. Mističari su ukazivali da Frejr
i Bataliks odražavaju istu podelu ljudske psihe koju su nekada davno opevale
azijske legende:
Dve ptice na breskvinom drvetu uvek sede:
Jedna plod jede, druga ga gleda.
Prva je ptica lično Ja, što uživa u svetu;
Druga je univerzalno Ja, što svedoči i što se čudu
 Kako su gladno proučavane prve slike ljudi i fagora! Neizlječiva
zahvalnost je ispunila ljudska srca. Veza sa inteligentnih životom je najzad
uspostavljena.
Dok se Avernus gradio i postavljao u orbitu, dok su surogat-majke rađale
njegovu prvu posadu, sfera ljudskog uticaja u svemiru se smanjivala.
Naseljene planete sunčevog sistema su jedna po jedna padale pod vlast
centralne vlade, kasnije nazvane KOSS - Kosistemska skupština; postale su
sasvim zaokupljene sopstvenim poslovima. Daleke kolonije su prepuštene
same sebi, nasukane tu i tamo na polunaseljivim svetovima kao mnogobrojni
Robinzoni napustim ostrvima.
Dotle su Zemlja i susedne planete postale skladišta nesvarenih informacija.
Materijal dopreman na Zemlju se obrađivao, ali ne i znanje. Neprijateljstva
koja su se vukla još od plemenskih dana, rivalstva zasnovana na strahu i
pohlepi, stvari koje su dugo bile uspavane sada su se budile zahvaljujući
skupljanju svemira.
Do početka pedesetog veka, cela Zemlja postala je vlasništvo jedne firme -
KOSS. Pravni sistem je poklekao pred ekonomskom računicom. KOSS je,
direktno ili indirektno, posedovao svaku zgradu, svaku fabriku, sve službe i
kožu svakog čoveka na Zemlji - uključujući i kože onih koji su se bunili protiv
takvog sistema. Kapitalizam je dosezao svoj zlatni vrhunac. Uzimao je komad
profita od svakog molekula udahnutog kiseonika. Svoje akcionare je
isplaćivao ugljen-dioksidom.
Na Marsu, Veneri, Merkuru i na Jupiterovim mesecima ljudi su bili nešto
slobodniji - slobodniji da osnivaju svoje male nacije i da upropašćavaju sebi
živote na sopstveni način. Međutim, oni su u okvirima sunčevog sistema bili
građani drugog reda. Sav njihov uvoz - a na njemu se zasnivao dobar deo
njihovog života— je išao preko KOSS-a.
Godine 4901. taj teret je postao nepodnošljiv, a iste godine je jedan
zemaljski političar napravio grešku i stanovnike Marsa nazvao uvredljivim
terminom “imigranti”. Tako je 4901. izbio nuklearni rat između planeta - Rat
zbog Reči, kako su ga nazvali.
Iako je danas teško naći svedočanstvo o tom pre apokaliptičnom razdoblju,
zna se da su ljudi u to vreme sebe smatrali isuviše civilizovanim da bi otpočeli
takav rat. Bojali su se da će neki luđak pritisnuti dugme. Ustvari, dugmad su
pritiskali obični, normalni ljudi, uključeni u dobro organizovan komandni
lanac. Strah od totalnog uništenja je postojao oduvek Nuklearna oružja se
jednom otkrivena, nisu mogla vratiti u nepostojanje. I tako se desilo da su, po
neumoljivim zakonima, strahovi postali želje, rakete su pojurile ka ciljevima,
ljudi su goreli kao sveće, a gradovi su planuli neugasivim plamenom.
 Bio je to rat svetova, kao što beše proreknuto. Mars je zauvek ućutkan.
Ostale planete su uzvratile samo neznatnim delom svoje vatrene modi Zemlju
je pogodilo svega dvanaest projektila od po deset hiljada megatona. To je bilo
dovoljno.
Veliki oblak se uzdigao iznad El Kosa, glavnog grada Zemlje. Prašina
sastavljena od komadića zemlje, građevinskog materijala, pahulja biljnog i
životinjskog porekla, ispunila je stratosferu. Uragan vreline se zakotrljao
preko kontinenta. Proždirao je šume i planine kao od šale. Kada su vatre
konačno zgasle a veći deo radijacije potonuo u opustošeno tlo, ostao je
ogroman oblak dima i pepela.
Oblak je bio smrt. Pokrio je celu severnu hemisferu. Sunčevo svetlo više
nije moglo da dopre do površine planete. Fotosinteza, osnova života, je
postala nemoguća. Sve se smrzlo. Preživeli su tumarali po predelu koji je sve
više ličio na Grenland. Temperatura zemljišta se naglo spustila na minus
trideset stepeni. Došla je nuklearna zima.
Okeani se nisu smrzli, ali su se hladnoća i prljavština iz atmosfere širili po
njima kao po čaršavima, trujući i severnu i južnu hemisferu. Mraz je stegao
čak i ekvator. Tama i hladnoća su zavladale svetom. Izgledalo je da će oblak
ostati poslednji kreativni čin čovečanstva.
Helikonija je bila čuvena po svojim dugim zimama. Ali, te su zime bile
prirodna pojava: ne smrt prirode, nego san posle koga je uvek dolazilo
buđenje. Nuklearna zima nije obećavala proleće.
Prljavi ostaci rata su se nerazlučivo izmešali sa drugom vrstom zime. Pao
je sneg koji takozvano leto nije uspelo da otopi; sledeće zime preko njega je
napadao nov. Smetovi su narasli. Postali su vernu. Iz sleđenih jezera
nastajala su nova. Lednici sa severa kliznuli su ka jugu. Zemlja je poprimila
boju neba, ledeno doba se vratilo.
Svemirska putovanja su zaboravljena. Za Zemljane je putovanje od jedne
milje ponovo postalo avantura.

Avanturistički duh je rastao u srcima putnika duž sibornalske obale plovio

u pravcu zapada, teran hladnim severoistočnim vetrom. Kapetanu Fašnalgidu
se činilo da čuje muziku.
Idap Mun Odim je poredao svoju zamašnu ženu i troje dece na palubu.
Stajali su i nemo gledali ka Korijanturi. Vreme se razvedrilo. Frejr je sipao
vatru nisko na južnom horizontu, Bataliks je bio skoro u zenitu. Konopci i
mreže su senkama ispisivali složene šare po palubi i jedrima.
Odim se ljubazno izvini i odšeta do pramca, gde je Besi stajala sama. Prvo
pomisli da ju je uhvatila morska bolest, ali po pokretima njene glave ustanovi
da plače. Zagrli je. Ne volim da vidim svoje zlato u suzama.
Besi se privi uz njega: - Osećam se tako kriva, mili gospodaru. Ja sam
navukla svu ovu nesreču. Nikada neću zaboraviti onog čoveka… kako gori…
Za sve sam ja kriva.
Pokušao je da je smiri, ali morala je da ispriča svoju priču. Sada je za sve
krivila Harbina Fašnalgida, što ju je poslao na ulicu onako rano, kada običan
svet ne izlazi, da mu kupi neke knjige, pa ju je major Gardeterark spazio i
uhvatio. Te njegove proklete knjige! I još je rekao da mu je to sav novac.
Zamisli, potrošiti i poslednju paru na knjige! A Gardeterark?
Besi ponovo zajeca: - Ništa mu nisam rekla, ali se setio da sam tvoja, pa me
je odveo u neku sobu punu drugih vojnika, oficira. Naterao me je… da igram
za njih. Onda me je odvukao u tvoju kancelariju… Ja sam kriva. Nisam smela
da izađem po te knjige…
Odim joj obrisa suze i uzdahnu. Kad se malo smirila upita je: - Da li ti se
stvarno dopada taj kapetan Harbin? Ne više - reče i opet se privi uz njega.
Stajali su u tišini. Korijantura se gubila u daljini. Novo doba se upravo
mimoilazilo sa flotilom ribarskih brodića u lovu na haringe. Ribari su izvlačili
mreže, a usoljivači su spremno čekali iza njih da prihvate ulov. Nikada nećeš
zaboraviti kako si… kako je ovaj čovek umro u peći, zar ne, dragi gospodaru?
- upita Besi između šmrktanja. Život u Korijanturi je završen. Sve što se tamo
desilo ostavljam iza sebe. Počećemo novi život kada stignemo kod mog brata
u Šivenink.
Poljubi je i vrati se svojoj ženi.
Sledećeg jutra, Fašnalgid priđe Odimu. Onako visok i nezgrapan, sasvim je
natkrilio sitnog i utegnutog trgovca. Hteo bih da vam se zahvalim što ste me
poveli sa sobom reče. - Uveravam vas da čete biti isplaćeni čim stignemo u
Šivenink. Ne brinite se za to - reče Odim, i zaćuta. Nije znao kako da se
ponaša prema ovom sad već bivšem oficiru, pa je koristio svoj uobičajeni
način - ljubaznost. Brod je bio prepun ljudi koji su preklinjali da im dopuste
da se ukrcaju kako bi umakli oligarhijskim zakonima; svi su platili Odimu.
Kabina mu je bila natrpana raznoraznim blagom. Ozbiljno mislim - ponovi
Fašnalgid. - Bićete isplaćeni. Mračno pogleda u Odima. Dobro, dobro, hvala
vam, u redu - reče Odim i povuče se. Opazio je da se Tores Lal popela na
palubu, pa joj priđe da bi se sklonio od Fašnalgida. Besi pođe za njim.
Izbegavala je Fašnalgidov pogled. Kako je vaš pacijent? - upita
Borldorijanku.
Tores Lal se nasloni na ogradu, zatvori oči i duboko udahnu nekoliko puta.
Njen bledi, oštri lik je od naprezanja dobio nekakvu prozirnost. Imala je
velike podočnjake. Ne otvarajući oči, reče: - Mlad je i vitalan. Mislim da će
preživeti. Takvi kao on obično ozdrave. Niste smeli da na brod donesete kugu
- reče Besi. To je izgovorila neobično osorno; ranije se nikad ne bi usudila da
pred Odimom koristi takav ton. Putovanje je izmenilo sve odnose. ,,Kuga“
nije naučno egzaktan pojam. Kuga i Gnojna smrt su dve različite stvari, mada
se nazivi često mešaju. Koliko god strašno izgledali simptomi Gnojne smrti,
većina mladih, zdravih ljudi se oporavi od nje. Širi se kao kuga, zar ne?
Nisam mogla da ostavim Šokerandita da umre - reče Tores Lal, ne okrećući
glavu. - Ja sam lekar. Ako ste lekar, onda bi trebalo da ste svesni šta bi svima
nama moglo da se desi zbog vas. Jesam, jesam, - reče Tores Lal. Vrteći
glavom odjuri nazad u potpalublje.
Zastala je pred vratima kabine u kojoj je ležao Šokerandit. Oslonivši glavu
na mišicu odjednom je postala svesna prekretnice u svom životu, bede u koju
je zapala i nesigurnosti koja je okruživala svakoga na brodu. Čemu taj dar
svesti koji čak ni fagori ne poseduju, svesti da je čovek svestan, kada nije u
stanju da išta promeni?
Negovala je čoveka koji joj je ubio muža. I još - o da, osećala je to - već je
bila zaražena. Znala je da bi bolest mogla da napadne sve ljude na brodu;
sanitarni uslovi na Novom dobu pogodovali su širenju zaraze. Zašto je uopšte
postojao život - i zar je moguće da čak i u ovom trenutku jedan deo nje uživa
u njemu?
Otključala je vrata, gurnula ih ramenom i ušla u kabinu. Tu je provela
sledeća dva dana, ne viđajući nikoga, samo bi povremeno izlazila na palubu
radi svežeg vazduha.
U međuvremenu je Besi preuzela brigu o mnogobrojnim Odimovim
rođacima u potpalublju. Pomagala joj je ona stara- majka koja je pravila
onako ukusne kiflice. Starica je još uvek uspevala da kuva na malom šporetu
na ugalj i da u isto vreme izglađuje porodične čarke.
Rođaci su ležali po sanducima, otomanima i škrinjama, lenstvovali na
njima svojstven način i neprestano se žalili na muke pomorskog života.
Teatralno su objašnjavali Besi, ili bilo kome ko bi pristao da ih sluša, koliko
je opasan život na moru. ,,A koliko je tek opasna kuga! “ mislila je Besi. “Ako
se proširi, koliko će vas, mekušaca, preživeti?” Odlučila je da ipak ostane uz
njih, ali je za svaki slučaj uvek sa sobom nosila skriven mali bodež.
 Tores Lal je ostala u izolaciji i nije govorila ni sa kim, čak ni kada bi izašla
na palubu.
Trećeg jutra je primetila male ledene sante u blizini broda. Trećeg jutra je
sa groznicom pristupila svom uobičajenom bdenju. Vrata su se sve teže
otvarala.
Luterinu Šokeranditu je bila dodeljena mala kabina nepravilnog oblika
blizu krme Novog doba. Noseći stub je prolazio kroz samu sredinu prostorije,
i ostavljao je mesta samo za ležaj, kofu, naramak sena, štednjak i četiri
preplašena flabita, šćućurena u malom sanduku. Tores Lal je zaključala vrata
za sobom, oslonila se o njih da odahne, a zatim zakoračila ka ispruženoj figuri
na ležaju. Luterine!
Promeškoljio se. Ispod leve mišice, koju je kaiševima vezala za krevet,
pomolila se glava sa jednim otvorenim okom koje je zurilo ispod razbarušene
kose. Otvorio je usta i ispustio kreketavi zvuk.
Zahvatila je kutlačom malo vode iz vangle iza šporeta. Pio je. Još hrane -
rekao je.
Znala je da će se oporaviti. Bile su to prve reči koje je izgovorio otkad su
ga uneli na brod. Opet je bio sposoban da razmišlja. Ipak se nije usuđivala da
ga dodirne, bez obzira na to što je bio čvrsto vezan.
Na štednjaku su ležali nagoreli ostaci poslednjeg flebita koga je ubila.
Satarom je odvojila udove i ispekla ga na vatri što je bolje mogla. Uvijeni
rogovi i dugo belo krzno životinje ležali su u uglu među ostalim smećem.
Dok je Luterinu bacala butić, Tores Lal prvi put pomisli kako pečeno meso
izgleda ukusno. Šokerandit ga je uglavio ispod lakta i navalio da glođe.
Povremeno je bacao poglede u njenom pravcu. U očima mu više nije bilo
besa i ludila. Bulimija je prošla.
Mučila ju je pomisao na njegovo ranije divljačko ždranje. Posmatrala je
njegove nage udove, sjajne od znoja iz prethodnih pokušaja da se oslobodi, i
zamišljala kako bi bilo dobro zagristi u njih. Štrpnu komad mesa sa štednjaka.
Lanci i okovi su bili spremni. Spusti se na kolena i otpuza do njih, vezujući
se za centralni stub. Pošto je katancem zaključala lance oko zglobova, odbaci
ključ u ćošak, van dohvata. Skoli je miris prostorije, zadah muškog tela
pomešan sa smradom zarobljenih životinja i njihovih izlučevina, sve
začinjeno dimom čumura. Dok se gušila, obuze je ukručenost. Poče da vuče
lance koliko god je jače mogla, kolena isturenih napred, dok joj se glava
lagano okretala sa jedne na drugu stranu. Pod miškom je držala trupinu
životinje, ututkanu kao dete.
 Muškarac je ležao na svom mestu, zureći nepokretno. Pošto je neko vreme
pokušavao da se seti njenog imena najzad u tome uspe, pa je pozva. Pogled
joj se odmah uputi ka njemu, ali bilo je to samo iskolačeno zurenje idiota.
Oklembešene vilice, Šokerandit se migoljio, pokušavajući da se ispravi.
Bio je čvrsto vezan za ležaj. Čak ni luđačka snaga koju je dobijao kad mu je
helikovirus besneo u hipotalamusu nije mu bila dovoljna da se oslobodi
remenja.’
Primeti pored ležaja, na dohvatu, par gvozdenih mašica za ugalj. Pošto mu
one nisu mogle poslužiti da njima preseče veze, pade u san. Nešto kasnije,
budeći se, ponovo pokuša da se oslobodi.
Dozivao je. Niko nije dolazio. Strah od Gnojne Smrti je bio prevelik. Žena
je skoro nepokretna ležala oslonjena o stub. Mogao je da je dotakne nožnim
prstima. Životinje su se, nervozno blejeći, meškoljile na senu. Oči su im žuto
sijale u polumraku.
Šokerandit je ležao potrbuške. Krutost je napuštala njegove zglobove.
Mogao je da okrene glavu i osvrne se oko sebe. Zabijen u zid kabine, blizu,
ali van dohvata, nalazio se dug i tanak bodež.
Minutima je zbunjeno zurio u njega. Bilo mu je jasno da ga je Tores Lal
namerno tu ostavila pre nego što ju je bolest ophrvala, ali nije mogao da
shvati zašto.
Osećao je kako ga mašice pritiskaju. Odjednom uvide vezu, i otkri mu se
sva njena dovitljivost. Uspeo je da dohvati mašice i uglavi ih između kolena.
Jedva je uspeo da se dovoljno iskrene da bi njiha dohvatio dršku bodeža.
Trebao mu je pun sati da iščupa iz zida - mašice su stalno klizile sa drške.
Radio je sat vremena, dva sata, znojeći se i stenjući od bolova, dok naposletku
nije mesinganim kandžama čvrsto uhvatio dršku bodeža. Pitanje je vremena
pre nego što ga izvuče.
Nož mu pade pored glave. Šokerandit se neko vreme odmarao kako bi
povratio snagu. Migoljeći se, pomerao se malo po malo, sve dok ga nije
dohvatio zubima.
Bilo je potrebno mnogo mukotrpnog rada da se preseče debeli kožni remen,
ali pošto je oslobodio jednu ruku, dalje više nije bilo problema. Konačno je
ustao iz smrdljive postelje.
Napravio je par koraka, a onda ga, usred slabosti, noge izdadoše.
Posmatrao je četvoronoške, kako se Tores Lal lagano grči vezana za stub.
iako mu se u glavi još mutilo, shvatio je koliko je bila brižna i odana kad je i u
svojoj bolesti mislila na njega. Obuzet ludilom, nikada ne bi uspeo da
dovoljno usredsredi svoje pokrete i dođe do bodeža. Bez bodeža ne bi mogao
da se oslobodi posle ozdravljenja.
Pošto se još malo odmorio, ustade i osmotri svoje prljavo telo. Promenio
se.
Preživeo je Gnojnu smrt i promenio se. Bolni grčevi sabili su mu kičmu;
utvrdio je da je desetak centimetara niži nego ranije. Od besomučnog ždranja
se ugojio. U toj fazi bi jeo sve, pokrivač, sopstveni izmet, pacove, da mu
Torens Lal nije davala meso. Nije imao pojma koliko je životinja pojeo.
Udovi su mu odebljali. S nevericom je posmatrao svoj trup, koji je sada imao
oblik omanjeg bureta. Postao je niža, oblija, podgojenija osoba. Težina mu se
radikalno prerasporedila.
Ali, bio je živ!
Prošao je kroz iglene uši i preživeo!
Šta god bilo da bilo, sve je bilo bolje od smrti i raspadanja. Imao je osećaj
veličanstvenosti života, nesvesnih pokreta disanja, rada creva, lakoće pokreta,
bistre glave. Bio je to osećaj, mudrost, koju čak ni poniženje i neudobnost
nisu mogli da poreknu. U mračnoj i smrdljivoj kabini obuze ga osecaj
zdravlja.
Kao kroz razmaknutu zavesu, ponovo je video slike iz svog detinjstva u
Karnabaru, kraj Velikog Točka. Setio se oca i majke. Setio se svog junaštva u
bici kod Isturijače. Svega se setio jasno kao da se to desilo nekom drugom.
Setio se i kako je ubio Bandala Ejit Lala.
Preplavi ga zahvalnost što ga udovica nije pustila da umre. Da li zato što je
nije silovao i tukao? Ili je dobrota njenog čina bila sasvim nezavisna od
njegovih dela?
Sagnu se da je pogleda, tužan što je tako siva i beslovesna. Zagrli je,
osećajući oštar bolesnički zadah. Glava joj se osloni na njegovo rame. Suve
usne se povukoše sa zuba, i ona ga snažno ugrize.
Šokerandit ustuknu od nje. Baci joj meso pred noge. Zgrabila ga je zubima,
ali nije mogla da žvače. To ce doci kasnije, kada se ludilo razvije. Ja ću te
paziti - reče joj - Idem gore na palubu da se operem i nadišem vazduha - Iz
ramena mu je tekla krv.
Koliko je vremena prošlo? Otvori vrata. Brod je glasno škripao sa svih
strana.
Radostan zbog gipkosti svojih udova, uspe se uz stepenice na palubu. Bila
je prazna. Za kormilom nije bilo nikog. Alo! - zvao je. Niko se nije odazivao,
a ipak se čulo kako se nešto kreće.
 Uznemiren potrča, i dalje vičući. Polugolo telo ležalo je kraj jarbola. Zurio
je u njega. Svo meso sa grudi i nadlaktice bilo je grubo otkinuto i - o da, nije
bilo teško pogoditi - pojedeno…
 MUŠICA SA ŽUTIM PRUGAMA

Ledeni breg sam po sebi nije bio nimalo impresivan; ustvari, u poređenju sa
brojnim drugim sibornalskim brdima i planinama bio je samo brežuljak.
Međutim, njegova okolina je bila ravna, on je dominirao u odnosu na spoljne
prstenove Askitoša. Palata na Ledenom bregu skoro sasvim ga je obavijala
dominirajući, pak, nad njim.
Kada bi severni vetar u svom dahu doneo kišu, voda sakupljena na
krovovima, utvrdama i zastrašujućim kulama palate u potocima se slivala na
stanovnike Askitoša, kao da im prenosi lične pozdrave Oligarha.
Jedna od prednosti ovako istaknutog položaja - bar za Oligarha i njegovu
Unutrašnju komoru - bila je u tome što su novosti stizale brzo: ne samo preko
glasnika koji su uvek u buljucima posrtali klizavom kaldrmom ka palati, već i
putem heliografa sa okolnih brda. Ceo lanac signalnih stanica bio je
postavljen duž uporednika koji je prolazio kroz Askitoš. Tako je do Oligarha -
uzimajudi, naravno, da on stvarno postoji - stigla vest o dočeku pobedničke
Asperamankine Armije kod Korijanture. (bɹo˙zǝɹɐʍoɹɔ ‫؛‬uoʇns )
Armija se bila zaustavila na samom izlazu prevoja Čalk, odmah ispred
granice Sibornala, da sačeka zaostalo začelje. Čekala je dva dana. Oni koji su
umrli od kuga bili su sahranjeni na licu mesta. I ljudi i stoka su bili mršaviji
nego pre pola tenera, kada su napustili Isturijaču. Ali, Asperamanka je još
uvek komandovao. Moral je bio visok. Vojska je čistila oružje i opremu,
spremajući se za trijumfalni ulazak u Uskutošk. Vojni orkestar je glačao
instrumente i vežbao marševe. Četne zastave su se vijorile.
Sve je to bilo učinjeno pred zamaskiranim topovima Prve Oligarhove
garde.
Čim su Asperamankini ljudi krenuli, čim su se našli u dometu, bili su zasuti
topovskom vatrom. Parni topovi počeše da tuku. Granate su eksplodirale,
meci su sipali kao kiše.
Padali su junaci. Padali su jelkovi. Ustiju punih krvi zarivali su lica u blato.
Oni koji su mogli da vrište, vrištali su. Prizor je bio obavijen dimom i
razletelim grumenjem zemlje. Ljudi su jurili tamo-amo, ne shvatajuci šta se
dešava, gluvi i slepi od šoka. Sjajni instrumenti zaćutaše. Asperamanka naredi
trubaču da svira povlačenje. Ni jedan metak nisu ispalili na svoje zemljake.
Oni koji su preživeli pokolj lutali su divljinom kao životinje. Neki su od
šoka postali beslovesni. Abro Hakmo Astab! - mnogi uzviknuše tu zabranjenu
psovku, koju čak ni soldati nisu često upotrebljavali. Bio je to krik prkosa
sudbini.
 Neki preživeli popeli su se na obronke planina. Drugi su se pogubili po
močvarama. Neki su se okupili u grupe, rešeni da se pridruže onima koji su
ostali u Isturijači.
Asperamanka. Svojim veštim jezikom je pokušao da ubedi razbijene
grupice da ponovo formiraju jedinice. Odgovoreno mu je psovkama. I oficiri i
prosti vojnici izgubili su veru u vlast. - Abro Hakmo Astab! - dovikivali su
mu u natmureno lice.
Grozne okolnosti nametala su upotrebu te prastare psovke. Njeno pravo
značenje je bilo izgubljeno u vremenu, kao i poreklo. Pristojan prevod ju je
tumačio kao zahtev za pomračenjem oba sunca. Na severnom kontinentu,
zgrčeni između polarnih zona, ljudi su upućivali ovu psovku Azojaksu - i
svim drugim, znanim i neznanim bogovima - da bi na svet prizvali večnu
tamu. Abro Hakmo Astab! - odricanje svetla. To su reči bile upućene
Asperamanki, a oni koji su ih izgovorali zatim su uzmicali. Asperamanka nije
dalje pokušavao. Natuštena čela uvio se u svoj ogrtač i spremio se da se
pobrine za sopstveni spas. Ipak, pošto je bio crkveno lice, prastara psovka mu
je teško ležala na srcu.
Te informacije je Oligarhu doneo kurir na kameno brdo u Askitošu. Tako je
vladar naučio nešto o dejstvu dočeka na Asperamankine trupe.
Oligarhov sledeći korak nije bilo teško predvideti. Unutrašnja komora je
odobrila plakat koji je odmah razaslan u sve kutke zemlje. Plakat je
obznanjivao da je KUŽNA ARMIJA, namerna da kontinentom proširi
BOLEST i SMRT, hrabro odbijena na GRANICI. Neka se događaj
PROSLAVI RADNO.
A stare prodavačice ribe u Korijanturi su stajale skrštenih ruku i govorile -
Radno, radno… Samo “radi, radi, radi! “ Kako se to “proslavlja radno“? - i
pribijale se jedna uz drugu gledajući kako Oligarhova Prva garda bučno
maršira ulicama.
A ostaci razbijene armije imale su još jednu bitku pred sobom.
Još od smrti poslednjeg kampanlatskog K’Sara, četiri stotine sedamdeset i
devet godina pre ovih događaja, fagori su skupljali snagu. I pre nego što je
smrtonosni Frejr zablistao punom snagom i ponovo počeo da gasne, oni su se
plodili. Pitomiji fagori koji su služili ljudima u ravnici poslali su glas
ratobornoj bradi na Visokom Niktrihku. Prve naoružane grupe otisnule su se
rano te Velike Godine.
Grupa dvoseklih na kaidavima brzo kao vetar mogla je da projezdi stepom
koja se za ljude pokazala tako pogubnom. Razlog je, bar delom, bio taj što su
i fagori i kaidavi mogli da jedu travu, tamo gde su ljudi umrli od gladi.
 Bez obzira na to, fagori sa Visokog Niktrihka su se klonili travnatih ravnica
oko sibornalskih granica ukoliko ih ne bi privukla neka posebna okolnost.
Dvosekli su se bojali Sibornalaca. Još su pamtili i strašnu mušicu.
Njihovo sećanje - više program nego sećanje - im je govorilo da u hladnim
predelima Sibornala obitavaju mušice, a naročito jedna vrsta. Ta mušica je
učinila da životi flamberga iz subpolarnih nizija postanu skoro nesnosni.
Mušica sa žutim prugama je živela od flamberga: ženke su usađivale svoja
jajašca ispod kože ovih životinja. Larve su se posle izleganja uključivale u
krvotok, a zatim bi kroz mišice krčile sebi put u svet.
Larve su dostizale veličinu ljudskog palca. Pošto bi probile kožu domaćina,
padale su na zemlju i ulazile u stadijum lutke.
Na prvi pogled, ta žuta prugasta napast nije imala nikakvu svrhu na svetu,
osim da muči flamberge. To, međutim, nije bilo tačno. Ni jedna druga vrsta
životinje nije zalazila u oblasti kojima su vladale mušice sa žutim prugama;
tako su krda flamberga uvek imala dovoljno paše.
Ipak, mušica je ostajala prokletstvo, božja kazna za flamberge, koji su često
galopirali duž najvetrovitijih litica u uzaludnom pokušaju da pobegnu od
sudbine. Dvosekli, koji su vodili poreklo od flamberga, u svojim
vanvremenskim umovima su još čuvali sečanje na tu napast, pa su se klonili
njenog carstva.
Međutim, razbijena ljudska armija u divljini Čalka bila je neodoljiv mamac
za dvosekle. Putovali su niz vetar, brzi kao vetar, sa zalihama pušaka i
kopalja, i kao lavina su se obrušavali na Sinove Frejra.
Ubili su sve koje su sreli. Čak i oni fagori koji su služili u Asperamankinoj
armiji bili su pokošeni bez milosti, a krv im se razlila po travi.
Neke grupe ljudi uspele su da koliko-toliko očuvaju vojni poredak. Iza
svojih kola pucali su na fagore na disciplinovan način, i uspeli da pobiju
mnoge.
Tada bi napadači zastali i čekali da ljudi popadaju od gladi i žeđi. Nikog
nisu štedeli.
Vojnici su znali da bi bilo besmisleno predati se. Borili su se do poslednjeg,
a poslednji metak su čuvali za sebe. Možda su i oni posedovali neko rasno
sećanje; da doba ljudske nadmoći traje dok je Frejr sjajan; da zimi dvosekli
preuzimaju vlast, kao nekad, dok su ljudi još bili životinje. Zato su se borili
bez nade, umirali bez pomoči. Žene su delile sudbinu muškaraca.
Doduše, neki put, ako bi im nestalo municije, fagori su odvodili ljude u
ropstvo umesto da ih ubijaju.
 Iako Oligarh to nije znao, dvosekli su mu bili najbolji saveznici. Eliminisali
su ono što je ostalo od nekad velike Asperamankine armije.
Oni fagori koji su živeli u Sibornalu ispoljavali su manje borbeni duh. To
su uglavnom bile grupe odbeglih robova ili nizijskih fagora naviknutih na
poslušnost i dirinčenje. Lutali su zemljom u manjim bandama trudeći se da
obilaze naselja u što širem krugu.
Naravno, sve ranjivo što bi se našlo od Sinova Frejra smesta je postajalo
njihov plen; duboko usađeni antagonizam se nikada nije gubio. Čim je jedna
takva grupa spazila Novo doba, odmah ga je napala. Grupa je pratila brod duž
tamnih obala Loraja zapadno od Zaliva Kažnjenika, na granici Uskutoška i
Sibornala.
Banda se sastojala od osam gilota, tri stara staluna, jednog filoka i jednog
mladunca. Samo je mladunac imao rogove. Sa sobom su vodili jednog jelka
koji im je služio kao tovarna životinja i koji je nosio zalihe hrane. Bili su
naoružani.
Iako je snažan severac nosio brod ka pučini morska struja ga je, sporo ali
neumoljivo vukla sve bliže obali. Fagori su, milju za miljom, neumorno
pratili brod, polako smanjujući rastojanje. Nekako su osećali da će doći vreme
da osvoje i unište brod.
Na mahove su primećivali znake ljudske aktivnosti na palubi. Jedne noći su
čuli puškaranje. Drugi put su videli kako dve žene urlajući jure jednog
muškarca. U rukama žena bleskali su noževi. Čovek se bacio u more, i
pokušao da se domogne obale. Bez glasa se udavio u ledenoj vodi.
Male sante leda su kao labudovi plovile ka zapadu, povremeno udarajući o
korito broda. Luterin Šokerandit ih je čuo dok je sedeo u kabini uz Tores Lal.
Zaključao je vrata, ali mu je pri ruci uvek bila mala satara. Bolest je
svakoga na brodu učinila potencijalnim neprijateljem. Povremeno je satarom
odvaljivao daske iz poda. Njima je pothranjivao vatru na kojoj je pekao
komade poslednjeg flebita. On i Tores Lal su za nekih osam ili devet dana
uspeli da požderu sve dugonoge koze na brodu.
Gnojna Smrt je obično trajala jednu nedelju. Do tada bi bolesnik umro, ili
bi bio na putu da se oporavi. Posmatrao je kako žena svakim danom sve
deblja. Pokušavajući da se oslobodi, Tores Lal je zubima pokidala sa sebe
skoro svu odeću. Oglodala je i jedan deo stuba za koji je bila vezana. Usta su
joj bila izgrebana i krvava. Posmatrao ju je s ljubavlju.
Najzad mu je jednog dana uzvratila pogled. Nasmešila se.
 Posle nekoliko sati sna bilo joj je bolje, osećala je onu bodrost koja često
obuzima bolesnike koji prežive Gnojnu Smrt.
Šokerandit ju je odvezao i oprao je vlažnim ubrusom. Poljubila ga je dok
joj je pomagao da se uspravi. Pogledala je niz svoje nago telo i zajecala.
Izgledam kao burence, a bila sam tako mršava! To je prirodno. Vidi mene.
Zurila je u njega kroz suze. Onda prsnu u smeh.
Smejali su se zajedno. Uživao je u veličanstvenoj arhitekturi njenog novog
tela koje je blistalo, još vlažno. Uživao je u lepoti njenih ramena, grudi,
stomaka i bedara. To su mere novog sveta, Luterine - rekla je Tores Lal; prvi
put ju je čuo da ga zove po imenu.
Zabacio je ruke u vis i udario šakama o tavanicu. - Drago mi je što si
preživela - reče. To je zato što si vodio računa o svojoj zarobljenici.
Izgledalo mu je prirodno da je zagrli, da joj ljubi otečene usne i da sa njom
sklizne na palubu na kojoj su se nedavno rvali u agoniji. Sada su se rvali
vodeći ljubav. Ti mi više nisi zarobljenica - reče joj on posle. - Nas dvoje smo
zarobili jedno drugo. Ti si prva žena koju sam voleo. Odvešdu te u Šivenink,
u planine kod mog oca. Videćeš Veliki Točak Karnabara.
Bila je već počela da zaboravlja šta se dogodilo, pa mu je indiferentno
odgovorila: - Čak i u Oldorandu smo čuli za Veliki Točak Karnabara. Poći ću
s tobom, ako tako želiš. Veoma je tiho na brodu. Da vidimo šta rade ostali?
Možda su svi oboleli od kuge: Odim, njega ogromna porodica, i posada.
Ostani ovde sa mnom. - Ležao je sa njom u mraku, grleći je, ne usuđujući se
da prekine čaroliju. Još uvek nije mogao da razluči da li je to ljubav ili prosto
radost zbog ozdravljenja. Bila sam lekar u Oldorandu - obratila je oštro. -
Moja je dužnost da pomažem bolesnima - ona okrenu glavu na drugu stranu.
Odakle dolazi kuga? Od fagora? Smatra se da je tako. Znači, hrabri kapetan je
govorio istinu. Armiju je silom trebalo sprečiti da se vrati u Sibornal, da ne
bismo proširili kugu. Izgleda da je Oligarh ipak više mudar nego zao.
Tores Lal odmahnu glavom. Poče da se češlja, sporo, nametljivo, i reče kao
obraćajući se malom ogledalu u kome se ogledala. - To je isuviše lako.
Oligarh je izdao jedno opako naređenje. Uništavati život je uvek opako. Može
da se desi da se to što je učinio pokaže ne samo zlo, nego i besmisleno. Znam
ponešto o tome kako se Gnojna Smrt širi - mada je teško proučavati bolest
koja je latentna tokom većeg dela Velike Godine. Ono što se nauči jedne
Godine, sledeće se zaboravlja.
Očekivao je nastavak, ali Tores Lal zaćuta. Nastavila je da se ogleda i pošto
je završila sa češljanjem. Liznu prst i njime dotera obrve. Pazi šta govoriš o
Oligarhu. On zna više od nas.
 Tada se okrenula i pogledala ga: Pažljivo naglašavajući svaku reč,
progovori: - Ja ne moram da poštujem tvog Oligarha. Za razliku od
Oligarhije, Gnojna Smrt je često milosrdna: većina mladih, zdravih osoba
preživljava - preko polovine. Uspešno prođu kroz metamorfozu, baš kao što
smo i mi prošli - dodirnu ga još vlažnim prstom: - Mi, ovako kompaktni,
predstavljamo budućnost, Luterine. Ipak, polovina stanovništva će umreti…
Čitave zajednice će propasti… Oligarh nece dozvoliti da se to dogodi u
Sibornalu. Preduzeće oštre mere…
Odsečno ga je prekinula - Ta umiranja su ustvari milosrdna, kada se prinosi
smanje i kad zavlada glad. Zdravi preživljavaju. Život se nastavlja.
Nasmejao se: - Kakav život…
Zavrtela je glavom, kao da je odjednom izgubila strpljenje: Moramo da
pogledamo ima li preživelih na brodu. Ne sviđa mi se ova tišina. Nadam se da
ču moći da se zahvalim Idapu Mun Odimu na ljubaznosti. Valjda ćeš moći.
Stajali su tako u zagušljivoj sobici, gledajući se u polumraku. Šokerandit je
poljubi, ali ona u poslednjem trenutku izmaće usne. Zatim izađoše u hodnik.
Taj prizor mu se vratio mnogo kasnije. Uvideo je, kao što tada nije, koliki
je deo sebe Tores Lal skrivala od njega. Veoma ga je privlačila fizički; a i njen
nezavisan stav ga je privlačio više nego što je tada mogao da spozna. Tek
pošto je vreme izjelo tu nezavisnost, mogli su se istinski razumeti.
Ali, Šokerandit do tog saznanja nije mogao da dođe dok mu je čitava vizura
bila zasnovana na izvesnim nesporazumima koji su ga zbunjivali i činili svaki
njegov korak nesigurnim, onemogućavajući ga da se emocionalno razvije.
Njegova naivnost se isprečila između njega i zrelosti.
Šokerandit je pošao napred. Hodnik je vodio prema odajama u kojima su
bili smešteni Odimovi rođaci. Oslušnuo je pred vratima i čuo prigušene
zvuke. Iz kabina na obema stranama hodnika nije se čuo nikakav šum. Probao
je da otvori vrata jedne od njih, bila su zaključana i niko se nije javio iznutra.
Kada se sa Tores Lal pojavio na palubi, tri naga čoveka brzo potrčaše u
zaklon. Ostavili su jedan ženski leš raskrečen na palubi. Bio je delimično
raščerečen. Tores Lal priđe i osmotri ga. Bacimo je preko ograde - reče
Šokerandit. Ne, žena je ionako mrtva. Neka živi jedu.
Okrenuše se da osmotre stanje samog broda. Novo doba se, kako su im ćula
govorila, više nije kretalo. Struja ga je blago nasukala na obalu. Brod je ležao
na uskom peščanom sprudu koji se odvajao od obale.
Ispred krme se zgomilalo nekoliko ledenih santi. Bilo je moguće iskrcati se,
a da se pri tom ne okvase noge. Čuvari tog peščanog ispusta bile su dve velike
stene, od kojih je jedna nadvisivala jarbol. Verovatno su na to mesto dospele
posle neke davne vulkanske erupcije, mada se nije mogao videti nikakav
vulkan sa tog mesta. Sa obale, koja se uglavnom sastojala od niskog,
delimično razvaljenog bedema stena, duvao je hladan vetar od koga su suzile
oči.
Šokerandit obrisa suze i usredsredi pogled na veću stenu. Bio je ubeđen da
je na njoj malopre zapazio nekakav pokret. Uskoro se pojaviše dva fagora,
kaskajući prema kopnu na svoj čudan način. Bilo je očigledno da su se
zaputili u susret četvorici svoje sabraće koja su se stvorila iza jednog
uzvišenja i vukla za sobom truplo nekakve životinje. Iza stene izađe još
nekolicina da pozdrave lovce.
Prvobitna grupa od trinaest fagora beše tog jutra susrela jednu veću, koja se
takođe sastojala od odbeglih robova, te još četiri fagora iz Oligarhove armije.
Sada ih je bilo ukupno trideset i šest. Založili su vatru na jednoj steni, a
ubijenog flamberga su natakli na ražanj.
Tores Lal smeteno pogleda Luterina. Hoće li nas napasti? Zna se da ne
podnose vodu, ali bi lako mogli da pređu ovu prevlaku i uskoče na brod. Bilo
bi najbolje da pogledamo ima li ikoga zdravog od posade, i to što pre. Mi smo
se prvi razboleli, pa smo prvi i ozdravili. Ne verujem da ih ima još. Onda
moramo da potražimo neko oružje.
Pretraživanje broda ih je užasnulo. Novo doba se pretvorilo u klanicu.
Nigde nije bilo spasa od kuge. Oni koji se behu zaključali po kabinama
podlegli su i, u nekim slučajevima, umrli sami. Tamo gde su bila dvojica, prvi
koji je pokazao simptome bio je ubijen. Sve životinje su bile poždrane, a oko
ostataka je bilo žestokih borbi. U glavnom potpalublju, gde su se nalazili
Odimovi rođaci, zavladao je kanibalizam. Od dvadeset troje, koliko ih je bilo
na početku, osamnaestoro ih je bilo ubijeno i delimično pojedeno, a preostalih
petoro još je bilo obuzeto mahnitošcu, te su bežali od svakoga. Dve mlade
žene su bile u stanju da govore - one su uspešno prošle kroz metamorfozu.
Tores Lal ih je odvela u sigurnost kabine u koju su se bili sklonili ona i
Šokerandit.
Prilazi boravištu posade bili su blokirani. Odozdo su se čuli neartikulisani
zvuci i čudan napev bez kraja i konca:
“On ugleda njen ženski prorez
O, divne li vizije…
O, divne li vizije…
U jednom plakaru nađoše tela Besi Besamitikal i staramajke. Besi je ležala
zureći na gore, lica zauvek smrznutog u grimasu čuđenja. Obe su bile mrtve.
 Na kraju ugledaše nekoliko jakih sanduka koji su ostali neoštećeni u
katastrofi koja je zadesila brod. Hvala bogu, puške! - kliknu Šokerandit.
Otvori najbliži sanduk i odvadi nešto slame. Ispod je, pažljivo zamotan u
hartiju, ležao kompletan pribor za ručavanje od najboljeg porcelana, oslikan
prijatnim slikama iz domaćeg života. Ostali sanduci su zadržavali slične
stvari. Bili su to pokloni koje je Odim spremio za svog brata u Šiveninku.
Ovim nećemo oterati fagore - reče Tores Lal nasmejavši se. Nečim moramo.
Vreme kao da se bilo zaustavilo dok su lutali okrvavljenim brodom. Pošto
je bilo malo leto, Bataliksov dan je bio dug. Frejr se jedva promaljao iza
horizonta. Stalno je duvao hladan vetar. U jednom trenutku je doneo nešto
kao grmljavinu.
Posle toga je nastupila tišina. Čuli su se samo povremeni udarci santi o
korito broda. Zatim ponovo grmljavina, ovaj put duga i jasna. Šokerandit i
Tores Lal se zbunjeno zgledaše, nesposobni da protumače zvuk. Zato su ga
fagori odmah prepoznali: to je bilo stado flamberga u pokretu.
Flamberga je oko polarne kape bilo na milione. Naročito im je Loraj, sa
svojim bogatim pašnjacima, dubokim šumama žilavog eldavon drveta i
ustalasanim brdima, pružao izvrsne uslove za razvoj. Za razliku od jelkova,
flamberzi su bili pomalo i mesožderi, i nisu se ustručavali da pojedu bilo kog
glodara ili pticu koje bi uspeli da uhvate. Njihov glavni jelovnik se ipak
sastojao od lišajeva, gljiva, trava i žbunja. Takođe su jeli za ljude nesvarljivu
mahovinu koju su lorajska plemena zvala flamberg-mahovina i koja je bila
bogata masnim kiselinama koje su ih, ugrađene u celijske membrane, štitile
od hladnoće.
Krdo od preko dva miliona flamberga se upravo približavalo obali. Zemlja
se tresla ispod mnogobrojnih kopita.
Fagori počeše da pokazuju znake uznemirenosti. Prekinuli su da spremaju
ražanj. Hodali su tamo-amo, osmatrali horizont i izgledali zbunjeno na gotovo
ljudski način.
Na raspolaganju su im bile dve mogućnost: mogli su da se popnu na veliku
stenu, ili da napadnu i osvoje brod. Obe alternative su ih mogle spasti od
stampeda.
Krdo je imalo živog predvodnika. Oko mišićavih ramena životinje leteo je
oblak sitnih obada, namerenih da se napiju krvi sa dlakavih životinjskih
noseva. Obadi su bili neprijatelji jedne vrste muva veličine osa. Takva jedna
muva polete u čistiji vazduh. Odnekud se pojavi jedna mušica i slete pravo na
njušku jednog od fagora. Imala je žute pruge.
 Grupu dvoseklih zahvati sasvim nekarakteristična panika. Onaj na koga je
mušica sletela se okrenu i natrča njuškom na stenu. Zdrobio je mušicu i
nokautirao sam sebe.
Ostali dvosekli se okupiše da naprave plan akcije. Jedna od novoprispelih
grupa donela je sa sobom malu sparušenu mumiju, pretka u stanju tetera. Ovaj
smežurani simbol njih samih, mada nagrižen moljcima i gotovo sasvim
transformisan u keratin, još uvek je bio na korak-dva od nebića. Nekakva
bleda iskra im je još mogla poslužiti da na nju usredsrede svoje pokušaje
racionalizacije. Spojiše se i uđoše u teter.
Iz područja potpune beline pomoli se utvara, ne veća od zeca. Obratiše se
fagoru čiji je predak bila: - O, sveti praoče koji se sada spajaš sa zemljom,
vidiš nas, eto, u velikoj opasnosti na ivici sveta-što-davi. Zveri-od-kojih-
postasmo trče na nas da nas pogaze. Ojačaj nas, uputi nas ka izbavljenju!
Keratinozna figura im u svest odasla slike koje su dvosekli dobro
poznavali, slike koje su se brzo smenjivale. Slike subpolamih predela sa
snegovima, ritovima, tmastim i gustim šumama, slike života od kojeg je
vrvelo i tamo, oko ivica polarne kape. Polarna kapa je tada bila mnogo veća,
jer je Bataliks sam vladao nebom. Slike progonjenih stvorova po pećinama
koja se sprijateljiše sa bezumnim duhom po imenu vatra. Slike poniznih
Drugih, kao ljubimaca. Užasne slike Frejra kako uz urlik silazi niz vazdušne
oktave i obrušava se pravo na njih kao kakav džinovski pauk. Povlačenje
divnog T’Sen-Hrra, nekada srebrnog na mirnom nebu. Slike Drugih kako,
pokazujući da su zaista sinovi Frejra, trče noseći u rukama bezumnu vatru.
Slike mnogih, mnogih dvoseklih kako umiru u požarima, u poplavama, u
bitkama sa majmunolikim Sinovima Frejra.
Idite brzo, sećajte se mržnje. Sklonite se u onu drvenu stvar što je nasukana
na obali, pobijte sve Sinove Frejra. Ostanite tamo, bezbedni, dok ne prođu
zveri-od-kojih-postasmo. Budite silni. Budite hrabri. Držite rogove visoko!
Slabašni glas izblede u neznano. Zahvališe se prastarom stalunu dubokim
mrmorom iz grla.
Biće kako je rečeno. Jer, glas beše njegov, glas beše njihov, glas beše jedan.
Vreme i mišljenje im nije značilo ništa.
Polako krenuše ka nasukanom brodu.
To je bila tuđinska stvar. Mora su se užasavali. Voda ih je gutala i
uništavala. Brod se ocrtavao na narandžastoj pozadini Frejrovog odsjaja. Frejr
je dremao odmah ispod horizonta, kao da se sprema da skoči na njih iz tog
istog skrovišta u gladnom moru.
Stežući koplja, neodlučno su gacali ka Novom dobu.
 Pesak je škripao ispod nogu. Sve vreme njihove naćuljene uši su hvatale
tutnjavu nadolazećih flamberga.
Ispred njih su plivale sante, jedva nešto veće od mladunca koji se pribijao
uz gilotu. Neke su mirno stajale uz brod, a neke su, kao posednute
tajanstvenom voljom, opisivale zamršene figure na mirnoj površini mora,
sablasne pod prigušenim svetlom.
Kako se peščani ispust sužavao, sve su se više zbijali. Dva staluna su
predvodila grupu. Brod se, u tmini, nepomično nadvijao nad njima.
Led poče da škripi i puca ispod staluna. Pokušaše da stanu, ali su ih oni
otpozadi gurali napred. Ispod sebe ugledaše tanke bele pukotine koje su se
pružale sve do broda. To je led. Puca - rekoše jedan drugom, upotrebljavajući
večno sadašnje vreme svog jezika. - Nazad, ili padamo u svet- što-davi.
Moramo da pobijemo Sinove Frejra. Napred. Ne možemo dok ih okružuje
svet-što-davi. Vratimo se. Držite rogove visoko.
Luterin Šokerandit i Tores Lal su, čučeći iza ograde, gledali kako se fagori
teturaju nazad ka obali i pentraju na stenu. Mogu da se vrate. Moramo što pre
da oslobodimo brod - reče Šokerandit. - Da pogledamo ima li ikoga živog od
posade. Bilo bi dobro da ubijeno nekoliko flamberga pre nego što se otisnemo
- reče Tores Lal - Inače ćemo izgladneti.
Pogledaše se s nelagodom. Pade im na pamet da je brod pun mrtvaca i
luđaka.
Uputiše glasan poziv, koji odjeknu nad pustom zemljom i vodom. Ubrzo im
iz potpalublja stiže odgovor. Viknuše opet.
Na pramcu se, posrćući, pojavi jedan čovek. Njegova tipično zdepasta
figura ukazivala je da je prošao metamorfozu. Odeća mu je loše pristajala, a
nekada koščato lice, prošireno, delovalo kao da ga je neko razvukao. Jedva
prepoznaše Harbina Fašnalgida. Drago mi je što si preživeo - reče Šokerandit
zakoračivši prema njemu.
Preobraženi Fašnalgid diže ruku u znak upozorenja i skljoka se na palubu.
Ne prilazi mi - reče on. Pokri lice rukama. Ako si sada dobro, mogao bi da
nam pomogneš da pokrenemo brod - reče Šokerandit.
Ovaj se samo nasmeja, ni ne pogledavši ga. Šokerandit vide da su mu ruke
i odeća prekrivene usirenom krvlju. Pusti ga da se povrati - reče Tores Lal. Na
to se Fašnalgid zacereka, a zatim viknu: - “Pusti ga da se povrati! “ Kako da
se povratim? Zašto da se povratim?… Poslednjih nekoliko dana sam jeo živo
meso - da, i ubijao sam ljude da bih došao do njega. Iznutrice - sve… A sad
vidim da je Besi mrtva. Besi, najdraže, najiskrenije stvorenje na svetu…
Zašto bih želeo da se oporavim? Hoću da umrem! Biće ti bolje - reče Tores
Lal. - Sem toga, jedva si je poznavao. Žao mi je zbog Besi - reče Šokerandit -
ali moramo da odsučemo brod.
Fašnalgid se zagleda u njega. - To i liči na tebe, konformiste jedan! Ma šta
da se desi, ti uvek radiš svoj posao. Što se mene tiče, brod može da istrune.
Pijan si, Harbine! - Luterin se oseti moralno jači od ovog kukavnog tipa. Besi
je mrtva. Šta me briga za sve ostalo! - reče i pruži se po palubi. Tores Lal
klimnu Šokeranditu, i oni se udaljiše.
Nađoše protivpožarne sekire i zaputiše se u potpalublje.
Dok se spuštao niz stepenice, na Šokerandita se baci nag čovek. Obori ga
na kolena i poče da ga davi. Napadač - jedan Odimov rođak - je režao, više
nalik na pobesnelu životinju nego na čoveka. Šokerandit mu zabi palčeve u
oči, a kada ovaj popusti stisak, snažno ga odgurnu. Kad je čovek pao, stade da
ga šutira i da skače po njemu sve dok ga nije onesvestio. Šta ćemo s njim? Da
ga bacimo fagorima? Vezaćemo ga i ostaviti u kabini. Neću da rizikujem -
reče Šokerandit. Podiže sekiricu koju je u borbi ispustio i drškom ga dobro
raspali po temenu. Čovek omlitavi.
Blizu pramca naiđoše na kapetanovu kabinu. Brava brzo popusti, pa se
obreše unutra. Prostorija je bila udobno nameštena, sa prozorima koji su
gledali na vodu.
Naglo ustuknuše. Leđima okrenut prozoru sedeo je čovek i nišanio na njih
staromodnom musketom čija se cev širila u trubu. Ne pucajte - reče
Šokerandit - Ne želimo vam nikakvo zlo. Da ste ludi, sad bih vas razneo -
reče čovek, ustajući. Spusti pušku. Bio je neobično debeo. Prošao je kroz
Gnojnu Smrt. Tek tada u njemu poznadoše kapetana. Oficiri su ležali naokolo,
svezanih ruku i nogu. Neki su bili okovani. Mi se ovde nismo loše zabavljali -
reče kapetan - Na sreću, ja sam se prvi oporavio, pa smo izgubili samo prvog
oficira. Zbog prehrane, da izvinite na izrazu. Ovi ljudi će za par sati biti na
nogama. Onda ih ostavite ovde - reče Šokerandit oštro - Nasukani smo, a
postoji i opasnost od fagora. Kako je gospodar Idap Mun Odim? - upita
kapetan dok su se peli na palubu. Pušku je bio poneo sa sobom. Još ga nismo
našli.
Našli su ga kasnije. Odim se bio zaključao u svojoj kabini sa zalihom vode,
sušene ribe i dvopeka čim je osetio prve simptome. Metamorfozirao se. Sada
je bio nekoliko inča niži i mnogo zaokrugljeniji. Nestalo je njegovog krutog,
uspravnog držanja. Nosio je šlampave mornarske pantalone, pošto su mu
sopstvene postale pretesne. Trepćući je izašao na palubu, kao medved iz
zimskog sna.
Mršteći se osvrtao dok su ga pozdravljali. Šokerandit mu polako priđe,
sasvim svestan da je on doneo kugu na brod. Ponizno se predstavi.
 Ne obraćajući pažnju na njega, Odim priđe ogradi i pokaza nadole. Kad je
progovorio, glas mu je pucao od besa, Pogledajte ovo varvarstvo! Neki gad je
bacio moj najbolji servis preko ograde. To je zločin! Ako je bolest na brodu,
to ne znači da… Ko je to uradio? Hoću da znam. Ta bitanga više sa mnom
neče ploviti. Pa… - reče Tores Lal. Ovaj… - reče Šokerandit. Skupi hrabrost,
pa reče. - Moram da priznam da sam ja, gospodine. Bili su nas napali fagori.
Pokaza ka steni iza koje su se videli fagori. Idiote, na fagore pucaš, a ne
gađaš ih porcelanskim servisima - reče Odim. Besneo je: - Jesi li poludeo? Je
li to opravdanje? Morali smo da branimo brod, a nikakvog oružja nije bilo.
Namerno sam bacio servis - da pokrijem peščani ispust. Njima se učinilo da
gaze po ledu, pa su odustali. Žao mi je zbog porcelana, ali on je spasao brod.
Odim ne reče ništa. Samo je zurio niz palubu. Posle nekog vremena izvadi
iz džepa mali notes i prelista ga: - Taj servis bi u Šiveninku vredeo hiljadu
siba - reče natmureno, gledajući ih ispod oka. Taj servis je spasao brod, a i sav
ostali porcelan - reče Tores Lal. - Sem toga, svi drugi sanduci su netaknuti.
Kako vam je porodica?
Odim zabeleži nešto u notes, mrmljajući sebi u bradu: - Možda i više od
hiljadu… Hvala, hvala… Pitam se hoće li ikada neko napraviti takav servis.
Verovatno ne, bar do sledećeg proleća Velike godine. Šta vas briga za to?
Onda se okrenu i pruži ruku Šokeranditu, ne gledajući ga - Hvala vam što
ste spasli brod. Sad ćemo ga odsukati - reče kapetan.
U međuvremenu se topot nadolazećih flamberga pojačao. Životinje su se
već mogle nazreti kako nadiru - nisu bile više od milje daleko. Odim negde
nestade.
Kasnije su saznali razlog za to njegovo ekscentrično ponašanje. Nije samo
smrt njegove drage Besi potresla Odima. Od troje dece, preživeo je samo
najstariji sin. Žena mu je takođe podlegla. Od nje su našli samo lobanju, trup i
gomilu kostiju.
Brod se nije mogao pomeriti još nekoliko sati. Kapetan i ostatak posade su
uložili napor da ga koliko-toliko dovedu u red. Bolesne su, što je pažljivije
moguće, smestili u odvojene prostorije. Ranjenike su previli. Rekonvalescente
su izveli na svež vazduh. Mrtve su uvili u ćebad i poredali na gornjoj palubi.
Bilo ih je dvadeset osmoro, dok je preživelih, računajući kapetana i jedanaest
članova posade, ostalo dvadeset jedan.
Kad je sve to bilo obavljeno i red uspostavljen, svi su se okupili da održe
službu Bogu Azojaksu, gospodaru svih bića i stvari.

*
 U svojim jednostavnim psalmima nisu primećivali da je sklop okolnosti koji
je uslovio njihovo preživljavanje svojom složenošću prevazišao nadležnosti
bilo kog lokalnog božanska.
Helikonija se u tom periodu sve više bližila upravo onakvim uslovima kakvi
su vladali pre nego što je Bataliks uhvaćen u gravitaciono polje superdžina
tipa A. U to vreme je planetu naseljavao priličan broj životinjskih tipova, čiji
se raspon veličine kretao od virusa do kita. Neki od njih su uspeli da postignu
nivo složenosti ćelijske organizacije neophodan za uspostavljanje viših
mentalnih funkcija - mišljenja i zaključivanja - koje se obično povezuju sa
pojmom svesti. Dvosekli su najdalje otišli u tom pravcu.
Dvosekli su bili deo integrisanog životnog sistema Helikonije. Jedna od
funkcija tog sistemskog geštalta - koga, usput rečeno, jedna komponenta nije
bila svesna - bila je da se obezbede optimalni uslovi za opstanak svih. Kao što
mušica sa žutim prugama nije mogla da živi bez flamberga, tako ni flamberzi
nisu mogli da žive bez nje. Sve što je živelo bilo je međuzavisno.
Hvatanje Bataliksa u orbitu superdžina je za Helikoniju predstavljalo samo
prvorazredan događaj, ne i katastrofu, mada je bio katastrofalan za mnoge
tipove i mnoge jedinke. Udar je bio dovoljno postepen da ga biosfera
podnese. Planeta je bila u stanju da se brine o sebi. Njen mesec je bio
izgubljen; životni procesi su se nastavili, mada pod udarom oluja i mećava
koje su nastavile da besne kroz stoleća.
Žestoki priliv kratkotalasne radijacije je prouzrokovao znatno veće štete.
Neki tipovi su istrebljeni, neki su preživeli radikalne mutacije. Među novim
vrstama bilo je i takvih koje su se, sa evolucione tačke gledišta, razvile
prebrzo; prilagodile su se novoj okolini plativši to prilično skupo. Asatasi u
moru, koji su se rađali kao crvi iz trulećih tela roditelja; jelkovi i bijelkovi,
nekrogene vrste koje su podsećale na sisare, ali nisu imali matericu; i ljudski
rod; to su bile neke vrste koje su procvetale u energetskom bogatstvu naglo
stečenom nekih osam miliona godina pre tekućih događaja.
Ova nova stvorenja bila su proizvod biosferine težnje ka jedinstvu, i bila su
tako reći ugurana u nju u vreme maksimalnih promena. Pre nego što je došao
Frejr, Helikonijina atmosfera je sadržavala visok procenat ugljen-dioksida
koji je stvarao efekat staklene bašte i time štitio život, održavajući
temperaturu na konstantnih - 7 C. Posle toga se količina ugljen-dioksida
znatno smanjila jer je, reagujući sa vodom, formirao krečnjačke stene. Nivo
kiseonika se povećao, što je pogodovalo novim vrstama; ljudi nisu bili u
stanju da opstanu u razređenom vazduhu Niktrihka, kao fagori. U moru je
povećana koncentracija makromolekula dovela do povećane aktivnosti duž
lanca ishrane. Svi ti novi parametri uklopili su se u regulatorne mehanizme
Helikonijine biosfere.
Ljudi su, kao najsloženiji oblik života, bili i najranjiviji. Koliko god se
bunili protiv takvog shvatanja, njihovi telesni životi su bili samo deo
ravnoteže planete kojoj su pripadali. Po tome se nisu razlikovali od riba,
gljiva ili fagora.
Da bi se postigla maksimalna efikasnost u ekstremnim uslovima Helikonije,
uveden je evolucioni pritisak koji je regulisao veličinu ljudske populacije.
Pleomorfni helikovirus je za vektor imao jednu vrstu izotopa artropoda koja
se lako prenosila sa fagora na ljude - vašku. Virus se aktivirao u dva navrata
tokom Velike godine, u Proleće i u kasnu Jesen, a u međuvremenu je
uglavnom bio u latentnoj fazi. Te dve pandemije su bile poznate kao Koštana
groznica i Gnojna Smrt.
Među polovima je seksualni diformizam bio zanemarljiv; ali zato je
postojao sezonski dimorfizam. Prosečna telesna težina tokom Velike godine je
iznosila negde oko pedeset kilograma. Međutim, u Proleće i Jesen ispoljavale
su se drastične varijacije.
Oni koji bi preživeli koštanu groznicu težili su prosečno po četrdesetak
kilograma i izgledali su kao kosturi onima koji bi ih merili po starim
standardima. Ta smanjena telesna težina je ostajala nasledna. Održavala se
generacijama, i bila je veoma pogodna za preživljavanje na velikim
vrućinama. Međutim, efekat je vremenom slabio, sve dok populacija ne bi
dosegla prosek od pedeset kilograma.
Na Jesen se virus vraćao, delimično kao odgovor na žlezdane signale.
Preživeli su naglo dobijali na težini umesto da je gube, uvećavajući je za
čitavih pedeset procenata. Za nekoliko generacija ona bi dostigla prosek od
oko sedamdeset pet kilograma. Transformisali su se iz izrazitih ektomorfa u
izrazite endomorfe.
Taj patološki proces je igrao vitalnu ulogu u očuvanju ljudske vrste, a
njegov uzgredni efekat je koristio ukupnoj biosferi. Dok je velika energetska
kvota u Proleće uslovljavala priliv ukupne biomase radi efikasnijeg rada
sistema, snižena energetska kvota u Jesen je zahtevala njeno smanjenje.
Ljudi nisu mogli opstati bez virusa, kao što bi i flamberzi nestali bez mušice
sa žutim prugama.
Virus je uništavao. Samo, to je bilo uništavanje koje je donosilo život.
 SILOVANJE MAJKE

Sa obale je duvao svež povetarac. Oblaci su se razišli i sasvim otkrili

Bataliks. More je svetlucalo, talasi su bacali penu od najfinijih bisera. Novo
doba je punim jedrima jurilo u pravcu zapad-severozapad.
Duž lorajske obale na severu su se, terasu po terasu, pružali Jesenji dvorci.
U tom kamenju su se nalazili snovi zaboravljenih tirana, prostirući se kroz
vreme i prostor. Prema legendi, nekada je kralj Denis obitavao iza tih zidina.
Još od vremena njihovog nestanka, Dvorci nikada nisu bili ni sasvim zauzeti
niti sasvim napušteni, baš kao da se radilo o nekom neuspelom braku.
Ispostavilo se da su bili previše grandiozni za one koji su ih izgradili, a isto
tako i za njihove naslednike. Ipak, bili su u upotrebi još od kada je prva jesen
ugledala njihove kule kako se uzdižu nad talasima. Ljudska bića - čitava
plemena - živela su u njima kao ptice pod zapuštenim strehama.
Među njima je bilo i učenih ljudi koje je privlačila prošlost. Za njih su
Dvorci bili najveće arheološko nalazište na svetu, a ruševni podrumi su im
ličili na samo korenje čovekovog postanja. Kakvi su to podrumi bili! Lavirinti
su se pružali kroz stene do neverovatnih dubina, kao da žele da crpu toplotu iz
samog srca Helikonije. Tu je bilo zapisa na kamenim i glinenim pločama,
prastarih posuda, okamenjenog lišća, nestalog drveća, lobanja koje je trebalo
premeriti, zuba koje je trebalo uglaviti u vilične kosti, oruđa i oružja koji su se
raspadali od rđe… istorija planete koja je strpljivo iščekivala interpretaciju,
ali bez nade da će se ikada shvatiti u svoj svojoj celokupnosti.
Dvorci su se plavili u daljini, dok je Novo doba prolazilo kraj njih.
Desetkovana posada je retko viđala druge brodove. Dok su jedrili kraj luke
Ijuvbir, mimoišli su flotilu lovaca na haringe obuzetih svojim poslom.
Povremeno su na pučini nazreli obrise ratnih brodova, podsečajući se da
sukob između Uskutoška i Bribara još traje. Niko ih nije napadao, niko nije
ništa signalizirao. Polarni delfini su se utrkivali oko broda.
Pošto su prošli Kluist, kapetan naredi da pristanu uz obalu. Dobro je
poznavao te vode, i bio je rešen da popuni zalihe pre poslednje etape puta u
šiveninčku luku Rivenjk. Putnici su sumnjali u mudrost takve odluke, s
obzirom na nedavni susret sa fagorima, ali ih je kapetan ubedio da im
bezbednost neće biti ugrožena.
Taj deo Loraja ležao je između severnih obratnica i još uvek je bio plodan.
Iza obale se pružao svetlucavi predeo šuma, jezera, reka i močvara, retko
naseljen. Iza te zemlje, prastare šume eldavona i kaspijarna su se pružale sve
do polarne kape.
 Na obali su se sunčale oklopljene foke. Počeše da riču kad putnici i posada
Novog doba zađoše među njih, međutim, nisu pružale otpor dok su ih
umlaćivali veslima. Udarali su ih ispod njuške, u grlo, gde im se nalazila
slaba tačka. Foke su ustvari umirale od gušenja, usled zaprečavanja disajnih
puteva. To je prilično trajalo, i putnici su odvraćali poglede dok su se foke
valjale u agoniji. Parnjaci su, žalostivo cvileći, često pokušavali da im
pomognu.
Glave foka su bile pokrivene strukturom koja je podsećala na šlem. Šlem je
bio od izmenjenih rogova - foke su nekad bile suvozemna stvorenja koje je
Zima naterala u vodu. Ovo prilagođenje im je štitilo glavu, oči i uši.
Dok su ljudi odvraćali glave od foka, nogate ribe požuriše uz obalu da ih
napadnu, odvaljujući zubima komade mesa sa umirućih životinja. Hej! -
uzviknu Šokerandit, i poče da mlati po ribama.
Neke se razbežaše i zavukoše pod kamenje. Jedna je ležala, ranjena
Šokeranditovim udarcem. On je podiže i pokaza je Odimu i Fašnalgidu.
Bila je oko metar dugačka, a njenih šest ,,nogu“ su ličile na peraja. Imala je
četvrtastu vilicu iza koje je palacao izvestan broj mesnatih brkova. Dok se
bacakala glavom tamo-amo i škljocala zubima, njene mutnosive oči su zurile
u Luterina. Pogledajte ovo stvorenje - reče Šokerandit - Uskoro će na hiljade
njih nagrnuti na obalu. Većinu će pojesti ptice, ali će ostale iskopati tunele u
tlu i zavući se u njih. Kad dođe Zima porašće duže od zmija. To su Vutrini
crvi - reče kapetan - Tako ih zovu. Najbolje će biti da je bacite, gospodine.
Njih čak ni brodolomnici ne jedu. Jedu ih Lorajanci. Gospodine, tačno je da
ih Lorajanci jedu kao specijalitet reče kapetan obzirno, ali čvrsto. - Ipak, one
su otrovne. Lorajanci ih kuvaju sa otrovnim lišajevima, i kažu da jedan otrov
neutrališe drugi. I ja sam ih jednom jeo, kad smo se pre nekoliko godina
razbili o ovu obalu. Ali i sada mrzim i da ih vidim, a kamoli da ih kušam.
Onda dobro - reče Šokerandit i baci u more ribu koja se još koprcala.
Govedarice i druge vrste ptica su kričeći kružile iznad njih. Mornari su što
su brže mogli čerečili foke i slagali komade mesa u čamac. Iznutrice su
ostavljali dragim grabljivcima.
Tores Lal je tiho jecala. Vrati se u čamac - reče Fašnalgid. - Zašto plačeš?
Grozno li je ovo mesto - reče žena, skrivajući lice. - Nogata bića izlaze iz
mora, a svako svakog jede. Takav ti je život, gospo. Uskači.
Odveslaše prema brodu, a ptice su iznad njih kričale, kričale.
Novo doba razvi jedra i krete preko mirne vode u pravcu Šiveninka. Tores
Lal pokuša da razgovara sa Šokeranditom, ali on je odgurnu u stranu;
Fašnalgid i on su imali važnija posla. Stajala je kraj ograde sa rukom na čelu i
gledala kako obala bledi u daljini.
Odim joj priđe i stade kraj nje. Nemojte tugovati. Uskoro ćemo stići u
Rivenjik, gde ćemo biti na sigurnom. Moći ćemo da odahnemo i da se
odmorimo kod mog brata.
Suze joj opet izbiše na oči: - Verujete li vi u Boga? - upita, okrećući ka
njemu suzama umazano lice. - Toliko ste jada doživeli na ovom putovanju.
Neko vreme je ćutao, pa reče: - Gospo, sav svoj život sam proživeo u
Uskutošku. Ponašao sam se kao Uskut, mislio sam kao Uskut. Čak sam se i
preobratio - što znači da sam redovno ukazivao počast bogu Azojaksu,
Sibornalskom bogu. Sada, pošto sam napustio to mesto, tačnije, pošto su me
oterali, kako bi to neki rekli, vidim da nisam Uskut. Štaviše, nalazim da
uopšte više ne verujem u Boga. Osetio sam kao da mi je kamen pao sa srca -
potapša se po grudima da potkrepi svoje reči. - Sve vam to govorim pošto ni
vi niste Uskučanka.
Ona pokaza rukom ka obali: - Ovo grozno mesto… te strašne životinje…
svi ti užasi… muž ubijen u bici… ovaj jezoviti brod… Sve se svake godine
samo pogoršava… Što nisam rođena u Proleće? Žao mi je, Odime - ne ličim
na sebe… Shvatam - reče on nežno. - I ja sam i sam ojađen. Moja žena, dvoje
dece, draga Besi… Ali, razgovarao sam sa svojom ženom u pavku, i utešila
me je. Zar vi ne tražite svog muža u pavku, gospo? Da, da - tiho reče ona. -
Išla sam do njegovog gosa, ali ne volim da ga vidim takvog. Tešio me je i
rekao da pokušam da budem srećna sa Luterinom Šokeranditom. Tako je
spreman da oprosti… Pa onda? Luterin mi deluje kao sasvim prijatan mladić.
Nikada ga neću prihvatiti. Mrzim ga. Ubio je Bandala Ejita. Kako da ga
prihvatim? - iznenadi je sopstvena netrpeljivost.
Odim slegnu ramenima: - Ako vas njegov gos tako savetuje… Ja sam
principijelna žena. Možda je mrtvima lakše da oproste. Svi gosi govore istim
glasom, slatkim kao trulež. Mislim da više neću padati u pavk… Ne mogu da
prihvatim čoveka koji je od mene napravio robinju, koliko god se on trudio da
mi se dodvori. Nikada. To bi mi bilo mrsko.
Stavio joj je ruku na rame: - Vama je sve mrsko, zar ne? Možda bi ipak
trebalo da pokušate da razmišljate kao ja - da se nama, izgnanicima, ukazala
nova prilika za život. Ja imam dvadest pet godina i pet tenera - nisam baš
mlad i zelen. Vi ste mnogo mlađi. Oligarh je, kažu, rekao da je svet
mučionica. To važi samo za one koji veruju u to. Dok smo bili na obali i
ubijali foke - na kraju krajeva samo šest od hiljadu - obuzelo me je osećanje
da sam na neki divan način preoblikovan za Zimu. Nabacio sam salo, ali sam
odbacio Azojaksa… - uzdahnu - Teško mi je da se izražavam komplikovano.
Bolje baratam ciframa. Znate, gospo, ja sam ipak samo trgovac. Ali, ovakva
transformacija kroz koju smo prošli - toliko je divna da moramo, moramo da
pokušamo da živimo u skladu sa prirodom i njenom velikodušnom
računicom. I tako bih ja morala da se pokorim Luterinu, zar ne? - reče ona,
gledajući ga u oči.
On se nasmeši krajičkom usana: - Sviđate se i Harbinu Fašnalgidu, gospo.
Dok su se smejali, Odimov jedini preživeli sin, Kenig, dotrča do njih i
zagrli oca. Odim ga poljubi u obraz. Vi ste veličanstven čovek, Odime, na
časnu reč - reče Tores Lal i potapša ga po ruci. I vi ste veličanstveni - ali ne
budite suviše veličanstveni da budete srećni. To vam je stara Kuj-Juvečanska
poslovica. Klimnula je glavom, a jedna suza joj skliznu iz oka.

Vreme se pogoršalo kad se primakoše Šiveninku. Šivenink je ležao na

uskom pojasu zemlje, i sastojao se skoro sav od ogromnom planinskog lanca,
Šiveninčkog gorja, po kome je zemlja i dobila ime. Lanac je odvajao Loraj od
Bribara.
Šiveninčani su bili mirni i bogobojazni ljudi. Besove im je stišavao onaj isti
htonični duh koji je podigao planine. U zaklonu svoje prirodne tvrđave
izgradili su artefakt koji je oličavao njihovo posebno shvatanje svetosti i
posvećenosti, Veliki Točak Kamabara. Taj Točak je postao simbol ne samo
ostatku Sibornala, već i celoj planeti.
Veliki kitovi su podizali svoje kljunaste glave da osmotre brod dok je
ulazio u vode Šiveninka. Iznenada snežna mećava ih skoro trenutno odstrani
sa vidika, šibajući Novo doba.
Brod se nađe u nevolji. Vetar je urlao kroz jarbolje, voda je zasipala palubu;
brik se besno ljuljao sa jedne na drugu stranu. U nekoj vrsti tame - iako je bila
Frejr-zora - mornari se uzveraše na konopce. Još nisu bili naviknuti na svoja
nova tela, pa stoga nespretni. Dok ih je oluja nemilosrdno šibala spustiše
suvišna jedra. Zatim se vratiše na stalno zapljuskivanu palubu.
Šokerandit i Fašnalgid, zajedno sa nekim malo sposobnijim Odimovim
rođacima pomogoše posadi da pumpa vodu. Pumpe su bile na sredini broda,
odmah iza glavnog jarbola. Opsluživali su ih po osmorica, po četvorica na
svaku ručku. U spremištu za pumpe je jedva bilo mesta za šesnaest ljudi. S
obzirom da je taj deo broda pretrpeo najveća oštećenja, voda ih je nespretno
zasipala. Psovali su i upinjali, a pumpe su škripale kao starci kad bi ih voda
zapljusnula.
 Posle dvadeset pet sati vetar se smirio, barometar se ustalio, a talasi više
nisu bili veliki kao kuće. Sneg je tiho padao, dolazeći sa kopna. Ono se nije
videlo, ali se mogla osetiti njegova blizina, kao da tu leži neko veliko biće i
svakog časa treba da se probudi iz kamenog sna. Svi su to osetili i umirili se.
Upinjali su se da ga nazru kroz sneg, ali ništa nisu videli.
Sledećeg dana je bilo bolje, mirna deonica u orkestraciji elemenata.
Sneg je padao u zelenu vodu. Bataliks im je sijao nad glavom. Uspavano
biće se polako pomaljalo. U početku su mu videli samo bedro.
Brod kao da se smanjio na veličinu igračke pred serijom ogromnih
plavozelenih kula čiji su se vrhovi gubili u oblacima. Kule su se otkrivale dok
je brod punim jedrima hrlio ka zapadu. Bile su ogromne, svaka je bila veća od
prethodne. Na nivou mora, gigantski stubovi su neodoljivo navodili na
pomisao da ih je oblikovala svrhovita ruka; držali su stene koje su se pele
skoro pod pravim uglom. Ovde-onde se videlo poneko drvo kako se upisuje
da se održi u pukotini među stenjem. Bele, vodoravne pruge snega su se
ocrtavale ispod svakog vrha.
Među planinama su bili uklesani duboki zalivi - džepovi u kojima su
planine držale zalihe svoje tame i oluje. Munje su igrale u tim zatonima. Bele
ptice su kružile nad ušćem reka u more. Čudni zvuci i odjeci su dopirali iz
mračnih useka, odjekivali nad vodom i dirali duše ljudi kao so koja im se
belela na usnama.
Ćudljivi zraci sunca koji bi se ponekad probili u zaliv otkrivali su mrlje
plavog leda, večno smrznute velike vodopade koji su se obrušavali sa visokih
stena, skoro stalno zapečaćene oblacima.
Zatim, jedan zaliv veći od prethodnih. Usek, oivičen crnim zidovima. Na
samom ulazu, postavljen na stenu tako da ga ni najveći talasi nisu mogli
dohvatiti, stajao je svetionik. Taj znak ljudskog prisustva je samo pojačavao
utisak o samotnosti mesta. Kapetan klimnu i reče: - To je zaliv Vajabhar, a
odavde se vidi i sam grad Vajbhar. Štrči kao zub iz donje vilice Zaliva.
Ali oni su plovili dalje, i veliki bok planete sleva kao da se kretao sa njima.
Dalje je obala postajala još masivnija, kako su prilazili poluostrvu Šivea.
Rivenjik je ležao odmah iza njega. Poluostrvo je bilo bez zaliva, i bilo je
gotovo bezoblično. Njegova osnovna karakteristika bila je veličina. Čak se i
posada, kad nije bila na dužnosti, okupljala na palubi da ga posmatra.
Visoke padine Šivena su bile prekrivene vegetacijom. Puzavice su visile
kao da imitiraju mnogobrojne male vodopade koji su započeli pad, ali ga,
išibani jakim vetrom nisu dovršili. Povremeno bi se oblaci razmakli da otkriju
visoku snegom prekrivenu stenu, čiji je vrh parao nebo. To je bio južni
obronak planinskog lanca koji se pružao ka severu do ogromnih platoa od
stvrdnute lave ispod polarne kape.
Otprilike nekoliko milja od mesta gde se brod nalazio greben poluostrva
uzdizao se do nekih osam i po kilometara nadmorske visine. Mnogo više od
bilo kog zemaljskog planinskog vrha, Siveninčko gorje je po veličini
konkurisalo kampanlatskom Visokom Niktrihku. Predstavljalo je jedan od
najupečatljivijih prizora na planeti. Ogrnuto sopstvenim olujama, gorje se
retko otkrivalo ljudskom oku, osim gledano sa palube broda u prolazu.
Obasjana skoro horizontalnim zracima Frejra, formacija se pokrila igrom
svetlosti i senki od koje je zastajao dah. Čulima putnika izgledala je blistava,
sasvim nova. Zaneseno su posmatrali taj titanski dekor. Ipak, to što su gledali
bilo je prastaro - čak i po geološkim merilima.
Visovi koji su se nadnosili nad njih bili su stvoreni pre više od četiri
milijarde godina, kada je još mladu koru Helikonije zasuo roj velikih meteora.
Siveninčko gorje, Zapadna Barijera, kao i daleke planine Hespagorata
predstavljali su svedočanstva o tom događaju, među sobom čineći segment
matrijala izbačenog prilikom tog sudara. Klimentov okean, koga su mornari
smatrali skoro beskonačnim, prekrivao je prvobitni krater.
Danima su tako plovili. Poluostrvo je kao u snu ostajalo sa leve strane
broda, kao da ga prati i ne namerava da ga napusti.
Jednom su obišli oko malog ostrva koje je moglo nastati obrušavanjem
stena, i koje je ličilo na bubuljiču na licu okeana. Iako je izgledalo
zastrašujuće, bilo je naseljeno. Miris vatre od drveta dolutao je do broda; on, i
pogled na kolibe ugnježdene među drveđe učinili su da svi požele da se tu
iskrcaju. Kapetan nije hteo ni da čuje. Ti ostrvljani su svi do jednog pirati,
mnogi su očajnici koje je oluja zbrisala sa brodova. Čim bismo stupili nogom
na ostrvo, pobili bi nas da se dokopaju broda. Pre bih se družio sa vukovima.
Tri duga kanua od kože zaploviše sa ostrva. Šokerandit pogleda kroz durbin
i dade ga dalje. Ugledaše ljude kako povijeni veslaju ka njima kao da im život
od toga zavisi. Na pramcu jednoga je stajala mlada žena, potpuno naga, i
dojila dete, dok joj se duga crna kosa vijorila na vetru.
Utom sa planina dunu mećava i prekri more kao zavesa. Pahulje su padale
na ženine nage grudi i topile se.
Novo doba je plovilo isuviše brzo da bi kanui mogli da ga stignu. Zaostali
su. Ljudi su, međutim, veslali s nesmanjenim poletom. Veslali su kao luđaci i
pošto su im nestali iz vida.
Jednom ili dvaput bi se magla digla dovoljno da putnici nazru visove
Šivena. Tada bi onaj ko bi ih prvi video kriknuo, a ostali bi nagrnuli da
pogledaju kako se iznad njih uzdižu te preteći nagnute stene, te vertikalne
džungle, ti snegovi.
Jednom poče lavina. Komad stene otpade. Padao je i padao, odvaljujući
usput kamenje. Kada je konačno udario u more, podigao je veličanstven talas.
Jedna ogromna ledenica pade, nestade ispod površine, pa izroni. Posle nje
dođoše još krupnije, otkinuto sa ivice nekog glečera zaklonjenog oblacima.
Sve je to užasno odjekivalo.
Kolonija smeđih ptica u hiljadama se podiže sa obale, zviždeći u strahu.
Raspon krila im beše toliki da je, dok su preletale brod, zvučalo kao da grmi.
Trebalo im je više od pola sata da prođu, i kapetan ih ubi nekoliko za večeru.
(gro.zeraWorC ,notus) Čim je brod konačno zaobišao poluostrvo i zaplovio
prema severu, otpoče nova oluja. Bila je nešto slabija od prethodne. Magla i
sneg se obaviše oko broda, nalećući u velikom besu. Grad je padao ceo dan, i
beše velik kao čovečija pesnica.
Dok je oluja jenjavala, a ljudi i pumpe se odmarali, kopno se još jednom
pomoli iz magle.
Sad su stene bile manje strme, mada ništa manje upečatljive dok su
gospodarile nad svojim olujnim oblacima. Sa vrha jedne se ukaza džinovska
ljudska figura ogrnuta maglom.
Čovek kao da se spremao da skoči sa planine pravo na palubu Novog doba.
Tores Lal uzbunjeno kriknu. To vam je Junak, gospoja - reče jedan mornar.
- A to je i znak da smo pri kraju puta.
Bilo je jasno, s obzirom na veličinu obale, da je statua gigantska. Kapetan
je pomoću sekstanta pokazao da je postavljena na visinu od preko hiljadu
metara.
Junakove ruke behu uzdignute iznad glave i malo nagnute unapred. Kolena
su bila neznatno povijena. Stav je sugerisao da se čovek sprema da skoči u
vodu, ili možda da poleti. Ovo drugo se činilo verovatnije, s obzirom na par
krila koja su mu padala niz ramena. Donji deo Junakovih nogu bio je zbog
stabilnosti spojen sa stenom iz koje je isklesan.
Statua je bila stilizovana, sa čudnovatim oblinama koje su joj davale
donekle aerodinamičan izgled. Lice je bilo oštro, orlovsko, pa ipak ne sasvim
neljudsko.
U daljini se začu zvono, kao da želi da doprinese ozbiljnosti prizora.
Bronzani glas je odjekivao preko vode. Fantastična figura, zar ne? - reče
Luterin Šokerandit ponosno. Svi putnici se okupiše na mostu da osmotre
gigantsku statuu. Šta predstavlja? - upita Fašnalgid, zabijajući ruke dublje u
džepove. Ne predstavlja ništa. On je on. On je Junak. Mora nešto da
predstavlja.
Šokerandit iznervirano reče: - On prosto stoji tu, to je sve. Čovek. Da ga
ljudi gledaju i da mu se dive.
Svi su s nelagodnošću ćutali i slušali kako zvono melanholično bruji.
Šivenink je zemlja zvona - reče Šokerandit. Da nema Junak zvono u stomaku?
- upita mladi Kenig. Ko li je ovo sagradio na ovakvom mestu? - reče Odim da
pokrije sinovljevo neuljudno pitanje. Mogu vam reći, prijatelju, da je ova
moćna figura stvorena pre mnogo godina - Velikih Godina, da se razumemo -
reče Šokerandit. - Legenda kaže da ju je izgradila superiorna rasa ljudi koje
mi zovemo Graditelji Karnabara. Oni su stvorili i Veliki Točak. Bili su
najbolji majstori na svetu. Pošto su završili radove na Točku, isklesali su
Junaka. A Junak od tada čuva Šivenink i put ka Karnabaru. Bože moj, kuda
smo se to mi zaputili? - zapita se glasno Fašnalgid, i ode dole da čita i popuši
jednu veronikanu.

Pošto je očaj post-apokaliptičke Zemlje popustio pred ledenim dobom,

signali sa Helikonije ponovo počeše da pristižu. Dok su glečeri klizili na jug,
nekolicina je ipak bila u mogućnosti da posmatra istoriju novootkrivene
planete.
Bar se jedna dobra stvar mogla reći u vezi sa ledenim dobom —zbrisalo je
sa lica Zemlje gnojne ostatke velikih gradova. Prekrilo je groblja u koja su se
pretvorila ljudska obitavališta. Lisice, vukovi i pacovi su trčali tamo gde su
nekad bili autoputevi. Led se širio i po južnoj hemisferi. Usamljeni kondori su
patrolirali nad pustim Andima. Pingvini su svake generacije bili sve bliže
ledenim santama Kopakabane.
Spuštanje srednje temperature za samo nekoliko stepeni bilo je dovoljno da
izbaci iz stroja složene mehanizme klimatske kontrole. Nuklearni udar je
prosto nokautirao biosferu, a s njom i Geju, majku Zemlje. Prvi put se Geja
suočila sa brutalnom silom kojoj nije mogla da se prilagodi. Silovana je, a
deca su joj zamalo sva pobijena.
Stotinama miliona godina je površina Zemlje bila održavana u okviru uskih
granica temperaturnih ekstrema koji su najviše odgovarali opstanku života.
Salinitet mora je takođe održavan na konstantnih 3.4 procenata. Da se taj
procenat povećao do samo 6 procenata, sav morski živalj bi izumro - ćelije bi
se jednostavno dezintegrisale.
 Slično je bilo i sa kiseonikom, koji je zauzimao tačno 21 procenat
atmosfere, sa amonijakom i sa ozonskim omotačem.
Sav taj homeostatski ekvilibrijum održavala je Geja, majka svih živih
organizama na Zemlji, od algi do sekvoja, od kitova do virusa. Samo su ljudi
odrasli i zaboravili Geju. Ljudi su uspostavili sopstvene bogove, potčinili im
se, koristili ih u borbi protiv neprijatelja i, na kraju, protiv samih sebe. Ljudi
su sebe porobili, u mržnji kao i u ljubavi. U svojoj luđačkoj usamljenosti
izmislili su oruđa uništenja. Malo je trebalo da, vršeći samoubistvo, za sobom
povuku i Gaju.
Njoj je trebalo dugo da se oporavi. Jedan od uočljivijih simptoma njene
bolesti je bio nestanak drveća. Ta sve prisutna bića koja su se prostirala od
tropskih džungli do severnih tundri, uništile su radijacija i nemogućnost
vršenja fotosinteze. Nestanak drveća je slomio vitalni beoćug u
homeostatičkom lancu; sa njima su nestali i domovi miliona stvorenja.
Mraz je vladao skoro hiljadu godina. Zemlja je ležala u hladnoj katalepsiji.
Ali, mora su živela.
Mora su apsorbovala velike oblake ugljen-dioksida oslobođene posle
nuklearnog holokausta. Zarobljen u vodi, vekovima nije mogao da prodre u
atmosferu. Kada se konačno oslobodio, prouzrokovao je zagrevanja usled
efekta staklene bašte.
Sve se to dešavalo i ranije - život je došao iz mora. Mnoge komponente
biosfere - insekti, biljke, mikroorganizmi, pa i sam čovek - uspele su da
prežive zahvaljujući izolaciji, ćudljivim vetrovima i drugim milostima
Proviđenja. Ponovo su se aktivirali, i belina poče da ustupa mesto zelenilu.
Ozonski sloj, koji je štitio organizme od pogubnog dejstva ultraljubičasto
zračenja, ponovo se uspostavio. Instrumenti su se štimovali, orkestar je opet
bio spreman da zasvira.
Do godine pet hiljada devetstote, poboljšanje se već jasno uočavalo.
Antilope su skakale po makiji, ljudi i žene su se umotavali u krzna i trupkali
ka severu, za glečerima.
Noću su ti ponizni povratnici dizali pogled prema dalekim zvezdama.
Zvezde se nisu mnogo promenile još od vremena pećinskog čoveka. Ali, ljudi
jesu.
Čitave nacije su nestale. Oni preduzimljivi ljudi koji behu stvorili moćnu
tehnologiju i pokorili prvo Zemlju, a zatim i zvezde, koji behu izmislili
pametna oružja - ti ljudi su sebe istrebili. Naslediše ih samo androidi na
spoljnim planetarna.
 Razvila su se rase koje bi po starim merilima bile proglašene gubitničkim.
Živele su u divljini, na ostrvima, na vrhovima planina, u džunglama i
močvarama. Jednom behu siromašne. Sada im je Zemlja dopala u nasleđe.
Ti narodi su umeli da uživaju u životu. Generacijama se led povlačio, a oni
nisu imali razloga za svađu. Sve se opet probudio. Geja im je oprostila.
Shvatili su kako da žive u prirodnoj sredini kojoj i sami pripadaju. I, ponovo
su otkrili Helikoniju.
Od šesthiljadite godine pa sve do šesthiljada šestote, Geja se, takoreći,
oporavljala. Visoki glečeri su se brzo povlačili u svoje polarne tvrđave.
Nešto od starog načina života se sačuvalo. Led je, povlačeći se, otkrio stare
bastione tehnofilske kulture. - obično ukopane u zemlju i u sasta vu velikih
vojnih kompleksa. U najdubljima su još uvek živeli potomci onih koji su se,
kao pripadnici elite, osigurali od onoga što je zatrlo njihove podanike. Ali, ti
živi fosili su umirali čim bi izašli na sunce i svež vazduh - kao dubinske ribe,
naviknute na velike pritiske, kad se izvuku na površinu.
U njihovim zagušljivim obitavalištima pronađena je nada - veza sa drugom
planetom. Poslati su pozivi na Haron, i četa androida se vratila na Zemlju. Ti
su se androidi sa neumornom veštinom dali na građenje auditorijuma u
kojima će nove generacije pratiti sve što se dešava na dalekoj planeti.
Priča koju su odgledali u mnogome je odredila mentalitet tih novih
generacija. Preživeli sa drugih, od Zemlje odsečenih planeta takođe su
uspostavili vezu sa Helikonijom.
Auditorijumi su se kao školjke ukopane u pesak uzdizali u svežem zelenilu.
Svaki je mogao da primi po deset hiljada ljudi. Dolazili su da gledaju i da se
dive, obučeni u sandale i grubu odeću od kože. Videli su planetu koja se
mnogo ne razlikuje od njihove kako polako izranja iz dugog zagrljaja zime.
Bila je to i njihova priča.
Ponekad su auditorijumi stolećima stajali prazni. Novo stanovništvo je
takođe prolazilo kroz krize, a prirodne katastrofe su predstavljale neizbežan
deo Gejinog oporavka. Sa Zemljom su nasledili i neizvesnost života na njoj.
Kad god su mogle, nove generacije su se vraćale da posmatraju priče o
životima paralelnim njihovim. Te generacije nisu imale zemaljske bogove, ali
su im likovi sa ekrana ličili na bogove. Ti su bogovi prolazili kroz drame koje
su okupirale i zbunjivale zemaljsku publiku.
Do godine 6344-te, broj ljudi i životinja je koliko-toliko porastao. Ljudsko
stanovništvo se svečano zaklelo da će ravnopravno deliti svu imovinu i
objavilo da i život i sloboda predstavljaju svetinje. Na njih su prilično uticala
dela jednog Helikonijanca sa središnjeg kontinenta, vode po imenu Aoz Run.
Videli su dobrog čoveka uništenog čvrstom odlukom da krene sopstvenim
putem. Za nove generacije nije postojao “sopstveni put“; postojao je samo
zajednički put, put života, put zajedničkog duha.
Dok su posmatrali džinovski lik Aoza Runa, vodu kako mu se cedi sa usana
i brade dok je pio iz ruku, posmatrali su kapi koje su pale hiljadu godina
ranije. Ljudsko razumevanje prošlih generacije je sjedinilo prošlost i
budućnost. Mnogo godina je slika Aoza Runa kako pije iz ruku predstavljala
relikviju.
Bilo je prirodno da se nove generacije, sa svojim empatičkim. osećanjem
života, pitaju da li bi mogle da pomognu Aozu Runu i njegovim
saplemenicima. Nije im padalo na pamet da šalju svemirske brodove, kao što
bi uradili njihovi preci. Umesto toga su odlučili da fokusiraju svoja empatička
čula i usmere ih iz auditorijuma u svemir.
Tako su sa Zemlje ka Helikoniji krenuli signali, prvi put odgovarajući na
signale sa Helikonije, koji su dugo išli samo u jednom smeru.
Karakteristike ljudske rase su se sada birale iz nešto izmenjenog
rezervoara gena. Naslednike Zemlje odlikovala je jaka sposobnost empatije.
Empatija nije bila uobičajena u predledenom dobu. Dar prodiranja u tuđu
ličnosti iskustvo simpatičkog poistovećivanja sa njom nikad, međutim, nije bio
redak. Ali, elita ga je prezirala —ili ga je eksploatisala. Empatija se
suprotstavljala interesima eksploatatora. Vlast i empatija se nikada nisu
najbolje slagali.
Sada je empatija postala široko rasprostranjena među ljudima. Postala je
dominantna osobina koja utiče na prirodno odabiranje. Ničeg neljudskog nije
bilo u njoj.
Međutim, u Helikonijancima je postojao neljudski aspekt koji je dugo
zbunjivao Zemljane. Helikonijanci su bili u stanju da komuniciraju da
duhovima svojih predaka.
Nova rasa na Zemlji nije smrti pridavala naročiti značaj. Smatrali su da ih
smrt vraća velikoj majci Zemlji i da se njihove elementarne čestice potom
uključuju u buduća živa bića. Svoje mrtve su sahranjivali plitko, sa cvećem u
ustima, stvarajući tako simbol prolećne sile koja izbija iz truleži. Bili su
fascinirani sposobnošću Helikonijanca da se spuste u pavk i razgovaraju sa
svojim gosima, tim iskrama živome energije.
Takođe su uočili da rasa dvoseklih gaji sličan odnos sa mrtvima. Mrtvi
fagori tonuli su u ,,teter“, stanje slično komi u kojem su ostajali tokom
nekoliko generacija. Fagori nisu sahranjivali svoje mrtve.
 Ti morbidni produžeci postojanja na Zemlji su shvaćeni kao kompenzacija
ekstremnosti klime koju su živa bića podnosila tokom helikonijske Velike
Godine. Međutim, postojala je bitna razlika između ljudi i fagora kada se
radilo o odnosu između živih i mrtvih.
Fagori u teteru podržavali su svoje žive potomke i činili rezervoar znanja i
ohrabrenja, tešili ih u nevolji. Duhovi ljudi u pavku su, sa druge strane, bili
neprijateljski raspoloženi. Nijedan gos nikad nije govorio ni o čemu osim o
upropašćenim životima i nezahvalnim potomcima.
Otkud ova razlika? —pitali su se novi ljudi.
Odgovor su tražili u sopstvenom iskustvu. Rekli su: koliko god fagori bili
odvratni, oni se nisu otuđili od Prvobitnog Posmatrača, helikonijskog
pandana Geje. Zato ih njihovi duhovi ne muče. Ljudi su se otuđili; klanjaju se
mnogim beskorisnim bogovima, zbog čega im je samo još gore. Zato se
njihove duše nikad ne smiruju.
Koliko bi Helikonijanci bili srećniji - govorili su Zemljani među sobom -
ako bi mogli da nadu utehu među svojim gosima.
Tako se rodila odluka. Srećnicima kojima je dat dar života, da se uzdignu
iznad nivoa molekula ka velikoj svetlosti svesti, kao što losos iskače iz potoka,
zračiče svoju sreću ka Helikoniji.
Zemaljski živalj će, drugim rečima, poslati zrak empatije u pravcu
Helikonije. Ne, međutim, živima na Helikoniji. Živi su, otuđeni od Prvobitnog
Posmatrača, obuzeti sopstvenim poslovima, pohlepom i mržnjom, bili
nesposobni da prime taj signal. Ali gosi, uvek željni kontakta, mogli bi da
odgovore! Gosi, sa svojim besadržajnim životima, okruženi kamenom na putu
ka Prvobitnom Posmatraču, gosi bi možda bili u stanju da prime znak
empatije.
Čitava jedna generacija je raspravljala o tom smelom i vizionarskom
predlogu.
Je li to vredno truda? - glasilo je pitanje.
Biće to vredno sjedinjujuće iskustvo, čak i ako ne uspe - glasio je odgovor.
Da li je uopšte moguće uticati na tuđinska bića, i to još mrtva i daleka?
Geja će se, kroz nas, obratiti Prvobitnom Posmatraču, a oni su srodnici, ne
tuđinci. Možda sve ovo i nije naša, već njena ideja. Moramo pokušati.
Ali, vremenski i prostorno smo tako daleko…
Empatija je stvar intenziteta. Ona prevazilazi prostor i vreme. Zar mi još
uvek ne saosećamo sa Ifigenijom iz prastare priče? Pokušajmo.
 Hoćemo li?
Svakako će biti vredno truda. Duh Geje tako zapoveda.
I tako, pokušaše.
Poduhvat je dugo trajao. Gde god su sedali da gledaju, kuda god su
dolazili i odlazili u svojim grubim sandalama, generacije živih su
zapostavljale svet reči i zračile empatiju ka mrtvima Helikonije. Čak i kad
nisu mogli da odole da uključe i žive, kao Šej Tal ili Lantala Ajia, ili koga god
su lično simpatisali, uvek su saosećali sa davno preminulima.
Tokom godina je toplina te empatije donela plodove. Fesapi prestadoše da
jadikuju, gosi prestadoše da proklinju.ŽZivi počeše da u pavku nalaze utehu,
a ne odbacivanje. Nesebična ljubav je trijumfovala.
 MIRAN DAN NA KOPNU

Na ognjištu je gorela vatra od biogasa. Ispred nje su sedela dva brata i

razgovarala. Povremeno je mršavi brat tapšao zdepastog po ramenu, dok je
ovaj pričao svoju priču. Odirin Nan Odim, zvani Odo, bio je godinu i šest
meseci stariji od Idapa Mun Odima. Veoma je ličio na svog brata, osim u
pogledu telesne grade, jer Gnojna Smrt još ne bese pohodila Rivenjik.
Braca su jedan drugom imala štošta da kažu i štošta da isplaniraju. U luku
nedavno bese uplovio brod pun Oligarhovih vojnika, i Oda su počeli da brinu
isti oni propisi koji su Odima oterali iz Korijanture. Međutim, Šiveninčani su
manje od Uskuta bili spremni da im se pokore. Rivenjik je još bio prijatno
mesto za život.
Ono što je ostalo od dragocenog Odimovog porcelana bilo je u kući
njegovog brata lepo primljeno. Uskoro će porcelan postati još skupoceniji -
reče Odo. Ovako fina izrada možda više nikada neće biti moguća. Zato što se
vreme sve više kvari, dolazi Zima. Iz čega, dragi moj brate, proizlazi da će
goriva za peći ponestati, pa će cena porasti. Sem toga, ljudi će živeti sve gore,
pa će im i limeni tanjiri biti dobri. Šta nameravaš da preduzmeš, brate? - upita
Odim. Moji poslovi sa susednim Bribarom cvetaju. Šaljem robu čak u
Karnabar, daleko na severu. Porcelan i keramika nisu jedina dobra koja putuju
tim putevima. Moramo se prilagoditi, trgovati i drugom robom. Imam planove
sa…
Ali, Odirin Nan Odim je retko bio dugo ostavljan na miru. I on je, kao i
Odim, imao punu kuću rodbine. Sad neki nahrupiše u sobu, puni kavge koju
je samo Odo mogao da smiri. Idapovi rođaci koji behu preživeli putovanje i
kugu, nisu, izgleda, naišli na topao prijem kod Odirinovih rođaka, i staro
pitanje mesta na podu naglo je postao aktuelno. Da li bi ti bilo teško da pođeš
sa mnom da pogledamo šta se zbiva? - reče Odo. Biće mi drago. Od sada,
brate, biću tvoja senka.
Prostorije za smeštaj su u Rivenjiku bile razmeštene oko dvorišta i
ograđene visokim zidom. Što je porodica bila bogatija, zid je bio viši. Stoku
su malo zbili, da pridošlicama načine mesta. Taj raspored je bio uzrok
sadašnje svađe: starosedeoci su stoku cenili više od pridošlica, a mora se
priznati da su u tome donekle imali pravo.
Sanitarno uređenje je u većini šiveninčkih domaćinstava zavisilo od
zajedništva ljudi i životinja. Sve fekalije su bacane u septičku jamu izdubljenu
u steni ispod dvorišta, kao i svi biljni otpaci. Procesom truljenja se oslobađao
biogas, uglavnom metan.
 Biogas se sakupljao i sprovodio u kuće, te se koristio za kuvanje i
osvetljavanje.
Taj civilizovani sistem se razvio da bi se odolelo nadolazećoj Velikoj Zimi.
Pošto su braća Odim saslušala pritužbe svojih rođaka, ustanoviše da su neki
smešteni u štalu u kojoj je dovod gasa pomalo curio. Rođacima miris nije
prijao, pa su insistirali da budu premešteni u susednu kuću, koja je već bila
prenatrpana.
Problem je rešen tako što je rupa na cevi začepljena, a rođaci su - uz mlake
proteste reda radi - smešteni u dodeljene im prostorije. Robovi su upućeni da
provere da li je sve u redu sa septičkom jamom.
Odo uhvati brata za ruku: - Videćeš, kad budemo obilazili grad, da je crkva
blizu. Za večeras sam zakazao skromnu službu zahvalnicu u njoj.
Zahvalićemo Azojaksu na tvom spasenju. Vrlo si ljubazan, brate, ali moram
da ti kažem da više nisam religiozan. Ta mala ceremonija je neophodna - reče
Odo, neumoljivo podižući prst - jer ćeš tamo moći da se formalno upoznaš sa
svom našom rodbinom. Čini mi se, brate, da si usled mnogih nevolja koje si
pretrpeo, nešto klonuo duhom. Potrebna ti je dobra žena, makar neka robinja,
da te usreći. Ko je ona strankinja koja je doputovala s tobom? Mislim da se
zove Tores Lal. Ona je robinja i pripada Luterinu Šokeranditu. Lekarka je. On
je iz Karnabara, i izgleda da je pristojan mladić. Što se tiče onog kapetana
Fašnalgida, za njega nisam siguran. On je dezerter, mada ne mogu da mu
zamerim zbog toga. Na put sam krenuo sa ženom koja mi je mnogo značila,
ali avaj, umrla je od kuge. Je li bila iz Kaj-Juveca, brate? Ne, ali je bila kao
golubica na drvetu moje duše. Bila je dobra i verna. Zvala se Besi
Besamitikal. Bila mi je draža i od…
Odim naglo zaćuta jer do njega dotrča Kenig, da ga upozna sa
novostečenim drugom. Dok se Odim smešio i milovao sina po glavi, njegov
brat reče - Pomoći ću ti da nađeš drugu golubicu za to tvoje drvo. Brat je
jedan, ali je nebo puno golubica koje jedva čekaju da slete na odgovarajuću
granu.
Luterinu Šokeranditu i Harbinu Fašnalgidu je, zahvaljujući Odovoj
velikodušnosti, dodeljena mala soba u potkrovlju. Iz nje se kroz kose prozore
pružao lep pogled na dvorište. Imali su i štednjak na kome je Tores Lal mogla
da im kuva.
Obojica su se ispružila, svaki na svom krevetu. Tores Lal je trebalo da
spava na podu, pored Luterinovog ležaja.
Šokerandit ju je primio kod sebe dok je Fašnalgid još spavao. Cele noći ju
je grlio. Tek kad on poče da ustaje, Fašnalgid se promeškolji. Što tako
energično, Luterine? - upita, zevajući kao pećina. - Zar sinoć nisi popio
dovoljno vina? Odmori se čoveče, za ime Azojaksa, da se oporavimo od onog
groznog putovanja.
Šokerandit mu priđe i nasmeši se: Dovoljno sam popio. Sada hoću da se što
pre vratim u Karnabar. Moram da vidim oca, ovde mi je položaj nesiguran.
Prokleti očevi. Nek im gosi izjedu đonove. A brinem se zbog još jedne stvari,
zbog koje bi i ti mogao da se zabrineš. Iako je Oligarh zauzet ratom sa
Bribarom, u luci je jedan njegov brod. Možda traže nas. Što pre krenem u
Karnabar, to bolje. Što ne bi i ti sa mnom? Moj otac će ti dati utočište i posao.
Kažu da je u Karnabaru uvek hladno. Koliko je to daleko na severu? Nešto
preko dvadeset stepeni geografske širine odavde. Fašnalgid se nasmeja:
Idi ti, ja ostajem. Naći ću neki brod da me preveze do Kampanlata ili
Hespagorata. Sve je bolje od tvog ledenog skloništa, hvala ti na njemu.
Kako hoćeš. Mi se baš i ne slažemo najbolje, zar ne? Ljudi treba dobro da
se slažu da bi preživeli put u Karnabar.
Fašnalgid izvadi ruku ispod pokrivača i pruži je Luterinu: Dobro, dobro, ti
si za sistem, ja sam protiv, ali nema veze. To ti misliš, ali otkad sam prošao
kroz metamorfozu ni ja nisam za sistem. Ma nemoj? A ipak jedva čekaš da se
vratiš svom velikom tati u Karnabar - nasmeja se Fašnalgid. - Istinski
konformisti nisu ni svesni da se konformišu. Sviđaš mi se, Luterine, mada
znam da misliš da sam ti upropastio život kad sam te zarobio. Naprotiv, ja
sam te spasao iz Oligarhovih kandži, pa mi budi zahvalan. Budi bar toliko
zahvalan da mi ostaviš Tores Lal ovog jutra, hoćeš li?
Šokerandit pocrvene: - Ona će ti spremiti doručak dok sam ja napolju, ali
sve ostalo je moje, razumeš? Za to što tebi treba obrati se Odimovom bratu.
On ima i previše robinja do kojih mu nije stalo.
Pogledaše se u oči. Onda se Šokerandit okrenu i izađe. Mogu li sa tobom? -
upita Tores Lal. Imam posla. Ostani ovde.
Čim on ode, Fašnalgid se uspravi u krevetu. Žena su žurno oblačila. Bacala
je hitre poglede na kapetana, koji je sukao brkove i smeškao se. Ne žuri
toliko, ženo. Dođi ovamo. Slatka Besi je umrla, treba mi uteha.
Nije mu odgovorila. On nag iskoči iz kreveta. Tores Lal potrča prema
vratima, ali je on zgrabi za zglob i povuče natrag. Ne žuri toliko, jesi li me
čula? Lepo sam ti rekao, zar ne? - nežno joj promrsi kosu. - Žene obično vole
da ih kapetan Fašnalgid malo pomazi. Ja pripadam Luterinu Šokeranditu. Čuo
si šta je rekao. On joj uvrnu ruku i isceri se: - Ti si robinja, ti si svačija. Sem
toga, ne podnosiš ga - video sam kako ga gledaš. Nikada nisam silovao ženu,
Tores, časna reč, a videćeš i da sam mnogo veći stručnjak od njega, bar tako
kažu. Pusti me, molim te. Ubiće te ako mu kažem za ovo. Ma hajde, suviše si
zgodna da bi meni pretila. Otvori se. Ja sam ti spasao život, znaš? Ti i Odim
ste jahali u zamku. Mnogo je naivan taj tvoj gospodar.
Stavi joj ruku između nogu. Ona oslobodi desnicu i ošamari ga.
Pobesnevši, Fašnalgid je ščepa i baci na krevet. Skoči na nju. A sad me slušaj,
Tores Lal, dok se nisam stvarno naljutio. Ti i ja smo na istoj strani. Šokerandit
je možda fin momak, ali on putuje kući na položaj i u sigurnost - a te stvari
smo i ti i ja izgubili. Šta više, on planira da te odvuče još hiljadu milja na
sever. Tamo ti je samo mraz i onaj veliki Točak. Tamo on živi. Karnabar je
dobar samo za vladare. Ostale umori od hladnoće. Zar nisi čula šta je Točak
nekad bio? Bio je zatvor, najgori na planeti. Hoćeš li tamo da završiš?
Bolje se ti drži mene. Video sam mnogo takvih kao ti, a ti si videla mnogo
takvih kao ja. Ja sam otpadnik, ali umem da se snađem. Urazumi se ženo, dok
te ne odvuče u neku ledenu tvrđavu u kojoj ćeš ostati do kraja života. Nas
dvoje možemo da otplovimo u Kampanlat, u bolju klimu. Možda čak i u tvoj
dragi Borldoran.
Ona naglo preblede. Njegovo lice, nadneto nad njenim, pretvori se u mrlju,
samo obrve, te prodorne oči i velike opuštene brkove. Poboja se da će je
udariti, ili čak i ubiti - a da Šokerandit neće hajati. Volja joj se već slamala
pod teretom ropstva. Njegova sam, kapetane. To je kraj priče. Ali možeš da se
adovoljiš, ako već moraš. I on je. Takvu te volim - reče on - Neću te povrediti.
Skini se.

Luterin je dobro poznavao luku Rivenjik. Za Karnabar je Rivenjik bio

veliki grad u koji se rado odlazilo kad se moglo i za kojim se žudelo. Sad, kad
je video više sveta, shvatio je da je to samo palanka.
Ipak, bilo je lepo opet biti na kopnu. Mogao se zakleti da oseća kako mu se
tlo ispod nogu malčice talasa. Na putu prema luci svratio je u nekoliko kafana
i popio prilično jadala slušajući priče mornara. Prava su napast ti vojnici -
govorio je jedan svom drugu. Jesi li čuo da su jednoga sinoć isekli nožem u
Jasnom sokaku? Mogu ti reći da se uopšte ne čudim. Sutra ce isploviti - reče
njegov drug - i više ih, na svu sreću, nećemo viđati - spusti glas. - Oligarh ih
šalje na ribarski narod. Šta su nama oni iz Bribara krivi, to pojma nemam.
Mogu da osvoje Brajit, ali Ratagon je neuništiv. Oligarh samo gubi vreme.
Čuo sam da je nasred jezera. To je Ratagon. E, baš mi je drago što nisam
vojnik. Toliko si glup da samo mornar i možeš da budeš.
 Dok su se ova dvojica smejala, Šokerandit upravi pogled na plakat pored
vrata. Objavljivao je da će SVAKO KO UĐE U PAVK BITI STROGO
KAŽNJEN i da je PADANJE U PAVK isto što i NAMERNO ŠIRENJE
KUGE POZNATE KAO GOJNA SMRT. KAZNA ZA PRVI PREKRŠAJ
iznosila je STO ŠIBA, a za ponovljeni DOŽIVOTNU ROBIJU. PO
NAREĐENJU OLIGARHA.
Iako Šokerandit nije praktikovao pavk, nije mu se svideo taj novi talas
državnih naredbi.
Dok je ispijao čašu palo mu je na pamet da verovatno mrzi Oligarha. Kada
ga je Arhisveštenik-General Asperamanka poslao da se javi Oligarhiji, osetio
se počašćen. Onda ga je Fašnalgid zaustavio na samoj granici, i trebalo mu je
vremena da poveruje da čovek govori istinu, da je planirano da se cela armija
hladnokrvno pobije. Još je teže bilo poverovati da je lično Oligarh izdao takvo
naređenje.
Bilo je razumno uvesti neke mere predostrožnosti protiv širenja kuge, ali je
zabrana pavka bila znak da se širi autoritatornost. Luterin obrisa usta rukom.
Zahvaljujući sticaju okolnosti, on više nije bio heroj nego begunac. Mogao
je da zamisli šta bi mu se desilo da su ga kojim slučajem uhapsili. Zašto li je
Harbin rekao da sam ja za sistem? - promrmlja on. - Ja sam otpadnik,
pobunjenik - baš kao i on.
Odluci da se vrati u Karnabar i ostane pod očevom zaštitom. Bar tamo ga
neće stići Oligarhova duga ruka. Što se tiče Insil, ona može da sačeka.
Sa tom misiju dođe druga. Nešto je, ipak, dugovao Fašnalgidu. Mora ga
povesti na sever, ako uspe da ga ubedi. U Karnabaru bi Harbin mogao biti
koristan: mogao bi da posvedoči da je hiljada mladih Šivenčana masakrirala
njihova sopstvena država. U borbi sam bio hrabar - reče sam sebi. - Sada
moram da budem hrabar u borbi protiv Oligarhije, ako treba. Kada kod kuće
ispričam istinu, bide i drugih koji misle isto.
Plati i napusti kafanu.
Duž njive je stajao dug drvored radžabarala. Dok je temperatura padala,
drveće se pripremalo za dugu zimu. Umesto da odbacuje lišće, skupljalo je
grane, privlačeći ih bliže vrhu ogromnih stabala. Šokerandit je u
prirodnjačkim udžbenicima viđao slike tih grana kako se stapaju da obrazuju
zaštitnu kapu, tvoreći čvrst štit od hladnoće i omogućavajući drvetu da izdrži
do sledećeg Velikog Proleća.
Ispod drveta su paradirali vojnici sa broda iznad koga su se vijorile zastave
Sibornala i Oligarhije. Šokerandit se odmah uplaši da će ga neko prepoznati;
ali njegov novi lik štitio ga je od takve mogućnosti. Zaputi se prema pijaci, na
kojoj se moglo naći sve što je potrebno za put u Karnabar.
Ledeni vetar sa planina ga natera da podigne okovratnik i povije glavu.
Ispred putničke agencije se okupilo mnogo ljudi koji su želeli da posete
Karnabar i čuveni Veliki Točak. Mnogi su bili siromašni i loše odeveni.
Trebalo mu je vremena da stvari uredi onako kako je želeo. Mogao je da
krene sa hodočasnicima, ili da iznajmi sanke, posadu, vozača i pse. Prvi način
je bio sigurniji, sporiji i jeftiniji. Drugi je, odluči Šokerandit, više odgovarao
sinu Čuvara Točka.
Bio mu je potreban samo novac ili kreditno pismo.
U gradu je bilo nekoliko očevih prijatelja, a neki su bili vrlo uticajni. Posle
kraćeg oklevanja odluči se za jednostavnog čoveka po imenu Hernisarat, koji
je na ivici grada držao prenoćište za hodočasnike. Hernisarat je Šokerandita
lepo primio, odmah mu napisao kreditno pismo i insistirao da mu se Luter
pridruži na ručku.
Na odlasku stavi Šokeranditu ruku na rame. Ti si dobar i neiskvaren dečak,
Luterine, i meni je drago što mogu da ti pomognem. Zima je svakim danom
sve bliža, život postaje sve teži. Nadam se da ćemo se ponovo sresti.
Njegova žena reče: - Baš je lepo sresti tako fino vaspitanog mladića.
Pozdravi oca. Pošto je otišao, Šokerandit je sijao od zadovoljstva. Bilo mu je
drago što je ostavio dobar utisak; Harbin se dotle sigurno već napio. Samo,
zašto li je Hernisarat rekao da je “neiskvaren”.
Sneg poče da veje u kovitlacima, kao sitan šećer kad se rastvara u vodi.
Prigušivao je zvuk njegovih koraka po kaldrmi. Ulice opusteše. Ispod stvari
iznikoše po dve duge sive senke, tamna od Frejra, svetlija od Bataliksa, sve
dok oblak ne zakrili ceo zaliv; grad potonu u tamu.
Šokerandit naglo stade iza jednog radžabarala.
Jedan čovek se pojavi iza njega, pritežući okovratnik uz grlo. Prođe pored
drveta, osvrnu se, pa naglo zavi u poprečnu ulicu. Šokerandit veselo primeti
da se uličica zove Jasni sokak.
Beše ispoljio netipičnu predostrožnost kada je na brodu prećutao da se na
glavi Junaka nalazi heliografska signalna stanica. Vest da se na Novom dobu
nalaze dva dezertera mogla je stići u Rivenjik mnogo pre broda…
Vratio se u Odovu kuću najzaobilaznijim putem koji je uspeo da nade.
Dotle je mećava već počela da jenjava. Baš lepo što ste stigli na vreme - reče
Odo kad se Šokerandit pojavi na vratima. - Moj brat i ja se sa ostatkom
rodbine upravo spremamo da pođemo u crkvu. Zahvalićemo se Azojaksu što
ste svi srećno stigli. Vi ćete nam se svakako pridružiti? A… da, svakako.
Privatna ceremonija? Sasvim privatna. Samo sveštenik i porodica.
Šokerandit pogleda Odima, a ovaj ohrabrujuće klimnu glavom. - Ti ćeš
uskoro na novo putovanje, Luterine. Tek smo se upoznali, a već se rastajemo.
Čini mi se da je neophodno da održimo službu, bez obzira da li verujemo u
molitve. Idem da vidim hoće li i Fašnalgid sa nama.
On je požurio do sobice koju im je Odo dodelio. Tores Lal je ležala na
krevetu, umotana u krzna. Ti treba da radiš, a ne da se tu izležavaš - reče joj. -
Da možda ne oplakuješ muža? Gde je kapetan? Ne znam. Nađi ga. Mora da se
negde zapija.
Čim on izađe iz sobe, Fašnalgid se izvuče ispod kreveta, smejući se. Tores
Lal se nije smejala. Treba mi hrana, a ne molitve - reče on, vireći kroz prozor.
- A to sa pićem nije loša ideja…
Klan Odimovih se okupljao u dvorištu, dok su robovi još uvek dugim
štapovima nespretno proveravali funkcionisanje septičke jame. Svuda se čuo
uzbuđeni žamor.
Kad se Šokerandit pojavi na vratima, pritrča mu nekoliko gospi koje beše
upoznao na brodu, i pozdraviše ga zagrljajima, na Kuj-juvečanski način.
Luterin je već prestao da upoređuje to slobodno ponašanje sa svojim
formalnim vaspitanjem. O, baš je ovaj Rivenjik fino mesto - reče jedna drusna
tetkica, hvatajući ga za ruku. - Kuće su lepe i nekako dostojanstvene. Ovde će
mi biti dobro. Nameravam da kupim štampariju i da štampam pesme. Vole li
tvoji zemljaci poeziju?
Međutim, pre nego što je Šokerandit uspeo da joj odgovori, ona se okrenu i
uhvati Idapa Mun Odima za rukav: - Ti si naš mali junak, rođo, sve si nas
izbavio. Smem li u crkvi da stojim uz tebe? Učini mi čast i uhvati me pod
ruku. Meni ce biti čast, tetkice - reče Odim ljubazno se smešeci. I cela grupa
se polako zaputi u pravcu crkve. A nama je čast što si ti sa nama, Luterine -
reče Odim, pazeći da se Šokerandit ne oseti zapostavljen. Bilo mu je drago što
vidi toliko Odimovih na okupu. Iako ih je Gnojna Smrt donekle proredila,
gomila preživelih je i dalje bila impozantna.
Pošto ispuniše visoku crkvu, Odim se postavi uz brata, rame uz rame. Pitao
se da li je Odo, kao i on, izgubio veru u Azojaksa. Bio je isuviše lepo vaspitan
da bi mu postavio tako lično pitanje; ako bi mu brat sam nešto ispričao neke
večeri uz vino, to bi već bila sasvim druga stvar. Za sada je bilo dovoljno što
su svi na okupu i što mogu da dostojno ožale preminule, uključujući njegovu
ženu, decu i voljenu Besi Besamitikal, te da proslave što su im sopstveni
životi pošteđeni.
 Visok, bestelesan i bespolan glas pratio je liniju teatralnog pokajanja i
uzdizao je iz dubine crkve prema krovu.
Odim se nasmeši pevajući, osećajući kako mu se duša kravi. Vera bi bila
dobra, ali je i sama želja da se veruje bila utešna.
Dok je unutrašnjost crkve odzvanjala od pesme, deset uhranjenih vojnika sa
oficirom na čelu zaustavi se ispred kapije Odirina Nan Odima. Čuvar im,
klanjajući se otvori vrata. Vojnici ga grubo odgurnuše i umarširaše u dvorište,
sabijajući cokulama ionako već utaban sneg.
Oficir zalaja, izdajući naređenja. Četvorica vojnika se zaputiše svaki na
svoju stranu i počeše da pretražuju kuću, dok ostali ostadoše da paze na
eventualne begunce. Abro Hakmo Astab! - uzviknu Fašnalgid, skačući sa
kreveta. Bio je sedeo poluodeven i čitao poeziju Tores Lal, koja mu je upravo
kuvala ručak. U ruci je držala zapaljenu baklju koju je bila uzela od sluge da
potpali štednjak.
Trgla se čuvši tu kletvu, iako je bila naviknuta na vojničke psovke. Što
volim zvuk vojničkih glasova! ” Tvoja pesma pod prolećnim nebom se
čuje…“ - reče Fašnalgid - I trupkanje cokula. Eto njih. Vidi onog mladog
idiota, kako mu uniforma blista. Tako sam nekad i ja…
Virio je kroz prozor u dvorište, gde su robovi još uvek motkama čeprkali
po otvorenoj septičkoj jami, nepoverljivo se obazirući na vojnike.
Na stepeništu se začu zvuk para cokula kako se užurbano penju prema
potkrovlju.
Fašnalgid zareža, pokazujući bele zube ispod bujnih brkova. Dograbi mač i
stade da zvera po sobi kao zarobljena životinja. Tores Lal je skamenjena
stajala sa jednom rukom na ustima, dok je drugom još držala upaljenu baklju.
Haza… - pojuri i ote joj baklju iz ruke, te skoči prema prozoru. Naglo ga
otvori, izbaci glavu i ramena, te svom snagom baci baklju u dvorište.
Još nije zaboravio vojne veštine. Ni granata ne bi tačno pogodila cilj.
Plamen opisa parabolu u tami i nestade u otvoru rezervoara za biogas. Jedan
trenutak je vladala tišina. Tada sve grunu u vazduh. Veliki plamen se uzdiže
nad dvorištem, plav na ivicama.
Urličući od zadovoljstva, Fašnalgid naglo otvori vrata sobice. Na njima je
stajao mlad vojnik, oklevajući i osvrćući se u pravcu iz koga je došao.
Fašnalgid ga bez razmišljanja probode, a zatim ga šutnu tako da ovaj glavačke
odlete niz stepenice. Sad, spasavaj se ko može - reče on, grabeći Tores Lal za
ruku. Luterin… - progovori ona, ali bila je suviše uplašena da uradi bilo šta,
osim da pođe za njim. Strčaše niz stepenice. U dvorištu je vladala panika. Gas
je još goreo. Odimi suviše mladi, suviše stari ili suviše lenji da bi otišli u
crkvu, trčali su unezvereno zajedno sa životinjama. Mladi poručnik ispali
nekoliko metaka u dim. Vatra zahvati jednu zgradu.
Nije bilo teško iskrasti se kroz kapiju. Kad se nađoše na ulici, Fašnalgid
pređe u normalan hod i vrati mač u korice da bi bio manje sumnjiv.
Požuriše do crkve. Iznutra je odjekivala himna Azojaksu. Fašnalgid u
uzbuđenju steže Tores Lal jače. Ti gadovi, nas su tražili. I u ovoj selendri…
Ama, pusti me! Boli. Pustiću te. Idi unutra i nadi Šokerandita. Reci da nas
vojska juri. Sad više nećemo naći brod za bekstvo. Ako je uspeo da iznajmi
sanke, onda moramo što pre u Karnabar. Idi i reci mu… gurnu je da je ohrabri
- Reci mu da će ga obesiti.
Dok se Tores Lal pojavila sa Šokeranditom, na ulici se već skupilo dosta
ljudi - i nisu svi bili bezazleni prolaznici. Dok su Odimi jadikujuđi trčali,
Fašnalgid reče: - Luterine, imaš li sanke? Možemo li odmah na put? Jesi li baš
morao da Odimu posle svega rasturiš kuću? - reče Šokerandit, gledajući ga
ljutito. Ne veruj Odimu, on je trgovac. Moramo da idemo. Vojska nas traži.
Ne zaboravi da je tvoja lepa Tores Lal zvanično odbegla robinja, a znaš kako
se to kažnjava. Gde su sanke? Uzećemo ih kad se otvore staje, u Bataliks-
zoru. To si se baš iznenada predomislio, zar ne? Gde ćemo se skrivati do
zore?
Šokerandit razmisli. - Ima jedan porodični prijatelj, zove se Harnisarat.
Kod njega možemo da ostanemo do jutra… Ali, moram da se oprostim sa
Odimom.
Fašnalgid mu uperi prst u grudi: - Da nisi ni pokušao. Izdaće te. Sve vrvi od
vojnika. Ti si stvarno kobno naivan, znaš! U redu, a ti si osobenjak. Nego,
pusti sad uvrede i reci mi otkud ta iznenadna promena plana. Još jutros si hteo
u Kampanlat.
Fašnalgid se osmehnu: - Recimo da sam poželeo da budem bliže Bogu.
Odlučio sam da s tobom i s tvojom lepom robinjom posetim Sveti Karnabar.
 “MRTVI SE NE BAVE POLITIKOM”

Svake šeste godine, šestog dana šestog tenera, Sveti Sinod Crkve
Strahovitog Mira sastajao se u Askitošu. Manje zverke su zasedale u
zgradama koje su okruživale Palatu Prvosveštenika, dok su petnaestorica koja
su sačinjavala Sveti Sinod živela i sastajala se u samoj Palati. I eklezijastički i
svetovni, vojni aspekt Crkve bili su podjednako zastupljeni među njima.
Breme dužnosti je teško ležalo na svakome od njih. Nisu to bili ljudi skloni
dokoličarenju.
Pošto su ipak bili samo ljudi, petnaestorica su imala i mane. Jedan je
redovno padao u nesvest od pijanstva svake večeri u šesnaest i dvadeset.
Drugi su u svojim odajama držali mlade muške ili ženske robove. Neki su se
odavali rafiniranim perverzijama. Ipak, bar jedan deo svakog od njih bio je
iskreno posvećen interesima Crkve. Pošto je dobre ljude bilo teško naći, ova
petnaestorica su se mogla smatrati dobrim ljudima. (bɹo˙zǝɹɐʍoɹɔ ‫؛‬uoʇns )
Najposvećeniji od njih zvao se Čubsalid, Bribaranin po rođenju, odrastao u
manastiru, a zauzimao je položaj Prvosveštenika Crkve Strahovitog Mira, te
se smatrao izaslanikom Boga Azojaksa na Helikoniji.
Čak ni najsumnjičavije oko nikada nije video Čubsalida da prinosi flašu
ustima, a ako je imao ikakvih seksualnih prohteva, to je bila tajna između
njega i Tvorca. Ako je ikada osetio bes, strah ili tugu, ta osećanja se na
njegovom ružičastom licu nikada nisu ispoljila. A on nije bio budala.
Za razliku od Oligarhije, koja se stajala na Ledenom bregu, na nepunu
milju od Palate, Sinod Crkve Strahovitog Mira je uživao podršku širokih
masa. Crkva je istinski odražavala interese naroda; bodrila ga i je podizala mu
moral u nevolji. I taktično je ćutala o pavku.
Za razliku od Oligarha, koga niko nije viđao i o kome je u narodu vladala
slika koja je podsećala na gigantskog raka sa hiperaktivnim kleštima,
Prvosveštenik Čubsalid je posećivao siromašne i bio omiljen među pastvom.
Izgledao je upravo kao što Prvosveštenik i treba da izgleda, sa svojom
krupnom pojavom, strogim, ali ljubaznim nastupom i čuperkom sede kose.
Kada je govorio, ljudi su voleli da ga slušaju. U propovedanju je težio
smernosti, ali i humoru. Umeo je da natera pastvu i da se moli i da se smeje.
Diskusija se u Sinodu uvek vodila na visokosibskom jeziku, sa
mnogobrojnim uzrečicama, zagradama i spektakularnim glagolskim oblicima.
Ovog puta, međutim, tema beše sasvim praktična - radilo se o sve napetijim
odnosima između Crkve i Države.
 Crkva je sa uznemirenjem gledala na Oligarhove proglase. Jedan od
velikodostojnika upravo je govorio o tome: - Novi ukaz o ograničenju
kretanja stanovništva i slični ukazi koje Država predstavlja kao mere protiv
širenja kuge već izazivaju više štete nego što sama kuga može/hoče.
Siromašni crkavaju od gladi i hladnoće, a oni ih hapse zbog skitnje, ako
pokušaju da pronađu bolje mesto za život.
Govornik je govorio srebrnastim glasom, ali sa iskrenim uverenjem koje je
dopiralo do svakog kutka u sobi. - Jasan nam je politički cilj tih nepravednih
ukaza. Sve više farmi na severu propada, a Država želi da prinudi seljake da
na njima ostanu sve dok ne pomru od gladi. Mislim da neću preterati ako
kažem da će njihova smrt koristiti Oligarhiji. Mrtvi se ne bave politikom. Da
li mislite da bi u gradovima moglo doći do pobuna? - upita glas sa druge
strane stola. Kad sam bio mlad, govorilo se da Sibornalci rade da bi živeli,
žene se da bi živeli i žude za životom - odgovori srebmasti glas. - Ali, mi se
nikad ne bunimo. To ostavljamo divljacima sa Kampanlata. Crkva do danas
nije zauzela stav o tim ukazima. Mislim da je donošenjem ukaza o pavku
nastupilo krajnje vreme za to. Mi nemamo stav o pavku. Ni Država ga do sad
nije imala. Kažem, mrtvi se ne bave politikom, i Država to priznaje. Sada
Oligarhija ipak zabranjuje pavk. To ce našu pastvu saterati u još veću bedu.
Za njih je pavk, ako smem da kažem, važan deo života, kao i rađanje. Ovakav
postupak je krajnje nepravedan prema siromašnima, i to na pragu Zime.
Zahtevam da se Crkva javno suprotstavi takvoj politici.
Jedan starac bezbojnog lica i bez ijedne dlake na glavi ustade uz pomoć dva
štapa i progovori: - Možda je tako, brate. Možda Oligarhija zaista priteže
narod. Ja tvrdim da tako i treba da bude. Mislite na budućnost. Naše potomke
čeka više od pet stoleća Zime. Oligarhija smatra da se surovosti prirode treba
suprotstaviti surovošću. U Kampanlatu sa mrazom nastupa haos. Sibornal će
ostati netaknut, ako ostanemo organizovani. Ta se organizacija mora održavati
gvozdenom pesnicom. Mnogi će morati da umru da bi Država preživela.
Dopustite da vas podsetim na onu strašnu zakletvu koja se ne sme izgovoriti.
S pravom se smatra vrhunskim svetogrđem. Ali - zaslužuje divljenje. Da,
divljenje. Ne želim da se izgovara u mojoj dijacezi, ali divim se njenom
prkosu.
Zastade da se pribere. Bilo je onih koji su mislili da će časni starac
oskrnaviti usne tom psovkom. Umesto toga, on pođe drugim putem. Na
Divljem kontinentu Kampanlatu sa mrazom nastupa haos. Oni nemaju opšti
poredak kao mi. Samo odgmižu nazad u svoje pećine. Sibornal će ostati
netaknut. Mi ćemo istrajavati zahvaljujući organizaciji. Ta se organizacija
mora održavati gvozdenom pesnicom. Mnogi će morati da umru da bi država
preživela. Neki od vas su se žalili što je naređeno da se pobiju svi fagori. Ja
kažem da oni nisu ljudska bića. Otarasimo ih se. Oni nemaju duše. Pobijmo
ih, i pobijmo sve koji ih brane. Pobijmo i seljake ako im imanja propadnu.
Nije vreme za milosrdna dela. Ko se tako ponaša zaslužuje smrt.
Štapovi su zveknuli kao kosti dok je sedao.
U tišini koja nastade polako poče da se diže žagor negodovanja, ali
Prvosveštenik Čubsalid smireno reče: - Nema sumnje da se ovakvi govori
često čuju na Ledenom bregu, ali mi moramo ostati dosledni našem pozivu
koji zahteva milost za sve, pa i za propale seljake. Naša crkva stoji iza
pojedinca, za njegovu savest, spasenje, i naša je dužnost da ga branimo. To
bismo, s vremena na vreme, morali Oligarhiji jasno staviti do znanja, pošto
su, izgleda, zaboravili. Vreme će se zaista pogoršati. Ako ga budemo imitirali,
iz našeg učenja ce nestati život. Ko je za to da Crkva ustane protiv Oligarhije?
Sva četrnaestorica kojima se obratio počeše da se ubrzano došaptavaju.
Znali su kakva ih sudbina čeka ako se priklone svom vođi.
Jedan podiže ruku na kojoj je blistao zlatan prsten i reče drhtavim glasom: -
Gospodine, možda ce doći vreme da zaista zauzmemo stav koji predlažete.
Ali, zbog pavka? Eonima smo pažljivo izbegavali to pitanje, a dobro je
poznato da se mit o Prvobitnom Posmatraču protivi našoj…
Ostavio je misao nezavršenom i teatralno seo.
Najmlađi član Sinoda zvao se Parlingeltig, i bio je nežnog izgleda, mada se
pričalo da neke njegove aktivnost uopšte nisu bile nežne. On se nikada nije
bojao da kaže svoje mišljenje, te se obrati direktno Čubsalidu: - Te bedne reči
koje sam maločas čuo sasvim su me ubedile - a nadam se i vas - da moramo
da se odupremo Državi. Možda posebno povodom pavka. Ne pretvarajmo se
da pavk nije stvaran, ili da gosi ne postoje samo zato što se to protivi našem
Učenju. Šta mislite, zašto Država zabranjuje pavk? Iz jednog jedinog razloga
- Država je kriva za genocid. Pobili su hiljade vojnika iz Asperamankine
armije. Majke tih momaka su razgovarale sa gosima svojih sinova. Hiljade
mrtvih usta optužuju Državu i Oligarha-ubicu. Slažem se sa Prvosveštenikom.
Moramo ustati protiv Torkerkanclaga i zbaciti ga s vlasti.
Pocrvene do korena kose dok su mu stariji aplaudirali. Sastanak se prekide
bez odluke. Zar nisu Crkva i Država uvek išle zajedno? A glasno govoriti o
masakru… Voleli su mir - a neki od njih po svaku cenu.
U toku jednosatne pauze članovi Sinoda se raziđoše po okolnim
prostorijama, gde ih je čekalo posluženje. Dogovarali su se. Možda je
postojao način da se izbegne sukob; osim optužbi mrtvih, nije bilo pravih
dokaza, zar ne?
 Začu se zvonce. Zauzeše mesta. Čubsalid progovori nekoliko reči nasamo
sa Parlingeltegom. Izgledali su sumorno.
Debata je još bila u toku kada jedan livrejisan rob kucnu i uđe. Nisko se
pokloni i pruži Čubsalidu jedan poslužavnik sa ceduljom.
Čubsalid pročita poruku, pa nekoliko trenutaka ostade duboko zamišljen.
Razgovor prestade. Svi su čekali u tišini. Brado - ustade Čubsalid - imamo
posetu važnog svedoka. Predlažem da ga pozovemo pred nas. Mislim da će
njegove reči značiti vise od dalje diskusije. On dade znak robu koji se pokloni
i napusti prostoriju.
U dvoranu uđe jedan čovek. Namerno se osvrnu i zatvori vrata pre nego što
se uputi ka stolu. Od glave do pete beše obučen u plavo: čizme, čakšire,
košulja, bluza i ogrtač behu plavi; iste boje beše i šešir koga je držao u ruci.
Samo mu je kosa bila bela, mada se po nekoliko crnih vlasti zadržalo na
slepoočnicama. Kada su ga zadnji put videli, bila je potpuno crna.
Seda kosa je isticala veličinu glave. Ravne obrve, oči i usta nagoveštavale
su gromoviti gnev.
Duboko se pokloni Prvosvešteniku i poljubi ga u ruku. Zatim se okrete
Sinodu. Zahvaljujem što ste me primili - reče. Brate Asperamanka, čuli smo
da si poginuo u boju - reče Čubsalid - Drago nam je što to nije tačno.
Asperamanka izvi usne u ledeni osmeh: - Zamalo sam poginuo - samo ne u
boju. Kako sam, skoro jedini, uspeo da se izbavim je neobična priča. Na
granici, kod Korijanture, bio sam ranjen i zarobili su me fagori - ukratko,
pravo je čudo što sada stojim pred vama. Bog me je sačuvao i očeličio kao
oruđe pravde. Jer, evo, dolazim da posvedočim o zločinu kakav Sibornal još
nije doživeo. Molim te, brate, sedi - reče Prvosveštenik - Iščekujemo to što
imaš da nam kažeš. Tvoje svedočenje će biti vrednije od priče svakog gosa.
Dok je Asperamanka pričao o zasedi, o iznenadnoj vatri kojom je bila
zasuta njegova vojska, dok su svi počeli da shvataju šta se zaista dogodilo,
postalo je jasno da je Parlingelteg bio u pravu. Crkva će morati da se pobuni
protiv Države, ili će se smatrati saučesnikom u masakru.
Asperamanki je bio potreban pun sat da ispriča celu priču. Konačno zaćuta.
Samo minut kasnije, neočekivano zari lice u šake i zajeca. I ja sam kriv -
plakao je - Radio sam za Oligarha. Bojim se Oligarha. Za mene su Crkva i
Država bile isto. Više nisu - reče Čubsalid. Ustade i položi ruku Asperamanki
na rame. - Hvala ti što si nam, kao Božje oružje, doneo istinu i pokazao šta
nam je dužnost. Oligarhija ima vlast nad ljudskim telima, a crkva nad dušama.
Sada se moramo potruditi da dokažemo da je duša važnija od tela.
Suprotstavićemo se Oligarhiji. Jesmo li odlučili?
 Četrnaestorica povikaše u znak odobravanja. Štapovi zazveketaše. Znači,
jednoglasno.
Posle kraće rasprave odlučiše da sačine Proglas koji će poslati svih
crkvama širom zemlje. Proglas će jasno i glasno objaviti da odobrava prastaru
tradiciju pavka, te da je smatra suštinskim i neotuđivim pravom svakog
čoveka i žene u zemlji. Nema dokaza da gosi ne govore čistu Istinu. Crkva se
ne slaže sa tvrđenjem da praktikovanje pavka doprinosi širenju Gnojne smrti.
Čubsalid se potpisa na Proglasu. Ovo je verovatno najrevolucionarniji Proglas
koji je Crkva ikad izdala - reče srebrnasti glas. - Samo bih hteo da to primite k
znanju. Dalje, da li priznajući pavk priznajemo i Prvobitnog Posmatrača? Ne
unosimo li mi to praznoverje u Crkvu? U Proglasu se nigde ne spominje
Prvobitni Posmatrač - reče Parlingelteg tiho.
Proglas ozvaničiše i poslaše u crkvenu štampariju. Odatle je razaslan širom
zemlje.

Prođoše četiri dana. U Palati Prvosveštenika su čekali da se digne oluja.

Sa Ledenog brega stiže kurir, odeven usled hladnoće u nauljenu kožu, i
predade zapečaćen dokument.
Prvosveštenik slomi pečat i pročita poruku.
Poruka je glasila da Sinod propoveda izdaju, te da su njegovi pamfleti
upereni protiv Države. Izdaja se kažnjava smrću.
Ako za ta zlodela postoji neko objašnjenje, onda će ga Prvosveštenik lično
saopštiti Oligarhu. Ima se što pre pojaviti u palati na Ledenom Bregu.
Pismo je potpisano imenom Torkerkanclag II. Ne verujem da takav postoji
- reče Čubsalid - Vlada več više od trideset godina, a niko ga do sada nije
video. I da je fagor, mi to ne bismo znali…
Mrmljao je tako u tom smislu, a zatim se zaputi u biblioteku gde se dugo
igrao lupom, upoređivao potpise i vrteo glavom.
Takvo ponašanje je uznemirilo Prvosveštenikove savetnike. Smatrali su da
se treba usredsrediti na značenje poruke koja je, bar se činilo, predstavljala
rešenje o smrtnoj kazni. Stariji savetnici, među sobom, predložiše da se čitava
Crkva preseli na sigurnije mesto - možda u Ratagon, bez obzira što je bio pod
opsadom, jer im tamo Oligarh nije mogao ništa, ili čak u Karnabar, koji je bio
tradicionalno religiozno pribežište.
Ali, Čubsalid je mislio svojom glavom. Povlačenje nije dolazilo u obzir.
Pošto je proveo čitav sat poredeći potpise, objavi da će ići kod Oligarha. Tako
posla uzvratnu poruku u kojoj je pisao da prihvata poziv, i zatražio da se
sastanak održi u Velikoj dvorani, te da se svim zainteresovanim treba
omogućiti da prisustvuju debati.
Parlingelteg mu pristupi i kleknu kraj stolice. Gospodine, kad budete išli
tamo, povedite i mene, molim vas. Neka mi se desi isto što i vama.
Čubaslid mu položi ruku na glavu. Neka tako bude. Hvala ti.
Zatim se okrete Asperamanki - A vi, zar nećete i vi na Ledeni breg, da
posvedočite o Oligarhovom zločinu?
Asperamanka se osvrnu, kao da traži izlaz. - Vi ste bolji govornik,
Prvosveštenice. Bolje je da se izbegne razgovor o kugi. O njoj malo znamo -
možda Oligarh ima neke svoje razloge što zabranjuje pavk. Tad ćemo ih čuti.
Hoćeš li sa mnom i sa Parlingeltegom? Možda da povedemo i doktora?
Mislim da ćemo moći da izađemo na kraj s njim i bez doktora - nasmeši se
Čubsalid. Možda bi trebalo da se nekako nagodimo - reče kukavno
Asperamanka. Videćemo da li je to moguće. Hvala ti što si nam se pridružio.
Svanu zora. Čubsalid navuče svečanu odoru i pozdravi se sa kolegama. Sa
nekima se i izljubio.
Čovek srebrnastog glasa pusti suzu.
Čubsalid mu se osmehnu: - Šta god se danas desilo, trebaće mi i tvoja i
moja hrabrost - glas mu je bio blag i smiren. Kočije krenuše.
Popeo se u svoju kočiju, gde su ga čekali Asperamanka i Paringeltelk.
Kočija je krenula.
Ulice behu puste. Policija je, na Oligarhov zahtev, uklonila građane sa puta,
pa nije bilo klicanja koje je obično pratilo Čubsalidove prolaske kroz grad.
Samo tišina.
Dok su se kočije uspinjale strmim putem uz Breg, prisustvo vojske beše
više nego primetno. Na kapiji straža otera sveštenike koji su pratili kočiju.
Velika gvozdena vrata se zatvoriše iza nje.
Mnogobrojni prozori gledali su na dvorište unutar zidina, podvlačeći tišinu
svojim mrtvim sjajem. Izgledali su zlo, kao da kriju nevidljive zube.
Tročlano poslanstvo bez ceremonija odvedoše u hladnu unutrašnjost
zdanja. Koraci su odjekivali duž ulaznog hodnika. Vojnici su nepomično
stražarili pred svakim vratima.
Poslanstvo zatim uputiše uskim i memljivim prolazom prema zadnjem delu
zgrade. Posle kraćeg čekanja, vodič ih na dati signal povede drvenim
stepenicama i uvede u drugi hodnik, ništa manje mračan i memljiv od prvog.
Tamo su bila vrata. Vodič zakuca.
Jedan glas ih pozva da uđu.
Nađoše se u sobi koja je odisala istom neprijateljskom hladnoćom po kojoj
je Oligarhija bila poznata. Bila je to neka vrsta čekaonice, oivičena stolicama
koje bi samo najmršavijim osobama bile udobne. Jedini prozor beše zastrt
teškim zastorom, očigledno namenjenim posvemašnjem uklanjanju dnevnog
svetla.
Bedne razmere sobe, u kojoj je visina tavanice bila ravna samo dubini
tmine koju je stvarala, osvetljenje je samo naglašavalo. Debela sveća gorela je
nasred klimavog parketa. Plamen je drhtao na ledenoj promaji. Koliko dugo
ćemo ovde čekati? - upita Čubsalid vodiča. Još malo, gospodine.
U takvoj sobi je i najkraće vreme prolazilo sporo, ali se na kraju otvoriše
vrata na suprotnom zidu. Dva uniformisana i naoružana stražara ih raskriliše i
tako im omogućiše da vide drugu prostoriju.
Ona je bila osvetljena gasnim lampama koje su na sve bacale sivkastu
svetlost, osim na lice čoveka koji je sedeo u velikoj fotelji na suprotnom
kraju. Pošto se lampa nalazila iza fotelje, glava mu je bila u senci. Nije se
micao.
Čubsalid zvonko reče: - Ja sam Čubsalid, Prvosveštenik Crkve Strašnog
Mira. Ko ste vi?
Začu se podjednako zvonak glas: - Možeš me zvati Oligarh.
Iako pripremljeno za susret, poslanstvo beše učutkano trenutnim
iznenađenjem. Krenuli sa ka vratima, ali su im stražari mačevima preprečili
ulaz. Vi ste Torkerkanclag II? - upita Čubsalid. Možeš me zvati Oligarh -
ponovi zvonak glas.
Čubsalid i Asperamanka se zgledaše. Tada prvi reče: Došli smo, strašni
Oligarše, da raspravljamo o slobodama u ovoj zemlji i da razgovaramo o
nedavnom zločinu koji…
Zvonki glas ga preseče - Nisi ti došao ovamo da se raspravljaš, pope. Nisi
došao ni na razgovor. Došao si jer si nagovarao narod na izdaju Države.
Došao si jer se izdaja kažnjava smrću. Naprotiv - uključi se Parlingeltig -
došli smo tražeći razum, pravdu i slobodan razgovor, a ne ovu bljutavu
melodramu.
Asperamanka se nasloni grudima na jedan od mačeva i reče: Ja sam vam
verno služio, zovem se Asperamanka i sigurno me znate. Ja sam onaj koji je
odneo pobedu nad hiljadu omrznutih kultova Panovala. Zar niste vi - zar nije
moja vojska uništena na našoj granici? Ne propituj svog vladara - reče glas.
Ko ste vi? - upita Parlingelteg - Ne znamo ni da li ste uopšte ljudsko biće.
Ne obazirući se na upadicu, Torkerkanclag zapovedi stražaru: - Digni
zavesu!
Vodić koji ih je doveo povuče obema rukama kožni zastor. Svetlost ispuni
prostoriju. Dok su se ostali naginjali da pogledaju napolje, Čubsalid je gledao
ka Oligarhu. Nešto svetla se beše probilo do njega i otkrilo mu lik. Poznajem
te! Pa, ti si - Ali to beše sve što je uspeo da kaže, pošto ga jedan stražar
nimalo ceremonijalno zgrabi i odvuče do prozora, pokazujući dole.
Dvorište ispod prozora bilo je okruženo visokim sivim zidovima. Da se
neko tamo prošeta, smrvilo bi ga teško neodobravanje prozora iznad njega.
U sredini dvorišta je stajao drveni kavez, a u kavezu dugačak čvrst kolac.
Kavez i kolac su bili postavljeni na drvenu platformu ispod koje su naslagane
cepanice, a oko njih suve grančice.
Oligarh reče: - Izdaja se kažnjava smrću. To ste znali i pre nego što ste
došli ovamo. Ovo je lomača. Bićete spaljeni.
Dok su vojnici ponovo zastirali prozor, Parlingelteg drsko reče: - Ako se to
desi, Crkva će se dići protiv Države. Nećeš preživeti ni ti ni Sibornal.
Asperamanka potrča prema vratima, vičući: - Svet će čuti za ovu podlost!
Pobrinuću se za to.
Ali, vojnici na vratima mu zaprečiše prolaz.
Čubsalid utešno reče: - Budi čvrst, dragi brate. Ako u srcu Askitoša dođe
do ovog zločina, biće onih koji se neće smiriti dok nas ne osvete. Ovaj ovde
monstrum veruje da je izdaja jeftinija od vojske. Ovu izdaju će platiti
životom.
Nepomičan čovek u fotelji reče: - Najveće dobro je opstanak civilizacije
tokom sledećih vekova. Tome treba sve žrtvovati. Uzvišeni principi će morati
da otpadnu. Kad kuga vlada, zakon i poredak se ruše. To se uvek dosad
dešavalo tokom prošlih Velikih Zima - u Kampanlatu, Hespagoratu, pa i u
Sibornalu. Armije ginu, arhive gore, znamenja Države se ruše. Varvarizam
vlada. Ovoga puta, ove Zime, preživećemo krizu. Sibornal će postati tvrđava.
Već sada niko više ne može ni da uđe ni da izađe. Tokom sledeća četiri
stoleća ostaćemo oaza reda i poretka. Dok ostali budu umirali od hladnoće u
pećinama, mi ćemo živeti od mora. Neke vrednosti će se održati, ali samo
vrednosti važne za opstanak. Crkva i Država se ne smeju uhvatiti u klinč. To
je odluka Oligarhije. Samo naš plan može da sačuva najveći broj ljudi.
Sledećeg Proleća, mi ćemo biti jaki, dok će u Kampanlatu vladati
primitivizam i žene će vući kola kao stoka, ako dotle ne zaborave kako se
prave točkovi. Tada ćemo okončati sukob između nas i divljaka jednom
zauvek. Kako ti to zvuči, Prvosvešteniče? Da li to zoveš podlošču? Da naša
voljena zemlja pobedi?
Čubsalid pusti da tišina prekrije Oligarhov govor. Mirno je stajao u svojoj
odori, a zatim progovori: - Iako arogantno tvrdiš suprotno, tvoji argumenti su
argumenti slabića. Mi ovde imamo čvrstu veru, iskovanu, kao i Veliki Točak,
iz surove klime. Samo, mi propovedamo stoicizam, a ne surovost. Ti tvrdiš da
cilj opravdava sredstva. Ako nastaviš da ideš tim putem, videćeš da se
sredstva odrediti cilj. Tvoj plan je osuđen na propast.
Čovek u fotelji jedva pomeri ruku, kao zamenu za gest: - Svi mi možemo
da pogrešimo, Prvosvešteniče, to priznajem. U tom slučaju, pokopačemo
mrtve i nastaviti dalje.
Oglasi se Parlingeltegov zvonki mladi glas: - A mrtvi će svedočiti protiv
tebe. Reč ide od gosa do gosa. Svi će čuti za tvoje zločine.
Oligarhov dublji glas odgovori: - Mrtvi mogu da svedoče. Na sreću, ne
nose oružje.
Kad se za ovo sazna, mnogi živi će uzeti oružje. Ako osim ovih praznih
pretnji nemate više šta da kažete, vreme je da se i sami pridružite tim vašim
nenaoružanim milionima pod zemljom. Ili biste možda više voleli da se
zakunete na vernost Državi, u svetlu mog malopređašnjeg govora?
Dade znak straži. Parlingelteg doviknu zabranjenu kletvu Abro Hakmo
Astag, prokleti Oligarše!
Naoružani stražari domarširaše teškim korakom i postaviše se ispred
trojice.
Asperamanka nije mogao da govori, koliko mu se tresla vilica. Zakoluta
očima ka Čubsalidu, koji ga potapša po ramenu. Mlađi sveštenik uhvati
Čubsalida za ruku i reče: - Spali nas, i spalićeš i Askitoš!
Čubsalid reče: - Upozoravam te, ako izazoveš rascep između Crkve i
Države, svi će ti planovi pasti u vodu. Podelićeš narod. Propao si, ako nas
spališ.
Oligarh mirno odgovori: - Naći ću drugog, poslušnijeg Prvosveštenika.
Desetine njih jedva čekaju da uskoče na tvoje mesto - i misliće da vrše časno
delo. Dobno poznajem ljude.
Dok su stražari već hvatali zarobljenike, Asperamanka im se istrže, otrča
do Oligarhovog trona i baci mu se pred noge. Molim te, Gospodaru, poštedi
me! Znaš da sam ti uvek verno služio u ratu. Ne uništavaj dragoceno oružje!
Radi šta hoćeš sa ovom dvojicom ali mene spasi, dozvoli mi da ti opet služim!
Verujem u tvoj plan. Duhovna vlast mora da ide u korak sa svetovnom.
Poštedi me, pa ću ti služiti… u slavu Boga. Ti to činiš za svoje dobro, a ne za
Božije - reče Čubsalid Diži se! Umri s nama, Asperamanka - manje ce boleti.
U životu i u smrti, bol se mora prihvatiti - reče Oligarh. Nisam ovo očekivao
od tebe Asperamanka, pobedniče sa Isturijače. Došao si ovamo sa svojom
braćom; što ne bi izgoreo s njima?
Asperamanka je ćutao, a onda odjednom poče brzo da govori: - Ovo je
stvar istorije, a ne politike i morala. Ti, Oligarše, kao svi veliki ljudi, želiš da
promeniš tok istorije. Da bi se to učinilo, da bi se razbio kružni tok, čovek
zaista mora biti okrutan. Govorim u ime naše voljene Crkve, kojoj sam i ja
verno služio. Nek ovi izgore za nju. Radije ću živeti za nju. Istorija nas uči da
religije mogu da nestanu baš kao i države. Setimo se kako je zli borlijanski
kralj skršio panovalsku veru. Ako se Crkva i Država sukobe, tad je i Bog u
opasnosti. Daj da ti ja, čovek Božiji, služim.
Parlingeltig se izvi iz stiska stražara i šutnu Asperamaknu otpozadi tako da
se ovaj ispruži po podu. - Licemeru! - vikao je dok su ga vukli napolje. Vodite
ovu dvojicu u dvorište - reče Oligarh. - Videćemo da li će crkva biti tako
glasna pošto joj uteramo malo straha u kosti.
Nepomično je sedeo dok su odvodili Čubsalida i Parlingeltega. Soba je
opustela. Ostade samo jedan stražar i Asperamanka, još uvek bled klečeći na
podu.
Oligarhov ledeni pogled se uspravi na Asperamanku. Za takve kao ti uvek
ima posle - reče. - Diži se!
 STROGA DISCIPLINA ZA PUTNIKE

Većina Sibornalskih reka tekla je na jug. Većina je, tokom većeg dela
godine, bila brza i nemirna, kako i dolikuje vodama rođenim iz glečera.
Reka Venj nije bila izuzetak. Bila je široka, puna opasnih struja, i pre bi se
moglo reći da se kovitla nego da teče ka svom ušću kod Rivenjika.
Tokom vekova, međutim, Venj beše duž svog toka izdubio dolinu koju je
povremeno plavio, a duž te doline je išao put kojim se stizalo u Karnabar.
Put je zavijao kroz pitom kraj, zaštićen od polarnih vetrova lancem
Šiveninčkih planina. Duž njega je raslo visoko žbunje otporno na mraz, osuto
krupnim cvetovima. Sitno cveće raslo je usput, a hodočasnici su ga rado brali
jer se drugde nije viđalo.
Prvom deonicom puta moglo se ići bezbrižno. Hodočasnici su se kretali
samo ili u grupama, obučeni krajnje šaroliko. Neki su išli bosi, tvrdeći da su
svoje telo vaspitali da ne oseća hladnoću. Tokom puta se sviralo i pevalo.
Hodočašće je, naravno, bilo ispit poniznosti - o kome se posle pričalo do kraja
života ali je bilo i odmor u kome se moglo uživati. Nekoliko milja od
Rivenjika bilo je prodavnica u kojima su se mogli kupiti amblemi i suveniri sa
znakom Točka. Seljaci iz Bribara - jer granica beše blizu - dolazili su i
prodavali voće i povrće duž puta. Sve u svemu, put kočijom mogao je biti
veoma ugodan.
Zatim je dolazio uspon. Vazduh se proređivao. Cvetovi na žbunju su bivali
sve manji, mada sjajniji. Bilo je i manje seljaka duž puta, a sviranje u duvačke
instrumente već je predstavljalo ozbiljan napor. Šuškalo se o razbojnicima.
Pa ipak - dobro, takav put morao je predstavljati pustolovinu, možda čak
veliku pustolovinu. Ko se vrati kući, biće heroj. Poneka prepreka nije bila na
odmet.
Prenoćišta za putnike bivala su sve neudobnija, njihovi snovi sve nemirniji.
Noći su bile ispunjene zvucima vode koja naprestano pada - podsetnikom na
visove izgubljene u oblacima iznad njih. Ujutro se na put polazilo u tišini.
Planine ne podnose mnogo priče. Elokvencija je veština rođena u nizijama.
Put se i dalje uspinjao, prateći nemirni Vanj. Putnici su ga i dalje pratili. I,
konačno su bivali nagrađeni sve lepšim vidicima.
Zatim je dolazio Šaragat, na pet hiljada metara nadmorske visine. Ako bi se
oblaci razišli, vidik se pružao na severozapad, duž planinskog masiva, ka
zastrašujućim klancima nad kojima su kružili lešinari. Ako je hodočasnik bio
oštrook, mogao je videti i ribarsku ravnicu kako se plavi u daljini.
 Pre Šaragata je opet bilo prodavnica. Neke su prodavale koštunjavo
planinsko voće, neke sladunjave i loše slike pejzaža. Bilo je i znakova.
Krivina - pa opet krivina - oh kako listovi na nogama bole od napora - pa neki
drveni kućerak - opet krivina - pa ljudi - gomila ljudi - pa Šaragat, ta oaza
odmora! Šaratag, kupanje i čista posteljina.
Šaragat je bio prepun crkava, od kojih je većina bila sagrađena po uzoru na
one u Karnabaru. Prodavale su se slike i gravure Karnabara. Ispod tezge su se
mogli dobiti i originalni sertifikati o poseti Velikom Točku.
Jer, Šaragat - koliko god je bilo teško doći do njega - nije predstavljao
ništa. Bio je tek predah, početak. Odatle je počinjao pravi put za Karnabar.
Mnogi nisu ni išli dalje. Obećavajući sve, bio je to međaš izgubljenih nada.
Mnogi su bili suviše stari, suviše bolesni, ili prosto suviše siromašni da
nastave. Ostajali su dan-dva, pa bi se vraćali u Rivenjik, ka ušću nemilosrdne
reke.
Jer Šaragat je bio samo malo izvan tropskog pojasa. Severno od njega,
klima se naglo zaoštravala. Stotine milja ležale su između njega i Karnabara.
Bilo je potrebno nešto više od dobre volje da se pređe taj put.
Luterin Šokerandit, Tores Lal i Harbin Fašnalgid su zanoćili u hotelu
Zvezda Šaragata. Tačnije, zanoćili su na verandi hotela, jer čak ni pažljivo
Šokeranditovo planiranje nije uključivalo mogućnost da svi hoteli budu
sasvim popunjeni. Bio im je dodeljen škriputavi krevet na tri sprata.
Fašnalgid je spavao na vrhu, Šokerandit ispod njega, a Tores Lal na dnu.
Fašnalgidu takav raspored nije bio baš po volji, ali im je Šokerandit oboma
kupio po lulu ohare, sušenog planinskog bilja, te su svi bili veoma smireni.
Dotle su bili došli lakom kočijom. Sutra će preuzeti sanke. Noćas je bilo
vreme za odmaranje. Kad se magla nad planinom razišla, zablistaše poznate
zvezde: Kraljičin ožiljak, Vodoskok i Stari gonič. Vidiš li zvezde, Tores Lal?
—zapita Šokerandit sanjivim glasom. - Znaš li im imena? Zovem ih prosto -
zvezde… - tiho se nasmejala. Sad ću da siđem da te naučim. Mnogo ih ima.
Potrajaće…
Ali, zaspao je pre nego što je uspeo da se pomeri, a čak ni krici planinskih
životinja nisu mogli da ga probude.

Probudio se rano izjutra, mamuran i neispavan. Obuče svoju skoro sleđenu

odeću, pa probudi Tores Lal. Odsad spavamo odeveni - reče joj. Ne čekajući
je, pođe ka prodavnici da kupi potrepštine za nastavak puta. Na vratima je
ispod natpisa ROBA ZA PUT NA SEVER bio naslikan znak Točka.
Bio je nestrpljiv. Fašnalgid je, kao pravi Uskut, mislio da je Šivenink
brdska bestragija. Luterin Šokerandit je znao više. Mada daleko od prestonice,
Šivenink je oblitavao policajcima i doušnicima. Pošto je Fašnalgid ubio
vojnika, i policija i vojska će im biti na tragu. S tugom je mislio na nevolje
koje su ostavili Idapu Mun Odimu i njegovom bratu.
Pod lažnim imenom je zakupio nekoliko neophodnih stvari, a zatim pođe
da proveri posadu, unapred angažovanu, koja će ih prevesti do Karnabara, u
sigurnost očevog imanja.
Fašnalgidu je za ustajanje trebalo više vremena. Čim je Luterin otišao,
prestao je da se pravi da spava i spustio se u ležaj kod Tores Lal. Pošto joj je
jednom slomio volju, više nije pružala otpor. I ohara je učinila svoje. Luterin
će te ubiti kad sazna šta radiš - reče mu ona. Ćuti, kurvice i uživaj. Pobrinuću
se ja za njega kad bude bilo vreme. Stegao ju je u medveđi zagrljaj, raširio joj
bedra i zabio se u nju.
Krevet je jako lupao o ogradu verande.
Šaragat je bio podeljen na dva dela: Šaragat i Severni Šaragat. Razdvajala
ih je stotinak metara dugačka litica. Dok je Šaragat bio zaštićen planinskim
zidom na koji se oslanjao, u Severnom Šaragatu je zbog jakih vetrova
temperatura bila za nekoliko stepeni niža. Vodiči i goniči su živeli u
Sevemom Šaragatu. Sam Šaragat bi ih razmazio.
Šokeranditu je trebalo dva sata da se uveri da je sve spremno za put. Znao
je s kim ima posla. Brđani su sebe zvali Ondodi, što je značilo - u zavisnosti
od prevoda sa njihovog komplikovanog jezika - ili “Duševni Narod” ili
“Narod Duha“.
Jedan Ondod će im biti vozač, a uz njega fagorski rob. Imao je dobre sanke
i osam azokin pasa za vuču.
Dok je Šokerandit pedantno proveravao zapregu, pojavi se Tores Lal, lica
ispijenog i bledog. Ovde je ledeno - reče bezbojnim glasom.
On ode do prtljaga i vrati se sa jednom vunenom potkošuljom. Smešeci se,
pruži joj je. Evo, obuci to. Gde? Ovde - vide je kako uznemireno gleda u
fagora i Ondada Ovi nemaju stida. Samo se ti obuci. Ali ja imam - reče ona.
Ipak, posluša ga, a ostali su je gledali smeškajući se.
Šokerandit izvrši još jednu proveru, pa poče da razgovara sa vozačem.
Ondod se zvao Uuundap i bio je nizak, sjajnook i rošav. Nosio je bakenbarde,
imao je četrnaest godina, i već je mnogo puta vozio tim putem.
 Tores Lal im priđe. Radoznalo odmeri Uuudampa. Svi vozači su mladi -
reče joj Šokerandit. - Jedu samo meso, i obično umiru mladi.
U dvorištu su bili kavezi sa psima. Azokini su se besno bacali na žicu,
zapenušano lajući. Bili su visoki čoveku do pojasa i imali su debelo krzno,
smeđe, sivo, crno, belo ili mešano. Buka je bila zaglušujuća. To je naš tim,
gumtaa tim. Vrlo dobri azokini - reče Uuudamp, pokazujući prstom ka
jednom kavezu. - Pre nego uđeš tu, ti daš čerek mesa vođi zaprege, budeš s
njim prijatelj. Uvek posle vi prijatelji, išto? Koji je vođa? Onaj crni? - upita
Šokerandit. Uuudamp klimnu: - Onaj crni, on vođa. On zove Uuundamp, isto
ja. Ljudi kažu, isto velik ko ja, samo manje žestok.
Crni azokin je imao lepe i izuvijane rogove. Uuudamp je imao sjajno crno
krzno, samo mu grudi i zadnjica behu beli. Vozač ukaza na ovo potonje; to je
olakšavalo ostatku čopora da ga prati. Gospođa, ti budeš pazi - obrati se
Uuudamp Tores Lal.
Ti daš jedan meso ovaj Uuundamp, ko ja kažem. Nikad više opet. Nikad
meso neki drugi pas, razumeš? Ovi azokin, oni ima pravila. Mi sluša. Išto?
Išto - beše več naučila tu brđansku rečcu prihvatanja.
On se veselo upilji u nju. - Ti velika. Ja bez hrana, ti budeš jedan komad
meso. Isto i moja žena, ona ide Karnabar zajedno. Jako važno: ti nikad ne
pipneš ovi azokin, razumeš? On uzme ruka kao komad meso.
Tores Lal se strese i nasmeja: - Ni na pamet mi ne bi palo da ga diram.
Pokupićemo Fašnalgida, pa polazimo - reče Šokerandit kad je sve konačno
proverio. Zaliha je bilo dovoljno, a sanke neće biti pretovarene. Uze je za
ruku: - Je li tebi dobro? Biće vrlo nezgodno ako se razboliš na putu. Možemo
li bez Fašnalgida? Ne. Šta mu fali? Biće nam od koristi na putu. Znaš, bojim
se da su nam Oligarhovi agenti već na tragu. Možda će moj otac, ako uspemo
da stignemo, okrenuti vojsku protiv Oligarhije. Otac ima mnogo prijatelja u
vojsci. Proverio sam, i saznao da jedne sanke kreću samo nekoliko sati posle
naših, a iznajmila su ih neka četvorica. Što pre krenemo, to bolje. Poneo sam
pištolj. Bojim se. Je li pouzdan ovaj Ondod? Oni nisu ljudi, srodni su
Nondadima iz Kampanlata. Imaju po osam prstiju na rukama, videćeš kad
skine rukavice. Nikad se ne udružuju sa ljudima, ali nemaju ništa protiv
fagora. Prevrtljivi su. Ako im ne platiš, ili ih naljutiš, mogu da budu vrlo
nezgodni.
U međuvremenu su već stigli u Šaragat. Bilo je osetno toplije. Ona se privi
uz njega i reče prekorno: - Zašto si me naterao da se svučem pred njima? Ne
moraš da me ponižavaš, ako sam već robinja. A, to je bilo da ih odobrovoljim
- nasmeja se on. - Sad im se više dopadam. Ali se meni dopadaš manje. Aha,
samo ja sam vođa čopora. Zašto nisi sinoć bio kod mene? - upita ona zlobno. -
Da nisi možda nenormalan? Zar nisam tu da se isprazniš kad god se tebi
digne? O, sad ti se, znači, sviđam? To je već druga pesma - nasmeja se on
kratko i ljutito. - Onda će ti se noćašnji raspored dopasti.
Nađoše Fašnalgida u jednoj krčmi kraj puta. Odmah do nje je bila
prodavnica, u kojoj Šokerandit kupi jedno šareno prugasto ćebe. Neizbežni lik
Velikog Točka bio je utkan u vez. Ala ti bacaš pare, čoveče! - reče Fašnalgid.
- Mislio sam da si već nabavio sve što nam je potrebno. Sviđa mi se ovo ćebe.
Zar nije lepo?
Zabacivši ćebe preko ramena, uputi se ka Severnom Šaragatu. Ostali
putnici, umotani u kože, kao da ga nisu primećivali. Fašnalgid se iznenadi
videvši ga kako u jednoj prodavnici kupuje dimljeno jare.

U agenciji ih obavestiše da Uuundamp još spava. Šokerandit sam zađe u

jazbinu izdubljenu u steni iza agencije. Nekoliko Ondada je sedelo na podu i
jelo kaiševe sirovog mesa. Ostali su sa ženama spavali na pričnama uz zidove.
Uuudamp se probudi i priđe zevajući i češkajući se, pokazujući pri tom
svoje prilično oštre zube. Ti loš gazda, budiš mene tri sata rano. Ja još ne tvoj.
Izvini. Vidi, hoću da krenemo ranije. Doneo sam ti poklon, išto?
Dobaci mu dimljeno jare. Uuudamp smesta sede na pod i pozva prijatelje.
Izvadi nož i njime pokaza na Šokerandita. Svi dođe i jede, prijatelj. Gumtaa.
Onda brzo pođe.
Pošto se svi okupiše, Uuudamp pozva i svoju ženu. Ona se skotrlja sa
prične i priđe, umotana u ćebad. Videlo joj se samo okruglo lice i oči, sasvim
nalik Uudampovim. Nije ni pokušala da se uvuče u proždrljivu gomilu oko
jareta. Samo je pitomo stajala iza Uuudampa i hvatala komade mesa koje joj
je on povremeno bacao preko ramena.
Šokerandit je posmatrao šake muškaraca. Bile su uske i žilave, sa po osam
prstiju. Povijene pandže su bez izuzetka bile crne, sjajne od masti i prljavštine
koja se nakupila ispod njih. Gumtaa - reče Uuudamp nabubrelih obraza.
Gumtaa - reče Šokerandit. Gumtaa - rekoše ostali Ondodi. Ženu, kao ženu,
niko nije pitao šta misli o kvalitetu hrane.
Uskoro su od jareta ostale samo kosti i rogovi. Uuudamp se smesta diže,
brišući ruke o krzno. - Usput, gazda - reče, žvačući - ova grozna vreća iza, sa
stomak pun prdeža i beba, to moja žena. Zove Moub. Ona ide s nama. Ne
ljutiš. Dobrodošla je koliko je lepa, Uuudampe. Kupio sam ovo ćebe za sebe,
ali pokloniću joj ga zbog njene lepote. Lubis. Ti daš, gazda. Onda ona ne
izgubi. Ona tebe poljubi. I tako Šokerandit predade ćebe Moubi. Lubis - reče
ona - Mnogo dobro za ružnu vreću ovog gadnog Uuudampa - pristupi i
poljubi Šokerandita debelim i masnim usnama. Gumtaa. Ti hoćeš spavaš
gazda, uzmeš Moub. Mnogo gadna, ali ima sve što treba, išto? Lubis!
I tako njihovo prijateljstvo bi učvršćeno. Šokerandit se za trenutak ozari
kad se seti kako se s majkom vozio sankama dok je bio dete, i kako se igrao
sa decom Ondoda na imanju. Majka je uvek govorila da su Ondodi životinje,
možda zbog njihovih neobičnih seksualnih običaja, zasnovanih na uvredama.
Njegova prva seksualna iskustva bila su sa Ondodama. Sećao se oble devojke
po imenu Ipaak. Ipaak ga je uvek zvala “ružičasti smrdljivko“.
Stroga disciplina za azokine, stroga disciplina za putnike. To je bio zakon
koji je važio na putu između Karnabara i ostalog sveta. Uuudamp je sedeo
napred i vitlao bičem, punašna Moub pored njega. Pozadi je fagor, Brihjer,
uspravno stajao održavajući ravnotežu sanki premeštanjem sa leve na desnu
stranu. Imao je i zadatak da na težim usponima siđe i pogura sanke, ukoliko
psi ne bi mogli da ih izvuku. Putnici su sedeli u sredini, na gomili prtljaga.
Sa sanki se moglo lako pasti, naročito u krivinama, pa je stoga trebalo
neprestano motriti na vozača, kako bi se na osnovu njegovih pokreta videlo na
koju će stranu sanke skrenuti. Ponekad se Uuudamp jedva video od snežne
zavese što ih je zasipala odozgo. Prevrtljivi Venj pređoše drvenim mostom, i
sad su se kretali duž same kičme Šiveninčkog lanca, približno u pravcu sever-
severoistok.
I bez snega, dah pasa se dizao kao para i zaklanjao ih od ljudi. Među njima
je bila i jedna kučka, da bi sedmorica mužjaka bili mirniji. Njihovo dahtanje
je nadjačavalo škripu metalnih klizača po snegu. Inače, zvuci behu prigušeni.
Ništa se nije videlo, osim belih zidova sa obe strane. Monotonija je
uspavljivala osećaj opasnosti. Dani, ispunjeni umorom, sjajem snega i
nedovršenim mislima što su proletale kroz poluuspavan um, slivali su se u
jedan.
Azokini su za sanke bili vezani sedam metara dugačkim kajasima.
Odmarali su se po deset minuta svaka tri sata. Tada su svi sem Uuundampa
ležali. Uuundamp čovek je bio za svoje pse vezan najmanje onoliko koliko i
za Moub. Oni su za njega značili život.
Uuundanip se tokom predaha nije odmarao. On i Moub su neumorno
obilazili sanke i osmatrali prirodu - oblik oblaka, let ptica, tragove životinja,
kvalitet snega i znakove lavina.
Povremeno su se mimoilazili ili preticali druge zaprege. Bilo je i drugih
saonica na putu, razigranih praporaca. Jednom su naleteli na spori haringa-
voz, pa su morali da se lagano vuku za njim sve dok vozilo nije negde
skrenulo. Haringa-voz je kopnena verzija haringa-kočije. Nosi burad usoljene
ribe na daleka odredišta.
Psi su besno lajali, ali se goniči nikada nisu pozdravljali.
Za noćivanje su takođe postojala pravila. Uuundamp je skretao sa staze na
mestima za koje je samo on znao. Tad bi se dao na isprezanje pasa, koje je
trebalo rasporediti odvojeno, što dalje od sanki, da ne bi tokom noći pojeli
kožu sa njih. Azokinima je davao po kilogram mesa svaka tri dana; najbolje
su vukli izgladneli. Sem toga, svake noći im je redom bacao po jednu haringu,
počinjući uvek od Uuundampa. Ribu su hvatali u vazduhu i gutali je u jednom
zalogaju. Kučku su hranili poslednju. Vođa zaprege spavao je odvojeno od
ostalih. Ako je tokom noći padao sneg, psi su puštali da ih prekrije, spavajući
u jamama koje bi izdubili toplotom sopstvenih tela. Fagor Brihjer spavao je sa
njima.
Prilikom noćnih zastanaka, logor se morao podići za svega petnaest minuta.
To je nemoguće. Čemu sve to? - žalio se Fašnalgid. Moguće je i mora se -
odgovori mu Šokerandit. - Zategni dobro taj šator.
Kočili su se od hladnoće. Nosevi su im se ljuštili, a obrazi crneli od mraza.
Sanke su se morale rastovariti. Preko njih se postavljao šator, često po
jakom vetru. Spavalo se na kožama zategnutim iznad zemlje. Iako je
temperatura u šatoru bila ispod nule, ubrzo bi se zbog skučenosti prostora i
vlažnog vazduha svi oznojili.
Prve noći, Uuundamp ušavši u šator zateče troje ljudi u svađi. Dosta priča.
Budi dobro. Gnev nosi smrtaa. Neću moći da podnesem još četiri nedelje
ovako - reče Fašnalgid. Ako ga ne poslušaš, on će prosto otići - reče
Šokerandit. On samo traži da malo obuzdaš svoju narav tokom putovanja.
Svađa na ovom mrazu znači sigurnu smrt. Pa nek’ ide, proklet bio! Bez njega
smo gotovi - zar ti nije jasno? Ohara skoro, skoro - reče Uuundamp, gurkajući
Fašnalgida. Dobaci Moub par srebrnih lisica da ih skuva. Izvukao ih je iz
zamki koje je bio postavio na prethodnom putovanju.
Prijatan miris ispuni šator. Jeli su prljavim rukama i posle pili istopljen
sneg iz zajedničke zdele. Hrana išto? - upita Moub. Gumtaa - rekoše. Loše
kuva - reče Uuundamp, paleći i dodajući lule ohare. Ugasiše lampu i stadoše
da puše u tišini. Zavijanje vetra kao da je zamuklo. Blaženstvo im se širilo po
telu. Svaki dim koji su uvlačili činio im se kao nagoveštaj nekog boljeg
života. Bili su deca planine, i ona se brinula za njih. Nikakvo zlo ih nije
moglo snaći u njenom naručju. Jer, uprkos svim razlikama između muškaraca
i žena, između samih muškaraca, svi su imali nešto zajedničko - ono što im je
božanstveni dim unosio u telo. San je bio samo još jedno svetilište planinskog
boga. Ponekad su se u snu ljudi pretvarali u srebrne lisice.
 Ujutru, dok su se na oštrom vetru mučili da rastave šator, Tores Lal tiho
reče Šokeranditu: - Kako si ti pokvaren, kako te mrzim! Sinoć sam te čula,
bio si sa onom vrećom buva, Moub. Ceo šator se tresao. To sam morao zbog
Uuundampa. Čista ljubaznost, ne uživanje.
Bio je otkrio da je Moub skoro pred porođajem. Nema sumnje da ce tvoja
ljubaznost biti nagrađena oboljenjem.
Uuundamp se pojavi i smešeći se pruži dva lisičja repa. - Ovo stavi u zube.
Greje lice.
Lubis. Imaš li i za Fašnalgida? Taj čovek, njemu rep raste po licu -
odgovori Uuundamp, pokazujući na kapetanove brkove i smejuči se od srca. I
on se trudi da bude ljubazan - reče Tores Lal, sa oklevanjem ostavljajući
krzno u zube i obavijajući ga preko lica. On jeste ljubazan. A noćas moraš biti
ljubazna ti. Uzvrati mu uslugu. O ne… Luterine… nemoj to, molim te.
Mislila sam da bar nešto osećaš prema meni. Osećam da treba da preživimo
do Kamabara - reče joj besno. - Poznajem običaje ovog naroda, a ti ih ne
znaš. To je kodeks, pitanje života i smrti. Misliš li ti da za tebe to ne važi?
Ona gorko reče: - Tad te verovatno nije briga ni što me Fašnalgid siluje kad
god ti okreneš leđa…
On ispusti šator i zgrabi je za bundu. Lažeš! Kada? Govori! Koliko puta?
Nemo sasluša njenu priču. Dobro, Tores Lal - prošapta naposletku ukočeno.
- Fašnalgid je pogazio svoju oficirsku čast. Za sada nam je potreban. Čim
stignemo kod mog oca, ubiću ga. Razumeš li? Za sada ni reč više o tome.
Ćutke se popeše u sanke. Smrtaa - odmazda. Ta se reč često mogla čuti u
tim krajevima. Uuundamp pokrenu sanke i one još jednom uroniše u maglu,
dok su Tores Lal i Šokerandit zamišljeno grickali lisičje repove.

Neumorne mašine sa Avernusa su još snimale i emitovale sve što se

dešavalo na planeti ispod njih. Međutim, nekolicina preživelih nije mnogo
marila za taj primarni zadatak. Njihov primami zadatak bio je opstanak. Broj
im se u međuvremenu toliko smanjio da su tuče bivale sve ređe.
Mnogo vremena je utrošeno na utvrđivanje plemenskih granica. Na ničijoj
zemlji ostale su čudovišne lutke, koje su za novopečene divljake predstavljale
religiozne objekte - nešto između anđela i demona. Iako je vladao “mir“,
oštećenja pogona za proizvodnju hrane još su diktirala kanibalizam. Ljudsko
meso je ostalo najdostupnija vrsta namirnice. Tabui protiv ovakve prakse
teško su padali stanovnicima Avernusa. Njihovi umovi nisu uspevali da izdrže
pad u divljaštvo u toku samo jedne generacije.
Plemena su prešla u matrijarhat, a mnogi mlađi članovi, naročito
adolescenti, doživeli su raspad ličnosti. I po deset različitih ličnosti
nastanjivalo je jedno telo; asketski vegetarijanci i ljudožderi, lascivne
igračice i zakonodavci živeli su u istim umovima.
Izopačenje izazvano odvojenošću od prirode konačno je stiglo do svoje
granice. Avernijanci ne samo što su bili jedni drugima stranci —postali su
stranci i sami sebi.
Nisu se svi mogli prilagoditi nastaloj situaciji. Još za vreme prvih sukoba,
grupa tehničara je ukrala mali brod i pobegla. Sleteli su na Aganip.
Koliko god je Helikonija izgledala primamljivo, svi su znali za opasnost od
virusa. Aganip je u mitologiji Avernusa zauzimao važno mesto, jer je to bila
prva planeta na kojoj je ustanovljena ljudska kolonija, još dok se Avernus
gradio.
Aganip je bila beživotna planeta, a atmosfera se sastojala gotovo isključivo
od ugljen-dioksida. Međutim, baza je još stajala na njoj i, kao da ih je
dozivala.
Begunci podigoše malu kupolu pod kojom su živeli. Prvo su poslali signale
na Zemlju, a zatim —pošto nisu bili voljni da čekaju dve hiljade godina na
odgovor —na Avernus. Ali, Avernus je imao svoje probleme i nije odgovarao.
Begunci nisu uspeli da shvate prirodu čovečanstva: da je ono, baš kao
slonovi ili bele rade, deo i funkcija žive celine. Odvojeni od te celine ljudi, po
svojoj prirodi složeniji od belih rada i slonova, nemaju izgleda za opstanak.
Signali su dugo odzvanjali kroz svemir.
Niko ih nije čuo.
 KAKUUL NA PUTU

A šta se dogodilo kad se ljudski duh koga smo nazvali empatija pružio kroz
svemir i dotakao gose Helikonije? Da li se uopšte nešto dogodilo - nešto
važno, nepredviđeno veličanstveno, nešto sasvim drugačije?
Odgovor na to pitanje gubi se u moru pretpostavki: čovečanstvo ima svoj
spoznajni svet, koliko god hrabro pokušavalo da proširi ograničenja svoje
percepcije. Možda je biološki nemoguće postati deo većeg okruženja. Možda i
nije. Dovoljno je reći da, ako se i dogodilo nešto važno, nepredviđeno
veličanstveno, sasvim drugačije, to se dogodilo u okruženju većem od
ljudskog.
Ako se dogodilo, dogodilo se kroz saradnju različitih faktora, saradnju
nalik na onu koja je morala da postoji na putu za Karnabar.
Ako se dogodilo, ostavilo je trag. Taj trag se mogao uočiti uporednim
posmatranjem Zemlje, na kojoj je vladala Geja, i Nove Zemlje, na kojoj nije
bilo zajedničke svesti o biosferi.
Počećemo od Zemlje, po kojoj je Nova Zemlja i nastala.
Međurazdoblje između dva postnuklearna ledena doba moglo se shvatiti
kao zamah klatna. Geja se trudila da podesi sat. Međutim, stvar je bila
komplikovanija, baš kao što je biosfera mehanizam složeniji od samog. Moglo
se reći i drukčije: Geja je bila gotovo smrtno bolesna; sad se oporavljala, ali
je povremeno još imala napade.
Ili da izbegnemo personifikaciju jednog složenog procesa, možemo reći da
je ugljen-dioksid koji se oslobodio iz mora inicirao povlačenje leda. Na kraju
tog perioda, u kom je delovao efekat staklene bašte, došlo je do intenzivnog
povratnog dejstva, dok se čitava biosfera upinjala da se prilagodi. Led se
vratio.
Ovaj put je hladnoća bila blaža, širenje polarnih kapa manje, a trajanje
ledenog razdoblja kraće. Došlo je do niza oscilacija, kao kad klatno
postepeno usporava pre nego što se sasvim umiri. Bilo je to veoma neprijatno
razdoblje za mnoge generacije proređene ljudske rase. Tokom 6900-tih, na
primer, došlo je do kraćeg rata na području nekadašnje Indije, posle čega su
usledile glad i epidemije.
Da li se i taj trivijalni rat mogao porediti sa povremenim napadima
slabosti u nekog rekonvalescenta?
Nemirno razdoblje probudilo je nemir u ljudskim duhovima. Više nije bilo
moguće podizati ograde. Taj svet, svet ograda, bio je jednom zauvek uništen.
 “Mi pripadamo Geji“. Tom deklaracijom počelo je uviđanje da ljudska
bića nisu baš najverniji Gejini saveznici. Pravi saveznici su se mogli videti
samo pod mikroskopom.
Uvek, još davno pre nego što se znalo za nuklearna oružja, bilo je onih.
koji su tvrdili da će ljudska zloća jednom uništiti svet. Tim proročanstvima se
uvek verovalo, ma koliko puta se pokazivalo da su pogrešna. Postojala je i
želja i strah od kazne.
Posle otkrića nuklearnog oružja, proročanstva su postala znatno
uverljivija, iako su obično izlagana u laičkoj, a ne religioznoj formi.
Argumenti, tim uverljiviji što su vlade više pokušavale da ih suzbiju,
ukazivali su da će, ako dugme bude pritisnuto, svetu biti kraj.
I dugme beše pritisnuto. Bombe su pale.
Ali, ispostavilo se da je ljudska zloća isuviše slaba da bi uništila svet.
Protiv te zloće angažovali su se radišni mikroorganizmi koji nisu poznavali
zloću.
Velike biljke i drveće su nestali. Mesožderi, uključujući i ljude, privremeno
su nestali sa scene. Bili su suviše zahtevni. Ta velika bića su u drami Zemlje
bila samo superstarovi. Ostali akteri su još bili živi. Pod zemljom, na
morskom dnu, bujni svet mikroba nastavio je Gejinu priču, neuznemiren
radijacijom. Ekosistemi jednoćelijskih organizama su ponovo izgradili
prirodu. Oni su bili Gejin puls.
Geja se regenerisala. Čovečanstvo je bilo funkcija te regeneracije. Ljudski
duh je postigao kvantni skok svesti.
I dok je priroda postizala jedinstvo različitosti, isto je činio i ljudski duh.
Više nije bilo moguće samo misliti ili samo osećati;postojao je samo
empatički misao-osećaj. Glava i srce postaše jedno.
Odmah se javilo nepoverenje u moć i vlast.
Ljudi su shvatili šta je žudnja za moći u bilo kom obliku učinila svetu. S
tom jezom je bilo svršeno. Čovečanstvo je konačno sazrelo i naučilo da zrelo
živi i uživa u životu. Posmatrajući neki predeo, ljudi se više nisu pitali “Šta
možemo da izvučemo iz ove zemlje?“ već “Kakva nam iskustva ova zemlja
nudi?“
Sa tom novom svešću je pristupljeno stvaranju novih, manje
eksploatatorskih veza i odnosa. Čovečanstvo je postalo jedan, slabim vezama
povezan superorganizam. To se nije desilo naglo, niti se desilo svima. Bilo je i
onih koji nisu želeli da se promene. Ali, njihovi geni su bili recesivni i njihov
soj je zamirao. Oni se jedini nisu smešili.
 Nove generacije su za sebe s punim pravom mogle reći da su svest Geje.
Ekosistemi jednoćelijskih organizama dobili su - bolje reći izumeli su - svoj
glas.
Za to vreme, biosfera je nastavila da se oporavlja. Dok je čovečanstvo
evoluiralo, na Zemlji je stvorena sasvim nova vrsta života.
Mnogi tipovi su zauvek nestali. Njihovo mesto su zauzela sasvim drukčija
bića.
Ona nisu rođena u okeanima. Došla su iz arktičkih snegova. Hranila su se
ultraljubičastim zračenjem, i krenula su ka jugu u vreme kad su se glečeri
povlačili na sever.
Prvi ljudi koji su ih videli bili su potpuno zapanjeni.
Izgledali su kao beli poliedri. Nisu bili veći od galapagoskih kornjača.
Drugi su bili visoki kao ljudska glava.
Iza mnogobrojnih ravni nije se naziralo ništa, nikakvi udovi, oči i uši. Samo
beli poliedri. Možda su, doduše, neke strane bile manje bele od drugih.
Poliedri nisu ostavljali trag za sobom. Mogli su i da plivaju. Bili su spori,
ali nezaustavljivi. Nazvaše ih geonauti.
Geonauti su se množili i lutali svetom.
Bili su novo čudo prirode. I stara čuda su ostala. Velika školjkasta
gledališta još su stajala, a androidi nisu zaboravili da ih održavaju.
Dok su zemaljski snegovi kopnili, na holoekranima je Proleće Helikonije
prelazilo u Leto. Nova rasa je imala štošta da nauči iz priče o Mirdamlngali,
kraljici nad kraljicama.
Gledali su. Radovali su se povoljnom dejstvu empatije na gose. Ali,
sopstveni svet ih je pozivao, sjajeći novom lepotom kojoj se nije moglo
odoleti. Pred njima je bilo hiljadu godina proleća.
A šta je sa onim nepredviđeno veličanstvenim, važnim i novim - onim
empatičkim povezivanjem svetova? Gde su bili tragovi, jesu li bili vidljivi
onima koji su umeli da gledaju ?
A sada, slučaj Nove Zemlje:
I ta planeta se lagano oporavljala, ali mnogo sporije. Na mrtvim svetovima
Marsa i Venere nije bilo Majke Prirode. Površinske temperature su bile
nepodnošljive, vazdušni omotači puni ugljen-dioksida. Ipak, nesrećni kolonisti
su uspeli da se održe na njima, uz pomoć dovitljivosti i tehnologije.
 Njihovi potomci su podlegli kosmičkoj anomiji, zapali su u psihozu u
odnosu na Zemlju. Osećali su se rasposednuti. Na Zemlju se više neće vratiti.
Kada su se ponovo dokopali napredne tehnologije - a brže su rešavali
tehnološke probleme od društvenih - sagradili su brod i uputili se ka najbližoj
planeti koja je bila kolonizovana pre njihovih, ka Novoj Zemlji. Ekspedicija se
sastojala isključivo od muškaraca. Žene šu ostavili kod kuće, a na put su
poveli vitke robot-partnerke, stilizovane ideale ženstvenosti. Uživali su u
parenju sa tim savršenim metalnim likovima.
Vazduh Nove Zemlje se još mogao udisati. Mali okean je još bio okružen
pustinjom - pustinjom i negostoljubivim planinama. Blizu ekvatora je bio
kosmodrom, kraj njega grad. Kosmodrom nije bio korišćen vekovima. Ni grad
se nije razvijao; putevi nisu vodili nikud. Ljudi iz grada nisu znali ništa o
velikom okeanu svemira iznad njihovih krovova.
Novozemljani su podsećali na kastrirane životinje. Njihovim duhovima je
nedostajalo ono vitalno i buntovničko. Bili su bez aspiracije, bez ljubavi za
svoj svet, bez ikakvog osećanja za prostor. Osiromašeni jezik kojim su govorili
nije imao kondicional. Muzika kao umetnost je potpuno zaboravljena.
Ništa čudno. Njihov svet je bio bez duše.
Novozemljani su povremeno odlazili na obalu svog slanog mora, ne da bi
se osvežili, već da bi sakupili vagone algi kojima su se, uglavnom, hranili.
Bili su bez vizije, jer su živeli na svetu koji nikada nije odnegovao ništa
slično Geji. Ali, imali su jedan mit. Verovali su da žive u ogromnom jajetu, da
je pustinja žumance, a nebo ljuska. Jednog dana, govorio je mit, nebo će pući
i pasti. Tada će se oni roditi. Svi će dobiti žuta krila i bele repove. Odleteće u
novi, bolji svet, u kome stalno pada kiša, a drveće izgleda kao ogromne alge.
Članovi ekspedicije nisu bili oduševljeni onim što su zatekli na Novoj
Zemlji.
Zato su odlučili da odlete do susedne planete, koja je po veličini bila slična
Zemlji.
Ako je Nova Zemlja bila peščani svet, njena sestra je bila svet leda.
Poslali su istraživački satelit da snimi površinu i ono što leži pod ledom.
Beše to veoma negostoljubiv svet. Glečeri su obmotavali planinske lance, a
bezbrojni smetovi su ispunili kotline. Ni u jeku apastrona Helikonija nije
izgledala tako mrtvo kao ta smrznuta lopta.
Satelitske fotografije su pokazale okeane smrznute pod ledom. Pokazale su
i ostatke velikih gradova i pravce čudesno širokih puteva.
 Spustiše se na površinu, iznad mesta na kome se, potpuno prekrivena
ledom, nalazila neka velika zgrada. Eksplozivom prokrčiše sebi put u
ruševine.
Jedna od prvih stvari koju su našli je bila figura glave, izlivena od neke
otporne materije. Glava je imala neljudski izgled: četiri oka, perje i kljun.
Jedna strana je bila oprljena. Divna je - reče jedna robot-žena. Misliš,
odvratna. Nekom je jednom bila lepa.
Ni je joj bilo teško da utvrdi starost. Nastala je pre 3.200 godina, u vreme
kolonizacije Nove Zemlje.
Planeta je bila uništena nuklearnim ratom, a s njom je stradala i cela
ptičja rasa.
Planetu nazvaše Armagedon. Još neko vreme ostadoše na njenoj smrznutoj
površini, začarani melankolijom.
Jedan moćni vođa reče: - Mislim da ovo što smo ovde zatekli pruža
odgovor na jedno pitanje koje je generacijama mučilo ljude: kako to da nigde
nismo naišli na inteligentan život? Zašto nema više planeta nalik Zemlji? Pa,
sad znamo da je Zemlja prilično neobično mesto, na kome su se stekle neke
neobične okolnosti. Uzmimo, na primer kiseonik: njegova količina u atmosferi
iznosi približno dvadeset jedan odsto. Kad bi bila dvadeset pet ili više, šume
bi se palile od svake munje, čak i kad su vlažne. Na Novoj Zemlji procenat
kiseonika je osamnaest. Nema biljaka da vežu ugljen-dioksid i oslobode
kiseonik. Nije ni čudo što oni jadnici tamo žive u snu. Bez obzira, statistike
ukazuju da bi moralo da bude više planeta nalik na Zemlju. Možda je
Armagedon bio jedan takav svet. Recimo da je jedna vrsta nadmašila ostale i
zavladala celom planetom. Da bi to postigla, morala je razviti tehnologiju od
luka i strele pa dalje. Onda dođe vreme kada se tehnologija razvije toliko da
vrsta može da bira: ili će se otisnuti u svemir, ili će tu tehnologiju upotrebiti
protiv svojih neprijatelja.
A ako na planeti nema neprijatelja? - upita neko. Izmisliće ih. Pritisak
konkurencije koji vlada u tehnološkom društvu tera ga da stvara sebi
neprijatelje. Upravo u tom trenutku, kada vrsta više nije osuđena na boravak
na rodnoj planeti, na pragu važnih otkrića, postavlja se ispitno pitanje: može
li se stečeno znanje upotrebiti da se otkloni ili suzbije agresija? Može li se sa
neprijateljima uspostaviti trajni mir, kako bi se oružja konačnog uništenja
zauvek odbacila? Shvatate? Ako vrsta padne na tom ispitu, uništava i sebe i
planetu, pokazujući da nije sposobna da iziđe iz svemirskog karantina u kome
se nalazi. Armagedon nije položio ispit. Nisu bili spremni da iziđu, pa su se
zatrli. Po vama, znači, niko nikad nije položio, jer još nikad nismo sreli drugu
inteligentnu vrstu.
 Vođa se nasmeja: —Ne zaboravite da smo tek na pragu svemira. Niko neće
doći da nas potraži ako se ne pokažemo dostojni te časti. Jesmo l’ dostojni?
Kroz opšti smeh, vođa reče: - Hajde da još malo pročeprkamo po
Armagedonu. Možda ćemo smisliti neki način da dovedemo stvari u red.
Istraživanja su pokazala kako je nekada taj svet izgledao. Palo im je u oči
prostrano more na severnoj polulopti koje je - pre nuklearne katastrofe - bilo
samo delimično smrznuto. Nuklearni udar je iznad planete podigao kišobran
od atmosferskih zagađenja koji je ohladio vazduh, tako da je more postalo
toplije od njega. Zbog toga se vazduh grejao odozdo, povlačeći vlagu uvis. To
je kasnije izazvalo jake snežne padavine na naseljenom jugu planete, posle
čega se stvorio večni led.
Odlučeno je da se u more baci ono što je voda nazvao “oružje totalnog
uništenja”, kako bi se proces pokrenuo u suprotnom smeru. Međutim, ledena
pustoš je ostala ledena pustoš. Biosfera je bila potpuno mrtva.
Gorivo im je bilo na izmaku. Zato rešiše da se vrate na Novu Zemlju i da je
zauzmu. Otkrića na Armagedonu su im dala ideju: ako bace jednu - samo
jednu - termonuklearnu bombu na Novu Zemlju, izazvaće jake padavine koje
će promeniti lice planete. More će se proširiti; lokalne zombije će upregnuti
da kopaju kanale za navodnjavanje. Proračuni su izgledali povoljno. Ideja im
se činila savršeno razumna.
I tako se popeše u brod i ostaviše Armagedon eonima mraza.
Što se tiče stanovnika Nove Zemlje, bar jedan deo njihovog mita se ispunio.
Nebo je puklo i palo.
U čemu je osnovna, razlika? Zašto se Nova Zemlja nije mogla oporaviti,
dok je Zemlja cvetala i čak stvarala nove vrste bića, kao na primer geonaute?
Kad su Zemljani uspostavili empatički kontakt sa helikonijskim gosima, u
svemir je uključen novi faktor. Zemljani su, znali oni to ili ne, služili kao žiža
celoj biosferi. Empatička veza nije slaba - to je psihički ekvivalent gravitacije
ili magnetizma. Ona je spojila dve planete.
Moglo bi se jednostavno reći da je Geja direktno razgovarala sa svojim
helikonijskim ekvivalentom, Prvobitnim Posmatračem.
To je, naravno, samo spekulacija. Ljudi nisu u stanju da vide postojanje
većeg okruženja oko sebe. Međutim, mogu sebe vaspitati tako da traže dokaze
o njegovom postojanju. Svi dokazi su ukazali da, su Geja i Posmatrač stupili
u vezu posredstvom svojih štićenika. Može se samo nagađati koliki je šok to
izazvalo - ukoliko naglo povlačenje drugog ledenog doba ne predstavlja
dokaz po sebi.
 *

Nagađanje je da je Gejino pronalaženje ponukano susretom sa sestrinskim

duhom u obližnjoj praznini.

A tu su i geonauti: nešto novo, smireno, simpatično. Oni se ne moraju

shvatiti kao hir evolucije, već kao inspiracija rođena iz novog i snažnog
prijateljstva…
Dok su se na Helikoniji godišnja doba smenjivala kao i pre.

Na severnoj hemisferi, malo leto se upravo bližilo kraju. Mrazne noći

najavljivale su još mraznije. Mraz je uveliko vladao kanjonima Šiveninčkih
planina, prinuđujući sve živo da se pokori toj vlasti.
Bilo je jutro. Ledeni severac je zavijao, namirnice i oprema su bile
spakovane, Fagor i Uuundamp su uprezali azokine. Bio je to sedamnaesti dan
putovanja. Još nije bilo znakova da ih neko progoni.
Šokerandit se držao najbolje od troje putnika. Tores Lal beše potonula u
neku vrstu transa, i noću je ležala u šatoru kao mrtva. Fašnalgid je retko
progovarao, sem da bi psovao. Trepavice su im se lepile od mraza kad god su
izlazili iz skloništa, a obrazi su im bili crni od promrzlina.
Poslednja etapa išla je preko šest hiljada metara nadmorske visine. Desno
se kroz oblake nazirao planinski masiv. Vidljivost je iznosila nepun metar.
Uuundamp priđe Šokeranditu i veselo sinu očicama. Danas ide iako - reče.
- Nizbrdo kroz tunel. Sedaš tunel, gazda? Tunel Nunat? - Nije bilo lako
govoriti na vetru. Jaja, Nunat. Noćas tamo. Takit pije, malo jede, ohara,
gumtaa. Gumtaa. Tores umorna. Ona skoro bude meso za azokin - nasmeja se
Ondod, klimnuvši glavom. - Ne više gumtaa za noć, a?
Šokerandit oseti da čovek hoće još nešto da mu kaže. Okrenuše leđa
ostalima i malo se udaljiše. Uuundamp skrsti ruke. Tvoj prijatelj izraste rep na
lice - hitro pokaza očima u pravcu Fašnalgida. Fašnalgid? Tvoj prijatelj ima
rep na lice. Ne sviđa. On veliki kakuul. Mi izgubimo baraba u tunel, išto? Da
nije dirao Moub? Vreća buva? Jeste, sinoć opet zabija u Moub. Spava s vreć,
išto? Njoj ne sviđa. Ona puna bebe Uuundampi - nasmeje se. - Zato njega
gurnemo u tunel, a? Žao mi je, Uuunđampe. Lubis što si mi rekao, ali ne
smrtaa u tunelu. Ja ću se pobrinuti da više ne dira Moub. Gazda, budeš bolje
bez taj prijatelj. Inače - bude veliki kakuul, vidim ja.
Uuundamp se još jednom nasmeja, potapša se po glavi i ode.
Ondodi su retko pokazivali bes, ali su umeli da budu podmukli. Uuundamp
je ostao ljubazan, ali bez makar prividne ljubaznosti put bi bio nemoguć.
Šokeranditu je bilo ponuđeno da spava sa Moub. Da je odbio, povredio bi
ondodska pravila gostoprimstva. Fašnalgid je, međutim, isto uradio nepozvan
i time se ogrešio o zakon. Ondodski zakoni su bili jednostavni i kruti: prekršaj
je značio smrt. Ako je Uuundamp odlučio da ubije Fašnalgida, neće se
obazirati na Šokeranđitovu molbu.
Ostali ga upitno pogledaše kad je seo u sanke, ali se ne usudi da im kaže ni
reč o problemu koji ga je zaokupio. Uuundamp je budno motrio, i sigurno bi
primetio da je pokušao da upozori Fašnalgida. To bi donelo još više kakuula.
Iz pomrčine iskrsnu Brihjer i zagleda se u njih svojim trešnjastim očima.
Pogled mu je ukočeno počivao na Šokeranditu. Izraz lica mu se nije mogao
dokučiti.
Tad strignu uvom i povika, nadjačavajući vetar: - Sve spremno pođe. Penji
mesto. Drži čvrsto.
Harbin Fašnalgid izvuče pljosku iz bunde, zabaci glavu i otpi dobar gutljaj.
Dok ju je vraćao na mesto Šokerandit mu reče: - Savetujem ti da više ne piješ.
Drži se čvrsto, kao što je rečeno. Abro Hakmo Astab - zagunda Fašnalgid.
Otpljunu i okrete glavu na drugu stranu.
Tores Lal užasnuto pogleda Luterina. On samo oštro klimnu glavom,
govoreći bez reči: - Drži se dobro i zagrizi taj lisičji rep.
Dok su zauzimali mesta na sankama videli su Uuundampa i Moub umotane
u ćebad. Psi se nisu videli. Uuundamp zabaci bič iznad glave. Ipsssssisssiii.
Prvi škriptaj sanki po snegu. Mesto na kome su proveli noć, obeleženo žutim
mrljama ljudskog i psećeg urina, nestade iza njih.
Već sat vremena su se spuštali prema tunelu Nunat. Šokerandit je osećao
kako mu se knedla straha penje uz grlo. Izgubiće obraz ako dopusti da Ondod
ubije njegovog saputnika, bez obzira na razlog. Bio je besan čas na
Uuundampa, čas na Fašnalgida. Čovek je pogureno sedeo kraj njega.
Šokerandit mu ne reče ni reč.
Brzina im se povečavala. Sad su išli najmanje pet milja na sat. Šokerandit
je zurio napred, žmirkajući. Sve je bilo sivo, s tim što se odozgo nazirala
svetlost. Belo drveće je proletalo kraj njih.
Među poznatim zvucima škripe sanki, pucanja biča, pesme vetra i laveža,
pojavi se jedan novi, rastući, preteći. Bio je to zvuk vetra što huji kroz Nunat.
Moub mu odgovori snažnim duvanjem u rog.
Ondodi su na ovaj način upozoravali o svom prolasku one koji im možda
dolaze u susret.
Nagoveštaj svetlosti naglo nestade. Bili su u tunelu. Fagor oštro kliknu i
upre o zadnju kočnicu da ih uspori. Uuundampov bič je sada pucao drugim
tonom, tačno pred njuškom njegovog psećeg imenjaka, da bi usporio kas.
Vetar ih opauči kao neka ledena batina. Tunel je predstavljao prečicu do
stanice Nunat - drugi put je bio nešto duži i prometniji, ali i znatno bezbedniji.
U tunelu je lako moglo doći do čeonog sudara sanki, pri čemu bi se psi
neizbežno zapetljali u dizgine i započeli borbu na život i smrt. Teorijski je
bilo moguće da se sanke mimoiđu, ali niko nije ozbiljno verovao u takvu
mogućnost. Zato su goniči kroz Nunat jurili kao vetar, panično izvikujući
upozorenja.
Tunel je bio dugačak nekih devet milja. Sanke su se neprestano zanosile sa
jedne na drugu stranu, zbog vetra i odlomljenih stena.
Uuundampov pokušaj da uspori sanke izazvao je još više zanošenja.
Fašnalgid opsova.
Brihjar se nagnu i viknu mu: - Tvoja boca sad pala dole! Moja pljoska?
Gde?
Dok se Fašnalgid naginjao gledajući u pravcu u kome je Brihjar pokazivao,
fagor ga iznenada gurnu u potiljak. Kriknuvši, Fašnalgid se nađe potrbuške u
snegu, dok su sanke odmicale.
Uuundamp uzviknu i ošinu pse, a fagor otpusti zadnju kočnicu. Sanke
polako počeše da hvataju zalet niz nizbrdicu.
Fašnalgid je već bio na nogama. Već se gubio u sivilu. Poče da trči, a
Šokerandit ga je uzvicima bodrio. Vetar je urlao,
Ondod se drao, klizači su cvileli. Fašnalgid ih je stizao, a lice mu se grčilo
od napora. Fagor podiže ruku da ga još jednom udari.
Ostati sam u tunelu značilo je sigurnu smrt. Prve sledeće sanke bi
jednostavno pregazile čoveka koji bi im se našao na putu. To je bila ondodska
smrtaa.
Vičući iz sveg glasa, Šokerandit izvadi pištolj i prisloni ga fagoru uz glavu.
Samo probaj, prosuću ti mozak! - Srebrna lisica mu ispade iz usta i odlete.
 Fagor se zgrči. - Koči!
Brihjar ga posluša, ali je nagib bio tako strm da je je jedini efekat bio sneg
koji se podigao i zasuo Fašnalgidovo lice.
Bič je još zviždao, a gonič požurivao pse. Fašnalgid poče da zaostaje. Volja
ga je vec napuštala. Još malo! - doviknu mu Šokerandit, pružajući mu ruku.
Fašnalgid se napreže i malo ubrza. Čizme su mu bubnjale po snegu dok je
polako sustizao sanke. Brihjar se beše povukao ka sredini.
Jednom rukom se čvrsto pridržavajući za ogradu sanki, Šokerandit se
nagnu i još više ispruži ruku. Dva muškarca su razrogačenih očiju gledali
jedan u drugog. Prsti im se dotakoše. Hajde, hajde - vikao je Šokerandit -
Skači, čoveče!
U tom trenutku Uuundamp naglo skrenu ulevo, skoro prevrnuvši sanke.
Šokerandit ispusti ogradu i pade Fašnalgidu pred noge. Fašnalgid se saplete i
prući preko njega.
Kad se uspraviše, sanke već behu nestale. Prokleti nespretnjakovići - reče
Fašnalgid boreći se da dođe do daha. - Životinje! To je bilo namerno. Smrtaa -
osveta. Zato što si se majmunisao sa njegovom ženom. Sa onom masnom
strvinom? Pa sam je rekao da ona nije dobra ni psima da je baci. Oni samo
tako govore, glupane! Sad me slušaj: svakog časa mogu da naiđu druge sanke,
iz ovog ili onog smera. Ne možemo da ih zaustavimo, osim da nas zgaze.
Imamo još oko sedam milja, pa je bolje da krenemo što pre. A da se vratimo i
pođemo putem? Tuda ima trideset milja. Noć bi nas uhvatila na putu. Dakle,
spremi se za trčanje. Ja polazim.
Fašnalgid se stenjući uspravi. - Hvala što si pokušao da me spaseš - reče.
Astab, budalo arogantna. Što nisi bar probao da se uklopiš? Luterin
Šokerandit se dade u trk. Bar je bila nizbrdica. Koleno ga je bolelo od pada. U
vetru je osluškivao nailazak drugih sanki.
Fašnalgidovi koraci su odjekivali iza njega. Nije se osvrtao. Sve misli su
mu bile usmerene ka izlazu iz tunela.
I kad mu se činilo da više ne može, terao je sebe da nastavi. U jednom
trenutku ugleda odsjaj nekakvog svetla. Sa olakšanjem stade da pogleda.
Komad spoljnjeg zida se odronio i ostavio za sobom rupu kroz koju su se
videli oblaci i nebo. Baci kamičak kroz rupu i oslušnu. Ništa se nije čulo.
Fašnalgid ga brekćuči sustiže. Hajdemo kroz tu rupu! Dole je ambis. Nema
veze. Dole je Bribar, civilizacija. Poginućeš.
Dok je Fašnalgid pokušavao da se provuče kroz rupu, začu se rog iz pravca
iz koga su došli. Nedugo zatim ukaza se svetio. Šokerandit se uvuče u
prirodan zaklon i pribi se uz Fašnalgida.
Kraj njih protutnjaše duge crne sanke sa zapregom od deset pasa. Tuce
ljudi je zgrčeno sedelo na njima. Vojne - reče Fašnalgid - Možda jure nas.
Misliš, jure tebe. Šta mari? Taman će nam očistiti put, pa ćemo možda živi
izaći iz tunela. Hajde, osim ako ne umeš da skačeš sa visine od hiljadu
metara.
Ponovo se dade u trk. Posle izvesnog vremena trčanje postade automatsko.
Osećao je kako mu se led hvata na obrazima. Očni kapci se slepiše. Izgubio je
pojam o vremenu.
Svetlost mu probode oči kad se pojavi. Nije mogao da otvori kapke. Tek
posle nekog vremena shvati da je izišao iz tunela. Zatetura se i baci u gomilu
snega sa strane. Dvoje sanke protutnjaše kraj njega, ali on je samo nepomično
ležao i nije ih ni pogledao.
Konačno ustade, istrlja lice snegom i osmotri okolinu. Svetlost je još bila
prejaka za njegove odviknute oči. Vetar se stišao. Nedaleko ugleda kuću,
ljude kako šetaju pušeći veronikanu, žene kako kupuju nešto na tezgama. Na
tabli je pisalo KONAČIŠTE ZA ODOČASNIKE: Ondodima zabranjen ulaz.
Znači, stigao je u Nunat.
Nunat je bio poslednja stanica pre Karnabara. Sastojao se od svega
nekoliko kućica i bio je samo odmorište, mesto na kome se moglo dobiti
prenoćište i promeniti zaprega. Bio je i raskrsnica jer se od njega odvajao put
na zapad, ka ravnicama Bribara. Karnabar je sada bio bliži od tih ravnica, ali
su ravnice bile mnogo bliže od Rivenjika.
Neprijateljstvo koje vlada između Uskutoša i Bribara možda objašnjava sve
veći broj vojnih uniformi u Nunatu, kao i činjenicu da se gradi sve više
velikih drvenih zgrada, okrenutih ka zapadu.
Šokerandit je bio suviše iscrpljen da bi potražio prenoćište. Bio je taman
toliko priseban da se dotetura utabanom stazom iza smeta u kome je bio ležao
i da se svali u kozji tor koji se tamo nalazio. Odmah je zaspao.
Probudio se odmoran i besan na sebe što je protraćio toliko vremena na
spavanje. Bio je toliko zabrinut zbog Tores Lal da uopšte nije pomislio na
Fašnalgida. Kad jednom stigne u Karnabar rešiće sve probleme.
Zamršene nunatske ulice prostirale su se ispod njega. Straćare su grlile
planinsku padinu kao čičak životinjsku dlaku. Većina kuća koristila je
eldavonsko drveće, jednu vrstu sa višestrukim tankim stablima, i naslanjala se
na njih ili čak bila sagrađena u njima. Budući da je većina kuća upravo
podignuta od eldavonske građe, teško je bilo razlikovati šta su zgrade, a šta
rastinje.
 Tu i tamo bile su kolibe, povezane stazama kojima su išli ljudi, životinje i
živina. Stajale su kako koja, tako da je prag jedne bio u ravni sa dimnjakom
druge. Polja su bila u visini krovova. Svako domaćinstvo moglo je da se
pohvali hrpom cepanica. Neke hrpe oslanjale su se o zidove kuća, a neke kuće
oslanjale su se o hrpe ogreva. Čulo se kako drvoseče rade sekirama,
povećavajući ili broj hrpa ili broj kuća.
Na trenutak nije bilo oblaka na nebu i vazduh je bio blistav kako je to
slučaj samo visoko u planinama. Bataliks je blistao preko dalekog krša.
Dečaci u kamenitim poljima, koji bi trebalo da čuvaju ovce i koze, puštali su
umesto toga zmajeve. (bɹo˙zǝɹɐʍoɹɔ ‫؛‬uoʇns )
Gomila hodočasnika upravo je peške stigla iz Kamabara. Glasovi su im se
prolamali po čistom vazduhu. Većina je bila obrijanih glava, a neki i
bosonogi, uprkos dubokom snegu. Raznorazna godišta bila su među njima
zastupljena, bila je tu čak i jedna požutela starica koju su nosili u pletenoj
naslonjači za koju su prikačili držalja. Nekoliko mesnih trgovaca pomno ih je
posmatralo, ali ne sa nekom preterano velikom pažnjom. Ta gomila već je
odrana tokom svog puta na sever.
Znao je da Uuundamp mora biti negde u blizini, da se odmara i još jednom
proverava opremu pre poslednje deonice. Šta će uraditi sa Tores Lal?
Neće je ubiti - suviše je dragocena. Kao robinja se može dobro prodati, ali
ljudi u načelu neće kupiti ljudsko biće od Ondoda. Dvosekli, međutim…
Šokerandit zadrhta.
Iako je u Sibornalu bilo relativno malo fagora, ponekad su odbegli robovi
nalazili utočište u divljini Šiveninčkog lanca, gde im je klima sasvim
odgovarala. Pošto su i sami iskusili ropstvo, bili su skloni da drže ljudske
robove. Ako bi oni odveli Tores Lal, niko je više ne bi mogao pronaći.
Poče da obilazi selo, zagledajući pažljivo svaku kuću. Na samom kraju, iza
jedne tarabe, ugleda kaveze sa psima. Besno su lajali i bacali se na rešetke
kao da žele da ih polome.
Bila je to postaja za sanke; tek tad se setio nje sa jednog ranijeg putovanja.
Kada je poslednji put tuda prolazio, padao je takav sneg da se od mećave
skoro ništa nije videlo. U štenari je čekalo negde pedesetak napola izgladnelih
asokina.
Trudeći se da što manje uznemiri pse, uputi se ka ulazu sa druge strane.
Stanica je bila poslednja kuća u selu. Iako nije video nikoga, po uzviku koji
se čuo znao je da je bio primećen. Ondode je bilo teško iznenaditi.
 Trojica se odmah pojaviše. Nosili su bičeve. Znajući koliko se vešto njima
služe, on stade i načini znak mira na čelu. Hoću da vidim prijatelja,
Uuundampa, da mu dam lubis. Kažem njemu lubis, išto?
Nisu se ni pomerili. - Nema vidiš Uuundamp. Uuundamp neće lubis sa
tebe. Uuundamp ima vrlo kakuul žena, nema vreme za lubis. Znam - reče on.
- Moub se porađa. Pružim pomoć, jaja?
Na ulazu u zgradu nalik na ambar, Ondodi se prikupiše, zastaše, nadureno
se zgledaše ispod očiju - pa mu mahnuše da uđe. Unutrašnjost je bila mračna i
zloslutna. Osećao je miris okčare.
Skloniše mu se s puta. Shvati da je u zamci i da mora da bude spreman na
sve.
U baraci je bilo mračno. Tek što je zakoračio, neko ga gurnu s leđa i zalupi
vrata za njim.
Potrča i baci se na zemlju. Bič ga lako pecnu za rame. Otkotrlja se u stranu
i pribi uz bočni zid.
Na sredini sobe ugleda Moub, kako naga i raširenih nogu leži na prostirci.
Tores Lal je bila nagnuta nad njom. Oko vrata joj je bio vezan konopac čiji je
kraj držao jedan od tri fagora koja su stajala sa strane. Šokerandit se uspravi.
Uuundampov pas Uuundamp, vezan za susedni zid, škljocao je čeljustima na
njega i zatezao lanac u ozbiljnoj nameri da odgrize bar komad
Šokeranđitovog mesa.
Sam Uuundamp je, očigledno unapred spreman za upad, stajao na gredi
iznad vrata spreman da opet udari bičem. Okrutno se smeškao.
Šokerandit izvuče pištolj. Znao je da ne vredi da ga uperi u Ondoda - to bi
izazvalo i Uuundampa i fagore. Takođe ne bi imalo smisla pretiti Moub, s
obzirom na Uuundampovo trenutno stanje.
On uperi pištolj u psa. Ubijem ti pas, gumtaa, išto? Siđeš lepo dole, baciš
bič. Odmah siđeš, inače bude veliki kakuul. Brzo!
Šokerandit je obema rukama ciljao u grlo psa. Bič pade na pod, a
Uuundamp skoči odmah potom. Nasmeši se i pokloni, dodirujući čelo prstom.
Prijatelj moj, ti pao sa sanke u tunel. Ne gumtaa. Ja se brinuo. Ubiću ti psa
ako nastaviš da lupetaš. Odveži Tores Lal. Jesi li čitava, Tores? Drago mi je
što te vidim, Luterine - reče ona drhtavim glasom. - Već sam nekoliko puta
bila babica. Izgleda da ću morati još jednom. Šta se ovde radi? Trebalo je da
fagori učine neku uslugu Uuundampu, a ja da im budem honorar. Preplašena
sam, ali me niko nije dirao. A ti?
 Fagori se nisu pomerali. Uuundamp reče razvezujući čvor: Ovo fina gospa,
jaja. Fagor jako svidi… Nemoj ubiješ, jaja. Nema šteta. (gro.zeraWorC
,notus) Šokerandit se ugrize za usnu; morao je ostaviti Uuundampu bar malo
obraza. Bio je gotovo švorc i morao se osloniti na Ondoda da bi stigao u
Karnabar.
Pošto se oslobodila, Tores Lal priđe Uuundampu. Ti vrlo dobar. Kad se
beba rodi, kupim tebi i Moub lule ohare, išto?
Šokerandit se zadivi njenoj prisebnosti.
Uuundamp se nasmeši i zviznu kroz zube: - Kupiš ohara i za beba? Ja
pušim tri ohara odjednom. Jaja, ako oteraš dvosekle dok ti ja porodim ženu. -
Lice joj je bilo belo kao kreč ali glas joj više nije drhtao.
Međutim, Uuundampu kao da još nije bilo dosta. Daš novac sada. Moub
odmah ode kupi tri ohara. Bolje pođe pre mraka. Moub rodi svaki čas.
Vodenjak pukao. Beba čeka dvadeset minuta. Brzo ide kupi. Puši, onda rodi -
zatapša rukama Uuundamp. Ispašče joj beba. Žena lenčuga - on uhvati Moub
za mišicu, a ona se bez protivljenja uspravi. Luterin i Tores Lal se zgledaše.
On joj klimnu, a ona izvadi nekoliko novčića i pruži ih Moub. Žena se umota
u đebe i bez reči izađe napolje. Luterin primeti da je to ono isto šareno ćebc
koje joj je kupio u Rivenjiku. Budi tu - reče Šokerandit. Tores Lal sede na
prostirku. Pas je sedeo na zadnjim šapama i oblizivao se. Na Uuundampov
znak fagori iziđoše na zadnja vrata. Napolju su, nedirnute, ležale
Uuundampove sanke. Ode tvoj prijatelj sa rep na lice? - upita Uuundamp
nevino. Izgubio se. Plan ti nije bio dobar. Ha ha. Moj plan odličan. Još želiš
ideš u Karber? Platio sam ti. Vozićeš nas?
Uuundamp raširi ruke u znak čestitosti, pokazujući šesnaest oštrih noktiju.
Ne gumtaa ako tvoj prijatelj kaže policija. On ne dobar čovek, ne razume
Ondod kao ti. Hoće smrtaa. Bolje krene brzo, čim debela vreća izbaci beba iz
guzica, išto? Važi.
Nije bilo svrhe svađati se. Opet je bio uspostavljen privid prijateljstva.
Bez reči su se gledali dok je pas čekao na lancu. Najzad uđe Moub, sva
umotana u ćebe. Pruži dve lule Uuundampu a treću stavi sebi u usta i sede
pored Tores Lal. Beba dođe sad. Gumtaa - reče. I bez mnogo buke, rodi se još
jedan mali Ondod. Dok ga je Tores Lal pokazivala, Uuundamp klimnu
glavom i okrenu se na drugu stranu. Otpljunu u ćošak. Dečak. To dobro. Ne
volim devojčica. Dečak puno radi, možda za godina dana.
Moub se uspravi i reče kroz smeh: - Ti spavaš loše sa mnom, glupi
majmun. Ovaj dečko do Fašnalgid.
Oboje se zacerekaše. On je zagrli i poče da je ljubi i mazi.
 Svi su bili toliko zaokupljeni ovim prizorom da nisu obraćali pažnju na
zvižduke upozorenja koji su se čuli spolja. Tri policajca nahrupiše u baraku sa
uperenim puškama. Imamo nalog da vas sve uhapsimo - reče hladno njihov
voda. - Uuundampe, ti i žena ste umešani u neka ubistva. Luterine
Šokerandite, tebe smo pratili još od Rivenjika. Ti si saučesnik u ubistvu
nekoliko službenih lica, a sem toga si i dezerter. Tores Lal, ti se smatraš
odbeglim robom. Imamo ovlašćenje da vas sve pobijemo ako budete pružali
otpor. Ko ovi ljudi ovde? - upita Uuundamp, pokazujući prstom na Tores Lal i
Šokerandita. - Ja njih ne znam. Oni maločas došli, čine mnogo kakuul.
Ne obraćajući pažnju na njega, vođa policajaca se obrati Šokeranditu: -
Baci svo oružje koje imaš. Gde ti je kolega? Koji kolega? Znaš ti koji. Harbin
Fašnalgid, tvoj kolega dezerter. Ovde sam - začu se glas iznenada. - Bacite
puške. Ne možete mi ništa, zato bolje poslušajte. Brojim do tri, a onda pucam
u želudac. Jedan. Dva…
Puške padoše. U međuvremenu ugledaše revolversku cev kako viri kroz
uski prozor. Luterine, uzmi te puške. Živni malo.
Šokerandit se trže i posluša. Fašnalgid se pojavi na vratima, praćen
lavežom pasa. Otkud tako sudbinski da se pojaviš? - upita Tores Lal.
On se zacereka: - Valjda kao i ove tri budale. Raspitivao sam se da li je
neko video šareno prugasto ćebe. Tako sam vas pronašao. Kao što vidite,
maskirao sam se.
Primetili su. Fašnalgid je obrijao brkove i kratko ošišao kosu. Puška vredi
mnogo novac - predloži Uuundamp. - Prvo njih zakoljem, išto? Pusti to sad,
lešinaru mali. Šteta što ti fagor nije tu, slatko bih ga ubio, mada ovde sve vrvi
od policajaca. Bolje da što pre krenemo - reče Šokerandit. - Svaka ti čast,
Harbine, biče od tebe dobar oficir jednog dana. Uuundampe, možete li ti i
Moub da brzo upregnete pse?
Ondod se uzmuva. Dvema ženama je naredio da sanke uvuku u ambar i
dobro uglačaju klizače, što je, tvrdio je, bilo neophodno. Policajce su naterali
da stoje uza zid podignutih ruku i pantalona spuštenih do članaka. Svi
uzmakoše dok su odvezivali Uuundampa da ga, sa ostalim psima, upregnu u
sanke. Požurite, molim vas - reče Tores Lal, odajući time prvi put svoju
uznemirenost.
Ondod se vrati i sede na prostirku na kojoj se njegova žena nedavno
porodila. Samo malo odmor, išto?
Svi su nepokretno čekali da zadovoljni svoj ponos. Sneg je ulazio u baraku
kroz otvorena zadnja vrata.
Sa ulice se čuše povici i zvižduci. Nestanak policajaca je već bio primećen.
 Uuundamp podiže bič. Gumtaa. Idemo.
Puške žurno zadenuše pod remenje kada skočiše na saonice. Uuundamp
podviknu Uuundampu i zaprega krenu. Sanke izleteše kroz zadnji izlaz.
U dvorištu su pobesneli azokini besomučno naletali na rešetke kaveza.
Uuundamp se pridiže i zamahnu bičem ka vratima kaveza. Vrata su bila
zabravljena jednim klinom koji bi izbačen iz ležišta udarcem Uuundampovog
biča.
Vrata kaveza se otvoriše i psi sunuše napolje, pravo na policajce koji su već
bili opkolili kuću. Začuše se bolni krici i zapomaganje.
Sanke su ubrzavale, truckajući se na neravnom terenu. Uuundamp je
neprestano vikao, neumorno i znalački baratajući bičem, šibajući pse po tačno
utvrđenom redosledu. Lavež i krici policajaca utihnuše iza njih.
Šokerandit se osvrnu. Niko ih nije pratio. Tores Lal ga prigrli, držeći pod
drugom rukom novorođenče umotano u prljavu krpu. Smeškalo se,
pokazujući oštre bebeće zubiće.
Posle nekog vremena, Uuundamp uspori i okrete se.
Pokaza bičem ka Fašnalgidu. Ti kakuul čovek. Neću tebe. Skači.
Fašnalgid oćuta. Pogleda u Šokerandita i načini grimasu. Zatim iskoči.
Već nakon nekoliko metara, lik mu se izgubi u kovitlacu snega. Abro
Hakmo Astab! - behu poslednje njegove reči koje su čuli. Uuundamp se
okrenu da osmotri put pred njima. - Karber! - uzviknu.

Obilazeći Nunat, Fašnalgid se pridružio grupi hodočasnika koji su se

upravo vraćali kućama, silazeći zavojitim stazama ka zapadnim ravnicama.
Obrijao je brkove da ga ne bi prepoznali i ozbiljno nameravao da zametne
svaki trag o svom postojanju.
Posle svega dvadeset pet časova susretoše drugu grupu hodočasnike iz
Bribara. Ovi ispričaše tako potresnu priču da Fašnalgid zaključi da se uputio u
pogrešnom smeru. Možda dobri smerovi više nisu postojali.
Prema toj priči, Oligarhova Deseta garda se beše spustila u Bribar sa
naređenjem da uništi velike gradove Brajit i Ratagon.
Veći deo Bribarske ravnice bio je prekriven plavom vodom Brajitskog
jezera. Na jezeru je bilo ostrvo, a na ostrvu prastara tvrđava Ratagon. Tvrđava
se mogla napasti jedino brodovima, a njih je ratagonska artiljerija nepogrešivo
tukla sa visokih zidina zamka.
Bribar je bio velika žitnica Sibornala. Plodne ravnice zalazile su čak do
tropskog pojasa. Na severu ih je od mraza štitila prostrana tundra sa gustim
šumama otpornog kaspijarna.
Stanovnici Bribara su većinom bili zemljoradnici, ali je ratnička elita iz
velikih gradova neprestano pretila da osvoji sveti grad Karnabar. Brajit je
želeo veći deo sibornalskog kolača, nezadovoljan niskim cenama žitarica, te
je stoga na taj način vršio pritisak na Oligarhiju.
Askitoš je na te pretnje odgovorio oružjem. Brajit je brzo pao.
Sada se Deseta ulogorila na obali jezera, gledala ka Ratagonu i čekala. I
gladovala. I smrzavala se.
Dođoše jesenji mrazevi. Jezero poče da se mrzne.
Ratagonci su znali da će jednom doći vreme kada će led biti dovoljno čvrst
da izdrži vojsku. Ali, to vreme još nije bilo došlo. Za sada su samo vukovi
mogli da hodaju po ledu, i to jedva. Proći će bar još jedan tener pre nego što
to bude mogao da učini vod vojnika; do tada će njihovi neprijatelji izgladneti i
razići se kućama. Ratagonci su dobro poznavali ćud svog jezera.
Nisu baš gladovali iza zidina. Ispod jezera je bio prokopan tunel do
severozapadne obale. Bio je do polovine ispunjen vodom, ali se hrana ipak
mogla doturati tim putem. Ratagonci su, kao toliko puta ranije, mogli sebi da
dozvole da čekaju.
Jedne noći, kada se Frejr izgubio iza guste mećave koja je duvala sa severa,
Deseta sprovede očajnički plan u delo.
Led je bio dovoljno jak da izdrži vukove. Takođe je bio dovoljno jak da
izdrži i čoveka, ako je ovaj bio opremljen zmajem koji mu je smanjivao
težinu, čineći ga upola lakšim, ali ništa manje opasnim od vuka.
Oficiri su ohrabrili vojnike pričama o pohotnim ratagonskim ženama koje
su noći provodile same dok im muževi čuvaju bedeme.
Jedne noći dunu povoljan vetar, jak i ravnomeran. Vojnici hrabro staviše
zmajeve na ramena i kliznuše niz tanak led ka sivim bedemima tvrđava.
A iza zidina su spavali čak i stražari, umotani u krzna da se zaštite od oluje.
Ni glasa nisu pustili.
Dobrovoljci se oslobodiše zmajeva i jurnuše u grad. Komandanta garnizona
zaklaše na spavanju.
Sutradan se iznad Ratagona vijorila zastava Oligarhije.
 Ta užasna priča ubedila je Harbina Fašnalgida da je možda bolje da se vrati
u Nunat i okuša sreću na jugu.
Uvek je bolno učestvovati u stvaranju istorije, reče on sam sebi i prihvati se
boce koja je kružila oko vatre.
 STARO NEPRIJATELJSTVO

Noć je bila živa. Sneg je padao tako gusto, da su pahulje koje su u padu
okrznule ljudsko lice ličile na komade krzna neke velike zveri. Krzno kao da
nije bilo hladno, ali je gušilo: zauzimalo je prostor inače namenjen vazduhu i
zvucima. Ali, kad se sanke zaustaviše, začu se srebrni zvuk zvona u daljini.
Luterin Šokerandit pomože Tores Lal da siđe sa sanki. Kovitlac snega ju je
bio zaslepio. Stajala je pognuta, štiteći oči šakama. Gde smo? Kod kuće!
Nije videla ništa, samo životinjsku tamu pred sobom. Nejasno razabra
Šokerandita kako se kao medved tetura pored sanki. Tad zagrli Uuundampa i
njegovu ženu, tutkajući bebu u šareno ćebe.
Uuundamp podiže bič u znak pozdrava i nasmeši se na svoj neiskreni
način. Začu se zvuk praporaca i pucanj biča. Zaprega nestade u tami.
Šokerandit i Tores Lal se povijeni gotovo do tla uputiše ka slabo
osvetljenoj kapiji. On povuče uzicu zvona. Umorno se nasloniše na kameni
stub čekajući da se iz kućice pojavi uniformisani čuvar. Konačno, vrata se
otvoriše.
Dahćući i ne progovarajući ni reč, sačekaše u zavetrini da stražar zatvori
kapiju i osmotri ih na svetlu.
Stražar je bio u staroj vojničkoj uniformi. Usne su mu bile stisnute, pogled
nemilosrdan, a izraz lica nedokučiv. - Šta hoćete? - upita ih kruto. Ja sam
Šokerandit, glupane. Jesi li posenilio?
Izazovni ton natera stražara da ih bolje osmotri. Najzad, ne menjajući izraz
lica reče: - Da niste vi Luterin Šokerandit? Zar sam tako dugo bio odsutan,
budalo? Dokle ćeš da me puštaš da se smrzavam?
Čovek se nepoverljivo zagleda u Luterinov izmenjeni lik. - Kočija će vas
prevesti do kuće, gospodine.
Dok se okretao, još uvek uznemiren zbog tog neprepoznavanja, Luterin
upita: - Je li moj otac na imanju? Trenutno je odsutan, gospodine.
Stražar viknu roba koji je dežurao iza kućice. Ovaj smesta dotera kočije sa
dva snegom pokrivena jelka.
Između kapije i prastarog zdanja ležala je čitava milja zemljišta koje su još
zvali Vinogradi. Sada je tu bio pašnjak na kome su se gajili jelkovi.
Šokerandit se razvedri. Sneg se kovitlao oko kuće kao da se namerno
upinje da je zaveje. Žena zatvori oči i ščepa Šokeranditovu bundu. Konačno
stigoše do gvožđem okovane glavne kapije kuće. Iznad njih se, kao da dolazi
ispod vode, oglasi prigušen zvuk zvona. Uskoro mu se pridružiše i drugi,
slični.
Vrata se otvoriše. Pojaviše se mutne figure stražara i pomogoše
pridošlicama da uđu. Sneg, škripa i zveket prestadoše kad namakoše reze za
njima.
U prostranom i mračnom predvorju, Šokerandit izmeni nekoliko reči sa
nevidljivim slugom. Visoko na mermernom zidu zasvetle jedna lampa, čija se
svetlost nije pružala dalje od mutnog odsjaja na uglačanoj površini. Popeše se
uz škriputave stepenice i uđoše u jednu sobu čija su vrata bila zaklonjena
teškom zavesom. Sluga upali lampe i klanjajući se napusti prostoriju.
Vazduh beše ustajao. Šokerandit odvi fitilj i tako pojača plamen lampe.
Ukaza se niska tavanica, kapci koji su neuspešno zadržavali noć, krevet…
Iskobeljaše se iz prljave odeće.
Putovali su trideset jedan dan. Od Šaragata su spavali svega po šest sati
dnevno, često i manje, u strahu da će ih stići potera. Lica su im bila crna od
studeni i iscrpljenosti.
Tores Lal svuče ćebe sa kauča i spremi se da legne kraj kreveta. Šokerandit
je pozva kod sebe u krevet. Od sada ćeš spavati sa mnom - reče.
Još ošamućena od puta, ona stade pred njega: - Reci mi gde smo to sada.
Dobro znaš gde smo - osmehnu se on. - U mom domu, u Karnabaru. Ovde
smo bezbedni.
Ona pokuša da mu uzvrati osmehom - Ja sam tvoja robinja i moram da te
poslušam, gospodaru.
Legla je pored njega. Zagrlio ju je i vodio ljubav s njom, ali ga njen
odgovor nije zadovoljio. Ipak, posle je smesta zaspao.
Kad se probudila. Šokerandit beše nestao. Zurila je u tavanicu pokušavajući
da smisli šta on to želi da joj dokaže, ostavljajući je tako samu. Nije se
osećala sposobnom da napusti udobnu postelju i da se suoči sa izazovima koji
su je čekali. Luterinu se sviđala, možda čak i više nego sviđala, u to nije bilo
sumnje. Ona je prema njemu osećala samo mržnju. To što ju je onako olako
podveo Uuundampu bilo je samo jedno u nizu poniženja, a sećanje na to je još
bilo snažno. Naravno, prisetila se, nije on to radio da bi ponizio nju lično;
prosto se povinovao uobičajenom načinu ophođenja sa robovima.
Bilo je osnova za nadu da bi Šokerandit mogao da joj vrati društveni status
koji je imala u svojoj domovini. Mogao je da je oslobodi; ali, ako je to
podrazumevalo udaju za čoveka koji joj je ubio muža, smatrala je da tako
nešto ne bi mogla da podnese.
A najgore je bilo to što ju je užasnulo mesto u koje je dovedena. Činilo joj
je da neki ledeni i neprijateljski duh lebdi nad njim.
Nezadovoljno se prevrtala po krevetu, kad odjednom ugleda robinju kako
strpljivo čeka, klečeći pred vratima. Lal se pridiže, navlačeći čaršav preko
nagih grudi. Šta ćeš ti ovde? Gospodar Luterin me je poslao da vas okupam i
da vam služim, gospo - reče devojka i pokloni se. Ne zovi me tako. I ja sam
robinja, baš kao i ti.
Međutim, izgleda da je odgovor samo zbunio devojku. Pristajući na novu
ulogu, Tores Lal ustade i načini kraljevski pokret rukom. Usluži me! - reče.
Devojka pokorno klimnu, pristupi i odvede je do kupatila, gde je vec čekala
kada sa toplom vodom. I voda i prostorija se greju biogasom, objasni robinja.
Baškareći se u vodi, Tores Lal stade da razgleda svoje telo. Donekle je
smršala od putovanja. Ogrebotine duž bedara koje joj beše naneo Uuundamp
vec su počele da zarastaju. Što je još gore, podozrevala je da je u drugom
stanju. Nije mogla da zna ko je otac, ali je zahvalila Posmatraču što polni
kontakti između ljudi i Ondoda nikada nisu davali potomstva.
Borldoran i njen rodni Oldorando su bili na hiljade milja daleko. Biće više
nego srećna ako ikada ponovo ugleda svoj pitomi zavičaj. Robinje su po
pravilu imale kratak i bedan životni vek. Pomisli da upita o tome devojku
koja ju je kupala, ali se predomisli. Ako se uda za Luterina biće joj hiljadu
puta bolje.
Šta će on reći? Hode li je zaprositi? Narediti? Kako god bude bilo, moraće
da ide do kraja.
Pošto je služavka obrisa, Tores Lal navuče ogrtač, vrati se u krevet i utonu
u pavk. Prvi put od Rivenjika se upustila u svet gosa. Dole, u kamenu, gde su
sve odluke već bile donesene, čekala je iskra njenog mrtvog supruga i
dozivala je.
Imanje je izgledalo lepše nego ikad. Jak severac koji je duvao cele noći
razgonio je sneg u smetove, tako da je iza svakog drveta ležala pruga snega sa
južne strane. U obilasku mu se pridružio glavni nadzornik, prijatan čovek koji
je Luterin poznavao od detinjstva. Život se vraćao u kolotečinu.
Veliki kaspijarni su stajali u drvoredu kao spremni za paradu. Sa svih
strana, blizu ili daleko, uzdizali su se snežni vrhovi, sinovi planinskog lanca.
Na severu se kroz oblake nazirala Sveta planina, u kojoj je bio Veliki Točak.
Luterin prekide razgovor da bi joj odao poštu.
 Nosio je topao gunj preko odeće, a o pojas je zakačio bedreno zvonce. U
štali su polunagi robovi spremali za njega jahaćeg gunadua. Ta dvonoga i
dugouha stvorenja ravnotežu su održavala pomoću dugog repa i imala
pticolike kandže na stopalima. Kao jelkovi i bijelkovi, sa kojima su živela u
divljini, bila su nekrogena: pripadala su kategoriji životinja koje se rađaju
isključio po cenu smrti svojih majki. - Kao i ljudi - rekla je jednom gorko
Luterinova majka.
Gunadui nisu imali materice; fetus se razvijao u želudačnom ,,džepu“ i na
kraju grizao svoj put u svet, usput se hraneći majčinom krvlju i mesom.
Ličinke su prolazile kroz nekoliko faza lutaka, hraneći se strvinom, sve dok
ne dosegnu veličinu koja im omogućava da u spoljašnjem svetu prežive kao
mali gunadui.
Odrasli gunadui bili su pitome živuljke, ali su se brzo umarali; idealni za
kraća putovanja, stoga ih je Luterin koristio za obilaske imanja.
Bio je bezbedan. Policija nije imala pristupa na velike posede. Dok mu se
otac ne vrati iz lova, Luterin će biti gazda. Uprkos dugom izbivanju, uprkos
metamorfozi, lako je prihvatio tu ulogu. Svi su ga poznavali, od glavnog
nadzornika do najnižeg roba. Neki drugi život bi bio nezamisliv. Znao je da je
savršen jedinac.
Imao je obaveze. Za njih će se pobrinuti. Prvo treba predstaviti Tores Lal
majci. A moraće i da razgovara sa Insil; to će verovatno biti neprijatno… Ali,
imao je sad prečih poslova.
Sazreo je. Uhvatio je sebe kao uživa što mu je otac odsutan. Ranije mu je
uvek nedostajao. Ovde je reč Lobanstera Šokerandita bila zakon, a to je važilo
i za njegovog sina. Samo, strašni Čuvar Točka je često bivao odsutan. Voleo
je da živi u prirodi, govorio je, i nije ga bilo po dva-tri tenera godišnje. Često
je nestajao sa svojim jelkom i psima, a ponekad je vodio i nemog kapetana
lova, Liparotina. Mahnuo bi i nestao u neznanoj divljini.
Luterin se od najranijih dana sećao te ruke uzdignute u znak pozdrava. Bio
je to pre pozdrav samotnom planinskom duhu nego oproštajno mahanje
upućeno porodici.
Luterin je odrastao čeznući za ocem. Povučena i tiha majka nije mu ga
mogla nadoknaditi. Jedanput je insistirao da ga otac i brat povedu. Beše tada
ponosan među ponosnim kasprijanima; ali, izgleda da je prisustvo sinova
jedilo starog Lobanstera, i vratili su se kući posle svega nedelju dana.
Luterin šmrcnu. Reče sebi da je nalik na oca, osobenjak. A tad mu se misli
vratiše Harbinu Fašnalgidu i seti se kako ga je Uuundamp oterao sa sanki. Tek
je u tom trenutku shvatio da mu se taj čovek dopada, i poželeo da mu
pomogne. Ljubomorni bes zbog Tores Lal beše potpuno iščileo.
Osmehnu se setivši se poslednjih Harbinovih reči, one strašne kletve. Taj
čovek je bio rođen da bude otpadnik! Možda je zato toliko nastojao da dokaže
da je Luterin žrtva sistema. Ipak, imao je kapetan i dobrih strana.
On i glavni nadzornik posetili su zabran za stangebage. Ta spora stvorenja
bila su ista kao što je pamtio. Pričalo se da su Šokeranditi odgojili stangebage
tokom četiri Velike godine. Stangebazi liče na gadne gusenice ili, kada se
ispruže do svoje pune dužine, popadala debla. Zapravo su kombinacija
životinja i biljaka, sorta iznedrena u periodima najveće toplote, kada planetu
zasipa visokoenergetska radijacija.
U jednom kutku imanja, robovi su sakupljali hoksnije i smeštali ih u
ambare, gde će provesti Zimu. Životinje su već zapale u hibemaciju - smanjile
su se, ukočile i dobile staklasti izgled. Uskoro će ličiti na male providne
figure. Neke su već izgubile jednoličnu smeđu boju i pokazivale živopisne
horizontalne pruge kakve su imale u vreme Velikog Proleća.
U stanju hibernacije, hoksnije su zvali sjaktavi, i to možda ne samo zbog
toga što sijaju, već i zbog toga što nisu u potpunosti mrtvi.
Upravnik imanja, slobodnjak, priđe i dodirnu obod šešira. Lepo što ste
naišli, gospodaru. Evo, pakujemo hoksnije u seno i slažemo ih u ambare. Do
Proleća ih neće biti, ako to Proleće ikada stvarno dođe… Doći će. To je samo
pitanje vekova. Tako kažete vi, školovani - reče čovek i zaverenički se naceri
nadzorniku. Sad je važno pripremiti se za Proleće. Ako ih sad lepo složimo,
imaćemo šta da jašemo kad dođe vreme za to. To ni vi ni ja nećemo doživeti.
Neko hoće, i taj će nam svakako biti zahvalan.
Ali govorio je odsutno i dalje zaokupljen Fašnalgidom.
Čim se vratio na imanje, dozvao je očevog sekretara, učenog i sumornog
tipa po imenu Ivanporil. Naredio je Ivanporilu da pošalje četvoricu ljudi na
bijelkovima niz put, da traže Fašnalgida. Kapetana je trebalo dovesti na
imanje i zaštititi ga. Sekretar odmah ode da izvrši naređenje.
Tek pošto je ručao, Luterin se seti da bi trebalo da poseti majku.
Dvorana velike kuće beše mračna. U prizemlju nije bilo prozora, da bi
zgrada bolje odolevala snegu, ledu i poplavama. Na mermernom podu stajala
je prazna, velika, teška stolica: koliko se Luterin sećao, niko na njoj nikad nije
sedeo.
Između čkiljavih lampi na biogas, po zidovima su bile obešene fagorske
lobanje. Pripadale su primercima koje su svojevremeno pobili Lobanister i
njegovi prethodnici. Stajale su tako uzdignutih rogova, a prazne očne duplje
zurile su ravnodušno u tamne kutke dvorane.
Zastavši pred vratima majčinih odaja, Luterin postade svestan da se pred
kućom nešto dešava. Neko je nešto vikao visokim, piskavim glasom.
Zveckajući bedrenim zvoncetom, Šokerandit se stušti niz stepenice. Rob se
hitro skloni sa izlaznih vrata da mu omogući prolaz.
U dvorištu su jedan rob i dva slobodnjaka vitlali golim mačevima. U ugao
su saterali šest šutih fagora, a jedna gilota čije su stare i pohabane haljine
svedočile o godinama služenja glasno je vikala na jeziku ljudi: - Ne ubij, zli
Sinovi Frejra! Ovaj Hrl- Ihor Jahr se vrati za nas, za dvosekle! Stoj! Stoj!
Stoj! - reče Šokerandit.
Ljudi več behu ubili jednog dvoseklog i odsekli mu glavu. Šokerandit se
naže nad leš koji se još trzao, zagazivši do članaka u žutu fagorsku krv.
Masa se oslobodi i poče da lagano izlazi iz grudnog koša nalik na mešavinu
meko kuvanih jaja i pihtija. Mrke senke promicale su između blistavih grudvi
koje su curele iz rane kao nekakva živa masa, prelivajući se preko rebara i u
pukotine između njih, tekući sve dok se sve nije istočilo, sve dok odvojeni
organi više nisu mogli da se razlikuju u tom opštem izlivu, ostavljajući za
sobom samo šupljinu.
Prevrnu ga nogom da osmotri žig.
Zagleda se u ljude. Pa to su naši dvosekli! Šta vi to radite? Bolje se
sklonite, gospodaru - reče natušteno rob. - Naređeno je da se svi fagori pobiju,
bili naši ili tuđi.
Pet fagora počeše da se dernjaju i pokušaše da prođu pored ljudi, na šta ovi
odmah podigoše mačeve. Stanite! Drikstagile, ko vam je to naredio? - Luterin
se setio čovekovog imena.
Držeći fagore na oku i ne ispuštajući mač, rob posegnu u džep tunike i
izvadi presavijen papir. Sekretar Ivanporil, jutros. Molim vas, gospodaru,
sklonite se sad ili ćete stradati.
Dade Luterinu plakat, a ovaj ga besno razmota. Bio je štampan masnim
crnim slovima.
Plakat je obznanjivao da je donesen NOVI UKAZ. Radi suzbijanja KUGE
POZNATE KAO GOJNA SMRT. DVOSEKLI su identifikovani kao GLAVNI
PRENOSIOCI KUGE. stoga je trebalo POBITI SVE FAGORE DIVLJE I
PITOME, a država će na svaku fagorsku glavu isplatiti naknadu U IZNOSU
JEDNOG SIBA Od dana stupanja ukaza na snagu, za POSEDOVANJE
FAGORA sledovala je SMRTNA KAZNA. Po naređenju Oligarha. Sklonite
mačeve dok vam ne izdam dalja naređenja - reče Šokerandit. - Za sada je
dosta ubijanja. I sklonite ovaj leš.
Kad ljudi neodlučno poslušaše, Luterin se vrati u kuću i ljut ode da potraži
sekretara.
U kući je bilo mnogo gravura, a sadržaj im je bio tipičan za divlje planinske
krajeve: lovci napadaju medveda. medved napada lovce, ljudi na jelkovima
skaču preko provalija, proburažene žene u mračnim šumama, deca koja u
parovima umiru izgubljena u snegu.
Na vratima sekretarove kancelarije bila je okačena grafika koja je
prikazivala kako vojnik-sveštenik pred samim kapijama Velikog Točka ubija
ogromnog fagora koji je skočio na njega iz neke rupe. Ispod crteža je
ukrasnim slovima pisalo “Staro neprijateljstvo”. Sasvim prigodno - reče
Luterin glasno, pokuca na vrata i uđe.
Sekretar je stajao kraj prozora i gledao napolje, uživajući u šolji planinskog
čaja. Okrete se i bez reči uputi Šokeranditu prepreden pogled.
Luterin baci plakat na njegov sto. O ovome mi ništa niste rekli. Kako to?
Niste me pitali, gospodaru Luterine. Koliko dvoseklih robova imamo na
imanju? Šesto petnaest - reče sekretar bez oklevanja. Bila bi velika šteta
pogubiti ih. Ovaj ukaz mi se nimalo ne sviđa. Idem u grad da vidim šta drugi
veleposednici misle o njemu.
Sekretar stavi ruku na usta i nakašlja se: - Ne bih vam to savetovao u ovom
trenutku. Izgleda da su u gradu nemiri. Kakvi nemiri? Kler, gospodaru
Luterin. Izgleda da je spaljivanje Prvosveštenika Čubsalida na lomači
uznemirilo deo sveštenstva. Jutros se navršio jedan tener od tog događaja, pa
su ga obeležili spaljivanjem Oligarhove lutke. Član Epstok Esikenanzi je
poslao vojsku da raščisti stvar, ali izgleda da ne uspevaju u tome.
Šokerandit sede na ivicu stola. Reci mi, Ivanporile, misliš li ti da mi
možemo mirno da podnesemo toliki gubitak? Ne pitajte mene, gospodaru
Luterine. Ja sam samo činovnik. Zar vam se ne čini da je ukaz jednostran?
Kad već insistirate, gospodaru, mislim da će ukaz, ako se dosledno sprovede,
zauvek očistiti Sibornal od dvoseklih. Zar to nije prednost? Ali, takav gubitak
jeftine radne snage… Ne verujem da će moj otac pristati na to. Možda,
gospodine, ali opšte dobro… - sekretar se nije potrudio da završi rečenicu.
Ukaz nećemo primenjivati dok se moj otac ne vrati. Napisaću o tome pismo
Esikenanziju i ostalima. Molim vas, obavestite nadzornika o tome.
Šokerandit je proveo popodne veselo jašući po imanju i kontrolišući da li se
njegovo naređenje poštuje. Glava mu je bila puna planova, pa je sasvim
zaboravio na majku.
 Te noći je kao i obično vodio ljubav sa Tores Lal. Nešto u rečima koje je
mrmljao ili u načinu na koji ju je dodirivao konačno je naišao na njen
odgovor. Živnula je, promenila se. Luterina ispuni neizreciva radost. Pomisli
da je stekao neprocenjiv dar. Za to je vredelo podneti sve muke.
Celu noć su proveli u zagrljajima, sporim, divljim, nepomičnim. Tela i duše
im se sjediniše.
Pred jutro, Luterin zaspa. Smesta poče da sanja.
Hodao je po nekom pustom predelu. Tlo beše močvarno. Pred njim je
ležalo smrznuto jezero koje se istezalo u beskraj. Predstavljalo je budućnost:
svemoćna noć je vladala za vreme Velike Zime. Na nebu nije bilo nijednog
sunca. Pratila ga je neka nezgrapna zver hrapavog daha.
Bila je tu i prošlost. Na obali jezera su se ulogorili svi vojnici pali kod
Isturijače. Bili su izranjavljeni i osakaćeni. Luterin ugleda Bandala Ejit Lala
kako stoji i skrušeno gleda u tlo.
Nešto ogromno je ležalo zarobljeno u ledu. Shvati da odatle dopire
dahtanje.
Biće sunu iz leda, ne lomeći ga pri tom. Bila je do džinovska crnoputa
žena. Niko je osim Luterina nije video. Uzdizala se ka nebu.
Ona blago pogleda Šokerandita i reče: - Nikada nećeš naći ženu koja će te
potpuno usrećiti. Ali, biće sreće u samoj potrazi.
Govorila je još, ali se Luterin ujutru sećao samo tih reči.
Tores Lal je ležala kraj njega. Ne samo što su joj oči bile sklopljene, već je
celim izgledom odavala odsutnost. Pramen kose joj je padao preko usana, i
ona ga je grickala kao nedavno lisičji rep. Disala je plitko. Luterin shvati da je
u pavku.
Kad se vratila, otvori oči i pogleda ga gotovo bez prepoznavanja. Ti se
nikad ne spuštaš tamo? - upita ga tankim glasom. Nikad. U našoj porodici se
to smatra praznoverjem. Zar ne želiš da razgovaraš sa bratom? Ne želim.
Pošto provedoše neko vreme u tišini, Luterin je zagrli i upita - Jesi li opet
bila sa mužem?
Ona ćuteći klimnu, znajući da mu to smeta. Konačno, reče: Zar ti naš svet
ne liči na ružan san? Ne, ako čovek živi u skladu sa samim sobom.
Ona se privi uz njega: - Ali ostarićemo, oglupavićemo, tela će nam
istrunuti, zar ne? Šta može da bude gore od toga?
Ponovo počeše da vode ljubav, ovoga puta sa više strepnje nego nežnosti.
 Sledećeg dana, pošto je završio obilazak imanja, konačno ode da poseti
majku.
Njene odaje su bile u zadnjem delu kuće. Služavka mu je otvorila vrata i
uvela ga u majčin salon. Tamo zateče majku u karakterističnoj pozi, ruku
sklopljenih, a glave malo nagnute u stranu. Blago se smešila.
On je poljubi. Dok je to činio, oseti kako ga obavija poznata atmosfera
kojom je zračila. Nešto u njenom stavu i pokretima kao da je nagoveštavalo
duboku tugu, čak - kako je često pomišljao - nekakvu slabost ili bolest.
Dok mu je govorila nežno, ne koreći ga što nije došao ranije, Luterin oseti
kako ga obuzima sažaljenje. Video je da ju je stegla starost, da su joj obrazi
upali a koža uvela. Upita je šta se s njom dešavalo u međuvremenu.
Ona ga lako dodirnu, kao da se dvoumi da li da ga privuče k sebi ili da ga
odgurne. Nećemo sad o tome. Dođi da se pozdraviš s tetkom.
Lurna Šokerandit ga povede u malu, drvetom obloženu sobu, u kojoj je
provela najveći deo života. Luterin je se sećao iz detinjstva. Bila je bez
prozora, a na zidovima su visili šumski pejzaži i ženska lica u ovalnim
ramovima. Punačka i vesela tetka Jaringa je sedela u uglu i vezla.
Ona skoči kad ga ugleda i poče da ispušta ciktave zvuke. Najzad si se
vratio, jadni moj mali! Mora da si strašno propatio…
Lurna se ukočeno spusti na fotelju. Kad Luterin sede do nje ona ga uze za
ruku, a tetka se vrati u ugao. Dobro je što si se vratio, Luterine. Brinuli smo se
za tebe, pogotovo kad smo čuli šta se desilo Asperamankinoj armiji. Imao
sam sreće. Svi moji drugovi su izginuli na povratku. To je bila strašna
izdaja…
Ona spusti pogled u krilo a zatim reče, ne gledajući ga: - Baš čudno
izgledaš. Tako si… debeo. Preživeo sam Gnojnu Smrt, majko. Ovo je moje
zimsko obličje. Dobro se osećam u njemu. Ipak smešno izgledaš - reče
Jaringa.
Luterin im ispriča svoje doživljaje i završi rečima: - A život mi je spasla
žena po imenu Tores Lal, čijeg sam muža ubio u borbi. Verno me je negovala
dok sam bio bolestan. Robovi i treba da budu verni - reče Lurna Šokerandit.
Jesi li bio da se vidiš sa Insil? Ona jedva čeka da je posetiš. Nisam, nisam
imao vremena. Pozvaću onda nju i njenu porodicu sutra na večeru.
Priredićemo malu proslavu u čast tvog povratka - reče i nečujno pljesnu
rukama. A ja ćuti pevati - reče Jaringa. To joj je bila specijalnost. Lurnin izraz
lica se promeni. Uspravi se u fotelji. - Ivanporil mi kaže da se protiviš novom
ukazu o fagorima. Možemo postupno da ih istrebimo, majko. Ako ih
pobijemo sve odjednom, to će nam naneti veliku štetu. Teško bismo mogli da
ih odmah zamenimo sa šesto novih ljudi. Državu treba slušati. Mislio sam da
je bolje da sačekamo da se otac vrati. Onda dobro. Samo se bar u ostalim
stvarima pokoravaj zakonima. Mi Šokeranditi moramo da dajemo primer.
Naravno. Treba da znaš da su jutros uhapsili onu tvoju mladu robinju.
Zatvorili smo je u podrum dok policija ne dođe po nju.
Šokerandit skoči: - Kako to? Ko se to usudio da mi ulazi u sobu? Sluškinja
je prijavila da ju je zatekla u pavku. To je strogo zabranjeno. Ako su zbog tog
zakona spalili i samog Prvosveštenika, kako možeš da očekuješ da će
poštedeti jednu robinju, i to još strankinju? U ovom slučaju ćemo napraviti
izuzetak - reče Šokerandit, sav bled. - Izvinite me - nakloni se majci i tetki i
izjuri iz sobe.
Besno ulete u kancelariju komandira straže. Gnev je iskalio na osoblju koje
je tamo zatekao.
Dok je čekao da se komandir pojavi reče sam sebi: - E pa lepo, oženiću se s
Tores Lal. Moram da je zaštitim od ovakvih stvari. Niko neće smeti da takne
ženu budućeg Čuvara Točka… A možda će je ovaj događaj naterati da malo
proredi posete mužu.
Tores Lal je bez problema puštena iz pritvora. Luterin je zagrli pošto se
vratiše u njegove odaje. Veoma žalim zbog ovog poniženja. Navikla sam na
poniženja. Onda ćeš se navići na nešto bolje. Čim se ukaže prilika, odvešću te
da te upoznam s majkom.
Tores Lal se nasmeja: - Ne verujem da ću baš impresionirati porodicu
Šokerandit.

Proslava Luterinovog povratka beše pažljivo pripremana. Majka se otrgla iz

letargija i pozvala sve lokalne dostojnike, kao i sve članove porodice koji su
trenutno bili u milosti.
Porodica Esikenanzi je pristigla u punom sastavu. Sa Epstokom
Esikenanzijem došla je njegova bolešljiva žena, dva sina, Insil i čitav niz
daljih rođaka.
Insil se prilično prolepšala od njihovog poslednjeg susreta, mada je previše
ispupčeno čelo još narušavalo tu lepotu, i odavalo porodičnu osobinu
Esikenanzijevih da se glavačke zaleću u susret sudbini. Nosila je elegantnu
sivu haljinu od kadife, ukrašenu visokim čipkastim okovratnikom. Luterin je
primetio kako formalnom ljubaznošću kojom je trebalo da prikrije odvratnost
prema njegovom novom obličju u stvari proračunato pojačava tu odvratnost.
 Svi Esikenanzi su bili nekako zveketavi; bedrena zvonca su im davala
sličan zvuk. Epstokovo je bilo najjače. Glasnim šapatom je govorio o
beskrajnoj tuzi koja ga je zahvatila zbog pogibije sina Umata kod Isturijače.
Luterinovo ukazivanje da je Umat stradao u masakru kod Korijanture
primljeno je kao neučtivo.
Član Epstok Esikenanzi je bio podebeo čovek mračnog i zagonetnog
izgleda. Česti odlasci u lov doneli su mu mrežu crvenih kapilara preko lica.
Uvek je gledao usne, nikad oči onih sa kojima je razgovarao.
Član Epstok Esikenanzi je bio čovek koji je verovao u javno iskazivanje
svojih stavova, iako je imao samo jedan stav: da je njegov stav najispravniji.
Dok su se za večerom borili sa ogromnim komadima srnetine, Esikenanzi
reče, obraćajući se istovremeno i Luterinu i ostalima: - Mora da si čuo novosti
o našem prijatelju Čubsalidu. Upravo imamo probleme sa nekim njegovim
pristalicama. Stari je preko Crkve bio pozvao narod na izdaju. Tvoj otac i ja
smo svojevremeno išli s njim u lov. Jesi li to znao, Luterine? E, jesmo, u bolja
vremena. Izdajnik je bio rodom iz Bribara, pa nije čudo… Dolazio je
povremeno da poseti Točak. A onda mu je nadošlo da blati Državu, zamisli.
Zato su ga i spalili, oče, ako ti je to neka uteha - reče jedan od sinova, na šta
svi prasnuše u smeh. Naravno. A imanja su mu konfiskovana. Pitam se kome
će ih dodeliti? To ce odlučiti Oligarh. Sad je važno suzbijati anarhiju. Četiri
osnovna zadatka za Sibornal su jasna. Ujediniti kontinent, oštro udariti na
subverzivne elemente, bilo u privredi, bilo u akademskom životu…
Dok je glas nastavljao da melje, Luterin je zurio u tanjir. Izgubio je apetit.
Posle svega što je preživeo, shvatio je da više ne može da podnese
Esikenanzije, kojima se nekad divio. Odjednom mu do svesti dopre šara na
tanjiru iz koga je jeo; bio je nesumnjivo iz Odimove kolekcije, uvezen iz
Korijanture za boljih vremena. Preplavi ga nostalgija, a zatim čežnja za Tores
Lal, koja je trenutno bila zaključana u njegovoj sobi, zbog svoje sigurnosti.
Digavši pogled, susrete Insiline oči. Oligarhija će morati da plati za smrt
Prvosveštenika Čubsalida - reče odjednom. - A i za masakr kod Korijanture,
Zima nije izgovor za napuštanje svih ljudskih vrednosti. Izvinite me.
Ustade i napusti prostoriju.
Posle obeda, majka nekako uspe da ga nagovori da se vrati u društvo.
Nevoljno sede pored Insil. Razgovor je zapinjao dok ne dovedoše dresirane
fagore, koji zabaviše goste žonglirajući tanjirima na rogovima.
Zatim se pojaviše igračice, a Jaringa Šokerandit zapeva ljubavnu pesmu iz
Jesenjih dvoraca:
Da mi je srce slobodno,
 Da mi je srce slobodno, I divlje kao brzi Venj… Hoćeš li ti to da me
uvrediš, ili se samo ponašaš soldatski? - upita šapatom Insil. - Da ne
doživljavaš našu vezu kao pantomimu?
Zagledao se u njeno poznato lice, nasmešio na njeno poznato zadirkivanje.
Divio se čipki i platnu na ramenima i grudima i primetio koliko su te grudi
narasle od njihovog poslednjeg susreta. A šta ti očekuješ od nje, Insil?
Očekujem da ćemo svi lepo odigrati svoje uloge, kao glumci u predstavi. Zar
to u ovim vremenima nije neophodno? Uostalom, zar nisi maločas onako
taktično podsetio tatu na ljudske vrednosti koje ne treba odbaciti? Važno je šta
čovek očekuje od sebe. Sa varvarstvom se može i drugačije izaći na kraj. Čula
sam da je u Kampanlatu, posle poraza koji ste im naneli, izbio građanski rat i
da se civilizacija ruši. Tako nešto se ovde ne sme dopustiti… Vidiš kako sam
se u tvom odsustvu bacila u politiku! Zar to nije varvarski? Ne sumnjam da si
često morala da slušaš tirade svog oca o anarhiji. Od toga bi svako podivljao.
Insil se nasmeja, a kosa joj pade preko čela. - Luterine, nije mi žao što si se
vratio, premda ličiš na burence. Hajde da se nekuda sklonimo dok tvoja
rođaka peva o onoj odvratnoj reci.
Izviniše se i povukoše se u prohladnu zadnju sobu, u kojoj su lampe na
biogas postojano ispuštale svoj siktav zvuk. Nadam se da će naš razgovor biti
topliji od ove sobe - reče ona. —Uf, kako mrzim Karnabar! Zašto li si se
vratio u ovu selendru? Ne valjda zbog mene? - uputi mu upitan pogled.
On se prošeta gore-dole pred njom. - Vidim da se nisi promenila, Sil. Ti si
mi bila prvi mučitelj. Sada sam našao druge. Muči me zloća Oligarhije, muči
me pomisao da se Zima može preživeti bez okrutnosti i ugnjetavanja. A vidim
i to da stvarno moramo da pretvorimo Sibornal u tvrđavu, ako ne želimo da
prođemo kao Kampanlat. Veruj mi, ja prosto više nisam onaj dečačić koga si
poznavala.
Insil, po svemu sudeći, uopšte nije bila impresionirana ovom tiradom.
Ukrutila se na stolici. Pa, moram priznati da zaista više ne ličiš na sebe
Luterine. Zgadio si mi se čim sam te videla. Tek kad prestaneš da mrljaviš
večeru i kad se nasmešiš, podsetiš me na onog Luterina koga sam nekad
poznavala. A taj tvoj izgled… Nadam se da se moja izopačenost neće videti
spolja. Sve što Oligarhija preduzima protiv kuge sasvim je u redu ako će nas
poštedeti toga. Metamorfoza nije izopačenost, Insil. To je stvar biologije -
prirodna stvar. Dobro znaš da mrzim prirodu. Uvek si bila cmizdrava. A zašto
si ti cmizdrav kad se radi o Oligarhiji? Tvoje moralisanje je još dosadnije od
tatinog politiziranja. Pa šta ako par fagora i ljudi mora da strada. Zar život
nije veliko lovište7
 Zurio je u nju, u njeno mršavo i napeto telo koje je zbog hladnoće obavila
rukama. Nešto stare ljubavi opet je oživelo u njemu. - Boga mu, ti i dalje
uživaš u pitalicama, baš kao i pre. Divim ti se, ali ne znam koliko dugo bih
mogao da te trpim u braku. Ko zna - nasmeja se i ona - šta ćemo sve morati da
pretrpimo. Ženama je fatalizam potrebniji nego muškarcima. Žena mora da
sluša, a ja kad slušam čujem samo zavijanje vetra. Više volim zvuk
sopstvenog glasa. On je dodirnu, prvi put od kada se vratio, i reče: Šta ti
uopšte hoćeš od života, ako ne možeš ni da me gledaš?
Ona ustade i odvrati pogled: - Volela bih da sam lepa. Znam kakvo mi je
lice - kao dva slepljena profila. Tad bih možda uspela da pobegnem od
sudbine, u neki zanimljiviji život. Dovoljno ti je zanimljiv i taj koji imaš. Insil
odmahnu glavom. - Neki put mislim da sam mrtva - reče bezosećajnim
glasom, kao da opisuje sliku. Ne želim ništa. Mrzim svoju porodicu, kuću,
sve. Hladna sam, bezosećajna i bezdušna. Duša mi je prosto jednog dana
izletela kroz prozor, možda baš one godine koju si ti proveo praveći se
mrtav… Dosadna sam i dosađujem se. Ni u šta ne verujem. Niko mi ništa ne
daje jer ni ja ništa ne dajem i ništa ne primam.
Luterin oseti sažaljenje, i ništa više. Ćutao je. A mislim i da sam frigidna.
Ni poljupce ne podnosim. Tvoje sažaljenje mogu samo da prezirem - okrete
se i reče kao da joj je teško da prizna. - A i sama pomisao da ti i ja vodimo
ljubav… grozno, gadiš mi se. U svakom slučaju, to mi nije ni na kraj pameti.
Iako se baš nije mogao pohvaliti umećem razumevanja, Luterin shvati da je
hladnoća kod nje deo sklonosti da sebe ocrnjuje. Ta sklonost kao da se u
međuvremenu pojačala. Možda je govorila istinu: ona se uvek zalagala za
istinu. Ja to od tebe ni ne tražim, draga Insil. Volim drugu ženu, i s njom ću se
oženiti.
Nije se ni pomerila, ostala je da ukočeno stoji, poluokrenuta, obraza
prislonjenog uz kragnu. Kao da se odjednom smanjila. Iz utrobe joj izlete
zvuk nalik na stenjanje. Pošto nije mogla da ga zaustavi stavivši ruku na usta,
poče da se udara pesnicama po stomaku. Insil! - uznemirio se.
Ona se okrenu ka njemu, već sa zaštitnim smeškom na usnama: - Eto
iznenađenja! Izgleda da sam ipak nešto želela, mada to ni sama nisam znala…
Samo, preteška sam za tebe, zar ne? Ne, nije to, uopšte… Jeste, jeste… Čula
sam za tvoju malu robinju… Tebi i treba robinja, a ne slobodna žena. Isti si
kao svi muškarci, treba ti neko koga možeš da poseduješ bez uslova. Ne, Insil,
tu grešiš. Nisi ti slobodna. Ti si robinja. Draga si mi, ali ti si samu sebe
zatočila.
Ona se nasmeja, gotovo bez poruge: - A ti znaš ko sam ja i šta sam? Ranije
ti nisam bila tako jasna, bar si tako govorio. Zaista si bezdušan. Zar si morao
to da mi suneš u lice bez ikakvog upozorenja? Zašto nisi to prvo saopštio
mom ocu, kako običaji nalažu? Ti bar poštuješ običaje. Hteo sam prvo da
razgovaram sa tobom. Ma nemoj? A jesi li već obradovao svoju majku tom
srećnom vešću? Šta će sada biti sa savezom između naših porodica?
Da nisi zaboravio da će nas tvoj otac najverovatnije silom naterati da se
venčamo? I ti i ja imamo neke obaveze, znaš, a do sada smo ih uvek
ispunjavali. Izgleda da si ipak kukavica. Ako ikad dođe vreme da nas nateraju
da uđemo u isti krevet, za ovo danas ćeš mi skupo platiti.
Ama, šta sam ti skrivio? Zar besniš što ni ja ne želim da uđem u brak za
koji si sama rekla da bi ti bio odvratan? Urazumi se, Insil!
Ali ona ga samo hladno pogleda, skupi tešku haljinu bledom rukom, drugu
stavi na obraz i izađe iz sobe.
Sutradan, pošto ju je služavka okupala i obukla, Luterin odvede Tores Lal
kod svoje majke i formalno najavi da će se njom oženiti. Majka je pretila i
pretila - naročito je pretila Luterinovim ocem - i konačno se povukla u svoj
sobičak.
Idemo na jahanje - reče hladno Luterin, pripasujući revolver i uzimajući
pušku. - Pokazaću ti Veliki Točak. Hoćeš da jašem iza tebe?
On je prekorno pogleda: - Čula si šta sam rekao majci?
Čula sam. Ali, ja sam i dalje robinja, a ovo nije Čalk.
Čim se vratimo, narediću sekretaru da sastavi akt o tvom oslobođenju. I to
se može, znaš. Sad samo hoću da izađem odavde. Jednog dana naučiću te o
jelcima - kaza dok su hodali.
Ovi su domaći soj - gajio ih je moj otac i njegov pre njega.
Čim napustiše imanje, ošinu ih severac. Sneg nije bio viši od tridesetak
santimetara. Sa obe strane puta stajale su oznake, čekajući vreme kada će put
biti zavejan.
Da bi stigli u Karnabar, na vrh, morali su da pređu preko imanja
Esikenanzijevih. Staza je zavijala ka šumi kaspijarna čije su grane bile posute
injem. U daljini, iz pravca svetog grada, čula su se zvona. Konačno, Karnabar
se pomoli iz krošnji.
Ovde se sve svodilo na praporce, i unutra i napolju. Ono što je nekada
imalo svrhu - da spreči mogućnost gubljenja u snegu ili magli - sada je
pomodarstvo.
Tores Lal povuče uzde, zaustavi jelka i zagleda se pred sebe. Rukom je
štitila usta od mraza. Pred njom se ukaza prenoćište za hodočasnike,
prodavnice i kancelarije crkvenih službenika. Gotovo sve zgrade imale su
zvonike, a svako je zvonilo drugačije od ostalih.
Glavna ulica je vodila pravo do ulaza u Točak. Taj, pomalo legendarni ulaz,
bio je ukrašen dvema figurama sasvim nalik na pticolikog Junaka. Vodio je u
dubine planine Karnabar.
Na obroncima planine bilo je mnogo crkava i mauzoleja od kojih su
nekima samo krovovi virili iz snega, dok su neke bile polusrušene. Šokerandit
načini širok pokret rukom. - Svim ovim upravlja moj otac - reče. Okrete se ka
njoj. - Hoćeš li da malo pogledaš Točak. Sad ljude više ne uvode silom, u
njega ulaze samo dobrovoljno.
Dok su prilazili, Tores Lal reče: - Mislila sam da se bar nešto od Točka vidi
spolja. Sav je pod planinom. To i jeste zamisao. Tama. Tama koja nosi
mudrost. Mislila sam da je svetlost donosilac mudrost.
Njihovi izmenjeni oblici privlačili su pažnju okolnih hodočasnika.
Sujeverno su na grudima pravili znak kruga kad bi ih videli.
Uskoro su mogli bolje da vide ulaz: moćni zidovi kao da su hteli da uvuku
čitavo čovečanstvo u utrobu planine. Iznad njega se nalazio bereljef koji je
prikazivao simboliku Točka: ljudi veslajući vuku točak preko neba na kome
su se mogla prepoznati sazvežđa. Zvezde izviru iz grudi moćne majčinske
figure koja stoji ispod svoda i rukom poziva vernike.
Hodočasnici, pred ulazom klekoše i počeše da prizivaju Azojaksa. Predivno
je, zaista - uzdahnu Tores Lal. Tebi izgleda samo predivno. Nama Točak
predstavlja život, izvor snage da se suočimo sa životom.
Lako skočivši sa jelka, uhvati se za jabučicu njenog sedla i reče, gledajući
je u oči: - Možda ću, kad dođe vreme, ja postati Čuvar Točka. To je trebalo da
bude moj brat, ali je umro. Nadam se da ću sad ja dobiti priliku.
Ona ga pogleda, toplo ali bez razumevanja: - Vetar je stao. Ovde je obično
tako. Karnabar je visoka planina, kažu da je četvrta na svetu, ali je odmah iza
nje još viša, planina Šivenink. Ona nas štiti od vetrova. Sad se ne vidi od
oblaka. Ima preko deset hiljada metara. Videćeš je neki drugi put.
Zaćuta, osetivši da se previše raspričao. Želeo je da bude srećan, poverljiv
kao nekad. Međutim, susret sa Insil ga je veoma uznemirio. Skoči na jelka i
udalji se od ulaza.
Pođoše stazom koja se od gradića spuštala ka dalekoj dolini. Staza je vodila
kroz šumu, bila je strma i povremeno klizava. Ptice su se oglašavale u
krošnjama, čuo se žubor obližnjeg potoka. Šokerandit zapeva sam sebi.
 Zaustavi se na mestu gde se staza račvala. Jedan krak se odvajao prema
gore, dragi se spuštao niz strminu. - Poći ćemo gornjom stazom - reče kad ga
Tores Lal sustiže: - To je najbrži put do kuće. A kuda vodi ova druga? Dole je
stara crkva koju je sagradio kralj koji je došao iz tvoje zemlje, a odmah kraj
nje je obelisk koji je otac podigao u znak sećanja na mog brata. Volela bih da
vidim.
Staza postade strmija. Povremeno su morali da preskaču debla koja su se
izvalila preko nje. Šokerandit se namršti kad vide koliko je imanje zapušteno.
Prođoše kraj vodopada i zagaziše u dubok sneg.
Zaobiđoše zvonik crkve. Zvono je ćutalo. Kad se spustiše niže, videše da je
nanos snega zaprečio ulaz.
Kao Borldoranka, Tores Lal odmah vide da je crkva sagrađena u
embrudokanskom stiku. Zgrada se većim delom nalazila ispod tla. Duge,
zavojite stepenice koje su vodile u glavnu dvoranu davale su vernicima
mogućnost da bolje očiste um pre ulaska.
Ona raščisti sneg da bi mogla da zvirne kroz uski prozor u vratima. Unutra
je nešto svetla dopiralo odozgo. Iza kružnog oltara nazirao se kip starog
božanstva. Tores Lal oseti kako joj lupa srce.
Nije mogla da se seti imena tog boga, ali je odmah prepoznala ime kralja
koji je sagradio crkvu. Bio je to Jandol Anganol, kralj Borlijena i Oldoranda,
zemalja koje su se kasnije stopile u Borldoran. Ime je bilo upisano u zid
crkve. Jesam li zbog ovoga dospela ovamo? Taj kralj je moj daleki predak.
Poznat je u mojoj zemlji, iako je živeo pre više od pet vekova.
Luterin samo reče: - Znam da je crkva stara. Tu blizu je sahranjen moj brat.
Dođi da vidiš.
Ona se odmah trže i krenu za njim, mrmljajući: - Jandol Anganol…
On je stajao pred Obeliskom. U granitu je, pored simbola točka, bilo
urezano: FAVIN.
U znak poštovanja, Tores Lal sjaha i stade kraj Luterina. Obelisk je delovao
nezgrapno pored lepo ukrašene crkve.
Konačno, on se okrete i reče, pokazujući ka litici iza njih: - Vidiš li gde
počinje vodopad? Gore je iz stene izbijao izvor. Tuda je jahao jednog dana,
kad je vreme bilo lepše. Sa one stene je skočio, zajedno sa hoksnijem. Niko
ne zna zašto je to učinio. Našao ga je otac, baš na ovom mestu, i tu je podigao
kapelu. Od tog dana niko u kući nije smeo da pomene Favinovo ime. Ocu se
slomilo srce. A majka? - upita Tores Lal posle kraće pauze. I ona se, naravno,
rastužila. Ti mnogo poštuješ oca, zar ne? Svi ga poštuju. Mnogo je uticao na
mene. Ovde ga pomalo drže za sveca, kao tvog kraljevskog pretka. Jandol
Anganol nije nikakav svetac - nasmeja se Tores Lal. - Poznat je kao jedan od
najvećih zlikovaca u istoriji. Uništio je staru veru i spalio njenog predvodnika
i sve pristalice. Pa, mi ovde ga znamo kao sveca. Čak ga i slavimo. Otkud on
ovde?
Šokerandit nestrpljivo mahnu glavom: - Zato što je ovo Karnabar. Svi žele
da dođu ovde. Možda se pokajao zbog svojih grehova…
Ona ne reče ništa. Nema čistije ljubavi nego između oca i sina, zar nije
tako? Sad kad sam odrastao, upoznao sam i druge vrste ljubavi, i sve one
imaju svojih čari. Ali, ni jedna nije tako čista i jasna kao ona koju osećam
prema ocu. Druge su ispunjene pitanjima, sukobima… Toga u ljubavi prema
ocu nema, ona je bezuslovna. Voleo bih da sam pas, tada bih mogao da mu
budem apsolutno pokoran. On ponekad ostaje u šumi mesecima. Da sam pas,
mogao bih stalno da budem uz njega, kuda god da krene. I da jedeš ono što ti
on dobaci. Sve. Sve što želi. To nije zdravo.
On je pogleda oholo: - Nisam više dečačić. Mogu da radim šta god
poželim, pa i da se potčinim kome god poželim. Sada su nam potrebni
poslušnost i voljno potčinjavanje. Jedino tako možemo da se borimo protiv
nepravednih zakona i anarhije.
Kada dode Proleće, Sibornal ce biti jači nego ikad. Imamo četiri zadatka.
Da ujedinimo kontinent. Da pojačamo napore i uskladimo rad sa smanjenim
prirodnim rezervama… Uostalom, šta se to tebe tiče…
Ona se odmače od njega. Iz usta im je izlazila para i odmah se razilazila. -
A kakva je moja uloga u tim tvojim planovima?
On se oseti nelagodno, ali mu se neposrednost pitanja dopade. Naglo se
okrenu i zgrabi je u naručje, zagledajući njene oči pre nego što poče da je
ljubi. Zatim uzmaknu i duboko uzdahnu vazduh, a zatim ponovi postupak.
Ipak, iz glave mu nikako nije izlazila Insil Esikenanzi. Učini mu se da i
Tores Lal misli na svog mrtvog muža.
Razdvojiše se. Strpljenja - reče, kao za sebe. Ona je ćutala.
Luterin uzjaha i uputi se gornjom stazom. Praporci na uzdama su zveckali.
Crkva i kapelica uskoro nestadoše među drvećem.
Kući ga je sačekala zapečaćena poruka od Insil. Nestrpljivo je otvori, ali je
sadržala samo zagonetnu opasku na njihovu sinoćnu svađu. Pisalo je:

Luterine,
 Mislićeš da sam okrutna, ali ima i okrutnijih od mene. Od njih ti preti
mnogo veća opasnost.
Sećaš li se razgovora koji smo svojevremeno vodili o mogućem uzroku
smrti tvog brata ? To je bilo, ako nisam sanjala, posle tvog oporavka od one
čudne bolesti koja te je obuzela odmah posle Favinove smrti.
Preklinjem te, budi oprezan. Za sopstveno dobro, nemoj još nikom ništa da
pričaš o “našoj“ novoj tajni.
Insil

Prekasno - progunđa on i zgužva cedulju.

 NAJTEŽI ZLOČIN

Kako je iko mogao biti siguran da ti tutorski biosferični likovi, Geja i

Prvobitni Posmatrač, stvarno postoje?
Objektivnih dokaza nije bilo, kao što se ni empatija ne može meriti.
Mikroorganizmi ne znaju za ljude, njihovi svetovi su isuviše usitnjeni. Samo je
ljudska intuicija bila u stanju da shvati te geohemijske utvare koje su
upravljale ustrojstvom svetova kao jedinstvenim organizmom.
Intuicija je takođe rekla čovečanstvu da mora da se uzdrži od dominacije
ako želi da živi u skladu sa tim duhom. A ljudi koji su se potajno sastajali na
Ledenom bregu upravo su grozničavo pokušavali da uspostave vlast nad
svetom.
A da su uspeli?
Duhovi biosfere su milostiva i prilagodljiva bića. Intuicija nas uči da uvek
postoje alternative. Homeostaza nije mrtvilo, već stanje dinamičke ravnoteže.
Prvi plemenski lovci, koji su spaljivali šume da bi došli do plena uspostavili
su ekosisteme savana. Promenljivost je jedna od Gejinih najmoćnijih
upravljačkih poluga.

Sivi plašt Prvobitnog Posmatrača leteo je preko Helikonije. Ljudska bića

prkosila su mu ili ga prihvatala, svako prema svojoj prirodi.

Daleko od ljudskih pogleda, bića iz divljine počinjala su da preuređuju

svoje živote. Drveće je pohlepno skladištilo rezerve duboko u tlu, da bi moglo
da nastavi da raste. Kopneni račići su užurbano dubili sebi skloništa ispod
stena izlučujući kiselinu; sami će proizvesti dovoljno svetla da se snađu u
tami. Rogate planinske ovce, divlji azokini, flamberzi, svi su se upuštali u
divlje borbe radi prvenstva u parenju. Uskoro će vreme za reprodukciju isteći,
a potomstvo će biti desetkovano mrazom; preživeće najsposobniji.
Sva bića koja nisu bila deo ljudske rase, već su igrom evolucije ostala pred
samim vratima ljudskosti —zavidljivo gledajući logorske vatre - i ta bića su se
prerasporedivala.
 Plemena Drijata kojima je bio podaren dar govora - i psovanja - psujući su
se spuštala sa planine svog kontinenta u ravnice. Madiji su napuštali svoje
staze i odlazili na zapad, gde su se sklanjali u napuštenim ljudskim
gradovima. Jedino su Nondadi u svojim rupama živeli životom koji se nije
mnogo razlikovao od onog koji su vodili dok je sunce još pržilo.
Što se tiče dvoseklih, svaka generacija je primećivala da se klimatski uslovi
približavaju onima koji su vladali pre nego što je Frejr zavladao njihovim
nebom. U tim umovima stereotipi prošlosti i budućnosti gotovo sasvim su se
preklopili. Fagori su sada. suvereno vladali prostranim ravnicama
Kampanlata, i jedino u Sibornalu, gde ih nikada nije bilo mnogo, doživeli su
da ih ljudi, organizovano progone.
Izgledalo je da se sva ta bića takmiče međusobno. U neku ruku, tako je i
bilo. Međutim, u širem smislu bila su jedinstvena. Sva su ona zavisila od
anaerobnih mikroorganizama sa morskog dna, koja su vezivala ugljen dioksid
i tako održavala nivo kiseonika u atmosferi.
I opet, sva ta bića bila su na neki način od vitalnog značaja za planetu. Ali,
i to je bilo tačno samo donekle. Gotovo polovina žive mase na Helikoniji
živela je na trodimenzionalnim okeanskim pašnjacima. Većinom se sastojala
od jednoćelijskih algi. Za njih nije bilo bitno da li je Frejr blizu ili daleko, a
upravo su one bile pravi pokazatelji života.
Prvobitni Posmatrač je sva živa bića držao u ravnoteži. Kako je to bilo
moguće izvesti na čitavoj planeti? Zato što je na planeti bilo života. Šta bi
bilo da nije bilo života? Ne bi bilo života. Prvobitni Posmatrač je bio duh koji
je lebdeo nad vodom; a bio je još ingeniozniji od svoje sestre Geje.
Negde daleko od svih drugih živih bića, od algi, ovaca i račića, živeli su
ljudi Helikonije. Ta bića, iako ništa manje zavisna od homeostatske ravnoteže
nego druga, uzdigla su sebe u posebnu kategoriju. Razvila su jezik. U
nemuštom svetu stvorila su sopstveni svet, svet reči.
Stvorili su pesme i poeme, drame i priče, tužbalice i poklike. Sa rečimaje
došla moć pronalaženja i izmišljanja. Čim je došla Reč, došla je i Priča.
Priča za svet znači ono sto Geja znači za Zemlju i Posmatrač za Helikoniju.
Nijedna planeta nije imala Priču dok brbljivi ljudi nisu došli i izmislili je, da
bi sledečim generacijama objasnili ono sto su smatrali stanjem stvari.
Na Helikoniji je bilo vizionara koji su u kriznim vremenima prizivali lik
Prvobitnog Posmatrača. Ta vizija se nije lako pretakala u reči; vizionari su
uvek blizu granici neshvatljivog. Reči nemaju atomsku težinu. Univerzum reči
nema merila koja odgovaraju životu i smrti u nemuštom univerzumu. Zato
može da stvori imaginarne svetove koji nisu ni živi ni mrtvi.
 *

Jedan takav, imaginarni svet bila je zamisao Oligarhije o savršenoj državi

Sibornal. Drugi je bila zamisao sveštenika Crkve Strahovitog Mira o
savršenom univerzumu kojim upravlja Azojaks. Posle rascepa između crkve i
države ta dva sveta prestala su da se preklapaju. Posle dugog perioda
istovernosti, crkva i država su užasnuto ustanovile da su u sukobu.
Mnogi crkveni velikodostojnici su se, kao Asperamanka, do kraja potčinili
državi. Međutim, fratri, kaluđeri i kapelani, oni najbliži narodu, digli su pravu
uzbunu.
Oligarhija je grmela protiv “tih popova koji u ritama trče naokolo i
uznemiravaju prost narod lažnim vestima“. Tako su se ponovile reči koje je
mnogo ranije na Zemlji izgovorio Erazmo Roterdamski. Samo, Oligarhija nije
zastupala humanizam. Ugnjetenima je nudila samo još više ugnjetavanja.
Opet Enantiodromija. Taman kada se redovi zbijaju, otvara se jaz; kada je
jedinstvo nadohvat ruke, raskoli postaju najširi.
Oligarhija je sve obrtala u svoju korist. Nemire je iskoristila kao povod za
pooštravanje režima. Armiju koja se vračala iz Bribara poslala je u gradove i
sela Uskutoška. Ljudi su nemo gledali kako sveštenici padaju pred streljačkim
vodovima.
Nemiri su zahvatili čak i daleki Karnabar.
Epstok Esikenanzi je pozvao Luterina da razmotre problem i za vreme
razgovora gledao ga u usta, ne u oči. I ostali visoki činovnici želeli su da čuju
njegov stav. Luterin je preporučivao oprez. Počeo je da se satima zatvara sa
Ivanporilom i saradnicima. Sudbina se nadvila nad njim, pa nije bio u stanju
da donosi odluke o sudbinama drugih.
Trebalo je razrešiti i pitanje Velikog Točka. Dok je samim Točkom
upravljala crkva, teritorijom na kojoj se on nalazio upravljao je namesnik
koga je postavljao Čuvar Točka. Jaz između sveštenstva i stanovništva se
produbio. Čubsalid nije zaboravljen.
I tako je, posle nekoliko dana, Luterin Šokerandit uradio ono što je i ranije
činio kad bi se našao pod pritiskom. Pobegao je.
Vodeći sa sobom jednog psa i lovca, nestao je u gotovo beskonačnoj
divljini oko Karnabara. Mećava mu nije smetala. U šumama je bilo lovačkih
koliba u koje se čovek mogao skloniti, pojesti nešto i odmoriti se. Kao i
njegov otac, Luterin je nestao van ljudskog dohvata.
 Nadao se da će se negde sresti sa ocem. Zamišljao je taj susret. Video bi
svog oca okruženog lovcima, a sneg bi se kovitlao oko njega. Na ramenima bi
mu stajali maskirani sokolovi. Otac bi sišao sa jelka i smešeći se pošao mu u
susret.
Onda bi mu otac čestitao na hrabrosti pokazanoj kod Isturijače i
dovitljivosti da izbegne masakr kod Korijanture. Zagrlili bi se…
Luterin i njegov pratilac nisu ni sreli ni čuli nikoga. Samo je vetar hujao u
krošnjama, a lednici pucali u daljini.
Koliko god se preko dana umarao, Luterin je noću imao ružne snove.
Stalno je sanjao zagušljive sobe pune besmislenog nameštaja i prastarih
predmeta. U sobama se nalazilo i nešto užasno, nešto što nije mogao ni da
nađe ni da izbegne.
Često se budio i zamišljao da ga je opet spopala paraliza. Teško i sporo se
suočavao sa stvarnim svetom. Pokušavao je da se obodri misleći na Tores Lal,
ali mu je pred oči stalno izlazila Insil.
Majka mu beše pala u postelju odmah posle svečane večere u čast njegovog
povratka. Bar se vest o raskidu veridbe sa Insil nije širila.
Činilo mu se da bi mu Insil odgovarala kao supruga. U njoj je živeo istinski
duh Karnabara.
Sa druge strane, Tores Lal je bila strankinja. Zar je hteo da se venča s njom
samo da bi dokazao koliko je nezavisan?
Teško je podnosio sopstvenu neodlučnost. Ipak, nije mogao da se odluči
sve dok ne razjasni sopstveni položaj. Bilo je neophodno da se suoči sa ocem.
Iz noći u noć, dok mu je srce lupalo u vreći za spavanje, uviđao je da mora
doći do tog sučeljavanja. Mogao bi da se oženi sa Insil samo ako ga otac ne bi
prisiljavao na to. Nadao se da će otac moći da prihvati njegovo gledište.
On može biti ili heroj ili otpadnik. Trećeg nema. Morao je da se suoči sa
odbacivanjem. Seks je, posle svega, ipak samo pitanje premoći.
Ponekad mu se činilo da u senkama polarne svetlosti vidi Favinovo lice. Da
li se i on suočio sa ocem - i izgubio?
Luterin i lovac ustajali su u zoru, dok su noćne ptice još letele nebom.
Hranu su delili na jednake delove, ali su svoje misli čuvali samo za sebe.
Kako god su noći bile užasne, dani su predstavljali čistu sreću. Svetlost,
okolnosti, navike životinja koje su lovili, sve se to menjalo iz časa u čas. Dani
su kraćali, a Frejr je uvek bio malo ispod horizonta. Ipak, povremeno bi sa
nekog vrta uspeli da nazru krajičak starog gospodara kako ispunjava svetlošću
neku dolinu, kao neki kralj koji bezbrižno puni sebi pehar vina.
Stalno ih je okruživalo stoičko ćutanje prirode, pojačavajući osećaj
beskonačnosti. Beskonačnost ih je sasvim prožela. Kroz tišinu je plovila
veličanstvena muzika, a Luterinova krv ju je tumačila kao slobodu.
Šestog dana lova naiđoše na grupu od šest rogatih fagora sa kaidavima.
Odalo ih je prisustvo govedarica. Dan i po su pratili fagore dok nisu našli
pogodno mesto za zasedu, u jednoj jaruzi.
Ubili su svih šest dvoseklih. Govedarice su pobegle kričeći. Kaidave su
opkolili i odluči da ih oteraju na imanje. Možda se u njihovim stajama mogao
odgajiti pitomi soj.
Ekspedicija je završena sa umerenim uspehom.
Potmulo brujanje zvona sa tornja rezidencije čulo se mnogo pre nego što se
staro zdanje pomolilo iz plavičaste magle.
I tako se Luterin vratio kući i zatekao metež, očevog jelka u staji, dvorište
puno ubijenih životinja i očevog telohranitelja kako unosi burad jadala u
barutanu.
Za razliku od izmaštanog, Luterinov stvarni susret sa ocem prošao je bez
zagrljaja.
Luterin je odjurio u salon, u žurbi, zbacivši sa sebe gunj i ostajući u
čizmama, sa revolverom i zvoncem za pojasom. Kosa mu je bila porasla i
vijorila mu se iza ušiju dok je trčao u susret ocu.
Lovački psi su skakali po sobi i mokrili po draperijama. Grupa naoružanih
ljudi je stajala kraj vrata i nešto se domunđavala, kao da kuje zaveru.
Oko Lobanstera Šokerandita okupili su se Lurna, njena sestra i grupa
prijatelja sa Esikenanzijevima na čelu. I Insil je bila među njima. Lobanster je
bio leđima okrenut Luterinu, tako da ga je prva ugledala majka. Ona uzviknu.
Razgovor zamuknu. Svi se okretoše prema Luterinu.
Nešto na njihovim licima, nekakva uznemirenost, reče mu da su upravo
raspravljali o njemu. On se ukopa u mestu. Nastaviše da ga posmatraju, mada
je glavnina njihove pažnje i dalje bila usmerena na tamno odevenog čoveka u
sredini.
Lobanster Šokerandit je privlačio pažnju u svakoj grupi. Bio je prosečne
visine, ali je iz njega zračila nekakva nepomičnost koja je odmah padala u oči,
ali koju nije bilo lako definisati. Oni koji su ga mrzeli, njegove sluge i robovi,
govorili su da može da zamrzne čoveka pogledom; prijatelji su govorili da je
rođen da bude vođa. Psi nisu govorili ništa, ali su mu podvijenih repova
puzali oko nogu.
Ruke su mu bile lepe i snažne, nokti ušiljeni. Šake Lobanstera Šokerandita
privlačile su pažnju. One su se jedine kretale, dok je sve ostalo na njemu bilo
kruto i nepomično. Često su putovale do grla, uvek umotanog u crnu svilu,
slično kao kod raka ili sokola koji čeprka u potrazi za plenom. Lobanster je
patio od gušavosti, koja je bila česta u tom kraju. Marama je gušu skrivala,
dok su je ruke otkrivale. Davala je vratu čvrstinu nekog stuba, dostojnog da
nosi veliku glavu.
Seda kosa na toj veličanstvenoj glavi bila je brižljivo začešljana unazad sa
visokog čela. Nije bilo obrva, ali su blede oči bile okružene dugim i bujnim
trepavicama. Oči su bile izbočenije od velikih sivih kesica ispod njih; kesice
su delovale kao bedemi sa kojima su te oči posmatrale svet. Usne, iako pune,
bile su blede gotovo kao oči. Preko lica je uvek bio prevučen sloj znoja, pa su
se ruke povremeno dizale da ga obrišu, a lice je zbog tog sjaja uvek izgledalo
kao da je tek izronilo iz vode. Priđi, Luterine - reče lice. Glas je bio dubok i
nekako spor, kao da brada okleva da uznemiri gušu ispod sebe. Drago mi je
što si se vratio, oče - reče Luterin prilazeći. Je li lov bio uspešan? Prilično.
Toliko si se promenio da ne mogu da te prepoznam. Srećnici koji prežive
kugu dobiju ovakav lik da ih štiti od mraza. Oče, uveravam te da se osećam
izvrsno.
Luterin uze oca za ruku. Verovatno se i fagori osećaju izvrsno - reče Epskot
Esikenanzi - pa ipak prenose kugu. Ja sam preležao kugu. Ne mogu da je
prenosim. I ja se nadam da je tako, dušo - reče majka.
Dok se okretao ka njoj, otac reče: - Luterine, iziđi u hodnik i sačekaj me.
Brzo ču doći. Sad moramo da raspravimo neke pravne probleme. Šta se
dešava?
Luterin primi pun udar očevog pogleda. Pognu glavu i izađe.
Uznemireno se šetao hodnikom, zveckajući bedrenim zvonom. Nije mogao
da shvati zašto je otac tako ohladneo. Istina, uvek se prema sinu odnosio
uzdržano, i ta njegova osobina je bila isto toliko čuvena kao i gušavost.
Dozva roba i naredi mu da dovede Tores Lal iz njegovih odaja.
Dok je ona prilazila, pade mu u oči privlačnost njenog metamorfoziranog
lika.
I promrzline behu iščezle sa obraza. Zašto te nije bilo tako dugo? Gde si
bio?
Osetio je nagoveštaj prekora, iako se smešila i uhvatila ga za ruku.
 On je poljubi i reče: - Bio sam u lovu. To je u mojoj porodici nasledno. Sad
slušaj, brinem se za tebe. Otac mi se vratio. Izgleda da je ljut. To može da
bude nešto u vezi sa tobom, jer su ga dočekale majka i Insil. Šteta što nisi bio
tu da ga pozdraviš, Luterine. Sad je gotovo. Slušaj, hoću nešto da ti dam.
Odvede je do drvenog ormarića u zidu. Izvadi iz džepa ključ otvori ga.
Unutra je, uredno obeleženo, visilo tridesetak velikih gvozdenih ključeva.
Mršteći se, poče prstom da prebira po natpisima. Tvoj otac, izgleda, obožava
ključeve - reče Insil polušaljivo. Ne šali se. On je Čuvar. Ova kuća je i dom i
tvrđava.
Najzad pronađe ono što je tražio i skinu jedan veliki i zarđali ključ sa alke.
Ovaj im neće nedostajati - reče zaključavši orman. - Evo, uzmi ga. To je ključ
crkvice onog tvog zemljaka, svetog kralja. Sećaš se, u onoj šumi. Slušaj,
možda će biti gužve. Još ne znam tačno kakve, ali nešto predosećam. Ako se
meni nešto desi, ti ćeš biti u opasnosti. Idi i sakrij se u crkvu. Tamo te niko
neće tražiti. Povedi i neku robinju - one sve jedva čekaju da pobegnu. Uzmi
neku koja dobro poznaje okolinu, seljanku po mogućstvu.
Ona spusti ključ u džep haljine. Šta bi to moglo da ti se desi?
—Verovatno ništa, ali… Prosto imam neki osećaj…
Ču kako se vrata otvaraju. Brzo gurnu Tores Lal u senku iza ormara i
zakorači u hodnik. Pojavi se otac. Iza njega su stupala četvorica “zaverenika”
koje beše zapazio u sobi. Da porazgovaramo - reče Lobanster i povede ga u
jednu od bočnih sobica. Šestorica uđoše za njima, a poslednji zaključa vrata
iznutra i namaknu rezu.
U ovoj sobi bila je jedna drvena klupa i sto, a sem toga vrlo malo
nameštaja. Tu se ljudi dovode da se ispituju. Tu su takođe bila jedna drvena
vrata okovana gvožđem i zaključana. To je tajnoviti put u komore gde je
zdenac koji se nikada ne ledi. Legenda kaže da su tokom najhladnijih stoleća
tamo sačuvane dragocene rasplodne životinje. Mislio sam da ćemo
razgovarati u četiri oka, oče - reče Luterin. - Ne znam ko su ova gospoda, ali
primećujem da se ponašaju kao u svojoj kući. Ovo nisu lovci. Oni su se vratili
iz Bribara - reče Lobanster kao da mu ta činjenica pričinjava neko hladno
zadovoljstvo. - Danas su važnim ljudima potrebni telohranitelji. Ti si još
mlad, pa ne znaš kako kuga može brzo da razori zajednicu, od porodice do
države. Strah od kuge je još opasniji od nje same.
Šestorica su strogo gledala. U tesnom prostoru nije bilo moguće ni odmaći
se od njih. Samo je Lobanster seđeo izdvojen, nepomičan, i dobovao prstima
po stolu. Oče, sramota je što moramo da razgovaramo pred stranim ljudima.
Uvređen sam. Mogu da kažem i tebi i njima da ima istine u tom što govoriš,
ali da si zaboravio na nešto još važnije. Nije samo kuga ono što razara
zajednice. Okrutni zakoni koji zabranjuju pavk, upereni protiv naroda, protiv
crkve - i okrutnost koja se skriva iza takvih zakona - mogu da budu još
razorniji od Gnojne Smrti… Dosta, dečače! - Očeva ruka se diže prema grlu. -
Okrutnost je deo prirode. Gde ima milosrđa, osim među ljudima? Čovek je
izmislio milosrđe, ali okrutnost je starija. Kuga je najokrutnije oruđe prirode, i
protiv nje se možemo boriti samo istom takvom okrutnošču.
Luterin je zanemeo. Nije mogao da nađe reči kojima bi objasnio da je
povremeno pokazivanje okrutnosti u određenim uslovima jedna stvar, a
uzdizanje okrutnosti na nivo moralnog principa sasvim druga. Bilo mu je
muka od očevih reči. - Tako govori i Oligarh - bilo je sve što je mogao da
kaže.
Jedan od telohranitelja se oglasi jakim, grubim glasom - Tako treba da
govore svi.
Zvuk tuđinskog glasa, skučenost sobička, napetost, očeva hladnoća, sve to
odjednom spopade Luterina. Kao izdaleka, ču sebe kako viče: - Mrzim
Oligarha! Oligarh je čudovište! Masakrirao je Asperamankinu vojsku. Ja sam
ovde begunac, umesto da budem heroj. Sad hoće da masakrira Crkvu. Oče,
ustanimo protiv tog zla dok nas nije pojelo!
Kao da je dobio napad, nije mogao da prestane da priča. Nije bio ni svestan
da ga izvode iz sobe i guraju napolje, u dvorište. Oseti ledeni vetar na licu.
Povedoše ga prema staji.
Konjušar i telohranitelj nestadoše. Luterin je ostao sam sa ocem. Još nije
mogao da ga pogleda, pa je samo sedeo sa glavom u rukama i stenjao.
Tek posle nekog vremena, očev glas poče da dopire do njega: … jedini sin.
Ti ćeš jednog dana postati Čuvar Točka. Čekaju te teška iskušenja i moraš da
se spremiš za njih. Moraš biti jak… Jak sam! Prkosim sistemu. Ako se naredi
da se pavk iskoreni, mi moramo da ga iskorenimo. Ako treba istrebiti fagore,
istrebićemo ih. Sve drugo je slabost. Ili sistem, ili anarhija! Tvoja majka mi
kaže da te je opčinila neka robinja. Luterine, ti si Šokerandit i moraš biti jak.
Robinju ćeš ubiti, a oženićeš se sa Insil Esikenanzi. To smo odavno planirali, i
tako će i biti. Moraš da budeš poslušan, ne zbog mene, već zbog sopstvene
slobode i zbog Sibornala.
Luterin se nasmeja: - Kakva mi je to sloboda? Insil me mrzi, a tebi to ništa
ne znači. U takvim uslovima nema slobode.
Lobanster se prvi put pokrenu. Bio je to jednostavan gest, samo pokret ruke
prema grlu, da naglasi apel Luterinu. Zakoni jesu strogi. To je jasno. Ali bez
zakona nema ni slobode ni života. Ako ih ne budemo sprovodili, pomrećemo.
Kampanlat pada zato što u njemu vlada bezakonje, a tamo je klima mnogo
povoljnija nego ovde. Sibornal mora da preživi. Podsećam te, sine, da Velika
Godina ima hiljadu osamsto dvadeset pet malih. Do zimskog solsticijuma
ostalo je još čitavih petsto šesnaest godina. Petsto šesnaest godina do
najvećeg mraza, a tek do proleća… Dotle ćemo morati da živimo kao ljudi od
gvožđa. Tek kad dođe Proleće, kuga će se povući, a uslovi će se poboljšati.
Mi u Karnabaru to znamo. Veliki Točak će nas nositi kroz crna vremena, sve
dok ne dođe toplina i sunce…
Dotle se Luterin pribrao, pa odrešito reče: - Tako je oče, Točak. Zašto onda
odobravaš - a siguran sam da odobravaš - spaljivanje Čubsalida na lomači i
svirepe napade na Crkvu? Zato što Točak predstavlja anahronizam. On ne
može da spase Helikoniju, to je besmislena tvorevina. Ne može da spase ni
Sibornal. Točak je sentimentalna budalaština. Radio je dobro samo dok su u
njega zatvarali ubice i dužnike. Sem toga, on se protivi naučnim zakonima
Oligarhije. Ne možemo imati dva suprotna zakona. Zato će Crkva morati da
otpadne, a zakon protiv pavka bio je samo prvi korak u tom pravcu.
Luterin opet osta bez reči. I zato si me doveo ovde, da mi to kažeš? Nisam
hteo da ostali čuju. Zabrinut sam zbog onoga što sam čuo od tvoje majke i
Ivanporila. Da mi nisi sin, ubio bih te. Je li ti jasno?
Luterin klimnu glavom, ne usuđujući se da podigne pogled. Kao u
detinjstvu, nije mogao da pogleda oca u oči. Razumeš li ?
Luterin i dalje nije mogao da progovori. Bio je potpuno zgranut očevim
nehajem za njegova osećanja.
Lobanster ustade i obrisa sjajno čelo. Na stolu je ležala torba iz koje je virio
svežanj plakata. Lobanster uze jedan i dodade ga sinu. - Kad se već toliko
interesuješ za zakone, što ne bi pogledao najnoviji?
Luterin uzdahnu i uze papir. Samo ga pogleda, pa pusti da mu ispadne iz
ruke i odleti u ugao.
Plakat je obznanjivao da će sve osobe koje su prošle kroz metamorfozu biti
pogubljene radi suzbijanja kuge. PO NAREĐENJU OLIGARHA. Luterin ne
reče ni reč. Vidiš, ako me ne budeš slušao - reče otac - neču moći da te štitim.
Razumeš li?
Konačno Luterin diže glavu i zapilji se u oca, sav ojađen. - Služio sam te,
oče. Celog života sam ispunjavao svaku tvoju želju. Bez reči sam otišao u rat
čim si mi to naredio. Uvek sam bio - a samo sam to i želeo da budem - tvoje
vlasništvo. Nema sumnje da je i Favinu kroz glavu prolazilo nešto slično dok
se bacao u ponor. Ali, sada moram da ti se usprotivim. Ne zbog vere, ne zbog
države. Na kraju krajeva, to su samo apstrakcije. Ni za sebe se ne bojim.
Moram da ti se usprotivim zbog tebe, za tvoje sopstveno dobro. Izgleda da ti
je Oligarh sasvim pomutio um.
Očevo lice sinu strašnom vatrom, ali oči ostaše bezizražajne.
Zgrabi sa stola dugačak crni potkivački nož i pruži ga sinu: Drži ovo,
budalo, i hajde sa mnom napolje. Sad ćemo videti ko je stvarno lud.
Sneg je vejao i kovitlao se kao da hita da što pre ispuni celo dvorište.
Telohranitelji su u grupi stajali pod strehom, cupkali od hladnoće i čekali. U
blizini je bio i konjušar, sa još osedlanim jelkom na povocu. Sneg je vejao i
na hrpu mrtvih fagora u jednom kutku dvorišta.
Sa strane, pored glavne kapije, iz zida je virio red zarđalih gvozdenih kuka,
postavljenih iznad čovečije visine. Na kukama su, obešeni o konopce, visili
nagi ljudski leševi.
Lobanster munu sina u leda, terajući ga da im priđe. Dodir opeče Luterina
kao žeravica. Skini te stvari odatle i dobro ih pogledaj. Pogledaj u ta
čudovišta, pa me onda pitaj da li je Oligarhija pravedna ili ne. Hajde.
Luterin im priđe. Bilo ih je ukupno pet, i videlo se da su ubijeni nedavno.
Svi su bili prošli kroz metamorfozu. Zakoni su tu da se poštuju, Luterine, da
se poštuju. Bez zakona ljudi bi bili kao životinje. Ove smo uhvatili na putu za
Karnabar, i po zakonu smo ih pogubili. Umrli su da bi naše društvo preživelo.
Da li još misliš da je Oligarh lud?
Dok je Luterin oklevao, otac grubo reče: - Hajde, preseci užad i skini ih.
Pogledaj grč agonije na tim licima, pa se zapitaj da li više voliš da živiš ili da
budeš kao oni. A kad odlučiš, dođi i klekni preda mnom.
Momak molećivo pogleda oca: - Voleo sam te kao pas gospodara. Zašto me
teraš da činim ovo? Skini ih, kad kažem - ruka se grčevito diže ka grlu.
Grcajući, Luterin priđe prvom lešu i podiže nož. Pogleda u iskrivljeno lice
leša.
To lice mu je bilo poznato.
U prvi mah ne beše siguran. Ali, greška je bila isključena. Sećao se tog lica,
na sličan način iskrivljenog, iz tunela Nunat. Zamahnu nožem i preseče
konopac koji je u vazduhu držao posmrtne ostatke kapetana Harbina
Fašnalgida. Istog časa, um mu se otvori. Tokom jedne sekunde ponovo je bio
dečak koji je više voleo da padne u komu nego da prihvati istinu.
Okrenu se ka ocu.
Dobro. To je jedan. Da bi vladao, moraš da slušaš. Tvoj brat je bio slabić.
Ti možeš biti jak. Čuo sam za tvoje podvige na bojnom polju. Možeš da
postane Čuvar, Luterine. Možda čak i mnogo više.
Iz usta mu je izlazila para, a vetar ju je istog časa uvlačio u vrtlog. Čudan
izraz na sinovljevom licu natera ga da zamukne. Prestravljeno se okrete ka
telohraniteljima. Oče! Ti si Oligarh! To je Favin bio otkrio, je li tako? Ne! —
Lobanster se beše sasvim izmenio. Ničeg zapovedničkog u njemu više nije
bilo. Dok je dizao rakolike ruke, sve na njemu je izražavalo strah. Zgrabi sina
za mišiću, ali mu Luterin zabi nož pod rebra, pravo u srce. Iz poderotine na
bluzi linu krv i poprska mu ruke.
Dvorište posta poprište zbrke. Prvi se snašao konjušar i dao se u trk - znao
je dobro šta snalazi očevice ubistava. Telohranitelji su bili sporiji. Njihov
gazda se grčio ležeći preko Fašnalgida, a ruka mu se trzala stežući sopstveno
grlo. Svi su stajali kao skamenjeni.
Luterin nije oklevao. Onako užasnut, bacio se prema jelku i skočio u sedlo.
Dok je jurio, iza sebe je čuo pucnje i povike. Potera je odmah krenula za njim.
Žmirkajući da se zaštiti od snega, on mamuznu jelka prema izlazu iz
dvorišta. Ljudi su vikali. Očeva kavalkada još nije bila rastovarena. Jedna
žena se u trku okliznu i pade. Jelk skoči preko nje. Vojnik na kapiji pokuša da
ga zaustavi, ali nespretno. Luterin ga udari kundakom u glavu i obori na
zemlju. Nađe se napolju.
Dok je jahao prema šumskom pojasu po strani puta, usne su mu same od
sebe nešto govorile. Beše sasvim izgubio razum. Tek kasnije, kad je malo
došao sebi, uspeo je da razazna sopstvene reči.
Rečenica je glasila: “Oceubistvo je najteži zločin”.
Bežao je u njenom ritmu.
Nije bilo potrebe da razmišlja kuda da krene. Postojalo je samo jedno
mesto gde ga potera nije mogla stići. Drveće je šibalo sa obe strane i nestajalo
iz njegovog suženog vidokruga. Jahao je glave pribijene uz jelkov vrat, udisao
miris jelka i vikao mu u uvo koji je zločin najteži.
Iz pomrčine se pomoli kapija Esikenanzijevih. Ugleda tračak svetla i
čoveka kako istrčava iz nje, a onda ga nestade. Povrh toptanja jelka vetar mu
donese zvuke potere.
(bɹo˙zǝɹɐʍoɹɔ ‫؛‬uoʇns )
Za tili čas se zateče u gradu. Zvona jeknuše dok je prolazio pored prvog
manastira. Ljudi su vrištali i bežali mu s puta. Ubrzo nad sobom ugleda senku
planine Karnabar. Usta tunela zinuše pred njim.
Luterin samo malo uspori jelka i baci se s njega na zemlju. Potrča prema
ulazu. Iznad glave začu moćno zvono, koje kao da je turobnim tonom
oglašavalo njegov zločin. Protrča ispod svoda. Pojaviše se sveštenici i
preprečiše mu put. Vojnici! —prodahta.
Shvatili su. Vojnici im više nisu bili saveznici. Požuriše napred i vrata ulaza
se zatvoriše uz težak metalni zvuk.
Veliki Točak ga proguta.
 U TOČKU

Geonauti su bili prvi organizmi na Zemlji koji nisu imali ćelijsku strukturu,
pa prema tome nisu zavisili od bakterija. Predstavljali su konačan raskid sa
svim prethodnim životnim oblicima, uključujući i one neverovatne skupove
gena - ljude.
Možda je Geja čovečanstvu okrenula svoj metaforični palac nadole. Od
ljudi je, sve u svemu, bilo više štete nego koristi. Možda je došlo vreme da
budu smenjeni ili da se pridruže nekom većem entitetu.
U svakom slučaju, beli poliedri su bili svuda, prekrili su sve kontinente.
Nikome nisu smetali. Činilo se da nisu svesni prisustva ostalih životnih oblika,
ili da ih se oni ne tiču. Međutim, zračili su energiju.
To nije bila energija u bilo kom obliku koji su ljudi sreli do tada. Novu
energiju su nazvali egonicitet, možda u znak sećanja na prošlost.
Egonicitet se nije mogao proizvesti. Bila je to sila koja je nastajala
isključivo u belim poliedrima uoči njihove deobe. Nije se mogla registrovati
nijednim instrumentom koji su ljudi tada imali, ali se na neki način mogla
osetiti, kao muzika koja je toliko tiha da je nečujna.
Ljudi postledenog doba nisu bili veliki putnici. Više su voleli da zemlja
poseduje njih nego oni nju. Stari svet zidova je odavno iščezao.
Svuda su išli pešice. A uskoro se ispostavilo da je najlakše pratiti
odgovarajućeg geonauta. Čovečanstvo nije izgubilo svoju staru domišljatost i
spremnost. Posle nekoliko generacija, grupa ljudi sa jednog novog kontinenta
pronašla je način da iskoristi egonicitet, i da pomoću njega pokreće mala
kolica. Uskoro su se iza svakog poliedra sporo kotrljala po jedna kolica.
Pošto se geonaut replicirao i ispuštao u vazduh hiljade malih poliedara
koji su leteli na vetru, dovod energije je presušivao, a onaj ko se zatekao u
kolicima morao je da ih sam vuče do prvog sledećeg izvora.
Ali, to je bio samo početak. Razvoj je doneo nova rešenja.
Ljudska rasa, čiji je broj pripadnika i dalje bio znatno manji nego ranije,
lutala je Zemljom i postajala sve zavisnija od geonauta.
Niko više nije morao da radi na stari način, da dirinči povijenih leđa na
pirinčanim poljima ili nad nasadima krompira. Naravno, ljudi su ponekad
sadili povrće, ali samo iz zabave; drugi su ubirali plodove njihovog rada,
pošto se niko nije dugo zadržavao na jednom mestu. Doduše, prelazili su u
proseku svega po jednu milju dnevno - egonicitet nije bio žestok vid energije.
 Niko više nije radio za pisaćim stolom. Pisaći stolovi su nestali.
Moglo bi se pomisliti da ti ljudi žive na večnom godišnjem odmoru, ili u
nekakvoj spartanskoj verziji rajskog vrta. Nije bilo tako. Bili su vrlo
usredsređeni na jednu posebnu vrstu rada. Bavili su se onim što su nazvali
premišljanje.
Radioaktivne oluje koje su se podigle posle nuklearnog rata ostavile su
trag na genima čovečanstva. Evolucija je favorizovala jedinke sa izvesnim
novim neuronskim putenima u mozgu. Neokorteks je, u biološkom smislu, bio
prebrzo razvijena tvorevina. Dobro je radio u normalnim okolnostima, ali je
bio sklon da u stresnim situacijama otkaže i pusti da ga nadvladaju emocije.
Ta njegova osobina bila je u prenuklearnom dobu ne samo uobičajena, već i
poželjna. Smatralo se da je nasilje sasvim prihvatljivo rešenje za mnoge
probleme koji se uopšte ne bi ni javili da nasilje nije bilo tu od samog
početka.
U novim, mirnijim vremenima, nasilje je postalo nepoželjno. Ljudi su
počeli da ga doživljavaju kao problem, kvar, nikad kao rešenje. U
međuvremenu se, tokom generacija, neokorteks bolje povezao sa ostalim
delovima mozga. Čovečanstvo je najzad počelo da upoznaje sebe.
Taj putujući narod zaista je to doživljavao kao da je na odmoru. Takva je
Gajina evolucija. Njima je zadovoljstvo da čine upravo one stvari koje
poboljšavaju njihovu lozu, a u tome su najumešniji oni parovi čija će deca u
narednom pokolenju biti najbolja u onom sportu koji se zove premišljanje.
Zato se nije moglo reći da se ti ljudi odmaraju. Oni su, ustvari, tragali za
dubokim strukturama u svojoj svesti. Tražeći determinante koje su uslovile
dotadašnju ljudsku istoriju, često su imali u vidu događaje na Helikoniji.
Istorijska građa o vremenu pre nuklearne kataklizme beše većim delom
nepovratno izgubljena. Zato je Helikonija pružala prilično vernu sliku
društvenih procesa koji su nekada vladali na Zemlji.
Tamošnji ljudi, koji su se toliko bojali nasilja koje su nosili u sebi da su se
jedni od drugih ograđivali debelim zidovima i krutim zakonima, nisu se
mnogo razlikovali od nekadašnjih Zemljana. Isto je važilo i za nesrećnog
mladića koji je ubio sopstvenog oca. Agresija i ubistvo su bili pokušaj bekstva
od bola: zar nisu svojevremeno planetu Zemlju zamalo ubili njeni sinovi?

Iako na Helikoniji nije bilo gotovo nikoga ko nije znao za Veliki Točak u
Kamabara, samo nekolicina je imala prilike da ga poseti. Niko ga nikad nije
sagledao u celini.
Veliki Točak je bio pod zemljom, ukopan u samo srce planine Karnabar.
Načinili su ga Graditelji, ali niko nije ni pokušavao da se meri s njima. O
Graditeljima se nije znalo gotovo ništa, osim jedne stvari. Bili su pobožni
ljudi. Verovali su da vera može da pomera svetove. Sagradili su kamenu
mašinu koja je trebalo da Helikoniju odvuče preko mora tame i hladnoće u
toplinu i svetlost Azojaksove milosti.
Mašina se pokretala verom, a vera je bila u ljudskim srcima.
U Točak se oduvek ulazilo istim putem. Pridošlicu bi, posle kratke
ceremonije na ulazu, odveli niz široke zavojite stepenice koje su vodile pod
planinu. Na dnu stepenica nalazila se izdužena prostorija čiji je naspramni zid
bio deo samog Točka. Zatim bi pridošlicu uveli ili (u zavisnosti od stanja
njegovog duha) bacili u ćeliju Točka koja se nalazila iza tog zida. Posle nekog
vremena usledio bi trzaj, i Točak bi se pokrenuo. Pridošlica bi ostao sam, ne
računajući stanovnike susednih ćelija, koji se iz njegove nisu mogle videti.
Luterin Šokerandit je bio manje-više tipičan slučaj. U Točku je bilo i drugih
koji su tamo našli utočište. Neki su bili sveci, a neki grešnici.
U početku se za sprovođenje plana Graditelja brinula samo Crkva. Bilo je
dovoljno dobrovoljaca koji su pristajali da pokreću Točak ka svetlom Frejru.
Ali, kada je svetlost Proleća ponovo obasjala Sibornal, vera je počela da
jenjava. Postajalo je sve teže privući vernike, ubediti ih da siđu u tamu.
Točak bi se sasvim zaustavio da država nije priskočila u pomoć. U
Karnabar su počeli da šalju prestupnike da odsluže kaznu u Točku. Tako je i
došlo do saveza između Crkve i Države, saveza koji je očuvao snagu
Sibornala tokom nebrojenih Velikih Godina.
Tokom Leta i duge lenje Jeseni, u Točku su podjednako služili i vernici i
prestupnici. Tek kad su se uslovi života pogoršali, kad je počeo da pada sneg,
stara vera je počela da se vraća. Pravoverni počeše da mole da im se dodeli
mesto među Izabranima. Prestupnike počeše da šalju u vojsku i mornaricu, ili
prosto da ih ostavljaju u Zalivu Kažnjenika.
.
Oče oče oče kakvo je ovo mesto
Stene tako crvene usijane kao moje čelo
A ja tako grozničav u ovoj crvenoj tami
Jesi li tu ispod iznad mene
Čekaš da ne umreš O smrti
 Tvoja snaga
Vrištiš u zidovima
Moje noći kraj mene
Svetla prolaze
Prolaze nestaju u steni što
Stenje Gnušam se sebe
Svog groznog čina
Ja sam nožem
Tvojim presekao našu
Kunem se zajedničku našu arteriju
Ovo jezivo mesto što urla
Tu ću zauvek zauvek ostati
U ovoj crvenoj tmini
.
To i slične misli prolazile su kroz glavu Luterina Šokerandita, zbrkane i
nezaustavljive. Njegova zgrčena duša registrovala je protok vremena po
jezivoj škripi i cviljenju trenja stene o stenu. Škripa postepeno poče da dopire
do njega, a um mu se, osluškujući je, stišavao.
Nije bio siguran gde se nalazi. Činilo mu se da je zatvoren u utrobi neke
ogromne kamene zveri. Zver kao da je bila teško ranjena, a njeni grčevi pretili
su da ga zdrobe.
Konačno sasvim dođe sebi. Ono što je čuo bio je, u stvari, zvuk vetra koji
je hučao kroz šupljine Točka i škripa koju je Točak, okrećući se, proizvodio.
Luterin ustade. Sveštenici Točka ne samo što su ga primili unutra i tako ga
spasli od vojnika, već su ga pre uvođenja u ćeliju oslobodili svih grehova. To
je bila uobičajena praksa. Oni koji su u Točak ulazili sa grižom savesti, bili su
skloni da polude.
Užasno delo koje je počinio sasvim mu je ispunilo dušu. Sa jezom je
gledao u svoju desnu ruku i krv na rukavu.
Stigla mu je hrana. Čuo ju je kako čangrlja dok su je spuštali kroz dimnjak
čiji se otvor nalazio na tavanici. Obrok se sastojao od okruglog hleba, komada
sira i odreska prženog mesa. Sve je to bilo zavijeno u krpu i spušteno na
konopcu. Znači, napolju je Bataliks upravo izašao. Uskoro ce doći mala zima,
i Bataliks se neće videti sledećih nekoliko tenera. Samo, to sve ništa nije
značilo ljudima zatočenim pod planinom. Žvaćući hleb, šetao se po ćeliji i
razgledao je, znajući da će mu ona od sad biti ceo život.
Graditelji Karnabara su uredili da sve mere Točka budu u srazmeri sa
astronomskim merama važnim za život na Helikoniji. Ćelija je bila visoka
240 centimetara, čemu je odgovaralo šest nedelja u teneru, puta četrdeset
minuta u času, ili pet puta šest nedelja puta osam dana u nedelji.
Širina ćelije je iznosila 2,5 metara - 250 centimetara, čemu je odgovaralo
deset tenera male godine puta broj sati u danu.
Dužina ćelije iznosila je 480 centimetara, koliko je iznosio broj dana u
maloj godini.
Uz jedan zid nalazio se drveni ležaj, jedini komad nameštaja u ćeliji. Iznad
njega je bio otvor kroz koji je dolazila hrana. Uz naspraman zid bio je otvor
sa nuždu koji je vodio u rezervoar za biogas. Njime su se zagrevale sve
prostorije u Točku i manastiru iznad njega.
Luterinovu ćeliju su od susednih razdvajali zidovi debeli tačno 0,64519 cm,
što je, sabrano sa širinom delije, davalo broj Pi. Sedeći na ležaju, Luterin
osmotri zid sa svoje leve strane. Bio je od čvrste, nepomične stene, i samo ga
je tanka pukotina odvajala od susednih zidova, koji su pripadali Točku. U
steni su, u posebnim udubljenjima, bila ukovana dva para alki - viši i niži.
Gornje alke držale su lampe na biogas koje su osvetljavale deliju, dok su za
donji par bili prikačeni lanci.
Još žvaćući hleb, Luterin priđe spoljnom zidu i podiže teške lance. Bila su
dva, a svaki se sastojao od po deset karika, od kojih je svaka predstavljala po
jednu malu godinu.
Stojeći, pogleda prikovanog za lance, Luterin oseti kako se uz stari, u
njemu rađa novi užas - užas zatočeništva. Ispusti ih na pod. Pomoću tih lanaca
Veliki Točak se okretao pod planinom.
Još nije želeo da počne da ih upotrebljava. Nije imao predstavu koliko je
vremena proveo u delirijumu. Sećao se samo promuklih glasova trube koji su
dopirali odozgo, iz manastira, i horizontalnog kretanja Točka, koje je trajalo
pola dana.
Razgledanje spoljnog zida preplašilo je Luterina. Doći će vreme kad će se
osećati drugačije. Taj zid je bio jedina pokretna stvar u ćeliji. Oznake na
njemu ocrtavale su mapu putovanja; po ogrebotinama je iskusni zatvorenik
mogao da odredi dužinu puta pređenog kroz granit.
 Unutrašnji, stalni zidovi ćelije, bili su sasvim izrezbareni rukama
pređašnjih stanara. Portreti svetaca i crteži polnih organa svedočili su o
njihovom mešanom sastavu. Bilo je i poezije, kalendara, ispovesti, proračuna,
dijagrama. Ni komadić nije ostao neispisan. Zidovi su čuvali fosile davno
mrtvih duhova. Bili su to palimpseti snova i nadanja.
Mogle su se pročitati i revolucionarne parole. Jedna je bila urezana tačno
iznad iskrene molitve božanstvu po imenu Akha. Mnogi stari zapisi bili su
prekriveni novima, onako kako su se generacije smenjivale. Neki prastari
zapisi bili su čitljivi, a neki ispisani davno zaboravljenim pismenima.
Čitajući jedan od najbleđih i najkitnjastijih zapisa, Luterin je saznao neke
osnovne činjenice o Točku. Te brojke morale su obuzeti um svakog ko se
našao zatočen na tom mestu.
Točak se mogao najbolje opisati kao prsten koji se okreće oko granitne
osovine.
Visina Točka iznosila je tačno 6,6 metara, to jest dvanaest puta 55, broj
severne geografske širine Točka. Računajući od osnove, debljina je iznosila
13,19 metara, a 1319 je bila godina zalaska Frejra, na toj geografskoj širini,
računajući od godine nadira apastrona. Točak je imao 1825 metara u prečniku,
koliko je bilo malih godina u Velikoj. A 1825 je bio i broj ćelija ugrađenih u
Točak.
U blizini tog niza brojeva bio je urezan jedan crtež, ostavljen nedirnut kroz
vekove. Predstavljao je mapu Točka. Iznad njega se nalazio manastir kroz koji
se jedino moglo ući u Točak, a pećina pod njegovim svodom bila je dovoljno
prostrana da kaluđeri mogu da ga pešice obiđu duž celog obima.
Ko god da je izrezbario tu sliku, bio je očigledno odlično obavešten.
Nacrtao je, i to vrlo pažljivo, i reku koja je tekla pod Točkom i pomagala mu
da se okreće. Iz osovine su polazile veze koje su Točak spajale sa deset
znakova Zodijaka - Slepim Mišem, Vutrinim Volom, Noćnom Ranom,
Zlatnim Brodom i ostalima. Abro Hakmo Astab! - prvi put u životu uskliknu
Luterin. Te zamišljene veze izgledale su mu mrsko. Lagale su. Nisu postojale.
Bio je sam u steni, kao gos. Baci se na ležaj.
Ponovo izusti zabranjenu kletvu. Pošto je bio proklet, to mu beše
dozvoljeno.
Što je bilo mračnije, buka je bila jača. Luterin je pretpostavljao da ostali
spavaju kad i on. Ležao je budan i zurio u svoju dosadnu kutiju.
Voda za piće bila je u blizini ležaja. Kapala je niz zid i pri tom proizvodila
pravilan zvuk, ali sličan otkucajima sata.
 Zvuk proticanja reke ispod njega bio je dublji, Bio je lenj, kao beskrajan
pijani monolog. Luterin ustanovi da je taj šum utešan.
Bilo je i drugih vodenih zvukova, kapanja i pljuskanja, koji su ga podsećali
na spoljni svet, na slobodu, na lov. Mogao je sebe da zamisli kako luta kroz
šumu Kasprijana. Samo, ta se iluzija nije mogla održati; pred sobom bi uvek
na kraju ugledao očevo lice u agoniji, a drveće, vodopadi i potoci nestajali su
pred krvavom vizijom.
Trže se iz letargije kad jednog dana otkri poruku u zavežljaju sa hranom.
Odmota papirić ispod plavog plamena lampe na spoljnom zidu. Neko je
sitnim slovima napisao: “Ovde je sve u redu. Volim te“.
Nije bilo potpisa, čak ni inicijala. Majka? Insil? Tores Lal? Neki prijatelj?
Sama anonimnost poruke bila je ohrabrujuća. Neko gore je mislio na njega
i mogao je - bar jedanput - da mu nešto saopšti.
Tog dana, na zvuk trube iz manastira, Luterin je skočio i dograbio lance sa
spoljnog zida, vezao ih oko sebe i upro da vuče. Ćelija se pokrenula - Točak
se pokrenuo.
Potegnu još jednom, a Točak ovaj put lakše krenu. Dobio je nekoliko
centimetara. Vucite, bitange jedne! - viknu.
Trube su se ohrabrujući oglašavale tokom sledećih dvanaest i po časova, a
zatim zamukoše. Toga dana se Luterinova ćelija pomerila za 119 cm, za
gotovo polovinu svoje širine. Plamen u pokretnom zidu se primakao ivici.
Sutra će nestati iza nje - stići će u susednu ćeliju a u njegovoj će se pojaviti
novi.
Trebalo je pomeriti masu od 1284551,137 tona; toliki su teret Graditelji
navalili na pleća zatvorenika. Ono što je u prvi mah izgledalo kao
prevashodno fizički posao, Luterin je kasnije shvatio kao duhovni poduhvat.
Postalo mu je jasno da iz srca Točka zaista zrače veze koje povezuju njega,
Točak, Frejr i Bataliks sa dalekim sazvežđima. Uvideo je da se u Točku, pored
patnje, zaista može naći početak mudrosti. Vucite! - vikao je - Vucite, sveci i
grešnici!
Od tada je postao fanatičan, skakao je u lance čim bi dočekao žuđeni znak
trube. Psovao je one koji su, u njegovoj mašti, zabušavali na poslu. Psovao je
one koji, slično njemu nekad, nisu uopšte radili. Nije mogao da shvati zašto
radni dan ne traje duže.
Noću - ali tamo je uvek bila noć - Luterinov um je ispunjavala slika
gigantskog Točka koji svojim laganim okretanjem krši i melje ljudske
sudbine. Točak se okretao svakodnevno, od dana kad su ga Graditelji pustili u
rad.
Okretao se oko jedne ironije. Zatočenici su bili prisiljeni da se kao crvi
upinju da uđu što dublje u srce granitne planine. Samo putem podvrgavanom
tom putovanju, i samo putem aktivne saradnje na njemu, bilo je moguće
dokopati se slobode. Jedino je na taj način Točak mogao da opiše pun krug i
omogući zatočeniku da ga napusti kao slobodan čovek. Vuci, vuci! -
uzvikivao je Luterin, naprežući svaki mišić. Mislio je na 1824 sapatnika, od
kojih je svaki morao da se upregne ako je ikad mislio da iziđe.
Nije znao šta se dešava u spoljnom svetu. Nije znao kakav je sled događaja
izazvao njegov čin. Nije znao ko je ostao živ, a ko je poginuo. Dok su teneri
prolazili, um mu je sve više ispunjavala mržnja prema drugim zatvorenicima -
od kojih su mnogi možda bili bolesni ili čak mrtvi - koji nisu vukli iz petnih
žila. Osećao se kao da je na njegova pleća navaljena cela planina, kao da sam
gura ceo Točak ka svetlu.
Prođoše teneri i male godine. Samo su se ogrebotine na spoljnom zidu
menjale. Sve drugo je ostajalo isto.
Istovetnost je ophrvala njegov mladi um. Postao je tup, utučen. Nije više
redovno ustajao na znak svešteničke trube. Ponekad je danima ostajao na
ležaju.
Manje je mislio na oca. Smirio je grižu savesti zaključkom da je otac bio
toliko obuzet grižom savesti da je namerno dao sinu nož u ruke a potom ga
provocirao, te da je priželjkivao sopstvenu smrt.
Počeo je sve češće da razmatra mogućnost da poseti oca u pavku.
Ustručavao se, ali mu se ta misao ipak vrzmala po glavi. Jednog dana druge
godine svog zatočeništva, Luterin se opruži na ležaju. Nije tačno znao šta
treba da radi. Postepeno ga pavk sasvim obuze, i on otplovi u tamu gušću od
one koja je vladala pod planinom.
Prvi put u životu posetio je taj melanholični svet gosa, u kome je sve nekad
bilo živo, a ništa više nije živelo, u kome je sve u stravičnoj tišini tonulo ka
nebiću. Osećao se izgubljen. U prvi mah nije mogao da se spusti, zatim nije
mogao da prestane da se spušta. Polako je plovio ka iskrama što su ispod
njega svetlucale kao pomračene zvezde, svrstane u savršene redove, moguće
jedino u carstvu smrti.
Barka Luterinove duše se ravnomemo kretala duž tih redova bez očiju,
zagledajući fesape i gose na putu ka Prvobitnom Posmatraču. Gosi su najviše
podsećali na pečene ćurke okačene da se suše. U njihovim prozirnim telima
nazirale su se svetlucave čestice koje su lagano kružile, kao mušice u boci. U
praznim očnim dupljama iskrila se svetlost. Prateći smer koji joj nije mogao
pokazati nijedan kompas, Luterinova duša zaleprša pred gosom Lobanstera
Šokerandita. Oče, reci samo jednu reč i ja ču otići. Ja, koji sam te najviše
voleo i najdublje te povredio. Luterine, sine, dugo sam čekao u nadi da ću te
videti bar još jednom. Čije bi me prisustvo moglo više obradovati? Kako se
snalaziš, sine, u svetu onih koji još žive?
Prilikom poslednjih reči, iz usta mu izlete oblačić varnica. Ne pitaj, oče.
Bolje mi pričaj o sebi. Moje su misli uvek crne zbog strašnog zločina koji
počinih. Još me progoni onaj kobni prizor u dvorištu. Oprosti sebi, sine. Ja
sam ti oprostio kada sam stigao na ovo mesto. Različitih smo generacija, tvoj
um još nije bio dovoljno čvrst da prihvati moje istine. Borio si se za svoje
ideale, a to je časno. Nisam hteo tebe da ubijem, oče. Samo Oligarha. Oligarh
ne može da umre. Uvek ga zameni neko drugi.
Dok je gos govorio, iz šupljine koja je nekad predstavljala usta izletale su
sitne čestice. Lebdele su i nestajale u tami.
Lobanster je ispričao kako je prihvatio dužnost Oligarha iz uverenja da se
neke vrednosti u Sibornalu moraju očuvati. Dugo je govorio o tim
vrednostima, i često je skretao s teme.
Objasnio je kako je od svojih najbližih sakrivao istinu o svom poslu.
Odlasci u lov nisu bili odlasci u lov. Negde u planini imao je malu kolibu, u
kojoj je ostavljao pse, dok je on sa svojim ljudima odlazio u Askitoš. Na
povratku je svraćao po njih. Favin je jednom slučajno pronašao kolibu i pse, i
shvatio istinu. Radije se ubio nego da ikome išta kaže o svom otkriću. Možeš
samo da zamisliš jad koji me beše obuzeo, sine. Bolje je biti ovde, ležati u
kamenu, nego iskusiti takav bol.
Luterina je ovaj govor dirnuo, ali ga nije ubedio. Zašto mi se nisi poverio,
oče? Dozvolio sam ti da naslutiš istinu kada sam zaključio da je vreme za to.
Kuga se mora zaustaviti, ljudi moraju da nauče da slušaju. Samo imajući to na
umu uspeo sam da istrajem na svom putu, da sačuvam civilizaciju. Poštovani
oče, ne može se civilizacija braniti krvavim rukama. Pobio su suviše ljudi.
Oni su ovde sa mnom, sine, ti ljudi iz Asperamankine armije. Misliš li da mi i
jedan od njih nešto zamera? Ili tvoj brat, koji je takođe ovde?
Duša ispusti nešto nalik na krik: - U smrti je sve drukčije! Nestanu prava
osećanja i ostaje samo blagost. Šta je sa nepravednim ratom protiv Bribara,
šta je sa prastarim gradom Ratagonom koji si razorio? Zar to nije bila čista
okrutnost? Samo ako je i sama sudbina okrutna. Sudbina je odredila da
najkraći put od Karnabara do dalekog Askitoša vodi zapadno od Nunata, pa
niz Bribarsku reku - njome se mnogo lakše i brže plovi nego našim ćudljivim
Venjom - a na obali me je čekao brod. U Brajitu me niko nije poznavao, dok
bi me u Rivenjiku odmah prepoznali. Razumeš li me, sine? Ovo ti
objašnjavam da bi ti se duh smirio. Veoma je važno da Oligarh ostane
nepoznat. To smanjuje mogućnost atentata i slabi rivalstvo među nacijama.
Međutim, desilo se da me je jedna grupa plemića iz Ratagona tom prilikom
prepoznala na putu. Nameravali su da me se otarase, pa sam ja, u
samoodbrani, morao da se otarasim njih. I ti ćeš, kada dode vreme, morati
tako da postupaš, da se čuvaš i braniš svim sredstvima. Nikad, oče. Dobro,
imaćeš vremena da sazriš - reče svetlucava senka pomirljivo. Ali, oče, ti si
udario i na Crkvu! - Duša tad zaćuta, nemoćna da se istovremeno nosi sa
navalom poštovanja i mržnje. Kad se sabra, nastavi: - Moram da te pitam:
veruješ li da Bog može da nas čuje, ili da nam se obrati?
Iz šupljine umesto koje su nekad bila usta začu se glas: - Nama gosima je
data sposobnost da osetimo odakle dolaze oni koji nas posećuju. Dobro znam,
sine, gde sad počiva tvoje telo u samom srcu našeg svetilišta. Zato te pitam:
osećaš li u svom čistilištu da te Bog čuje? Čuješ li ti njega?
U pitanju se osećalo nekakvo olovno zlo, kao da je gos želeo da navali što
više svog jada na sinovljevu dušu. Da nisam toliki grešnik, možda bi me čuo,
možda bi mi se obratio. Verujem u to. Da ima Boga, dečače, misliš li ti da mi
ovde dole to ne bismo znali? Pogledaj oko sebe, osvrni se. Samo kamen! Bog
je najveća laž koju su smislili ljudi, to je obmana koja im pomaže da zaborave
koliko je svet okrutno mesto.
Duši se učini da je neka struja odvlači od tog mesta. Oseti kako se guši.
Oče, moram da idem. Priđi da te zagrlim.
Sviknut da sluša, Luterin doplovi bliže gosu. Pruži ruku da ga dotakne, ali
u tom trenutku utvara ispusti snažan mlaz iskrica, nalik na vatru. Luterin
ustuknu. Sjaj zgasnu. Upravo u tom trenutku, on se seti priče da gosi, uprkos
svojoj smirenosti i rezignaciji, ponekad pokušaju da ugrabe živu dušu i
zamene mesto sa njom.
Poče da polako plovi naviše kroz kamen, sve dok od gosa i fesapa ne osta
samo svetlucavo polje pod njim. Postepeno postade svestan svog ležećeg tela.
Čekalo ga je još osam godina zatočeništva, osam godina dok njegova ćelija
ne dođe pred izlaz, a još tri dok ne stigne na pola puta, u samo srce planine.
Okolina se nije menjala, ali Luterinova otupelost poče da vetri, a to je
uticalo i na tok njegovih misli. One su se sve češće vrtele oko rascepa između
Crkve i Države. Šta ako se taj jaz u međuvremenu proširio, pa su dobrovoljci
prestali da stižu u Točak? U tom slučaju, neće biti dovoljno ljudi da ga
okreću. Uprkos svim trubama, Točak će se zaustaviti. Luterin će zauvek ostati
u srcu planine, bez nade da ikad izađe odatle.
 Ta misao ga je progonila kao mušica sa žutim prugama, i u snu i na javi.
Nije sumnjao da je mučila i mnoge druge sužnje. Tačno je da se Točak nikad
nije zaustavio, još od trenutka kad je pokrenut, ali prošlost nije nikakva
garancija za budućnost. Povremeno ga je obuzimao smrtni strah.
Mučila ga je i glad za seksom, kao i nedostatak muškog društva. Više puta
je pokušavao da kroz stenu stupi u kontakt sa stanarima susednih ćelija, ali
nije dobijao odgovor. Ni poruke iz spoljnjeg sveta nisu više stizale. Prestao je
i da im se nada. Bio je zaboravljen.
Iz ćutanja i rada rodila se i jedna zagonetka, koja nije prestajala da ga muči.
Od 1825 ćelija u Točku, samo su po dve istovremeno bile otvorene prema
spoljnjem svetu: ona u koju je u tom trenutku neko ulazio, i susedna, iz koje
je neko izlazio. Kako su onda Graditelji uspeli da pokrenu Točak kad su ga iz
gradili, dok je još bio prazan? Kako su prvi pustinjaci ušli u njega?
Opteretio je um vizijama poluga i konopaca, motora i turbina. Međutim,
nikako nije uspevao da nađe zadovoljavajući odgovor.
Čak su i njegovi umni procesi ostajali zatočeni pod planinom.
Povremeno su preko poda ćelije pretrčavale bubašvabe. Radosno ih je
hvatao i, nežno ih držeći, posmatrao kao bićenca mlataraju nožicama
pokušavaju da se oslobode. Bubašvabe su shvatale šta je sloboda i bez
izuzetka su žudele da je se domognu. Tako mnogo složenije građe, ljudi nisu
bili jedinstveni u tom pogledu.
Koji je to transcedentalni bol terao ljude da se zatvaraju u Veliki Točak? Je
li to zaista bila staza ka samospoznaji?
Pitao se da li bubašvabe mogu sebe da spoznaju. Napori da se identifikuje s
tim stvorenjima i da se tako domogne bar jednog delića njihove slobode,
završili su se mučninom. Danima je ležao na podu ćelije i gledao životinjice,
male bele mrave, mikroskopske crve. Jednom je primetio ružičaste oči pacova
i miševa kako ga posmatraju. Ako umrem, pomislio je, ovi će mi biti jedini
svedoci. Nerazumni stvorovi.
Mora da su mnogi umrli u ogromnoj utrobi Točka. Neki su sami sebi
izabrali odricanje, kao što su neki sebi odrekli mogućnost izbora. Možda ih je
vodila žudnja za nepromenljivošću, žudnja za bekstvom od sveta.
Ali, za njega, ta nepromenljivost je značila smrt. Nije bilo jučerašnjice.
Neće biti sutrašnjice. Duh mu se uspinjao da ne iskopni.
Tada bi čuo jutarnju trubu i skakao prema najbližem lancu. Tegljenje Točka
je bilo jedina smislena aktivnost. Mašina je svakog dana pomicala svoje
stanare po 119 cm kroz tamu.
 Više nikad se nije spustio u pavk. Teret krivice je već posle prve posete ocu
potpuno spao sa njegovih pleća. Posle nekog vremena prestao je i da misli na
njega, osim kao na malu iskru u tami, u svetu izvan života i smrti.
Njegov pravi otac, hrabri lovac koji večno jezdi kroz šumu okružen
prijateljima, bio je izgubljen. Nikada nije ni postojao. Njega je zamenio čovek
koji je tu slobodu trampio za zatočeništvo na Ledenom bregu u blatnjavom
Askitošu.
Bilo je čudnih paralela u njegovom i Luterinovom životu. I Luterin je
zatočio sam sebe.
Po treći put život mu se zaustavio. Prvo paraliza na kraju detinjstva, zatim
ludilo Gnojne Smrti, zatim ovo. Da li je najzad prestao da bude, kao što je
Harbin Fašnalgid rekao, pristalica sistema? Da li ga je čekala još neka
metamorfoza?
Trebalo je tek da se vidi je li zaista odbacio očev uticaj. Otac je bio glava
sistema, ali je istovremeno bio i njegova žrtva, kao i cela Luterinova porodica.
Luterin pomisli na majku, zauvek zatočenu u porodičnom zdanju. Bilo bi joj
isto i da je na njegovom mestu.
Kako su prolazile godine, sve je više gubio iz vida Tores Lai. Bila je
robinja, i ostala je samo to; kao što je majka bila primetila, njena odanost je
bila odanost robinje, odanost koja je potekla iz instinkta samoodržanja, a ne iz
srca. Bez društvenog statusa - društveno mrtva, kako se govorilo za robove -
srce se kamenilo. Moglo je da čini samo taktičke pokrete. Mislio je kako
shvata da rob uvek mrzi gospodara.
Sa druge strane, Insil Esikenanzi mu je svakog tenera i svakog centimetra
bivala sve draža. Iako zatočena u svom domu, u svojoj porodici, nosila je
iskru pobune; srce joj je snažno tuklo pod baršunom. Govorio joj je u tami, a
ona mu je uvek odgovarala podrugljivo, začikavajući ga zbog konformizma;
ipak, njena pažnja mu je godila, a njen pogled na svet bio mu je zanimljiv.
I tako je nastavio da cima lance.
(gro.zeraWorC ,notus)
Visoko iznad Velikog Točka jezdila je naprava koja mu je donekle sličila.
Rad Zemaljske osmatračke stanice Avernus se takođe zasnivao na veri.
Ta vera nije izdržala probu. U matrijarhatu je sada živelo svega još
nekoliko ljudi, a oni su do krajnosti bili obuzeti igranjem mnogobrojnih uloga
svojih rascepljenih ličnost. Džinovski nenormalni seksualni organi su svi bili
pobijeni - često na nenormalne načine. Ali je zato odbojnost prema svakom
vidu mehanike i tehnologije bacilo plemena u duboko varvarstvo u kome je
preovladivao seksualni motiv.
Polovi su se beznadežno izmešali. Pojedinci su istovremeno razvijali i
muške i ženske ličnosti, često po pet ili šest od svake vrste. Ti mnogostruki
likovi su mogli da provedu ceo život u istoj osobi a da se nikad ne upoznaju, a
ponekad su se, usled sklonosti različitim načinima života, upuštali u žestoke
svađe, ili su se beznadežno zaljubljivali jedan u drugog.
Mogli da i da umru za života prvobitne ličnosti.
Postepeno je došlo do opšte dezintegracije, kao da se sasvim pobrkao sam
nasledni materijal.
Ni na pragu izumiranja stanovnici Avernusa nisu prestajali da igraju svoje
zamršene igre. U stanici je zavladala atmosfera bliskog kraja. I automatski
sistemi su počinjali da se kvare. Neke vrste opravki mogle su se sprovesti
samo pod nadzorom ljudi, a to je. naravno, bilo neizvodljivo.
Signali upućeni ka Zemlji postali su neredovni i nekoordinisani. Uskoro će
sasvim prestati. Za nekoliko generacija…
 KOBNA NAIVNOST

Na severnoj hemisferi Zemlje bilo je proleće godine koju bi nekad davno

nazvali sedam hiljada petsto osamdeset treća. Grupa zaljubljenih putovala je
u sobi koja se sporo kretala. U blizini su se i druge sobe kretale istim sporim
tempom. Krstarili su tropskim pojasom.
Ponekad bi neko prešao iz jedne sobe u drugu. Oko geonauta se bilo sjatilo
već četrdesetak osoba. Još malo, pa će se replikovati.
Govorio je čovek po imenu Trokern. Voleo je to da čini u predvečerje, pošto
bi se seansa premišljanja za taj dan završila. Kao i ostali muškarci i žene,
nosio je samo laku tkaninu obmo tanu oko glave.
Bio je krhke građe i maslinaste puti. Imao je prijatno lice i neukrotiv osmeh
koji je iskrsavao i kad je govorio krajnje ozbiljno. Ako sam dobro shvatio
temu današnjeg premišljanja, onda su čudni ljudi iz predratnog perioda bili
nesposobni da uvide jednu činjenicu koja nama izgleda očigledna. Nisu se
razvili dovoljno da se oslobode one iste teritorijalne posesivnosti kakvu danas
nalazimo samo kod ptica i životinja.
Obraćao se dvema sestrama po imenu Ermina i Sojšala, koje su trenutno
delile sobu sa njim. Sestre su veoma ličile jedna na drugu; Sojšala je bila
nešto bistrija i vodila je glavnu reč u tom paru.
—Ali je postojala bar nekolicina koja se odrekla toga zla - reče Ermina.
Njih su držali za ćaknute - reče Trokern - Čujte, moja teorija glasi da je za
stare narode vlasništvo bilo sve i svja. Za njih je čak i ljubav bila politički čin.
To je stvarno krajnje čudno - reče Sojšala. - A poznato je i da je na većem
delu planete jedan pol gospodario drugim… Držali su ih kao robove. Pa,
bolje je reći da su gospodarili, svađalice jedna. Ali, bilo je i zajednica u
kojima su na seks gledali kao na čistu zabavu, bez ikakvog spiritualnog ili
posesivnog značaja. Tamo se govorilo o “emancipaciji“ i…
Trokern zavrte glavom: - Upravo to sam i hteo da kažem, dušo. Ta manjina
se pobunila protiv vladajućeg etosa, pa je pripisivala - bila je prinuđena da
pripisuje - politički značaj ljubavnom činu. “Emancipacija“ i “slobodna
ljubav“ su stavovi, pa su, prema tome, i politički pojmovi… Ne verujem da su
mislili baš tako. Nisu bili sposobni da to uvide. Zato su se stalno osećali
nelagodno. Mislim da su im ratovi između ostalog služili i da se oslobode
svojih ličnih neuroza…
Videvši da se Sojšala sprema da mu se usprotivi, brzo nastavi: - Da, znam
da su ratovi bili prvenstveno vezani za teritorije. Ali se teritorijalnost protegla
sa zemlje na pojedinca. Od svakog se očekivalo da bude ponosan na svoju
zemlju i da se bori za nju, a isto to je važilo i za ljubavni par, to jest za ženu.
Šta misliš, jesam li ja ponosan na tebe i da li bih se tukao zbog tebe? Je li to
retoričko pitanje? - upita Ermina, smešeći se. Vidi, uzmimo jedan primer. Ti
ljudi su bili opsednuti vlasništvom. Ropstvo je sve do industrijske revolucije
bilo sasvim uobičajena pojava, a na mnogim mestima i posle revolucije. Nije
bilo ništa bolje nego sad na Helikoniji. Jedna osoba je mogla da ima
apsolutnu vlast nad drugom. To je nama neverovatno, skoro nezamislivo, ali
je bilo tako. A mi vidimo kako robovlasnik i sam. postaje rob.
Dok je Trokern dizao i ruku i glas da naglasi svoje reči, jedan starac koji je
spavao na obližnjem ležaju razdraženo promrmlja nešto, zahrka i okrenu se
na drugu stranu. Ipak je bilo mnogo zajednica bez robova, dragi - reče
Sojšala. —A mnoge zajednice su se toga stvarno užasavale. Govorili su da se
užasavaju, ali su svejedno držali sluge kad god su mogli, i gledali su da ih što
više poseduju. Posle su uposlili androide. Posedništvo, posedništvo… To je
bilo kao neko ludilo. Nisu oni bili ludi - reče Sojšala - samo su bili drukčiji. I
mi bismo njima izgledali malo uvrnuti. Sem toga, čovečanstvo je tada još bilo
u pubertetu. Dosta sam često slušala tvoje pridike, Trokern - ne mogu da
kažem da mi nisu prijale - manje ili više. Sad ti slušaj malo mene. Za to što
smo ovde možemo da zahvalimo samo zapanjujućoj sreći. Zaboravi onaj Prst
božiji, koji Helikonijanci stalno spominju. To je čista sreća. Ne mislim samo
na sreću što smo preživeli nuklearnu zimu - iako je i to deo toga - mislim na
čitavu seriju zemaljskih srećnih slučajnosti. Seti se da su hlorofilne bakterije
ispustile kiseonik u inače otrovnu atmosferu. Seti se da su ribe razvile kičmu.
Seti se kako srećnu okolnost predstavlja to što su sisari razvili placentu —ona
je toliko pogodnija od jaja, mada su i jaja imala svojih pet minuta. Pomisli na
meteorske padavine koje su izmenile uslove na Zemlji u doba dinosaurusa i
tako omogućile sisarima da dočekaju svoju šansu. Mogu ja još da nabrajam.
Znam da možeš - reče zadivljeno njena sestra. Naši preci su se bojali
slučajnosti. Hteli su sve da kontrolišu. Odatle su potekli i zidovi i brakovi, i
bogovi i ratovi. Ne tvoja posesivnost, nego strah od slučajnosti. To ih je
spopalo. I tako im se proročanstvo ispunilo. Izgubili su sve što su tako
ljubomorno branili. Dobro, može. Slažem se, ako dozvoliš da je posesivnost
bila glavni simptom tog straha od slučajnosti. E, lepo, Trokerne, sad možemo
da se vratimo na seks.
Svi se nasmejaše. Napolju se pokremi grad neelegantno truckao, crpeći
egonicitet iz belih poliedara.
Ermina zagrli sestru i pomilova je po kosi. Vi kažete kako je jedna osoba
posedovala drugu; verovatno time mislite na staru ustanovu braka. Ali, meni
brak ipak izgleda kao prilično romantična stvar. I najprljavije stvari izgledaju
romantično kad ih gledaš iz daljine - reče Sojšala. - Sve što se gleda kroz
izmaglicu… Brak je upravo najbolji primer potčinjavanja ljubavi politici.
Ljubav je tu bila samo maska, ili u najboljem slučaju iluzija. Ne razumem
kako to misliš. Te ljude niko nije terao da se venčavaju.
—Jeste, brak je u neku ruku bio dobrovoljan, ali je postojao društveni
pritisak da se uđe u njega. Neki put je taj pritisak bio moralistički, neki put
ekonomski. Čovek je dobijao nekog ko je radio za njega i sa kime je uvek
mogao da vodi ljubav. Žena je dobijala nekog da zarađuje novac za nju. Tako
su spajali interese pod firmom ljubavi. Odvratno!
—A sve te romantične poze - nastavi Sojšala sa uživanjem te zakletve, te
ljubavne pesme, ona ljigava muzika, suze, književnost kojoj su se tako divili -
sav taj ritual pred parenje je bio samo mamac koji je trebalo da ih privuče u
zamku. Sad preteruješ. Naprotiv, bilo je još gore, Ermina, kad ti kažem. Nije
ni čudo što je bilo toliko prostitutki. Hoću da kažem da je brak bio samo još
jedan oblik borbe za vlast. I muž i žena su neprestano pokušavali da ostvare
prevlast nad drugim: muškarac debelim novčanikom, a žena onim tajnim
oružjem između nogu.
Svi prasnuše u smeh. Starac na susednom ležaju —zvao se Sartori Irvaš —
poče da hrče u samoodbrani. Tvoje oružje već odavno više nije tajno - reče
Trokern.

Ako bi grad postao suviše veliki za nečiji ukus, nije bilo teško upregnuti
novog geonauta i uputiti se u željenom pravcu. Bilo je toliko gradova, toliko
mogućnosti. Neki su voleli planine, neki pustinje, neki more. Svaki predeo je
pružao posebnu vrstu iskustva.
Ta iskustva bila su drugačije prirode od nekadašnjih. Ljudi su postali
staloženiji; njihovi vispreni umovi nisu više dozvoljavali osećanjima da u
kriznim situacijama preuzmu glavnu reč. Potčinili su se Geji, ali bez
ponižavanja. Ona od svojih podanika nije tražila bezuslovnu pokornost, kao
bivši bogovi ljudi su postali deo Geje. Dobili su viziju.
Posledica toga je bila da je smrt prestala da u ljudskim poslovima igra
ulogu inkvizitora, kao što je to nekad bio slučaj. Postala je deo šire
domaćinske računice u koju je bilo uključeno i čovečanstvo: Geja je postala
zajednička grobnica koja se neprestano oplemenjuje novim doprinosima.
Postojala je i realna dimenzija angažovanja na Helikoniji ljudi i žene su
prestali da budu samoposmatrači; postali su učesnici. Dok su slike koje su
stizale sa Avernusa slabile i nestajale, empatička veza je jačala. Čovečanstvo
je pružilo ruku - to jest um - kroz svemir, i ponudilo ohrabrenje bližnjima na
drugoj planeti.
Šta bi još ta veza mogla da donese u budućnosti, bila je stvar mašte.
Prihvatajući ulogu koja im je i prijala i odgovarala, Zemljani su ponovo
ušli u magični krug postojanja. Odrekli su se stare pohlepe. Svet je pripao
njima, a oni su pripali svetu.
Kad se sasvim smrklo, Ermina reče: —Pričali smo o ljubavi kao političkom
činu. Kako se ono zvaše onaj pravni pojam kad se brak raspadne? To što se
desilo Jandol Anganolu? A da, razvod. Je li i to bila borba za posed? I borba
oko toga kome će pripasti deca - reče Sojšala. To se dešava kada se ljubav
upetlja u ekonomiju i politiku. Oni nisu shvatali da se od slučajnosti ne može
pobeći. Na taj način Geja uspeva da uvek ostane u toku.
Trokern pogleda kroz prozor i pokaza ka geonautu: - Ne bih se čudio ako je
Gaja poslala ove stvari da nas zamene - reče, glumeći tugu. - Na kraju
krajeva, geonauti su i lepši i funkcionalniji od nas - izuzimajući prisutne,
naravno.
Kad se pojaviše zvezde, njih troje iziđoše napolje i prostreše se po travi,
pazeći da im soba ne izmakne predaleko. Ermina obgrli ostalo dvoje. Na
primeru Helikonije možemo da vidimo kako teritorijalnost i posesivnost mogu
da upropaste živote ljudima koji se vole. Sva sreća što nas je nuklearna zima
oslobodila te napasti. Dosegli smo viši vid ljubavi. Pitam se u čemu sve još
grešimo, a da to i ne znamo? - reče Trokern i nasmeja se. Za tebe se zna —
poče Ermina da ga zadirkuje. On je gricnu za uvo. U sobi se Sartori Irvaš
promeškolji i odobravajuće zabrunda, kao da ni on ne bi imao ništa protiv da
gricne tu ružičastu školjku. U to vreme se obično budio i uživao u tropskoj
noći. Nečeg sam se setila - reče Šojšajla gledajući u zvezde. - Ako u mojoj
teoriji o srećnoj slučajnosti ima i trunke istine, onda je jasno zašto nigde osim
na Helikoniji nismo našli inteligentna bića. Helikonija i Zemlja su imale
sreće. Na drugim planetama sve je teklo po nekom geofizičkom planu. Zato se
ništa nije desilo. Sve je ostalo mrtvo.
Stadoše i zagledaše se u daleke zvezde.
Trokern uzdahnu: - Uvek se osetim divno kad pogledam u Mlečni put.
Uvek. Sa druge strane, to me podseća da uprkos svojoj veličanstvenoj
složenosti sav svemir proizilazi iz nekoliko prostih zakona fizike… I naravno,
srećan si što ti zvezde daju tako dobru temu za govorancije… - poče Šojšajla
da ga imitira. A sa druge strane, dušo, sa druge strane… Znaš, srećan sam
sto nisam crv ili kamen, pa mogu da u tim zakonima vidim lepotu. Sve te
beskonačne priče o Bogu… - reče Šojšajla. - Čovek mora da se upita ima li u
njima i nešto istine. Možda je Bog neki užasno dosadan starac sa kojim se ne
vredi gnjaviti…
—… Koji sedi i bdi nad silnim planetarna na kojima nema ničeg osim
peska… … I broji svako zrno - završi Ermina. Smejući se, potrčaše da stignu
sobu.

Godine su prolazile. Nije imalo šta da se misli, trebalo je samo vući lanac, i
godine su tekle. A Točak se okretao.
Očaj je ustupio mesto ravnodušnosti. Mnogo kasnije došla je nada, tiho kao
zora.
Promenila se priroda grafita koji su promicali po spoljnom zidu. Bilo je
slika nagih žena, nadanja i hvalisanja, strahova i zakletvi. Bilo je i kalendara
koji su odbrojavali godine; brzine su se povećavale, a teneri smanjivali.
A uvek je bilo i verskih izreka koje su se ponekad opsesivno ponavljale
kilometrima, sve dok se pisac ne bi umorio. Jedna, koju je Luterin
zainteresovano pročitao, glasila je: SVA SVETSKA MUDROST JE
ODUVEK POSTOJALA: ZARONI DUBOKO DA JE UVEĆAŠ.
U jednom trenutku, dok su trube svirale a škripa dopirala sa svih strana,
Luterin vukući lance primeti u svojoj ćeliji slabašan sjaj. Svakog časa, ćelija
se pomerala za po deset centimetara, i svakog časa sjaj je jačao. Žućkasta
svetlost je punila prostoriju.
Luterin pomisli da je u raju. Zbaci krzno i poče da vuče novom snagom. Pri
kraju dvanaestipočasovnog radnog dana pokretni zid otkri uzak prorez
svetlosti. Luterin se baci na kolena i zajeca od radosti.
Pre nego što je radno vreme isteklo, prorez je izronio celom širinom. Bio je
širok tačno 240 mm i označavao je da ce Luterin za pola godine stići do izlaza
pod manastirom Bambek. Krupnim slovima, u granitu je pisalo: IMAŠ JOŠ
POLA GODINE. ISKORISTI TO VREME ŠTO BOLJE.
Prozorče je bilo urezano duboko u stenu. Bilo je teško ustanoviti koliko
daleko je bio otvor na suprotnom kraju. Kroz rešetke je video drvo kako se
povija na olujnom vetru.
Luterin je dugo zurio kroz otvor pre nego što je seo da razmisli o toj lepoti.
Kao da se svo svetlo ovoga sveta izlilo da ga blagoslovi. Pred njim se
prostirao najjači sjaj, dok su uglovi ćelije i dalje bili u najcrnjem mraku. Tako
finu igru senki i gradaciju tonova nikad ne beše zapazio u svetu slobode. Napi
se ekstaze bivstvovanja, života ljubavi. Insil! - viknu ka svetlosti - Ja ću se
vratiti!
Nije radio sledećeg dana. Samo je gledao kako prozor zamiče iza bočnog
zida. Sutradan je potpuno nestao. Sjaj se zadržao još dva dana, a potom se i
on izgubio. Luterin je bio neutešan.
Tada je dospeo u fazu samosumnjičenja. Žudnja za slobodom izmetnula se
u strah od onoga što će zateći tamo. Šta se u međuvremenu zbilo sa Insil? Da
li je napustila omraženo mesto?
A majka? Možda je već bila mrtva. Odoleo je porivu da siđe u pavk i
proveri.
A Tores Lal? Pa, nju je bio oslobodio. Možda je uspela da se vrati u
Bolrdoran.
A politička situacija? Da li novi Oligarh sprovodi uredbe starog? Da li još
ubijaju fagore? Jesu li Crkva i Država još u svađi?
Pitao se kako de na njega gledati kad iziđe. Možda će ga čekati streljački
vod. Prošlo je ved skoro deset godina, a on još nije mogao da odgovori na
staro pitanje: je li Luterin Šokerandit svetac ili grešnik? Heroj ili prestupnik?
Svakako sad više ne ispunjava uslove da postane Čuvar Točka.
Poče da razgovara sa zamišljenom ženom, postižući elokvenciju koju nikad
ni pred kim nije uspevao da ispolji. Kakav lavirint je ovaj ljudski život!
Mnogo je prosti je biti fagor. Njih ne muče ni sumnje ni nade. Dok je čovek
mlad, zamišlja da će se pre ili kasnije desiti neko čudo, da će prevazići
roditelje, sresti divnu ženu, i da će moći da bude divan prema njoj. U isto
vreme, oseća da u moru mogućnosti, u šumi sukobljenih mišljenja, postoji
nešto što se može spoznati - spoznati i ugrabiti. Da će konačno saznati sve, i
da će saznanje izliti u smislenu priču. Da će njegov život - a to je suština -
izroniti iz magle na čistu svetlost, u potpuno razumevanje. Ali, to uopšte ne
biva tako. A ako ne biva, odakle je došla ta ideja da nas muči i uznemirava?
Sve te godine koje sam ovde proveo - sve te misli koje su prošle…
Nastavio je da vuče lanac nesmanjenom snagom. Dani kalendara su
promicali. Doći će dan kad će opet biti slobodan da se kreće među ljudima.
Šta god da se desi, molio se Azojaksu da bude u stanju da voli ženu. U
njegovoj mašti, Insil je bivala sve bliža.

*
 Duvao je severac. U sebi je nosio dah polarne kape. Vrlo je malo stvorenja
uspevalo da odoli njegovim udarima. Čak se i lišće kasprijana kao vesla
pribijalo uz stabla kad je duvao taj vetar.
Sneg je punio doline. Taložio se. Svaka godina je bila mračnija od
prethodne.
U snegu je bio prokopan tunel do crkve kralja Jandol Anganola. Bio je
nevešto poduprt granama, ali se držao.
Prvi put posle mnogo vekova, crkva je bila naseljena. Žena i mali dečak
čučali su nad ognjištem u uglu. Vrata su bila zaključana, a vatra zaklonjena
tako da se spolja ne vidi. Žena i dečak nisu imali pravo da tu stanuju.
Svuda oko kapele postavila je zamke koje je bila našla u jednom sanduku u
predvorju. Hvatala je dovoljno malih životinja da prehrani sebe i dete. Veoma
retko se pojavljivala u Kamabaru, iako je tamo imala dobru prijateljicu koja je
radila kao prodavačica ribe na istom onom putu kojim je žena svojevremeno
stigla u grad. Taj put je još uvek bio prohodan.
Učila je sina da čita. Crtala je slova u prašini ili mu je pokazivala tekstove
iz prastarih knjiga. Objasnila mu je da slova i reči govore o idealnim
svetovima, od kojih su neki bili mogući, a neki nisu postojali. Pokušavala je
da mu kroz tekstove ulije pouke, ali je takođe izmišljala sopstvene priče
kojima su se oboje smejali.
Dok je dete spavalo, čitala je sama sebi.
Neprestano ju je čudilo što je na istom mestu nekad boravio čovek iz
njenog rodnog grada, Oldoranda. Životi su im se sjedinili na neobičan način,
kroz prostor i kroz vreme. On se bio povukao na to mesto da se osami i da
okaje grehe. Kasnije mu se pridružila neka čudna žena iz Dimariama, divlje
zemlje u Hespagoratu. Oboje su ostavili zapise koje je satima prelistavala.
Ponekad je kraj sebe osećala nemirni duh nesrećnog kralja.
Jedne godine je ispričala priču svom sinu. Taj zli kralj Jandol Anganol je
počinio mnoga zla u zemlji u kojoj se rodila tvoja majka. Bio je pobožan
čovek, ali je zatro svoju veru. Morao je da živi sa tim strašnim paradoksom.
Zato je došao u Karnabar i punih deset malih godina proveo služeći u Točku,
kao sada tvoj otac. Za sobom je ostavio dve kraljice. Mora da je bio veoma
zao, mada ovdašnji ljudi misle da je bio svetac. Kad je izašao iz Točka,
pridružila mu se jedna žena o kojoj sam ti već pričala. Bila je lekarka, baš kao
i ja. Izgleda da je osim toga bila još ponešto, neka vrsta trgovca. Zvala se
Imija Muntras. Osetila je poziv vere i došla kod kralja. Valjda je uspela da mu
olakša starost. Ostala je uz njega. To je bilo lepo od nje. Muntras je znala
neke stvari za koje je mislila da su dragocene. Zato ih je nekad davno sve
zapisala, u vreme kad su ljudi mislili da će svet uskoro propasti. Tako misle i
sada. Gospa Muntras je ostavila zapis o čoveku koji je stigao u Oldorando sa
drugog sveta. To zvuči čudno, ali ja sam u životu videla toliko čudnih stvari
da sad svemu verujem. Muntrine kosti leže ovde u crkvi, pored kraljevih. Evo
tog zapisa. Od onog čoveka sa drugog sveta čula je istinu o kugi. Taj čovek
joj je bio rekao da je Gnojna Smrt korisna, da donosi promenu, tako da ljudi
koji je prežive mogu lakše da izdrže mraz. Bez te promene, ne bi bilo nade da
iko preživi Zimu. Kugu prenose vaške koje žive na fagorima i mogu da
prelaze na ljude. Od vaške dobiješ kugu. Od kuge se promeniš. I tako, vidiš,
ljudi ne mogu da prežive Zimu bez fagora. To znanje je gospa Muntras
pokušala da saopšti ljudima u Karnabaru, pre mnogo vekova. Ipak, ljudi
ubijaju fagore, a Država čini sve da suzbije kugu. Bolje bi bilo da razvijaju
medicinu. Tada bi više ljudi preživljavalo Gnojnu Smrt.
I tako je govorila, gledajući sinovljevo lice u polutami.
Dečak je slušao. Onda je otišao da se igra stvarčicama iz škrinje koja je
nekad pripadala zlom kralju.
Jedne večeri, dok se on igrao a majka čitala kraj vatre, začu se kucanje na
vratima crkve.
Baš kao godišnja doba, Veliki Točak Karnabara je uvek dovršavao svoj
ciklus.
Za Luterina Šokerandita konačno je opisao pun krug. Ćelija koja mu je bila
dom došla je do izlaza. Od susedne ćelije ju je odvajao samo 0,64 metara
debeo zid, i Luterin vide kako u nju ulazi novi dobrovoljac, da provede deset
godina u tami, gurajući Helikoniju ka svetlu.
U pomrčini su čekali stražari. Pomogli su mu da izađe. Umesto da ga
oslobode, povedoše ga zavojitim bočnim stepeništem. Svetio je postepeno
jačalo; on zatvori oči i uzdahnu.
Uvedoše ga u malu sobu pod manastirom Bambek. Tu ga neko vreme
ostaviše samog.
Dođoše dve robinje, gledajući ga ispod oka. Za njima su ušla dva roba sa
koritom punim tople vode, srebrnim ogledalom, priborom za brijanje i
peškirima. Ovo je sve blagodar Čuvara Točka - kaza jedna od žena. Budi
siguran da ovo ne dobija baš svaki točkaš.
Kad dah tople vode i mirisnih trava dopre do njega, Luterin shvati koliko se
usmrdeo u Točku, koliko je metanski zadah ćelije čvrsto prionuo uz njegovo
telo. Pustio je da mu robinje skinu rite i da ga odvedu do korita. Topio se od
uživanja dok su mu trljale udove. Svaka sitnica ga je oduševljavala. Činilo mu
se da je ustao iz mrtvih.
 Obrisali su ga, napuderisali i dali mu toplu i čistu odeću.
Odveli su ga i do prozora da pogleda napolje. U prvi mah je bio potpuno
zaslepljen svetlom.
Kroz prozor se, sa velike visine, video Karnabar. Sneg je dopirao do
krovova. Kretale su se samo jedne sanke koje su vukla tri jelka, i dve ptice
koje su, visoko na nebu, kružile nad Točkom.
Vidljivost je bila dobra. Mećava se upravo udaljavala prema jugu,
ostavljajući iza sebe komade čistog, plavog neba. Morao je da se okrene i
pokrije oči. Koji je danas datum? - upita jednu ženu. Sutra je Veliko
Pomračenje, hiljadu trista devetnaeste. A što ti ja sad ne bi obrijala tu
bradurinu, pa ćeš izgledati jedno hiljadu godina mlađi?
Brada mu beše izrasla do pupka. Bila je protkana sedim vlasima i izgledala
je kao mahovina. Dobro - reče. - Još nisam napunio dvadeset četvrtu. Mlad
sam, zar ne? Videla sam i starije - reče žena mašajuci se makaza. - Mora da si
neko mnogo važan. Ne dobijaju svi ovakav doček od Čuvara.
Sledila je audijencija kod Čuvara Točka. To je samo formalnost - reče
kaluđer koji ga je vodio kroz manastirski lavirint. Luterin je bio bez reči.
Toliko novih utisaka odjednom skoro da nije mogao da podnese; nije mogao
da se ne seti kako je nekad bio ubeđen da će on biti Čuvar.
Doveden je u odaju koja mu je izgledala ogromna. Čuvar je sedeo na tronu
uz naspramni zid, a pored njega su bila dva dečaka u crkvenim odorama.
Dostojanstvenik dade znak Luterinu da priđe.
Luterin je bio opčinjen brojem koraka koje je trebalo preći da bi se stiglo
do trona.
Čuvar je bio veoma krupan čovek, umotan u ljubičasti ogrtač. Lice mu je
bilo naduveno kao da će pući. I ono je bilo ljubičasto i prošarano spletom
vena koje su mu kao puzavice prekrivale obraze i nos. Oči su mu bile
vodnjikave, a usta vlažna. Luterin je bio zaboravio da postoje takva lica i sad
ga je radoznalo proučavao. Pokloni se - prosikta jedan od dečaka, pa se
Luterin pokloni.
Čuvar progovori grgotavim glasom: - Vratio si se među nas, Luterine
Šokerandite. Tokom proteklih deset godina o tebi se brinula Crkva - inače bi
te u znak odmazde verovatno već otrovali tvoji neprijatelji. Ko su mi
neprijatelji?
Podbule oči nestadoše pod debelim kapcima. - O, ubica Oligarha svuda ima
neprijatelje, zvanične i nezvanične. Ali, oni su uglavnom i neprijatelji Crkve.
Zato ćemo i nadalje gledati da ti pomažemo. Izgleda da ti, ovaj… dugujemo
nešto - nasmeja se. - Pomoći ćemo ti da napustiš Karnabar. Ne želim da
napustim Karaabar. Ovde mi je dom. Vodnjikave oči se zagledaše u njegova
usta. Čini mi se da ćeš se predomisliti. Sad treba da se javiš Gospodaru
Karnabara. Kao što se verovatno sećaš, nekada su te funkcije bile spojene, ali
su sada, zbog jaza između Crkve i Države, razdvojene. Gospodine, mogu li
nešto da vas pitam? Pitaj. Mnoge stvari mi nisu jasne… Smatra li me Crkva
za sveca ili za grešnika?
Čuvar se nakašlja. - Crkva ne može da pređe preko oceubistva, te izgleda
da si službeno grešnik. Kako bi moglo biti drugačije? Mislio sam da ti je to,
posle deset godina razmišljanja, valjda jasno… Međutim, neslužbeno, kao
čovek… mogu da ti kažem da si nas sve oslobodio jednog zlikovca, pa lično
smatram da si svetac - nasmeja se.
Ovo mi je, dakle, nezvanični neprijatelj, pomisli Luterin. Pokloni se i pođe
da ode, kad ga Čuvar pozva da se vrati. Zar me nisi prepoznao? Ja sam Čuvar
Epstok Esikenanzi, tvoj stari prijatelj. Svojevremeno si gajio neke nade u vezi
sa mojom ćerkom, Insil. Kao što vidiš, malčice sam napredovao u
međuvremenu. Da je moj otac živ, vi nikada ne biste postali Čuvar. A ko je
kriv što ipak jesam? Bolje budi zahvalan što sam ti zahvalan. Hvala,
gospodine - reče Luterin i izađe iz dvorane. Uznemirila ga je ona opaska o
Insil.
Pojma nije imao gde bi mogao da se nalazi Gospodar Karnabara kome je
trebalo da se javi. Ali, Čuvar Esikenanzi se očigledno pobrinuo i za to.
Livrejisani sluga sačeka Luterina kod sanki i pruži mu toplu bundu.
Brzina sanki ga opi, a i zvon praporaca. Zatvori oči. Pesma klizača po
snegu i krici ptica ga podsetiše na nešto, ali nije mogao da se seti na šta.
Vazduh je resko mirisao. Sudeći po onom što je mogao da vidi na ulicama,
u Kamabaru više nije bilo hodočasnika. Svetlo mu je još probadalo oči. Zavali
se i poče da se priseća onoga što je znao o Epstoku Esikenanziju. Taj čovek se
oduvek ulizivao njegovom ocu, a njemu je svakako trebalo zahvaliti i za
dobar deo Insiline gorčine.
Sanke zatandrkaše i usporiše, a iznad njih se začu zvuk većeg zvona.
Luterin se prisili da pogleda naokolo.
Prolazili su kroz masivnu kapiju. Odmah ju je prepoznao. Na tom mestu se
rodio. Sa obe strane staze uzdizali su se metrima visoki nanosi snega. Vozili
su se kroz - da - kroz vinograde. Ispred se ukaza poznati krov. Nezaboravno
zvono kao da je bilo glasnije nego ikad.
Šokerandit se odjednom seti kako se, kao mali dečak, šuljao niz ogradu
stepeništa. Otac je stajao pri dnu i pružao ruke ka njemu.
 Na vratima je sad stajala oružana straža. Stražarska kućica je skoro sasvim
zaklonila ulaz. Stražari počeše nogama da udaraju vrata sve dok ih iznutra ne
otvori sluga i ne preuze Luterina.
U predvorju su gorele dve lampe. Mermerni pod je sijao. Luterin odmah
primeti da nedostaje velika prazna stolica. Je li moja majka tu? - upita roba.
Čovek ga samo pogleda i povede ga uz stepenice. Bez ikakvih emocija,
Luterin reče sebi da je bio predviđen i za Gospodara Karnabara.
Sluga kucnu na vrata, i glas iznutra ga pozva da uđe. On stupi u očevu staru
radnu sobu koja je toliko godina bila zatvorena za njega.
Stari sivi pas koji je ležao ispred vrata skoči i stade da mu se umiljava.
Zelene cepanice su šištale i dimile se u kaminu. Soba se osećala na dim, pseću
mokraću i nešto nalik na puder za lice. Kroz prozor se video sneg i beskrajni,
nemi svet.
Priđe mu sedokosi sekretar, čija su ga povijena leđa činila sličnim krivom
staračkom štapu. Mljacnu ustima u znak pozdrava i bez suvišne srdačnosti
ponudi Luterinu da sedne.
Luterin sede. Pogled mu je bludeo po sobi, koja je još bila pretrpana
očevim stvarima. Na stolu je stajao srebrni tanjirić sa do pola pojedenim
kolačem.
Sekretar sede za sto i nalakti se pored kolača. Gospodar je trenutno zauzet
pripremama za proslavu Pomračenja. Sačekajte malo, neće još dugo - reče
sekretar. Malo sačeka, pa lukavo pogleda Luterina: - Verovatno ste me
zaboravili? Ovde je veoma svetlo. Pa ja sam bio sekretar vašeg oca. Zovem se
Ivanporil. Sad služim novog Gospodara. Da li vam nedostaje stari? Nije moje
da o tome sudim. Ja samo vodim administraciju poče uposleno da lista papire.
Je li moja majka još uvek ovde?
Sekretar hitro diže glavu - Da, ona je još ovde. A Tores Lal? To ime mi je
nepoznato, gospodine.
Sobu prekri tišina ispunjena samo šuškanjem papira. Luterin ustade kad se
vrata otvoriše. U sobu uđe visok, mršav čovek sa pepeljastim brkovima. Stade
i zapilji se u Luterina. Luterin mu uzvrati pogled, pitajući se ima li pred
sobom zvaničnog ili nezvaničnog neprijatelja. Ovaj… vratili ste se u svet u
kome ste izazvali dosta neprilika. Dobrodošli. Oligarhija me je postavila na
ovu dužnost, koja nema nikakve veze sa Crkvom. Govorim u ime države
Karnabar. Zbog lošeg vremena, veze sa Askitošom su sve lošije. Trudimo se
da obezbedimo zalihe hrane iz Rivenjika, ali i to je sve teže…
Čovek je govorio kao navijen, a Luterin ga nije prekidao. Eto, pokušaćemo
da vam pomognemo, samo mislim da u ovoj kući nemamo mesta za vas. To je
moja kuća. Ne. Vi nemate kuću. Ovo je bila i ostala kuća Gospodara
Karnabara. Stvarno sam vam, dakle, učinio uslugu. Pa jeste, svetu je sad malo
bolje, to je tačno.
Zavlada tišina. Sekretar uđe i unese dve čaše jedala. Luterin uze jednu i bi
zaslepljen lepotom njenog rubinskog sjaja, ali ne otpi ni gutljaj.
Gospodar je i dalje ukručeno stajao, odajući izvesnu nervozu načinom na
koji je iskapio čašu. - Zar me zaista ne prepoznajete? - upita.
Luterin ne reče ništa.
Malčice iznervirano, sekretar reče: - Zaista ste čutljivi, nema šta. Nekad
sam vam bio komandant, Arhisveštenik-General Asperamanka. Mislio sam da
vojnici nikad ne zaboravljaju svoje ratne komandante! A, Asperamanka… -
progovori Luterin - “Neka malo krvare”… Da, sećam vas se. Teško je
zaboraviti kako je Oligarhija po naređenju vašeg oca uništila moju armiju. Vi
i ja smo među retkima koji su uspeli da prežive.
Prošeta po sobi i nasu sebi još jednu čašu jadala. Tek tada Luterin
prepoznade bore gneva nad njegovim čelom.
Luterin ustade: - Hteo bih nešto da vas pitam. Da li sam za Državu svetac
ili grešnik?
Gospodar poče da dobuje prstima po čaši: - Posle… smrti vašeg oca, u
Sibornalu su bili izbili neredi. Sada se narod privikao na stroge zakone s
kojima ćemo pregurati Zimu, ali tada je bilo teško. Iskreno rečeno, Oligarh
Torkerkanclag je bio donekle neomiljen u narodu. Njegovi ukazi… Zato je
Oligarhija, na moj predlog, proširila glasine da ste oca ubili po njenom
naređenju. Rečeno je da ste bili pošteđeni kod Korijanture zato što ste od
početka bili agent Oligarhije. Te glasine su povećale našu popularnost u
masama. Vi ste zavili moj zločin u laž. Samo smo našli način da iskoristimo
vaš bezumni čin. Država vas je proglasila - zašto ste rekli “svetac”? - za
heroja. Ušli ste u legendu. Doduše, moram da vam kažem da lično smatram
da ste grešnik najgore vrste. Još se nisam odrekao svojih verskih ubeđenja u
vezi sa takvim stvarima. A zahvaljujući svojim verskim ubeđenjima ste i
dospeli u Karnabar? Asperamanka se nasmeši i pogladi bradu: - Veoma mi
nedostaje Askitoš. Ali kada su mi ponudili ovo mesto, pristao sam… Kao
legendarna i istorijska ličnost, morate prihvatiti moje gostoprimstvo ove noći.
Ostaćete kao gost, ne kao zatvorenik. Šta je sa mojom majkom? Ovde je.
Bolesna je, ne verujem da će vas prepoznati. Pošto ste sada neka vrsta heroja
u ovom kraju, očekujem da sutra budete uz mene na proslavi. Ljudi će videti
da ste živi i zdravi. Bićete i zvanično rehabilitovani. Imaćemo i banket. “Neka
malo krvare…“ Nisam vas razumeo. Posle proslave možete da odete kuda
god vam je volja. Mislim da ćete odabrati neki grad što dalje od Karnabara. I
Čuvar Točka je takođe imao takav utisak.
Ode da se vidi s majkom. Lurna Šokerandit je, krhka i nepomična, ležala u
postelji. Kao što je Asperamanka bio predvideo, nije ga prepoznala. Te noći je
sanjao da se vratio u Točak.
Novi dan je počeo velikom gužvom i zvonjavom. Čudni mirisi hrane
dopreše do Luterinove sobe. Prepoznade ih kao mirise sočnih jela za kojima
je nekad žudeo. Sada su mu nedostajala prosta sledovanja koja je dobijao u
Točku.
Dođoše robovi da ga operu i obuku. Pasivno im se prepustio.
U predvorju se okupilo mnoštvo ljudi koje nije poznavao. Osmotrio ih je sa
galerije i zaključio da mu se ne silazi. Asperamanka se pope do njega i uze ga
za mišicu: - Izgledate nezadovoljno. Mogu li da vam pomognem? Danas je
važno da vam sve bude potaman.
Na znak zvona, gomila dostojanstvenika pohrli ka vratima u dvorište.
Luterin je ćutao. Čuo je kako vetar zavija, baš kao u Točku. Dobro, onda
ćemo bar jahati zajedno. Ljudi će videti da smo prijatelji. Ide se u manastir,
gde nas čekaju Čuvar i moja supruga. Biće i drugih važnih osoba.
Luterin ga nije slušao. Svu pažnju je bio usmerio na silazak niz strme
stepenice, koji mu se činio izvanredno zanimljiv. Kad prođoše kroz vrata i
zagaziše u sneg, Gospodar ga odjednom oštro upita: - Jeste li naoružani?
Kad Luterin odmahnu glavom, popeše se u sanke i robovi ih umotaše u
krzna. Otisnuše se ka snežnim bregovima.
Išli su uz vetar. Bilo je najviše dvadeset ispod nule, a severac je znatno
pojačavao mraz.
Ali nebo beše vedro dok su prolazili kroz gradić, a iza planine Karnabar se
pomaljala ogromna senka nepravilnog oblika. Šivenink - reče Asperamanka -
treći po veličini vrh na Helikoniji. Kakvo mesto! - iskrivi usta u znak gađenja.
Već posle nekoliko trenutaka, planinski masiv ponovo nestade, kao duh u
magli.
Sanke ih odvezoše zavojitom stazom do manastirskih vrata. Robovi ih
uvedoše u predvorje, gde se već bilo okupilo nekoliko funkcionera. Na dati
znak, svi krenuše uz stepenice. Luterin nezainteresovano pođe za njima.
Osluškivao je potmulu tutnjavu iz dubine, opsesivno pokušavajući da se seti
svake pojedinosti svoje nekadašnje ćelije.
 Grupa konačno stiže u svečanu dvoranu manastira. Dva tepiha, crni i beli,
prekrivala su pod. Odvajala ih je metalna traka koja je delila prostoriju na dve
polovine. Jedini prozor beše zastrt, a lampe na biogas bacale su mutnu
svetlost.
Na zavesi je bila izvezena slika Točka. Bili su prikazani i sužnji u svojim
ćelijama, a na licu svakog bio je srećan osmeh. Sad razumem taj smešak -
pomisli Luterin.
Grupa muzičara u uglu svirala je harmoničnu i svečanu muziku. Lakeji sa
poslužavnicima prepunim pića elegantno su obletali oko gostiju.
Pojavi se Čuvar Esikenanzi i otmeno mahnu rukom u znak pozdrava.
Smešeći se i klanjajući na sve strane, pođe prema mestu na kome su stajali
Gospodar Asperamanka i Luterin.
Kad se pozdraviše, Esikenanzi upita Asperamanku: - Da li je naš prijatelj
jutros bar malo druželjubiviji? - pošto dobi odrečan odgovor, obrati se
Luterinu: - Pa. kad budeš video ovo što sledi, možda će ti se razvezati jezik.
Gomila gostiju se okupi oko njih, i Luterin jedva nekako uspe da se
izmakne iz centra. Oseti dodir ruke na ramenu. Okrete se, i nađe pred parom
krupnih i nemilosrdnih očiju. Mršava ženska osoba posmatrala ga je sa
glumljenim iznenađenjem. Bila je obučena u dugu večernju haljinu, a kruti
okovratnik uokvirivao joj je lice. Iako je u međuvremenu prilično ostarila,
Luterin je smesta prepoznade.
Promuca njeno ime.
Insil klimnu kao da su joj se sumnje potvrdile, pa reče: - Rekli su mi da
praviš teškode i da se pretvaraš da nikog ne prepoznaješ. Laž je zaista uporna
navika! Mora biti da je vrlo neprijatno ustati iz mrtvih pa se naći u istoj ovoj
lažljivoj gomili, samo starijoj, pohlepnijoj… Kako ti ja izgledam, Luterine?
Uistinu je izgledala nesrećna. Glas joj je ogrubeo, a usne su odavale
gorčinu. Iznenađeno je konstatovao koliko je teško opterećena nakitom, po
prstima, rukama, vratu, ušima.
Najjači utisak behu ostavile njene oči. Promenile su se. Zenice su izgledale
ogromne - pomisli da je to znak uzbuđenja. Beonjače nije mogao da vidi. - Te
ženice odražavaju dubinu njene duše - reče sam sebi.
Ali njoj nežno reče. - Dva profila u potrazi za licem? To sam zaboravila.
Ovde je sve skučenije nego ranije. A i prljavije, sumornije, izveštačenije. Sve
se suzilo, pa i duše.
Ona protrlja ruke. Nije poznavao taj gest. Ti si ista kao pre, Insil. Čak si i
lepša nego što te se sećam.
 S mukom je lagao, osečajući na sebi društveni pritisak. Primeti da su mu
stari refleksi proradili - uključujući naviku da ženama deli komplimente.
Nemoj da me lažeš, Luterine. Točak bi trebalo da ljude pretvara u svece, zar
ne? Obrati pažnju da te o tom iskustvu ništa ne pitam. A ti se još nisi udala?
Oči joj zasjaše. Tiho i otrovno reče: - Naravno da sam se udala, budalo.
Esikenanzijevi tretiraju kčeri gore nego robove. Kako misliš da bih preživela
da nisam prihvatila najvišu ponudu?
Trupnu nogom. - O tome smo več govorili dok si bio jedan od kandidata.
Razgovor je tekao prebrzo za njega. - Sil, pa ti si se prodala?! Ne mogu da
verujem! Ti si ispao iz trke kad si nožem izbo svog cenjenog oca… Ne mogu
baš da ti zamerim, s obzirom da je on ubio čoveka koji mi je svojevremeno
oduzeo nevinost - tvog brata Favina.
Ne obazirući se na gomilu oko njih, on zgrabi Insil za mišicu i viknu: - Šta
to pričaš za Favina? Svi znaju da se on ubio!
Ona ga besnu odgurnu. - Za ime Azojaksa, ne dodiruj me! Moj muž te
gleda. Sa nama je svršeno, Luterine. Gubi se! Ne mogu da te gledam.
On se osvrnu oko sebe. Iz jednog ugla ga je par očiju posmatrao sa
neprikrivenom mržnjom.
Ispusti čašu. - O Bože… Nije valjda Asperamanka, taj gad!
Crvena mrlja se širila po belom tepihu.
Ona mahnu Asperamanki, pa reče: - Ja i Gospodar smo divan par. On je
želeo da se orodi sa uglednom porodicom, ja sam želela da preživim. Usrećili
smo se. - Kad se Asperamanka ponovo okrenu svojim prijateljima, ona
otrovno reče: - Svi ti u kožu obučeni ljudi što sa svojim životinjama odlaze u
šume… zašto tako vole svoje smradove? Rade tajne stvari ispod drveća, braća
po krvi. Tvoj otac, moj otac, Asperamanka… Favin nije bio takav. Drago mi
je što si ga volela. Možemo li negde da popričamo nasamo?
Ona samo odmahnu glavom: - Koliko je bede donela ta ljubav… Favin nije
odlazio u šume da lovi. Išao je sa mnom. Rekla si da ga je moj otac ubio. Jesi
li pijana? - Bilo je nekog ludila u njenom ponašanju. Biti s njom, upustiti se u
te stare agonije - kao da se vreme zaustavilo. Bilo je to kao da je otvorio stari
orman, pa su iz njega počele da ispadaju prljave i zaboravljene stvari.
Insil ni ne odmahnu glavom. - Favin je imao puno razloga da živi… Mene,
na primer. Ne tako glasno! Favin! - uzviknu ona, a svi se okrenuše u njenom
pravcu. Poče da hoda po sali, a Luterin za njom. - Favin je otkrio da tvoj otac,
umesto u lov, ide u Askitoš i da je on Oligarh. Favin je bio dosledan. Izazvao
je oca. Otac ga je ubio i bacio ga sa litice.
 Dođoše neke stroge žene i odvojiše je od njega, a njemu tutnuše u ruke još
jednu čašu. Luterin je prihvati, ali morade da je spusti, tako su mu se ruke
tresle. Probi se do Insil i uzviknu: - Insil! Kako si to otkrila? Jesi li bila tamo?
Govoriš li istinu? Naravno. Saznala sam kasnije, svojom uobičajenom
metodom: prisluškivanjem. Moj otac je nekako dokučio istinu. Bilo mu je
drago, jer je ta smrt mene pogodila… Nisam mogla da verujem svojim ušima.
Dok je pričao majci, ona se smejala. Zavrtelo mi se u glavi, samo ja, za
razliku od tebe, nisam otišla da odspavam godinu dana. A ja ništa nisam
sumnjao. Bio sam pogubno naivan.
Ona mu uputi nadmen pogled. Zenice joj se još više proširiše. Još si takav.
O, vidim ja… Insil, zašto od svakoga želiš da stvoriš neprijatelja?
Ali njen pogled otvrdnu, i ona nastavi: - Nikad mi ni u čemu nisi pomogao.
Deca uvek intuitivno znaju kakva je prava priroda njihovih roditelja, ma kako
oni glumili pred svetom. Ti si u dubini duše znao kakav je čovek tvoj otac, i
da se ne bi s njim suočio, napravio si se mrtav. Ali, ja sam stvarno mrtva.
Pojavi se Asperamanka. - Čekaj me u hodniku - reče ona žurno i veselo
mahnu mužu.
Luterin se udalji. Nasloni se na zid, pokušavajući da se pribere. - Oh,
Bože… - prostenja. Nije lako naći se u ovolikoj gužvi posle duge samoće -
reče mu neki glas ljubazno.
Ceo svet mu se okrenuo naglavce. Ništa nije bilo ono što je izgledalo. Zar
nije i viteštvo u borbi proizašlo pre iz nekog dubokog gneva nego iz hrabrosti.
Znao je da ne zna ništa. Ništa. U strahu od saznanja pobegao je u naivnost.
Tad se seti šta je tačno osetio kad je saznao za Favinovu smrt. On i brat su
bili veoma bliski. Jedne večeri je osetio psihički šok zbog Favinove smrti. A
otac je bio rekao da se događaj desio tek sutradan. Ta nepodudarnost je dugo
trovala mladu savest. Sada je konačno bio na putu da se reši tog otrova. Ipak,
osečao je da mu nedostaje još nešto.
Zadrhta.
U kovitlacu osećanja gotovo je zaboravio na Insil. Bojao se za nju - čudno
se ponašala. Požuri u hodnik koji mu je bila pokazala.
Put su mu zaprečavali mnogobrojni gosti, pokušavajući da sa njim
zapodenu razgovor o tome koliko mora da je propatio u Točku, i kako je
svetla budućnost koja se sada pruža pred njim. Pri tom su proždirali ogromne
količine paštetica od mesa u obliku malih ptica. Luterin primeti da ne znaju
ništa o stvarnoj prirodi Točka, te da ih ona, u stvari, uopšte ne zanima.
 U jednom trenutku razgovor zamuknu. Sve oči se uperiše u Epstoka
Esikenanzija i Asperamanku, koji su se peli uz spiralne stepenice ka gornjoj
galeriji.
Luterin uoči priliku da se iskrade u hodnik. Insil mu priđe, pridržavajući
mršavom rukom skut haljine da se ne bi vukao po podu. Nakit je blistao kao
inje. Moram da budem kratka - reče bez uvoda. - Stalno me posmatraju, osim
kad se zapijaju ili slave svoje idiotske praznike. Koga je briga što će tama
prekriti svet. Slušaj, kad odeš odavde, nađi prodavačicu riba u gradu. Radnja
joj je na kraju Ulice svetaca. Razumeš? Čuvaj se i nikom ni reči o ovome. A
zatim? - opet je morao da je propituje. Moj dragi suprug i moj dragi otac
nameravaju da te se nekako otarase. Kako čujem, neće te ubiti jer se boje da
bi im to naškodilo u javnosti, ali ti svakako ne spremaju ništa prijatno. Prosto
ih izbegni posle proslave i idi u Ulicu svetaca.
On je nestrpljivo pogleda u oči. A kakav me to tajanstveni susret očekuje?
Ja sam tu samo glasnik, Luterine. Pamtiš li još Tores Lal?
 ZALAZAK SUNCA

Trokern i Emina su spavali. Šojšala je nekuda otišla. Geonaut, koga su bili

pratili, zaustavio se i sad je nežno izbacivao rojeve svog belog šestougaonog
potomstva.
Sartorilrvraš se probudi i zevnu, te stade da se proteže. Sede na ležaj i
počeša se po sedoj kosi. Imao je običaj da zaspi popodne i da se probudi tek u
ponoć. Voleo je da razmišlja u sitne sate, kada mu je duh bio najprijemčiviji,
a da predaje u rano jutro. Bio je Trokernov učitelj, a svoje ime ja izabrao po
jednom starom pametnjakoviću čijeg je gosa empatički upoznao.
Posle nekog vremena, diže se i iziđe napolje. Dugo je stajao i posmatrao
zvezde, uživajući u noći. Konačno se vrati u sobu i poče da budi Trokerna.
Spavam - reče Trokern. Znam, zato te i budim. Zzz… Nešto si mi ukrao,
Trokerne. Ukrao si moju teoriju o ljudima predledenog doba, i to samo da bi
impresionirao svoje devojke. Kao što vidiš, uspeo sam da impresioniram
samo pedeset odsto svojih devojaka - Trokern pokaza zaspalu Erminu koja je
u snu pućila usne kao da se upravo sprema da nekog poljubi. Na žalost, nisi
dobro shvatio ono što sam govorio. Nekadašnja posesivnost ljudskog soja nije
bila rezultat straha - mada mi se čini da si ti upotrebio pojam “permanentna
nelagodnost“ - nego proizvod urođene agresivnosti. Stari narodi nisu osećali
dovoljno straha: inače nikad ne bi napravili oružja za koja su znali da će ih
sve uništiti. Agresivnost je bila koren svemu. Zar se agresija ne rađa iz straha
? Ne pravi se pametan dok si još u pelenama, Trokerne. Ako uzmeš Helikoniju
zaprimer, videćeš da svaka generacija ritualizuje svoje agresije i ubijanja. Te
stare zemaljske generacije nisu, kao što ti tvrdiš, želele da prisvoje tuđe
teritorije. Uistinu, Sartorilrvraše, čini mi se da nisi stvarno spavao juče.
Uistinu sam spavao i stvarno sam se probudio - obgrli rukom mladićeva
ramena. - Ovu diskusiju možemo i da proširimo. Stari narodi su žudeli da
prisvoje Zemlju, da je okuju betonom. Ni tu nisu prestajale njihove ambicije.
Političari su pokušavali da potčine i svemir. Maštali su o tome kako samo oni
vladaju celim univerzumom. To je bila agresija, a ne strah. Možda si u pravu.
Ne odustaj tako lako od svoje teze. Možda jesam, a možda i nisam. Moramo
da dokučimo istinu o našim precima. Bili su svakako zli, ali su nam dali šansu
da iziđemo na scenu.
Trokern ustade iz kreveta. Ermina se okrete na drugu stranu i nastavi da
spava.
Toplo je. Hajde da malo prošetamo —reče SartorIrvraš.
 Kad izađoše u zvezdanu noć, Trokern reče: - Veruješ li, učitelju, da se
premišljanjem možemo usavršiti? Sa biološke tačke gledišta, nema sumnje da
ćemo uvek ostati ono što smo. Međutim, verujem da uz malo sreće možemo
poboljšati društvenu nadgradnju. Mislim na onu vrstu posla na kojoj rade
naši mudraci - na revolucionarnu integraciju glavnih teorema prirodnih i
humanističkih nauka. Naravno, nasa glavna funkcija je da kao biološka bića
budemo integralni deo biosfere; taj posao ćemo najbolje obavljati ako
ostanemo neizmenjeni; samo ako se biosfera nekako opetpromeni,
promenićemo se i mi. Ali, biosfera se neprestano menja. Leto se razlikuje od
zime, čak i ovde u tropima.
Sartorilrvraš pogleda ka horizontu i odsutno reče: - Leto i zima su u
funkciji stabilnosti, to je kao da Geja diše. Čovečanstvo mora da dela samo u
granicama koje ona postavi. Agresivnima to uvek izgleda kao pesimistično
stanovište; ipak, posredi nije ništa drugo do zdrav razum. Naravno, da su te
od detinjstva učili da veruješ da je čovek središte svih stvari i mera za sve, te
da ljudski rod predstavlja vrhunac evolucije, onda bi ti sve što sam rekao
zvučalo nerazumno. Čim se odreknemo shvatanja da su svet i budućnost na
neki način ,,naši“, svima će odmah biti bolje.
Trokern reče: - Verujem da svako od nas mora sam da dođe do te istine.
Bojim se da je tako —uzdahnu Sartorilrvraš - Moramo da učimo na
greškama, a ne na dobrim primerima. To je tužno. Nemoj da misliš da tvrdim
da je sadašnje stanje stvari savršeno. Geja je bila sasvim blesava što nas je
uopšte pustila da se odvojimo od nje. Prvobitni Posmatrač je pametniji, pa je
uveo fagore da ljude drže na oku. - Nasmeja se, a Trokern mu se pridruži.
Znam da smatraš da sam neobuzdan, ali zar nije Geja i sama takva, kad se
tako buntovno širi u svim pravcima?
Starac mu uputi lukav pogled: - Sve mora da se rađa u višku, da bi sve
ostalo imalo šta da jede. Možda taj princip i nije najbolji, ali je tako. To ne
znači da imamo pravo da podražamo Geju i da uvodimo sopstvena pravila,
poput nje.
SartoriIrvraš pokaza ka crvenoj zvezdi koja je gorela nisko na horizontu:
Vidiš li Antares? Samo malo severnije nalazi se sazvežđe Zmijonoša. U tom
sazvežđu jedan veliki oblak prašine skriva mladi zvezdani grozd. Tu je Frejr.
Da nije tog oblaka prašine, Frejr bi na našem nebu bio među dvanaest
najsjajnijih zvezda. Tamo su fagori.
Ostadoše tako neko vreme, razmišljajući o razdaljini. Tad Trokern reče: —
Da li ti je ikad palo na pamet, učitelju, da fagori likom veoma podsećaju na
đavole i demone koje su u stara vremena izmislili hrišćani? Ne, o tome nisam
mislio. Međutim, imao sam na umu Minotaura, biće iz starogrčkih mitova
koje je bilo razapeto između ljudskog i životinjskog u sebi, i koje se izgubilo u
lavirintu sopstvene požude. Pretpostavljam da misliš da ljudi na Helikoniji
treba da nauče da žive sa fagorima, da bi održali biološku ravnotežu? I ti i ja
suviše pretpostavljamo! - reče Sartorilrvraš. Usledila je duga tišina, a onda
on neodlučno nastavi: - Uz najdublje poštovanje prema Geji i njenoj sestri
Zmijonoši, moram da kažem da se njih dve ponekad ponašaju kao matore
alapače. Ljudi nauče da budu agresivni još u matrici. Ili, da. upotrebim jednu
staru analogiju, ljudi i fagori su pomalo kao Kain i Avelj, zar ne? Jedan od
njih će morati da ode…

Trube se oglasiše iznad svečanog skupa. Zvuk im je bio prigušen i

melodičan, i uopšte nije ličio na one radne trube ispod nogu velikodostojnika
- osim Luterinu Šokeranditu.
Velikodostojnici u svečanoj dvorani progutaše i poslednje paštetice i
zauzeše dostojanstvene poze. Luterin se osečao nezgrapno pored svih tih
ektomorfnih spodoba. Insil je nestala nekuda.
Čuvar i Gospodar, Insilini otac i muž, siđoše spiralnim stepenicama. Preko
svoje odeće su nabacili svilene plave i grimizne odore, i stavili čudne šešire.
Lica su im bila kao izlivena od olova.
Rame uz rame, odmarširaše do zavese i pokloniše se skupu. Svi se utišaše.
Muzičari na prstima napustiše dvoranu.
Čuvar Esikenanzi prvi uze reč: - Svi vi znate u koju je svrhu podignut ovaj
manastir. Pre mnogo vekova, bio je izgrađen da služi Točku - a zna se i zašto
su Graditelji stvorili Točak. Stojimo na mestu koje predstavlja
najveličanstveniji čin vere na svetu. Dozvolite mi samo da vas podsetim zašto
su naši preci izabrali baš ovo mesto, koje neki smatraju najzabačenijim delom
sibornalskog kontinenta. Dopustite mi i da vam skrenem pažnju na gvozdenu
traku koja deli ovo zdanje na dva dela, a koja prolazi kraj vaših nogu. Ta traka
označava geografsku širinu na kojoj je podignut manastir. Sada stojimo tačno
na pedeset i pet stepeni seveme geografske širine. Svi svakako znate da je
pedeset peta paralela ujedno i granica polarnog kruga.
Tad zastade i dade znak slugama. Oni povukoše zavesu sa prozora. Ukaza
se pogled na grad. Vidljivost beše dovoljno dobra da se sve jasno vidi,
uključujući i južni horizont, oivičen denis-drvećem. Ovo je znak sreće. Nebo
je vedro. Ukazuje nam se čast da vidimo svečani događaj kome se raduje ceo
Sibornal.
 U tom trenutku, Asperamanka istupi i reče: - Dozvolite da se osvrnem na
reč ,,sreća“ koju je izgovorio moj cenjeni prijatelj i kolega Esikenanzi. Jer
uistinu, mi smo srećni. Crkva i Država su čuvale i očuvaće jedinstvo
Sibornala. Kugu smo suzbili, a fagore istrebili na našem kontinentu.
Svi znate da naši brodovi imaju prevlast na morima. U ovom trenutku, mi
smo kao dodatnu meru otpočeli izgradnju Velikog Zida, koji će, baš kao i
Veliki Točak, biti znak naše vere.
Ovim proglašavamo Novo Veliko Doba. Veliki Zid će stajati duž celog
severnog dela Čalka. Na svaka dva kilometra biće postavljene stražarske kule,
a sam zid će biti visok sedam metara. To će sve naše neprijatelje sprečiti da
prodru na našu teritoriju. Pomračenje najavljuje Zimu, ali mi ćemo je
preživeti, naši unuci će je preživeti, i unuci njihovih unuka. A slededeg
Velikog Proleća istupićemo da osvojimo celu Helikoniju.
Tokom celog govora čuli su se aplauzi i uzvici odobravanja. Na kraju je
aplauz postao frenetičan. Asperamanka je sav sijao od sreće.
Epstok Esikenanzi diže ruku. Prijatelji, sada je tačno pet do dvanaest.
Pogledajte južni horizont. Još od male zime, Bataliks se nije pomaljao iznad
njega. Dići će se opet za četiri tenera, ali…
Umuknu kad svi navališe ka prozoru.
U gradu su upalili veliku prazničnu vatru. Ljudi su kao mravi trčali oko nje
uzdignutih ruku.
Lakeji unesoše još pića. Svi su žedno ispijali svoje čaše i pružali ih tražeći
još. U sali je zavladala nekakva nelagodnost, koje su veseli mravi u gradu
očigledno bili pošteđeni.
Zvono poče da oglašava podne. Kao u znak odgovora na taj bronzani zov,
na južnom horizontu poče nešto da se dešava.
Duž njega se pojavi pruga boje zgrušane krvi. Iz nje se pomoli sjajna ivica
Frejrovog diska. Frejr! - začu se iz svih grla, kao da je izvikivanje imena
moglo da im da neku moć nad zvezdom.
Svetlost se rasu po svetu. Pojaviše se senke, a okolna brda se obojiše
ružičasto. Jedino je gradić u kotlini ostao u senci. Lica velikodostojnika u sali
pocrveneše.
Svi su zurili u okrajak diska. Nije se povećavao, ostajao je isti. Ni
najpažljiviji posmatrači nisu uspeli da uoče trenutak u kome je počeo da se
smanjuje. Izlazak sunca se pretvori u zalazak.
Svetlo poče da trne. Brda nestadoše u rastućoj tami.
 Dragoceni krajičak Frejra mogao se videti još neko vreme. Do tada je
džinovsko sunce u stvari već bilo zašlo: ostala je samo njegova slika, nastala
prelamanjem svetlosti kroz gustu atmosferu. Niko nije mogao da razlikuje taj
odraz od stvarnog sunca. Pomračenje već beše počelo, mada niko to nije znao.
Crvena prikaza zadrhta.
Raspade se na svetlosne pruge. Zatreperi.
Tad nestade.
Tokom sledećih vekova, Frejr će se kao krtica skrivati pod planinom i više
se neće videti. Za vreme malih leta, Bataliks će sjati kao i ranije; male zime će
ostati u mraku, pod senkom Velike Zime. Polarne svetlosti će razviti svoje
tajanstvene barjake po nebu nad planinom. Meteori će blistati u padu. I
komete će bolje videti. Zvezde će nastaviti da sijaju. Tokom sledećih 90
obrtaja Velikog Točka, masivna vatrena lopta koja je podarila život Sinovima
Frejra, za njih će postojati samo u priči.
Za sve koji su ga iskusili, Pomračenje je bilo sudnji dan. Bezlično
božanstvo koje je vladalo biosferom nije moglo da im pomogne, prepuštajući
njihovoj kratkovidosti i površnosti da stišaju psihološki šok. Prvobitni
Posmatrač se bavio svojim svetom. U širem smislu, Frejr je nastavio da sija,
kao što će činiti sve dok se njegov relativno kratki zvezdani život ne završi:
tama je bila samo lokalno i kratkotrajno stanje.
Veći deo živog sveta mogao se samo pokoriti sudbini. U zemlji se seme
spremalo na dugo čekanje. U moru su nesmetano nastavili da deluju složeni
mehanizmi lanca ishrane. Jedino su ljudi mogli da se izdignu iznad okolnosti.
Čovečanstvo je posedovalo rezerve snage kojih nije ni bilo svesno, rezerve
koje su se mogle crpsti kad je opstanak bio ugrožen.
Ove i slične misli nisu padale na pamet onima koji su se skupili da gledaju
kako se Frejr raspada na komade. Njih je obuzeo strah. Bojali su se za sebe i
za svoje porodice. Mučilo ih je najosnovnije egzistencijalno pitanje: kako da
se najedu i da se ugreju?
Strah je snažno osećanje. Ipak, bes, nada, očaj i odustajanje mogu brzo da
ga smene. Strah ne traje dugo. Veličanstveni tok helikonijske godine će
odvući planetu ka apastronu i kratkodnevici. Do te godišnje prekretnice proći
će još mnogo vremena. Dotle će sumrak Velike Zime dugo biti jedino što će
Sibornalci pamtiti. Veličanstveni izlazak Frejra sledećeg Velikog Proleća biće
dočekan sa istim divljenjem i strahom kao sadašnji zalazak. Ali strah će
nestati mnogo pre nade.
Kako će čovečanstvo opstati tokom zimskih vekova, zavisiće od njegovih
mentalnih i emotivnih rezervi. Ciklus jedne istorije nije nepromenljiv. U
datim okolnostima, ako postoji čvrsta namera, bolje može da zameni lošije;
moguće je odveslati ka svetlu, otploviti na talasu Pomračenja.
Čuvar Esikenanzi reče svečano: - Oni koji veruju u Velikog Gospoda Boga
Azojaksa, koji je postojao pre Života, i oko koga se okreću sve stvari, neće se
bojati tame. Uz njegovu pomoć ovaj naš dragoceni svet održaćemo tokom
duge noći, dok se opet ne okupa u svetlu. - A Gospodar Asperamanka
nadahnuto uzviknu: - Za jedinstveni Sibornal tokom cele Velike Zime!
Publika zdušno odgovori. Ali u svakom srcu ležalo je saznanje da više
nikada neće videti Frejr; neće ga videti ni njihovi unuci. Na geografskoj širini
Karnabara veliko sunce neće zasijati sve dok se još 42 generacije ne rode i ne
umru. Niko prisutan se nije mogao nadati da će ikada videti tu sjajnu svetlost.
Hor svečano zapeva himnu “O, da svi najzad nađemo svetlost”. Mračno
raspoloženje zahvati sve u dvorani. Gubitak im je bio težak kao gubitak
deteta.
Lakeji svečano navukoše zavese i sakriše predeo od pogleda.
Mnogi ostadoše da popiju još jadala. Nisu imali šta da kažu jedni drugima.
Muzičari su svirali, ali je osećanje smrknute ravnodušnosti zahvatio sve u
dvorani. Pojedinačno ili u grupama, gosti počeše da se razilaze. Izbegavali su
da se pogledaju.
Kamene stepenice su zavijale ka izlazu iz manastira. U čast svečanosti
preko njih beše postavljen tepih. Hladna promaja ga poduhvati odozdo. Dok
je Luterin silazio, iza jednog stuba pojaviše se dva čoveka i zgrabiše ga.
Borio se i dozivao u pomoć, ali ga oni poduhvatiše pod miške i odvukoše
ga u podrum. Tamo je čekao Asperamanka. Bio se presvukao u kožnu odeću.
Njegova dva čoveka su takođe bila odevena u kožu i nosila su pištolje za
pojasom. Luterin se seti Insilinih reči: “Svi ti ljudi obučeni u kožu… što rade
tajne stvari”.
Asperamanka mu se obrati srdačno: - Ne ide to tako, zar ne, Luterine! Ne
možemo da te prosto pustimo da se šetaš kako ti je volja. Suviše si nam
važan. Možeš nešto da pokvariš. Šta vi to, osim sebe samih, pokušavate da
sačuvate? Pre svega hoću da sačuvam čast svoje žene. Jasno mi je da ti se ne
sviđamo. U stvari, moramo da se borimo za opstanak. I dobro i zlo će
preživeti u nama. Većina ljudi to razume, ali ti, izgleda, ne. Umesto da lepo
izigravaš sveto nevinašce, ti nam stalno kvariš igru. Zato ćemo ti dati priliku
da budeš od koristi celoj zajednici. Helikoniju treba odvući ka svetu. Šaljemo
te u Točak na još deset godina.
Luterin se istrže i potrča ka vratima. Stražar ga stiže i udari ga u lice. Brzo
ga opet savladaše. Vežite ga! - naredi Asperamanka. - Ne dopustite da
pobegne. Niko nije imao konopac. Jedan stražar nevoljno skide svoj opasač.
Njime vezaše Luterinove ruke na leđa.
Asperamanka otvori vrata i svi se uputiše niz stepenice. Luterina su stražari
vodili između sebe. Asperamanka je izgledao veoma zadovoljan sobom.
Oprostili smo se od Frejra hrabro i dostojanstveno. Divi se moći, Luterine. Ja
sam se tvom ocu divio zbog njegove surovosti. Naša je generacija zaista
značajna. Ili ćemo nestati, ili ćemo odlučiti i o sudbini sveta.
Ili će vam se zaglaviti kost u grlu - reče Luterin.
Spuštali su se kroz ulazni hodnik. Kroz široke vratnice video se spoljni
svet. Ulazila je hladnoća a sa njom buka gomile oko praznične vatre. Ljudi su
igrali oko plamena a lica su im sijala. Okolo su trgovci prodavali hleb i
usoljenu ribu. Oni jadnici veruju da vatre mogu da dozovu Frejra - reče
Asperamanka. Zastade na ulazu. - Ovako će samo brže potrošiti zalihe drva…
Dobro, neka ih, neka padaju u pavk, neka rade šta hoće. Elita će nastaviti da
živi na grbači tih seljaka bar još nekoliko vekova.
Iz gomile se začuse povici i komešanje. Pojaviše se vojnici i gomila se
razmače da im napravi put. Nosili su nešto.
Aha, uhvatili su još jednog fagora. Dobro. Pobrinućemo se za njega - reče
Asperamanka sa zrnom starog gneva u glasu.
Fagor je bio vezan za motku. Otimao se divlje kad ga ponesoše prema vatri.
Iza je išao neki čovek, dižući ruke i vičući. Od sveopšte larme Luterin nije
mogao da ga čuje, ali prepoznao ga je po dugoj bradi. Čovek je njegov stari
učitelj, koji ga je - nekada davno u drugom postojanju - podučavao kada je
ležao nepokretan u krevetu. Starac je držao fagora kao slugu, pošto je bio
presiromašan i nije mogao da priušti roba. Vojnici su očigledno zarobili
njegovog fagora.
Vojnici su odvukli stvorenje bliže vatri. Gomila je prestala da igra i počela
da se dere od uzbuđenja, a žene su skupa sa muškarcima podsticale vojnike.
Spalite ga - viknu Asperamanka, a njegov se glas utopi u gomili sličnih
uzvika. On je samo domaća životinja - reče Luterin. - Potpuno je bezopasan.
Ali je sposoban da širi kugu.
Dvoseklog sasvim približiše vatri. Krzno poče da mu se dimi. Još nekoliko
centimetara - uzvik gomile - zamah - i iz središta skupa oglasi se bolni jecaj.
Odmah zatim i ljudski krici. Na trg nahrupiše naoružani dvosekli na
kaidavima.
Svi su nosili oklope, a neki i grubo izrađene šlemove. Na riđim kaidavima
su se smestili odmah iza grbe, odakle su lako mogli da tuku kopljima u
prolazu. Frejr umre! Sinovi Frejra umru! - vikali su piskavim glasovima.
Gomila poče da se rasprskuje u svim pravcima. Ostadoše samo vojnici.
Uhvaćeni fagor uspe da se iskobelja iz vatre, mada mu je krzno bilo veoma
osmuđeno.
Asperamanka potrča napred, vičući vojnicima da pucaju. Luterin je sa svog
mesta video sve osam napadača. Svi su, osim jednog, bili šuti, što je bio
siguran znak da se nisu spustili sa planina, čega su se Karnabarci oduvek
pribojavali, već da je reč o izbeglicama koje su se okupile tog posebnog dana,
pošto se Sibornal vratio u tačno onakve uslove kakvi su vladali pre nego što je
Frejr, mnogo epoha ranije, zavladao nebom Helikonije.
Luterin vide kako prvo padaju oni koji su na neki način bili opterećeni -
žene sa malom decom, prodavci sa korpama hrane, hromi, bolesni. Neki su
bili probodeni u trku. Jedna beba je bačena u vatru.
Asperamanka i njegova dva grubijana izvukoše pištolje i počeše da pucaju,
a jedan dvosekli okrete kaidava i jurnu na njih. U očima fagora nije bilo žara
bitke: oni su samo postupali po nekoj šemi koja je ko zna kada ugrađena u
njihove vanvre- menske umove.
Asperamanka je pucao, a njegovi meci nestajahu negde u dubokom krznu
životinje. Kaidav se zatetura. Dva grubijana se okretoše i počeše da beže.
Asperamanka ostade da stoji, vičući i pucajući. Kaidav se odjednom spusti na
koleno. Koplje sunu. Pogodilo je Asperamanku baš u trenutku kada se
okrenuo da pobegne. Probilo mu je potiljak i izišlo na oko. Asperamanka se
skotrlja niz manastirske stepenice.
Luterin se dade u trk. Uspeo je da se oslobodi kaiša. Skoči na ulicu, na
utabani sneg, i potrča. Uz njega su trčali i drugi, suviše zauzeti spasavanjem
sopstvenih života, da bi obratili pažnju na njega. On se sakri iza jedne kuće i
dahčuci osmotri prizor.
Trg je bio pun leševa i prekriven dubokom plavom senkom. Nebo je bilo
tamnoplavo, i na njemu je sijala blistava zvezda - nisu bili pravi fagorski
ratnici. Oni ne bi tako lako odustali od bitke.
Luterin bez teškoća stiže u Ulicu svetaca i požuri da se sretne sa Tores Lal.
Ulica je bila uska, a zgrade visoke. Većina je bila sagrađena u bolja
vremena, za smeštaj hodočasnika. Sada su bile zatvorene, a prozori zakovani
daskama. Na zidovima su bile ispisane parole: “NEKA BOG ČUVA
ČUVARA” i “MI VOLIMO OLIGARHA“ - verovatno kao neka vrsta
osiguranja života. Dvorišta su bila potpuno zavejana snegom.
 Lutrin je obazrivo koračao. Još se nije sasvim pribrao od straha koji je
iskusio maločas. Mogao je da sagleda ulicu do samog kraja, odakle je, kako je
izgledalo, počinjala večnost. Bilo je to beskrajno prostranstvo snega, a retko
drveće je samo pojačavalo taj utisak. U daljini se pružala nežno ružičasta
traka, na mestu iza kojeg je nestao Frejr. Taj odsjaj ga je oraspoložio i ukazao
na beskonačne mogućnosti planete, van dometa ljudske sićušnosti. Uprkos
svoj bedi, svet je nastavio da postoji, neiscrpan u oblicima i bojama. Kao da je
ugledao Prvobitnog Posmatrača.
U senci jednog ulaza neko ga je čekao. U polutami on ugleda ženski lik
umotan u krzno. Žena ga pozva po imenu. Stigao si. Jesi li nestrpljiv? - upita
ga ona. Insil! Čekala si me! Ne samo tebe. Ovde se snabdevam nečim što mi
je veoma potrebno. Smučilo mi se od one predstave u manastiru. Oni misle da
mogu da savladaju prirodu tako što oko nje obaviju nekoliko reči. A onaj moj
bedni muž izgovara reč “Sibornal” kao da njome ispira usta. Smučilo mi se i
moram nešto da uzmem da se oraspoložim. Kako glasi ona psovka kojom se
služe seljaci? Ona kojom se odriču oba sunca, ona zabranjena? Reci mi!
Misliš - “Abro Hakmo Astab“?
Ona je strasno ponovi. Zatim je izviknu.
To ga je uzbudilo. Čvrsto je zagrli i pritisnu svoja usta na njena. Opirala se.
Luterin ču svoj sopstveni glas kako kaže: - Hajde da vodimo ljubav! Insil,
uvek sam te želeo! Ti stvarno nisi frigidna, jato znam. Ti si u stvari kurva,
obična kurva. Želim te! Pijan si! Pusti me, ostavi me! Tores Lal te čeka. Baš
me briga za nju. Ti i ja smo stvoreni jedno za drugo. Hajde da ispunimo stari
zavet. Sada je vreme, Insil, sada!
Gledali su se oči u oči. Plašiš me! Šta ti je? Pusti me na miru. Ne, ne! Sad
te ne puštam, Insil, Asperamanka je mrtav, ubili su ga fagori. Sad možemo da
se venčamo, možemo sve. Samo mi se daj, molim te, molim te!
Insil ga snažno odgurnu. Mrtav? On? Nemoguće! Proklet… - vrisnu ona i
potrča niz ulicu, pridržavajući rukom skut suknje.
Luterin, užasnut, pojuri za njom. Nije odmah shvatio šta se događa s njom,
ali mu je, po njenim povicima, postalo jasno - očajnički je žudela za lulom
ohare.
Ribarnica je bila, kao što je Insil i rekla, na kraju ulice. Pred ulazom je bio
improvizovan hodnik, kako kupci ne bi unosili hladnoću prilikom ulaska.
Iznad vrata je pisalo: “ODIMOVA KVALITETNA RIBA“.
Unutra je bilo nekoliko ljudi. Svi su bili toplo obučeni, i svi su, očigledno,
bili prošli kroz metamorfozu. Na kukama su visile foke i krupne ribe. Rakovi,
jegulje i sitnije ribe bili su iza tezge, u ledu. Luterin skoro da nije zapazio sve
te pojedinosti, toliko je bio zabrinut za Insil koja nije prestajala da se ponaša
kao van sebe.
Ljudi su je odmah prepoznali. - Znamo šta joj treba - reče jedan i isceri se.
Odvedoše je u sobicu pozadi.
Jedan čovek istupi i reče: - Pamtim vas, gospodine!
Bio je mlad i izgledao je nekako tuđinski. Zovem se Kenig Odim - reče. -
Zajedno smo putovali od Korijanture do Rivenjika. Bio sam tada dete, ali vi
se, možda sećate mog oca, Idapa Odima. Naravno, naravno - reče Luterin
odsutno. - Bio je nekakav trgovac, zar ne? Slonovačom ili nečim sličnim?
Porcelanom, gospodine! Otac je sada u Rivenjiku, odakle nam svake nedelje
šalju svežu ribu. To se danas mnogo više isplati nego trgovanje porcelanom,
gospodine. Moram da priznam da se sada u Rivenjiku živi mnogo bolje.
Dobro raspoloženje je ovde vrednije od dobrog porcelana. Da, da, sigurno ste
u pravu. Takođe prodajemo oharu, gospodine. Da li ste raspoloženi za
besplatan uzorak? Vaša prijateljica je naša stalna mušterija. Dobro, hvala,
donesite mi lulu. Da li je ovde žena po imenu Tores Lal? Očekujemo je
svakog časa, gospodine. U redu! - Luterin ode u stražnju sobu. Insil je ležala
na kauču i pušila dugačku lulu. Izgledala je veoma smireno. Bez reči pozdravi
Luterina.
On čutke sede kraj nje, a mladi Odim mu odmah donese lulu. On sa
uživanjem povuče dim i istog časa oseti kako ga obuzima čudna mešavina
ravnodušja i rešenosti. Oseti se dorastao svemu. Sad mu je bilo jasno zašto su
Insiline ženice bile onoliko proširene. Uhvati Insil za ruku. Muž mi je
poginuo - objavi ona. - Jesi li već čuo? Jesam li ti ispričala šta mi je učinio
prve bračne noći? Insil, za danas je dosta ispovesti. To je sada prošlost. Još
smo mladi. Možemo da se venčamo i pokušamo da budemo srećni.
Ona se obavi dimom i reče: - Ti si begunac. Meni treba dom, treba mi nega.
Ljubav mi više ne treba, ali mi treba ohara. Treba mi neko da me štiti. Vrati
mi Asperamanku! To je nemoguće. On je mrtav. Ako je nemoguće, onda ćuti i
ostavi me na miru. Ja sam udovica, a udovice zimi umiru brzo.
On ćutke povuče još jedan dim. Da si stigao da ubiješ i moga oca, Čuvara,
ova zabačena zajednica bi mogla da se vrati prirodi. Točak bi stao. Kuga bi
došla i prošla. Preživeli bi uspeli da se održe. Uvek će biti preživelih. To je
zakon prirode. Hvala ti lepo, moj muž me je već naučio sve što sam želela da
znam o prirodnim zakonima. Ne treba mi novi muž.
Oboje zaćutaše. Pojavi se mladi Odim i reče Luterinu da ga Tores Lal čeka
u sobi na spratu. Ovaj ustade i pođe za njim, saplićući se o strme stepenice.
Nije se pozdravio sa Insil, znajući da će ona ostati tamo još neko vreme.
 Luterin razmače zavesu koja je služila umesto vrata i zakorači u sobicu.
Jedini komad nameštaja u njoj bio je krevet, a kraj njega je stajala Tores Lal.
Luterin se iznenadi kad vide koliko se ugojila, ali se odmah seti da je i on
slično građen.
Svakako je bila ostarila. U kosi je imala sede, iako se još oblačila na isti
način kao pre. Obrazi su joj ogrubeli i potamneli od mraza. Oči su joj bile
umorne, mada zasvetleše kad ga je ugledala. Po svemu se razlikovala od Insil,
a naročito po nekakvom smirenom stoicizmu kojim ga je dočekala.
Nosila je čizme. Haljina joj je bila pohabana i iskrpljena. Bila je skinula
bundu, nije znao da li u znak poštovanja ili dobrodošlice.
Zakorači prema njoj. Ona mu odmah priđe i zagrli ga, ljubeći ga u oba
obraza. Jesi li dobro? - upita je. Videla sam te juče. Čekala sam pred Točkom
da te puste. Zvala sam te, ali me nisi ni pogledao. Bilo je isuviše svetlo.
Još ošamućen od ohare, nije znao šta da joj kaže. Želeo je da Tores, kao i
Insil, napravi neku šalu. Kada od toga ne bi ništa, on je upita: - Poznaješ li
Insil Esikenanzi? Sprijateljile smo se. Dosta smo pomogle jedna drugoj.
Godine su bile duge… Kakvi su tvoji planovi, Luterine? Planovi? Sunca više
nema. Za budućnost. Opet me progone. Možda će pokušati da me okrive i za
Asperamankinu smrt. - Luterin se umorno spusti na krevet. Taj je umro!
Hvala nebesima… - ona se zamisli pa nastavi: - Ako imaš poverenja u mene,
mogla bih da te odvedem u svoje sklonište. To bi bilo suviše opasno za tebe.
Naš se odnos zasniva na tome, Luterine. Još sam tvoja ako me želiš. - Kad
vide da on okleva, nastavi molećivo: - Potreban si mi, Lutrine. Nekad si me,
mislim, zaista voleo. Kakav izbor imaš sada, okružen sa svih strana
neprijateljima? Uvek postoji izbor - reče on. Onda se nasmeja.
Zajedno siđoše niz mračno stepenište, pazeći da se ne spotaknu. Na dnu,
Luterin zaviri u stražnju sobicu. Iznenađeno primeti da je Insil nestala.
Pozdraviše se sa mladim Odimom i iziđoše u noč.

Iznad njihovih glava Avernus hitro promače preko mračnog neba. Sada je
bio samo mrtvo oko.
Konačno se pokvarila blistava mašina. Sistem osmatranja je jedva
funkcionisao. Još su radili i mnogi drugi sistemi, ali ne i vitalni. Vazduh se
prečišćavao, mašine za čišćenje puzale su hodnicima. Tu i tamo računari su
još razmenjivali informacije. Automati za kafu radili su bez greške.
Stabilizatori su automatski održavali stanicu na kursu. Toaleti su se redovno
ispirali, kao da se pokoravaju nekom prirodnom nagonu.
Ali signali nisu više stizali na Zemlju.
A nisu joj više ni bili potrebni, mada su mnogi žalili što se priča prekinula.
Jer Zemlja je ulazila u novi stadijum civilizacije, u kojem vlasništvo nije više
predstavljalo osnovni kriterijum, i u kojem se. čarolija ljudskog iskustva
delila, a ne skladištila. Ljudski um se približio Gejinom sam od sebe, postao
je difuzan, promenljiv, uvek otvoren za nove avanture.

Luterin i Tores Lal su išli kroz tamu, a Tores je pokušavala da zapodene

razgovor o nevažnim stvarima. Nošen severnim vetrom, sneg je gusto vejao.
Luterin nije odgovarao. Posle nekog vremena ona mu reče da mu je rodila
sina i poče da mu priča o njemu. Pitam se hoće li ubiti oca kada odraste - bilo
je sve što reče Luterin. Metamorfoziran je, baš kao i mi. Pravi sin, Luterine.
On će preživeti, a i njegova deca, nadajmo se.
Koračao je iza nje, i dalje nemajući šta da joj kaže. Prođoše pored
napuštene kolibe i uputiše se prema šumi. Luterin se povremeno osvrtao.
Ona je pratila put sopstvenih misli. - Tvoja omražena oligarhija i dalje ubija
fagore. Kad bi razumeli stvarnu prirodu Gnojne Smrti, znali bi da time ubijaju
i sopstvenu vrstu. Znaju oni vrlo dobio šta rade. Ne, Luterine. Ti si mi
velikodušno dao ključ JandolAnganolove crkve. Od tada živim tamo. Jedne
večeri posetila me je Insil Esikenanzi.
On je pogleda zainteresovano: - Kako je znala gde si? Slučajno! Pobegla je
od Asperamanke već prve bračne noči. Brutalno ju je silovao, na neprirodan
način. Bolelo ju je i bila je očajna. Setila se crkvice, tamo ju je odvodio Favin,
nekad, u srećna vremena. Pomogla sam joj pa smo postale prijateljice. Pa…
drago mi je što si imala prijateljicu. Pokazala sam joj zapise koje su ostavili
JandolAnganol i njegova žena, Muntras. Tamo piše da je kuga neophodna za
opstanak čovečanstva na Helikoniji. Insil je to odnela Asperamanki i pokušala
da ga ubedi, njega i svog oca, ali nisu hteli da je slušaju.
On se kratko nasmeja: - Nisu hteli zato što su već znali. Insil im je samo
smetala svojim mešanjem u njihove stvari. Oni su upravljali sistemom, je li
tako! Znali su! Moj otac je znao. Bila su im dostupna sva skrivena, tajna
dokumenta.
Naiđoše na nizbrdicu. Pažljivo počeše da se spuštaju stazom prema šumi.
 Tores Lal reče: - Oligarh je znao da je istrebljenje fagora u krajnjoj liniji
isto što i istrebljivanje ljudi, a ipak je insistirao na tome? To je neverovatno!
Ne branim ja ni svoga oca ni Asperamanku. Jednostavno, nije im odgovaralo
to saznanje. Samo toliko. Radili su po svome, nisu se obazirali ni na šta.
Zađoše među kaspijarne i osetiše njihov svež, pomalo kiselkast miris.
Luterinu taj miris kao da je stizao sa nekog drugog sveta. Žudno ga je udisao.
U šumi su ih čekala dva sapeta jelka. Tores Lal im priđe i nežno im pomilova
njuške, dok je on nastavljao da govori: Moj otac je znao da je u ovim
okolnostima mogućno sasvim osloboditi Sibornal od fagora. On je
jednostavno verovao da to treba učiniti, bez obzira na posledice. Ni mi ne
znamo ša će se dogoditi, ma šta pisalo u nekim prašnjavim knjigama…
Mislim da je smatrao da je zaista neophodno na neki način raskinuti sa
prošlošću, ma po koju cenu. Kao neko odricanje, moglo bi se reći. Možda će
jednog dana pokazati da je ipak bio u pravu. Priroda će se pobrinuti za nas.
Tada će od njega napraviti sveca, kao što je onaj tvoj zli JandolAnganol.
Odricanje… To je u ljudskoj prirodi. Ne vredi samo sedeti i pušiti Oharu.
Tako se ne napreduje. Ključ za budućnost je u budućnosti, ne u prošlosti.
Vetar dunu jače. Sneg poče da veje. Tako mi Posmatrača! - reče ona i
pomilova ga po ogrubelom licu. - Ti si baš otvrdnuo. Ideš li sa mnom?
Potreban si mi - dodade kad vide da on okleva.
On se vinu u sedlo, uživajući u naviknutosti na taj pokret, i u odgovoru
životinje pod sobom. Potapša toplo jelkovo krzno.
Bio je izgnanik u sopstvenoj zemlji. To je nedopustivo. Sa Asperamankom
je svršeno. Moraće da sredi račune i sa onim bezobraznim Epstokom
Esikenanzijem. Lice mu je bilo smrknuto dok je zurio niz jelkov vrat.
Luterine, jesi li spreman? Naš sin nas čeka u crkvi.
On se zagleda u crvenilo na njenom licu, i klimnu. Sneg mu je ulazio u oči.
Dok su zalazili dublje u šumu, vetar se naglo pojača, brišući sa planine
Šivenink. Sneg sa grana obasu im ramena. Kretoše niz strminu ka crkvi. Na
mestu gde je nekad bio vodopad, stajao je stub leda.
Luterin se u poslednjem trenutku osvrte da baci još jedan pogled prema
Karnabaru. Svetlost vatri se odražavala na niskim oblacima iznad grada.
On čvršće uhvati uzde i potera jelka niz strminu, u pomrčinu. Žena ga
uznemireno pozva, ali Luterin oseti kako mu se olakšanje širi po čitavom telu.
Diže pesnicu iznad glave: - Abro Hakmo Astab! - kliknu, a glas mu polete
kroz šumu.
Vetar poduhvati taj zvuk i utuli ga u sve gušćem snegu.

(bɹo˙zǝɹɐʍoɹɔ ‫؛‬uoʇns )