ROBERT

SILVERBERG
UMIRANJE IZNUTRA
Robert Silverberg
DYING INSIDE
Copyright 1972
 Za B i T i C i mene
- koji ovo skupa iznojismo
 1

Dakle, opet moram ići u centar grada, do univerziteta i rintati za pare. Ne

treba mi mnogo da izađem na kraj - dvesta dolara mesečno - ali već mi
ponestaje para i ne usuđujem se da opet pozajmim od sestre. Studentima će
uskoro biti potrebni seminarski radovi za prvo tromesečje, a to je uvek
siguran posao. Umoran, nagrižen mozak Dejvida Seliga još jednom se može
iznajmiti. Valjda ću uspeti da zaradim sedamdeset pet dolara u ovom divnom
oktobarskom jutru. Vazduh je oštar i čist. Visoki vazdušni pritisak prognao je
vlagu i izmaglicu iznad Njujorka. U takvim uslovima moja oslabljena moć
ipak raste. Hajdemo onda, ti i ja, dok se jutro prostire kroz grad. Pravac
stanica podzemne železnice Brodvej - IRT. Pripremite vaše karte, molim.
Ti i ja. Na koga ja to mislim? Uostalom, ja idem sam u centar grada. Ti i
ja.
Pa, naravno, mislim na samog sebe, i na ono stvorenje koje živi u meni,
skrivajući se u leglu, špijunirajući bezazlene smrtnike. Taj podli monstrum u
meni, taj bolesni monstrum, umire brže čak i od mene. Jeits je jednom
napisao dijalog bića i duše; zašto onda ne bi Selig, koji je podeljen sam unutar
sebe na način koji jadni Jeits nikada ne bi razumeo, mogao govoriti o svom
jedinstvenom i prolaznom daru kao da je on učaureni uljez nastanjen u
njegovoj glavi? Zašto da ne? Hajdemo onda, ti i ja. Hodnikom. Pritiskamo
dugme. Ulazimo u lift. Unutra smrdi na beli luk. Ti seljaci, ti smrdljivi
Portorikanci svuda ostavljaju prepoznatljiv miris. Moje komšije. Volim ih.
Idemo dole. Dole.
Sada je deset i četrdeset tri po Istočnom vremenu. Trenutna temperatura
vazduha u Central parku je šesnaest stepeni. Vlažnost vazduha je dvadeset
devet procenata, a pritisak opada. Duva severoistočni vetar brzinom od
osamdeset kilometara na sat. Prognoza vremena za danas, večeras i sutra:
vedro i sunčano, sa najvišom temperaturom oko osamnaest stepeni.
Mogućnost padavina je nula posto za danas, a deset za sutra. Zagađenost
vazduha je mala. Dejvid Selig ima nešto preko četrdeset jednu godinu. Visok
je malo iznad prošeka, mršav kao i sve neženje naviknute na oskudnu
kuhinju, njegov uobičajeni izraz lica je blag, zagonetno namršten. Dosta
žmirka. U svojoj plavoj jakni od teksasa, teškim čizmama, prugastim
zvoncarama iz šezdesetdevete, na prvi pogled izgleda mladoliko, bar od vrata
na dole, ali u stvari liči na begunca iz ilegalne istraživačke laboratorije gde
izborane, ćelave glave zrelih ljudi kaleme na tela mladića. Kako mu se ovo
dogodilo? U kom trenutku su njegovo lice i čelo počeli da stare? Kablovi lifta
njihanjem stvaraju utisak vriske i podrugljivog smeha dok se spuštao iz svog
dvosobnog skloništa na dvanaestom spratu. Bio je u nedoumici da li su ti
kablovi stariji od njega. On je tridesetpeto godište. Pretpostavlja da zgrada
datira iz tridesettreće ili tridesetčetvrte godine. Časni, Fiorelo H. Laguardije,
gradonačelnik. Iako je možda i mlađa - recimo, iz vremena neposredno uoči
rata. /Sećaš li se četrdesete, Davide? Te godine smo te vodili na svetski sajam.
Ovo je trajlon, a ono je perisfera./ Bilo kako bilo, zgrade stare. A šta ne stari?
Lift se uz škripu zaustavio na sedmom spratu. Pre nego što su se
iškrabana vrata otvorila, osetio sam svojim umom vitalnost španskog plesa sa
druge strane. Naravno, mogućnost da je lift pozvala mlada Portorikanka je
velika - zgrada vrvi od njih, njihovi muževi obično su na poslu u ovo doba -
ali ja sam siguran da osećam njen psihički izliv, a ne da ga samo naslućujem. I
nisam pogrešio. Ona je niska, crnka, verovatno ima oko dvadeset tri godine i
u poodmakloj je trudnoći. Jasno mogu da osetim dvostruki nervni izliv, živu
narav koja kidiše iz njenih plitkih senzualnih misli, i naelektrisano, nejasno
pulsiranje fetusa, oko šest meseci starog, zatvorenog unutar njenog tvrdog,
ispupčenog tela. Ima tup izraz lica i široke kukove, male sjajne oči i tanka,
sićušna usta. Drugo dete, prljava dvogodišnja devojčica, drži majčin palac.
Ulazeći u lift, dete mi se nasmeši, a žena uputi kratak, sumnjičav pogled.
Stoje leđima okrenute prema meni. Glupa tišina. Buenos dias, senora.
Lep dan, zar ne, gospođo? Što je lepo i slatko dete. Ali ostao sam nem, ne
poznajem je; ona sliči, ostalim stanarima ove zgrade, čak su i njene misli
standardne, lišene individualnosti, bezlične: neodređene misli o admaščici i
pirinču, o ovonedeljnim rezultatima lutrije i večerašnjem TV hitu. Ona je
prostakuša ali je i ljudsko biće i ja je volim. Kako li se zove? Možda je
gospođa Altagracija Morales. Gospođa Amantina Figueroa. Gospođa
Filomena Merkado. Volim njihova imena. Čista poezija. Raskrstio sam sa
punačkim neformiranim devojkama koje su se zvale Sandra Vmer, Beverli
Švarc, Šila Vajsbard. Gospođo, da vi možda niste gđa Inosencija Fernandez?
Gospođa Klodomina Espinoza? Gospođa Bonifacija Kolon? Možda gospođa
Esperanca Dominikez. Eksperanca. Nada. Volim te, Eksperanca - izvor
večnosti u ljudskim prsima. /Bio sam tamo prošlog Božića da gledam borbe
bikova. Eksperanca Springs, Novi meksiko; odseo sam u Holidej Innu. Ne,
šalim se./ Prizemlje. Hitro sam koraknuo napred da zadržim vrata otvorena.
Slatka, tupava bremenita chiquita nije mi se ni nasmešila dok je izlazila.
Sad skokom do stanice metroa, treba proći jedan dugi niz zgrada. Iako
toliko daleko od centra, šine su i dalje nad zemljom. Žurim uz napuklo,
istrošeno stepenište i stižem na platformu metroa, ne zadihavši se. Rezultat
urednog života, pretpostavljam. Jednostavna dijeta, bez pušenja, kiseline i
masnoće, malo alkohola, nimalo narkotika. Stanica metroa je, u ovo vreme,
gotovo pusta. Malo zatim čujem škripu točkova koji se približavaju, metal o
metal, i istovremeno hvatam razarajući udar nenadane čete misli, koja hrli
prema meni sa severa, zbijena u nekoliko vagona. Isprva, nagomilane duše
putnika guraju me snažno kao homogena masa, trepere poput pihtija nošenih
bujicom, stvaraju kompleksan organizam u kome nema pojedinačnih
identiteta. Dok voz klizi u stanicu, u stanju sam da razberem izolirani ispad i
ciku lične diskrecije, divlji ubod strasti, kreštanje mržnje, bol kajanja,
iznenadno namerno unutrašnje mumlanje, koje raste iz zbrkane totalnosti
čudesnih malih padina i uboda melodija koja se uzdiže iz mračne orkestralne
mrlje Malerove simfonije. Moć u meni je varljivo jaka danas. Primam dosta
signala, snažnije nego proteklih nedelja. Tome je sigurno uzrok niska vidnost
vazduha. Ali se ne zavaravam misleći da je pad u mojoj sposobnosti prošao.
Kada mi je počela opadati kosa, postojao je jedan sretan period kad se proces
na izgled zaustavio i čak se preobrazio, kad su fine tamne polusvilene pege
počele nicati na mom ćelavom čelu. Ali posle početne nabujale nade zauzeo
sam realniji stav. Ovo nije nikakvo čudnovato pregrupisavanje, već samo
promena hormona, privremeni prestanak propadanja, na koji se ne treba
osvrtati.
Vremenom, kosa je nastavila da me napušta. Isto je i u ovom slučaju.
Kada neko zna da nešto unutar njega umire, tad nauči da ne veruje u
povremene, prolazne vitalnosti. Danas je moja moć jaka, već sutra možda
ništa neću primetiti osim udaljenog mučnog žuborenja.

Našao sam sedište u uglu drugog vagona, otvorio knjigu i čekao da

vožnja otpočne. Ponovo čitam Beketa, Malone umire; to odgovara mom
preovlađujućem raspoloženju koje je, kako ste već primetili,
samosažaljevajuće. Vreme mi je ograničeno, to je razlog da jednog lepog
dana, kada se cela priroda smeši i sija, muke napuštaju crne, nezaboravne
legije i zauvek brišu plavu boju neba. Moja situacija je stvarno bezizlazna.
Koje lepe stvari, koje prolazne stvari ću propustiti zbog straha, straha od
ponavljanja starih grešaka, straha od nezavršavanja posla na vreme, straha
od otkrivanja, po poslednji put, u poslednjem izlivu bede, nemoči i mržnje.
Ima mnogo oblika u kojima nepromenljivost traži ublaženje svoje
bezobličnosti. Ah da, stari dobri Semjuel, uvek spreman da sa reč-dve
prividno uteši.
Negde oko sto sedamdesete ulice pogledam devojku koja sedi
dijagonalno preko puta mene i očito me proučava. Ima oko dvadeset godina,
površno je privlačna, dugih nogu, pristojnih grudi i guste kestenaste kose.
Ona takođe ima knjigu - džepno izdanje Uliksa, prepoznao sam korice - ali
knjiga, zanemarena, leži joj u krilu. Da li je interesujem? Ne čitam joj misli;
pri ulasku u voz automatski sam stopirao prijem na minimum, trik koji sam
naučio kao dete. Ako sebe ne izolujem od rasprostranjene buke ljudi u
vozovima ili drugim zatvorenim javnim mestima, ne mogu se uopšte
koncentrisati. Ne pokušavajući da razaznam njene signale, nagađao sam šta
misli o meni, igrajući se igre koju često upražnjavam. Kako pametno deluje…
mora da je dosta propatio, lice mu izgleda mnogo starije od tela… nežnost u
njegovim očima… tako su tužne… pesnik, student… kladim se da je vrlo
strastven… ulaže svu svoju ljubav u fizički akt… šta čita? Beketa? Da, pesnik,
pisac, mora da je to… možda je neko poznat… ne smem biti previše
agresivna. Ohladiće se zbog nametljivosti. Stidljiv osmeh, to će ga uloviti…
jedna stvar vodi drugoj… pozvaću ga na ručak.. Tad, da proverim svoje
intuitivne pretpostavke, uključujem se u njene misli. U početku bez uspeha.
Moja prokleta opadajuća moć me ponovo izdaje! Ali sad se vraća - statično u
početku, pošto primam nizak stepen nejasnih razmišljanja svih putnika oko
sebe, i tad jasan, sladak zvuk iz njene duše. Ona razmišlja o karate treningu
kome će prisustvovati kasnije ovog jutra. Zaljubljena je u svog instruktora,
mišićavog Japanca lica rošavog od boginja. Videće ga večeras. Nejasno se
priseća ukusa sakija i japančevog snažnog obnaženog tela koje se njiše nad
njom. Ona uopšte ne misli o meni. Ja sam samo deo okoline, kao mapa
podzemne železnice pored moje glave. Selig, tvoja egocentričnost te svaki put
ubija. Zapažam da se ona stvarno stidljivo smeši, ali ne meni. Opazivši da
buljim u nju, njen osmeh naglo nestade. Požnju ponovo usmeravam na knjigu.
Voz mi pruža dug, znojav, neplaniran zastoj u tunelu između stanica
severno od sto trideset sedme ulice; konačno krene i stižem do sto šesnaeste
ulice, do univerziteta Kolumbija. Penjem se prema dnevnoj svetlosti. Prvi put
sam hodao ovim stepenicama pre četvrt veka, oktobra pedeset prve, kao
preplašni maturant bubuljičavog lica i kratko podšišane kose, koji dolazi iz
Bruklina na razgovor radi prijema na koledž. Ispitivač je bio vrlo odmeren,
zreo, star dvadeset četiri ili dvadeset pet godina. I pored svega, primili su me i
od tada je ovo bila stanica podzemne železnice na kojoj sam silazio svaki dan,
počev od septembra pedeset druge godine, pa sve dok . nisam otišao od kuće i
preselio se blizu univerzitetskog kompleksa. Tada je postojala stara čelična
nadstrešnica na nivou ulice, koja je označavala ulazak u podzemne dubine;
nalazila se između dve kolovozne trake i studenti, odsutnih misli,
razmišljajući o Kjerkogoru, Sofoklu i Ficdžeraldu, neprestano su naletali na
kola. Sad nadstrešnice više nema, za ulaz u podzemnu železnicu nađeno je
bolje rešenje - premeštena je na trotoar.
Idem sto šesnaestom ulicom. Sa moje desne strane prostire se širok
zeleni pojas Saut Filda; sa leve strane, niske stepenice koje vode do Lou
biblioteke. Sećam se Saut Filda kada je bio atletska staza usred
univerzitetskog kompleksa; prašina, postolja za bejzbol, ograda. Kao brucoš,
ovde sam igrao softbol. Išli smo do kaseta da se presvučemo, i tad u patikama,
polo-majicama, uprljanim sivim šorcevima, osećajući se nagim među
ostalima u odelima ili uniformama, sjurili bismo se niz nepregledne stepenice
do Saut Filda na čas fizičkog. Bio sam dobar igrač sofbola. Ne mišićav, ali
brzih refleksa i dobrog oka. A i imao sam tu prednost da znam šta igrači
misle. Bacač bi, na primer, stajao i razmišljao: „Ovaj tip je previše mršav da
udari jako loptu, baciću je visoko i brzo.” A ja bih bio spreman na to i raspalio
bih je daleko u levo polje, optrčavajući postolje pre nego što bi iko shvatio šta
se dešava. Di ako bi protivnička ekipa pokušala providnu strategiju, da blago
udare loptu i trče, ja bih bez muke stigao do lopte i započinjao duplu igru.
Naravno, bio je to samo softbol, a moje kolege su bili buckasti, niski i debeli,
nesposobni ni da trče, a kamoli da čitaju misli, ali ja sam uživao u neobičnom
osećaju da sam vrstan atleta i zanosio se maštanjem da igram užeg stopera za
Dodžerse. Bruklin Dodžeri, sećate li se? Na drugoj godini studija preorali su
Saut Fild i napravili travnat izložbeni prostor sa stazama za šetnju, u čast
devetogodišnjice postojanja univerziteta. Bilo je to 1954. godine. Bože, zar
tako davno. Ja starim… starim… počeću da podvrćem nogavice na
pantalonama. Sirene pevaju jedna drugoj. Ne verujem da će pevati meni.
Penjem se uz stepenice i sedam nekoliko metara od bronzanog kipa
Alme Mater. To je moja kancelarija, po lepom i ružnom vremenu. Studenti
znaju gde mogu da me nađu, a čim stignem to se brzo pročuje. Ima još pet ili
šest osoba koje pružaju slične usluge kao i ja - apsolventi bez para i sreće - ali
ja sam najbrži i najpouzdaniji i imam najbolju reputaciju. Međutim, posao ne
ide baš sjajno. Sedim već dvadeset minuta, meškoljim se, piljim u Beketa,
razgledam Almu Mater. Pre nekoliko godina jedan radikal je bacio bombu i
oštetio je, ali sada nema vidljivih tragova. Sećam se da sam bio šokiran kada
sam čuo vest, a onda sam se šokirao što sam uopšte bio šokiran - šta me briga
za glupu statuu, simbol glupe škole? Čini mi se da je to bilo 1968, davno
nekad u neolitu.
„Gospodine Selig?”
Iznad sebe nazirem velikog, krupnog sportistu. Širokih ramena,
bucmastog nevinog lika. Neprijatno se oseća. Uzeo je kurs komparativne
književnosti 18 i hitno mu treba seminarski rad o Kafkinim romanima, koje
nije ni pročitao. (Fudbalska sezona je u jeku; on je glavni Oslonac ekipe i
izuzetno je zauzet.) Predočavam mu uslove koje on žurno prihvata. Dok stoji,
krišom ga posmatram, odmeravam njegov stepen inteligencije, bogatstvo
rečnika i stil. On je pametniji nego što izgleda. Većina njih je takva. Oni bi
sami mogi da napišu dosta dobre radove, kad bi samo imali vremena. Pamtim
utiske o njemu, dok on odlazi zadovoljan. Posle toga, razmena je žustra; on
šalje brata iz studentskog udruženja, brat šalje prijatelja, prijatelj svog brata iz
drugog studentskog udruženja i lanac se nastavlja sve dok ne procenim da
sam prihvatio onoliko posla koliko mogu da obavim. Znam svoje mogućnosti.
I potrebe. Ješću redovno sledeče dve ili tri nedelje, bez potrebe da tražim od
sestre i iskorišćavam njenu neradu darežljivost. Juditi će biti drago što joj se
ne javljam.
Žurim kući da otpočnem svoj rad. Ja sam dobar - rečit, vešt u oponašanju
stila studentskih radova i raznovrstan. Snalazim se u književnosti, psihologiji,
antropologiji, filozofiji, u tim lakim predmetima. Hvala bogu što sam sačuvao
svoje radove, koji i posle dvadeset godina mogu dobro poslužiti. Naplaćujem
tri i po dolara kucanu stranu, neki put i više, ako precenim da mušterija ima
para. Garantujem minimalno osmicu ili ne naplaćujem ništa. Nikada nisam
bio u situaciji da moram da vratim novac.
 2

Kad mu je bilo sedam i po godina, pošto je stvarao velike probleme

svom nastavniku u trećem razredu, poslali su malog Davida školskom
psihijatru, doktoru Hitneru, na pregled. Išao je u skupu privatnu školu u
mirnoj, pošumljenoj ulici u Park Sloup sektoru Bruklina; bila je to
socijalistički-progresivno orijentisana škola sa utabanom pedagoškom
podrškom ustajalom marksizmu i frojdizmu i duvinizmu, a psihijatar je bio
specijalista za poremećaje kod dece srednjeg staleža i svraćao je svake srede
popodne da zaviri u dušu deteta problematičnog te nedelje. Sada je bio red na
Davida. Njegovi roditelji su, naravno, dali pristanak. Oni su bili duboko
zabrinuti zbog njegovog ponašanja. Svi su se slagali da je on izuzetno dete,
neverovatno je rano sazreo, testovi čitanja i razumevanja ukazuju na nivo
dvanaestogodišnjaka, a odrasli su ga smatrali skoro zastrašujuće bistrim. Ali
on je bio nemoguć na časovima, nemiran, neučtiv; školski zadaci, njemu
krajnje prosti, bili su mu očajno dosadni; njegovi jedini prijatelji su bili
neprilagođena deca iz razreda koju je okrutno proganjao; većina dece ga je
mrzela, a nastavnici su se plašili njegove nepredvidljivosti. Jednog dana
povukao je osigurač sa protivpožarnog aparata u hodniku jednostavno da vidi
da li će pena ići, kao što je rečeno. I jeste. Doneo je zmije u školu i pustio ih
po auditorijumu. Vešto je imitirao školske drugove, pa čak i nastavnike, sa
zlobom. „Doktor Hitner bi želeo da malo porazgovara sa tobom“, rekla mu je
majka. „Čuo je da si ti jedinstven dečak i želeo bi da te bolje upozna.” David
se opirao, žestoko se buneći zbog psihijatrovog prezimena. „Hitler? Hitler?
Ne želim da govorim sa Hitlerom.“ Bila je jesen 1942. godine i igra reči je
bila neizbežna, ali on je zapeo za nju sa iritirajućom tvrdoglavošču. „Doktor
Hitler želi da me upozna.“ „Ne, Davide, ime mu je Hitner, Hitner, sa ,n‘,“
govorila je majka. Ipak je otišao. Došepurio se do ordinacije psihijatra, i kad
se Hitner pomalo dobroćudno, nasmešio i rekao „Zdravo Davide“, David je
naglo podigao ukrućenu ruku i zajedljivo viknuo „Hajl!”
Doktor Hitner se nasmejao. „Pogrešio si čoveka“, reče. „Ja sam Hitner,
sa n. Verovatno je slične šale i ranije čuo. Bio je ogroman čovek dugačkog
konjastog lika, širokih mesnatih usta, visokog zaobljenog čela. Vodenaste
plave oči žmirkale su iza naočara bez okvira. Koža mu je bila nežna i
ružičasta, karakteristično oštrog mirisa; mnogo se trudio da izgleda
prijateljski, zabavno i da se ponaša kao veliki brat, ali David nije mogao
odoleti utisku da je doktor Hitnerovo bratsko osećanje samo gluma. To je
nešto što je osećao kod većine odraslih, oni su se uvek smeškali, dok su u sebi
mislili: „Kakav zastrašujući razmaženko, kakav grozan balavac.“ Čak su i
njegova majka i otac to mislili ponekad. On nije razumeo zašto odrasli govore
jedno, a misle drugo, ali se već privikao na to. Morao je naučiti da to očekuje
i prihvata.
„Hajde da se nešto igramo, hoćeš li?“ reče doktor Hitner.
Iz džepa vunenog prsluka od tvida izvadio je malu plastičnu kuglu na
metalnom lančiću. Pokazao ju je Davidu; zatim je povukao lanac i kugla se
raspala u osam ili devet komadića različitih boja.
„Sad gledaj pažljivo dok je sastavljam”, reče doktor.
Njegovi debeli prsti vešto su sastavili kuglu. Tad je ponovo rastavi i
gume preko stola ka Davidu.
„Sad je red na tebe. Možeš li je i ti sastaviti?”
David se prisetio da je doktor počeo tako što je uzeo beli komad u obliku
slova E i uklapao ga sa plavim komadom u obliku slova D, ali se nije mogao
setiti šta da radi sa njima; sedeo je za trenutak zbunjen, sve dok mu doktor
Hitner nije poslušno uputio misaonu sliku pravilnog rešenja. David je shvatio
i posle je bilo lako. Par puta mu je zapelo, ali je uvek uspevao da izvuče
odgovor iz doktorovih misli. Zašto li on misli da me testira, čudio se David,
kad mi neprestano daje toliko nagoveštaja? Šta time dokazuje? Kad je kugla
bila sklopljena, David ju je vratio.
„Da li hoćeš da je zadržiš?” upita doktor Hitner.
„Ne treba mi“, odgovori David. Ali ju je ipak stavio u džep.
Igrali su se još nekoliko igara. Bila je jedna igra sa kartama veličine
karata za igranje, sa crtežima životinja, ptica, drveća i kuća; trebalo je da ih
poreda tako da napravi priču i da je onda ispriča doktoru. On ih razbaca
nasumice po stolu, te izmisli priču dok je slagao karte:
„Patka odlazi u šumu, vidite, i sretne vuka, te se pretvori u žabu i
preskoči vuka ali pravo u usta slona, ali ona pobegne kroz slonovu guzu i
padne u jezero, a kad je izašla ona ugleda princezu, koja joj kaže da ode kod
nje kući i da će joj dati medenjake, ali ona može da joj čita misli i vidi da je
ona u stvari zla veštica koja…”
Druga igra se sastojala od listova papira na kojima su bile mrlje od
mastila.
„Da li te bilo koji od ovih oblika podseća na nešto što postoji?” pitao je
doktor.
„Da“, reče David, „ovde je slon, vidite, ovde i ovde je rep, sav izgužvan,
a ovo mu je dupence, a ovo je gde radi pi-pi“.
On je već otkrio da doktor Hitner postaje dosta zainteresovan kad on
govori o guzi ili o pi-pi, te je govorio mnogo toga što bi ga interesovalo,
nalazeći takve stvari u svakoj mrlji. Ova igra se Davidu činila prilično
glupom, ali je očigledno bila važna doktoru Hitneru, koji je pravio beleške o
svemu što je David govorio. David je proučavao um doktora Hitnera dok je
psihijatar pravio beleške. Većinu reči koje je snimio nije razumeo, ali je
prepoznao nekoliko reči koje ga je majka već naučila - koje označavaju
delove tela: penis, vulva, guzica, rektum i slične stvari. Očito je doktor Hitner
mnogo voleo takve reči, pa je David počeo da ih koristi.
„Ovo je slika orla koja grabi malo jagnje i odleće sa njim.
Ovo je orlov penis, ovde dole, a ovde je rektum jagnjeta. Na sledećoj
slici su čovek i žena, oboje nagi, čovek pokušava da stavi penis unutar vulve
žene, samo što ne može da stane, i…“ David je posmatrao kako nalivpero
preleće preko papira. On se nakezi doktoru Hitneru i nastavi da gleda sledeću
mrlju.
Nakon toga su igrali igru reči. Doktor bi izgovorio reč i tražio od Davida
da kaže prvu reč koja mu padne na pamet. Davidu je bilo zanimljivije da
izgovara reči koje su doktoru Hitneru padale na pamet. Trebalo mu je samo
delić sekunde da ih snimi, a doktor Hitner izgleda nije primećivao šta se
dešava. Igra je izgledala ovako:
„Otac.“
„Penis.”
„Majka.”
„Krevet.”
„Beba.”
„Smrt.”
„Voda.”
„Trbuh.”
„Tunel.”
„Lopata.”
„Mrtvački sanduk.”
„Majka.”
Da li je te reči trebalo da kaže? Ko je bio pobednik u ovoj igri? Zašto je
doktor Hitner izgledao tako uznemiren?
Konačno su prestali da se igraju i nastavili da pričaju.
„Ti si vrlo bistar dečak“, reče doktor Hitner. „Ne moram da brinem da ću
te pokvariti što ti to kažem, jer ti to već znaš. Šta bi želeo da postaneš kad
odrasteš?”
„Ništa.”
„Ništa?”
„Ja samo hoću da se igram i da čitam mnogo knjiga i da plivam.”
„Kako ćeš zarađivati za život?”
„Ja ću dobiti pare od ljudi kada mi budu potrebne.”
„Ako saznaš kako, nadam se da ćeš mi odati tajnu“, reče doktor. „Da li si
srećan ovde u školi?”
„Ne“
„Zašto nisi?“
„Nastavnici su prestrogi. Rad je suviše glup. Deca me ne vole.“
„Zar se nikad ne zapitaš zašto te oni ne vole?“
„Jer sam ja pametniji od njih“, reče David. „Jer ja…“ Opa. Skoro je
rekao. Jer ja mogu da vidim šta oni misle. Nikad nikome ne smem to reći.
Doktor Hitner je čekao da završi rečenicu.
„Jer pravim probleme u razredu.“
„A zašto to radiš, Davide?”
„Ne znam. Tako mi brže prolazi vreme.“
„Možda bi te ljudi više voleli kad ne bi pravio toliko problema. Zar ne
želiš da te ljudi vole?”
„Baš me briga. To mi nije potrebno.“
„Svakome su potrebni prijatelji, Davide.“
„Ja imam prijatelje.“
„Gospoda Flečer kaže da ih nemaš mnogo, i da ih zlostavljaš i činiš
nesrečnim. Zašto tučeš prijatelje?”
„Jer ih ne volim. Jer su glupi.“
„Onda oni nisu pravi prijatelji, ako tako misliš o njima.”
 Sležući ramenima, David reče: „Mogu da se snađem i bez njih.
Zabavljam se lepo i kad sam sam.“
„Da li si srećan kod kuće?”- „Pretpostavljam.“
„Voliš li mamu i tatu?‘
Pauza. Osećao je doktorovu napetost. Ovo je važno pitanje. Daj tačan
odgovor, Davide. Daj mu odgovor koji on želi da čuje.
„Da“, reče David.
„Da li si ikad poželeo da imaš brata ili sestru?‘
Ovoga puta bez dvoumljenja: „Ne.“
„Sigurno nisi? Sviđa ti se da budeš sam?‘
David klimnu glavom. „Posle podne je najlepše. Kad dođem kući iz
škole, a kući nema nikoga. Zar ću dobiti brata ili sestru?“
Doktor se nasmejao. „Budi siguran da ne znam. To bi zavisilo od tvojih
roditelja, zar ne?“
„Vi im nećete reći da mi donesu jednu bebu, nećete, zar ne? Mislim, vi
možete reći njima da bi bilo dobro za mene da imam jednu seku ili batu, i tada
će oni otići i doneti je, ali ja stvarno ne želim.U nevolji sam, shvatio je
iznenada David.
„Zašto si pomislio da bih rekao tvojim roditeljima da bi bilo dobro da ti
imaš brata ili sestru?“ doktor tiho upita, ne smeškajući se sada ni malo.
„Ne znam, bila je to samo ideja.“ Koju sam našao u vašem umu, doktore.
Želim da izađem odavde. Ne želim uopšte da razgovaram sa vama. „Hej, vaše
ime nije Hitner u stvari, zar ne? Sa n? Kladim se da znam vaše pravo ime.
Hajl!“
 3

Nikad nisam uspeo da emitujem svoje misli drugima. Čak i onda kad je
moć u meni bila najjača, nisam mogao da prenosim; mogao sam samo da
primam. Možda ima ljudi koji imaju tu moć, koji mogu prenositi misli onima
koji nemaju nekog posebnog dara za primanje, ali ja nikad nisam bio jedan od
njih. Tako sam bio osuđen da budem najružniji žabac društva, prisluškivač,
posmatrač. Stara engleska poslovica glasi: Onaj ko viri kroz ključaonicu može
da vidi ono što čega mučiti. Da. Tih godina kada sam zaista žudeo za
komunikacijom sa ljudima, ulagao sam mnogo truda pokušavajući da usadim
svoje misli u njih. Sedeo bih u razredu buljeći u potiljak neke devojke, misleći
intenzivno na nju: Halo, Eni, David Selig zove, da li me čuješ? Da li me
čuješ? Volim te, Eni. Eni me nikad nije osetila, tok njenih misli bi nastavio da
teče poput reke, neometan postojanjem Davida Seliga.
Nema načina na koji bih mogao govoriti drugim umovima, samo ih
mogu špijunirati. Način na koji se sama moć manifestuje u meni, uvek je
promenljive jačine. Nikad je nisam mogao svesno kontrolisati, osim što sam
mogao da smanjim intenzitet primanja informacija i jasnoće misli; u principu
morao sam da primim sve što bi zalutalo. Najčešće bih pokupio površna
razmišljanja neke osobe, samoglasnike reči koje će potom izgovoriti. To bih
primio u jasnom govornom obliku, kao da ih je već izgovorio, samo što je ton
glasa bio drugačiji, jednostavno to nije bio ton govornog mehanizma. Ne
sećam se da sam ikad, čak ni u detinjstvu, pobrkao izgovorene i misaone
poruke.
Ova mogućnost da čitam površna razmišljanja bila je sve vreme prilično
ujednačena; još uvek uglavnom mogu da predvidim verbalni iskaz, naročito
kad sam sa nekim ko ima običaj da ponavlja u sebi ono šta želi da kaže.
Mogao sam, i donekle još uvek mogu, da predvidim najskorije namere,
kao na primer odluku da se uputi kratki desni kroše u vilicu. Moj način
saznavanja ovih stvari varira. Mogu primiti jasan unutrašnji verbalni iskaz - ja
ću sad da uputim kratki desni kroše prema vitici - ili, ako se desi da tog dana
moć dejstvuje na dubljem nivou, mogu prosto primiti seriju negovornih
uputstva mišićima, koja rezultira, u delićima sekunde, procesu dizanja desne
ruke da bi zadala kratki kroše u vilicu.Nazovimo to govorom tela na
telepatskoj talasnoj dužini.
Mogao sam još jednu stvar da radim, ali nikad stalno, uključio bih se u
najdublje slojeve mozga - gde živi duša ako baš tako hoćete. Gde svest leži
kupajući se u tamnoj masi nejasnih, nesvesnih fenomena. Ovde se kriju nade,
strahovi, moći opažanja, namere, strasti, sećanja, filozofski stavovi, moralna
načela, gladi, jadi, gomila nagomilanih događaja i stavova koji sačinjavaju
jednu ličnost. Obično nešto od toga procuri do mene i onda kad je
uspostavljen samo površni mentalni kontakt; nehotice saznajem neke
informacije o obojenosti duše. Ali povremeno - sad skoro nikad - obraćam
veliku pažnju na prave stvari, na celu osobu. Ima zanosa u tome. Ima
oduševljavajućeg osećaja kontakta. Naravno, pomešanog sa probadajućim,
umrtvljujućim osećajem krivice zbog sveobuhvatnosti moje znatiželje: koliko
njuškalo može biti čovek? Uzgred, budi rečeno, duša govori univerzalnim
jezikom. Kad zavirim u um gospođe Esperanze Dominikez na primer, čujem
žamor na španskom, u stvari ne znam šta ona misli jer ne razumem mnogo
španski. Kada bih zašao dublje u njenu dušu, potpuno bih razumeo sve na šta
bih naišao. Um može da misli na španskom, ili baskijskom, ili mađarskom ili
finskom, ali duša misli na bezjezićnom jeziku dostupnom svakoj uhodi duše,
podloj nastranoj osobi, koja dolazi da bi zavirila u njene tajne.
Nema veze. Sve me to sada napušta.
 4

Pol F. Bruno
Komparativna književnost 18
Profesor Šmic
15. 10. 1976.
Kafkini romani
U košmarnom svetu romana Proces i Zamak samo je jedna stvar sigurna:
da je centralna ličnost, značajno označena inicijalom K, osuđena na
frustraciju. Sve ostalo je nesigurno i snoliko; sudnice se pojavljuju u
iznajmljenim kućama, tajanstveni čuvari proždiru nečiji doručak, čovek za
koga se mislilo da je Sordini je u stvari Sortini. Glavna činjenica važi i dalje:
K neće uspeti u svom pokušaju da pridobije milost.
Ta dva romana imaju istu temu i otprilike istu osnovnu strukturu. U oba
romana K traži milost i postepeno uviđa da će mu ona biti uskraćena. (Zamak
je nedovršen,’ali se zaključak! nazire). Kafka dovodi svoje junake do
angažovanosli u njihovim situacijama na suprotne načine: u Procesu Jožef K
je pasivan sve dok neočekivanim dolaskom dvoje čuvara nije naveden da
reaguje; u Zamku K je prvo prikazan kao aktivna ličnost koja ulaže sopstveni
trud da stigne do misterioznog Zamka. Ali u stvari Zamak je tražio da on
dođe; inicijativa nije potekla od njega, tako da je i on počeo kao i Jožef K.
Razlika je u tome što Proces počinje nešto ranije od samog toka radnje, naime
u najranije mogućem trenutku. Zamak se više drži starog pravila o tome da
bude in medias rex, s time što je K već prizvan i pokušava da se domogne
Zamka.
Početak knjige nagoveštava naglost radnje. Već u prvoj rečenici Procesa
Jožef K biva uhapšen, a njegov pandan u romanu Zamak, već na prvoj strani,
stiže do mesta za koje misli ila će biti poslednje zaustavljanje pre nego što
stigne do Zamka. Otuda, u oba romana K se uzaludno bore ka svojim
ciljevima. (U Zamku jednostavno da stigne do vrha brda; a u Procesu prvo da
razume prirodu svoje krivice, i tad očajan zbog toga, da bude oslobođen
krivice koju ne razume). U stvari obojica se sve više udaljavaju od svojih
ciljeva svakim narednim korakom. Proces dostiže vrhunac u predivnoj sceni u
Katedrali, verovatno najpotresnijom sekvencom u svim Kafkinim delima, u
kojoj K shvata da je kriv i da nikad neće biti oslobođen. Poglavlje koje sledi,
koje opisuje K-ovo pogubljenje, više je nego nepotreban prilog. Zamak je
manje kompletno delo od Procesa, nema pandana sceni u Katedrali
(verovatno Kafka nije bio sposoban da smisli nešto), i time je umetnički
manje zadovoljavajući od kraćeg, napetijeg, sadržajnijeg Procesa.
Uprkos njihovoj površnoj prostodušnosti, oba romana se crne kao da su
građeni na bazitrodelne strukture tragičnog ritma, koju je kritičar Kenet Burke
označio kao „Namera, strast, opažanje.” Proces prati ovu šemu sa više uspeha
od nekompletnog Zamka; namera da se dobije oslobođenje prikazano je kao
razdorna strast koju retko koji junak proživljava. Konačno, kada je Jožef K,
sveden iz svog prkosnog, samouverenog držanja do stanja strepnje i straha,
kad je on očigledno spreman da popusti pred snagama Suda, vreme je za
konačnu spoznaju - opažanje.
Agent upotrebljen da ga dovede do scene klimaksa je klasična
kafkijanska figura - „misteriozni italijanski kolega prvi put u poseti gradu koji
ima uticajne veze pa je stoga važan Banci.“ Tema se provlači kroz sva
Kafkina dela, nemogućnost razgovora sa ljudima, ovde se ponavlja: iako je
Jozef proveo pola noći učeći italijanski, spremajući se za posetu, te je zbog
toga pospan, stranac govori nepoznatim južnjačkim dijalektom koji Jozef ne
razume. Tada - kao vrhunac komike - stranac se prebacuje na francuski koji je
isto tako teško pratiti kao i njegov italijanski, a njegovi gusti brkovi
onemogućuju Jožefove pokušaje da čita sa usana.
Kad napokon stigne u Katedralu, koju je zamoljen da pokaže Italijanu
(koji se, što nas nimalo ne iznenađuje, i ne drži vremena), napetost raste;
Jozef luta po Katedrali, koja je prazna, mračna, hladna, osvetljena samo
svećama koje trepere u daljini, dok napolju noć neočekivano brzo pada. Tada
ga sveštenik poziva i prepričava mu Vraterevu alegoriju. Tek kad se priča
završi shvatamo da je uopšte nismo razumeli; daleko od toga da je to obična
priča, kao što je u početku izgledala; pokazuje se kao složena i teška. Jozef i
sveštenik naveliko diskutuju o priči u maniru dvojice rabinističkih učenjaka,
koji raspravljaju o nečemu iz Talmuda. Polako se njeni nagoveštaji naziru, i
mi i Jozef vidimo da mu svetlost koja dopire od vrata Zakona neće biti
dostupna dok ne bude prekasno.
Strukturalno, roman se upravo ovde završava. Jozef je konačno spoznao
da je oslobođenje nemoguće; njegova krivica je ustanovljena, a on neće biti
pomilovan. Njegovo traganje je završeno. Konačna etapa tragičnog ritma,
spoznaja koja gasi strast, bila je dostignuta.
Znamo da je Kafka planirao naredna poglavlja da bi pokazao napredak
Jozefovog suđenja kroz različite kasnije faze, koje se završavaju njegovim
pogubljenjem. Kafkin biograf Maks Brod kaže da se knjiga mogla produžiti
do beskonačnosti. To je naravno tačno, to je usađeno u prirodi Jozefove krivi
ce da nikad ne dođe do najvišeg Suda, isto kao što i drugi K može lutati a da
nikad ne stigne do Zamka. Ali strukturalno roman završava scenom u
Katedrali; a ostalo što je Kafka napisao, ne doprinosi bitno Jozefovoj
samospoznaji. Scena u Katedrali kazuje nam ono što smo od prve strane
znali:da neće biti oslobođanja. Radnja se završava ovom spoznajom.
Zamak je mnogo duže delo, sa slabijom kompozicijom kojoj nedostaje
snaga Procesa. Ona luta. Strast kod K nije toliko jasno određena, i K je
labilnija ličnost, ne toliko psihološki zanimljiva kao što je u Procesu. Budući
da u prethodnom romanu aktivno reaguje čim uvidi opasnost u kojoj se nalazi,
on u Zamku brzo postaje žrtva birokracije. Promena karaktera u Procesu kreće
se od rane pasivnosti do aktivnosti, pa nazad do pasivnog pomirenja sa
sudbinom nakon spoznaje u Katedrali. U Zamku K ne prolazi kroz takve jasne
promene; on je aktivan karakter u početku romana, ali uskoro se gubi u
košmarnom lavirintu sela ispod Zamka, i tone dublje i dublje u degradaciju.
Jozef K. je skoro heroj, dok je K iz Zamka samo patetičan.
Ove dve knjige predstavljaju različite pokušaje kazivanja iste priče, kako
od egzistencijalno sređenog čoveka koji je iznenada upleten u situaciju iz koje
nema izlaza i koji, posle pokušaja da izdejstvuje milost koja će ga osloboditi
njegovog neugodnog položaja, podleže. I dan danas, Proces je bez sumnje od
veće umetničke vrednosti, čvrste kompozicije i sve vreme pod tehničkim
nadzorom pisca. Zamak, ili bar delovi koje posedujemo, ipak je potencijalno
veći roman. Sve što je u Procesu, desilo bi se i u Zamku, i još više od toga.
Ali, oseća se da je Kafka prestao sa radom na Zamku jer je uvideo da mu
nedostaje inspiracije da do kraja sprovede svoje zamisli. On ne bi bio u stanju
da opiše svet Zamka sa sveobuhvatnom pozadinom brojgelovskog seoskog
života, sa sigurnošću kojom opisuje gradski život u Procesu. Tu je još i
nedostatak upornosti u Zamku, mi nikad nismo zabrinuti za K-ovu sudbinu jer
je ona neizbežna; kod Jozefa K, iako se bori sa opipljivim silama, sve do kraja
živimo u nadi da je za njega pobeda moguća. Takođe, Zamak je previše težak.
Kao Malerova simfonija, pada pod sopstvenom težinom. Pitamo se da li je
Kalka imao neku strukturu koja bi mu omogućila da završi Zamak Možda nije
nikad ni nameravao da završi roman već je nameravao da K luta po sve širim
krugovima, nikad ne dostižući do tragične spoznaje da nikad neće moći da
stigne do Zamka. Verovatno je to razlog za relativnu bezobličnost kasnijeg
dela. Kafkino otkriće da je K-ova prava tragedija, njegove tipične glavne
ličnosti heroja i žrtve, ne leži u konačnoj spoznaji da neće biti pomilovan, već
u činjenici da nikada neće stiči ni blizu toi konačnoj spoznaji. Ovde imamo
tragičan ritam, Strukturu rasprostranjenu u književnosti, skraćenu da prikaže
preciznije savremene uslove ljudskog stanja - uslova koji su tako mrski Kafki.
Jozef K, koji zaista dostiže neki vid milosti, time stiče oblik prave tragične
ličnosti; K koji jednostavno tome dublje i dublje, može predstavljati za Kafku
savremenog pojedinca, tako skršenog tragedijom vremena u kome živi da je
nesposoban za bilo kakvu tragediju na individualnom planu. K je patetična
ličnost, Jozef K, je tragična. Jozef K, je interesantniji karakter, ali verovatno
je Kafka bolje razumeo K. Te za K-ovu priču nije moguć nikakav kraj, osim
jedne bezrazložne smrti.

Pa i nije tako loše. Šest kucanih strana sa duplim proredom. Tri i po

dolara po strani, to je dvadeset jedan dolar, za manje od dva sata rada, a
krupni atleta, gospodin Pol F. Bruno, dobiće sigurno osmicu od profesora
Šmica. Siguran sam u to, jer sam ja za isti taj rad, koji se razlikovao samo u
nekoliko nevažnih besedničkih fraza, dobio osmicu od vrlo strogog profesora
Dupea maja 1955. Standard je danas niži, posle dve decenije akademske
inflacije. Bruno će možda čak dobiti i devetku za seminarski o Kafki. Rad se
odlikuje ozbiljnom inteligencijom sa izjednačenom mešavinom prefinjene
proniciljivosti i naivne dogmatičnosti, i profesor Dupe je rad ocenio kao
„jasan i snažan” ’55 godine, što je napisao u belešci na margini. Sad je dosta.
Vreme je da klopam - sendvič, a možda i jaje usput. A onda ću se uhvatiti u
koštac sa Odisejom kao simbolom društva ili možda sa Eshilom i
Aristotelijanskom tragedijom. Ne mogu da upotrebim nijedan od mojih starih
radova, ali ni ovi ne bi trebalo da budu mnogo teški. Stara pisaća mašino,
stara varalico, budi mi i sad i uvek na usluzi.
 5

Oldos Haksli je smatrao da je evolucija odredila da naši mozgovi služe

kao filteri, odbacujući mnoštvo spoljnih utisaka koji nemaju prave vrednosti
za nas u svakodnevnoj borbi za hleb. Vizije, mistična iskustva, psi fenomeni
kao što su telepatske poruke drugih umova - sve vrste stvari na ovoj osnovi bi
nas uvek preplavljale da nema akcije koju je Haksli nazvao, u knjizi pod
naslovom Raj i Pakao, „ograničeni moždani ventil.” Bogu hvala za
ograničeni moždani ventil! Da se on nije razvio, sve vreme bi naša pažnja bila
odvraćana scenama neverovatnih lepota, spiritualnih uviđaja neodoljive
raskoši, sagorevala bi u sasvim poštenim kontaktima misli sa drugim ljudskim
bićima. Srećom, rad ventila štiti nas - većinu nas - od toga, i mi imamo
slobodu da živimo naše svakodnevne živote, kupujući jeftino, prodajući
drago.
Naravno, neki od nas rode se sa pokvarenim ventilima. Mislim na
umetnike poput Boša ili el Greka, čije oči nisu videle svet na način kako on
izgleda meni i tebi; mislim na vidovite filozofe, ekstatičare i sledbenike
nirvane, mislim na bedne, nastrane pojedince, koji mogu čitati tuđe misli. Na
sve nas ćutljivce. Genetski sportovi.
Međutim, Haksli je verovao da se efikasnost ograničenog moždanog
ventila može umanjiti na različite veštačke načine, dajući tako običnom
smrtniku pristup vančulnim podacima, koje obično može videti nekoliko
odabranih. On je smatrao da psihodelične droge imaju taj efekat. Predlagao je
meskalin koji deluje na enzimski sistem koji reguliše moždane funkcije i tako
„smanjuje efikasnost mozga kao instrumenta koji treba da usredsređuje misli
na probleme života na našoj planeti. Ovo … izgleda dozvoljava ulazak u svest
nekim kategorijama mentalnih događaja koji su normalno isključeni, jer ne
poseduju nikakve vrednosti sa stanovišta opstanka. Slično uplitanje biološki
beskorisnog, ali estetski i ponekad duhovno vrednog materijala, može se
pojaviti kao rezultat bolesti ili umora, ili se može prouzrokovati postom ili
zatvaranjem u tamu i potpunu tišinu.“
Govoreći u svoje ime, David Selig može vrlo malo reći o psihodeličnim
drogama. Imao je samo jedno iskustvo sa njima, i to nimalo sretno. Bilo je to
u leto 1968, dok je živeo sa Toni.
Iako je Haksli imao visoko mišljenje o psihodeličnim drogama, on ih
nije smatrao jedinim putokazom vizionarskom iskustvu. Post i psihičko
poniženje mogu vas takode tamo odvesti. Pisao je o misticima koji su
„redovno na sebi upotrebljavali čvornati kožni bič ili čak gvozdene žice. Ova
batinanja su ekvivalentna dužim operativnom zahvatu bez anestezije i njihovo
delovanje na hemijske promene u telima tih pokajnika bilo je značajno. Velike
količine histamina i adrenalina oslobođene su za vreme upotrebe biča; i kad
su rane, koje su bile posledice tog bičevanja, počele gnojiti (što se skoro uvek
dešavalo pre ere sapuna), različite toksične supstance, stvorene raspadanjem
proteina našle su se u krvotoku. Ali histamin prouzrokuje šokove, a šokovi
istom jačinom deluju na um kao i na telo.Štaviše, velika količina adrenalina
može prouzrokovati halucinacije, a zna se da neki njegovi sastojci
prouzrokuju simptome slične šizofreniji. Što se tiče toksina iz rana - oni
nepovoljno deluju na enzimske sisteme koji regulišu mozak, i smanjuju
njegovu sposobnost kao instrumenta sa snalaženje u svetu u kome samo
biološki najsposobniji mogu da prežive. Ovim se može objasniti zašto je Cure
d’Ars govorio, u danima kad je bio slobodan da samog sebe bičuje bez
milosti, Bog nu ništa ne bi odbio. Drugim recima, kad pokajanje, gađenje
samog sebe i strah od pakla oslobađaju adrenalin, kada se operacijom na
samom sebi oslobode adrenalin i histamin, i kada inficirane rane puste
raspadnut protein u krv, sposobnost ograničenog moždanog ventila je
smanjena i neznani aspekti Mozga-na-slobodi (uključujući psi fenomene,
vizije, i, ako je on filozofski i etički spreman, mistična iskustva), sliće se u
svest askete.“
Pokajanje, gađenje samog sebe, strah od pakla. Post i molitva. Bičevi i
lanci. Gnojave rane. Svakom kako mu drago, pretpostavljam. Svako je
slobodan da bira. Dok se moć u meni gasi, dok sveti dar umire, zanosim se
mišlju da pokušam da je veštački oživim. Kiselina (LSD), meskalin,
psilocibin? Ne verujem da želim da opet odem tamo. Telesno poniženje? Čini
mi se zastarelo, kao krstaški ratovi ili gamaše: nešto što jednostavno ne
odgovara 1976. godini. Sumnjam da bih mogao da se uživim u bičevanje. Šta
mi preostaje? Post ili molitva? Kome? Čemu? Osećao bi se kao budala. Dragi
Bože, daj mi opet moju moć. Dragi Mojsije, molim te pomozi mi. Serem se
na to. Jevreji ne mole za usluge, jer znaju da im niko neće odgovoriti. Šta
preostaje? Kajanje, gađenje samog sebe, i strah od pakla? To već sad osećam,
i uopšte ne pomaže. Mi moramo pronaći neki drugi način da podstaknemo
moć da oživi. Izmisliti nešto novo. Bičevanje uma, možda? Da, probaću to. Ja
ću izvaditi metaforične toljage i upotrebiti ih na sebi. Bičevanje bolnog,
oslabljenog, pulsirajućeg, rastapajućeg uma. Izdajničkog, odvratnog uma.
 6

Zašto David Selig želi da mu se vrati moć? Zašto je ne pusti da se ugasi?

Njemu je ona uvek bila prokletstvo, zar ne? Odsekla ga je od drugova i
osudila na život bez ljubavi. Ostavi se ćorava posla, Davide. Neka se ugasi.
Neka se ugasi. A sa druge strane, šta si ti bez moći? Bez tog jedinog
kolebljivog, nepredvidljivog i nezadovoljavajućeg načina kontakta sa njima,
kako ćeš uopšte moći da ih osetiš? Tvoja moć te priključuje čovečanstvu, u
dobru ili zlu, jedini priključak koji imaš: ne možeš dozvoliti da te se odrekne.
Priznaj. Ti ga voliš i ti ga prezireš, taj tvoj dar. Bez obzira na sve plašiš se da
ga izgubiš. Ti ćeš se boriti da zadržiš i poslednju trunku, iako znaš da je
uzalud. Nastavi da se boriš. Ponovo čitaj Hakslija. Pokušaj sa kiselinom, ako
se usuđuješ, probaj bičevanje. Probaj bar da postiš. U redu, post. Neću pojesti
sendvič. Neću ni jaje. Daj da ubacim novi list u pisaću mašinu i razmišljam o
Odiseju kao simbolu društva.
 7

Čujem zvonko kreštanje telefona. Kasno je. Ko li to zove? Da li se to

Oldos Haksli javlja iz groba, podstičući me da budem hrabar? Doktor Hitner,
sa nekim važnim pitanjima o vršenju pi-pi? Toni, da mi kaže da je u
komšiluku i da ima hiljadu paketića ampula fenomenalne kiseline i da li može
da svrati. Može. Može. Buljim u telefon, nemajući pojma ko me to zove.
Moja moć čak i kad je bila na vrhuncu nikad nije mogla da prodre u svest
Američke telefonske i telegrafske kompanije. Uzdišući, podižem slušalicu
posle petog puta i čujem sladak kontraalt, glas moje sestre Judite.
„Da li sam te prekinula u nečem?” Juditin tipičan početak.
„Provodim tiho veče kući. Vampirišem pišući rad o Odiseju. Imaš li neki
pametni predlog, Judo?“
„Već dve nedelje mi se ne javljaš.”
„Nisam imao para. Posle onog što se desilo prošlog puta nisam hteo da
povedem razgovor o novcu, a u poslednje vreme samo o novcu mogu da
razmišljam i razgovaram, pa te zato nisam zvao.“
„Sranje”, reče ona, „nisam bila ljuta na tebe.”
„Zvučalo je kao da si đavolski ljuta.”
„Nisam ozbiljno mislila ono što sam rekla. Zašto si mislio da sam to
ozbiljno rekla. Samo zato što sam vikala? Da li stvarno veruješ da te smatram
za - kako sam te ono nazvala?”
„Nesnalažljivim grebatorom, čini mi se.“
„Nesnalažljivi grebator. Sranje. To veče sam bila nervozna, Dav; imala
sam intimnih problema, a pored svega trebalo bi da dobijem menstruaciju.
Izgubila sam kontrolu. Drala sam se zbog prve gluposti koja mi je pala na
pamet, ali zašto si verovao da ozbiljno mislim? Ti pre nego bilo ko, ne bi
smeo da to shvataš ozbiljno. Od kada ti uzimaš zdravo za gotovo ono što ti
ljudi kažu?”
„Ti si tako mislila, Judo.“
„Stvarno?” Glas joj je odjednom tih i pokajnički. „Jesi li mutiran?”
„Čuo sam jasno i glasno.“
„O, Isuse, Dav imaj srca! Tog trenutka, u besu sam mogla svašta
pomisliti. Ali dublje od tog ljutnje - dublje Dav - mora da si video da nisam
ozbiljno mislila. Da te volim, da ne želim da te odgurnem od sebe. Ti si sve
što imam, Dav, ti i beba.“
Njena ljubav mi je bljutava, a njen sentimentalizam je još manje po mom
ukusu. „Više ne čitam ono što je mnogo duboko, Judo. Ne primam mnogo
ovih dana. Ionako ne vredi raspravljati oko toga. Ja jesam nesnalažljivi
grebator, i pozajmio sam od tebe više nego što možeš da mi daš. Brat koji je
crna ovca, oseća se krivim kako sad stvari stoje. Nek sam proklet ako ikad
više budem tražio novac od tebe“, izrekoh.
„Krivica? Ti govoriš o krivici, dok ja…“
„Ne“, upozorio sam je, „ne počinji ti sad o krivici, Judo. Ne sad.“ Njeno
kajanje što je u prošlosti bila hladna prema meni, još više mi smrdi nego njena
novostečena ljubav prema meni. „Ne verujem da večeras mogu da određujem
ko je kriv, i ko nije.“
„U redu, u redu, je li sad sve u redu sa novcem?”
„Rekao sam ti, vampirišem pišući seminarski rad. Ide mi nekako.“
„Hoćeš li da dođeš na večeru sutra uveče?”
„Mislim da bi ipak trebalo da radim. Imam mnogo radova da pišem,
Judo. Sezona je u punom jeku.“
„Bili bi sami nas dvoje. I klinac, naravno, ali staviću ga ranije na
spavanje. Samo ti i ja. Mogli bi smo da razgovaramo. Imamo toliko toga da
pričamo. Što ne dođeš, Dav? Ne treba da radiš celi dan i celu noč. Skuvaću
nešto što ti voliš. Spremiću špagete sa ljutim sosom. Bilo šta. Samo kaži.“
Ona me preklinje, ova ledena sestra koja mi nije pružila ništa osim mržnje
dvadeset i pet godina. Dođi i ja ću ti biti mama, Dav. Daj mi da nekog volim,
brate.
„Možda prekosutra uveče; javiću ti se.”
„Nema šanse da dođeš sutra?”
„Ne verujem”, rekoh. Tišina. Ne želi da me moli. U toj jezivoj,
iznenadnoj tišini, kažem: „Šta ti radiš, Judita? Da li se viđaš sa nekim ko te
interesuje?“
„Ne viđam se ni sa kim“, prizvuk okrutnosti u njenom glasu. Ona je već
dve i po godine razvedena; dosta se švaleriše; sokovi u njenoj duši su se
ukiselili. Ima trideset jednu godinu.
„Nalazim se na prelazu među muškarcima. Možda sam se otkačila
muškaraca zauvek. Baš me briga i da se više nikad ne tucam.”
 Prigušeno i mrko se nasmejem. „Šta je bilo sa onim trgovačkim
putnikom s kojim si se viđala? Sa Mikijem?”
„Sa Martijem; to je bilo čisto zezanje. On me je vodio po celoj Evropi sa
popustom od deset posto od prave cene. Inače si to ne bih mogla priuštiti. Ja
sam ga iskorišćavala.” »Pa?“
„Osećala sam se usrano zbog toga. Raskinula sam prošlog meseca.
Nisam bila zaljubljena u njega. Mislim da mi se čak nije ni sviđao.”
„Ali si se prvo zezala sa njim dovoljno dugo da dobiješ put po Evropi.”
„Nisam ga ništa koštala, Dav. Morala sam da idem u krevet sa njim; sve
što je on trebalo da uradi je da popuni neki formular. Šta hoćeš da kažeš? Da
sam kurva?”
„Judo…”
„Dobro, kurva sam. Bar neko vreme pokušavam da ne skrenem sa
pravog puta. Mnogo svežeg soka od pomorandže i ozbiljnog čitanja. Sada
čitam Prusta, da li veruješ? Upravo sam završila Svanov put a sutra…”
„Ja imam još posla večeras, Judo.”
„Izvini, nisam nameravala da smetam. Doći ćeš na večeru tokom ove
nedelje?”
„Razmisliću o tome. Javiću ti se.”
„Zašto me toliko mrziš, Dav?“
„Ne mrzim te. A upravo smo nameravali da završimo razgovor.”
„Nemoj zaboraviti da se javiš”, reče. Hvatajući se za slamke.
 8

Toni. Trebalo bi da vam sada pričam o Toni.

Živeo sam sa Toni sedam nedelja, jednog leta pre osam godina. To je
najduže što sam živeo sa nekim, osim sa svojim roditeljima i sestrom, koje
sam ostavio što sam ranije mogao, i sa sobom, od koga nikad ne mogu otići.
Toni je bila jedna od dve velike ljubavi mog života; druga je bila Kiti. O Kiti
ću vam pričati drugi put.
Mogu li da opišem Toni! Da pokušam, u nekoliko brzih poteza. Napunila
je te godine dvadesetčetiri. Nesamostalna devojka visoka oko metar i šezdeset
pet. Vitka. Okretna i nespretna u isto vreme. Dugih nogu, dugih ruku, tankih
zglobova, tankih članaka. Sjajne ravne crne kose koja je padala do ramena.
Toplih, živih smeđih očiju, okretnih i ispitivačkih. Duhovita, oštroumna
devojka, ne baš lepog lica - velika usta, velik nos, izražene jagodice - ali ipak
izazivajuće seksi i veoma atraktivna, dovoljno da se ljudi okreću za njom.
Velike, jake grudi. Gotivim sisate žene. Često mi trebe meko mesto da
odmorim svoju umornu glavu. Veoma često umornu. Moja majka je imala
male grudi, bez udobnih jastučića. I da je htela nije mogla da me neguje, a
nije ni htela. (Da li ću joj ikad oprostiti što mi je dozvolila da joj pobegnem iz
utrobe? Ah, nemoj tako Selig, pokaži malo dečije ljubavi prema roditeljima,
za ime božije). Nikad nisam zavirio u Tonijin um sem dva put, jednog dana
kad sam je upoznao i jednom par nedelja posle toga, plus i treći put na dan
kada smo raskinuli. Treći put je bio sasvim nesrećan slučaj. Drugi put je
manje više takođe bilo slučajno, ne baš sasvim. Samo je prvi put bilo
namerno, ispitivački. Kad sam shvatio da je volim, vodio sam računa da nikad
ne zavirujem u njene misli. Onaj ko viri kroz rupu može videti ono što će ga
mučiti. Lekcija koju sam naučio vrlo rano. Uostalom, nisam želeo da Toni išta
posumnja o mojoj moći. Mom prokletstvu. Bojao sam se da bi je to moglo
uplašiti i udaljiti od mene.
Tog leta radio sam kao istraživač za 85 dolara nedeljno; poslednji u
beskonačnoj seriji povremenih poslova, za poznatog profesionalnog pisca koji
je radio na sjajnoj knjizi o političkim mahinacijama uključenih u formiranju
Izraelske države. Osam sati dnevno sam tražio po starim novinskim člancima,
u srcu Kolumbija biblioteke. Toni je bila mlađi izdavač za izdavačku kuću
koja je trebalo da izda njegovu knjigu. Sreo sam je jednog popodneva u kasno
proleće u njegovom lepo uređenom apartmanu u 1st end Aveniji. Išao sam
tamo da predam svežanj beleški o govorima Harija Trumana za izbornu
kampanju 1948. godine i desilo se da je ona bila tamo, raspravljajući o nekim
ispravkama koje bi trebalo uraditi u početnim poglavljima. Njena lepota me je
pecnula. Nisam bio sa ženskom već mesecima. Automatski sam pretpostavio
da je ona piščeva ljubavnica - tucanje izdavača, kako sam čuo, tipična je
pojava u visokim slojevima literarne profesije - ali stari instinkt iskusnog
prisluškivača brzo mi je dao pravu sliku. Na brzinu sam ga ispitao i otkrio da
je njegov um bio zagađen uzaludnom čežnjom za njom. On je patio za njom,
a ona očito nije marila za njega. Zatim sam zavirio u njen um. Tonuo sam
duboko, i našao se u toploj, gustoj ilovači. Brzo sam se orijentisao. Zalutali
fragmenti iz autobiografije su me bombardovali, nepovezani, nabacani:
razvod, malo dobrog seksa i malo lošeg, studentski dani, putovanje na Karibe,
sve je plivalo okolo na uobičajen, haotičan način. Brzo sam sve to prešao i
našao ono što sam tražio. Ne, ona nije spavala sa piscem. Fizički je on uopšte
nije privlačio. (Čudno. Za mene je on bio privlačan; romantična i dopadljiva
osoba, koliko sam ja kao dosadna heteroseksualna duša mogao da sudim o
tome). Njoj se nije sviđalo njegovo pisanje, kako sam saznao. Tada, još uvek
preturajući okolo, saznao sam nešto drugo, mnogo više iznenađujuće: ja sam
je izgleda uzbuđivao. Iz nje je jasno izletela fraza: Pitam se da li je slobodan
večeras. Pogledala je u omatorelog istraživača, dostojnog
tridesettrogodišnjaka koji je već počeo da ćelavi i nije joj bio odbojan. Bio
sam toliko potresen - njene sjajne tamne oči, njene seksi noge, ciljale su na
mene - da sam glavom bez obzira izašao iz njenog uma.
„Ovde je materijal o Trumanu”, rekao sam svom poslodavcu. „Dobiću
još iz Trumanove biblioteke u Misuriju”.
Par minuta smo razgovarali o mom sledećem zadatku, tada napravih
pokret kao da nameravam da krenem. Brz, obazriv pogled ka njoj.
„Čekaj” reče ona, „možemo da pođemo zajedno. Skoro sam gotova
ovde”.
Pisac mi uputi otrovan i zavidljiv pogled. O bože, opet sam dobio otkaz.
Ali on nas je pristojno ispratio. Dok smo išli dole liftom stajali smo udaljeni,
Toni u ovom ćošku, a ja u onom, sa treptavim zidom napetosti i žudnje koja
nas je odvajala ali i spajala. Morao sam se boriti da joj ne bih čitao misli;
plašio sam se, užasavao se, ne da ću dobiti pogrešan odgovor, već onaj pravi.
Na ulici smo ostali udaljeni, drhćući za trenutak. Konačno sam rekao da ću
uzeti taksi do Aper Vest Sajda - ja, taksi, sa 85 dolara nedeljno - i da li je
mogu odbaciti do negde. Ona reče da živi u sto petoj ulici u Vest Endu.
Dovoljno blizu. Kad je taksi stao pred njenom zgradom ona me je pozvala
kod sebe na piće. Tri sobe, nemamo nameštene, uglavnom knjige, ploče,
razbacani tepisi, posteri. Ona je krenula da sipa vino, uhvatih je, privukog
sebi i poljubih je. Ona je uzdrhtala, ili sam ja bio taj koji je drhtao.
 Uz toplu i kiselu supu kod Velikog Šangaja, kasnije te večeri, ona reče da
se seli za par dana. Apartman je pripadao njenom sadašnjem cimeru -
muškarcu - s kojim je raskinula pre tri dana. Nije imala gde da ode.
„Imam samo jednu bednu sobu”, rekoh, „ali sa bračnim krevetom”.
Stidljiv osmeh, njen, moj. Tako se ona uselila. Nisam pomišljao da se
zaljubila u mene, ni najmanje, ali nisam nameravao da pitam. Ako ono što je
ona osećala prema meni nije bila ljubav, bilo je dovoljno dobro, najbolje
čemu sam se mogao nadati; a u intimi mog uma osećao sam ljubav prema
njoj. Potrebno joj je bilo sklonište od nevremena. Desilo se da sam joj ja
ponudio. Ako je to sve što sam predstavljao za nju, neka tako bude. Neka tako
bude. Bilo je vremena da stvari sazru.
Spavali smo vrlo malo prve nedelje. Ne zbog toga što smo se tucali sve
vreme, iako je i toga bilo dosta; već smo razgovarali. Bili smo novi jedan
drugom, to je najbolje vreme u bilo kojoj vezi, kada se prepričava sva
prošlost, kada sve teče i kad ne treba razmišljati o čemu bi pričali. (Nisam baš
sve ispričao. Jedino što sam krio od nje bila je glavna činjenica mog života,
činjenica koja je oblikovala svako moje shvatanje). Ona je govorila o svom
braku - bila je mlada kad se udala, dvadesetogodišnjakinja, brak je bio kratak
i prazan - te kako je živela poslednje tri godine posle razvoda - muškarci su se
smenjivali, površno eksperimentisanje okultizmom i Rajhovom terapijom,
novo posvećivanje izdavačkoj karijeri. Vrtoglave nedelje.
•
Onda, naša treća nedelja. Drugi put da sam zavirio u njen um. Sparna
junska noć, pun mesec koji je slao hladno osvetljenje kroz prljave zavese u
našu sobu.Ona je sedela raširenih nogu prema meni - njena omiljena poza - a
njeno telo, vrlo bledo imalo je beličasti odsjaj u jezivoj tami. Njene duge,
mršave obline uzdizale su se iznad mene. Njeno lice, napola zaklonjeno
neoubuzdanom kosom. Oči su joj bile zatvorene. Usne opuštene. Njene grudi,
gledajući odozdo, izgledale su veće nego što stvarno jesu. Kleopatra na
mesečini. Ona se ljujala i probijala put u privatnu ekstazu, njena lepota i
neobičnost me savlada, da nisam mogao odoleti da je ne gledam u momentu
vrhunca, gledajući na svim nivoima, tako sam srušio barijeru koju sam
marljivo podizao, i u času kad je ona doživljavala vrhunac, moj um je
dodirnuo radoznali prst u njenoj duši i dobio vulkansku jačinu njenog
zadovoljstva. Nisam našao misli o meni u njenom umu. Samo pravu
životinjsku izbezumljenost, izvirući iz svakog živca. Viđao sam to i kod
drugih žena, pre i posle Toni, kad svršavaju; one su ostrva, same u pustom
svemiru, svesne samo svojih tela i možda te krute nametljive motke koja ih
probada. Kad ih obuzme zadovoljstvo to je neobično bezlična pojava, bez
obzira na jačinu naboja; tako je bilo i sa Toni. Nisam se protivio, znao sam šta
da očekujem i nisam se osećao prevarenim ili odbačenim. U stvari, sjedinjenje
duše sa njom u tom zastrašujućem trenutku poslužilo mi je kao okidač za
sopstveno doživljavanje i za utrostručavanje intenziteta. Tada sam izgubio
kontakt sa njom. Promena koju je izazvao orgazam, skršila je krhku
telepatsku vezu. Posle toga sam se osećao pomalo bedno što sam špijunirao,
ali nisam se osećao opterećen zbog toga. Kako je bilo čarobno, i pored svega,
biti sa njom u tom trenutku. Biti svestan njene sreće, ne samo bezumnog
grčevitog naprezanja njenih slabina, već bljesaka šljaštećeg svetla koje treperi
u mračnim putevima njene duše. Trenutak lepote i čuđenja, obasjanje koje se
nikad ne zaboravlja. Ali koje se nikad ni ne ponavlja. Odlučio sam, još
jednom, da naša veza ostane čista i poštena. Da je ne iskorišćavam. Da nikad
više ne zalazim u njene misli.
•
Bez obzira na to, našao sam se, nekoliko nedelja kasnije, zabavljajući se
sa Tonijinom svešću, po treći put Slučajno. Prokletim, odvratnim slučajem. O,
treći put!
Promašaj - propast -
Katastrofa -
 9

U rano proleće 1945. godine, kad je imao deset godina, njegovi voljeni
roditelji doneli su mu sestricu. Upravo, tako su se izrazili: njegova majka,
smešeći se najtoplijim lažnim osmehom, grleći ga, govoreći kako je najbolje
umela, tonom ’ovako se mi obraćamo bistroj deci’: „Tata i ja imamo divno
iznenađenje za tebe, Davide. Nabavićemo ti malu sestricu.”
Naravno, to uopšte nije bilo iznenađenje. Oni su o tome raspravljali
među sobom mesecima, možda i godinama, i uvek su pogrešno
predpostavljali da njihov sin, ma koliko bio bistar, nije razumeo o čemu su
razgovarali. Misleći da on ne može da poveže jedan deo razgovora sa drugim,
da on nije sposoban da pravilno tumači prethodne namerno neodređene
zamenice, bujicu „to” i „on“. A u stvari, on im je čitao misli. Tih dana
njegova moć je bila oštra i jasna; ležeći u spavaćoj sobi, okružen knjigama
povinutih listova i albumima za marke, on je mogao bez napora da se uključi
u sve što se dešavalo iza zatvorenih vrata njihove sobe, udaljene sto pedeset
metara. Bilo je to kao beskonačni radio program, bez reklama. Mogao je da
sluša RJZ, REAF, ROF, sve stanice na radiju, ali je jednu najčešće slušao,
stanicu RPMS, radio Pol i Marta Selig. Oni nisu imali tajni pred njim. Nije ga
bilo sramota da špijunira. Natprirodno ozbiljan, upućen u sve tajne, on je
svakodnevno meditirao o otvorenim; gorućim pitanjima bračnog života:
zabrinutost zbog finansija, ujednačenih trenutaka Slatke ljubavi, trenutaka
prigušene krivice zbog mržnje prema dosadnom, večnom saputniku, radost i
patnja zbog snošaja, zbližavanja i odvajanja, zagonetke neuspelog orgazma ili
malaksalih erekcija, duboke i zastrašujuće čestita koncentracija o rastu i
pravilnom razvoju Deteta. Iz njihovih umova tekao je potok bogate penušave
pene a on je sve to lizao. Čitanje njihovih duša bila je njegova igra, njegova
igračka, religija osveta. Oni nisu nikad posumnjali da on to radi. Bila je to
jedna stvar za koju je stalno tražio uveravanje, zabrinuto je vrebao, stalno je
bio uveravan: oni nisu ni sanjali da njegov dar postoji. Oni su jednostavno
mislili da je on abnormalno inteligentan, i nikad se nisu pitali kako on nauči
tako mnogo o tako neverovatnim stvarima. Verovatno da su shvatili istinu,
zadavili bi ga u krevetu. Ali nisu imali pojma. On je komotno nastavio da
špijunira; godinu za godinom, njegova opažanja su se produbljivala što je više
shvatao materijal koji su njegovi roditelji nesvesno nudili.
Znao je, da je doktor Hinter - zbunjen, iznenađen čudnim detetom
Seligovih - verovao je da bi za svakog bilo bolje kad bi David dobio krvnog
srodnika. To su bile reči koje je upotrebio, krvni srodnik, David je morao da
iščupa iz Hinterovog uma značenje te reči, kao iz rečnika. Krvni srodnik: brat
ili sestra. Oh, to izdajničko kopile sa konjskom facom. Jedina stvar koju je
mali David tražio da Hinter ne predloži, i naravno on je to predložio. Ali šta je
drugo mogao da očekuje? Želja o krvnom srodniku je bila u Hinterovoj glavi
sve vreme, mirovala je kao granata. David, zavirujući jedno veče u majčin
um, naišao je na tekst iz Hinterovog pisma. Jedinac je dete lišeno emocija.
Bez grube igre i prevrtanja sa krvnim srodnikom, on nema načina da nauči
tehniku ponašanja sa svojim vršnjacima, on razvija vrlo opasan i teško
podnošljiv odnos sa svojim roditeljima, za koje on postaje drug, a ne ovisnik
Hinterov univerzalni lek za sve: puno krvnih srodnika. Kao da nema
neurotičara u velikim porodicama.
David je bio svestan silnih pokušaja svojih roditelja da poslušaju
Hinterov savet. Nema vremena za gubljenje, dečak je svakog dana sve stariji,
bez krvnog srodnika, svakog dana mu nedostaje tehnika kako da se ponaša sa
svojim vršnjacima. I tako su se noćima jadna ostarela tela Pola i Marte Selig
hvatala u koštac sa problemom. Oni su se terali, mučili, ka poražavajućem
obilju pohote, svakog meseca loše vesti su dolazile u naletu krvi: neće biti
krvnog srodnika ovog puta. Njemu nisu ništa rekli o tome stideći se,
verovatno, da priznaju osmogodišnjem detetu da se stvari kao što su seksualni
odnosi dešavaju u njihovim životima. Ali on je znao. On je znao što je majčin
stomak nabrekao i zašto su oni još uvek u nedoumici da mu to objasne. Isto
tako znao je da majčin misteriozni napad slepog creva, jula 1944. godine, u
stvari bio spontani pobačaj. Znao je zašto su mesecima posle toga oboje bili
tužni. Znao je da je doktor rekao Marti tog avgusta, da nije baš pametno za
nju da rađa u trideset petoj godini, da ako već insistiraju na drugom detetu, da
je najbolje da usvoje jedno. Znao je očev traumatični odgovor na taj predlog:
Šta, doneti u kuću kopile koje je neko odbacio? Jadni stari Pol ležao je budan
prevrćući se, svako veče, nedeljama; ne priznajući ni ženi zašto je bio toliko
uznemiren, ali neznano otkrivajući celu stvar svom radoznalom sinu.
Nesigurnosti, apsurdna neprijateljstva. Zašto moram ja da uzdižem nepoznato
derište, samo zbog toga što ovaj psihijatar kaže da će to pomoći Davidu?
Kakvo ću smeće uneti u svoju kuću? Kako mogu voleti dete koje nije moje?
Kako mogu znati da je ono jevrejsko kad - ko zna? - možda ga je pravio neki
irski dripac, neki italijanski čistač cipela, neki drvoseča? Sve je ovo David
opažao, uviđao. Konačno se oglasio stariji Selig, zabrinuto, pažljivo, govoreći
svojoj ženi: Možda Hinter greši, možda je ovo samo faza kroz koju David
prolazi, i drugo dete nije uopšte pravo rešenje. Govoreći joj da uzme u obzir
troškove, promene u načinu života - oni nisu mladi, oni odavno imaju
ustaljene običaje, dete sada u njihovim životima, ustajanje u četiri ujutro,
plakanje, pelene. David je tiho bodrio svog oca, jer kome treba taj
nametljivac, taj krvni srodnik, taj neprijatelj mira? Marta je plačući uzvraćala,
citirajući Hinterovo pismo, čitajući ključne odlomke iz njene proširene
biblioteke o dečijoj psihologiji, dajući proklete statističke podatke o
slučajevima neuroze, među jedincima. Starac popusti oko božića. O.K. O.K,
usvojićemo dete, ali ne uzimamo bilo koje, čuješ mora biti jevrejsko.
Nedeljama su te zime obilazili agencije za usvajanje, pred Davidom se
pretvarajući da su ove posete Menhetnu samo bezazleni izleti radi kupovine.
Nisu ga prevarili. Kako može neko prevariti ovo sveznajuće dete? On je
trebalo samo da zaviri iza njihovih čela da sazna da su oni išli da kupe krvnog
srodnika. Njegova jedina uteha je bila nada da neće uspeti da ga nađu. Još
uvek je bio rat: ako nisi mogao da kupiš kola, možda nisi mogao dobiti ni
krvnog srodnika. Mnogo nedelja izgledalo je da je u tome stvar. Nije bilo
mnogo beba na raspolaganju, a one koje su bile, izgledalo je da imaju velike
mane. Nedovoljno jevrejska ili je beba izgledala vrlo krhko, ili je bila previše
plačljiva, ili je bila pogrešnog pola. Neki dečaci su bili na raspolaganju ali Pol
i Marta su odlučili da Davidu nađu malu seku. To je već mnogo ograničavalo
stvari, jer ljudi nisu težili da daju devojčice na usvajanje, koliko su bili
spremni da daju dečake. Jedne snežne noći u martu, David je otkrio
zadovoljstvo koje je slutilo na zlo, na umu svoje majke kada se vratila sa još
jednog izleta, i dobro zagledajući, shvatio je da je potraga završena. Našla je
prekrasnu malu devojčicu, staru četiri meseca. Majka, stara devetnaest
godina, ne samo da je bila provereno jevrejka, već čak i studentkinja, opisana
od strane agencije kao „vrlo inteligentna”. Očigledno ne toliko inteligentna da
spreči da bude oplođena od strane zgodnog mladog kapetana ratne avijacije,
takođe jevrejina, kad je on bio na dopustu februara 1944. godine. Iako je
osećao grižu savesti zbog svoje nepažnje, on nije bio spreman da oženi žrtvu
svoje požude, i sad se nalazio na dužnosti u Pacifiku, gde bi trebalo da bude,
što se devojčinih roditelja tiče, deset puta oboren. Oni su nju naterali da da
dete na usvajanje. David se čudio što Marta nije donela bebu kući tog istog
dana, ali je uskoro otkrio da nekoliko nedelja treba da prođe zbog pravnih
formalnosti. I krajem aprila majka mu je saopštila „Tata i ja imamo predivno
iznenađenje za tebe, Davide”.
Dali su joj ime Judit Hana Selig, po očevoj majci, nedavno preminuloj.
David ju je zamrzeo čim ju je video.
Bojao se da će je useliti u njegovu spavaću sobu, ali nisu. Stavili su njen
krevetac u njihovu sobu. Ipak se njeno plakanje orilo po celom stanu, svake
noći, to beskrajno, promuklo kmečanje. Neverovatno koliko je buke mogla da
napravi. Pol i Marta su praktično provodili sve vreme hraneći je, ili se igrajući
sa njom ili menjajući joj pelene. Davidu to nije smetalo jer ih je to
zaokupiralo i oslobodilo ga pritiska. Ali je mrzeo što je Judita tu. Nije mu bilo
ništa slatko na njenoj zdepastoj glavi, kovrdžavoj kosi i udebljanim obrazima.
Gledajući je dok su je presvlačili, pokazivao je akademsko interesovanje
posmatrajući njen mali roza prorez, toliko stran njegovom iskustvu; ali
jednom kad ga je video, njegova radoznalost je bila zadovoljena. Tako znači,
one imaju prorez umesto one stvari. O.K. Pa šta? Ustvari, ona je bila
iritirajuće ometalo. Nije mogao da čita na miru zbog buke koju je pravila, a
čitanje je bilo njegovo jedino zadovoljstvo. Stan je uvek bio pun rodbine ili
prijatelja; obavljajući ceremonijalne posete novoj bebi, njihovi glupi
konvencionalni umovi preplavili su stan tupim mislima koje su se sudarale
kao maljevi u Davidovoj ranijoj svesti. Tu i tamo, pokušao bi da čita bebine
misli, ali tamo nije bilo ničega osim neodređenih, nejasnih, bezobličnih
delova zamagljenih utisaka; imao je više rezultata čitajući umove pasa i
mačaka. Izgledalo je da uopšte nema misli. Sve što je mogao da pokupi su bili
osećaji gladi, pospanosti i nejasno orgazmičko oslobađanje dok piški u
pelene. Desetak dana posle njenog dolaska, on je odlučio da pokuša da je
ubije telepatijom. Dok su mu roditelji bili negde zauzeti, on je otišao u
njihovu sobu, provirio u sestrinu kolevku od pruća, i skoncentrisao se što je
jače mogao na to da ispere njen neformiran um iz glave. Ako bi samo mogao
nekako da isisa iskricu intelekta iz nje, da privede njenu svest u sebe, da je
transformiše u praznu bezumnu školjku, ona bi sigurno umrla. Pomišljao je da
zarije svoje kandže u njenu dušu. Fiksirao je pogledom i skoncentrisao se
gušeći njene nejake moždane impulse u potpunosti. Dođi… dođi… tvoj um
klizi ka meni… dobijam ga, dobijam ga celog… znam! Imam ceo tvoj um!
Nepomerivši se uopšte od njegovog prizivanja, ona nastavi da guguće i maše
rukama. On je fiksirao još jače, Udvostručujući snagu svoje koncentracije.
Njen osmeh se pokolebao i nestao. Njene obrve se nabraše namrgođeno. Da li
je ona znala da je on napada, ili je ona samo bila uznemirena grimasama koje
je on pravio? Dođi… dođi… tvoj um klizi ka meni…
Za trenutak on pomisli da može stvarno da uspe. Ali tada ga ona prostreli
pogledom punim ledene zlobe, neverovatno divljim, stvarno užasavajućim
potičući od bebe, on uzmakne preplašen, strahujući od iznenadnog
protivnapada. Trenutak kasnije, ona nastavi da guguće. Ona je pobedila.
Nastavio je da je mrzi, ali nikad opet nije pokušao da joj naudi. Ona je
vremenom, kad je bila dovoljno zrela da shvati šta je mržnja, bila svesna šta
njen brat oseća prema njoj. Ona je uzvraćala mržnjom. Dokazala je da je
efikasnija od njega. O, što je ona bila stručnjak za mržnju.
 10

Tema ovog sastava je moj prvi trip pomoću Asida.

Moj prvi i poslednji, pre osam godina. U stvari, ja uopšte nisam probao
asid već je Toni. Istinu govoreći, D-liserdžik i dietliamid nisu nikad prošli
kroz moj probavni trakt. Ja sam se u stvari švercovao na Tonijinom tripu, na
tom vrlo lošem Tripu. Dozvolite da vam objasnim.
Desilo se to leta šezdeset osme. To leto je i samo po sebi bilo loš trip.
Sećate li se uopšte šezdeset i osme. To je ona godina kad smo se svi suočili sa
činjenicom da je sve propala stvar. Mislim na američko društvo. Taj osećaj
širenja truleži i neminovnog kolapsa, tako poznatog svima nama - mislim da u
stvari datira iz šezdeset osme. Kad je svet oko nas postao metafora za proces
rasta nasilne entropije koji se odvijao u našim dušama - u mojoj duši, u
svakom slučaju - već duže vremena.
Tog leta Lindon Bejns Makbrajd bio je u Beloj kući, veoma kratko,
odslužujući svoje, posle abdikacije u martu. Bobi Kenedi se konačno sreo sa
metkom sa njegovim imenom, isto važi i za Martina Lutera Kinga. Ova dva
ubistva nisu predstavljala iznenađenje; jedino iznenađenje bilo je što se nisu
ranije desila. Crnci su palili gradove - tada, oni su palili svoj komšiluk, sećate
li se? Obično svakodnevni ljudi počeli su da oblače nakaradnu odeću za
posao, zvoncare i majice i mini-minisuknje, kosa je bila duža čak i onima
preko dvadeset pet godina. Bila je to godina zalizaka i brkova a la Bafalo Bil.
Džin Mekarti, senator iz - odakle? - Minesote? Viskonsina? - čitao je poeziju
na konferencijama za štampu, pokušavajući da pridobije demokratsku
predsedničku nominaciju, ali bilo je sigurno da će Demokratska stranka
nominirati Huberta Horacija Hamfrija, kad se budu skupili na konvenciji u
Čikagu. (Zar ta konvencija nije bila divan primer američkog patriotizma?) U
drugom taboru Rokfeler se mnogo trudio da dostigne prevaranta Dika, ali su
svi znali dokle će ga to dovesti. Bebe su umirale od neuhranjenosti negde
daleko u Biafri, čega se vi ne sećate, a Rusi su poslali trupe u Čehoslovačku,
kao još jedan dokaz socijalističkog zajedništva. U mestu koje se zove
Vijetnam, bacali smo napalm na sve na šta smo naišli, zagovarajući mir i
demokratiju, ali poručnik Viljem Kali je nedavno rukovodio likvidacijom oko
stotinjak zlonamernih i opasnih staraca, žena i dece u gradu Milaj, samo što
mi o tome tada ništa nismo znali. Knjige koje su svi čitali bile su: Parovi,
Majra Zrekenridž, Ispovesti Neta Tamera i Igra Novca. Zaboravio sam
filmove iz te godine. „Jahači na duge staze” još nije bio snimljen, a
„Diplomac” je bio iz prethodne godine. Možda je to bila godina filma
„Rozmarina beba”. Da, to zvuči tačno: 1968. je sigurno bila đavolova godina.
Bila je to takođe godina kada je puno ljudi srednjeg staleža, srednjih godina
počelo upotrebljavati, stidljivo, reči „šit” i „trava” umesto „marihuana”. Neki
su je i pušili a ne samo pričali o njoj. (Ja. Konačno napunivši 33 godine.) Da
vidimo, šta još? Predsednik Džonson naimenovao je Ejba Fortasa za
Vrhovnog Sudiju Vrhovnog Suda umesto Erla Vorena. Gde ste vi sada,
Vrhovni Sudijo Fortas, kad ste nam potrebni? Pariški mirovni pregovori,
verovali ili ne, tek su bili počeli tog leta. Kasnijih godina izgledalo je kao da ti
pregovori traju od početka sveta, večiti i beskonačni kao i Veliki kanjon i
Republikanska stranka, ali ne, oni su izumljeni 1968. Deni Meklejn je bio na
putu da pobedi 31. utakmicu te sezone. Pretpostavljam da je Meklejn bio
jedino ljudsko biće koje je mislilo da je 1968. vredela nekog iskustva. Ipak je
njegov tim izgubio Svetsku Seriju. (Ne. Šta ja govorim? Tigrovi su pobedili
4:3, ali je Miki Lolič bio zvezda, ne Meklejn). Eto, to je bila takva godina Oh,
Isuse, zaboravio sam jedan značajan deo istorije. U proleće šezdeset osme
imali smo nerede na Kolumbija univerzitetu, radikalni studenti su okupirali
univerzitet. („Krik Mora Da Ide”), nastava je bila obustavljena („Zatvorite
ga!”), završni ispiti otkazani, suočavanje sa policijom, noću kada je priličan
broj lobanja studenata bio razmrskan, mnogo visokokvalitetne krvi je teklo
ulicama. Kako je to čudno, da sam taj događaj smetnuo s uma, kad je to, od
svega što sam ovde naveo, bilo jedino koje sam lično iskusio na svojoj koži.
Stojeći na uglu ulica Brodvej i sto šesnaeste, gledajući kordone fuzza kako
nemilosrdno jure prema Batler biblioteci. (Fuzz je bio naziv za policajce pre
nego što smo počeli da ih zovemo svinje, malo kasnije te iste godine). Držeći
ruku visoko uzdignutu, prstiju raširenih u V za mir gestu, urlajući idiotske
parole sa najbučnijima. Čučeći u predvorju Dvorane Furland, dok su noćne
patrole obučene u plavo, prolazile odlazeći u hajku. Debatirajući o taktici sa
čupavim bradatim nacističkim političkim vođom SDS-a, koji mi je na kraju
pljunuo u lice i nazvao me smrdljivim liberalnim izdajicom. Gledajući slatke
Bernard devojke kako cepaju svoje bluze i njišu grudima na napaljene,
razdražene pandure, dok istovremeno uzvikuju divlje anglosaksonizme koje
Bernard devojke u moje vreme nisu nikad čule. Gledajući grupu mladih
čupavaca sa Kolumbija univerziteta kako ritualno pišaju na hrpu istraživačkih
radova koji su bili oteti iz stola nekog nesretnog predavača koji je spremao
doktorat Tada sam shvatio da ne može biti nade za čovečanstvo, kad su čak i
najbolji među nama u stanju da šiznu u svrhu ljubavi i mira i ljudske
jednakosti. Tih mračnih noći zavirio sam u mnogo umova i našao samo
histeriju i ludilo, i jednom, shvatajući, u očajanju, da živim u svetu gde su se
dve frakcije luđaka borile za kontrolu nad ludnicom, otišao da povraćam u
Riversajd park posle izuzetno krvavih nereda i bio sam iznenada zatečen (ja,
zatečen iznenada) od strane okretnog četrnaestogodišnjaka, crnca, džeparoša
koji mi je smešeći se ukrao 22 dolara.
Živeo sam blizu Kolumbija univerziteta ’68, stanujući u zapuštenom
hotelu u stočetrnaestoj ulici, gde sam imao sobu srednje veličine, uz upotrebu
kuhinje i kupatila, bez doplate za bubašvabe. Bio je to isti hotel u kome sam
stanovao kao student 1955-56. Zgrada je tada bila oronula i bila je još
odvratnija đavolja rupčaga kad sam se vratio u nju dvanaest godina kasnije -
dvorište je bilo puno razbacanih, polomljenih špriceva kao što su dvorišta
drugih zgrada bila puna pikavaca - ali ja imam čudan običaj, možda
mazohistički, da ne zaboravljam delove svoje prošlosti bez obzira koliko
ružni oni bili, i kad mi je bio potreban smeštaj, izabrao sam isti hotel.
Uostalom, bio je jeftin - 14,50 dolara nedeljno - a ja sam morao biti blizu
univerziteta zbog posla, istraživajući tu knjigu o Izraelu. Da li me još uvek
pratite? Govorio sam vam o svom prvom tripu pomoću asida, koji je u stvari
bio Tonijin trip.
Živeli smo u našoj bednoj sobi skoro sedam nedelja - preživljavali smo
toplotne talase i kišne oluje, nerazumevanja i pomirenja, bilo je to srečno
vreme, verovatno najsrećniji period mog života. Ja sam je voleo i mislim da je
ona volela mene. U mom životu nije bilo mnogo ljubavi. Ovo nije namenjeno
da izazove sažaljenje, već jednostavno činjenično stanje, objektivno
odmereno. Priroda mog slučaja umanjuje moju sposobnost da volim i da
budem voljen. Covek u takvim okolnostima, imajući širok pristup u svačije
najdublje misli, stvarno ne može da oseti mnogo ljubavi jer ne veruje mnogo
drugim ljudima: on zna previše o njihovim malim prljavim tajnama i to ubija
njegova osećanja prema njima. Nesposoban da uzvrati, on ne može da dobije.
Njegova duša, očvrsnula zbog izolovanosti i nepraštanja, postaje
nepristupačna tako da drugima nije lako da ga vole. Zamka se sama zatvori i
on je zarobljen unutra. Pored svega toga ja sam voleo Toni, pazeći da ne
zalazim previše duboko u nju, i nisam sumnjao da mi je ljubav uzvraćena. Šta
u.stvari definiše ljubav? Ja sam više voleo da budem sa njom nego s nekom
drugom i ona takođe. Uzbuđivali smo jedno drugo na svaki mogući način.
Nikad nismo jedno drugom dosađivali. Naša tela održavala su blizinu naših
duša: meni nikad nije zatajila erekcija, njoj nikad nije nedostajalo uzbuđenja,
a naše sparivanje dovodilo nas je do ekstaze. Ove stvari bih nazvao
parametrima ljubavi.
U petak posle sedam nedelja provedenih zajedno, Toni se vratila kući s
posla sa dve male kocke belog papira za upijanje u svojoj tašni. Posmatrao
sam ih trenutak ili dva, ne razumevajući.
„Asid”, konačno reče ona.
„Asid?”
 „Znaš. LSD. Tedi mi ih je dao.”
Tedi je bio njen šef, glavni urednik. LSD, da. Znao sam. Čitao sam
Hakslija, o meskalinu 1957. godine. Fascinirao me je i mamio da ga probam.
Godinama sam se zanosio Psihodeličnim iskustvima, čak sam se jednom
prijavio kao dobrovoljac za LSD istraživački program na medicinskom centru
Kolumbija. Zakasnio sam sa prijavom, i tada, kad je droga postala moda, čule
su se i stravične priče o samoubistvima, psihozama, lošim iskustvima. Znajući
da sam ranjiv, odlučio sam da bi bolje bilo da asid ostavim drugima, iako sam
još uvek bio radoznao. A sada ove kocke papira za upijanje koje su bile na
dlanu Tonijine ruke.
„Ovo bi trebalo da bude fenomenalno”, reče ona. „Sto posto čisto,
laboratorijskog kvaliteta. Tedi je već probao malo ovog i kaže da je vrlo
glatko, vrlo čisto, nema opasnosti ili nekog sranja. Mislila sam da bi sutra
mogli da probamo, i da se u nedelju odmorimo.”
„Oboje?”
„Što da ne?”
„Misliš da je pametno da oboje budemo van pameti u isto vreme?”
Uputi mi svojstven pogled. „Misliš da te asid dovodi van pameti?”
„Ne znam. Čuo sam mnogo zastrašujućih priča.”
„Nisi nikad probao?”
„Ne”, rekoh. „A ti?”
„Pa, nisam. Ali sam zato gledala drugove dok su tripovali.”
Osetih ubod na podsećanje o životu koji je vodila pre nego što sam je
upoznao.
„Oni ne izgube pamet, Dejvide. To je neka vrsta divlje visine koja traje
oko sat vremena, kad se stvari ponekad pomešaju, ali u suštini kad neko
tripuje on sedi najednom mestu tako lucidno i tako smireno kao - na primer
Oldos Haksli. Da li možeš da zamisliš Hakslija van pameti? Brbljajući i
balaveći i razbijajući nameštaj?”
„A šta kažeš o tipu koji je ubio svoju taštu dok je bio pod asidom? O
devojci koja se bacila kroz prozor?”
Toni slegne ramenima. „Oni su bili nestabilni”, gordo reče. „Verovatno
je ubistvo ili samoubistvo bilo ono čemu su težili, a asid im je samo dao
podsticaj koji im je bio potreban da urade ono što su hteli. Ali to ne znači da
bi ti ili ja Ili je možda doza bila prejaka, ili je asid bio pomešan sa nekom
drugom drogom. Ko zna? To se dešava jednom u milion slučajeva. Znam
ljude koji su probali po pedeset, šezdeset puta i nikad nisu imali problema.”
Zvučala je nestrpljivo. Bio je neki zaštitnički, prekoravajući ton u njenom
glasu. Njeno poštovanje prema meni je izgledalo jako umanjeno zbog ove
moje neodlučnosti; bili smo na pragu pravog jaza.
„U čemu je stvar, Dejvide? Zar se plašiš da tripuješ?”
„Mislim da nije pametno da oboje tripujemo istovremeno, to je sve. Kad
nismo sigurni gde će nas to odvesti.”
„Tripovati zajedno je najlepša stvar koju dve osobe mogu da urade”,
reče.
„Ali je rizično. Mi jednostavno ne znamo. Gledaj, ti možeš nabaviti još
asida ako želiš, zar ne?”
„Najverovatnije mogu.”
„Dobro, onda. Daj da ovo uradimo postepeno, korak po korak. Nema
žurbe. Ti probaj sutra, a ja ću da posmatram. Ja ću probati u nedelju, a ti ćeš
posmatrati. Ako nam se oboma svidi uticaj asida na nas, sledeći put ćemo
probati zajedno. Jel’ u redu, Toni? Jel’ u redu?”
Nije bilo u redu. Video sam da hoće nešto da kaže, da uobličava neki
argument, neki prigovor, ali sam takođe video da je zastala, povukla,
preispitala svoje pozicije, i odlučila se da ne kaže ništa. Iako joj ni u jednom
trenutku nisam čitao misli, izrazi njenog lica dali su mi uvid u redosled njenih
misli.
„U redu,” reče blago. „Nije vredno rasprave.”
U subotu ujutro, ona je preskočila doručak - rečeno joj je da tripuje na
prazan stomak - i kad sam ja jeo, sedeli smo izvesno vreme u kuhinji sa
jednom kockom papira za upijanje koja je nedužno bila na stolu između nas
dvoje. Pretvarali smo se kao da nije tu. Toni je izgledala utučeno; ne znam da
li joj je smetalo moje insistiranje da tripuje bez mene, ili je bila samo
zabrinuta, sada kad je došlo vreme tripa. Nismo mnogo pričali. Ona je
napunila pepeljaru polupopušenim cigaretama. S vremena na vreme nervozno
se nasmešila. S vremena na vreme uzeo bih njenu ruku i ohrabrujući se
osmehnuo. Tokom ove dirljive scene nekolicina stanara sa kojima smo delili
kuhinju na ovom spratu hotela, ušla je i izašla. Prvo Eloiza, lukava crnkinja,
prostitutka. Onda gospođica Teotokis, medicinska sestra odbojnog lica koja je
radila u bolnici Sveti Luka. Gospodin Vong, mali misteriozni debeljuškasti
kinez koji se uvek šetao u gaćama. Ejtken, peder, učenjak iz Toleda, i njegov
bledi cimer, Donaldson. Neki su klimnuli glavom prema nama, ali niko nije
prozborio ni reč, čak ni „Dobro jutro”. Ovđe je bilo pravilo da se ponašaš kao
da su tvoji susedi nevidljivi. Dobra stara tradicija Njujorka. Oko pola deset,
Toni reče: „Donesi mi čašu soka od pomorandže, molim te.” Sipao sam čašu
soka iz flaše u frižideru na kojoj je bilo napisano moje ime. Namignuvši mi i
široko se osmehnuvši, lažno odvažna, zgužvala je papir za upijanje i gurnula
ga u usta, naglo ispila sok da lakše proguta.
„Za koliko treba da počne da deluje?” upitah.
„Za oko sat i po”
U stvari trebalo je pedesetak minuta. Vratili smo se u našu sobu,
zaključali vrata; slab, škripav zvuk Baha dopirao je iz portabl gramofona.
Pokušavao sam da čitam, i Toni takođe; stranice se nisu brzo okretale.
Iznenada ona podiže pogled i reče: „Počinjem da se osećam drugačije.”
„Kako drugačije?”
„Vrti mi se u glavi. Kao kad hoću da povraćam. Osećam bockanje u
vratu.”
„Da ti donesem nešto? Čašu vode? Sok?”
„Ništa, hvala. Dobro mi je. Stvarno mi je dobro.” Bojažljiv ali iskren
osmeh. Izgledala je malo zabrinuta ali ni malo uplašena. Željna tripa. Odložio
sam knjigu i posmatrao je oprezno, osećajući se zaštitnički, skoro želeći da se
desi nešto da joj budem na usluzi. Nisam želeo da ima loše iskustvo ali želeo
sam da joj budem potreban.
Davala mi je informacije o napredovanju asida kroz svoj nervni sistem.
Hvatao sam beleške dok mi ona nije ukazala da joj škripa olovke po papiru
smeta. Počinjali su vizuelni efekti. Zidovi su joj izgledali pomalo konkavni, a
pukotine na malteru dobijale su neobične oblike i postajale su zamršene. Boje
su bile neprirodno jarke. Snopovi svetlosti koji su prodirali kroz prijavi prozor
bili su prizmatični, razbijajući i bacajući delove spektra po podu. Muzika -
imao sam gomilu njenih omiljenih ploča na menjaču - poprimila je čudan,
novi intenzitet; teško je pratila melodije, izgledalo joj je kao da se gramofon
zaustavlja pa počinje, ali zvuk kao zvuk imao je neki noviji neopisivi kvalitet
gustine i opipljivosti koji ju je opčinjavao. Čula je nekakav zvuk nalik na
zvižduk, kao da vazduh struji niz njen obraz. Govorila je o prožimajućem
osećaju neobičnosti - „Ja sam na nekoj drugoj planeti,” izgovorila je dva puta.
Izgledala je ushićeno, uzbuđeno, srećno. Prisećajući se užasnih priča koje sam
čuo da asid izaziva padanje u pakao, opustošene prikaze kažnjenih skitnica,
prelepo ispričanih na.radost miliona čitalaca od strane marljivih anonimnih
novinara Tajma i Lajfa, skoro sam zaplakao od olakšanja zbog činjenice da će
Toni proći bez ozleda. A plašio sam se najgoreg. Ali ona se dobro držala. Oči
su joj bile zatvorene, lice vedro i pobedonosno veselo, disanje duboko i
opušteno. Toni se nalazila izgubljena u transcendentalnom carstvu misterije.
Sada mi nije skoro ništa govorila, prekidajući tišinu svakih nekoliko minuta
da promrmlja nešto nerazgovetno i zamršeno. Već je bilo prošlo pola sata od
prve najave da se oseća čudno. Kako je ponirala sve dublje u svoj trip, moja
ljubav prema njoj se produbljivala. Njena sposobnost da se suoči sa asidom
bio je dokaz čvrstine njene ličnosti i to me je radovalo. Divim se sposobnim
ženama. Već sam planirao kako ću sutra ja tripovati - birajući muzičku
pratnju, pokušavajući da zamislim zanimljive oblike iskrivljenja stvarnosti
koje ću iskusiti, radujući se unapred kasnijem poređenju beležaka sa Toninim.
Žalio sam zbog kukavičluka koji me je lišio zadovoljstva da tripujem sa Toni
danas.
Ali šta je to sad? Šta se dešava sa mojom glavom? Otkud ovaj iznenadni
osećaj gušenja? Ovo pulsiranje u prsima? Suvo grlo? Zidovi se savijaju;
vazduh se čini težak i blizak; desna ruka iznenada je pola metra duža od leve.
Ovo su efekti koje je Toni opazila i opisala malo pre. Zašto ih sad ja osećam?
Drhtim. Mišići poigravaju po sopstvenom nahođenju u butinama. Zar ovo oni
nazivaju visoki kontakt? Samo zato što sam bio tako blizu Toni dok je ona
tripovala - je li ona izdisala čestice LSD ka meni, zar sam omaškom udahnuo
neku zarazu iz vazduha?
„Dragi moj Selig”, reče naslonjač pun sebe, „kako možeš biti tako glup?
Ti očigledno crpiš ove fenomene direktno iz njenog uma.”
Očigledno? Da li je to tako očigledno? Uzimam u obzir tu mogućnost.
Da li nehotice čitam Tonijine misli? Izgleda da da. U prošlosti, pokušaj
koncentracije, bez obzira koliko slab, bio je neophodan da bih bio u stanju da
izoštrim prisluškivanje nečijih misli. Ali izgleda da je asid pojačao njenu
energiju i da je ona doprla do mene netražena. Koje je drugo objašnjenje
moguće? Ona mi emituje svoje tripovanje; a ja sam se nekako uključio na
njenu talasnu dužinu, bez obzira na časnu odluku da poštujem njenu intimu. A
sada čudnovatosti asida, šireći se kroz jaz među nama, zarazile su i mene.
Da li da izađem iz njenog uma?
Dejstvo asida me uznemirava. Pogledah Toni, ona izgleda preobražena.
Mali tamni mladež na njenom obrazu, blizu ivice usne, blesne kao vrtlog
rasplamsanih boja: crvena, plava, ljubičasta zelena. Usne su joj prepune, usta
široka. Svi ti zubi. Red po red po red, kao kod ajkule. Zašto nisam nikada do
sada primetio ta grabežljiva usta? Ona me plaši. Njen vrat se izdužuje; telo joj
se zbija; grudi joj se kreću kao da ima nemirne mačke ispod poznatog crvenog
džempera koji je i sam poprimio zlokobnu preteću purpurnu nijansu. Da bih
joj pobegao bacam pogled ka prozoru. Uočavam tragove naprslina na
štrokavim okvirima kojih nikada pre nisam bio svestan. Sigurno će za koji
trenutak naprsli prozor pući i isprskati nas komadićima stakla. Zgrada preko
puta je neprirodno zdepasta danas. Ta promenjena forma preti. Plafon mi se
primiče takođe. Čujem prigušene udarce bubnja odozgo - koraci suseda iznad
mene, kažem sebi - i zamišljam ljudoždere kako pripremaju večeru. Da li je
ovo uobičajena posledica uzimanja asida? Da li je to to što mladi naše nacije
rade sami sebi, dobrovoljno, čak željno, u ime zabave?
Trebalo bi isključiti ovo, pre nego što potpuno šiznem. Ja želim napolje.
Pa, lako izvodljivo. Imam svoj način da zaustavljam primanja, da
blokiram priliv. Samo ovoga puta mi ne uspeva. Bespomoćan sam pred
snagom asida. Pokušavam da se isključim od ovih nepoznatih i nesređenih
utisaka, a oni bez obzira na to marširaju ka meni. Široko sam otvoren za sve
što izbija iz Toni. Ja sam uhvaćen. Tonem sve dublje i dublje. Ovo je trip.
Ovo je loš trip. Ovo je vrlo loš trip. Kako čudno: Toni je dobro krenulo, zar.
ne? Tako je izgledalo posmatraču. Zašto onda je, slučajno se švercujući,
uviđam da mi je loše krenulo?
Sve stoje u Tonijinom umu sliva se u moj um. Poimanje nečije duše nije
mi strano, ali ovo je prenos kakav nikad ranije nisam imao, informacija
oblikovana drogom, dolazi do mene u sablasnoj izopačenosti. Ja sam neželjen
posmatrač Tonijine duše i ono što vidim je gozba đavola. Zar takav mrak
može da postoji u njoj? Ništa slično nisam video prethodna dva puta: da li je
asid dosegao do nivoa košmara meni do tada nepristupačnog? Njena prošlost
defiluje. Napadne scene okupane u sablasnom svetlu. Ljubavnici. Sparivanja.
Gnusobe. Bujica menstrualne krvi, ili je ta crvena krv nešto još kobnije? Tu je
ugrušak bola: šta je to, okrutnost prema drugima, okrutnost prema sebi? Vidi
kako se podaje toj povorci monstruoznih ljudi! Oni mehanički napreduju,
gromovita legija. Njihovi ukrućeni udovi šljašte užasnom crvenom svetlošću.
Jedan po jedan uranjaju u nju, vidim svetlost kako struji niz njene slabine dok
je obrađuju. Njihova lica su maske. Ne znam nijednog. Zašto nisam i ja u
redu? Gde sam ja? Ah, tamo: skroz po strani, beznačajan, nebitan. Da li ta
stvar predstavlja mene? Zar tako ona mene stvarno vidi? Dlakavi vampirski
šišmiš, puzava zgrčena krvopija? Ili je to prosto sopstvena slika Davida Seliga
o sebi, koja poskakuje između nas kao odraz u berberskim paralelnim
ogledalima? Bože, pomozi mi, da li to ja prenosim njoj vibracije, a onda ih
nalazim u njoj kriveči je što pruža sklonište košmarima koji nisu njeni?
Kako da prekinem ovu vezu?
Ustajem posrćući. Teturajući bangavo, zagađen. Soba se okreće. Gde su
vrata? Kvaka beži od mene. Nasrćem ka njoj.
„Dejvide” njen glas odjeknu beskrajno. „Dejvide Dejvide Dejvide
Dejvide Dejvide Dejvide.”
„Malo svežeg vazduha”, promrmljam. „Samo izlazim na trenutak.”
 Ne pomaže. Košmarne scene me progone. Oslonim se na vlažan zid,
držeći se za treperavi izvor svetlosti. Kinez prolazi pored mene kao duh.
Negde u daljini čujem zvonjavu telefona. Vrata frižidera treskom su se
zalupila, i opet, i opet, a kinez prolazi pored mene po drugi put iz istog
pravca, a kvaka beži od mene, dok se svemir okreće sam od sebe, hvata me u
petlju trenutka. Entropija opada. Zelena krv izbija iz zelenog zida. Bodljikav
glas mi kaže „Selig? Nešto nije u redu?” To je Donaldson, narkoman.
Njegovo liceje poput mrtvačke glave. Njegova ruka na mom ramenu je
koščata. „Da li si bolestan?” pita on. Odmahujem glavom. Naginje se prema
meni sve dok njegove prazne očne duplje ne dospeju na par santimetara od
mog lica; proučava me malo duže. Kaže: „Ti tripuješ, čoveče! Zar ne? Slušaj,
ako želiš, dođi dole niz hodnik, mi imamo nešto što ti može pomoć.”
„Ne. Nema problema.”
Oteturam se u svoju sobu. Vrata, najednom savitljiva, neće da se zatvore;
guram ih obema rukama, zadržavajući ih sve dok brava ne škljocne. Toni sedi
tamo gde sam je ostavio. Izgleda zbunjena Njeno lice deluje monstruozno,
pravi Pikaso; okrećem se od nje, zaprepašćen.
„Dejvide?”
Glas joj je promukao i hrapav; zvuči istovremeno u dve oktave
odjednom, popunjen grubom vunom između gornjeg i donjeg tona Divlje
mašem rukama, pokušavajući da je prekinem u pričanju, ali ona nastavlja,
izražavajući zabrinutost za mene, zahtevajući da zna šta se dešava, zašto sam
ulazio i izlazio iz sobe. Svaki zvuk koji ona ispusti muči me. Ni scene ne
prestaju da teku iz njenog uma u moj. Taj čupavi zubati šišmiš sa mojim
likom još uvek mrko gleda iza ugla njene lobanje. Toni, mislio sam da me
voliš. Toni, mislio sam da te činim srećnom. Pao sam na kolena i istraživao
prašinom okoreo tepih, star milion godina, izbledeo stanjen otrcan komad
pleistocena Ona dođe do mene, saginjući se zabrinuto, ona koja je tripovala
pazila je na blagostinju svog partnera bistrog uma, koji je na čudan način
takođe tripovao.
„Ne razumem”, šapnuće. „Dejvide ti plačeš. Lice ti je skroz uplakano.
Da nisam rekla nešto pogrešno? Molim te ne plači, Dejvide. Ja sam imala
tako dobar osećaj, a sad - jednostavno ne razumem…”
Šišmiš. Šišmiš. Koji širi svoja gumena krila. Otkrivajući svoje žute
očnjake.
Ujedajući. Šišajući. Pijući.
Jedva sam izgovorio par reči: „Ja sam - takođe - tripovao…”
 Moje lice pripijeno uz tepih. Miris prašine u svim nozdrvama. Trilobiti
puze kroz moj um. Šišmiš puzi kroz njen.
Prodoran smeh u hodniku. Telefon. Vrata frižidera: tup, tup, tup!
Ljudožderi plešu na spratu iznad. Plafon mi pritiskuje leđa. Moj gladan
mozak hara Tonijinu dušu. Onaj koji viri kroz ključaonicu može videti ono što
će ga mučiti. Toni kaže: „Ti si uzeo drugi asid? Kada?”
„Nisam.”
„Kako to onda tripuješ?”
Ne odgovaram. Čičim, sklupčen, znojim se, stenjem. Ovo je silazak u
pakao. Haksli me je upozorio. Ja nisam želeo Tonijin trip. Nisam tražio da išta
vidim. Moje odbrane su sad uništene. Ona me obuzima. Ona me proždire.
Toni kaže: „Da li čitaš moje misli, Dejvide?”
„Da.” Jadno poslednje priznanje. „Čitam tvoje misli.”
„Šta si rekao?”
„Rekao sam da ti čitam misli. Mogu videti svaku misao. Svako iskustvo.
Vidim sebe na način koji me ti vidiš. O, Isuse, Toni, Toni, tako je grozno!”
Ona me cima i pokušava da me pridigne da je pogledam. Konačno
ustajem. Njeno lice je užasno bledo; pogled joj je ukočen. Ona traži
razjašnjenje. Šta je to o čitanju misli? Da li sam to stvarno rekao, ili je to
nešto što je njen asidom pomućen um izmislio? Stvarno sam to rekao, rekoh
joj. Pitala si me ako sam ti čitao misli i ja sam rekao da jesam.
„Nisam te uopšte tako nešto pitala”, reče ona.
„Čuo sam da si pitala.”
„Ali nisam…” tresući se sad. Oboje. Njen glas je prazan.
„Ti pokušavaš da mi nametneš da sam imala loše iskustvo sa asidom, zar
ne Dejvide? Ne shvatam. Zašto bi ti želeo da me povrediš? Zašto me
zbunjuješ? Bio je to dobar trip. Bio je to dobar trip. ”
„Za mene nije”, rekoh.
„Ti nisi tripovao.”
„Ali jesam.”
Uputi mi pogled potpunog nerazumevanja, otrgne se od mene i baci se
na krevet, plačući. Iz njenog uma, probijajući se kroz čudne prozore izazvane
asidom, dolazi eksplozija sirovih emocija: strah, ograničenost, bol, ljutnja
Ona misli da sam namerno pokušao da je povredim. Šta god da kažem neće
popraviti situaciju. Ništa nikad neće popraviti situaciju. Ona me prezire. Ja
sam vampir, krvopija, pijavica; ona zna čemu služi moja moć. Mi smo prešli
fatalni prag i ona nikad neće misliti o meni bez mučnine i stida. Niti ja o njoj.
Izletim iz sobe, niz hodnik u sobu koju su delili Donaldson i Ejtken. „Loš
trip”, promrmljah. „Izvinite što smetam, ali…”
•
Ostao sam sa njima tog poslepodneva. Dali su mi sredstvo za smirenje i
nežno me doveli do silazne putanje tripa. Psihodelične scene su mi još uvek
navirale od Toni nekih pola sata, kao neka neumoljiva pupčana vrpca koja nas
je spajala celom dužinom hodnika; ali tada na moje olakšanje, osećaj veze
počeo je da bledi i opada, i iznenada, sa nekom vrstom čujnog škljocanja u
času prekida, potpuno je nestao. Blistavi fantomi prestali su da muče moju
dušu. Boje, dimenzije i sklop vratili su se u svoja pravilna stanja I napokon
sam bio slobodan od tog nemilosrdnog odraza sopstvene mašte. Tada kad sam
opet bio potpuno sam u glavi, hteo sam da plačem od radosti jer sam spašen,
ali suze nisu dolazile, sedeo sam pasivno, pijuckajući sodu bikarbonu. Vreme
je prolazilo. Donaldson i Ejtken i ja pričali smo na miroljubiv, civilizovan
otrcan način o Bahu, srednjovekovnoj umetnosti, Ričardu Niksonu, drogi i
mnogim drugim stvarima. Jedva sam ih poznavao pa ipak su bili spremni da
utroše svoje vreme da bi olakšali bol strancu. Konačno sam se osećao bolje.
Nešto malo pre šest sati, zahvaljujući se duboko, vratio sam se u sobu. Toni
nije bilo tamo. Mesto je izgledalo čudno izmenjeno. Knjige su nestale sa
polica, grafike sa zidova; vrata od ormana bila su otvorena i pola stvari je
nedostajalo. Ovako ošamućen malaksao tek sam kroz trenutak-dva uspeo da
shvatim šta se desilo. Prvo sam pomislio na provalu, na otmicu, ali tada sam
uvideo istinu. Ona se iselila.
 11

U vazduhu se danas može naslutiti dolazak zime - vetar provokativno

štipa za obraze. Oktobar prebrzo prolazi. Nebo je flekavo i nezdravo,
prekriveno žalosnim, teškim i niskim oblacima. Juče je padala kiša, odvajala
lišće od drveća, i ono sada leži prilepljeno za trotoar Koledž Voka, njihovi
ofucani vrhovi lepršaju na oštrom povetarcu. Svuda unaokolo su barice. Dok
sam se pripremao da sednem pored masivne zelene statue Alme Mater, prvo
sam preko hladnih i vlažnih kamenih stepenica uredno rasprostro novine,
izabrane delove današnjeg izdanja Kolumbija Dejli Spektator. Pre nešto više
od dvadeset godina, dok sam bio glupo ambiciozni student druge godine koji
sanjari o karijeri novinara - kako lukavo, novinar koji čita misli! - Spek je tada
bio centralni deo mog života; sada mi služi da mi dupe ostane suvo.
Ovde sedim. Radno vreme. Na mojim kolenima leži debela vlaknasta
fascikla, zatvorena velikim gumenim lastišem. Unutra, uredno otkucanih pet
seminarskih radova, svaki spojen bakrenom spajalicom; rezultat mog
nedeljnog truda. Kafkini romani, Šo kao tragičar, Koncept o sintetičkim a
priori tvrdnjama, Odisej kao simbol društva, Eshil i aristotelovska tragedija.
Staro akademsko sranje, potvrđeno u svojoj beznadežnoj fekalnosti od strane
ovih pametnih momaka radih da dozvole da im stari lisac to uradi. Ovo je dan
ugovoren za dostavu radova i, možda, za nove porudžbine. Pet do jedanaest.
Moje mušterije će uskoro doći. U međuvremenu mogu da posmatram defile.
Studenti žurno prolaze, noseći hrpe knjiga. Kosa se talasa na vetru, grudi
živahno njišu. Svi oni mi izgledaju zastrašujuće mladi, čak i oni bradati.
Naročito oni bradati. Da li ste svesni da svake godine ima sve više mladih
ljudi? Njihovo pleme se stalno uvećava dok matorci padaju na krivini, a i ja se
približavam groblju. Čak mi i profesori ovih dana izgledaju mladi. Ima ljudi
koji su doktorirali a koji su petnaest godina mlađi od mene. Zar to ne ubija u
pojam? Zamislite dečaka rođenog 1950. godine koji je već doktorirao 1950.
brijao sam se tri puta nedeljno, masturbirao svake srede i subote; bio sam
srčani, napaljeni pubertetlija, visok 175 santimetara, sa ambicijama, patnjama
i znanjem, sa osobenošću. 1950. godine, današnji mladi i neiskusni profesori i
doktori bili su krezuba novorođenčad, nabranih lica, koža lepljivih od
amnionskih sokova. Kako su mogli ti klinci tako rano da doktoriraju? Ti
klinci su me prestigli dok sam se ja vukao po stazi.
Nalazim da mi je druženje sa samim sobom dosadno kad padnem u
samosažaljenje. Da bih se zabavio, pokušavam da zavirim u umove
prolaznika i da vidim što mogu videti. Igrajući svoju staru igru, svoju jedinu
igru. Selig Vojaer, vampir duše, koji cepa intimnosti nevinih stranaca da
oraspoloži svoje hladno srce. Ali ne: danas moja moć odbija da radi. Samo
nerazgovetno mrmljanje dopire do mene, nedefinisano, oslobođeno sadržaja.
Nema diskretnih reči, nema bljesaka ličnosti, nema vizija suštine duše. Ovo je
jedan od loših dana Sva ulazna energija utapa se u nerazumljivu masu; svaka
informacija identična je sa svim ostalima. To je pobeda entropije. Prisećam se
Fosterove gospođe Mur, koja pažljivo osluškuje otkrovljenje u odjecima
Marabar pećina, a čuje samo jednu te istu monotonu buku, isti beznačajan
zvuk koji rastapa sve: Bum. Zbir i suština odlučne težnje čovečanstva: Bum.
Umovi koji proleću prolazeći Koledž Vokom sada mi emituju samo: Bum.
Verovatno je to sve što zaslužujem. Ljubav, strah, vera, nevaspitanost, glad,
samozadovoljstvo, svaka vrsta unutrašnjeg monologa, sve to dopire do mene
sa identičnim sadržajem. Bum. Moram ovo da popravim. Još nije kasno da
započnem rat protiv entropije. Postepeno, znojeći se, boreći se, otimajući se
da nešto primim, širim otvor, ulagujući se mojoj moći da proradi. Da. Da.
Živni. Digni se, ti bedni špijunu! Vrati mi ravnotežu! Moć se pokrene u meni.
Unutrašnji mrak se malo razbistri; zalutali komadići izoliranih ali razumljivih
misli nalaze svoj put do mene. Neurotičan ali još uvek ne sasvim lud. Idem da
vidim šefa odseka i da mu kažem da odjebe. Karte za operu, ali moram.
Tucanje je zadovoljstvo, tucanje je vrlo značajno ali ima još nešto. Kao kad
stojiš na vrlo visokoj dasci za skakanje pred sam skok. Ovo isprekidano
haotično brbljanje samo mi daje do znanja da moć još uvek nije mrtva, i time
se zadovoljavam. Zamišljao sam moć kao crva zamotanog oko mog mozga;
jedan umoran crv, naboran i sklupčan, njegova nekad sjajna koža sada je
bubuljičava sa otrcanim prljavim flekama. To je relativno skora slika ali čak i
u srećnijim danima uvek sam mislio kao o nečem odvojenom od mene, kao o
nekom uljezu. Stanar. Ono i ja. ja i ono. O ovakvim stvarima sam obično
diskutovao sa Najkvistom. (Da li je ipak on ušao u ove sfere? Možda nije.
Osoba koju sam nekad poznavao, izvesni Tom Najkvist, moj bivši prijatelj. I
on je imao nekog sličnog uljeza u glavi). Najkvistu se nisu svideli moji
stavovi. „To je ludo, čoveče, postavljati takvu dualnost. Tvoja moć si ti. Ti si
svoja moć. Zašto pokušavaš da otuđiš sebe iz svog sopstvenog uma?”
Verovatno je Najkvist bio u pravu, ali sada je prekasno. Ona i ja, tako će biti,
dok nas smrt ne rastavi.
Evo moje mušterije, krupnog atlete, Pola F. Bruna Njegovo lice je
natečeno i ljubičasto i on se ne smeši, kao da ga je subotnji heroizam koštao
nekoliko zuba. Trgnuh gumeni lastiš, izvukoh Kafkine romane, i dadoh mu
rad.
„Šest strana”, rekoh. Već mi je bio dao deset dolara kapare. „Dođeš mi
još jedanaest dolara. Hoćeš li prvo da ga pročitaš?”
 „Koliko je dobar?”
„Neće ti biti žao.”
„Verujem ti na reč.” Uspeva bolno, zatvorenih usta, da se osmehne.
Izvlačeći svoj debeli novčanik, prekrije moj dlan novčanicama. Brzo uskočim
u njegov um, samo iz zezanja, jer moja moć ponovo funkcioniše, brza
psihička pljačka, i pokupim površinske slojeve: raskliman zub na utakmici,
slatka nadoknada felacijom u Studentskom domu prošle subote, neodređene
misli o seksu posle utakmice sledeće subote, itd. itd. Što se tiče sadašnje
transakcije otkrih osećaj krivice, stid, čak i malo ljutnje na mene što sam mu
pomogao. O, pa: zahvalnost goya (nejevrejin). Stavih pare u džep. On me
pozdravi oporim klimanjem glavom i tutne Kafkine romane pod svoj ogromni
pazuh. Žurno, stideći se, odlazi, muvajući se niz stepenice, u pravcu Dvorane
Hamilton. Gledam njegova široka leđa kako se udaljavaju. Iznenadni nalet
pojačanog zlosutnog vetra, koji je došao sa Hadsona, stiže sa istoka
probadajući i produvava me do kostiju.
Bruno je zastao kod sunčanog sata, gde ga je vitki crni student, visok oko
dva metra, presreo. Košarkaš, sto posto. Crnac je u plavoj univerzitetskoj
jakni, zelenim patikama i tesnim frulastim žutim pantalonama. Njegove noge
su izgledale oko metar i po duge. On i Bruno su malo popričali. Bruno pokaže
prema meni. Crnac klimnu glavom. Shvatam da ću dobiti novu mušteriju.
Bruno nestaje, a crnac poskakujući pređe prelaz i pope se uz stepenice. Vrlo je
cm, skoro ljubičaste kože, a ipak njegove crte lica imaju kavkašku oštrinu,
gnevne jagodice, ponosit orlovski nos, tanke blede usne. On je strahovito
zgodan, neka vrsta hodajući kipa, neka vrsta idola. Možda mu geni nisu
uopšte crnački: Etiopljanin, možda iz nekog nomadskog plemena iz doline
Nila? On ipak nosi svoju bujnu uvijenu kosu prefinjeno podšišanu kao
agresivni afrički venac oko pola metra ili više u prečniku. Ne bih bio
iznenađen da su mu obrazi obeleženi, moj um, jedva otvoren, pokupi
periferne, opšte odlike njegove ličnosti. Sve se moglo predvideti, čak je i
stereotipno: očekujem da je osetljiv, uobražen, da se brani, da je neprijateljski
nastrojen, a ono što dopire do mene je bućkuriš razjarenog rasnog ponosa;
preovladava fizičko zadovoljstvo samim sobom, eksplozivno neverovanje
drugima, pogotovo belcima. U redu. Poznata šema.
Njegova produžena senka iznenada me prekrije istovremeno kad se
sunčeva svetlost za trenutak probije kroz oblake. Klateči se na petama, kaže:
„Tvoje ime je Selig?” Klimnuh glavom. „Jahja Lumumba.” reče on.
„Molim?”
„Jahja Lumumba.” Njegove oči, blistavo bele nasuprot blistavo
ljubičastom, besno sjaje. Nestrpljenja u njegovom glasu odaje da mi je on
rekao svoje ime, ili u najmanju ruku, ime koje voli da koristi. Njegov ton je
upućivao na to da podrazumeva da je to ime koje će svako u krugu
univerziteta prepoznati. Pa šta bih ja mogao da znam o zvezdama
univerzitetske košarke? On može da ubaci loptu kroz obruč i pedeset puta na
utakmici i ja još uvek ne bih bio čuo za njega. On reče:
„Čujem da ti radiš seminarske radove, čoveče.”
„To je tačno.”
„Imaš dobru preporuku od mog ortaka Brana. Koliko naplaćuješ?”
„Tri i po dolara po strani. Otkucanoj sa duplim proredom.”
Razmišlja o tome. Pokazujući zube reče: „Kakva je to jebena pljačka?”
„Tako zarađujem za život, gospodine Lumumba.” Mrzim sebe zbog tog
ljigavog, kukavičkog gospodine, „To je otprilike dvadeset dolara za prosečan
rad. Za dobro urađen posao treba dosta vremena, zar ne?”
„Aha, aha.” proračunato sleganje ramenima. „Dobro, ne dižem frku
čoveče. Treba mi jedan rad. Znaš li nešto o Juropidu?”
„O Euripidu?”
„To sam i rekao.” On se ljutio na mene, nastupajući sa preteranim
crnačkim manirizmom, govori mi crnačkim slengom, rekavši Juropid.
„Onaj tip, grk koji je pisao drame.”
„Znam na koga misliš. Kakva vrsta rada vam treba, gospodine
Lumumba?”
On izvuče parče papira iz džepa jakne, i praveći se važan, uze da ga
proučava. „Profa želi da mi uporedimo temu „Elektre” kod Juropida, Sofokla
Eks… Eks…”
„Eshila?”
„E, da, njega, Pet do deset strana. Treba da bude gotov do desetog
novembra. Možeš li to da središ?”
„Mislim da mogu”, rekoh, uzimajući penkalo. Uopšte ne bi trebalo da
bude problema.” Pogotovu što među nekim mojim beleškama imam rad koji
sam lično pisao još 1952. na ovu istu staru, izanđalu temu iz klasične
književnosti. „Trebaće mi neke informacije o vama, za naslov. Kako se piše
vaše ime, ime profesora, broj kursa…” On poče da mi daje te podatke. Dok
sam ih beležio, istovremeno sam otvorio prorez u svom umu za svoje
uobičajeno posmatranje mušterijine unutrašnjosti, da mi da neke ideje o
pravilnom tonu koji treba da upotrebim u radu. Da li ću biti u stanju da
napišem ubedljiv rad, imitirajući takav seminarski rad kakav bi napisao Jahja
Lumumba. Biće to ozbiljan tehnički izazov ako treba da pišem crnačkim
žargonom, pristupajući temi ’ladno, džezerski, nadmeno, svaki red se smeje
profesoru u debelo lice. Mislim da mogu to da izvedem: ali želi li Lumumba
da tako radim? Da li će pomisliti da mu se rugam ako prihvatim njegov
žargonski stil, ili da li će izgledati da ga zezam, kao što bi on mogao da zeza
profil? Moram da znam ove stvari. Tako sam promuvao svoje zmijske rašlje
da prođu njegov skalp, u skriveni sivi žele. Hej, veliki crni čoveče. Ulazeći,
pokupim nešto tačniju i životniju verziju njegove suštine koju on stalno
projektira: izdignuti crnački ponos, nepoverenje prema bledolikom strancu,
prigušeni smeh zbog zadovoljstva svojom glatkom dugonogom
muskulaturom. Ovo su samo ostaci stavova, standardni nameštaj njegovog
uma. Još nisam stigao do nivoa koji odražava ovominutne misli. Nisam
prodirao do suštine Jahje Lumumbe, do jedinstvene individue, čiji stil moram
preuzeti. Prodirem dublje. Dok tonem osetih izraženo zagrevanje psihičke
temperature, izliv toplote koja bi se verovatno mogla porediti sa iskustvom
rudara koji kopa osam kilometara u zemljinoj utrobi ka vatrama magme. Ovaj
čovek Lumumba stalno unutra vri; to shvatam. Sjaj iz njegove buntovne duše
me opominje da budem oprezan, ali još uvek nisam dobio informacije koje
tražim, te nastavljam dalje, sve dok me neočekivano istopljeni, razbesneli
mlaz njegove svesti ne udari izuzetnom snagom. Jebeni jevrejski veliki
posrani mozak, Isuse kako mrzim ovog malog ćelavca majko, koji mi
naplaćuje tri dolara i pedeset centi za stranu trebalo bi da ga smoždim,
trebalo bi da mu razbijem zube, izrabljivač, ugnjetavač, on ne bi ni platio
toliko jevreju, kladim se da je to specijalna tarifa za crnce, sigurno bi trebalo
da ga smoždim, to je dobro, smožditi ga, trebalo bi mu rasuti zube, dignuti ga
i baciti u kantu za đubre, šta ako bi sam napisao taj jebeni rad, da mu
pokažem da mogu, ali ne mogu, sranje, ne mogu, u tome je celi jebeni
problem, mama, ne mogu, Juropid, Sofokle, Eksil ko ima pojma o njima,
imam o drugim stvarima da razmišljam, utakmica protiv Rutgersa, jedan na
jednog, niz teren, daj mi loptu ti glupi stvore, tako je, skok šut, i koš
Lumumbe! pričekajte on je bio fauliran u trenutku ubacivanja sad on ide do
linije slobodnih bacanja, velik, siguran, visok dva metra i deset, nosilac svih
rekorda na Kolumbija univerzitetu, tapka loptu, jednom, drugi put, šut, koš!
Lumumba je na putu ka još jednoj velikoj večeri, Juropid, Sofokle, Eksil, kog
li đavola moram išta da znam o njima, da pišem nešto o njima, od kakve
koristi za crnog čoveka, ti stari mrtvi grčki jebači, zašto su oni značajni za
iskustvo crnaca, značajni, značajni, značajni… ne samo meni, već i jevrejima,
sranje, šta iko od njih zna, pogotovu ovaj govnar, majko, ovde moram da mu
dam dvadeset dolara da uradi nešto za što ja nisam sposoban, da sam
uradim, ko kaže da moram, kakva je korist od toga, zašto zašto zašto zašto…
 Urlikajuća pećnica. Vrućina me savladava. Bio sam u kontaktu sa
žestokim umovima i ranije, žešćim od ovog, ali tada sam bio mlađi, jači,
snalaživljiji. Ne mogu da izdržim ovu vulkansku erupciju. Snaga njegovog
prezira prema meni je povećana procentualno sa snagom samoprezira koji
oseća što mu je potrebna moja usluga. On je nosilac mržnje. Moja jadna i
oslabljena moć ne može da izdrži. Neka vrsta automatskog sigurnosnog
uređaja preseče to da me zaštiti od preopterećenja: mentalni primaoci se sami
isključiše. Ovo je novo iskustvo, neobično, ovaj fenomen rasterecenja.T oje
kaoda otpadaju udovi, uši, jaja, sve što može da otpadne, ne ostavljajući ništa
sem glatkog trupa. Priliv energije nestaje, um Jahje Lumumba se povukao i
sad mi je nepristupačan, nalazim sebe kako nevoljno vraćam proces
prodiranja sve dok ne osetim njegovo najpovršnije odlike, tad čak ni te, samo
sivi krznati izliv koji označava njegovo prisustvo pored mene. Sve je nejasno.
Sve je umotano. Bum. Opet se vraćamo na to. Zuji mi u ušima: to je rezultat
iznenadne tišine, tišine glasne kao grmljavina Nova faza na silaznoj putanji
moći. Nikad nisam toliko izgubio kontrolu i ovako skliznuo iz nečijeg uma.
Podignem pogled, ošamućen, oštećen. Tanke usne Jahje lumumbe su čvrsto
stisnute; on bulji dole prema meni sa odvratnošću, nemajući pojma šta se
desilo. Klonulo izgovorih:
„Želeo bih deset dolara sad, unapred. Ostatak ćeš mi dati kada ti
dostavim rad.” On mi hladno kaže da nema para da mi da danas, sledeći ček
od stipendije treba da stigne tek početkom sledećeg meseca. Treba da posao
uradim na poverenje, kaže. Uzmi ili ostavi, čoveče.
„Da li možeš da mi daš petaka?” upitah. „Kao, za dogovor. Poverenje
nije dovoljno. Imam troškove.” On besni. Proteže se do pune visine: izgleda
visok devet ili deset metara. Bez reči iz novčanik vadi novčanicu od pet
dolara gužva je i baca u moje krilo, podrugljivo.
„Vidimo se ovde devetog novembra, ujutro”, viknuh za njim, dok je on
odlazio. Juropid, Sofokle, Eksil. Sedim ošamućen, drhteći, slušajući urlajući
tišinu. Bum. Bum. Bum.
 12

U trenucima kada je razmišljao kao Dostojevski, David Selig je voleo da

misli o svojoj moći kao o nekom prokletstvu, o surovoj kazni za neki
nezamislivi greh. Kainov znak, možda. Naravno da je njegova naročita
sposobnost stvarala mnogo problema, ali u svojim svetlim trenucima, znao je
da nazivanje svoje moći prokletstvom čisto sranje, melodramatična
popustljivost prema samom sebi. Moć je bila božanski poklon. Moć ga je
dovodila do ekstaze. Bez moći bio je ništa, bezveznjaković; sa njom bio je
bog. Da li je to prokletstvo? Da li je to tako strašno? Nešto čudno se događa
kad gamet sretne gameta i sudbine kaže: Evo Selig, budi bog! Ovo bi ti
odbacio? Sofokle je u svojoj osamdeset i osmoj godini izrazio veliko
olakšanje što je nadživeo pritiske telesne strasti. Ja sam najzad oslobođen od
tiranina, reče mudri i srećni Sofokle. Možemo li pretpostaviti da je Sofoklu
Zevs dao priliku da retroaktivno zaustavi celi tok svojih dana, da li bi on
izabrao doživotnu impotenciju? Ne obmanjuj sebe Davide: bez obzira kako te
gadno zajebe ta telepatska stvar, a zajebala te je prilično gadno, ti ne bi mogao
bez nje ni minut. Jer je moć donosila ekstazu.
Moć je donosila ekstazu. To je cela mudrost u jednoj jedinoj rečenici.
Smrtnici su rođeni u dolini suza i uzimaju svoje trenutke kad god mogu. Neki,
tražeći zadovoljstvo, prisiljeni su da se okrenu seksu, drogi, piću, televiziji,
filmu, kartama, berzi, trkama, ruletu, bičevima i lancima, skupljanju prvih
izdanja, krstarenju po Karibima, kineskim mirišljavim bocama,
anglosaksonskoj poeziji, gumenoj odeći, profesionalnim ragbi utakmicama,
čemu sve ne. On nije, ukleti David Selig, nije. Sve što on treba da uradi jeste
da sedi mimo aparata široko otvorenog i da upija misaone talase koji prolaze
na telepatskoj mreži. Sa najvećom lakoćom, proživeo je hiljadu tuđih života.
Bogatio je svoju riznicu pljačkajući hiljade duša. Ekstaza. Naravno, ekstatični
deo je bio do pre nekog vremena.
Najbolje godine su bile one između četrnaeste i dvadeset i pete. Mlad i
još uvek vrlo naivan, vrlo neoblikovan da bi mogao da ceni podatke koje je
prikupio. Kad je bio stariji, njegova rastuća ogorčenost, njegov mrzovoljan
osećaj izolacije, smanjio je njegovu sposobnost da se raduje. Ali od četrnaeste
do dvadeset i pete. Zlatno doba. Ah!
Tada je sve bilo mnogo slikovitije. Život je bio kao buđenje iz sna. Nije
bilo zidova u njegovom svetu; on je mogao ići bilo kuda i videti bilo šta.
Intenzivan ukus postojanja Prožetost bogatim sokovima opažanja Sve dok
nije prešao četrdesetu, Selig nije shvatio koliko je izgubio proteklih godina u
smislu finog fokusiranja i dubine polja. Moć nije osetljivo slabila dok on nije
već bio dosta zamakao u tridesete godine, ali je očigledno slabila u laganim
fazama čitavog njegovog života, iščezavala tako postepeno da je on ostao
nesvestan sve većeg gubitka. Pramena je bila apsolutna, kvalitativna više
nego kvantitativna. Čak i u dobrom danu, sada, primanja nisu dolazila onom
žestinom kao ona kojih se seća iz svoje mladosti. Tih davnih godina moć mu
je donosila ne samo deliće razgovora u glavi i rasutih delića duše, kao sada,
već i veseli svet boja, strukture, mirisa, gustine: svet kroz beskonačnost
drugih osećaja koja je primao, svet zarobljen i koji je na njegovo zadovoljstvo
prikazan na staklastom prozračnom sfernom platnu u njegovom umu.
•
Na primer. On leži naslonjen na avgustovski plast sena koji ga grebe, u
vrućem bruguleskovskom predelu, podne tek što je prošlo. Ovo je 1950.
godina, a on leži opušten na pola puta između svog petnaestog i šesnaestog
rođendana Neki zvučni efekti, Maestro: Betovenova šesta, gradi se nežno,
slatke flaute i raskalašni pikolo. Sunce se njiše na bezoblačnom nebu. Nežni
vetrić njiše vrbe koje se graniče sa kukuriznim poljem. Mladi kukuruz treperi.
Potočić žubori. Čvorak kruži nad glavom. On čuje cvrčke. Čuje zujanje
komaraca i smireno ga gleda kako pikira na njegova gola, bez dlaka, od znoja
sjajna prsa. Noge su mu isto gole; on ima na sebi samo tesne, izlizane
farmerke. Gradski dečak, koji uživajući u prirodi.
Farma je u Ketskilu, dvadeset milja severno od Elenvila. Vlasništvo je
Šielovih. Oni su pleme preplanulih tevtonaca, koji proizvode jaja i raznorazno
povrće i koji nadopunjuju svoje prihode svakog leta iznajmljujući svoju kuću
u gotskom stilu nekoj porodici gradskih jevreja koji traže okrepljenje na selu.
Ove godine stanari su Sam i Aneta Štajn iz Bruklina, Njujorškog, i njihova
kćerka Barbara. Štajnovi su pozvali svoje bliske prijatelje, Pola i Martu Selig
da provedu nedelju dana na farmi sa svojim sinom Davidom i kćerkom
Juditom. Samo Štajn i Pol Selig smišljaju plan, koji je osuđen da definitivno
isprazni njihove račune u banci i da unište prijateljstvo između dve porodice,
da sklope ortakluk i da postanu radnici koji zamenjuju delove na televizijskim
aparatima. Pol Selig se večito upušta u nemudre poslovne poduhvate. Danas
je treći dan posete i ovog poslepodneva, što je bilo vrlo čudno, David se našao
potpuno sam. Njegov otac je otišao na celodnevno kampovanje sa Samom
Štajnom: da u miru obližnjih brdašca utemelje detalje njihovog komercijalnog
udara. Njihove žene su se odvezle, uzevši petogodišnju Juditu sa sobom, da
istražuju antikvarnice u Elenvilu. Niko nije ostao na imanju osim ćutljivih
Šielovaca koji su sumorno obavljali svoje beskonačne poslove i
šesnaestogodišnje Barbare Štajn, koja je bila Davidova školska drugarica od
trećeg razreda osnovne do gimnazije. Hteli ne hteli, David i Barbara su bili
naterani da zajedno provedu dan. Štajnovi i Seligovi su očigledno imali
neizrečene nade daće se roditi ljubav između njihovih potomaka. To je bilo
naivno sa njihove strane. Barbara, bujna i relativno lepa tamnokosa devojka,
glatke kože i dugih nogu, prefinjenog i otmenog držanja, bila je šest meseci
starija od Davida, hronološki i tri ili četiri godine ispred njega u društvenom
razvoju. Ona ga nije mrzela, ali ga je smatrala za neobičnog, uznemirujućeg,
stranog i odbojnog. Nema pojma o njegovom daru - niko ne zna; on se
pobrinuo za to - ali ona je imala sedam godina da ga posmatra izbliza i zna da
je nešto sumnjivo kod njega. Ona je konvencionalna devojka, jasno
opredeljena da se rano uda (za doktora, advokata, trgovačkog posrednika) i da
ima mnogo dece, tako da je mogućnost da se rodi ljubav između nje i nekog
tako mračnog i čudnog kao što je David Selig mala. David to vrlo dobro zna i
nije nimalo iznenađen, niti čak uznemiren kada Barbara zbriše tog
prepodneva. „Ako neko pita”, reče ona, „kaži da sam otišla da se prošetam po
šumi.” Ponela je džepno izdanje antologije poezije. Nije prevarila Davida
time što je ponela knjigu sa sobom. On zna da ona ide da se tuca sa
devetnaestogodišnjim Hansom Šileom kad god ugrabi priliku.
Tako je on ostavljen svojoj dovitljivosti. Nema veze. On zna da se sam
zabavlja. Luta po farmi izvesno vreme, pilji u kokošinjac i u kombajn i zatim
se smešta u miran kutak polja. Vreme je za umni film. Lenio baca mrežu. Moć
se budi i širi, tražeći poticaj. Šta li ću primiti, šta li ću primiti? AH. Osećaj
kontakta. Njegov tražeći um je uhvatio u zamku jedan drugi um, neki zujeći,
mali, nejasan, žestok. To je u stvari um pčele. David nije ograničen da
kontaktira samo sa ljudima. Naravno pčela nema verbalnih, niti konceptualnih
izliva. Ako pčela uopšte misli, David nije sposoban da otkrije te misli. Ali
uspeva da uđe u pčelinu glavu. Prima jak osećaj kako to izgleda biti sitan i
kompaktan, krilat i čupkav. Kako je suv pčelin svet: beskrvan, osušen, bez
vlage. On uzleće. On proleće. On eskivira pticu u letu, monstruoznu kao
krilati slon. On se zarije duboko u orošen cvet pun polena. Ponovo se diže u
visine. Vidi svet kroz pčeline facetirane oči. Sve se prelama u hiljadu
fragmenata, kao kad se gleda kroz naprslo staklo; osnovna boja svega je siva,
ali sa čudnim prelivima na ivicama, periferna plava i ljubičasta, koja ne
odgovara nikako bojama koje su njemu poznate, Efekat, on bi mogao reći
dvadeset godina kasnije, je izuzetno tripozan. Um pčele je ograničen. Davidu
brzo dosadi. Naglo napusti insekta i zumira svoja uviđanja prema štali,
uključivši se u dušu kokoške. Ona nosi jaje! Ritmičko unutrašnje grčenje,
prijatno i bolno, kao otpuštanje velikog govna. Izbezumljeno kokodakanje.
Opijajući miris kokošinjca, oštar i jak.Osećaj da ima previše sena okolo. Svet
ovoj ptici izgleda mračan i dosadan. Napon. Napon. Oooh! Orgazmičko
uzbuđenje! Jaje je izlegnuto i bezbedno je palo. Kokoška je odahnula,
zadovoljena i izmorena. David je napušta u tom trenutku zanosa. Zalazi
duboko u obližnju šumu, naiđe na ljudski um, ulazi u njega. Koliko je
bogatije i žešće uspostavljenje veze sa svojom vrstom. Njegov identitet se
pomeša sa umom njegove veze, sa umom Barbare Štajn, koju Hans Šiel tuca.
Ona je gola i leži na tepihu od lišća koje je opalo prošle godine. Noge su joj
raširene a oči zatvorene. Koža joj je vlažna od znoja. Hansovi prsti se zariju u
nežno meso njenog ramena, a njegov obraz, hrapav od plave neobrijane
brade, struže njen obraz. Njegova težina pritišće joj grudi, spljosnuvši ih i
prazneći joj pluća. Sa ujednačenim prebadanjem i neizmenjenim tempom on
prodire u nju, dok se njegov dugi kruti ud polako i strpljivo nabija u nju opet i
opet, uzbuđujući osećaj se širi kao u viru. mreškasto se talasajući niz njene
slabine, smanjenom žestinom kako se udaljava. Kroz njen um David posmatra
udar čvrstog penisa u mekanu klizavu unutrašnju opnu. Uhvatio je i njeno
bučno lupanje srca. Primećuje kako zakucava petama listove Hansovih nogu.
Svestan je glatkoće njenog znoja na zadnjici i butinama. Sada oseća prvo
vrtoglave grčeve orgazma. David se bori da ostane sa njom, ali zna da neće
uspeti; prilepiti se za svest onoga koji svršava je kao pokušati da jašeš divljeg
konja. Njena karlica skakuće i podiže se, njeni su se nokti zarili očajnički u
leđa njenog ljubavnika, glava joj je okrenuta na jednu stranu, bori se za
vazduh, i kako doživljava erupciju zadovoljstva, ona izbacuje Davida iz svog
neobuzdanog uma. On ne ide daleko, u tupavu dušu Hansa Šiela, koji
neznajući daruje nevinom voajeru par trenutaka spoznaje, kako to izgleda
krkati rernu Barbare Štajn, gurati i gurati i gurati i gurati, njeni unutrašnji
mišići divlje stežući nabreklo šiljato oruđe, i tad, skoro odmah, dolazi
golicanje Hansovog nadirućeg klimaksa. Željan informacija, David se drži
svom snagom, nadajući se da održi kontakt sve do uzburkanog ispunjenja, ali
ne, on je odbačen na slobodu, nekontrolisano poskakujući, svet prolazi
vitlajući se prolazi pored njega u vrtlogavim šarama boja, dok - klik! - on
pronađe novo utočište. Ovde je sve mimo. Klizi kroz mračnu tamnu sredinu.
On nema težinu; njegovo telo je dugo, vitko i okretno; um mu je skoro
prazan, ali kroz njega oseća slabo, hladno talasanje niskog stepena. Ušao je u
svet ribe, verovatno rečne pastrmke. On se krće nizvodno u brzoj vodi rečnog
rukavca, uživajući u nežnosti svojih pokreta i predivnoj strukturi bistre ledene
vode koja prolazi pored njegovih peraja. On može da vidi vrlo malo i još
manje da omiriše: informacije mu dolaze u obliku malih udara po krljuštima,
sitna savijanja i remećenje. Lako odgovara na svaku pristiglu vest, sada se
savija da izbegne vrh kamena, sada leprša svojim perajama da savlada neku
brzu podvodnu struju. Proces je zadivljujući ali pastrmka je sama po sebi
dosadan drug, i David, budući da je za dve ili tri minute iscrpeo pastrmkino
iskustvo, rado se prebacuje na složeniji um onog momenta kada mu se
približi. To je um tvrdoglavog starog Džordža Šiela, Hansovog oca, koji radi
u udaljenom uglu kukuniznog polja. David do tada nikad nije provirio u um
starijeg Šiela. Stari čovek je plahe naravi, duboko zašao u šestu deceniju,
ćutljiv, tvrdoglavo tumara obavljajući svoje svakodnevne obaveze, dok mu je
izražena vilica zatvorena u zamrznutom, mrkom iskazu. David se povremeno
pitao da nije možda on nekad bio čuvar u koncentracionom logoru, iako je
znao da su Šeilovi došli u Ameriku 1935. godine. Farmer je tako zračio
neprijatnom psihičkom svetlošću da se David klonio njega, ali toliko je bilo
dosadno sa pastrmkom da je on ipak uskočio u Šielov um; klizeći kroz guste
slojeve neshvatljivog mozganja na nemačkom, stigao do samog dna
farmerove duše, do jezgra. Zaprepašćen je. Stari Šiele je mističar, zanesenjak!
Tu nema tvrdoglavosti i strogosti. Nema mračne luteranske osvetoljubivosti.
Ovo je čisti Budizam; Šiele stoji na plodnoj zemlji svojih polja, naslonjen na
motiku, stopala čvrsto usađenih, razgovarajući sa svemirom. Bog preplavljuje
njegovu dušu. On dodiruje jedinstvo svih stvari. Nebo, drveće, zemlja, sunce,
biljke, reke, insekti, ptice - sve je jedno, deo neprekidne celine, a Šiele
odjekuje u savršenom skladu sa time. Kako je to moguće? Kako može takav
sumoran, nepristupačan čovek u svojim dubinama doživljavati takav zanos?
Oseti njihovu radost! Utisci ga natapaju! Ptičija pesma, sunčeva svetlost,
miris cveća i busen izorane zemlje, šuškanje oštrih zelenih kukuruznih
klipova, kapanje znoja niz pocrveneli dugi vrat, krivina planete, pramenasta
prevremena kontura punog Meseca - hiljadu oduševljenja okružuje ovog
čoveka. David deli tb zadovoljstvo. On kleči u svom umu pun poštovanja i
zaplašen. Svet je snažna himna. Šiele prekide svoj zastoj, podiže motiku i
otpočinje sa radom; jaki mišići se zatežu i metal uranja u tlo i sve je kao što
treba da bude, sve se usklađuje sa božanskim planom. Da li ovako Šiele
provodi svoje dane? Da li je takva sreća moguće? David je iznenađen što su
mu oči pune suza. Ovaj prosti čovek, ovaj ograničeni čovek, živi u
svakodnevnoj milosti. Iznenadno zlovoljan, ogorčeno zavidan, David
oslobađa svoj um, zavitla ga i usmeri, i opet uleti u Barbaru Štajn. Ona leži na
leđima, znojavo lepljiva, izmorena. Kroz njene nozdrve David oseti smrad
ustajale sperme. Ona prelazi rukom po svojoj koži, otrasajući ostatke lišća i
trave sa sebe. Lenjo, ona dodiruje svoje omekšale bradavice. Um joj je spor,
dosadan, skoro prazan kao pastrmkin, malo pre: seks je icrpeo iz nje ličnost.
David se prebaci u Hansov um i ne nalazi kod njega ništa bolje. Ispružen
pored Barbare, još uvek teško dišu posle naprezanje, on je trom i potišten.
Njegov naboj je ispaljen i sva žudnja je nestala iz njega; pospano gledajući
devojku koju je imao, svestan je uglavnom telesnog mirisa i zamršenosti
njene kose. Kroz gornje nivoe njegovog uma prošvrlja čežnjiva misao, na
engleskom sa nespretnim nemačkim naglaskom, o devojci sa susedne farme
koja će nešto uraditi svojim ustima što Barbara odbija da uradi. Hans će je
videti u subotu uveče. Jadna Barbara, pomisli David, radoznao je šta bi ona
rekla kad bi znala šta Hans misli. Dokono on pokušava da premosti njihova
dva uma, ulazeći u oba sa vragolastom nadom da misli mogu teći od jednog
ka drugom umu, ali on je pogrešno proračunao svoj domet i shvata da je opet
kod starog Šiela, duboko u njegovom transu, dok je istovremeno održao
kontakt sa Hansom. Otac i sin, starost i mladost, sveštenik i bezbožnik. David
održava dvojni kontakt za trenutak. Stresa se. On je ispunjen gromovitim
osećajem celine života.
•
Bilo je tako sve vreme u tim godinama: beskrajni trip, upečatljivo
putovanje. Ali moć opada. Vreme bledi. Entropija nas obara. Sve bledi. Sve
prolazi. Sve umire.
 13

Juditin mračan, natrpan stan ispunjen je mirisima. Čujem je u kuhinji

kako užurbano trpa začine u lonac: ljuta paprika, origano, taragon, beli luk,
klinčići, senf u prahu, ulje od sezama, indijski kari, bog zna šta još ne. Vatra
gori i u loncu se krčka. Njen posni vatreni špageti sos pravi se, smesa
nepoznatog porekla, inspirisana meksičkim, delom sečuanskim, delom
mađarskim, a delimično čisto njen izum. Moja nesretna sestra nije baš neka
domaćica, ali par jela koje zna da skuva, izuzetno su dobra, njeni špageti se
hvale na tri kontinenta. Ubeđen sam da ima muškaraca koji idu u krevet sa
njom samo da bi imali tu privilegiju da večeraju ovde.
Došao sam nepredviđeno rano, pola sata pre zakazanog vremena,
zatekavši Juditu nespremnu, čak i neobučenu; tako da sam sam dok ona
priprema večeru.
„Uzmi si piće”, dobaci ona. Idem do bifea i sipam meru crnog ruma, a
zatim odlazim u kuhinju po led. Judita, zbunjena, u kućnoj haljini i sa
maramom na glavi, divlje se razletela, zadihano birajući začine. Sve radi
maksimalnom brzinom.
„Pridružiću ti se za deset minuta”, reče zadihano, uzimajući mlin za
biber. „Da li ti klinac pravi puno teškoća?”
Moj nećak, na njega je mislila. Njegovo ime je Pol, u čast našem ocu
koji je na nebu, ali ga ona nikad tako ne zove, samo „beba” ili „klinac”. Četiri
godine star. Dete razvedenih roditelja, predodređeno da bude napetih živaca,
kao i njegova majka.
„On mi uopšte ne smeta”, uveravam je, i vraćam se u dnevnu sobu.
Stan je jedan od onih starih, ogromnih stanova sa Vest Sajda, prostran, sa
visokim plafonom koji u sebi ima neku vrstu obeležja intelektualne atmosfere
u neposrednom susedstvu. Ogromna dnevna soba sa mnogo prozora koji
gledaju na Vest End aveniju; svečana trpezarija, velika kuhinja, glavna
spavaća soba, dečija soba, soba za poslugu, dva kupatila. Sve za Juditu i
njenog malog. Stanarina je astronomska, ali Judita može da plati. Ona dobija
više od hiljadu dolara mesečno od bivšeg muža i zarađuje umereno ali
pristojno za život od svoje plate kao izdavač i prevodilac; pored toga ima
prihoda od akcija, koje joj je lukavo izabrao pre par godina bivši ljubavnik sa
Vol Strita, koje je ona kupila od svog dela nasledstva od naših roditelja, što je
bilo iznenađujuće veliki iznos. (Moj deo je otišao na izmirenje nagomilanih
dugova; sve se istopilo kao junski sneg.) Stan joj je namešten delom u stilu
šezdesetih godina Grinidž Vilidž i delom u stilu sedamdesetih i Gradske
Elegancije - crne stajaće lampe, sive mrežaste stolice, crvenociglasti stalak za
knjige, jeftine slike i voskom obložene Kjanti flaše na jednoj strani; kožni
kauč, keramika, psihodelična svilena platna, stakleni stočić, veliki zasađen
kaktus, na drugoj strani. Bahova čembalo soneta zveči iz sterea vrednog
hiljadu dolara. Pod crn kao ebonovina i sjajan kao ogledalo presijava se
između bujnih, debelih tepiha. Hrpa raskupusanih knjiga, džepnih izdanja,
nabacana je kod jednog zida. Naspram toga stoje dva neotvorena drvena
sanduka; vino koje je pristiglo od njenog vinara. Moja sestra vodi ovde dobar
život. Dobar i jadan.
Klinac me nepoverljivo gleda. Sedi par metara daleko od mene, uz
prozor, zabavljen nekom zamršenom plastičnom igračkom, ali me pažljivo
posmatra. Zlokobno dete, vitko i napeto kao njegova majka, daleko i hladno.
Nas dvojica ne trošimo ljubav u svojim odnosima:‘bio sam u njegovom umu i
znam šta misli o meni. Za njega sam ja jedan od mnogo muškaraca u životu
njegove majke, pravi ujak se ne razlikuje mnogo od bezbroj kvazi-ujaka, koji
večito ostaju na spavanju; pretpostavljam da on misli da sam ja samo jedan od
njenih ljubavnika koji se češće pojavljuje od drugih. Razumljiva greška. Ali
dok su mu se oni zamerili samo zbog toga što se bore protiv njega da bi stekli
njenu naklonost, on hladno gleda na mene jer misli da sam naneo bol
njegovoj majci; on me ne voli iz obzira prema njoj. Kako je pronicljivo
primetio desetine godina staru paukovu mrežu neprijateljstva i napetosti koja
oblikuje i definiše moj odnos sa Juditom! Tako, ja sam neprijatelj. On bi me
rasporio kad bi samo mogao.
Pijuckam piće, slušam Baha, neiskreno se smeškam klincu, i udišem
miris špageti sosa. Moć je gotovo sasvim mirna; trudim se da ovde ne
koristim mnogo, a danas su primanja ionako jalova. Posle izvesnog vremena,
Judita izađe iz kuhinje i brzo prolazeći kroz dnevnu sobu, reče:
„Dođi da pričaš sa mnom dok se oblačim, Dav.”
Pratim je do spavaće sobe i sedam na krevet; ona se skinula u kupatilu,
ostavljajući vrata otvorena samo tri i četiri santimetra. Poslednji put sam je
video nagu kada je ona imala sedam godina. Ona reče:
„Drago mi je što si odlučio da dođeš.”
„I meni takođe.”
„Izgledaš strašno napet.”
„Samo sam gladan, Judo.”
„To ćemo srediti za pet minuta. ” Zvuk vode koja teče. Ona kaže još
nešto, ali zvuk vode je jači. Lenjo gledam po spavaćoj sobi. Muška bela
košulja, previše velika za nju, visi neobavezno na kvaci od ormana. Na
noćnom stočiću stoje dva debela udžbenika Antitička neuroendokrinologija i
Studije o fiziologiji termoregulacije. Ne verujem da Judita to čita. Možda su je
unajmili da ih prevede na francuski. Uočavam da su knjige nove, iako je jedna
izdanje 1964. a druga 1969. godine. Obe su od istog pisca: K.F. Silvestri,
M.D, Ph.D.
„Ideš u medicinsku školu ovih dana?”
„Misliš zbog knjiga? One su Karlove.”
Karl? Novo ime. Dr. Karl. F. Silvestri. Dodirnuh olako njen um i izvukoh
njegovu sliku: visok, krupan, snažan čovek, trezvenog lika, širokih ramena,
snažne brade sa rupicom, guste i duge kose prošarane sedim vlasima.
Pedesetih godina, nagađam. Judita obožava starije muškarce. Dok joj
napadam svest, ona mi priča o njemu. Njen sadašnji „prijatelj”, klinčev
najnoviji „ujak”. On je neko vrlo značajan u Medicinskom Centru Kolumbija;
autoritet o ljudskom telu. Uključujući i njeno telo, pretpostavljam. Tek
razveden posle dvadeset pet godina braka. Da, da, ona voli da ih uhvati na
odskoku. Sreli su se pre tri nedelje kod zajedničkog prijatelja,
psihoanalitičara. Videli su se samo četiri ili pet puta; on je uvek zauzet,
sastanci odbora u ovoj ili onoj bolnici, seminari, konsultacije. Ne tako davno,
Judita mi je rekla da je između muškaraca, možda bez muškaraca uopšte.
Očigledno nije. Mora da je ozbiljna veza ako ona pokušava da čita njegove
knjige. One mi izgledaju apsolutno nerazumljive, sve sami grafikoni i
statističke tabele, i teška latinska teminologija.
Izlazi iz kupatila obučena u gladak ljubičasti kombinezon i noseći
minđuše od kristala koje sam joj ja poklonio za njen dvadeseti rođendan. Kad
god dođem kod nje u posetu, ona uvek pokušava da to obeleži nekim malim
sentimentalnim znakom koji bi nas povezao. Večeras su to minđuše. Naše
druženje se kvalitativno oporavlja, dok nežno, na vrhovima prstiju, prolazimo
pored bašte gde ovih dana naša mržnja leži zakopana Mi se poljubimo,
bratsko-sestrinski zagrljaj. Prijatan miris.
„Zdravo”, reče ona. „Izvini što sam bila tako neuredna kad si došao.”
„Moja greška Stigao sam prerano. Ionako nisi bila uopšte neuredna.”
Vodi me u dnevnu sobu. Dobro se drži. Judita je privlačna žena, visoka i
veoma vitka, egzotičnog izgleda, tamne kose, tamnog tena, oštrijih jagodica.
Vitak i žestok tip. Pretpostavljam da je smatraju vrlo seksi, osim što ima nešto
okrutno oko njenih tankih usana i njenih brzih svetlećih očiju, a ta okrutnost,
koja se sve više ispoljava ovih godina posle razvoda i nezadovoljstva, odbija
ljude. Imala je ljubavnika na tuce, poveći broj, ali ne i mnogo ljubavi. Ti i ja,
seko, ti i ja. Ista smo sorta.
Postavila je sto dok sam joj sipao piće; uobičajeno, Perno sa ledom.
Klinac je, hvala bogu, već jeo; mrzim kada je on za stolom. On se igra sa
svojom plastičnom igračkom i povremeno me kiselo pogleda. Judita i ja se
kucnemo čašama, teatralno.
Ona se hladno osmehne.
„Nazdravlje”, kažemo. Nazdravlje.
„Zašto se ne preseliš nazad u centar?” upita ona. „Mogli bismo se češće
viđati.”
„Tamo je jeftinije. A da li mi želimo da se češće viđamo?”
„Šta nam drugo preostaje?”
„Ti imaš Karla.”
„Ja nemam njega niti nekog drugog. Samo klinca i svog brata.”
Setih vremena kad sam pokušao da je ubijem u kolevci. Ona ne zna za
to. „Da li smo mi stvarno prijatelji, Judo?”
„Sada jesmo. Napokon.”
„Mi nismo bili skloni jedan drugom svih ovih godina.”
„Ljudi se menjaju, Dav. Oni odrastaju. Ja sam bila glupa, stvarno
blesava, tako obuzeta samom sobom da nisam mogla dati išta osim mržnje,
bilo kome oko mene. Sada je to prošlo. Ako mi ne veruješ, zaviri u moj um i
vidi.”
„Ti ne želiš da tamo zavirujem.”
„Samo napred”, reče. „Dobro pogledaj i vidi da li sam se promenila
prema tebi.”
„Ne, radije ne bih.” Sipam još jednu čašu ruma. Ruka mi pomalo drhti.
„Zar ne bi trebalo da pogledaš šta radi špageti sos?” Možda kipi.
„Neka kipi. Nisam popila piće. Dav, da li još uvek imaš problema? Sa
svojom moći, mislim?”
„Da, još uvek. Više nego ikad.”
„Šta misliš da ti se dešava?”
Stresao sam se. Bezbrižan, starija „Gubim je i to je sve. To je kao kosa,
pretpostavljam. Puno kose kad si mlad, onda sve manje i manje dok konačno
ne oćelaviš. Jebi ga. Ionako mi nikad nije donela neko dobro.”
 „To ti ne misliš ozbiljno.”
„Kaži mi koje mi je dobro učinila, Judo?”
„Načinila te je nekim specijalnim. Bio si jedinstven. Kad bi sve išlo
pogrešnim putem uvek si mogao da se vratiš na to, znajući da možeš ući u
umove, da možeš videti i neviđeno, da se možeš približiti dušama ljudi. To je
božji dar.”
„Beskorisan dar. Osim što mi je pružio nekoliko sporednih poslova.
„Pravila te je bogatijom ličnošću. Kompleksnijim, interesantnijim. Bez
nje, mogao si biti neko sasvim običan.”
„Sa njom je ispalo da sam neko sasvim običan. Niko i ništa. Bez nje sam
mogao biti srećan niko i ništa a umesto toga sam utučeni niko i ništa.”
„Ti sebe puno sažaljevaš, Dav.”
„Imam puno razloga da se sažaljevam. Hoćeš li još Pernoa, Judo?”
„Ne, hvala. Moram da mislim na večeru. Hoćeš li da sipaš vino?”
Ona ode u kuhinju. Sipao sam vino, i onda sam doneo činiju sa salatom
na sto. Iza mene, klinac je počeo da izgovara podrugljive, bezvezne slogove
vrlo neobičnim, odraslim baritonom. Čak i u ovom sadašnjem stanju glupe
prevarenosti osećam pritisak klinčeve hladne mržnje iza sebe, oko potiljka.
Judita se vratila, noseći pun krcat poslužavnik: špageti, hleb sa belim lukom,
sir. Ona mi uputi topao osmeh, očigledno iskren, kad smo sedali za sto.
Kucnemo se čašama sa vinom. Jedemo u tišini par minuta. Hvalim špagete.
Konačno ona kaže:
„Mogu li ja malo da ti čitam misli, Dav?”
„Samo izvoli.”
„Kažeš da ti je drago što ti moć opada. Da li to lažeš mene ili samog
sebe? Jer ti lažeš nekoga. Ti mrziš i samu pomisao na to da je gubiš, zar ne?”
„Pa, pomalo.”
„Puno, Dav.”
„U redu. Puno. Dvoumim se. Želeo bih da sasvim nestane, ako je
izgubim, ko sam ja? Gde je moja ličnost? Ja sam Selig, Čitač misli, zar ne?
Čudesni čovek uma. A ako prestanem da budem to - da li me razumeš, Judo?”
„Razumem, Bol se vidi na tvom licu. Baš mi je žao, Dav.”
„Zašto?”
„Što je gubiš.”
 „Mrzela si me iz dna duše što sam je upotrebljavao na tebi, zar nije
tako?”
„To je drugo. To je bilo mnogo davno. Znam kroz šta sad prolaziš. Imaš
li pojma zašto je gubiš?”
„Ne. Pretpostavljam da je to proces starenja.”
„Može li se išta uraditi da se zaustavi taj proces?”
„Sumnjam, Judo. Ja čak i ne znam zašto imam taj dar, na prvom mestu, a
kamoli kako da ga održim. Ne znam ni kako funkcioniše. To je samo nešto u
mojoj glavi, genetska sretna slučajnost, stvar sa kojom sam roden, kao na
primer da sam se rodio sa pegama. Ako pege počnu da blede, da li ti možeš
naći načina da to sprečiš, ako ne želiš da izblede?”
„Nisi nikad dozvolio da te proučavaju, zar ne?”
„Ne.”
„Zašto nisi?”
„Ne volim da mi ljudi zaviruju u glavu kao što i ti to ne voliš”, rekoh
lagano. „Ne bih želeo da budem medicinski slučaj. Uvek sam se držao
povučeno. Da je neko ikad saznao ovo o meni, postao bih parija. Verovatno bi
me linčovali. Da li znaš koliko ljudi sam otvoreno priznao istinu o sebi? U
celom svom životu, šta misliš, koliko?”
„Tuce?”
„Troje,” rekoh. „Ni njima nikad ne bi dobrovoljno priznao.”
„Troje?”
„Ti. Pretpostavljam da si sumnjala sve vreme, ali nisi nikad bila sigurna
dok nisi napunila šesnaest godina, sećaš li se? Onda, to je Tom Najkvist, koga
više ne viđam. Devojka po imenu Kiti, koju takođe više ne viđam.”
„A visoka crnka?”
„Toni? Nikad joj direktno nisam rekao. Pokušao sam da sakrijem od nje.
Otkrila je indirektno. Mnogo ljudi je verovatno otkrilo indirektno. Ali ja sam
rekao samo trima osobama. Ne želim da me ljudi smatraju za čudaka. Dakle
neka nestane. Neka umre. Samo da se oslobodim.”
„Ti ipak želiš da je zadržiš.”
„Da je zadržim i da je izgubim, u isto vreme.”
„To je protivurečno.”
„Da li sam sebi protivurečim? Vrlo dobro, onda ja protivurečim samom
sebi. Ja sam veliki, ja sadržim mnoštvo. Šta da kažem, Judo? Šta da ti kažem
a da bude istina?”
„Da li te boli?”
„Koga ne boli?”
Ona kaže: „Gubljenje moći skoro je kao kad postaješ impotentan, zar
nije Dav? Da uđeš u nečiji um i da otkriješ da se ne možeš spojiti sa njim?
Rekao si da je bilo ekstaze, nekad. Ta»poplava informacija, to zastupničko
iskustvo. A sad ti ne možeš da dobiješ ni toliko, ili čak ništa. Tvoj um ne
može da ga digne. Da li ti to vidiš na taj način, kao seksualnu metaforu?”
„Ponekad.” Sipam joj još vina. Par minuta sedimo u tišini, rijući po
špagetima, pokušavajući da razmenimo osmehe. Skoro da osećam toplinu za
nju. Oproštaj za sve godine kada se ponašala prema meni kao prema cirkuskoj
atrakciji. Ti podli jebaču, Dav, ne ulazi u moj um ili ću te ubiti! Voajeru.
Špijunu. Drži se dalje od mene, drži se dalje. Nije htela da se upoznajem sa
njenim verenikom. Verovatno se plašila da bi mu rekao za ostale muškarce.
Volela bih kad bi te jednog dana našla na mrtvog na ulici, Dav, sa svim mojim
tajnama koje trunu u tebi. Tako davno. Možda se mi sada volimo, bar malo,
Judo. Samo malo, ali ti mene voliš više nego što ja volim tebe.
„Više ne doživljavam vrhunac”, reče naglo. „Ti znaš da sam obično
doživljavala, skoro svaki put… Prvo Dete vrućih pantalonica, to sam bila ja.
Ali pre otprilike pet godina nešto se desilo, otprilike u vreme kad se moj brak
počeo raspadati. Kratki spoj negde dole. Počinjala sam doživljavati svaki peti
put, svaki deseti put. Osećajući kako sposobnost da odgovorim nestaje iz
mene. Ležeći i čekajući da se to desi i naravno to je upropastilo sve. Tucala
sam se sa oko stotinjak muškaraca posle razvoda, plus-minus pet ili deset i
niti jedan me nije doveo do vrhunca, a neki od njih su bili rasni, pravi bikovi.
To jedna od stvari na kojima će Karl da radi sa mnom. Tako da znam kako to
izgleda, Dav. Kroz šta mora da prolaziš. Izgubiti svoj najbolji način da
kontaktiraš sa drugima. Izgubiti postepeno svaki kontakt sa sobom. Postati
stranac u svojoj sopstvenoj glavi.” Ona se nasmeši. „Da li si znao to o meni?
O problemima koje imam u krevetu?”
Malo oklevam. Ledeni bljesak u njenim očima je odaje. Agresivnost.
Ogorčenost koju oseća. Čak i kad pokušava da bude draga, ne može a da ne
mrzi. Kako je krh naš odnos! Mi smo zarobljeni u nekoj vrsti braka, Judita i
ja, stari propali brak koji se jedva održava. A ipak, jebi ga. „Da“, kažem joj.
„To mi je poznato.”
„Tako sam i mislila. Nisi nikad prestao da me ispituješ.” Njen osmeh je
razdragan mržnjom. Drago joj je što gubim moć. Laknulo joj je. „Ja sam uvek
širom otvorena za tebe, Dav.”
 „Ne brini, nećeš biti još dugo.” Oh, ti sadistička kurvo! Oh, ti prelepa
jebačice! I ti si sve što ja imam.
„Hoćeš li još špageta, Judo?” Sestro, sestro, sestro.
 14

Jahja Lumumba
Društvene nauke 2A
za profesora Kaca
10. 11. 1976.
Tema „Elektre” kod Eshila, Sofokla i Euripida
Upotreba „Elektre” kao glavne zamisli Eshila, Sofokla i Euripida je
studija izmenjenih dramatskih metoda i modela napada. Radnja je uglavnom
ista u Eshilovoj Koefori i u Sofoklovoj i Euripidovoj Elektri: Orest, prognani
sin ubijenog Agamemnona, vraća se u rodnu Mikenu, gde nalazi svoju sestru
Elektru Ona ga nagovara da osveti Agamemnonovo ubislvo ubijajući
Klitemenstru i Egista, koji su usmrtili Agamemnona nakon njegovog povratka
iz Troje.Upotreba radnje uveliko se razlikuje kod svakog dramaturga.
Eshil, za razliku od svojih kasnijih suparnika, se držao prvenstveno
etičkog i religioznog aspekta Orestovog zločina. Karakterizacija i motivacija
u Koefori su jednostavno dovedene do podsmeha - kao što, uostalom,
možemo videti kada se sveobuhvatniji i umniji Euripid podsmeva Eshilu zbog
cene prepoznavanja u svojoj Elektri. U Eshilovoj drami Orest se pojavljuje u
društvu svog prijatelja Pilada i stavlja ponudu na Agamemnonov grob: uvojak
svoje kose. Oni se povlače, a Elektra jadikujući dolazi do groba. Primećuje
uvojke kose, prepoznaje da je to „kosa kakvu imaju deca mog oca”, i
zaključuje daju je Orest stavio na grob kao simbol svoje tuge. Orest se
ponovo pojavljuje i predstavlja se Elektri. To je taj neverovatan način
prepoznavanja koji je Euripid parodirao.
Orest otkriva da je Apolonovo proročanstvo njemu nalagalo da osveti
Agamemnonovo ubistvo. U drugom poetičnom pasusu, Elektra jača Orestovu
hrabrost i on ide u pohod da ubije Klitemenstru i Egista. Na prevaru uspe da
ude u dvorac, predstavljajući se svojoj majci Klitemenstri kao glasnik iz
dalekog Fokisa, donoseći vesti o Orestovoj smrti. Kad je ušao, ubija Egista i
tada, suprotstavljajući se majci, optužuje je za ubistvo i ubija je.
Drama se završava Orestovim viđenjem Finija koje dolaze da ga progone
jer je poludeo zbog zločina koji je počinio. On traži spas u Apolonovom
hramu. Mističan i alegorični nastavak Enumenidi prikazuje Oresta
oslobođenog od krivice.
 Ukratko, Eshil se u svojoj drami nije preterano osvrtao na verodostojnost
radnje. Njegova namera u trilogiji Orestija bila je teološka: da ispita
ponašanje bogova kad se prokletstvo baci na jednu kuću, prokletstvo koje
niče iz ubistva i koje vođi ka drugim ubistvima. Ključni momenat njegove
filozofije verovatno je ova rečenica: „Samo sam Zevs pokazuje savršen put ka
znanju: On vlada, ljudi će steći mudrost kroz patnju školovanja.” Eshil žrtvuje
dramsku tehniku, ili je bar smatra od sekundarne važnosti da bi fokusirao
pažnju na religijske i psihološke aspekte materoubistva.
Elektra Euripida je bezmalo na suprotnoj strani od Eshilovog koncepta;
iako koristi istu radnju, on razrađuje i inovira da stvori daleko bogatiji tekst.
Elektra i Orest stoje opušteno kod Euripida. Elektra je skoro luda žena,
oterana sa dvora, udata za seljaka, koja priželjkuje osvetu; Orest je kukavica,
ušunjava se u Mikenu na sporedni ulaz, prezirno ubija Egista sa leđa,
namamljujući Klitemenstru ratnim lukavstvom na njenu sudbinu. Euripid je
zainteresovan za dramatičnu verodostojnost, dok Eshil nije. Posle poznate
parodije Eshilove scene prepoznavanja, Orest se Elektri ne otkriva po kosi ili
veličini stopala, već po…

O bože. Sranje, sranje, sranje. Ovo je mrtvo. Ovo ne vredi ama baš ništa.
Može li Jahja Lumumba da napiše nešto slično ovom đubretu? Uvrnuto od
prve reči. Zašto bi Jahju Lumumbu bolelo uvo za grčku tragediju? Zašto bi
mene? Šta je Hekuba njemu ili on Hekubi da bi on plakao za njom? Pocepaću
ovo i početi ispočetka. Napisaću rad malo življe. Daću mu i onaj stari ritam
crnačkog slenga. Bože pomozi mi da razmišljam kao crnac. Ali ne mogu. Ali
ne mogu. Ali ne mogu. Isuse, hoću da povraćam. Mislim da me hvata
groznica. Čekaj. Možda će mi džoint pomoći. Da, da. Hajde da lebdim i
pokušam opet. Mala pljugica travice. Unesi malo duha u to. Pametnjaković,
belo jevrejsko kopile, unesi malo duha u to, čuješ li? Dobro sad. Bio jednom
ovaj frajer Agamemnon, on je bio jedan važan jebač, čuješ, on je bio glavni
dasa, ali su ga ipak sjebali. Njegova stara Klitemenstra, ona se tucala sa onim
tupoglavcem, jebenim Egistom, i jednog dana ona mu kaže: ’Bejbi’, ajde da
skenjamo starog Agija, ti i ja, i ti ćeš tad postati kralj - bićeš kralj, hoćeš li da
budeš kralj? - hoćeš - i super ćemo se provoditi. Agi, on je u Vijetnamu i tamo
sređuje stvari i kad dođe kući, pre nego što ukapira šta se dešava oni ga
probuše, da, oni su ga stvarno proburazili, i to sve njega radi. A sada, ona luda
pička Elektra, ona je kćerka starog Agija, ona se stvarno uznemiri što su ga
tako sredili, te reče svom bratu, njegovo ime je Orest, ona kaže, slušaj bre
Oreste, želim da ti središ ono dvoje jebača, želim da ih stvarno dobro središ.
Sad ovaj frajer, Orest, on je bio odsutan neko vreme, on ne zna šta se dešava,
ali -
 Super, pogodio si čoveče! Provalio si fazon. Sada nastavi i objasni
Euripidovu upotrebu deus ex machina i katartične vrline Sofoklove realističke
dramske tehnike. Sigurno. Koji si ti glupi šmokljan Selig. Koji glupi
šmokljan.
 15

Pokušavao sam da budem dobar prema Juditi, pokušavao da budem

ljubazan i da je volim, ali naša mržnja stalno se isprečavala između nas.
Rekoh sebi, ona je moja mlađa sestra, moj jedini srodnik, moram je više
voleti. Ali ne može se voleti na silu. Ne može se oživeti ljubav samo na
osnovu dobrih namera. Uostalom, moje namere nisu bile toliko dobre. Od
samog početka smatrao sam je za rivala. Ja sam bio prvenac, ja sam bio taj
koji je bio težak i neprilagođen. Trebalo je da ja budem centar svega. Bili su
to uslovi ugovora sa bogom: moram da trpim jer sam drugačiji, ali kao
kompenzacija za to celi svemir treba da se vrti oko mene. Beba - devojčica
koja je doneta u naše domaćinstvo bila je namenjena meni kao terapeutska
pomoć, da se ophodim bolje sa ljudskom vrstom. To je bio odgovor: ona nije
smela da ima nezavisnu stvarnost kao osoba, nije smela da ima svoje
prohteve, da postavlja uslove ili da crpi njihovu ljubav. Da bude samo stvar,
komad nameštaja. Ali znao sam da ne treba da verujem u to.Imao sam tada
deset godina, setite se kad su je usvojili. Desetogodišnjaci nisu nimalo naivni.
Znao sam da moji roditelji, neosećajući se više obaveznim da usmeravaju svu
svoju pažnju isključivo ka svom tajanstveno napetom i problematičnom sinu,
naglo i sa olakšanjem prebaciti pažnju i ljubav - da, naročito ljubav, -
dražesnom, nekomplikovanom detetu. Ona će zauzeti moje mesto u centru:
postaću vrdav i zastareli proizvod. Nisam mogao da joj to ne zamerim. Da li
mi zamerate što sam pokušao da je ubijem u kolevci? A sa druge strane,
možete da razumete korene njene hladnoće prema meni. Sada posle toliko
vremena, ne nameravam da se branim. Ja sam započeo ciklus mržnje. Ja,
Judo, ja, ja, ja. Mogla si ga prekinuti samo ljubavlju, naravno, da si to htela.
Ali nisi.
Jedne subote poslepodne maja 1961. godine, otišao sam do kuće svojih
roditelja. Tih godina nisam često išao tamo, iako mi je trebalo dvadeset
minuta metroom do njih. Bio sam van porodičnog kruga, nezavisan i udaljen,
i osećao sam snažan otpor prema bilo kakvoj vrsti ponovnog vezivanja Jer
sam prema svojim roditeljima osećao određeno neprijateljstvo: zbog njihovih
propalih gena ovakav sam došao na svet. Pored toga tu je bila i Judita koja me
je sprečavala svojim prezirom: da li mi još treba to? Držao bih se dalje od njih
troje nedeljama, mesecima, sve dok setni majčini telefonski pozivi ne bi bili
previše za mene, dok težina krivice nije prevladala moj otpor.
Bio sam sretan kad sam došavši tamo, našao da Judita još uvek spava u
svojoj sobi. U tri sata posle podne? Pa, reče moja majka, sinoć se kasno
vratila kući. Juditi je bilo šesnaest godina, zamislih je kako ide na košarkašku
utakmicu naše gimnazije sa nekim mršavim, bubuljičavim momkom i kako
posle ide na piće. Lepo spavaj, sestro, samo ti nastavi da spavaš. Naravno
njeno odsustvo stavlja me u direktno i nezaštićeno suočavanje sa mojim
žalosnim i iscrpljenim roditeljima. Moja majka, blaga i tmurna; moj otac,
klonuo i ogorčen. Celog mog života, oni su se stalno smanjivali. Sada su
postali vrlo mali. Izgledalo je da će uskoro sasvim nestati.
Nikad nisam živeo u ovom stanu. Godinama su se Pol i Marta borili da
drže trosoban stan koji nisu mogli da izdržavaju, prosto zato što je postalo
nemoguće da Judita i ja delimo istu spavaću sobu od kad je ona prerasla
detinjstvo. U trenutku kad sam ih napustio i otišao na studije uzeo sam sobu u
blizini univerziteta, a oni su našli manji i jeftiniji stan. Njihova spavaća soba
bila je desno od ulaza, a Juditina niz dugi hodnik, iza kuhinje, sa leve strane;
pravo je bila dnevna soba, u kojoj je moj otac sedeo pospano listajući Tajms.
On ovih dana nije ništa čitao osim novina, iako je njegov um nekad bio
aktivan. Od njega je dopiralo tupo, blatnjavo osećanje premorenosti. Po prvi
put u svom životu solidno je zarađivao, u stvari, na kraju će biti vrlo imućan,
pa ipak je sebe sputavao psihologijom siromašnog čoveka: jadni Pol, ti si
gubitnik vredan žaljenja, ti si zaslužio mnogo više od života. Čitao sam
novine kroz njegov um, dok je on okretao strane. Juče je Alan Šepard
napravio svoj epohalan suborbitalan let, prvi čovekov let u svemir od strane
Sjedinjenih Država. SAD su izbacile čoveka 185 km u svemir, izvikivao je
udarni natpis. Šepard upravlja kontrolama u kapsuli, izveštava radio o
petnaestominutnom letu. Bauljajući tražio sam neki način da uspostavim
kontakt sa svojim ocem.
„Šta misliš o putovanju u svemir?” upitah. „Jesi li slušao direktan
prenos?” On slegne ramenima. „Koga bole uvo za to? Sve je to ludo. Traćenje
svačijeg vremena i novca.”
Elizabet u poseti Papi u Vatikanu. Debeli Papa Jovan, izgleda kao dobro
uhranjen rabin. Džonson se sreo sa rukovodiocima u Aziji zbog upotrebe
trupa SAD. Lako je preleteo preko toga, preskačući preko stranice. Zatražena
Goldbergova pomoć za rakete. Kenedi potpisao zakon o minimalnim
nadnicama. Ništa ne registruje, čak ni Kenedijev govor o smanjivanju poreza.
Zadržao se na sportskim stranicama. Slab plamičak interesovanja. Blato čini
Keribeka izrazitijim favoritom za današnji 87. Kentaki derbi. Na zapadnoj
obali, Jenki protiv Ejndželsa u prvoj utakmici treće serije igra pred 21.000
ljudi.
„Šta misliš, ko će dobiti derbi?” pitam. Odmahnuo je glavom. „Šta ja
znam o konjima?” On je, shvatih, već mrtav, iako će u stvari njegovo srce
kucati još deset godina Prestao je da reaguje. Svet ga je pobedio.
 Ostavih ga njegovim teškim mislima i počeh da razgovaram sa majkom:
Hadassah čitalačka grupa kojoj je pripadala sledećeg četvrtka raspravljaće o
knjizi Ubiti pticu rugalicu, pa je želela da zna da li sam je pročitao. Nisam.
Šta radim? Da li sam gledao neki dobar film? L’avventura, rekoh. Je li to
francuski film? pita ona. Italijanski, rekoh. Želela je da joj prepričam o čemu
se radi. Strpljivo je slušala, gledajući brižno, ne prateći ništa.
„S kim si išao?” upita. „Viđaš li se sa nekim dobrim devojkama?”
Moj sin neženja. Već ima 26 godina a još se nije ni verio.- Skrenuo sam
temu o ovom dosadnom pitanju, strpljivom spretnošću koja je rezultat dugog
iskustva. Izvini Marta. Ja ti neću doneti unuke koje priželjkuješ. Moraćeš ih
dobiti od Judite; to nećeš dugo čekati.
„Treba da prelijem pile”, reče ona i nestade. Sedeo sam sa ocem neko
vreme, a kad više nisam mogao da izdržim, otišao sam niz hodnik do kupatila,
koje je odmah pored Juditine sobe. Njena vrata bila su pritvorena. Zavirih
unutra. Svetla su bila ugašena, roletne spuštene, ali dodirnuh njen um i otkrih
da je budna i da razmišlja o tome da ustane. U redu, učini prvi korak, budi
ljubazan, David. Neće te ništa koštati. Lagano kucnuh na vrata.
„Ćao, ja sam”, rekoh. „Je l’ da uđem?”
Ona je sedela na krevetu, imala je na sebi nabranu belu kućnu haljinu
preko tamnoplave pidžame. Zevajući, protežući se. Njeno lice, obično napeto,
bilo je naduveno od preteranog spavanja Već više iz navike uđoh u njen um i
nađoh nešto novo i iznenađujuće. Erotičnu inauguraciju moje sestre. Sinoć.
Sve: jurnjava u kolima, rast uzbuđenja, iznenadno shvatanje da će ovo biti
više od petinga, gaćice idu dole, nespretna zamena pozicija, petljanje sa
prezervativom, trenutak poslednje nedoumice popuštajući se potpunoj želji,
brzi nevešti prsti koji podržavaju vlažnost nevine naprsline, oprezno
nespretno turanje, probod, iznenađenje od otkrića da je prodiranje izvršeno
bezbolno, klizanje tela uz telo, dečakova brza eksplozija, neurednost
posledica, krivica, smušenost i razočaranje kako se završilo, a Judit je još
nezadovoljena. Vožnja do kuće, tišina, postiđeno lice. Ulazak u kuću, na
vrhovima prstiju, promukli pozdrav budnim i obazrivim roditeljima. Tuširanje
kasno noću. Pregledanje i čišćenje deflorisane i malo natečene vulve.
Neugodan san, često prekidan. Dug period budnosti, u kome je razmatran
sinoćni događaj: ali je i uplašena. Nevoljnost da ustane i da se sledećeg dana
suoči sa svetom, naročito da se suoči sa Polom i Martom. Judita, tvoja tajna
nije tajna za mene.
„Kako si?” upitah.
Teatralno nemamo kaže, razvlačeći: „Spava mi se, bila sam do kasno
napolju. Otkud ti ovde?”
 „Svratim ponekad da vidim porodicu.”
„Dobro je što sam te videla.”
„To nije prijateljski, Judo. Zar sam ti toliko odvratan?”
„Zašto me uznemiravaš, Dav?”
„Rekoh ti, pokušavam da budem društven. Ti si moja jedina sestra,
jedina koju ću imati ikada. Palo mi je na pamet da provirim i da kažem
zdravo.”
„To si uradio. I?”
„Mogla bi da mi kažeš šta si radila od kad sam te poslednji put video.”
„Da li te stvarno interesuje?”
„Da li bih te pitao da me ne interesuje?”
„To je tačno”, reče ona. „Tebe boli uvo šta sam radila. Tebe boli uvo za
bilo koga, osim za Davida Seliga, zašto se pretvaraš da je drugačije? Nema
potrebe da mi postavljaš ljubazna pitanja. Nije potrebno kad dolaze od tebe.”
„Hej, pričekaj malo! Daj da se ne svađamo tako brzo, sestro. Otkud ti
ideja da…”
„Da li me se setiš svake nedelje? Ja sam komad nameštaja za tebe.
Mokra mala sestra. Derište. Smetnja. Jesi li ikad razgovarao sa mnom? O bilo
čemu. Da li znaš u koju školu idem. Ja sam, za tebe pravi stranac.”
„Ne, nisi.”
„Šta ti pa znaš o meni?”
„Dosta toga.”
„Šta, na primer?”
„Prekini, Judo.”
„Jedan primer. Samo jedan. Jednu stvar o meni. Na primer…”
„Na primer. U redu. Na primer, znam da si se sinoć tucala.”
Oboje smo bili zapanjeni. Ćutke sam stajao šokiran; ne verujući da sam
dozvolio da te reči pređu preko mojih usana; Judita se stresla kao da je
naelektrisana, telo joj je ukočeno; povlači se, njene oči blješte od
zaprepašćenja. Ne znam koliko smo dugo ostali skamenjeni, nemoćni da
progovorimo.
„Šta?” reče ona konačno. „Šta si rekao, Dav?”
„Čula si.”
 „Čula sam, ali mislim da sam sanjala. Reci ponovo.”
„Neću.”
„Zašto nećeš?”
„Ostavi me na miru, Judo.”
„Ko ti je rekao?”
„Molim te, Judo-”
„Ko ti je rekao?”
„Niko”, promrmljah.
Njen osmeh je bio zastrašujuće pobedonosan. „Znaš šta, verujem ti.
Iskreno ti verujem. Nije ti niko rekao. Izvukao si to pravo iz mog uma, je li
tako Dav?”
„Kamo sreće da nikad nisam ušao u sobu.”
„Priznaj. Zašto nećeš da priznaš? Ti zaviruješ ljudima u misli, zar ne,
David? Ti si neka vrsta cirkuskog čudaka. Pretpostavljala sam to već neko
vreme. Sve te tvoje pretpostavke, koje uvek budu tačne, i stidljiv, lažan način
kojim se pravdaš kad si u pravu. Tvoje priče kako si imao ’sreće’ da nešto
pogodiš. Sigurno! Sigurno, sreća! Znala sam šta je po sredi. Rekla sam sama
sebi, ovaj jebač mi čita misli. Ali rekoh sebi da je to ludo, da ne postoje takvi
ljudi, to ne može biti moguće. Ali to je istina, zar ne? Ti ne pogađaš. Ti
gledaš. Mi smo ti širom otvoreni i ti nas čitaš kao knjigu. Špijuniraš nas. Zar
nije tako?”
Čujem zvuk iza sebe. Skočim, uplašen. Ali to je samo Marta, koja
proviruje u Juditinu sobu. Nejasan, sanjiv osmeh.
„Dobro jutro Judita. Ili bolje reći, dobro poslepodne. Lepo razgovarate,
deco? Baš mi je drago. Ne zaboravi da doručkuješ Judita.” I nastavi dalje.
Judita oštro reče: „Zašto joj nisi rekao? Opiši joj celu stvar. S kim sam
bila sinoć, šta sam radila, kako sam se osećala…”
„Prekini Judo.”
„Nisi mi odgovorio na drugo pitanje. Ti poseduješ tu čudnu moć, zar ne?
Zar ne?”
„Da.”
„I ti tajno špijuniraš ljude celog života.”
„Da. Da.”
 „Znala sam. Nisam znala, ali u stvari jesam, sve vreme. A to objašnjava
mnogo toga. Zašto sam se prljavo osećala kad sam bila klinka dok si ti bio u
mojoj blizini. Zašto sam osećala da ako bilo šta uradim, da će se to verovatno
pojaviti u sutrašnjim novinama. Nikad se nisam osećala sama, čak i kad bih se
zaključala u kupatilo. Nisam osećala da sam sama.” Ona zadrhti. „Nadam se
da te nikad više neću videti, Dav. Sada kad znam šta si. Želela bih da te nikad
nisam videla. Ako te posle ovoga ikad uhvatim da proviruješ u moje misli,
odseći ću ti jaja. Kapiraš? Odseći ću ti jaja. A sad se čisti da se obučem.”
Izađoh spotičući se. U kupatilu uhvatio sam se za hladnu ivicu
umivaonika i približio ogledalu da proučim svoje zajapureno, usplahireno
lice. Izgledao sam ošamućeno i zbunjeno, crte lica bile su mi nepokretne, kao
da me je strefio šlog. Znam da si se sinoć tucala. Zašto sam joj to rekao?
Slučajnost? Reči su izletele iz mene jer me je podbadala iza tačke
razboritosti? Ali nikad ranije nisam nikome dozvolio dame provocira da
otkrijem tajnu. Slučajnost ne postoji, kaže Frojd. Nikada nema lapsusa. Sve je
promišljeno, najednom ili drugom nivou. Mora da sam rekao to što sam rekao
Juditi jer sam želeo da ona napokon sazna istinu o meni. Ali zašto? Zašto
njoj? Već sam rekao Najkvistu, da; tu nije bilo rizika; ali nisam nikome
drugome priznao. Uvek ulažem mnogo truda da se ne sazna, je li tako
gospođice Mueler? A sad Judita zna. Dao sam joj oružje kojim bi me ona
mogla uništiti.
•
Dao sam joj oružje. Čudno je što ga nikad nije upotrebila.
 16

Najkvist reče: „Tvoj problem, Selig, jeste u tome što si ti duboko

religiozan čovek koji ne veruje u boga.” Najkvist je uvek govorio tako, a
Selig nikad nije bio siguran da li to stvarno misli ili se samo igra rečima. Bez
obzira koliko je duboko Selig prodirao u njegovu dušu, nikad nije bio siguran
ni u šta, Najkvist je bio suviše prepreden, suviše neuhvatljiv.
Igrajući na sigurno, Selig ne reče ništa. Stajao je leđima okrenut
Najkvistu, gledajući kroz prozor. Sneg je padao. Uske ulice bile su pretrpane
snegom; čak ni gradski čistači nisu mogli da se probiju, a čudno spokojstvo je
provladalo. Jaki vetrovi nanosili su smetove. Parkirana kola nestajala su pod
belim pokrivačem. Nekoliko kućepazitelja iz okolnih zgrada radilo je napolju,
kopajući snažno. Sneg je sa pauzama padao poslednja tri dana. Doslovno,
prekrio je ceo severoistok. Padao je na prljave gradove, na neplodna
prigradska polja, padajući nežno na Apalače i dalje istočno, nežno padajući na
tamne nemirne talase Atlanskog okeana. Ništa se nije kretalo u gradu
Njujorku. Sve je bilo zatvoreno: kancelarije, škole, koncertne dvorane,
pozorišta. Železnica je bila bez posla, a autoputevi blokirani. Na aerodromima
se ništa nije dešavalo. Košarkaške utakmice u Medison Skver Gardenu bile su
otkazane. Onemogućen da ide na posao, Selig je u Najkvistovom stanu čekao
da mećava prođe provodeći toliko vremena sa njim da mu je njegovo društvo
bilo teško i okrutno. Ono što se ranije kod Najkvista činilo zabavnim i
šarmantnim postalo je grubo i varljivo. Najkvistovo laskavo samopouzdanje
pokazalo se kao uskogrudnost; njegovi slučajni upadi u Seligov um nisu više
bili srdačni izlivi intimnosti, već su bili svesna agresivnost. Njegova navika
da glasno ponavlja ono što je Selig mislio je bilo neverovatno iritirajuće i
izgleda da nije bilo načina da ga spreči da to radi. Evo ga opet to radi,
istrgnuo je citat iz Seligovog uma i besednički, pomalo podrugljivo, reče:
„Ah, baš je lepo. Njegova duša se polako onesvešćivala dok je slušao kako
sneg polako pada kroz svemir; polako pada kao silazak njihovog poslednjeg
kraja, na sve živo i mrtvo. To mi se sviđa. Šta je to Davide?”
„Džejms Džojs”, reče Selig mrzovoljno, „Mrtvaci, iz Dablinaca, rekao
sam ti juče da to ne radiš.”
„Zavidim ti na širini i dubini kulture. Volim da pozajmljujem otmene
citate od tebe.”
„Dobro. A da li moraš uvek da mi ih vraćaš?”
Najkvist, šireći ruke, kad se Selig okrenuo od prozora, ponizno izvrne
dlanove i reče: „Izvinjavam se. Zaboravljam da ti se ne sviđa.”
„Ti nikad ništa ne zaboravljaš, Tome. Ti nikad ništa ne uradiš slučajno.”
Tada, osećajući krivicu zbog svoje zlovolje, reče, „Isuse: već mi se smučio
sneg!”
„Sneg je svuda”, reče Najkvist. „Nikad neće prestati. Šta ćemo danas da
radimo?”
„Isto što i juče i prekjuče, pretpostavljam. Sedećemo i gledati snežne
pahuljice, slušati ploče i cirkati.*
„Kako bi bilo da se tucamo?”
„Ne verujem da si moj tip”, reče Selig.
Najkvist se prazno osmehne. „Baš smešno čoveče, mislio sam da
nađemo par dama koje su napuštene negde u ovoj zgradi i da ih pozovemo na
malu žurku. Zar misliš da nema dve slobodne dame pod ovim krovom?”
„Pretpostavljam da bi mogli da pogledamo”, reče Selig sležući
ramenima. „Ima li još burbona?”
Doneću ga”, reče Najkvist.
Doneo je flašu. Najkvist se kretao neverovatno lenjo, kao čovek koji se
kreće kroz gustu nevoljnu atmosferu žive ili nekog drugog viskoznog fluida.
Selig ga nikad nije video da žuri. Bio je težak, ali ne debeo, nabijenih ramena,
krupnog vrata, kockaste glave, kratko podšišane plave kose, pljosnatog,
širokog nosa i lakog, čednog osmeha. Vrlo, vrlo arijevski je izgledao: bio je
Skandinavac, možda Šveđanin, odgojen u Finskoj i presađen u Sjedinjene
Države u desetoj godini. Još uvek ima neuhvatljivih tragova akcenta u
njegovom govoru. Rekao je da ima dvadeset osam godina, a izgledao je
stariji, bar Seligu, koji je tek ušao u dvadeset treću godinu. Sadje februar,
1958. godine, era kad je Selig još uvek živeo u nadi da će uspeti u svetu
odraslih. Ajzenhauer je bio Predsednik, berza je otišla do đavola,
postsputnjikovska emotivna propast je mučila sve, iako je prvi američki
svemirski satelit već bio poslat u orbitu, poslednji modni hit za žene je bila
džak košulja od jute. Selig je živeo u Bruklin Hajtsu, u ulici Pierpont,
provodeći par dana nedeljno u kancelariji na Petoj Aveniji, za izdavačku kuću
gde je neizvesno prevodio kopije raznih izdanja za tri dolara na sat. Najkvist
je živeo u istoj zgradi, četiri sprata iznad njega.
On je bio jedina osoba za koju je Selig znao da poseduje moć. Ne samo
to, već ga moć nije nimalo osakatila. Najkvist je koristio svoju moć
jednostavno i prirodno kao što je koristio oči ili noge, za svoju sopstvenu
prednost, bez izvinjavanja i bez krivice. Verovatno je bio najmanje neurotična
osoba koju je Selig ikad upoznao. Po zanimanju je bio grabljivac: zarađivao je
okupacijom tuđih umova; ali kao i svaka divlja mačka, napadao je samo kad
je gladan, nikad ne napadajući iz ljubavi prema napadu. On je uzimao ono što
mu je trebalo, nikad ne pitajući proviđenje koje ga je pravilo tako nadmoćnim
da uzima, iako nije uzimao više nego što mu je trebalo, a njegove potrebe su
bile umerene. Nije imao nikakav posao i, navodno, nikad ga nije ni imao. Kad
god bi mu trebalo novca provozao bi se podzemnom železnicom do Vol strita,
besciljno tumarao kroz smrknute kanjone finansijskog rejona i slobodno
pretraživao umove zatvorenih biznismena u izvesnim prostranim sobama.
Bilo kog dana, uvek se nešto važno dešavalo, nešto što bi moglo uticati na
berzu - udruživanje, rascep akcija, otkrivanje naslage rude, povoljan izveštaj o
prihodima - Najkvist nije imao problema da vidi bitne detalje. Te informacije
brzo je prodavao po umerenoj ceni, nekoj dvanaestorici ili petnaestorici
prihvatnih ulagača koji su naučili na najsrećniji mogući način da je Najkvist
pouzdan špekulant. Mnogi od nebrojenih izliva informacija na kojima su se
sticala brza bogatstva na stočnom tržištu pedesetih godina bili su njegovo
delo. Tako je zarađivao za dobar život, dovoljno da se izdržava u
simpatičnom stilu. Njegov stan bio je mali i dopadljiv - crni Naugahajd
tapacirung, lampe iz Tifanija, tapete u stilu Pikasa, dobro snabdeven bar za
piće, odličan hi-fi sistem koji je bez prekida svirao Monteverdija i Palestrinu,
Bartoka i Stravinskog. Živeo je dražesnim životom neženje, izlazeći često,
posećujući omiljene restorane, koji su svi bili zabačeni u etnički - japanski,
pakistanski, sirijski, grčki. Krug njegovih prijatelja bio je mali ali odabran:
uglavnom slikari, pisci, muzičari, pesnici. Spavao je sa mnogo žena ali ga je
Selig retko video sa istom dva puta.
Kao i Selig, i Najkvist je mogao da prima ali nije mogao da šalje
informacije, on je bio, sve u svemu, sposoban da utvrdi kad bi neko ušao u
njegov um. Tako su se i upoznali. Selig, tek što se uselio u zgradu, predao se
svom hobiju, dozvoljavajući svojoj svesti da slobodno tumara od sprata do
sprata, želeći da dođe do podataka o svojim komšijama. Tumarao je okolo,
ispitujući čas ovu glavu, čas onu, ne nalazeći ništa interesantno, i tad
iznenada:
„Kaži mi gde si.”
Kristalno jasna linija reči svetlucala je na periferiji odlučnog,
popustljivog uma. Iskaz je došao neposredno, brzinom izričite poruke. Ipak
Selig je shvatio da se nikakav čin aktivne transmisije nije odvio; on je
jednostavno našao reči koje su pasivno ležele i čekale. Brzo je odgovorio:
„Ulica Pierpon broj 35.”
„Ne, to znam. Mislim, gde si u zgradi?”
 „Na četvrtom spratu.”
„Ja sam na osmom. Kako se zoveš?”
„Selig.”
„Ja sam Najkvist.”
Mentalni kontakt je bio iznenađujuće blizak. Skoro kao seksualni odnos,
kao da klizi u nečije telo, ne u um, i on se postideo zvučne muževnosti duše u
koju je ušao: osećao je nešto ne baš dopustivo u takvoj bliskosti sa drugim
čovekom. Ali nije se povukao. To naglo međusobno komuniciranje kroz
tamnu prazninu bilo je slatko iskustvo, previše obećavajuće da bi se odbacilo.
Seligu se za tren učinilo da je proširio svoju moć, da je naučio kako da šalje i
kako da uzima iz drugih umova. Bila je to iluzija, znao je to. On nije slao
ništa, nitije Najkvist. On i Najkvist samo su uzimali informacije iz svojih
umova. Svaki je usadio fraze da bi ih onaj drugi našao, što nije baš isto, u
uslovima situacione dinamike, kao i slanje poruka jedan drugome. Ali to je
bila fina i verovatno bespredmetna razlika; sveukupan efekat neporednog
položaja dva široko otvorena uma primača je bio uspešan krug
odašiljanje/primanje, pouzdan kao telefon. Brak istinskih umova, među
kojima se ne dozvoljava da bude postavljena zapreka. Probajući stidljivo,
Selig je dospeo u niže slojeve Najkvistove svesti, tragajući za čovekom kao i
za porukama; dok je to radio, bio je nejasno svestan nelagodnosti u dubini
svog sopstvenog uma, verovatno je to bila indikacija da Najkvist to isto i
njemu radi. Nekoliko dugih minuta oni su istraživali jedan drugoga, poput
zagrljenih ljubavnika pri prvom odnosu, iako nije bilo ničeg ljubavnog u
Najkvistovom dodiru, koji je bio hladan i bezličan. Pa ipak Selig je zadrhtao;
osećao se kao da stoji na ivici provalije. Napokon, nežno se povukao, što je
uradio i Najkvist. Tada ovaj drugi reče:
„Dođi gore. Čekaću te kod lifta.”
Bio je veći nego što je Selig očekivao, stena od čoveka, njegove plave
oči su bile odbojne, njegov osmeh čisto formalan. On je bio dalek ali ne
hladan. Ušli su u stan: prigušeno svetlo, zvuk nepoznate muzike, atmosfera
nerazmetljive elegancije. Najkvist mu je ponudio piće i zatim su razgovarali,
držeći se podalje od umova koliko je to bilo moguće. Bila je to pokorna
poseta, ne sentimentalna, bez suza što su napokon zajedno. Najkvist je bio
društven, pristupačan, zadovoljan što se Selig pojavio, ali uopšte nije bilo
delirično uzbuđen zbog otkrića drugara čudaka. Verovatno zbog toga što je i
pre poznavao slične čudake.
„Ima nas još”, reče on. „Ti si treći, četvrti, peti koga sam sreo otkad sam
u Americi. Da vidim: jedan u Cikagu, jedan u San Francisku, jedan u
Majamiju, jedan u Mineapolisu. Ti si peti. Dve žene i tri muškarca.”
 „Je si li još u kontaktu sa ostalima?”
„Ne.”
„Šta se desilo?”
„Rasturili smo se”, reče Najkvist. „Šta si očekivao? Da ćemo osnovati
društvo? Vidi, pričali smo, igrali smo se sa svojim umovima, upoznali jedni
druge i posle izvesnog vremena dosadilo bi nam. Mislim da su dvojica umrla
do sada. Ne pada mi teško da budem izoliran od drugih svoje vrste. Ne mislim
o sebi kao o jednom iz plemena.”
„Nisam nikad sreo nekog drugog. Do danas”, reče Selig.
„To nije važno. Važno je da živiš svoj život. Koliko si imao godina kad
si otkrio da možeš to da radiš?”
„Ne znam. Pet, šest godina, tako nešto. A ti?”
„Nisam shvatio da imam neku specijalnu moć sve dok nisam napunio
jedanaest godina. Mislio sam da svi to mogu da rade. Tek posle, kad sam
došao u Ameriku i čuo ljude da razmišljaju na drugom jeziku shvatio sam da
je nešto neobično sa mojim umom.”
„Kojom vrstom posla se baviš?” upita Selig.
„Radim što manje mogu”, reče Najkvist. Nasmešio se i gurnuo svoja
čula grubo u Seligov um. Izgledalo je kao neka vrsta poziva; Selig prihvati i
izvadi svoju antenu. Lutajući kroz njegovu svest, on brzo stvori sliku
Najkvistovog posla u Vol Stritu. Video je sveukupni bilans, ritam njegovog
razdralaganog života. Bio je zadivljen Najkvistovom ležernošću, njegovom
sveobuhvatnošću, jasnošću njegovog duha. Kako je bistar njegov duh! Kako
ga život nije obeležio! Gde li je čuvao svoju patnju? Gde li je krio svoju
usamljenost, strah, nesigurnost? Najkvist, povlačeći se, reče:
„Zašto samog sebe toliko sažaljevaš?”
„Zar to radim?”
„Na čelu ti piše. U čemu je tvoj problem, Selig? Gledao sam u tebe i
nisam video u čemu je problem, samo sam video bol.”
„Problem je to što se osećam odvojen od drugih ljudi.”
„Odvojen? Ti? Ti možeš ući u ljudski um. Ti možeš da radiš nešto što
99,999 posto ljudske vrste ne može. Oni moraju da se grče upotrebljavajući
reči, procene, signale, a ti ideš pravo do srži značenja Kako možeš da se
pretvaraš da si odvojen?”
„Informacije koje dobijam su beskorisne”, reče Selig. „Ne mogu da
delujem na njih. Kao da ih uopšte ne primam.”
„Zašto?”
„Jer je to samo voajerizam. Špijuniram ljude.”
» „Osećaš krivicu zbog toga?”
„Zar ti ne osećaš?”
„Nisam tražio ovaj dar”, reče Najkvist. „Ja ga samo slučajno imam. A
kad ga već imam, koristim ga. Sviđa mi se to. Sviđa mi se život koji vodim.
Sam sebi se sviđam. Zašto se ti sam sebi ne sviđaš, Selig?”
„Ti mi kaži.”
Ali Najkvist nije imao šta da mu kaže, i kad je popio piće, Selig se vratio
u svoj stan. Kad je ulazio, njegov stan mu je izgledao tako čudan da je proveo
par minuta držeći poznate predmete: fotografiju svojih roditelja, malu
kolekciju mladalačkih ljubavnih pisama, plastičnu igračku koju mu je
psihijatar dao pre mnogo godina Najkvistovo prisustvo nastavilo je da mu zuji
u umu - posledica posete, ništa više, jer Selig je bio siguran da Najkvist sada
ne čita njegove misli. Osećao se tako potresen ovim susretom, tako zatečen,
da je odlučio da ga nikad više ne vidi, u stvari, da se što pre preseli negde
drugde, u Manhatan, Filadelfiju, Los Anđeles, bilo gde van Najkvistovog
dohvata Ceo svoj život je žudeo da upozna nekog ko ima moć, i sad kada ga
je upoznao, osećao se ugroženim. Najkvist je toliko imao kontrolu nad svojim
životom da je to bilo zastrašujuće. On će me ismejavati, pomisli Selig. On će
me proždrati. Ali panika je nestajala. Dva dana kasnije, Najkvist je svratio da
ga pita da li hoće da izađu na večeru. Jeli su u obližnjem meksičkom
restoranu i napili se Karta Blanka. Seligu se još uvek činilo da se Najkvist
igra s njim, da ga zeza, držeći ga na distanci i golicajući ga; ali sve je to radio
tako ljubazno da nije osećao mržnju. Najkvistov šarm bio je neodoljiv, a
njegova snaga vredna pažnje kao model ponašanja. Najkvist je bio kao stanji
brat koji je pre njega prošao kroz ove iste traume i davno pre njega izašao
neoštećen; sad je bodrio Seliga da prihvati uslove svog postojanja.
Nadljudsko stanje, kako ga je Najkvist nazivao.
Postali su bliski prijatelji. Dva ili tri puta nedeljno izlazili su zajedno, jeli
zajedno, pili zajedno. Selig je uvek zamišljao prijateljstvo sa nekim od svoje
vrste kao nenadmašno žestoko; ali nije bilo; posle prve nedelje diskutovali su
o daru koji su obojica imali, nisu nikad ni čestitali jedan drugom što su
napravili savez protiv nenadarenog sveta oko sebe. Ponekad su komunicirali
rečima, ponekad direktnim kontaktom umova; postalo je to lako, veselo
druženje, zategnuto samo kada je Selig padao u uobičajeno stanje
zamišljenosti, a Najkvist bi ga ismevao što se predaje takvom stanju
popuštanja samom sebi. Čak ni to nije bio problem među njima sve do dana
kad je počela mećava, kada je sva napetost postala preterana jer su provodili
toliko vremena zajedno.
„Dodaj mi svoju čašu”, reče Najkvist.
Sipao je zlatnosmeđi burbon. Selig se udobno smestio i pijuckao dok je
Najkvist uzeo da traži devojke. Zadatak je bio obavljen za pet minuta. On je
podrobno pretražio zgradu i našao dve cimerke na petom spratu. „Pogledaj”
reče Seligu. Selig je ušao u Najkvistov um. Najkvist se prikopčao na svest
jedne od devojaka - senzualne, pospane, mačkaste - i gledao je njenim očima
drugu, visoku, suvonjavu plavušu. Dvostruko prelomljen mentalni lik je, i
pored svega, bio dosta jasan: plavuša je dugonoga, sladostrasna i
manekenskog držanja. „Ova je moja”, reče Najkvist. „Kaži mi da li ti se sviđa
tvoja.” On preskoči, i Selig za njim, u um plavuše. Da, manekenka,
inteligentnija od druge devojka, hladna, sebična, strastvena Iz njenog uma,
kroz Najkvista, dolazila je slika njene cimerke koja se izležavala na kauču u
roza kućnoj haljini: niska, bucmasta, riđokosa, sisata, okruglog lica. „Može”,
reče Selig. „Što da ne?” Najkvist, pretražujući umove, našao je broj telefona
devojaka, pozvao ih, njegov šarm je proradio. One su došle gore na piće.
„Ova grozna snežna oluja”, reče plavuša, prodrhtavši. „Dovodi do ludila!”
Njih četvoro popilo je mnogo alkohola uz zveckanje džeza: Mingusa, MJQ,
Čika Hamiltona. Crvenokosa je izgledala bolje nego što je Selig očekivao,
nije bila baš toliko debela ni prosta - zbog dvostrukog preklapanja mora da je
došlo do krivljenja slike - ali se mnogo kikotala, uvideo je da mu se nekako
ne sviđa. Ipak, sada nije bilo vreme za povlačenje. Konačno, dosta kasno
uveče, oni se odvojiše u parovima, Najkvist i plavuša odoše u spavaću, Selig i
crvenokosa ostaše u dnevnoj sobi. Selig se samouvereno nasmešio kad su
napokon ostali sami. Nikad nije naučio da obuzda taj dečački osmeh, koji je,
što je znao, otkrivao mešavinu prevremenog iščekivanja i bujanje straha.
„Zdravo”, reče on. Poljubili su se i njegova ruka pođe prema njenim grudima,
a ona se baci na njega na bestidan, gladan način. „Sviđaju mi se mršavi
muškarci”, reče ona, kikotajući se, štipajući njegovo suvonjavo telo. Njene
grudi su se dizale ka njemu kao ružičaste ptice. Ljubio ju je plašljivom
nevinom žestinom. Za vreme ovih par meseci njihovog druženja, Najkvist ga
je povremeno snabdevao svojim sopstvenim škartiranim devojkama, ali
prošlo je nekoliko nedelja od kako je spavao sa nekom, pa se pobojao da će to
njegovo uzdržavanje da ga dovede do prebrzog svršavanja. No, alkohol je
umirio njegov žar taman dovoljno da mu omogući normalan dug i snažan
odnos.
Baš kad je shvatio da je crvenokosa suviše pijana da bi svršila, Selig
oseti golicanje u svojoj glavi: Najkvist je ušao u njegov um. Ovo pokazivanje
radoznalosti, ovaj voajerizam, izgledao je kao neobična diverzija za obično
suzdržanog Najkvista. Špijuniranje je moj trik, pomisli Selig i za trenutak je
bio toliko uznemiren što je bio posmatran za vreme vođenja ljubavi, da je
počeo da omekšava. Svesnim naporom ponovo se sabrao. Nema ovo nikakvo
dublje značenja, reče sam sebi. Najkvist je sasvim amoralan i radi šta god
zaželi, proviri ovde, proviri onde, bez obzira na vlasništvo, i zašto bih sebi
dozvolio da mi njegovo ispitivanje smeta? Oporavljajući se, on se usmeri ka
Najkvistu i uzvrati ispitivanje. Najkvist mu poželi dobrodošlicu:
Kako ti ide, Dejvi?
Dobro. Baš dobro.
Ovde imam jednu strasnu. Pogledaj.
Selig je zavideo Najkvistu na njegovom hladnokrvnom držanju. Bez
stida, bez krivice, bez ikakvih kočnica. Nema ni traga nekom
egzibicionističkom ponosu niti voajerističkom dahtanju; njemu je sve
izgledalo tako prirodno da sad hoće da razmenjuje takve kontakte. Selig,
međutim, nije mogao sprečiti osećanje da hoće da povraća dok je posmatrao,
kroz zatvorene oči, kako Najkvist žurno obrađuje plavušu,i gledao je
Najkvista kako na isti način gleda njega, preklapajuće slike njihovog
paralelnog snošaja odjekuju od uma do uma. Najkvist zastade za trenutak da
otkrije i izolira Seligov osećaj nelagodnosti i podsmehnu se nežno. Zabrinut si
da tu postoji neka vrsta skrivenog homoseksualizma, reče mu Najkvist. Ali ja
mislim da je ono što te stvarno plaši kontakt, bilo koja vrsta kontakta. Jesam li
u pravu? Grešiš, reče Selig, ali je osećao da je smisao pogodio suštinu.
Sledećih pet minuta izučavali su jedan drugome umove, sve dok Najkvist nije
odlučio da je vreme da svrši, i orkansko drhtanje njegovog nervnog sistema
izbaci Seliga, kao i obično, iz njegove svesti. Ubrzo zatim, pošto mu je
postalo dosadno da bari vrdavu, znojavu crvenokosu, Selig je dozvolio da ga
njegov klimaks savlada, i tresnu dole, podrhtavajući, umoran.
Najkvist je ušao u dnevnu sobu pola sata kasnije, plavuša je bila sa njim,
oboje su bili nagi. Nije se trudio da kuca na vrata, što je pomalo iznenadilo
crvenokosu; Selig nije znao kako da joj objasni da je Najkvist znao da su oni
završili. Najkvist je pustio muziku i svi su sedeli u tišini, Selig i crvenokosa
su se zabavljali sa burbonom, Najkvist i plavuša su cepali skoč; i dok je
svitalo, pošto je sneg počinjao slabije da pada, Selig, kao za probu, predloži
drugu rundu tucanja, ali sa izmenom partnera. „Ne”, reče crvenokosa. „Ja sam
se istucala. Želim da idem da spavam. Neki drugi put, važi?” Nespretno je
preturala tražeći svoju odeću. Na vratima, lelujajući i posrćući, cvrcnuto
pozdravljajući, dozvolila je da joj nešto izleti. „Moram da primetim da ima
nešto neobično u vama dvojici”, reče ona. In vino veritas. „Da niste pederi,
kojim slučajem, a?”
 17

Na mrtvoj sam tački. Smiren, statičan, usidren. Ne, to je laž, ili ako nije
laž onda je u najmanju ruku blaga dezinformacija, gomila metaforičnih
greški. Ja se povlačim. Povlačim se sve vreme. Moja plima odlazi. Otkriven
sam, kao gola stenovita plaža, čvrsta poput gvožđa, sa tegljačima koji prolaze,
prljave smeđe morske trave koja se njiše prema udaljavajućim morskim
talasima. Zeleni rak trčkara… Da, ja se povlačim, što znači da se smanjujem,
da se umanjujem. Znate li, osećam se dosta smireno zbog toga. Naravno moje
raspoloženje je promenjivo ali
Ja se osećam
dosta smireno
zbog toga sada.
Ovo je treća godina od kad sam počeo da uzmičem od sebe. Mislim da
sam počeo u proleće 1974. godine. Sve do tada radila je bez greške, mislim na
moć, uvek tu kada sam u prilici da se pozovem na nju, uvek pouzdana
izvodeći sve svoje uobičajene trikove, služeći me u svim mojim prljavim
potrebama; a tada bez upozorenja, bez razloga, počela je da umire. Male
greške u primanju. Sitne epizode psihičke impotencije. Povezujem ove
događaje sa ranim prolećem, pocrneli kasni sneg još uvek se zadržao na
ulicama, i nije to moglo biti ni 75. niti je to bilo 73, što me navodi da smestim
preteći napad u godinu između te dve. Bio bih ugodno i lepo smešten u
nečijoj glavi, izučavajući skandale za koje se mislilo da su sigurno sakriveni,
a iznenada bi sve se pomutilo i postalo neizvesno. Kao da čitate Tajms i da
tekst naglo postane Džojsovo snoliko blebetanje između jednog reda i drugog,
tako da je taj direktan dosadan izveštaj poslednje predsedničke komisije za
utvrđivanje beskorisnih činjenica preobražen u magloviti neprobojan izveštaj
o borborigmiju starog Ervikera. Kad bi se to desilo posrnuo bih i povukao se
zastrašen. Šta bi ste vi radili kad bi ste bili ubeđeni da ste u krevetu sa osobom
za kojom vaše srce žudi, a probudite se i nađete se da tucate morsku zvezdu?
Ali ove nejasnoće i obmane nisu bile najgori deo: mislim da su to bile
inverzije, potpune inverzije signala. Kao na primer, iskra ljubavi, kad je ono
što se u stvari emitira hladna mržnja. Ili obrnuto. Kad se to desi želim da
udaram glavom o zid da bih isprobao stvarnost. Od Judite su jednog dana
dopirali jaki talasi seksualne žudnje, nadmoćna rodoskrvna žudnja, koja me je
stajala pristojne večere jer sam potrčao od muke i povraćao u kupatilu. Sve je
greška, sve je prevara; ona me je gađala kopljem a ja sam to shvatio kao
Kupidonove strele; još veća budala sam ja. Onda, imao sam praznine, mali
prekid osećaja usred kontakta, posle toga dolazile su pomešane vibracije,
izmešane žice, dva uma dolazila su istovremeno, a ja nisam znao da kažem
koji je koji. Jedno vreme apercepcija boja je nestajala, iako se posle vraćala;
jedan od mnogih lažnih povrataka. Bilo je još mnogo gubitaka, jedva
primetnih, ali kumulativnih u svom efektu. Pravim spisak o stvarima koje sam
mogao raditi koje sad više ne mogu. Inventar smanjivanja. Kao čovek koji
umire i koji je vezan za postelju, paraliziran ali posmatra, gledajući kako
rođaci kradu njegova dobra. Ovog dana nestao je televizor, a onog Tekerijeva
prva izdanja, onda kašike, sad su mu uzeli Piranesis, sutra će to biti šerpe i
lonci, Venecijanske roletne, kravate i pantalone, a sledeće nedelje uzeće prste
na nogama, creva, rožnjače, testise, pluća i nozdrve. Šta će im nozdrve?
Uzvraćao sam dugim šetnjama, hladnim tuševima, tenisom, ogromnim
dozama vitamina A i drugim obećavajućim, neverovatnim lekovima; u
poslednje vreme češće sam eksperimentisao sa postom i čistim mislima, ali
takva borba sada mi izgleda neadekvatna i čak bogohulna; ovih dana trudim
se da raspoloženo prihvatim gubitak, sa uspehom koji ste mogli opaziti. Eshil
me je upozorio da ne šutiram trnje, Euripid takođe a čini mi se i Pindar, a ako
bih proverio u Novom Zavetu mislim da bih i tamo našao takvo naređenje; i
tako se pokoravam, ne šutiram, čak ni kad je trnje najžešće. Prihvatam,
prihvatam. Da li opažate da taj kvalitet prihvatanja raste u meni? Nemojte
grešiti, ja sam iskren. Bar jutros sam na putu da prihvatim, dok zlatni
avgustovski sunčevi zraci plave moju sobu i ispunjavaju moju dronjavu dušu.
Ležim ovde i vežbam tehnike koje će me učiniti nepovredivim od saznanja da
ona odlazi od mene. Tražim sreću za koju svesno znam da leži zakopana u
opadanju. Ostari zajedno sa mnom! Najbolje tek dolazi. Kraj života zbog kog
postoji početak. Verujete li u to? Ja verujem. Popravljam se u verovanju svega
i svačega. Pa, ponekad sam poverovao u čak šest nemogućih stvari, pre
doručka Dobri stari Brauning! Kako je samo utešan:

Dočekajte svako odbijanje

Koje pretvara glatkost zemlje u neravnine
Na svaki ubod koji se javi ne sedi ne stoji, već idi!
Neka naše radosti se podele u trostrukom bolu.
Trudi se, i ne mari mnogo za umor.

Da. Naravno. I neka naša bol bude trostruka radost, mogao je dodati.
Takva radost ovog jutra. A ono sve dolazi od mene, sve se povlači. Izlazeći iz
mene iz svake pore.
•
Tišina me obuzima. Ni sa kim neću razgovarati kada ona ode. I niko
neće govoriti sa mnom.
•
Stojim iznad klozetske šolje i strpljivo ispišavam svoju moć. Prirodno je
da osećam gorčinu zbog toga šta mi se dešava, osećam žaljenje, osećam -
zašto da okolišam? - osećam ljutnju i frustraciju i beznadežnost, ali isto tako,
što je neobično, osećam stid. Obrazi mi gore, oči neće da sretnu druge oči,
jedva mogu da se suočim sa drugovima smrtnicima iz prostog stida, kao da mi
je nešto dragoceno bilo povereno i da sam izneverio. Moram reći svetu,
potrošio sam svoju imovinu, rasipao sam svoju baštinu, dozvolio sam da mi
isklizne, da ode, da ode. Ja sam švorc, švorc. Možda je to porodična crta, taj
stid kada dođe do katastrofe. Mi iz porodice Selig volimo da kažemo svetu da
smo uredni ljudi, kapetani svojih duša, a kad nas nešto spolja baci dole mi se
postidimo. Sećam se da su moji roditelji jedno vreme imali kola, tamno zeleni
ševrolet iz 1948. godine kupljen po nekoj apsurdno niskoj ceni 1950. godine, i
mi smo, se vozili negde u Kvinsu, verovatno smo išli na babin grob, godišnje
hodočašće, ijedna kola izleteše iz slepe ulice i udariše nas. Crnac koji je bio
za volanom, bio je pijan i nadmen. Niko nije bio povređen, ali naš branik je
bio ulubljen i rešetka razbijena, karakteristična prečka u obliku slova T koja je
identifikovala model iz 1948. visila je slobodno. Iako udes nikako nije skrivio
moj otac, on je crveneo i crveneo, emitujući grozničav stid, kao da se on
izvinjavao svemiru što je uradio nešto tako nepromišljeno kao na primer da
dozvoli da ima sudar. Kako se on izvinjavao drugom vozaču, moj ljutit i
ogorčen otac! Sve je u redu, sve je u redu, sudari se dešavaju, ne smete se
uznemiravati zbog toga, vidite mi smo svi dobro. Pogledaj moja kola, čoveče,
vidi moja kola, nastavljao je, da priča drugi vozač, očito svestan da je sa
blagim čovekom i ja sam se plašio da će mu otac dati pare za oporavku, ali
moja majka, plašeći se iste stvari, skrenula ga je sa tog puta. Nedelju dana
kasnije još uvek je bio postiđen; provirio sam u njegov um dok je razgovarao
sa prijateljem i čuo sam ga kako pokušava da nabaci da je moja majka vozila,
što je bilo apsurdno - ona nikad nije imala vozačku dozvolu - i tad sam osećao
stid zbog njega. Judita je, takođe, kad joj je propao brak, kad je otišla iz jedne
nemoguće situacije, registrovala ogromni bol zbog sramne činjenice da neko
tako određen i efikasan u životu kao što je Judita Hana Selig stupila u slab,
kriminalan brak koji se morao na vulgaran način raskinuti po sudnicama. Ego,
ego, ego. Ja, čudesan čitač umova, ulazeći u misteriozan pad, izvinjavam se
za nepažljivost. Ja sam negde zagubio svoju moć. Hoćete li mi oprostiti?
•
 Dobro je oprostiti.
Najbolje je zaboraviti’
Živeći mi brinemo
Umirući mi živimo
•
Zapišite jedno izmišljeno pismo, gospodine Selig. Harumf. Gospođica
Kiti Holštajn. Ne znam Zapadno Šezdeset i neka ulica, grad Njujork.
Preverite adresu kasnije. Ne opterećujte se oko poštanskog pretinca.
Draga Kiti
Znam da godinama nisi čula nikakve vesti od mene ah /a mislim da je
sad prikladno da pokušam da ponovo stupim u kontakt sa tobom. Trinaest
godina je prošlo i mora da smo oboje sazreli, mislim, zalečujući stare rane i
omogućavajući nam da uspostavimo kontakt. Bez obzira na ljutnju koja je
nekad postojala, ja nikad nisam izgubio svoju naklonost prema tebi. Ti si mi
ostala u svetlom sećanju.
Govoreći o mom umu. ima nešto što bi trebalo da ti kažem. Ja više ne
mogu da radim dobro „stvari” sa njim. Pod „stvarima” podrazumevam
mentalnu stvar, trik čitanja misli, koji naravno nisam radio na tebi ni u kom
slučaju, ali koji je određivao i oblikovao moj odnos prema svima ostalima na
svetu. Ta moć izgleda da mi sad izmiče. Ona nam je prouzrokovala toliko
bola, sećaš li se? Ona je bila to što nas je na kraju i odvojilo, kao što sam
pokušao da objasnim u svom poslednjem pismu, onom na koje nisi nikad
odgovorila. Za koju godinu ili tako, ko zna; šest meseci, mesec ili nedelju
dana ona ce posve nestati, i ja ću biti samo obično ljudsko biće kao i ti. Neću
više biti čudak. Verovatno če onda postojati mogućnost da obnovimo naš
odnos koji je bio prekinut 1963. godine i da ga izgradimo na realnijim
osnovama.
Znam da sam činio gluposti. Odbacivao sam te nemilosrdno. Odbijao
sam da te prihvatim takvu kakva si, pokušao sam da stvorim nekog drugog od
tebe. Nešto nastrano, u stvari, nekog nalik na sebe. Tada sam mislio da imam
dobre teorijske razloge što sam to pokušao, ali oni su, naravno, bili pogrešni,
morali su da budu pogrešni, a nikad nisam to uvideo dok već nije bilo kasno.
Tebi sam izgledao uobražen, premoćan, diktator - ja, umeren, neupadljivi ja!
Jer sam pokušao da te promenim. I napokon sam ti dosadio. Naravno, tada si
bila vrlo mlada, bila si - da li da kažem? - plitka, neformirana i pružala si mi
otpor. Ali sada pošto smo oboje odrasli, mogli bismo da pokušamo ponovo.
 Jedva da znam kako će mi život izgledati kao običnom ljudskom biću
koje je nesposobno da zaviruje u misli. Upravo sada se koprcam, tražeći
definiciju o sebi, tražeći strukture. Ozbiljno razmišljam da pristupim
rimokatoličkoj crkvi (Dobri Isuse, stvarno, razmišljam li o tome? To je prvi
put da čujem tako nešto! Smrad tamjana, mumljanje popova, zar je to što
želim?) Ili možda episkopalnoj, ne znam. To je pitanje moje aklimatizacije
ljudskoj vrsti. A takođe želim da se ponovo zaljubim. Želim da budem deo
nekog drugog. Već sam počeo za probu, plašljivo da ponovo stupam u kontakt
sa svojom sestrom Juditom, pošto sam celog života ratovao sa njom, počeli
smo da uspostavljamo kontakt po prvi put i to me ohrabruje. Ali treba mi više:
žena koju ću voleti, ne samo fizički već u svakom pogledu. Imao sam je samo
dva puta u životu, jednom si to bila ti, drugi put pet godina kasnije devojka
koja se zvala Toni i koja nije ličila na tebe, oba puta je ova moja moć
upropastila sve, prvi put jer sam se previše približio, drugi put jer nisam
mogao da se dovoljno približim. Kako mi moć izmiče, kako ona umire,
verovatno postoji mogućnost da napokon uspostavimo običnu ljudsku vezu,
onu vrstu koju obični ljudi održavaju sve vreme. Jer ja ću biti običan. Jer ja
ću biti vrlo običan.
Razmišljam o tebi. Ti imaš sada 35 godina, bar tako mislim. To mi zvuči
tako staro, iako sam ja napunio 41. (Nekako 41 ne zvuči staro!) Još uvek
mislim o tebi kao da imaš 22 godine. Izgledaš mi čak i mlađa od toga:
radosna, otvorena, naivna. Naravno, to je bila moja fantazija, zamisao o tebi;
ništa nemam da bih uzeo za uzor osim spoljašnosti, nisam mogao da
primenim svoj uobičajeni trika na tvoju psihu, tako da sam izmislio Kiti koja
verovatno nije stvarna Kiti. Svejedno, ti imaš 35 godina. Zamišljam da
izgledaš mlađe od 35. Da li si se udala? Naravno da jesi. Sretan brak?
Mnogo dece? Jesi li još uvek u braku? Kako ti je venčano prezime i gde živiš,
kako te mogu naći? Ako si u braku, da li ćemo se moći videti? Nekako mislim
da ti ne možeš da budeš sasvim verna žena - da li te to vređa?- i da mora da
bude mesta u tvom životu za mene, kao prijatelja, kao ljubavnika. Da li uopšte
viđaš Toma Najkvista ? Da li si nastavila da se viđaš sa njim posle našeg
prekida? Da li si bila ogorčena na mene zbog stvari koje sam ti rekao o njemu
u onom pismu ? Ako ti se brak rasturio, ili ako se uopšte nisi udavala, da li bi
sada živela sa mnom? Ne kao udata žena, ne još, samo kao partner. Da mi
pomogneš da prođem poslednje faze ovoga što mi se događa? Toliko mi je
potrebna pomoč. Potrebna mi je ljubav. Znam da je ovo bedan način da se
tako nešto predloži, govoreći: Pomozi mi, uteši me, ostani sa mnom. Radije
bih posegnuo za tobom kada sam jak nego kad sam slab. Ali sada sam slab.
Postoji ova lopta tišine koja raste u mojoj glavi, koji šeširi, širi, ispunjava mi
celu glavu, stvarajući veliku prazninu. Preživljavam polagano procurivanje
stvarnosti. Mogu samo da vidim ivice stvari, ne i njihove sastojke, a sada i
ivice takođe postaju nejasne. O Isuse. Kiti trebam te. Kiti kako da te nađem?
Kiti jedva da sam te poznavao. Kiti Kiti Kiti.
•
Tvang. Bučan akord. Tving. Prekinuta žica. Tvong. Nenaštimovana lira.
Tvang. Tving. Tvong.
•
Draga deco božija, moja propoved ovog jutra biće vrlo kratka Želim
samo da razmislite i meditirate o dubokom značenju i misteriji ovih nekoliko
redaka koje ću da istrgnem iz svetog Toma Eliota, zamišljenog vodiča kroz
teška vremena Voljeni, usmeravam vas na njegova Četiri Kvarteta, na
paradoksalni redak: „U mom početku je moj kraj”, koji se proširuje nekoliko
strana kasnije sa komentarom: „Što mi nazivamo početak je često kraj. A
pravljenje kraja je pravljenje početka” Neki od nas završavaju upravo sad,
draga deco, to jest, aspekti njihovog života koji su jednom njima bili centralni
dolaze do kraja. Da li je to kraj ili je to početak? Može li kraj jedne stvari da
ne bude početak druge? Ja se s tim slažem, voljeni. Mislim da zatvaranje
jednih vrata ne isključuje otvaranje drugih. Naravno, treba imati hrabrosti da
se zakorači kroz ta nova vrata kad ne znamo šta je iza njih, ali onaj koji ima
veru u Našeg Gospoda, koji je umro za nas, ko potpuno veruje njemu koji je
došao da spasi ljude, ne treba da ima strah. Naši životi su hodočašće ka
Njemu. Mi možemo preživljavati male smrti svakog dana, ali se ponovo
rađamo od smrti do smrti, dok napokon ne odemo u tamu, u međuzvezdani
prazni svemir gde nas On čeka, a zašto bismo se mi toga bojali, ako je On
tamo? Dok ne dođe to vreme proživimo naš život ne prepuštajući se
samosažaljenju. Prisetite se uvek da je svet pun čuda, da uvek ima novih
zagonetki;ono što izgleda kao kraj nije pravi kraj, već samo prolaznost,
stanice na putu. Zašto bismo tugovali? Zašto bismo se predali svojim jadima
da naši životi budu svakodnevna odricanja? Ako izgubimo ovo, da li
istovremeno gubimo ono? Ako izgubimo vid, da li i ljubav odlazi? Ako
osećanja izblede, zar sene možemo vratiti starim osećanjima i tražiti utehu u
njima? Mnogo od našeg bola je samo zbrka.
Budite onda raspoloženi na današnji božiji dan, voljeni, i ne pravite
nikakve zamke u koje ćete se sami uhvatiti, niti dozvolite sebi da popustite
grehu bede, i ne pravite lažne granice između kraja i početka, već nastavite
napred, uvek tragajući, ka novim ekstazama, ka novim vezama, ka novom
svetu i ne dajte mesta strahu u vašoj duši, već se predajte Isusovom miru i
čekajte ono što mora da se desi. U ime oca, sina i svetoga duha, amen.
•
 Sada dolazi tamna ravnodnevnica u pravom času. Svetli mesec svetluca
kao bedna stara lobanja. Lišće se suši i opada. Vatra se gasi. Golub iznuren,
zamahujući krilima leti ka tlu. Tama se širi. Sve je oduvano. Ljubičasta krv
sporije teče u uskim venama; hladnoća se hvata na napregnutom srcu; duša
iščezava; čak i noge postaju nepouzdane. Reči ne vrede. Naši vodiči priznaju
da su izgubljeni. Ono što je bilo solidno postaje providno. Stvari prolaze. Boje
blede. Ovo je sivo vreme i plašim se da će biti još sivlje, jednog od ovih dana.
Stanari kuće, misli presušenog uma u sušnoj sezoni.
 18

Kad se Toni iselila iz mog stana u stoćetrnaestoi ulici, čekao sam dva
dana pre nego što sam išta prduzeo. Pretpostavljao sam da če se vratiti kad se
smiri; pretpostavljao sam da če se javiti, pokajnički, iz stana nekog prijatelja i
reci mi da se izvinjava što je paničila i da dođem po nju taksijem. Takođe u ta
dva dana nisam bio raspoložen da preduzimam bilo kakvu akciju, jer sam još
uvek patio od posledica svog prestupničkog tripa, osećao sam se kao da me je
neko uhvatio za glavu i vukao je, rastežući mi vrat kao lastiš, puštajući da se
konačno vrati na mesto uz oštar tvonk! koji mi je rasturao mozak. Proveo sam
ta dva dana u krevetu, uglavnom dremajući, povremeno čitajući i istrčavajući
kao sumanut u hodnik svaki put kad bi zazvonio telefon.
Ali ona se nije vratila i nije ni zvala, i u utorak posle tri pa počeo sam da
je tražim. Prvo sam zvao njenu kancelariju. Tedi, njen šef, učtiv sladak,
školovan čovek. Vrlo blag vrlo raspoložen. Ne, nije bila ove nedelje na poslu.
Ne, ona se uopšte nije javljala. Da li je hitno? Da li mi treba njen kućni broj
telefona. „..Zovem od njene kuće”, rekoh. „Ona nije ovde i ne znam gde je
otišla. Ovde je Dejvid Selig, Tedi.” „Oh” reče on Vrlo blago, sa velikim
sažaljenjem. „Oh.” A ja rekoh. „Ako slučajno zove, da li biste joj mogli reći
da mi se javi?” Posle toga počeo sam da zovem njene prijateljice, one čije
sam brojeve mogao naći. Alisu, Doris, Helenu, Pem, Grejs. Većina od njih
pouzdano sam znao nije me simpatisala. Nije mi bila potrebna telepatija da
bih to shvatio. One su mislile da ona gubi vreme sa mnom, da traži život sa
čovekom bez karijere, mogućnosti, novca, ambicija, talenta ili izgleda. Svih
pet mi je reklo da se nisu čule sa njom. Doris, Helen i Pam su zvučale iskreno.
Druge dve učinilo mi se, lagale su. Uzeo sam taksi i odvezao se do Alisinog
stana u Vilidžu i usmerio gore jedno zavirivanje, zam! devet spratova i u njen
um, saznao sam mnogo stvari o Alisi koje stvarno nisam želeo da znam, ali
nisam otkrio gde je Toni. Osećao sam se prljavim što špijuniram i nisam
isprobao Grejs. Umesto toga, javio sam se svom poslodavcu, piscu čiju knjigu
je Toni izdavala, i pitao da li se on video sa njom. Ne, nedeljama, reče mi on
ledeno. Ćorsokak. Izgubio sam svaki trag.
Drhtao sam u sredu, pitajući se šta da radim, i konačno, melodramatično,
pozvao sam policiju. Dao sam naredniku, koji se dosađivao, njen opis: visoka,
mršava, duga crna kosa, smeđe oči. Da li su pronađena neka tela u Central
Parku u poslednje vreme? U kantama za đubre u podzemnoj železnici? U
prizemljima stambenih zgrada u Amsterdam Aveniji? Ne. Ne. Ne. Slušaj
ortak, ako išta doznamo, obavestićemo te, ali nije mi to zvučalo ozbiljno.
Toliko što se tiče policije. Zabrinut, beznadežno napet, odšetao sam do
Velikog Šangaja na bednu dopola pojedenu večeru, dobra hrana bačena u
đubre. (Deca u Evropi gladuju, Dav. Jedi. Jedi.) Posle, sedeći nad žalosno
razbacanim ostacima škampa sa pirinčom i osećajući da ponirem duboko u
beznađe, realizovao sam jeftin trik na način koji sam uvek prezirao: izučavao
sam razne devojke koje su bile same u ovom velikom restoranu, bilo ih je
priličan broj, tražeći jednu koja je bila usamljena, odbačena, ranjiva,
seksualno dostupna i, u principu, kojoj je hitno trebalo pojačanje ega. Nije
stvar u tome da se tucaš ako imaš siguran način da saznaš koje slobodan, ali
nema onda puno sporta u traganju. Ona je bila, ribica u buretu, prolazno
atraktivno udata, od dvadeset i kusur godina, bez dece, čiji se muž instruktor
na Kolumbija univerzitetu, očigledno više interesovao za svoju doktorsku
disertaciju, nego za nju. Provodio je svaku noć zazidan u hrpi knjiga u
Batlerovoj biblioteci radeći na istraživanju, puzeći kasno kući, iscrpljen,
razdražljiv i, u principu, impotentan. Odveo sam je u svoju sobu i ni meni nije
mogao da se digne - to joj je smetalo; ona je pretpostavljala da je to znak
odbijanja - pa sam proveo dva napeta sata slušajući njenu životnu priču.
Konačno sam uspeo da je povalim, i svršio sam skoro odmah. Nisam se baš
najbolje osećao. Kad sam se vratio pošto sam je otpratio do kuće ugao
stodesete ulice i Reversajd Drajva - telefon je zazvonio. Pem. „Čula sam se sa
Toni”, reče ona i iznenada sam se osećao ljigavo zbog glupe utehe u
neverstvu. „Ona je kod Boba Larkina u njegovom stanu u Istočnoj
osamdesettrećoj ulici.” Ljubomora, očaj, poniženje, agonija.
„Kog Boba?”
„Larkina.”
„Larkina?”
„To je onaj visokocenjeni unutrašnji direktor o kome ona stalno govori.”
„Meni nije.”
„Jedan od Tonijinih najstarijih prijatelja. Vrlo su bliski. Mislim da ju je
on izvodio dok je ona išla u gimnaziju.” Duga pauza. Tada se Pem nežno i
prigušeno nasmeja mojoj unutrašnjoj tišini. „Oh opusti se, opusti se, Dejvide!
On je peder! On je samo neka vrsta oca-ispovednika za nju. Ona ide njemu
kada ima problema.”
„Vidim.”
„Vas dvoje ste raskinuli, zar ne?”
„Nisam siguran. Pretpostavljam da jesmo. Ne znam.”
„Ima li nešto što mogu da uradim da pomognem?” Ovo da čujem od
Pem, za koju sam uvek mislio da je mene smatrala za destruktivan elemenat,
koja je Toni savetovala da me se otarasi.
„Samo mi daj njegov broj telefona”, rekoh.
Nazvao sam. Zvonilo je i zvonilo i zvonilo. Napokon je Bob Larkin
podigao slušalicu. Peder, stvarno, sladak dubok glas koji je šuškao; ne mnogo
različit od glasa Tedija sa posla. - Ko ih uči da pričaju takvim
homonaglaskom? Upitam:
„Da li je Toni tu?” Obazriv odgovor:
„Ko zove, molim?” Rekao sam mu. Zamolio me je da pričekam i minuta
ili tako nešto je prošla dok se dogovarao sa njom, stavivši ruku preko
slušalice. Napokon se javio i rekao da je Toni tu, da, ali da je vrlo umorna i da
se odmara te da neće da sada razgovara sa mnom.
„Hitno je”, rekoh. „Molim vas, kažite joj da je hitno.”
Još jedna mumlajuća konferencija. Isti odgovor. On je neodređeno
predložio da pozovem za dva ili tri dana. Počeo sam izvoljevati, da zavijam,
da molim. Usred tog neslavnog nastupa telefon je naglo promenio ruke i Toni
mi reče:
„Zašto zoveš?”
„To mora da je očigledno. Želim da se vratiš.”
„Ne mogu.”
Nije rekla neću. Rekla je ne mogu.
Rekoh: „Da li bi htela da mi kažeš zašto?”
„Ne baš.”
„Nisi čak ostavila ni poruku. Ni reči obrazloženja. Tako si brzo strčala.”
„Žao mi je, Dejvide.”
„To je zbog nečeg što si videla u meni dok si lebdela, zar ne?”
„Nemojmo o tome da razgovaramo”, reče ona, „Gotovo je.”
„Ne želim da bude gotovo.”
„Ja želim.”
Ja želim. To je bio kao zvuk velikih vrata koja se zalupiše ispred nosa.
Ali nisam hteo da joj dozvolim da mi vrati strele bar ne za sada. Rekao sam
joj da je zaboravila neke svoje stvari u mojoj sobi, neke knjige, nešto od
odeće. Laž: ona je doslovno sve uzela. Ali ja mogu biti ubedljiv kad sam
sateran u ćošak; i ona je počela da misli da to može biti istina Ponudio sa se
da joj stvari donesem odmah. Ona nije želela da dođem. Više je volela da me
nikad više ne vidi, rekla mi je to.Tako je manje bolno za oboje. Ali njenom
glasu je nedostajala ubedljivost; bio je viši i mnogo nazalniji nego što je bio
kad je govorila iskreno. Znao sam da me još uvek voli, manje ili više; čak i
posle šumskog požara, neke od izgorelih grana nastavljaju da žive, a novi
zeleni pupoljci izbijaju iz njih. Rekao sam to sebi. Koja sam bio budala. U
bilo kom slučaju, ona nije mogla sasvim da me odbaci. Isto kao što nije bila u
stanju da se uzdrži a da ne podigne slušalicu, sada je nemoguće da me odbije
da joj priđem.
Pričajući vrlo brzo, ubedio sam je da popusti. U redu, reče ona. Dođi.
Dođi. Ali gubiš vreme.
Bilo je skoro ponoć. Letnji vazduh bio je lepljiv i vlažan, nagoveštavao
je kišu. Nisu se mogle videti zvezde. Požurio sam kroz grad, gušeći se sa
isparenjima vlažnog grada i žučnošću svoje razbijene ljubavi. Larkinov stan
bio je na devetnaestom spratu neizmerno novog tornja od bele cigle, daleko
kod Jork Avenije. Puštajući me da uđem, uputio mi je nežan, sažaljiv osmeh,
kao da kaže: Ti jadno kopile, ranjen si i krvariš, a sad ćeš opet biti rastrgnut.
Imao je oko trideset godina, zdepast čovek, dečačkog lika sa dugom, urednom
smeđom kosom i velikih nejednakih zuba. Emitovao je toplinu, simpatiju i
ljubaznost. Mogao sam da razumem zašto je Toni njemu dolazila u ovakva
vremena.
„Ona je u dnevnoj sobu”, rekao je. „Levo.”
Bilo je to veliko, bezgrešno mesto, nekako čudnog dekora, razbacanih
delova boja koje su plesale po zidovima, prekolumbijski eksponati u
osvetljenom izložbenom prostoru, neobiče afričke mačke, nameštaj od hroma
i čelika - ona vrsta neverovatnih stanova čije fotografije viđate u nedeljnom
Tajmu. Dnevna soba je bila jezgro spektakla, prostrana, belih zidova sa dugim
nakrivljenim prozorom koji je otkrivao svu lepotu Kvinsa preko Ist rivera.
Toni je sedela na udaljenom kraju kauča, blizu prozora, u uglu kauča, tamno
plavog išaranog zlatnim pegama. Bila je obučena u staru aljkavu odeću koja
je odudarala od raskoši oko nje: crveni džemper, izgrižen od moljaca, koji
sam mrzeo, kratka staromodna crna suknja, tamne čarape - zavalila se
zlovoljno se naslanjajući na jedan lakat, njene noge su štrcale nepodesno. Bio
je to položaj u kome je izgledala koščato i neljupko. Cigareta je visila u njenoj
ruci, a pored nje je bila pepeljara puna pikavaca. Njene oči bile su puste.
Njena duga kosa bila je zamršena. Nije se pomerila dok sam koračao prema
njoj. Takav izliv neprijateljstva dolazio je od nje, da sam se zaustavio na
metar i po udaljenosti.
„Gde su stvari koje je trebalo da doneseš?” upita ona.
 „Nije ih uopšte bilo. To sam rekao samo da bih imao izgovor da te
vidim.”
„To sam i mislila.”
„U čemu je greška, Toni?”
„Ne pitaj. Samo ne pitaj.” Njen glas se spustio na svoj najniži nivo,
oporo hrapav kontraalt. „Nije trebalo uopšte da dođeš ovde.”
„Kad bi mi rekla šta sam uradio…”
„Pokušao si da me povrediš”, reče ona. „Pokušao si da me ubediš da sam
imala loše iskustvo sa asidom.” Ugasila je cigaretu i odmah zapalila drugu.
Njene oči, mutne i prikrivene, odbijale su da sretnu moje. „Konačno sam
shvatila da si mi neprijatelj, da sam morala da pobegnem od tebe. Zato sam se
spakovala i otišla.”
„Tvoj neprijatelj? Ti znaš da to nije istina.”
„Bilo je neobično”, reče ona. „Nisam razumela šta se dešava i
razgovarala sam sa nekim ljudima koji su potrošili mnogo asida i oni isto ne
mogu da razumeju. Bilo je kao da su naši umovi spojeni, Dejvide. Kao da se
telepatski kanal otvorio između nas. Svašta se prelivalo iz tebe u mene.
Odvratne stvari. Otrovne stvari. Ja sam mislila tvoje misli. Videla sam sebe
kako me ti vidiš. Sećaš li se, kad si rekao da ti isto tripuješ, iako nisi uzeo
asid? I tada si mi rekao da izgleda da, kao, čitaš moje misli. To je ono što me
je uplašilo. Način na koji su naši umovi bili upetljani zajedno, do poklapanja.
Da postanu jedan. Nikad nisam znala da asid može to da uradi ljudima.”
Bio je to znak za mene da joj kažem da to nije samo asid, da to nije bila
neka vrsta drogirane varke, da je to što je osetila bilo sudaranje specijalne
moći koja mi je bila data od rođenja, dar, prokletstvo, nastranost prirode. Ali
reči su mi zastale u grlu. Meni su zvučale suludo. Kako bih mogao da
priznam tako nešto? Dopustio sam da prođe taj trenutak. Umesto toga sakato
rekoh: „Dobro, bio je to čudan momenat za oboje.Bili smo malo van pameti.
Ali trip je gotov. Sad ne treba da se kriješ od mene. Vrati se Toni.”
„Ne.”
„Za par dana onda?”
„Ne.”
„Ne razumem ovo.”
„Sve se promenilo”, reče ona. „Ne bih mogla više da živim sa tobom.
Previše me plašiš. Trip je gotov, ali ja gledam u tebe i vidim đavole. Vidim
nešto što liči na slepog miša, polučoveka, sa velikim gumenim krilima i
dugim žutim zubima i - oh Isuse, Dejvide, ne mogu sprečiti ništa od ovoga.
Još uvek osećam kao da su naši umovi spojeni. Stvari koje se šunjaju iz tvog
uma u moj. Nije trebalo da probam asid.” Nemarno, ona ugasi cigaretu i
pronađe drugu. „Ne osećam se opušteno sad. Želela bih da odeš. Glava me
boli samo što sam tako blizu tebe. Molim te. Molim te. Žao mi je, Dejvide.”
Nisam se usudio da zavirim u njen um. Plašio sam se da bi me ono što
bih našao tamo rasturilo i upropastilo. Ali tih dana moja moć je još uvek bila
jaka tako da nisam mogao da ne primam, bez obzira da li sam hteo ili ne,
opšti niži stepen mentalnog zračenja od bilo kog blizu sebe, a to što sam
primio od Toni je potvrđivalo ono što je govorila. Nije prestala da me voli.
Ali asid, iako je bio lisergičan a ne sulferičan, uplašio ju je i nagrizao, našu
vezu, otvarajući taj užasni prolaz između nas. Bilo je mučenje za nju da bude
u istoj sobi sa mnom. Ništa što bih uradio nije moglo da se nosi sa tim.
Uzimao sam u obzir strategije, tražio prilaz sa raznih strana, način da je
ubedim, da je izlečim nežnim ozbiljnim rečima. Nema načina. Uopšte nema
načina. Isprobao sam tuce prilaza u svojoj glavi i svaki se završavao
Tonijinim preklinjanjem da se izgubim iz njenog života. Tako. Kraj. Sedela je
tamo skoro nepokretna, oborenih očiju, tamnog lika, njena široka usta
učvrstiše se u bolu, njen brilijantan osmeh ugasio se. Izgledala je dvadeset
godina starija. Njena neobična, egzotična lepota pustinjske princeze u celosti
ju je napustila. Iznenada, ona mi je izgledala više stvarna, u tom velu bola,
nego ikad ranije. Goreći od patnje, živa od bola. A nema načina da je uhvati.
„U redu”, mimo rekoh. „I meni je takođe žao.” Gotovo, završeno, brzo,
iznenada, bez upozorenja, metak prolete kroz vazduh, granata se kotrljala
izdajnički u šator, nakovanj pada iz vedrog neba. Završeno. Ponovo sam.
Nema čak ni suza. Plakati? Zašto bih plakao?
Bob Larkin je, tokom našeg kratkog, prigušenog razgovora, taktično
ostao napolju, kod bifea u hodniku obloženom zaslepljujućim crnim i belim
optičkim iluzijama. Ponovo mi je uputio nežan, samilostan osmeh dok sam
izlazio.
„Hvala što ste mi dozvolili da vas ometam ovako kasne”, rekoh ja.
„Uopšte nema problema. Baš šteta što je tako ispalo između tebe i Toni.”
Klimnuh glavom. „Da, baš šteta.”
Gledali smo jedan drugog nesigurno, i on krene ka meni, zarivši na
trenutak svoje prste u moju mišicu, govoreći mi bez reči da se saberem, da
istrajem ovu oluju, da se sredim. Bio je toliko otvoren da je moj um
neočekivano uronio u njegov, i video sam ga jasno, njegovu dobrotu,
ljubaznost, njegovo žaljenje. Iz njega je dopirala do mene slika, jasno, čvrsto
zatvoreno sećanje: on i uplakana, skrhana Toni, prethodne noći, ležeći nagi
zajedno na njegovom pomodnomokruglom krevetu, njena glava se njiše na
njegovim dlakavim, mišićavim grudima, njegove ruke maze blede, teške
kugle njenih grudi. Njeno telo se trese od potrebe. Njegova nevoljna
opadajuća muževnost bori se da joj ponudi utehu u seksu. Njegova nežna duša
u sukobu sama sa sobom, prepuna sažaljenja i ljubavi prema njoj ali užasnuta
njenom uznemirujućom ženstvenošću, te grudi, ta riba, njena nežnost. Ne
moraš, Bob, ponavljala je ona, ne moraš, stvarno ne moraš, ali on joj kaže da
želi, da je vreme da to urade posle višegodišnjeg poznanstva; to će te
oraspoložiti, Toni, uostalom čoveku je ponekad potrebna promena, zar ne?
Njegovo srce ide ka njoj ali njegovo telo se opire i njihovo vođenje ljubavi,
kad se desilo, požureno je, patetično, nespretno, gibanje njihovih mučenih
nevoljnih tela, završava se sa suzama, drhtavicom, podeljenom žalošću i
konačno, smehom, trijumfom nad bolom. Poljupcima joj je brisao suze. Ona
mu se do groba zahvaljivala za njegov trud. Onda su zaspali snom dece, jedno
pored drugog. Kako kulturno, kako pažljivo. Jadna moja Toni. Zbogom.
Zbogom.
„Drago mi je da je došla kod tebe”. Otpratio me je do lifta. Šta još da
izustim?
„Ako se predomisli, pobrinuću se da te nazove”, rekao je. Stavih ruku na
njegovo rame kao što je i on uradio, i uputih mu najbolji osmeh iz svog
repertoara. Zbogom.
 19

Ovo je moja jazbina. Na dvanaestom spratu Marbl Hil Hausisa, ugao

Brodvej i dvesto dvadeset osme ulice, prethodno je zgrada projektovana za
građane srednjeg staleža, a sada je utočište za besklasne i iskorenjene urbane
ruševine. Dve sobe, kupatilo, kuhinjica, hodnik. Nekad davno niste se mogli
useliti ovde ako niste oženjeni i sa decom. Sada se par samaca uguralo unutra,
na osnovu toga što su siromašni. Stvari se menjaju kako grad trune; pravila se
krše. Većinu stanara zgrade čine Portorikanci, sa ponekim Ircem ili
Italijanom. U ovoj jazbini papista, jedan Dejvid Selig predstavlja anomaliju.
Ponekad on pomisli da duguje svojim susedima da svaki dan vešto prevede
Shma Yisroel, ali on ne zna reči. Kol Nidre, možda. Ili Kaddish. Ovo je hleb
jada koji su naši preci jeli u Egiptu. Sretan je što je izveden iz Egipta u
Obećanu zemlju.
Da li biste voleli da razgledate jazbinu Dejvida Seliga? Vrlo dobro.
Molim vas, pođite ovuda. Ne dirajte ništa, molim, i ne ostavljajte žvake na
nameštaju. Osetljiv, inteligentan, ljubazan, neurotičan čovek koji će biti vaš
vodič nije niko drugi nego Dejvid Selig lično. Nije dozvoljeno davanje
bakšiša. Dobrodošao narode, dobrodošao u moje skromno boravište. Obilazak
ćemo započeti od kupatila. Vidite, ovo je kada - ona žuta mrlja u porcelanu
već je bila tamo kad sam se uselio - ovo je šolja, ovo je kutija za lekove. Selig
provodi dosta vremena ovde; ta prostorija je značajna za dublje razumevanje
njegovog postojanja. Na primer, on se ponekad tušira dva ili tri puta dnevno.
Šta mislite, šta je to što on pokušava da spere? Ostavi tu četkicu za zube na
miru, dečko. U redu, pođite za mnom. Da li vidite one postere u hodniku? To
su primerci iz šezdesetih godina. Ovaj ovde pokazuje pesnika Alena
Ginsberga, u kostimu Ujka Sama. Ovaj ovde je gruba vulgarizacija istančanog
topološkog paradoksa holandskog štampara M.G. Ešera. Ovaj ovde poster
prikazuje mladi par kako vodi ljubav na talasima Pacifika. Pre osam ili deset
godina, stotine hiljada mladih ukrasili su svoje sobe sličnim posterima. Selig,
iako ni tada nije bio baš mlad, radio je to isto. On je često pratio prolazne
hitove i modne trandove u pokušaju da sebe još čvršće uklopi u strukture
privremenog postojanja: Pretpostavljam da su ovi posteri sada prilično vredni;
on ih nosi sa sobom od jednog do drugog jeftino iznajmljenog stana.
Ovo je moja spavaća soba. Tamna i uska, sa niskim plafonom što je
tipično za gradsko zidanje pre jedne generacije. Prozor držim zatvoren sve
vreme tako da me uzdignuti voz, grmeći nebom kasno noću, ne probudi.
Dosta je teško zaspati čak i kada je oko vas tišina. Ovo je njegov krevet, u
kome sniva teške snove, povremeno, čak i sada, nerado čita misli svojih
suseda i udružuje njihove misli sa svojim maštarijama. Na ovom krevetu,
zaveo je najmanje petnaest žena tokom svog dvoipogodišnjeg boravka ovde.
Ne gledajte tako postiđeno, mlada damo! Seks je zdrav za ljude i ostaje bitan
element Seligovog života, čak i sada u srednjim godinama! Može mu to
postati čak značajnije u godinama koje dolaze, jer seks je, nakon svega, način
uspostavljanja komunikacije sa ljudima, a izvesni drugi kanali komuniciranja
izgleda da se zatvaraju za njega. Ko su te devojke? Neke od njih nisu devojke,
neke su žene u godinama. On ih šarmira na svoj sramežljiv način i ubeđuje da
provedu jedan sat zadovoljstva sa njim.Retko pozove neku od njih po drugi
put, a i one koje pozove često odbijaju poziv, ali to je u redu. Njegove potrebe
su podmirene. Šta je to? Petnaest devojaka za dve i po godine nije mnogo za
samca. Ko si ti da sudiš? On nalazi da mu je to dovoljno. Uveravam vas, on
nalazi da mu je to dovoljno. Molim vas ne sedite na krevetu. To je stari
krevet, polovan, kupljen na popust na gornjem platou koji vodi Armija Spasa
u Harlemu.
Digao sam ga za par dolara kad sam se iselio iz pređašnjeg stana,
nameštene sobe u Aveniji Sent Nikolas, a bio mi je potreban neki nameštaj.
Nekoliko godina pre toga, sedamdesetprve ili sedamdesetdruge, ima sam
vodeni krevet, još jedan primer mog praćenja prolaznih hitova, ali se nikad
nisam navikao na talasanje i žuborenje, te sam ga konačno dao jednoj dami
širokih kukova kojoj se taj krevet najviše dopao. Čega još ima u spavaćoj
sobi? Čini mi se vrlo malo toga interesantnog. Ormarić koji sadrži standardnu
odeću. Par ženskih nošenih papuča. Napuklo ogledalo: da li ste sujeverni?
Kosa polica za knjige čvrsto nabijena starim časopisima koje on nikad više
neće pogledati - Partizanski pregled, Pariški pregled, Njujorški pregled
knjiga, Susreti, gomila pomodnih knjiga, plus par žurnala o psihoanalizi i
psihijatriji, koje Selig sporadično čita u nadi da uveća svoje lično znanje; on
ih uvek odbaci na stranu u trenucima dosade i razočaranja. Hajde da izađemo
odavde. Ova soba mora da vam se čini deprimirajućom. Prolazimo pored
kuhinjice - šporet sa četiri ringle, frižiderčić, sto obložen formikom - gde on
sprema vrlo skromne doručke i ručkove (za večeru obično ode napolje) i
ulazimo u glavni deo stana, u dnevnu/radnu sobu, u obliku slova L, prepunih,
plavih zidova.
Ovde možete da posmatrate pun raspon intelektualnog razvoja Dejvida
Seliga. Ovo je njegova kolekcija ploča, oko stotinjak dobro istrošenih ploča,
neke od njih kupljene su daleke pedesetprve (zastarele mono ploče). Skoro
jedino klasična muzika, mada možete zapaziti dve vrste uljeza: pet ili šest
ploča džeza koje datiraju iz 1959. i pet ili šest ploča rok muzike iz 1969, obe
vrste nabavljene su u bezuspešnom pokušaju da prošire horizonte njegovog
ukusa. Inače, ovde biste uglavnom mogli naći opore stvari, trnovite,
nepristupačne: Šenberg, kasniji Betoven, Maler, Berg, Bartokovi kvarteti,
Bahove pasakalje. Ništa što biste rado zviždali posle jednog slušanja. On ne
zna mnogo o muzici, ali zna šta voli; ne bi vam se to mnogo svidelo.
A ovo su njegove knjige, akumulirane od desete godine i sa ljubavlju
tegljene od jednog stana do drugog. Arheološki slojevi njegovog čitanja lako
se mogu izolovati i ispitati, Žil Vern, H.G. Vels, Mark Tven, Dašiel Hemet na
dnu. Sabatini. Kipling. Ser Valter Skot. Van Lun, Priča o čovečanstvu, Veril,
Veliki osvajači Južne i Centralne Amerike. Knjige trezvenog, ozbiljnog,
otuđenog dečaka. Iznenada, sa adolescencijom, kvantni skok: Orvel,
Ficdžerald, Hemingvej, Hardi, lakši Folkner. Pogledajte ova retka džepna
izdanja iz četrdesetih i ranih pedesetih u starom formatu koji se više ne
koristi, sa stanjenim plastičnim koricama! Vidite što ste mogli onda kupiti za
samo 25 centi! Pogledajte samo te dozlaboga izazovne slike, drečavo
štampanje! Ove naučnofantastične knjige takođe su iz tog doba. Gutao sam ih
cele, nadajući se da ću naći neki ključ sopstvenoj poremećenoj prirodi u
fantazijama Bredberija, Hajnlajna, Asimova, Sterdžena, Klarka. Pogledajte,
ovde je Stejpldonova knjiga Čudni Džon, ovde je Beresfordovo Čudo iz
Hampdenšajra, ovde je cela knjiga nazvana Autsajderi: Deca čuda, puna
priča o malim supervamprima sa nastranim moćima. Podvukao sam mnogo
pasusa u toj poslednjoj, obično mesta na kojima se nisam slagao sa piscima.
Autsajderi? Ti pisci, mada obdareni, bili su autsajderi, pokušavali su da
zamisle moći koje nisu nikad imali; a ja, koji nisam bio autsajder, ja mladi
tumarač po umovima (knjiga datira iz 1954. godine), hteo sam da raspravljam
sa njima. Oni su isticali teškoće supernormalnosti, zaboravili su ekstazu.
Mada, razmišljajući sada o teškoćama i ekstazi, moram priznati da su znali o
čemu su pisali. Drugovi, danas imam sve manje prigovora. Ovo je aleja
pacova, gde mrtvi gube svoje kosti.
Pogledajte kako je Seligovo čitanje bivalo određenije u studentskim
godinama. Džojs, Prust, Man, Eliot, Paund, stara avangardna hijerarhija.
Francuski period: Zola, Balzak, Montenj, Selin, Rembo, Bodler. Ova debela
knjiga Dostojevskog zauzima pola police. Lorens. Volf. Mistično razdoblje:
Augustin, Akvinski, Tao Te Čing, Upanišade, Bhagavad-Gita. Psihološko
razdoblje: Frojd, Jung, Adler, Rajh, Rajk. Filozofsko razdoblje. Marksističko
razdoblje. Sav taj Kestler. Nazad ka literaturi: Konrad, Forster, Beket. Idući
dalje prema prelomnim šezdesetim godinama. Belou, Pinčon, Malamud,
Majler, Barouz, Bart. Kvaka 22 i Politika iskustva. O da, dame i gospodo, vi
ste u prisustvu vrlo načitanog čoveka!
Ovde imamo njegove spise. Kovčeg sa blagom ličnih stvari koje čekaju
još nepoznatog biografa. Svedočanstva, uvek sa slabom ocenom iz vladanja
(„Dejvid pokazuje malo interesa za rad i često uznemirava razred.”). Grubo
nacrtane čestitke za rođendan za majku i oca. Stare fotografije: da li ovaj
debeli pegavi dečak može biti suvonjava individua koja sada stoji pored vas?
Ovaj čovek sa visokim čelom sa usiljenim ukočenim osmehom je pokojni Pol
Selig, otac našeg subjekta, preminuo (olav hasholom!) 11. avgusta 1971.
godine zbog komplikacija nastalih posle operacije naprslog čira. Ova žena
sede kose, štitastih očiju je pokojna Marta Selig, Polova supruga, Dejvidova
majka, preminula (oy, veh, mama!) 15. marta 1973. godine od tajanstvenog
truljenja unutrašnjih organa, verovatno kancerogenog. Ova namrgođena
mlada dama, hladnog i oštrog lica je Judita_Hana Selig, usvojeno dete,
nevoljena sestra. Datum na poleđini fotografije: juli 1963. godine. Judita je
tada imala osamnaest godina, i u kulminaciji svoje mržnje prema meni.
Koliko liči na Toni na ovoj slici! Ranije nikada nisam uočio tu sličnost, ali
one imaju isti senovit jemenski izgled, istu crnu dugu kosu. Ali Tonijine oči
uvek su bile tople i voljene, osim na samom kraju, a Juditine oči nikad nisu
imale ništa za mene, samo led, led, plutonski led. Hajde da nastavimo sa
istraživanjima privatne imovine Dejvida Seliga. Ovo je njegova kolekcija
eseja i seminarskih radova, pisanih tokom studija („Karou je dostojanstven i
elegantan pesnik, u čijim se radovima vide uticaji Džonsonovog preciznog
klasicizma i Donove groteskne mašte - interesantna sinteza. Njegove pesme
su uglađeno konstruisane i oštre dikcije; u pesmi kao što je „Ne pitaj me više
gde Jupiter prebiva”, on je perfektno usvojio Džonsonovu harmoničnu
strogost, dok u drugim, kao što je „Mediokritet u odbačenoj ljubavi” ili
„Pretnja nezahvalnoj lepoti” njegovo pisanje je srodno Donovom.). Dobro je
ispalo za D. Seliga što je čuvao svo ovo literarno blebetanje: sada, u njegovim
poznim godinama, ovi papiri postali su kapital od koga živi, jer već znate,
naravno, kako centralna figura našeg istraživanja zarađuje za život ovih dana.
Šta još nalazimo u ovim arhivama? Kopije bezbroj pisama. Neka su bezlična.
Dragi Predsedniče Ajzenhauer. Dragi Papa Jovane. Dragi Generalni
Sekretaru Hamarskojlde. Često, nekada, iako retko poslednjih godina, slao je
ovakva pisma u daleke krajeve zemljine kugle. Njegov nestalni jednostrani
pokušaj da uspostavi kontakt sa gluvim svetom. Njegovi mučni uzaludni
pokušaji da uspostavi red u svetu koji se očito približava poslednjoj
termodinamičkoj propasti. Hoćemo li pogledati neke od tih dokumenata? Vi
kažete, Guverneru Rokfeleru, da „sa umnožavanjem nuklearnog naoružanja
naša bezbednost zavisi od verovatnosti naše spremnosti da se oslonimo na
svoju zastrašenost. To je teška odgovornost nas kao javnih radnika i kao
građana da spasimo živote i zaštitimo zdravlje ljudi. Zakasnela nastojanja
narodne odbrane ne mogu se opravdati našim ubeđenjem da je nuklearni rat
tragedija i da moramo da težimo svim časnim sredstvima da osiguramo mir.
”Dozvolite mi da se usprotivim. Vaš program o skloništima od bombe,
guverneru, je projekat moralno osiromašenog uma. Skrenuti energiju i
sredstva od istraživanja usmerenih ka trajnom miru do ove šeme glava-u-
pesku je, mislim, glupa i opasna politika koja…. Guverner, koji je uzgredno
odgovorio, zahvalio se i poslao poseban otisak istog tog govora na koji je
Selig protestovao. Da li se može očekivati više?
Gospodine Niksone, vaša celokupna kampanja zasnovana je na teoriji da
Americi nikad nije bilo bolje nego pod vladavinom predsednika Ajzenhauera,
i hajde onda da imamo još četiri godine istog. Meni vi zvučite kao Faust, koji
viče za prolaznim trenutkom. (Ali ostani, tako si lep!) Da li sam previše
pismen za vas, gospodine potpredsedniče? Molim vas, imajte na umu da
Faust izgovara te reči kada Mefistofle dolazi da uzme njegovu dušu. Da li se
vama iskreno čini da je ovaj trenutak u istoriji tako sladak da bi ste zaustavili
sat zauvek? Slušajte obeshrabljenost u zemlji. Slušajte glasove crnaca sa
Misisipija, slušajte plač gladne dece fabričkih radnika koji su izbačeni sa
posla zbog Republikanske recesije, slušajte…. Draga gospodo Hemingvej:
molim vas da mi dozvolite da dodam svoju reč hiljadama onih koji izražavaju
žaljenje zbog smrti vašeg muža. Hrabrost koju je on pokazivao kad je bio
suočen sa životnom situacijom kja je postala nesnosna i nepodnošljiva uistinu
je primer za nas koji Dragi Dr. Baber…. Dragi Profesore Tojnbi…. Dragi
Predsedniče Nehru…. Dragi gospodine Paund: ceo civilizovan svet raduje se
sa vama zbog vašeg oslobođenja iz okrutnog i neprirodnog zatvora koji…..
Dragi Lorde Rasel…. Dragi Predsedniče Hruščov…. Dragi G. Malro….
Dragi…. Dragi…. Dragi…. Zadivljujuća kolekcija prepiski, morate se složiti,
sa isto tako zadivljujućim odgovorima. Pogledajte, ovaj odgovor kaže, Vi ste
možda u pravu, a ovaj kaže: Zahvalan sam zbog vašeg interesovanja, a ovaj
kaže: Naravno vreme ne dozvoljava lični odgovor na sva prispela pisma, ali
ne sumnjajte, molim vas, i budite uvereni da će vašim mislima biti posvećena
pažnja, a ovaj kaže: Pošaljite tom kučkinom sinu smirujuće pismo.
Na žalost mi nemamo zamišljena pisma koja je on stalno diktirao sebi ali
nikad nije poslao. Dragi gospodine Kjerkegor: ja se potpuno slažem sa vašom
proslavljenom tvrdnjom koja izjednačava „apsurdno” sa „činjenicom da su
sa bogom sve stvari moguće” i izjavom: „Apsurd nije jedan od faktora koji
mogu biti diskriminisani unutar pravilnog dometa razumevanja: on nije
identičan sa nemogućim, neočekivanim, nepredviđenim”. U svom sopstvenom
iskustvu sa apsurdnim…. Dragi gospodine Šekspir: Kako ste zgodno vi to
sročili kad ste napisali „Ljubav nije ljubav koja se menja kada nađe zamenu,
ili koja se savija sa odstranjivačem da se odstrani.” Vaš sonet, međutim, kao
da moli da se postavi pitanje: ako ljubav nije ljubav, šta je to onda, taj osećaj
bliskosti koji može tako apsurdno i neočekivano biti uništen sitnicom? Ako bi
ste mogli da predložite neke druge egzistencijalne načine ophođenja prema
drugima koji…. Pošto su prolazna, proizvod lutajućih impulsa, i često
neshvatljiva, mi nemamo zadovoljavajući pristup takvim komunikacijama
koje je Selig ponekad proizvodio i stotinu na sat. Dragi gospodine sudijo
Holms: u slučaju Južno Pacifičke Kompanije protiv Jensena, 244 protiv 205,
221 (1917), vi ste presudili: „Prepoznajem bez sumnje da sudije čine i moraju
presuđivati, ali oni mogu to činiti samo u međuprostorima; oni su ograničeni
na masu do pokretanja čestica.” Ova veličanstvena metafora nije mi potpuno
jasna, moram priznati i….
•
Dragi gospodine Selig,
Sadašnje stanje u svetu i celokupnom životu je bolesno. Da sam doktor i
da se traži moj savet, morao bih odgovoriti: „Stvorite tišinu”.
Iskreno vaš
Soren Kjerkegor
(1813-1855)
•
A onda, tu su još i ove tri fascikle sa debelim bež koricama. On nisu
dostupne javnoj inspekciji, jer sadrže pisma lične prirode. Pod uslovima našeg
sporazuma sa zadužbinom Dejvida Seliga, meni je zabranjeno da citiram, iako
mogu da parafraziram. Ovo su njegova pisma i poneko pismo od devojaka
koje je on voleo ili je želeo da voli. Najranije datira iz 1950. godine i u
gornjem uglu crvenim velikim slovima je primedba, NIKAD POSLANO,
Draga Beverli, tako počinje, i puno je sramnih grafičkih seksualnih scena. Šta
bi nam mogao reći o toj Beverli, Selig? Pa, ona je bila niska, slatka i pegava,
velikih grudi, vedre naravi, sedela je ispred mene na časovima biologije, i
imala je jezivu sestru bliznakinju, Estelu, koja se mnogo mrgodila i zbog
nekog genetskog propusta bila ravna onoliko koliko je Beverli bila sisata.
Možda je to razlog što se toliko mrgodila. Esteli sam se sviđao na njen oporo
sumoran način, i mislim da bi čak eventualno spavala sa mnom, što bi činilo
mom petnaestogodišnjem egu mnogo dobrog, ali ja sam je prezirao. Ona je
izgledala kao umrljana, loše urađena kopija Beverli, koju sam voleo. Imao
sam običaj da bos lutam po Beverlinom umu dok je nastavnica, gospođica
Mueler, monotono predavala mitozu i hromozome. Ona je dala danu Viktoru
Šlicu, krupnom mršavom zelenookom, crvenokosom dečku koji je sedeo
pored nje, i ja sam naučio dosta o seksu od nje u jednom upadu, sa dvanaest
sati zakašnjenja dok je emitovala svakog jutra svoje avanture od prethodne
noći sa Viktorom. Nisam bio ljubomoran na njega. Bio je zgodan i
samouveren i zaslužio je nju, a ja sam tada ionako bio previše stidljiv i
nesiguran da se sa nekim tucam. Tako sam se tajno švercovao u njihovoj
romansi i maštao da radim sa Beverli one stvari koje je Viktor radio sa njom,
sve dok očajnički nisam želeo da uđem u nju lično, ali moja istraživanja
njenog uma govorila su mi da sam joj samo zabavan kao patuljasto dete,
čudak, šaljivdžija. Kako onda da uspem? Napisao sam joj ovo pismo
opisujući u žive i znojave detalje svega što su ona i Viktor radili i rekoh: Da li
se ne čudiš kako sve to znam, ha, ha, ha? Dublji smisao toga bio je da sam ja
neka vrsta supermena sa snagom da prodrem u intimnost ženskog uma.
Rezonovao sam da će je to survati pravo u moje naručje, obeznanjenu iz
strahopoštovanja, ali dublje razmišljanje dovelo me je do saznanja da bi ona
mislila ili da sam lud ili privirkivalo, i u bilo kom slučaju bi se potpuno
ohladila, tako da sam odložio pismo, ne poslavši ga. Moja majka ga je našla
jedno veče, ali nije se usudila da mi išta o tome kaže, beznadežno blokirana
kada je bio u pitanju seks; samo ga je vratila u svesku. Te večeri pokupio sam
njene misli i otkrio da ga je ona krišom pročitala. Da li je bila šokirana i
uznemirena? Da, bila je, ali takođe je osećala ponos što je njen dečak konačno
postao čovek, koji piše prostote zgodnim devojčicama. Moj sin pornograf.
Većina pisama iz ove fascikle datira između 1954. i 1968. godine.
Poslednje je pisano oktobra 1974, posle toga Selig je počeo da oseća sve
manje i manje kontakta sa ostatkom ljudske vrste i prestao je da piše pisma,
osim u svojoj glavi. Ne znam koliko je devojaka ovde predstavljeno, ali mora
da ih je bilo poprilično. Uopšte, ovo su sve bile površne afere, pošto se Selig,
kao što znate, nikad nije ženio niti je čak imao ozbiljnih odnosa sa ženama.
Kao u slučaju Beverli, i sa onima koje je najduže voleo, obično nikad nije
stvarno imao odnose, iako je bio sposoban da se pretvara da oseća ljubav za
neku koja je u stvari bila slučajno poznanstvo. Ponekad je upotrebljavao svoj
dar da bi seksualno iskoristio žene, naročito kad je imao oko dvadeset pet
godina. On nije ponosan na taj period. Zar ne biste voleli da čitate ova pisma,
vi smrdljivi voajeri? Ali nećete. Nećete staviti šape na njih. Zašto sam vas
uopšte pozvao ovde? Zašto vam dozvoljavam da zavirujete u moje knjige i
moje fotografije i neoprano suđe i zamrljanu kadu? Mora da je moj osećaj za
osobenost opao: izolacija me guši; prozori su zatvoreni ali su zato bar vrata
otvorena. Potrebni ste mi da biste mi potkrepili osećaj za stvarnost gledajući
moj život, uklapajući delove mog života u vaše lično iskustvo, otkrivajući da
sam stvaran, ja postojim, ja patim, ja imam prošlost, ako nemam budućnost.
Tako da kad odete možete reći: Da, poznajem Dejvida Seliga, u stvari znam
ga vrlo dobro. Ali to ne znači da moram sve da vam pokažem. Hej, ovde je
pismo za Ejmi! Ejmi koja me oslobodila nevinosti u proleće pedeset treće. Zar
ne biste voleli da znate priču kako se to dogodilo? Svačiji prvi put je
neodoljivo zanimljiv. Pa, jebite se: ne želim da raspravljam o tome. Ionako
nije neka priča. Stavio sam ga u nju i ja sam doživeo a ona nije, tako je to
bilo, a ako želite da znate ostatak, ko je ona bila, kako sam je zaveo, izmislite
sami detalje. Gde je Ejmi sada? Ejmi je mrtva. Kako Vam se to sviđa?
Njegovo prvo tucanje, a već ju je nadživeo. Ona je poginula u saobraćajnoj
nesreći u svojoj dvadeset trećoj godini, i njen muž, koji me je jedva poznavao,
pozvao me je da mi to kaže, jer sam nekad bio njen prijatelj. On je još uvek
bio u traumi jer ga je policija naterala da dođe i identifikuje leš, a ona je
stvarno bila razmrskana, unakažena, osakaćena. Kao nešto sa druge planete,
tako je izgledala, rekao mi je. Izbačena sa prednjeg sedišta kroz šoferšajbnu
pravo u drvo. A ja sam rekao:
„Ejmi je bila prva devojka sa kojom sam spavao”, a on je počeo da me
teši. On teši mene, a ja sam samo pokušavao da budem sadističan.
Vreme prolazi. Ejmi je mrtva a Beverli je punačka domaćica srednjih
godina, kladim se. Ovde je pismo za Džeki Njuhaus, u kome joj pišem da ne
mogu da spavam jer razmišljam o njoj. Džeki Njuhaus? Ko je to? A, da.
Metar šezdeset osam i par sifona od kojih bi se Merilin Monro osećala
preopterećenom. Slatka. Glupa. Napućenih usana, nežnoplavih očiju. Džeki
nije bila ništa naročito osim njenih sisa, ali to je bilo dovoljno za mene,
sedamnaestogodišnjaka zaluđenog za grudima, bog zna zašto. Voleo sam je
zbog njenih grudi, tako loptastih i vidljivih u tesnim belim polo majcama koje
je volela da nosi. Leto 1952. godine. Volela je Frenka Sinatru i Perija Komoa i
imala je FRENKI ispisano, karminom na levoj butini svojih traperica i PERI
na desnoj. Ona je takođe volela nastavnika istorije, mislim da se zvao Leon
Sisindžer ili Zipinger ili tako nešto, takođe je imala ispisano LEON na
trapericama, od kuka do kuka. Poljubio sam je dva puta i to je bilo sve, čak
bez jezika; ona je bila stidljivija i od mene, uplašena da bi neka grozna muška
ruka povredila čistoću onih moćnih sisa. Pratio sam je okolo, pokušavajući da
ne ulazim u njen um jer me je deprimiralo da vidim kako je plitka. Kako se to
završilo? A, da; njen mlađi brat Anri rekao mi je kako je on viđa nagu sve
vreme kući, a ja, očajan da vidim bar indirektno na mah njene sifone,
zagnjurih u njegove misli i ukradoh pogled iz druge ruke. Nisam znao do tada
kako važan brushalter može biti. Neobuzdane, one su visile do njenog malog
okruglog stomaka, dva bedema njihajućeg mesa sa ispupčenim plavim
venama. Izlečilo me je od zaluđenosti. Tako davno, to mi je tako nestvarno
sada, Džeki.
Ovde. Pogledajte. Špijunirate me. Moje žarko izbezumljene izjave
ljubavi. Pročitajte ih sve, šta me briga? Dona, Elsi, Magda, Mona, Sju, Luiz,
Karen. Zar ste mislili da sam seksualno lišen? Zar ste mislili da me moja
hroma mladost navela da posrćem u muževnosti, nesposoban da nalazim
žene? Ja sam kopao za svoj život među njihovim butinama. Draga Koni, kako
je to bila luda noć! Draga Čikita, tvoj parfem se još uvek oseća u vazduhu.
Draga Elejn, kada sam se jutros probudio tvoj ukus sam osetio na
usnama.Draga Kiti…
Oh, bože. Kiti. Draga Kiti, imam toliko toga da ti objasnim, da ne znam
odakle da počnem. Ti me nikad nisi shvatila i ja tebe nikad nisam shvatio, i
tako je ljubav koju gajim prema tebi bila osuđena da nas pre ili kasnije
dovede do lošeg kraja. Koji je sada stvarnost. Nedostatak komunikacije
proširio se svuda u našem odnosu, ali zato što si ti bila drugačija od bilo koje
osobe koju sam ikad upoznao, istinski i kvalitativno drukčija, bila si za mene
centar mojih maštarija i nisam te mogao prihvatiti takvu kakva si, već sam
morao da nastavim da te ubeđujem i ubeđujem, dok… oh, bože. Ovo je
previše bolno. Kog đavola radite čitajući tuđa pisma? Zar nemate ni malo
pristojnosti? Ne mogu vam ovo pokazati. Obilazak je gotov. Napolje!
Napolje! Svi napolje! U ime božje, izađite napolje!
 20

Uvek je postojala opasnost da bude otkriven. Znao je da mora biti

oprezan. Ovo je vek lovaca na veštice, kada nekog ko je napustio društvene
norme hvataju i spaljuju na lomači. Špijuni su bili svugde, tražeći tajnu
mladog Seliga, nadajući se da će otkriti odvratnu istinu o njemu. Čak i
gospođica Mueler, njegova nastavnica biologije. Ona je bila bucmasta ženica,
nalik na pudlicu, stara oko četrdesetak godina, tužnog lica i tamnih kolutova
ispod očiju; imala je brutalno kratko ošišanu kosu, nalik na neku vrstu
tajanstvene brave, a na potiljku se uvek videlo da je nedavno obrijan, i
dolazila je svakog dana na časove u sivoj laboratorijskoj kecelji. Gospođica
Mueler zašla je vrlo duboko u carstvo vančulnih natprirodnih fenomena.
Naravno, tada, 1949. god, nisu upotrebljavali fraze kao „zašla je vrlo
duboko”, kad je Dejvid Selig bio u njenom razredu, ali neka anahronizam
ostane: bila je ispred svog vremena, prerano rođen hipik. Ona je stvarno bila
zabrazdila iza racionalnog, nepoznatog. Znala je da se snađe u gimnazijskom
nastavnom programu iz biologije čak i u snu, koji je i bio način, manje više,
na koji je predavala. Šta je nju palilo, stvarno, bile su stvari kao telepatija,
vidovitost, telekineza, astrologija, sve o parapsihologiji. I najmanja
provokacija je bila dovoljna da je odvrati od dnevnih poslova, učenja o
metabolizmu ili krvotoku ili šta već, i da priča o svojoj pasiji. Bila je prva u
svom kvartu koja je posedovala Ji Đing. Provela je dosta vremena unutar
organskih kutija. Verovala je da u Velikoj piramidi iz Gize ima božanskih
otkrovenja za čovečanstvo. Tražila je dublje istine u Zenu, opštoj sematici,
Bejtsovim vežbama za vid, i shvatanjima Edgara Sajsa. (Kako lako mogu da
produžim njeno traganje posle jednogodišnje izloženosti! Mora da je nastavila
sa dijanetikom, Velikovskim, Brajdi Marfijem i Timoti Lirijem završila u
starosti, kao guru dama u nekom visokom gnezdu u Los Angelesu, duboko u
psilocibinu i pejotu. Jadna blesava, lakoverna, samilosna, stara kučka.)
Naravno, držala je korak sa istraživanjima oko vančulnih opažanja koja
je J.B. Rajn radio dole na Djuk univerzitetu. Dejvid je bio prestravljen kadgod
bi ona pričala o tome. Konstantno se plašio da če ona podleči i isprobati neke
Rajnove eksperimente u razredu i tako ga izbaciti iz skrovišta. On lično je
čitao Rajna, naravno, Domet uma i Nove granice uma, čak je provirio u
nejasan Žurnal o parapsihologiji nadajući se da će naći nešto što bi ga
objasnilo njemu samom, ali tamo nije bilo ničeg osim statistike i maglovitih
pretpostavki. Dobro, Rajn mu ne predstavlja pretnju sve dok se bude bavio
glupostima u Severnoj Karolini. Ali zbunjena gospođica Mueler mogla bi da
ga skine do gole kože i preda na lomaču.
Neizbežno napredovanje ka katastrofi. Tema te nedelje, iznenada, bio je
čovekov mozak, njegove funkcije i sposobnosti. Vidite, ovo je cerebrum, ovo
je cerebelum, ovo je produžena kičmena moždina. Dečja bašta SINAPSI.
Bucmasti Norman Hajmlič, težeći ka sigurnoj petici, znajući tačno koje
dugme da pritisne, podiže ruku:
„Gospođice Mueler, da li mislite da će ikad biti moguće da ljudi stvarno
čitaju misli. Mislim ne pomoću trikova ili nečeg drugog, već stvarnom
mentalnom telepatijom!?”
Oh, radosti gospođice Mueler! Njeno punačko lice blista. To je bio signal
da započne animiranu diskusiju o ESP-u, parapsihologiji, neobjašnjivim
fenomenima, supemormalnim načinima komuniciranja i opažanja, Rajnovim
istraživanjima i tako dalje, i tako dalje, bujica metafizičke beznačajnosti.
Dejvid je želeo da se sakrije ispod klupe. Reč „telepatija” naterala ga je da se
trgne. Već je sumnjao da pola razreda shvata šta je on. A sada bljesak divlje
paranoje. Da li gledaju u mene, da li bulje i pokazuju i gurkaju i klimaju
glavama i potvrđuju? Naravno, ovo je nerazuman strah. Pretražio je svaki um
u razredu više puta, očajnički pokušavajući da se zabavi tokom suvih perioda
dosade i znao je da je njegova tajna sigurna. Njegovi školski drugovi, mlade
Bruklinske bubalice, nikad neće shvatiti velom pokriveno prisustvo
supermena u svojoj sredini. Oni su mislili da je on čudan, da, ali nisu
naslućivali koliko je čudan. Da li će gospođica Mueler sada da otkrije njegov
veo? Govorila je o sprovođenju parapsiholoških eksperimenata u razredu da
pokaže potencijalne mogućnosti ljudskog mozga. Oh, gde da se sakrijem?
Nema izlaza. Sledećeg dana donela je karte.
„Ovo su takozvane Zenerove karte”, svečano je objašnjavala, držeći ih
gore, mašući njima kao da je Divlji Bil Hikok i da se deli fleš rojal. Dejvid u
stvari nikad nije video pakovanje tih karata, ipak su mu bile poznate kao
pakovanje koje su njegovi roditelji upotrebljavali u svojim beskonačnim
igrama kanaste.
„Njih je sastavio pre dvadeset pet godina na univerzitetu Djuk Dr Karl E.
Zener i Dr J.B. Rajn. Drugi naziv za njih je ESP karte. Ko zna šta ESP znači?”
Debeljuškasta ruka Normana Hajmliča bila je podignuta. „Vančulno
opažanje, gospođice Mueler!”
„Vrlo dobro, Normane”. Odsutno, ona poče da meša karte. Njene oči,
obično bezizražajne, sijale su kao kod kockara u Las Vegasu. Ona reče:
„U špilu ima dvadeset pet karata, podeljenih u pet ,vrsta’ ili simbola. Ima
pet karata koje su obeležene sa zvezdom, pet sa krugom, pet sa kvadratom,
pet sa talasima i pet sa krstom ili znakom plus. Inače one izgledaju isto kao
obične karte za igranje ”.
Dala je karte Barbari Štajn, još jednoj od svojih miljenica i rekla da
prepiše tih pet simbola na tablu.
„Ideja je u tome da subjekt koji se ispituje redom pogleda svaku kartu,
koje su okrenute nadole, i da pogodi simbol na toj karti. Test može da se
isproba na razne načine. Neki put ispitivač prvo kratko pogleda svaku kartu;
što tom subjektu pruža priliku da odabere ispravan odgovor iz ispitačevog
uma, ako može. Neki put ni subjekt ni ispitivač ne gledaju karte unapred.
Neki put subjektu je dozvoljeno da dodirne kartu pre nego što kaže svoje
mišljenje. Neki put on ima povez preko očiju, u drugim slučajevima može mu
biti dozvoljeno da zagleda poleđinu svake karte. Bez obzira kako se radi test,
osnovni cilj je uvek isti: da subjekt odredi, upotrebljavajući vančulne moći,
šaru na karti koju ne može da vidi. Estela, pretpostavimo da subjekt uopšte
nema vančulne moći, već deluje na osnovu čiste logike. Koliko ispravnih
odgovora bi mogli da očekujemo od njega, od dvadeset pet karti?”
Estela, iznenađena, pocrveni i bubnu: „Uh… dvanaest i po?”
Gospođica Mueler se kiselo nasmeši i okrenu se prema pametnijoj,
srećnijoj bliznakinji. „Beverli?”
„Pet, gospođice Mueler?”
„Tačno. Uvek postoji šansa jedan prema pet da se pogodi točna vrsta,
tako da pet ispravnih odgovora od dvadeset pet ono što može doneti čista
sreća. Naravno, rezultati nisu nikad tako uredni. U jednom krugu pri
ispitivanju možete imati četiri ispravna pogodka, a onda u sledećem krugu
šest, pa onda pet, a onda možda sedam, a onda verovatno samo tri - ali prosek
tokom cele serije ispitivanja, trebalo bi da bude pet. To je tako, samo ako kao
faktor dejstvuje puki slučaj. U stvari, u Rajnovim eksperimentima neke grupe
subjekata imale su prosek od šest i po ili sedam pogodaka od dvadeset pet,
tokom niz ispitivanja. Rajn veruje da se nastup preko prošeka, može objasniti
samo pomoću ESP-a. Izvesni subjekti su postizali mnogo bolje rezultate.
Jedan čovek je ispravno pogodio uzastopno devet karata, dva dana za redom.
A par dana kasnije pogodio je petnaest karata uzastopno, zatim dvadeset
jednu od dvadeset pet. Šanse protiv toga su fantastične. Koliko vas misli da to
nije bilo ništa više od sreće?”
Trećina razreda je podigla ruku. Neki tikvani koji nisu uspeli da shvate
da je to promoćurno, da se pokaže simpatija za nastavničin hobi. Neki
nepopravljivi skeptici koji su prezirali takve činične manipulacije. Među
njima je i Dejvid Selig. On je samo pokušavao da se zaštiti.
 Gospođica Mueler reče: „Hajde da danas uradimo par testova, Viktore,
hoćeš li ti da budeš naše prvo zamorče. Dođi do table”.
Cereći se nervozno, Viktor Šile gegao se do table. Stajao je ukočeno
pored stola gospođice Mueler dok je ona presekla karte i ponovo ih presekla.
Tada, brzo pogledavši prvu kartu, ona je prosledi do njega.
„Koji simbol?” upita ona.
„Krug?”
„Videćemo. Ne pričajte ništa”. Dodala je kartu Babari Štajn, govoreći joj
da stavi ispravan znak ispred ispravnog simbola na tabli. Barbara je obeležila
kvadrat. Gospođica Mueler letimično pogleda sledeću kartu.
Zvezda, pomisli Dejvid.
„Talasi”, reče Viktor. Babara obeleži zvezdu.
„Plus”. Kvadrat glupane! Kvadrat.
„Krug”. Krug. Krug.
Iznenadni talas uzbuđenja u razredu zbog Viktorovog pogodka.
Gospođica Mueler, ljutitim pogledom, zatražila je tišinu.
„Zvezda”. Talasi. Babara je obeležila talase.
„Kvadrat”. Kvadrat, složio se Dejvid. Kvadrat.
Još jedan žamor, više prigušen.
Viktor je pogađao ceo špil. Gospođica Mueler vodila je rezultat: četiri
ispravna pogotka. Nije čak ni onoliko koliko je slučajno. Ponovo ga je stavila
na probu. Pet, u redu, Viktore, ti si možda seksi, ali nisi telepata. Pogled
gospođice Mueler lutao je po razredu. Još jedan subjekat? Samo da to ne
budem ja, mislio je Dejvid. Bože, samo da ne budem ja. I nisam bio. Prozvala
je Seldon Fejnberg. On je pogodio pet u prvoj rundi, šest u drugoj. Vredno
poštovanja, neatraktivno. Onda Alisa Koen, četiri i četiri, kamenit teren,
gospođice Mueler. Dejvid, prateći svaku kartu, pogodio je svih dvadeset pet
simbola svaki put, ali on je bio jedini koji je to znao.
„Sledeči?” reče gospođica Mueler, Dejvid se skupi u svojoj klupi. Koliko
ima do zvona?
„Norman Hajmlič”. Norman se dogega do nastavničinog stola. Ona
letimično pogleda kartu. Dejvid, ispitujući nju pokupi sliku zvezde.
Doskočivši onda u Normanov um, Dejvid je bio zapanjen što je tamo opazio
lepršavu sliku zvezde koja izopačeno zaokrugljuje svoje krakove da bi se
formirao krug, a onda ponovo postala zvezda. Šta je to bilo? Da li odvaratni
Hajmlič ima trunku moći?
„Krug”, promrmlja Norman.
Ali pogodio je sledeću - talasi - i sledeću, kvadrat. Stvarno je izgledalo
da on isto uspeva da pokupi emanacije iz uma gospođice Mueler. Debeli
Hajmlič imao je trunku dara. Ali samo trunku; Dejvid, istražujući njegov i
nastavničin um, posmatrao je kako slike postaju sve zamagljenije i potpuno
nestaju oko desete karte, umor je rasturio Normanovu slabu snagu. Ipak imao
je sedam pogodaka, najbolje do sada. Zvono, molio se Dejvid. Zvono, zvono,
zvono! Još dvadeset minuta.
Malo olakšanje. Gospođica Mueler žustro je podelila cedulje. Ona bi da
testira ceo razred odjednom.
„Ja ću govoriti brojeve od jedan do dvadesetpet”, reče ona. „A kako ja
govorim svaki broj, vi zapištite simbol koji mislite da vidite. Spremni?
Jedan.”
Dejvid je video krug. Zapisao je talase.
Zvezda. Kvadrat.
Talasi. Krug.
Zvezda. Talasi.
Kad se test privodio kraju, učinilo mu se da možda čini taktičku grešku
što namerno greši svaki put. Sam sebi je rekao da ipak zapiše dva ili tri
ispravna odgovora, samo radi kamuflaže. Ali bilo je prekasno za to. Ostalo je
još samo četiri broja; bilo bi isuviše providno ako bi pogodio par pošto je do
sada sve promašio. Nastavio je sa promašajima.
Gospođica Mueler reče: „Sada razmenite papire sa klupskim drugom i
ocenite njegove odgovore. Spremni? Broj jedan: krug. Broj dva: zvezda. Broj
tri talasi. Broj četiri….”
Napeto je tražila rezultate. Da li je iko zabeležio deset ili više pogodaka?
Ne, nastavnice. Devet? Osam? Sedam? Norman Hajmlič je opet imao sedam
pogodaka. On se pravio važan: Hajmlič čitač misli. Dejvid se odvratno osećao
zbog saznanja da Hajmlič ima čak i trunku moći. Šest. Četiri đaka je imalo
šest pogodaka. Pet? Četiri? Gospođica Mueler je marljivo kratkim beleškama
zapisivala rezultate. Ima li još koji rezultat? Sidni Golblat je počela krišom da
se osmehuje.
„Gospođice Mueler, a nula?”
Ona je izgledala zapanjeno. „Nula? Zar je neko imao svih dvadeset pet
promašaja?”
 „Dejvid Selig!”
Dejvid Selig je hteo da propadne kroz pod. Sve oči su bile uperene u
njega. Saletali su ga okrutnim smehom. Dejvid Selig je sve pogrešio. Bilo je
to kao da govore: Dejvid Selig se upisao u gaće, Dejvid Selig je prepisivao na
ispitu, Dejvid Selig je išao u ženski WC. Zato što je pokušao da se sakrije,
učinio je sebe jako upadljivim. Gospođice Mueler, izgledajući strogo i
zagonetno, reče:
„Rezultat od nula pogodaka može biti dosta značajan, deco. To pre može
značiti vrlo jaki ESP, nego totalno odsustvo takvih moći, kao što biste
pomislili.” Oh, bože. Vrlo jake ESP sposobnosti. Ona je nastavila:
„Rajn govori i o takvim fenomenima kao što su ’napredna dislokacija’ i
’nazadna dislokacija’, u kojima neobično jaka ESP može da se slučajno
fokusira na kartu ispred ispravne, ili kartu iza nje, ili čak dve ili tri karte dalje.
Tako bi subjekt na izgled imao ispod prosečan rezultat kada je u stvari
pogađao perfektno, samo mimo mete! Dejvide, daj da pogledam tvoje
rezultate.”
„Ništa nisam uspeo da pogodim. Gospođice Mueler. Ja sam samo
zabeležio moje pretpostavke i verovatno su sve bile pogrešne.”
„Daj mi da vidim!”
Kao da maršira po tribini, odneo joj je cedulju. Stavila je njegov papir do
svog i pokušala da ga „pročita”, tražeći neke korelacije, neku sekvencu
dislokacije. Ali proizvoljnost njegovih nemarnih grešaka štitila ga je.
Napredna dislokacija jedne karte davala mu je dva pogodka; a nazadna
dislokacija jedne karte davala mu je tri pogotka. Ničeg značajnog u tome. I
pored toga, gospođica Mueler nije htela da ga pusti.
„Želela bih da te ponovo testiram”, reče ona. „Probaćemo nekoliko vrsta
testova. Nula pogodaka je fascinirajuće”. Počela je da meša karte. Bože,
Bože, Bože gde si? Ah. Zvono! Spašen zahvaljujući zvonu!
U jednom blještavom trenutku otkrivanja i sudelovanja, gospođice
Mueler, mogao sam da potvrdim vaše životno traganje za nemogućim,
neobjašnjivim, neznanim, iracionalnim, čudotvornim.
„Možeš li ostati posle časa?”, upita ona. U agoniji odmahnuo je glavom.
„Moram da idem na čas geometrije, gospođice Mueler”.
Ona se ublaži. Sutra, onda. Sutra ćemo izvršiti test. Bože! Bio je budan
cele noći u metežu strahom, znojeći se, drhteći; oko četiri sata ujutro je
povraćao. Nadao se da će ga majka naterati da ostane kući, da ne ide u školu,
ali nije imao sreće: u sedam i trideset on je bio u autobusu. Da li će gospođica
Mueler da zaboravi na test? Gospođica Mueler nije zaboravila. Sudbonosne
karte nalazile su se na stolu. Neće biti bežanja. Našao su u centru pažnje. U
redu, Dejv, budi pametan ovog puta.
„Da li si spreman da počneš?” upita ona, uzimajući prvu kartu. Video je
plus simbol u njenom umu.
„Kvadrat”, reče on.
Video je krug. „Talasi”, reče on.
Video je krug. „Plus”, reče on.
Video je zvezdu. „Krug”, reče on.
Video je kvadrat. „Kvadrat”, reče on. To je jedan.
Pažljivo je brojao. Četiri pogrešna odgovora, zatim jedan tačan. Tri
pogrešna odgovora, još jedan ispravan. Nasumičnim lažnim razmacima,
dozvolio je sebi pet pogodaka u prvom testu. Na drugom imao je četiri. Na
trećem, šest. Na četvrtom, četiri. Da nisam previše prosečan, pitao se? Da li
sada treba da joj dam sve ispravne u jednom krugu? Ali ona je gubila
zanimanje.
„Još uvek ne mogu da razumem tvojih nula pogodaka, Dejvide”.
Govorila je njemu. „Ali meni se čini da ti nemaš nikakve ESP sposobnosti”.
Trudio se da izgleda razočarano. Čak izvinjavajuče, Oprostite,
nastavnice, ja nemam ESP sposobnosti. Ponizan i manjkav dečak vratio se na
svoje mesto.
•
U jednom blještavom trenutku otkrovenja i sudelovanja, gospođica
Mueler, mogao sam potvrditi vaše životno traganje za nemogućim,
neobjašnjivim, neznanim, iracionalnim, čudotvornim. Ali nisam imao
hrabrosti da to uradim. Morao sam da brinem o sopstvenoj koži, gospođice
Mueler. Morao sam da mislim na sebe. Hoćete li mi oprostiti? Umesto da vam
dam istinu, ja sam vas varao, gospođice Mueler, i poslao vas da slepo se
okrenete tarotu, horoskopu, ljudima iz letećih tanjira, hiljadama nadrealnih
vibracija, milionima apokaliptičkih astralnih antisvetova, kada je možda dodir
mog uma o vaš bio dovoljan da vas izlečim ludila. Jedan moj dodir. Trenutak.
Treptaj oka.
 21

Ovo su dani Dejvidove strasti, kad se previja u svom bodljikavom

krevetu. Da sredimo to postepeno. Tako manje boli.
•
Utorak. Dan izbora. Poslednjih meseci galama oko kampanje zamućuje
vazduh. Slobodan svet bira svog novog maksimalnog vođu. Ozvučeni
kamioni tutnje Brodvejom, izvikujući slogane. Naš sledeći Predsednik! Čovek
za celu Ameriku! Glasajte! Glasajte! Glasajte! Glasajte za X! Glasajte za Y!
Prazne reči stapaju se, zamućuju i teku. Republokrat. Demikanac. Boum.
Zašto bi trebalo da glasam? Ja neću da glasam. Ja ne glasam. Nisam uključen.
Nisam deo tog kruga. Glasanje je za njih. Jednom, poznog avgusta 1968.
godine, mislim da je to tad bilo, stajao sam ispred Karnagi Hola, razmišljajući
o tome da skoknem do male knjižare prekoputa ulice, kad je iznenada
celokupan saobraćaj zastao na pedeset sedmoj ulici i mnoštvo policajaca
izniklo na pločniku kao da su ratnici zubatih zmajeva koje je Kadmus poslao,
a mnoštvo motora je tutnjeći dolazilo sa istočne strane, i gle! U tamnoj crnoj
limuzini vozio se Ričard M. Nikson, izabrani Predsednik Sjedinjenih
Američkih Država, koji je veselo odmahivao okupljenom narodu. Moja velika
šansa, napokon, pomislih. Pogledaću u njegov um i biću upoznat sa svim
tajnama naše države; otkri ću šta je to što čini naše velike vode istaknutim u
odnosu na obične smrtnike. I privirih u njegov um, a to što sam tamo našao
neću da vam kažem, osim da je to manje-više ono što je trebalo da očekujem
da ću naći. Od toga dana nisam imao nikakvog posla sa politikom, ili
političarima. Danas ću ostati kod kuće za vreme glasanja. Neka izaberu
sledećeg Predsednika bez moje pomoći.
•
Sreda. Zabavljam se sa poluzavršenim seminarskim radom za Jahja
Lumumbu i drugim sličnim projektima, par bezvrednih rečenica za svaki. Ne
napredujem. Judita zove. „Žurka”, reče ona. Pozvan si. Svi će biti tamo.”
„Žurka? Kod koga? Gde? Zašto? Kada?”
„U subotu uveče. Blizu Kolumbije. Domaćin je Klod Germant. Da li ga
znaš? Profesor francuske književnosti!” Ne, ne zove se Germant Promenio
sam mu ime da bih zaštitio krivca. „On je jedan od onih novih karizmatičnih
profesora. Mlad, dinamičan, zgodan, prijatelj Simon De Bovoar, Ženea. Karl i
ja idemo. A i mnogi drugi. On uvek poziva najinteresantnije ljude”.
 „Žene? Simon De Bovoar? Da li će oni biti tamo?”
„Ne, glupane, ne oni. Ali se isplati da odeš. Klod priređuje najbolje
žurke od svih ljudi koje ja znam. Briljantna kombinacija ljudi.”
„Meni više liči na vampira”.
„On daje isto koliko i uzima, Dav. On me je posebno zamolio da te
pozovem”.
„Otkud on uopšte zna za mene?”
„Preko mene”, reče ona. „Pričala sam o tebi. Umire od želje da te
upozna”.
„Ja ne volim žurke”.
„Dav…”
Znam taj preteći ton u glasu. Nemam živaca da o tome raspravljam. „U
redu”, rekoh, uzdahujući. „Subota uveče. Daj mi adresu.”
Zašto sam tako popustljiv? Zašto dozvoljavam Juditi da manipuliše sa
mnom? Je li ovako gradim svoju ljubav prema njoj, predajući se ovako?
•
Četvrtak. Uradim dva pasusa pre podne, za Jahju Lumumbu. Vrlo sam
osetljiv kako će reagovati na ovo što pišem za njega. Može se desiti da mu
bude odvratno. Ako to ikad završim. Moram da završim. Nikad još nisam
prekoračio rok. Ne usuđujem se. Posle podne sam se prošetao do knjižare na
dvestotridesetoj ulici, treba mi svež vazduh i gledam kao i obično, da vidim
da li se išta zanimljivo pojavilo od moje poslednje posete, pre tri dana.
Prinudno kupih par džepnih izdanja, antologiju manje važnih metafizičkih
pesnika, Apdajkov Povratak zeca, i tešku antropološku studiju Levi-Štrausa,
običaji nekih Amazonskih plemena, koju znam da nikad neću stići da
pročitam. Novi radnik na kasi: devojka, devetnaest, dvadeset godina, bleda,
plavuša, bela svilena bluza, kratka suknja na falte; bezličan osmeh. Privlačna
za oko. Ona uopšte nije interesantna, seksualno ili na bilo koji drugi način, i
dok mislim da prekorevam sebe što je omalovažavam - ne dozvoliti da mi išta
ljudsko bude strano - iz ćefaja joj privirih u um dok sam plaćao knjige, tako
da je ne bi površinski osudio. Udubio sam se lako, duboko, dole kroz slojeve
trivijalnog, izučavajući je bez prepreka, dolazeći pravo do prave stvari. Oh!
Kakvo iznenadno bleštanje zajedništva, iz duše u dušu! Ona sija. Ona
izbacuje vatru. Ona mi dolazi sa živošću i kompletnošću koja me ošamućuje,
retko mi je dostupno ovakvo iskustvo. Nema sada više bezbojne manekenke.
Vidim je u potpunosti, njene snove, njene fantazije, njene ambicije, njene
ljubavi, njene uzvišene ekstaze (sinoćni dahtav snošaj, stid i krivica posle),
celokupno bućkanje, zapinjajuće strujanje ljudske duše. Samo jednom u
poslednjih šest meseci doživeo sam ovakav kvalitet potpunog kontakta, samo
jednom, tog groznog dana sa Jahja Lumumbom na stepeništu Niže biblioteke.
I dok se prisećam tog cepajućeg, otupljujućeg iskustva, nešto se otkači u meni
i događa se isto. Tamna zavesa pada. Ja sam isključen. Moje držanje za njenu
svest je pojačano. Tišina, ta užasna mentalna tišina, srlja da mc obuhvati -ja
stojim tu, zevajući, ošamućen, opet sam i uplašen, počinjem da se tresem i
ispustih kusur, a ona mi se zabrinuto obrati:
„Gospodine? Gospodine?” slatkim flautastim glasom devojčice.
•
Petak. Probudio sam se sa bolovima, visokom temperaturom. Bez
sumnje napad psihosomatske groznice. Besan, ogorčeni um nemilosrdno
bičuje bespomoćno telo. Hladnoća praćena preznojavanjem, zatim opet
hladnoća. Bljuvanje na prazan stomak. Osećam se šupljim. Kao glava
popunjena slamom. Avaj! Ne mogu da radim. Naškrabam par pseudo
Lumumba rečenica i odbacim papir na stranu. Bolestan ko pas. Pa, dobar
izgovor da ne idem na onu glupu žurku. Čitam manje važne metafizičare.
Neki od njih i nisu tako nevažni. Trahern, Krašak, Vilijam Kartrajt. Kao na
primer Trahem:

Čiste izvorne sile koje se truljenja gnušaju

uskoro se, poput najbistrijeg stakla
ili besprekomo polirane bronze,
slikom svog Objekta zaogrnuše:
božanski utisci hitro su ušli
i zapalili plamen u mojoj duši.
Raj se od stvari ne sastoji,
nego od svetlosti.
Raj je uvid jasniji.
Sreća samo pred onima blista
koji vide čisto.

Posle toga sam ponovo povraćao. Što ne treba biti shvaćeno kao kritika.
Osećao sam se dobro neko vreme. Trebalo bi nazvati Juditu. Da mi skuva
pileću supu. Oy, veh. Veh is mir.
•
Subota. I bez pomoći pileće supe sam se oporavio i odlučio da odem na
žurku. Veh is mir, u piku. Seti se, seti se, šesti novembar. Zašto je Dejvid
dozvolio Juditi da ga izvuče iz pećine? Beskrajna vožnja podzemnom
željeznicom do centra; napokon poznata stanica, Kolumbija. Moram da
pešačim par blokova, cvokotajući, neprikladno obučen za prohladno vreme,
do ogromne stare zgrade na Riversajd Drajvu i stodvanaeste ulice gde, kako
se priča, Klod Germant živi. Oklevajući, stojim napolju. Hladan, vlažan
povetarac zlonamerno cepa preko Hadsona prema meni, noseći prašinu iz Nju
Džersija. Uvenulo lišće kovitla se u parku. Unutra, stari portir sumnjičavo me
gleda.
„Profesor Germant?” rekoh ja.
On trznu palcem. „Sedmi sprat, 7-G.”
Pokazujući mi prema liftu. Kasnim; skoro je deset sati. Penjem se u
istrošenom Otisu, kvrc, kvrc, kvrc, kvrc, vrata lifta se otkotrljaše, poster od
svilenog platna u enterijeru upućuje na put do Germantovog skrovišta. Posteri
nisu potrebni. Buka od mnogo decibela sa moje leve strane kazuje mi gde je
akcija. Pritisnem zvono. Čekam. Ništa. Zvonim opet. Previše buke da bi me
čuli. Oh, kad bih bio sposoban da šaljem misli umesto što mogu samo da ih
primam! Najavio bih se gromovito. Zvonim opet, agresivnije. Ah! Da! Vrata
se otvaraju. Niska tamnokosa devojka izgleda nesvršenog maturanta bila je
obučena u neku vrstu narandžastog sarija koji ostavlja njenu desnu dojku -
malu - pokrivenu. Nudizam a la mode. Radosnim osmehom otkriva zube:
„Uđite, uđite, uđite!”
Scena gužve. Osamdeset, devedeset, stotinjak ljudi, svi odeveni u drečav
stil sedamdesetih, okupljeni u grupe od osam do deset ljudi, viču
dobokoumnosti jedan drugom. Oni koji nisu držali viski i sodu, marljivo su
dodavali travu, ritualno siktajuće uvlačenje vazduha, mnogo kašljanja,
strastveno izdisanje. Pre nego što sam uspeo da skinem kaput neko mi tutnu
lulu od slonovače u usta.
„Super hašiš”, objašnjavao je taj. „Tek došao iz Damaska. Ajde čoveče
povuci dim!”
Uzeh dim, hteo-ne hteo, i momentalno osetih uticaj. Trepćem.
„Da”, uzviknu moj dobrotvor. „Ima tu moć da zamuti ljudski um, zar
ne?”
U ovoj gužvi moj um je već dosta zamućen, međutim ne zbog trave,
samo od preteranog priliva. Moja moć izgleda da večeras funkcioniše na
relativno visokom nivou, osim što ne razlikujem osobe, pa nevoljno primam
mastan sloj pomešanih transmisija, haos pristiglih misli. Mračna stvar. Lula i
prolaznik nestadoše i ja se naduvan spotičem prema prepunoj prostoriji
postavljenoj od poda do plafona prepunim policama knjiga. Ugledah Juditu
istovremeno kad je ona ugledala mene, i od nje mi dopire direktnom linijom
njena poruka, u prvi mah neobuzdano živa, na trenutke pomešana sa
žamorom: brate, bol, ljubav, strah, zajednička sećanja, opraštanje,
zaboravljanje, mržnja, odbojnost, guunđaanjee, udaaljaaavaaanjeeee,
zzzhhh, mmmm. Brate. Ljubav. Mržnja, zzzzhhhh.
„Dav!” poviče ona. „Oh, ovde sam, Dejvide!”

Judita večeras izgleda veoma seksi. Njeno dugo gipko telo zaklonjeno je
ljubičastim satenom, pripijenim uz telo, zakopčanim do grla, koji jasno ističe
njene grudi i male vrhove njenih bradavica i rascep njene zadnjice. Na njenim
nedrima ugodno je smeštena blistava ploča žada uokvirenog zlatom,
zamršeno izgravirana; njena kosa, raspuštena, božanstveno se leprša. Osećam
ponos u njenoj lepoti. Stajala je između dva čoveka koji impresivno izgledaju.
Na jednoj strani je Dr Karl F. Silvestri, autor Studija o fiziologiji
termoregulatora. On prilično odgovara liku koji sam iščupao iz Juditinog uma
pre nedelju ili dve u njenom stanu, ali je stariji nego što sam pretpostavljao,
najmanje pedeset pet godina, možda bliže šezdesetim. Mnogo viši, takođe,
možda dva metra. Pokušavam da zamislim njegovo ogromno kršno telo nad
Juditinim vitkim i žilavim, kako ga pritiska nadole. Ne mogu. On ima rumene
obraze, tup samozadovoljan izraz lica, blage pametne oči. On joj pruža nešto
ujački ili nešto čak očinski. Sada vidim zašto se Juditi toliko sviđa: on je ta
moćna figura oca, figura koja jadni i umorni Pol Selig nikad nije mogao biti.
Sa Juditine druge strane nalazio se čovek za koga pretpostavljam da je
profesor Klod Germant; brzo se prebacih u njegov um i potvrdih svoju
pretpostavku. Njegov um je živ, blistav, svetlucavi bazen. On razmišlja na tri
ili četiri jezika istovremeno. Njegova goropadna energija iscrpljuje me pri
prvom, jedinom dodiru. Ima oko četrdesetak godina, nešto niži od metar
osamdeset pet, mišićav, atleta; njegova elegantna riđa kosa oblikovana je u
talase baroknog stila, njegova kratka kozja brada je besprekorno potkresana.
Način odevanja je tako naprednog stila da nemam reči kojim bih ga opisao jer
ne poznajem modu: neka vrsta ogrtača, naravno, zelenog i zlatnog, materijala
(lan? muslin?), skarletni pojas, upadljive pantalone od satena, špicaste
srednjovekovne čizme. Njegova kicoška pojava i izveštačeno držanje
nagoveštavaju da bi mogao biti peder, ali on snažno emituje heteroseksualnost
i iz Juditinog položaja i naklonjenog načina kojim ga gleda, počeo sam da
shvatam da su on i ona nekad morali biti ljubavnici. Možda su još uvek.
Isuviše sam stidljiv da bih i to otkrio. Moji napadi na Juditinu intimu isuviše
su ranjiva tačka između nas.
„Htela bih da vas upoznam sa mojim bratom Dejvidom”, reče Judita.
Silvestri sija. „Toliko sam čuo o vama, gospodine Selig.”
„Da li ste stvarno!” (Imam tog čudnog brata, Karl. Možeš verovati, on
stvarno može da čita ljudske umove? Tvoje misli su njemu jasne kao emisija
na radiju). Koliko li mu je Judita stvarno otkrila o meni? Pokušaću da ga
isprobam.
„Zovite me Dejvid. Vi ste Dr Silvestri, zar ne?”
„Tako je. Karl. Više volim Karl.”
„Čuo sam puno o vama od Judite”, rekoh. Ne uspevam sa
isprobavanjem. Moj odvratni umirući dar; dobijam samo pucketajuće parčiče
celine, neodređene delove nerazumljivih misli. Njegov um je nerazumljiv za
mene. U glavi počinje da mi pulsira.
„Judita mi je pokazala dve vaše knjige. Želeo bih da mogu da shvatim
takve stvari.”
Zadovoljno likovanje gordog Silvestrija. U međuvremenu, Judita poče
da me predstavlja Germantesu. On promrmlja svoje zadovoljstvo što me je
upoznao. Skoro da očekujem da me poljubi u obraz, ili možda u ruku. Njegov
glas je nežan, predenje, u njemu ima neki akcenat ali ne francuski.
Nešto neobično, mešavina, francusko-italijanski, možda, ili francusko-
španski. Ako ništa drugo, njega mogu da isprobam, čak i sada; iako je njegov
um nestalniji od Silvestrijevog, ostaje u mom dohvatu. Ukliznuh unutra da
pogledam, čak dok smo razmenjivali trivijalnosti o vremenu i nedavnim
izborima. Isuse! Oživljeni Kazanova! On je tucao sve što hoda ili gmiže,
muškog, ženskog ili srednjeg roda, uključujući naravno i moju prisutnu sestru
Juditu, koju je - prema uredno složenoj površinskoj memoriji - zadnji put
povalio pre pet sati, u istoj ovoj sobi. Njegovo seme sada počiva u njoj. On je
nerazumljivo zabrinut zbog činjenice da nikad nije svršila sa njim; prima to
kao poraz svoje savršene tehnike. Sada je razmišljao o mogućnosti kako da na
kulturan način i mene upeca pre nego što svane. Nema nade, profesore. Mene
nećeš pridodati svojoj kolekciji Selig. Prijazno me je upitao o mom
akademskom stepenu.
„Samo jedan”, rekoh. „Diplomirao sam pedeset šeste. Razmišljao sam da
napišem diplomski o engleskoj književnosti ali ga nikad nisam napisao”.
On predaje Remboa, Verlena, Malarmea, Bodlera, Lotremona, celu
bolesnu posadu, i sebe spiritualno identifikuje sa njima; na njegovim
časovima slušaonice su pune obožavateljki sa Bernarda čije se butine rado
šire za njega, iako se on u svom Remboovskom aspektu ne protivi da se
povremeno ševi sa srdačnim momcima sa univerziteta. Dok govori sa mnom
on sa ljubavlju miluje Juditina leđa. Čini se da Dr Silvestri to ne primećuje, ili
da ga nije briga.
„Vaša sestra”, promrmlja Germante, „ona je divna, ona je original,
krasota…”
Kompliment, u francuskom smislu. Provirim još jednom u njegov um i
saznam da on piše roman o ogorčenoj, strastvenoj mladoj raspuštenici i
francuskom intelektualcu, koji predstavlja oličenje životne energije, i očekuje
da zaradi milione od te knjige. On me fascinira: tako je razmetljiv, tako
izveštačen, takav hoštapler, a opet tako privlačan uprkos vidljivim
nedostacima. Ponudio me je koktelima, viskijem sa sodom, likerima,
konjakom, travom, hašišom, kokainom, šta god poželim. Osećam da me guši,
te pobegoh od njega, sa olakšanjem umakoh da bih nasuo čašicu ruma.
Neka devojka mi se obrati kod bara. Jedna od Germanovih studentkinja,
nema više od dvadeset godina. Oštra crna kosa pada u uvojcima; bokserskog
nosa; divljih osećajnih očiju; punih mesnatih usana. Nije lepotica ali je na
neki način zanimljiva. Očigledno sam i ja njoj zanimljiv, jer mi se osmehne i
reče:
„Da li bi želeo da ideš kući sa mnom?”
„Tek sam došao.”
„Kasnije. Kasnije. Bez žurbe. Izgledaš kao da si zabavan za tucanje.”
„Da li to kažeš svakom koga tek upoznaš?”
„Mi se još nismo upoznali”, reče u naglašenom tonu. „A ne kažem to
svakome. Mnogima da. Šta ne valja? Devojke danas mogu da preuzmu
inicijativu. Uostalom, prestupna je godina. Da li si ti pesnik?”
„Ne baš.”
„Izgledaš kao pesnik. Kladim se da si osećajan i da puno patiš”. Moja
poznata glupa fantazija, ostvaruje se na moje oči. Njene oči su krvave.
Ufiksala se. Jedak miris znoja oseća se iz njenog crnog džempera. Njene noge
su isuviše kratke za njen torzo, kukovi su joj preširoko, grudi preteške.
Verovatno ima triper. Da li me ona zafrkava? Kladim se da si osećajan i da
puno patiš. Da li si pesnik? Pokušavam da je istražim, ali nema šanse; moj
mozak je tup od umora, a kolektivna dreka guši sve individualne izlive.
„Kako se zoveš?” upita ona.
 „Dejvid Selig.”
„Lisa Holštajn, ja sam maturant na Bam”
„Holštajn?’ Ime me oživljava. Kiti. Kiti. Kiti! „Jesti li to rekla?
Holštajn?”
„Holštajn, da, i poštedi me viceva o kravama.”
„Imaš li sestru koja se zove Kiti? Katarina, pretpostavljam. Kiti Holštajn.
Oko trideset pet godina stara. Tvoja sestra, ili možda rođaka…”
„Ne. Nikad nisam čula za nju. Neko koga poznaješ?”
„Koga sam poznavao”, rekoh. „Kiti Holštajn.”
Uzeh svoje priče i okrenuh se.
„Hej”, ona je pozivala za mnom. „Zar si mislio da se šalim? Da li ćeš ići
sa mnom kući večeras ili nećeš?”

Crna grdosija se ispreči ispred mene. Ogroman Afro nimbus,

zastrašujuće prašumsko lice. Njegova odeća je sudaranje boja izlazećeg
sunca. On, ovde? Oh, bože. Onaj koga je najviše trebalo da vidim. Pomislih
sa grizom savesti na nedovršeni seminarski rad, šepav, grbav, jedno nikakvo
odvratno sranje koje stoji na mom stolu. Šta on radi ovde? Kako li je Klod
Germantes uspeo da uvuče Jahja Lumumbu u svoju orbitu? Crna maska
večeri, možda. Ili je delegat iz sveta vrhunskih sportista, pozvan ovde da
pokaže intelektualnu mnogostranost našeg domaćina; njegovu eklektičnu
svestranost. Lumumba stoji iznad mene buljeći, hladnokrvno me ispitujući sa
svoje neverovatne visine nalik na Zevsa od ebonovine. Spektakularna crna
žena drži ga pod ruku, boginja, titanka, visoka preko metar devedeset, čija je
koža kao izglancani oniks, očiju kao svetionik. Zapanjujući par. Sve nas
posramljuju svojom lepotom. Lumumba konačno progovori: „Ja tebe znam,
čoveče. Ja tebe znam odnekud”. „Selig. Dejvid Selig”.
„Zvuči mi poznato. Odakle te znam?”
„Euripid, Sofokle i Eshil”.
„Koje sranje?” Zbunjeno. Pauzira, a onda. Cereći se. „A, da. Da, da,
bebice. Onaj jebeni seminarski. Kako napreduješ, čoveče?”
„Napredujem, napredujem”.
„Završićeš ga do srede? bilo je dogovoreno u sredu.”
„Završiću ga, gospodine Lumumba”. „Trudim se. massa.
 „I treba, momče. Računam na tebe”.
„Tom Najkvist?”
Ime iznenada izleti, iskrsne, iz pozadine nerazgovetnog žamora
mrmljanja i brbljanja. Za trenutak visi u zadimljenom vazduhu kao osušeni
list koji je zakovitlao slabi oktobarski povetarac. Ko je izgovorio? Ko je
izgovorio „Tom Najkvist” upravo tad? Ko je bio toj koji je izgovorio njegovo
ime? Prijatan bariton, ne više od desetak metara od mene. Tražim ko je
najverovatniji vlasnik tog glasa. Muškarci su svuda okolo. Ti? Ti? Ti? Nema
načina da prepoznam. Da, postoji jedan način. Kad su reči izgovorene naglas,
one odjekuju u umu osobe koja ih je izgovorila izvesno vreme. (Takođe i u
umovima slušača, ali se odjeci razlikuju u tonalitetu). Prikupih svoju ljigavu
veštinu i naprežući se, zabadam igle da istražim obližnje svesti, tragajući za
odjecima. Trud je ubistveno golem, glave u koje ulazim su čvrste koščate
kupole, u kojima se kroz par naprslina, borim da uglavim svoje mlitavo,
nejako ispitivanje. Ali ulazim. Tražim pravilan odjek. Tom Najkvist? Tom
Najkvist? Ko je izgovorio njegovo ime? Ti? Ti? Ah. Tamo. Odjek je skoro
nestao, samo neodređeno šuplje zvečkanje, u krajnjem uglu špilje. Visoki
debeo čovek sa smešno podkresanom plavom bradom.
„Izvinite”, rekoh. „Nisam hteo da prisluškujem, ali čuo sam da ste
spomenuli ime jednog mog starog prijatelja…”
„Oh?”
„… i nisam se mogao uzdržati da ne dođem i upitam vas o njemu. Tom
Najkvist. Bili smo svojevremeno dobri drugovi. Ako znate gde se on sada
nalazi, što radi…”
„Tom Najkvist?”
„Da. Siguran sam da sam čio da ste njega spomenuli”.
Tup osmeh. „Mislim da je došlo do nekakvog nesporazuma. Ja ne znam
nikoga po tom imenu. Džime? Frede?
Možete li vi pomoći?”
„Ali ja sam ubeđen da sam čuo…” Odjek. Boum u pećini. Da li sam
pogrešio? Na toj maloj razdaljini, pokušah da uđem u njegov um, da tragam
po njegovoj dokumentaciji za ikakvo saznanje o Najkvistu. Ali sada ne mogu
uopšte da funkcionišem. Oni živo zasedaju. Najkvist? Najkvist? Da li je iko
čuo da je neki Najkvist pomenut? Da li neko poznaje izvesnog Najkvista?
Jedan od njih iznenada uzviknu: „Džon Lajbnic!”
„Da”, reče onaj puniji veselo. „Možda ste čuli da smo njega pomenuli. Ja
sam govorio o Džonu Lajbnicu pre par trenutaka. Zajednički prijatelj. U ovoj
graji to je moglo da ti zvuči isto kao Najkvist”.
Lajbnic. Najkvist. Lajbnic. Najkvist. Boum. Boum. „Vrlo moguće”,
složim se. „Bez sumnje, mora da se to dogodilo. Glupo s moje strane”. Džon
Lajbnic. „Izvinite što sam vam smetao”.
Germantes reče, stišćući i milujući mi lakat: „Ti bi stvarno trebalo da
prisustvuješ mojim predavanjima ovih dana. Ove srede posle podne počinjem
sa Remboom i Verlenom, prvo od šest predavanja o njima. Pokušaj da svratiš.
Bićeš u krugu univerziteta u sredu, zar ne?”
Sreda je dan kad moram dostaviti Jahji Lumumbi seminarski rad o
grčkim tragičarima. Biću na fakultetu, da. Bolje da budem. Ali otkud
Germantes to zna? Zar on nekako uspeva da uđe u moj um? Šta ako i on
takođe ima moć? I ja sam širom otvoren njemu? Šta? On može sve znati,
moje jadne patetične tajne, moje svakodnevno uvećanje gubitka, a on tu stoji,
štiteći me jer ja propadam, a on je oštar kao što sam ja ikad bio. A onda brz
paranoičan bljesak: ne samo da on poseduje dar, već je verovatno i neka vrsta
telepatske pijavice, koja me ispija, prenoseći moć pravo iz mog uma u njegov.
Možda me je on potajno prisluškivao od sedamdeset četvrte godine.
Odbacujem ove bespotrebne idiotarije. „Pretpostavljam da ću biti tamo u
sredu, da. Verovatno ću svratiti”.
Ne postoji šansa da odem da slušam predavanje Kloda Germantesa o
Rembou i Verlenu. Ako on ima moć, neka nju stavi u svoju lulu i popuši je!
„Bilo bi mi drago kad bi došao”, reče on meni. On se nagne ka meni.
Njegova androgena mediteranska glatkost dozvoljavala mu je da uzgredno
prekorači izgrađeni američki moral o uobičajenoj distanci između muškaraca.
Osećam miris njegovog losiona za kosu, losiona za brijanje, dezodoransa i
ostale parfeme. Mali blagoslov: moja čula ne iščezavaju sva odjednom.
„Tvoja sestra”, promrmlja on. „Izvanredna žena! Kako je volim! Ona
često priča o tebi”.
„Stvarno?”
„Sa puno ljubavi, i sa puno krivice. Izgleda da ste vi bili otuđeni mnogo
godina”.
„Sada je to gotovo. Konačno postajemo prijatelji”.
„To je prekrasno za vas oboje”. On pokaže namignuvši mi. „Taj doktor.
Nije dobar za nju. Isuviše je star, isuviše statičan. Posle pedesete većina
muškaraca izgube kapacitet da rastu. On će joj dosaditi za šest meseci”.
 „Možda je dosada ono što joj treba”, odgovorili. „Imala je uzbudljiv
život, koji je nije usrećio”.
„Nikome nikad nije potrebna dosada”, Germani reče, i namigne.
„Karl i ja bismo voleli da dođeš na večeru sledeće nedelje, Dav. Ima
toliko toga o čemu nas troje treba da pričamo.”
„Videću, Judo. Nisam još siguran ni u šta za sledeću nedelju. Ja ću te
nazvati.”
Lisa Holštajn. Džon Lajbnic. Mislim da mi je potrebno još jedno piće.
•
Nedelja. Veoma mamuran. Hašiš, rum, vino, droga, bog zna šta još. A
neko mi je turao škrobni nitrat pod nos oko dva sata ujutru. Ta gnusna jebena
žurka. Nije uopšte trebalo da odem. Moja glava, moja glava, moja glava. Gde
je pisaća mašina? Moram ipak nešto da radim. Idemo onda:

Dakle, vidimo, razlike u metodi prilaza ove trojice tragičara istoj priči. Eshilova pažnja
je prvenstveno okrenuta teološkim implikacijama zločina i neumoljivom radu bogova:
Orest je rascepan između Apolonove naredbe da ubije svoju majku i svog sopstvenog
straha od materoubistva, i kao rezultat svega, on poludi. Euripid se zadržava na
karakterizaciji, i uzima manje alegoričan…

Do đavola, ništa ne valja. Ostavi za kasnije.

Tišina među mojim ušima. Odjekujuća crna praznina. Ništa mi ne polazi
za rukom danas, ništa. Mislim da je možda posve nestala. Ne mogu čak ni
žamor suseda da čujem. Novembar je najodvratniji mesec, luk niče iz mrtvog
mozga. A ja živim kao u Eliotovoj pesmi. Pretvaram se u reči na jednoj strani.
Zar ću sedeti ovde i žaliti samog sebe? Ne. Ne. Ne. Ne. Boriću se. Spiritualne
vežbe zamišljane da povrate moju moć. Na kolena, Selig. Sagni glavu.
Koncentriši se. Preobrazi se u jednu finu iglu misli, tanan telepatski laserski
zrak, koji se proteže iz ove sobe u blizinu divne zvezde Betelez. Jesi li uspeo?
Dobro. Taj oštar čisti mentalni zrak prodire kroz svemir. Drži ga. Drži ga
čvrsto. Nikakvo širenje sa strane nije dozvoljeno, čoveče. Sada se uspinji. Mi
se penjemo Jakobovim merdevinama. Ovo će biti vantelesno iskustvo,
Davide. Gore. gore i odlaziš! Drži se kroz plafon, kroz krov, kroz atmosferu,
kroz jonosferu, kroz stratosferu, kroz bilo kakvu sferu. Samo napolje. U
prazan međuzvezdani prostor. O, tama tama tama. Hladan osećaj i izgubljen
motiv akcije, ne zaustavljaj to! Samo pozitivno razmišljanje je dozvoljeno na
ovakvom putovanju. Uzleti! Uzleti! Ka malom zelenom čoveku na Betelgezu
IX. Dohvati njihove umove, Selig. Napravi kontakt. Napravi… kontakt. Vini
se, ti lenjo jevrejsko kopile! Zašto ne uzlećeš? Uzleti!
Pa?
Ništa. Nada. Niente. Nigde. Nulla. Nicht.
Survanje nazad na zemlju. Na tihi sprovod. Dobro, predaj se, ako je to
ono šta želiš. U redu. Odmori se negde neko vreme. Odmori a onda se moli.
Selig. Moli sc.
•
Ponedeljak. Mamurluk je prošao. Um mi opet prima. U toj božanstvenoj
eksploziji kreativne izbezumljenosti ponovo sam napisao temu „Elektra”, kod
Eshila. Sofokla i Euripida, od glave do pete, preinačio sam je potpuno,
preispitao je, pojasnio i pojačao ideje i istovremeno uhvatio ono što mislim da
je savršena nijansa nonšalantne crnačke sumornosti. Baš kad sam otkucao
poslednje reči, zazvonio je telefon. U pravo vreme; sad se osećam
društvenim. Ko zove? Judita? Ne. To je Lisa Holštajn.
„Obećao si da ćeš me odvesti kući posle zabave”, reče ona mamurno,
optužujuće. „Šta si ti kog đavola uradio, izmigoljio se?”
„Kako si dobila moj broj?”
„Od Kloda. Profesora Germantesa”. Đavolski je spretan. On sve zna.
„Čuj, šta sada radiš?”
„Razmišljam da idem pod tuš. Radio sam celo jutro i smrdim kao tvor.”
„Kojim se poslom baviš?”
„Vampirišem seminarske radove za ljude na Kolumbiji-”
Ona je razmišljala o tome za trenutak. „Ti stvarno imaš čudnu pamet,
čoveče. Stvarno mislim: čime se baviš?”
„Upravo sam ti rekao”.
Duga probavna tišina. A onda:
„Dobro. Mogu da shvatim. Ti vampirišeš seminarske radove. Gledaj,
Dejve, idi se istuširaj. I kaži mi koliko mi treba da stignem do tebe
podzemnom železnicom od stanice sto desete ulice i Brodvej?”
„Možda četrdesetak minuta, ako odmah uhvatiš voz.”
„Izvrsno. Videćemo se onda za sat vremena.” Klik.
Slegoh ramenima. Luda ženska. Zove me Dejv. Niko me ne zove Dejv.
Skidajući se, uputim se ka tušu, dugom ugodnom sapunjanju. Posle se izvalih
u retkoj stanci opuštanja, Dejv Selig, ponovo čita svoj jutarnji trud i nalazi
zadovoljstvo u onome što je stvorio. Nadajmo se da će i Lumumba. Tada uzeh
Apdajkovu knjigu. Stigoh do četvrte strane i telefon ponovo zazvoni. Lisa:
nalazi se na stanici kod dvesto dvadeset pete, želi da zna kako da dođe do
mog stana. Ovo je sada više nego šala. Zašto me ona tako prostosrdačno
progoni? Ali nema veze. Ja mogu da igram njenu igru. Dajem joj uputstva:
Deset minuta kasnije kucanje na vratima. Lisa, u debelom crnom džemperu,
onom istom koji smrdi na znoj, od subote uveče, i tesne plave farmerke.
Stidljiv osmeh, koji totalno odudara od njenog karaktera.
„Ćao”, reče ona. Raskomotila se. „Kad sam te videla prvi put, imala sam
neki intuitivni osećaj o tebi: kod ovog tipa ima nešto specijalno. Moraš se
njime tucati. Ako sam išta naučila, to je da moram verovati svojoj intuiciji. Ja
strujim nizvodno, Dejv, strujim nizvodno”. Sad je već i skinula džemper.
Njene grudi su teške i okrugle, sa sitnim, gotovo neprimetnim bradavicama.
Jevrejska zvezda je udobno smeštena u dubokoj uvali među njima. Tumara po
sobi, razgleda moje knjige, ploče, fotografije.
„Pa kaži mi”, poče ona. „Sada kad sam ovde. Zar nisam u pravu? Ima li
ičeg specijalnog u tebi?”
„Bilo je nekad”.
„Šta?”
„Za mene je da to znam, a za tebe da to otkriješ”, kažem i prikupljajući
svoju snagu, uguravam svoj um u njen. To je brutalan frontalni napad,
silovanje, pravo tucanje mozga. Naravno, ona ništa od toga ne oseća. Kažem:
„Vremenom sam imao jedan stvarno neobičan dar. Sad je uglavnom
istrošen, ali još uvek posedujem jedan deo, u stvari sada ga na tebi
primenjujem”.
„Fenomenalno”, reče ona, i skide svoje farmerke. Nema gaćica. Biće
debela pre nego što napuni trideset godina. Butine su joj debele, stomak joj
štrči. Stidne dlake su joj neobično guste i rasprostranjene, ne liče na trougao
nego na neku vrstu dijamanta, crni dijamant dopire od njenih slabina skoro do
kukova. Zadnjica joj je duboko ugnuta. Dok sam ispitivao njeno telo luđački
sam preturao po njenom umu, ne ostavljajući nijednu oazu privatnosti,
uživajući u svom prisustvu dok traje. Nema potrebe da budem ljubazan. Ništa
joj ne dugujem: ona mi se sama nabacila. Prvo, proverim, da vidim je li me
slagala kad je rekla da nikad nije čula za Kiti. Istina, Kiti joj nije nikakav rod.
Beznačajna podudarnost prezimena, to je sve.
„Sigurna sam da si pesnik, Dejv”, reče ona kako smo se spojili i bacili na
neraspremljen krevet. „To je isto intiutivni bljesak. Čak i ako sada radiš te
seminarske radove, poezija je tvoja prava zanimacija, zar ne?“
 Prođoh rukom preko njenih grudi i stomaka. Oštar miris dolazi sa njene
kože. Nije se prala poslednja tri ili četiri dana, kladim se. Nema veze. Njene
bradavice misteriozno izroniše, sitna kruta ljubičasta ispupčenja. Ona se uvija,
ja nastavih da pljačkam njen um kao što su Goti pljačkali Forum. Ona mi je
širom otvorena; ushićen sam zbog neočekivanog povratka svoje snage. Njena
autobiografija se sama prikazuje. Rođena u Kejmbridžu. Dvadeset godina
stara. Otac profesor. Majka profesorka. Ima mlađeg brata. Nemarno
detinjstvo. Male boginje, ospice, šarlahna groznica. Pubertet u jedanaestoj,
izgubila nevinost u dvanaestoj. Abortus u šesnaestoj. Par lezbijskih avantura.
Strašan interes za dekadentnu francusku poeziju. Droga, meskalin, psilocibin,
kokain, čak se i osećalo. Germantes joj daje. Germantes ju je odvukao u
krevet pet-šest puta. Živa sećanja na to, njen um mi pokazuje više o
Germantesu nego što želim da vidim. On se kotirao dosta visoko kod nje. Lisa
se pojavljuje jaka, agresivna, njen imidž - lični, kapetan svoje duše, gospodar
svog lica… Ispod svega toga stvarnost je sušta suprotnost, naravno; ona se
neverovatno boji. Nije loše dete. Osećam malo krivice zbog neočekivanog
agresivnog načina kojim sam spopao njen um, nisam uopšte imao obzira za
njenu privatnost. Ali ja imam svoje potrebe. Nastavljam da tumaram njenim
umom, u međuvremenu ona je spustila glavu do mojih butina. Jedva da se
sećam kada mi je poslednji put neko to radio. Ona je iskusni felacionist. Hteo
bih da uzvratim, ali ne mogu sebe navesti to da uradim; neki put sam gadljiv,
a ona nije neko ko bi me zaludeo. Oh, pa, ostaviću tu stvar za sve Germantese
ovog sveta. Ležim i primam priliv iz njenog uma i prihvatam dar njezinih
usta. Osećam se muževno, elastično, samopouzdano, a zašto ne bih, dobija,
dvostruko zadovoljstvo istovremeno, glava i račvište? Nisam se povukao iz
njenog uma, ipak sam se napokon povukao iz njezinih ustiju, okrenuo se,
razdvojio joj butine, duboko ukliznuo u njenu čvrstu usku luku. Selig zvani
pastuv. Selig bik.
„Ooohhh”, reče ona, savijajući kolena. „Ooooh”. I počesmo da se
igramo životinje sa dve grbe. Prikriveno sam se dvostruko hranio, priključivši
se u njeno zadovoljstvo i time udvostručio sopstveno; svaki udar donosio mi
je umnoženo i slatko eksponencijano zadovoljstvo. Ali tada se desilo nešto
smešno. Iako je ona bila blizu vrhunca - događaj za koji znam da kad se
dogodi da će uznemiriti naš mentalni kontakt, priliv iz njenog uma već biva
nepostojan i nerazgovetan, više buka nego signal, slike se gube u tutnjavi
šumova. Ono što mi dolazi je osakaćeno i daleko; koprcao sam se da održim
kontakt sa njenom svešću, ali bez uspeha, bez uspeha, ona mi je iskliznula, iz
trena u tren uzmicala mi je, sve dok više nije bilo ikakvog spoja. I u tom
trenutku razdvajanja moja muškost je iznenada klonula i ispala iz nje. Ona,
iznenađena, bila je šokirana.
„Šta te je spustilo?” upita. Nalazim da je nemoguće da joj objasnim.
Prisetim se da me Judita pitala, pre par nedelja, da li sam gledao na gubitak
mentalne moći kao na metaforu za impotenciju. Neki put da, odgovorio sam
joj tada. A sada, ovde, po prvi put, metafora se stapa sa stvarnošću; dva pada
su integrisana. On je impotentan ovde i on je impotentan onde. Jadan Dejvid.
„Pretpostavljam da mi je pažnja bila odvraćena”, rekoh joj. Ali zato, ona
ima svoje veštine; sledećih pola sata ona me je obrađivala, prstima, usnama
jezikom, kosom, grudima, ne uspevajući ničim da me uzbudi, u stvari sve više
mi je odvraćala sa svakom svojom razjarenom usredsređenošću.
„Ja to ne razumem”, reče ona. „Tako si dobro počeo, je li nešto što se
tiče mene što te je odvratilo?” Ja je razuveravam. Bila si sjajna, bebice.
Ovakve stvari se neki put jednostavno dese i niko ne zna zašto. Ja joj kažem:
„Hajde samo da se odmorimo i možda će se vratiti u život”. Mi se
odmaramo. Jedan do drugog, milujući njenu kožu na apstraktan način,
isprobavam usput par probnih pokušaja da joj prodrem u um. Niti treptaj na
telepatskom nivou niti treptaj. Grobna tišina. Da li je to to, kraj upravo ovde i
sad? Zar sada konačno nestaje? I sad sam kao i svi ostali. Osuđen da se
snalazim samo rečima.
„Imam ideju”, reče ona. „Idemo da se zajedno istuširamo. To ponekad
zna uzbuditi muškarca”. Nisam imao prigovor na to; možda će to i da upali, a
u svakom slučaju ona će bar nakon toga lepše mirisati. Uputili smo se prema
kupatilu. Jaki mlazevi oživljavajuće mlake vode.
Uspeh. Usluge njenih sapunjavih ruku oživele su me. Skočismo do
kreveta. Još uvek ukrućen, bio sam na njoj i uzeo je. Gasp gasp gasp, moan
moan moan. Ništa ne mogu da dobijem na mentalnim talasima. Iznenada ona
se smešno zgrči, naprezanje, žestoko ali brzo, i moja sopstvena napetost je
brzo poprati. Toliko za seks. Skupili smo se jedno pored drugog, milujući se
posle odsjaja. Ponovo pokušah da je isprobam. Nula. Nuu-la. Nestala je?
Mislim da je stvarno nestala. Mlada damo, danas si prisustvovala istorijskom
događaju. Propadanju izuzetne ESP sposobnosti. Ostavljajući za sobom samo
ovu moju smrtnu ljusku. Teško meni.
„Volela bih da pročitam neku tvoju pesmu, Dejv”, reče ona.
•
Ponedeljak uveče, oko sedam i trideset. Lisa je napokon otišla. Izašao
sam na večeru u obližnju piceriju. Dosta sam miran. Udar koji me je zadesio,
u stvari, još nije registrovan. Čudno je da mogu biti tako pomirljiv. U jednom
trenutku, to znam, to će neizbežno da me totalno obuzme, slamajući me,
smrskavajući me; ja ću plakati, vikati, lupati glavom o zid. Ali za sada sam
iznenađujuće smiren. Jedan neobičan posmrtni osećaj, kao da sam nadživeo
sebe. A i osećaj olakšanja; odlaganje je prekinuto, proces je završen, umiranje
je okončano, a ja sam ga preživeo. Naravno ne očekujem da ovo raspoloženje
traje. Ja sam izgubio nešto izuzetno u svom biću, i sada očekujem strah i jad i
očajanje koji će sigurno uskoro eksplodirati.
Izgleda da je moje tugovanje odloženo. Ono što sam mislio da je skroz
nestalo, nije još nestalo. Uđoh u piceriju i čovek za tezgom uputi mi
malodušan hladan njujorški osmeh dobrodošlice, i ja dobih ovo, ne tražeći, od
onoga šta se nalazi iza njegove masne face: Hej, pa evo ga onaj peder koji
uvek traži više ringlica.
Čitam ga jasno. Tako znači, još nije mrtva! Još nije sasvim mrtva! Samo
se odmara za trenutak. Samo se skrila.
•
Utorak. Hladnoća me prožima do srži, jedan od onih užasnih dana kasne
jeseni kada je svaka kap vlage isceđena iz vazduha, a sunčevi zraci su kao
sečiva. Završio sam još dva seminarska rada koje ću predati sutra. Čitam
Apdajka. Judita je zvala posle ručka. Uobičajen poziv na večeru. Moj
uobičajen neodređen odgovor.
„Šta misliš o Karlu?” upita ona.
„Vrlo postojan čovek”.
„On želi da se udam za njega”.
„Pa?”
„Isuviše je rano. Ja ga stvarno i ne poznajem, Dav. Sviđa mi se,
strahovito mu se divim, ali ne znam da li ga i volim”.
„Onda nemoj da se zaletiš”, rekoh. Njeno sentimentalističko oklevanje
mi je dosadno. Ne razumem zašto se iko ko je dovoljno star da zna konačni
rezultat ipak ženi. Zašto je ljubavi potreban ugovor? Zašto staviti sebe u ralje
države i dati joj moc nad tobom? Zašto pozivati advokate da se jebu sa
tvojom imovinom? Brak je za nezrele, i za nesigurne i za neznalice. Mi koji
vidimo kroz takve institucije, trebalo bi da budemo sretni da živimo zajedo
bez legalne prinude, eh, Toni? Eh? I rekoh:
„Uostalom, ako se udaš za njega on će verovatno zahtevati da otkačiš
Germantesa. Ne verujem da bi mu se to svidelo”
„Ti znaš o meni i Klodu?”
„Naravno”.
„Ti uvek sve znaš”.
 „To je bilo baš očigledno, Judo”
„Mislila sam da tvoja moć slabi”.
„Ona slabi, slabi, brže nego ikada. Ali to je ipak baš bilo očigledno. I
golom oku”.
„U redu. Šta misliš o njemu?”
„On je smrt. On je ubica.”
„Krivo si ga procenio, Dav”.
„Provirio sam u njegov um. Video sam ga, Judo. On nije ljudsko biće.
Ljudi su igračke za njega”.
„Kad bi sada mogao da čuješ sopstveni glas, Dav. Mržnju, ljubomoru
bez ustezanja…”
„Ljubomoru? Zar sam toliko rodoskrnavan?”
„Uvek si bio”, reče ona. „Ali ostavi prošlost. Stvarno sam pomislila da bi
ti prijalo da upoznaš Kloda”.
„I jeste. Fascinantan je. Isto tako mislim da su i kobre fascinantne”.
,.Oh, jebi se, Dav”.
„Ti želiš da se pretvaram da mi se on sviđa?”
„Ne čini mi ikakve usluge.” Stara hladna Judita. „Kakvo je Karlovo
mišljenje o Germanesu?”
Ona se ućuta. Konačno: „Dosta negativno, Karl je, znaš, dosta
staromodan, isto kao i ti”.
„Ja?”
„Oh, ti si tako prokleto ispravan, Dav! Ti si takav puritanac! Ceo moj
prokleti život čitaš mi bukvicu o moralnosti. Prvi put kad sam se tucala, bio si
tu, preteći pokazujući prstom na mene…”
„Zašto se on ne sviđa Karlu?”
„Ne znam. On misli da je Klod zlokoban. Izrabljivač”. Njen glas je
iznenada potišten i monoton. „Možda je on samo ljubomoran. On zna da ja
još uvek spavam sa Klodom. Oh, Isuse, Dav, zašto se mi ponovo prepiremo?
Zašto ne možemo jednostavno samo razgovarati?”
„Ja nisam taj koji se prepire. Ja nisam taj koji je podigao glas”.
„Ti me izazivaš. Uvek to radiš. Prvo me špijuniraš, a onda me izazivaš i
pokušavaš da me ućutkaš”.
 „Odvikavanje od starih navika je teško, Judo. Stvarno, mada; ja nisam
ljut na tebe”.
„Zvučiš tako izveštačeno!”
„Ja nisam ljut. Ti si. Naljutila si se kad si videla da smo se Karl i ja
složili oko tvog prijatelja Kloda. Ljudi se uvek naljute kad im se kaže nešto
što oni ne žele da čuju. Slušaj, Judo, radi što god te volja. Ako je Germantes
tvoj tip, samo izvoli”.
„Ne znam. Jednostavno ne znam”. Neočekivan ustupak: „Možda ima
nešto bolesno u mom odnosu sa njim”. Njeno okrutno samopouzdanje naglo
nestade. To je ono divno kod nje: dobijaš drugačiju Juditu svaka dva minuta.
Sada, raznežena, topeči se, izgledala je nesigurna zbog svojih muka, prema
meni.
„Da li ćeš doći na večeru sledeće nedelje? Mi žarko želimo da se vidimo
s tobom.”
„Pokušaću”.
„Zabrinuta sam zbog tebe, Dav”. Da, evo počinje. „Izgledao si tako
napet na žurci u subotu”.
„Dosta mi je teško. Ali nekako ću uspeti”. Nije mi do pričanja o sebi. Ne
želim njeno sažaljenje, jer kad dobijem njeno, počeću sam sebe da
sažaljevam. „Čuj, zvaću te uskoro, u redu?”
„Da li si još uvek pun bola, Dav?”
„Prilagođavam se. Prihvatam celu stvar. Hoću da kažem, biću u redu.
Čućemo se, Judo. Pozdravi Karla.” I Kloda, do-
•
Sreda ujutro. Idem do univerziteta da predam poslednju gomilu remek-
dela. Čak je hladnije nego juče, vazduh je bistriji, sunce je sjajnije, udaljenije.
Svet izgleda isušen. Mislim da je vlažnost vazduha minus šesnaest procenata.
Ovo je klima u kojoj sam nekad funkcionisao izuzetnom jasnoćom precepcije.
Ali skoro ništa nisam primio tokom vožnje podzemnom železnicom do
Kolumbije, samo malo zbrkanog blebetanja i siktanja, ništa konkretno. Više
ne mogu biti siguran kog dana imam moć; izgleda da je danas jedan od onih
dana kad je odsutna. Nepredvidljiv, takav si ti, ti koji živiš u mojoj glavi,
nepredvidljiv. Bacakaš se nasumice u samrtnim mukama. Idem do svog
uobičajenog mesta i svojih mušterija, one dolaze, dobijaju od mene ono zbog
čega su došle, stavljaju zelene novčanice u moj dlan. Dejvid Selig, dobrotvor
nediplomirane ljudske vrste. Vidim Jahja Lumumbu kao crnu sekvoju, kako
se probija od Batlerove bibiloteke. Zašto se tresem? To je zbog hladnoće u
vazduhu, zar ne, nagoveštaj zime, kraj godine. Kako se košarkaška zvezda
približavala mahao je, klimao glavom, osmehivao se; svi ga poznaju, svako
mu se javlja. Osećam izvestan osećaj da učestvujem u njegovoj slavi. Kada
sezona počne, možda ću ići i gledati ga kako igra.
„Imaš li rad, čoveče?”
„Ovde je.” Odvojim rad sa hrpe. „Eshil, Sofokle, Euripid. Šest stranica.
To je dvadeset jedan dolar, manje pet koje si mi već dao, duguješ mi šesnaest
dolara.”
„Čekaj, čoveče”. On sede pored mene na stepenice.
„Prvo, moram da pročitam ovaj jebeni rad, je l’ tako? Odakle ja znam da
si ga pošteno uradio, ako ga ne pročitam?”
Gledam ga dok čita. Nekako sam očekivao da će mrdati usnama, da će
zastajkivati kod nepoznatih reči, ali ne, njegove oči su brzo preletale preko
rečenica. Gricka usnu. Čitao je sve brže i brže, nestrpljivo okretao stranice.
Pročitavši ga, on me pogleda, a u njegovim očima se vidi smrt.
„Ovo je sranje, čoveče”, reče on. „Mislim da je ovo pravo sranje. Kakav
trik izvodiš?”
„Garantujem da ćeš dobiti najmanje osmicu. Ne moraš da platiš dok ne
dobiješ ocenu. Bilo šta ispod osmice i…”
„Ne, slušaj ti mene. Ko priča o oceni? Ja uopšte ne mogu da predam ovu
jebenu stvar. Gledaj, pola je crnački sleng, a druga polovina direktno je
prepisana iz neke knjige. Ludo sranje, to je to u stvari. Profa će to pročitati,
onda će me pogledati, i reći: Lumumba, za koga me ti smatraš? Ti misliš da
sam glup, Lumumba? Ti nisi napisao ovo đubre, to će on meni reći. Ti ne
veruješ ni jednu reč od ovoga.”
Ljutito se pridigao. „Evo sad, pročitaću ti jedan deo ovog, čoveče.
Pokazaću ti šta si mi dao.”
Listajući stranice, gledao je mrgodno, pljuvao, odmahivao glavom. „Ne.
Zašto, do đavola, to da radim? Znaš li šta si hteo s tim da kažeš, čoveče?
Ismejavaš me, to je to. Igraš se sa glupom crnčugom, čoveče.”
„Pokušavao sam da izgleda uverljivo, da si ti to napisao…”
„Đubre. Još me jebeš u mozak, čoveče. Izmislio si hrpu smrdljivog
jevrejskog sranja o Euripidu i nadaš se da ću imati problema pokušavajući da
ovo predam kao moj rad.”
„To je laž. Uradio sam najbolji mogući rad za tebe, i nemoj misliti da se
nisam dobro oznojio. Kad si već unajmio čoveka da ti uradi seminarski rad,
mislim da moraš biti spreman da očekuješ izvesne…”
„Koliko ti je vremena trebalo za ovo? Petnaest minuta?”
„Osam sati, možda deset”, rekoh. „Znaš šta mislim da pokušavaš da
uradiš Lumumba? Ti primenjuješ obrnuti rasizam. Jevreji ovo, jevreji ono -
ako već toliko ne voliš Jevreje, zašto nisi našo crnca da ti napiše seminarski
rad? Zašto ga nisi sam napisao? Pošteno sam uradio tvoj rad. Ne sviđa mi sa
da čujem da se skrnavi, nazivajući ga smrdljivim jevrejskim sranjem. A
govorim ti da ako predaš ovaj rad, sigurno ćeš dobiti prolaznu ocenu,
najverovatnije ćeš dobiti osmicu, u najmanju ruku”.
„Oboriće me, to će biti.”
„Ne. Ne. Možda ti ne uviđaš na što sam ja ciljao. Daj da pokušam da ti
objasnim. Ako mi daš rad na par minuta tako da bih ti mogao pročitati par
stvari… možda će ti biti jasnije ako ja…”
Ustajući, pružam ruku da uzmem rad, ali on se nakezio i držao ga visoko
iznad moje glave. Trebale bi mi merdevine da ga dohvatim. Nema svrhe da
skačem.
„Hajde, do đavola, nemoj se igrati sa mnom! Daj mi rad!”
Skočih, a on trzne zglobom ruke i šest stranica odleti niz vetar i nastaviše
da lete istočno niz Koledž Voka. Umirući, posmatrao sam kako odlaze. Stišao
sam pesnice; iznenađujući izliv besa eksplodirao je u meni. Želim da razbijem
njegovo podrugljivo lice.
„Nije trebalo to da uradiš”, rekoh. „Nije trebalo da ga tek tako baciš”.
„Ti mi duguješ mojih pet dolara, čoveče.”
„Sačekaj malo. Ja sam uradio posao za koji si me ti iznajmio, i…”
„Ti si rekao da ne naplaćuješ rad ako nije dobar. U redu, rad je pravo
sranje. Nema naplate. Daj mi mojih pet dolara.”
„Ne. Ne igraš fer, Lumumba. Pokušavaš da me odereš.”
„Ko koga ovde pelješi? Ko je postavio uslove za naš biznis? Ja? Ti. Šta
da radim sada za seminarski rad? Moram da ga prijavim kao nedovršenog, a
to je tvoja krivica. Na primer, šta ako me oni izbace, ili ne izaberu u tim zbog
toga? Huh? Huh? Šta onda? Gledaj, čoveče, muka mi je da te gledam. Daj mi
petaka.”
Da li on ozbiljno misli da mu vratim pare? Ne mogu da procenim.
Pomisao da moram da mu vratim novac mi je odvratna, a nije samo zbog toga
što bih izgubio novac. Želeo bih kad bih ga mogao pročitati, ali ne mogu
dobiti ništa iz njega na ovom nivou; totalno sam blokiran sada. Blefiraću.
Rekoh:
„Šta je ovo, robovlasništvo naopako okrenuto? Ja sam uradio posao. Boli
me uvo koji je tvoj ludi iracionalan razlog zbog čega si odbio da ga primiš. Ja
ću da zadržim petaka. Barem petaka.”
„Daj mi pare, čoveče.”
„Idi do đavola ”
Počeo sam da odlazim. On me zgrabi - njegova ruka, sasvim je raširena
prema meni, mora da je duga kao jedna moja noga - i povuče me prema sebi.
Počeo je da me trese. Zubi mi cvokoću. Njegov kez je širi nego ikad, ali oči
su demonske. Zamahnuh pesnicom ka njemu, ali, on me drži na odstojanju da
ne mogu čak ni da ga dirnem. Počinjem da urlam. Gomila je počela da se
okuplja. Iznenada trojica ili četvorica, u univerzitetskim jaknama, nas
opkoliše, svi su crni, svi divovi, mada nisu veliki kao on. Njegovi klupski
drugovi. Smejali su se, urlali, skakali tamo amo. Ja sam igračka za njih.
„Hej, čoveče, da li te on uznemirava?”, upita jedan od njih.
„Treba li ti pomoć, Jahja?”, vikao je drugi.
„Šta ti ovaj bledoliki govnar radi, čoveče?” javi se treći.
Oni su stali u krug i Lumumba me gumu prema onome sa njegove leve
strane, koji me uhvati i zavitla me dalje naokolo u krug. Ja se okrećem,
spotičem; zanosim; nisu mi dopustili da padnem. Okolo i okolo i okolo.
Nečiji lakat udari u moju usnu. Okusim krv. Neko mi lupi šamar, a moja glava
se okrene unazad. Prsti se zabadaju u moja rebra. Shvatih da ću biti vrlo teško
povređen, da će me u stvari ovi džinovi prebiti. Glas koji jedva prepoznajem
kao svoj ponudi Lumumbi naknadu, ali niko nije primećivao. Oni su nastavili
da me vitlaju od jednog do drugog. Sada nema šamaranja, nema zabadanja,
već pesničenja. Gde je univerzitetska policija? Upomoć! Upomoć! Pajkani
spašavajte! Ali niko ne dolazi. Ne mogu da uhvatim vazduh. Oni vrište na
mene, racističke epitete, reči koje jedva razumem, žargone duševne braće koji
mora da je izmišljen prošle nedelje; ne znam kako me nazivaju, ali mogu da
osetim mržnju u svakom slogu. Upomoć? Upomoć? Svet se divlje vrti. Sada
znam kako se košarkaška lopta oseća, ako bi košarkaška lopta uopšte mogla
da oseća. Neprekidno udaranje, zamagljenost beskrajnih pokreta. Molim vas,
bilo ko, neko, pomozite mi, zaustavite ih. Bol u grudima: grumen belog
toplog metala iza grudne kosti. Ne mogu da vidim. Mogu samo da osećam.
Gde su mi stopala? Konačno padam. Gledaj samo kako se brzo stepenice
primiču. Hladan poljubac kamena napravi masnicu na mom obrazu. Možda
sam već izgubio svest; kako mogu da znam? Bar jedna uteha. Ne mogu pasti
niže od ovoga.
 22

Bio je spreman da se zaljubi kad je sreo Kiti, više nego zreo, i žudeo je
za emocionalnom vezom. Verovatno je u tome bio problem; ono što je on
osećao prema njoj nije bila toliko zaljubljenost koliko zadovoljstvo zbog ideje
da je zaljubljen. Ili možda nije. Nikada nije svoj osećanje prema Kiti shvatio
na neki običan način. Oni su imali svoju romansu leta 1963. godine, godine
koju on pamti kao poslednje leto svojih nadanja i dobre volje pre duge jeseni
entropičnog haosa i filozofskog očajanja koje je zahvatilo zapadno društvo.
Džek Kenedi je tada upravljao stvarima, i dok mu ništa nije polazilo za rukom
- politički, on je ipak uspevao da odaje utisak da će ipak u svemu uspeti, ako
ne odmah, a onda sigurno u njegovom neizbežnom drugom mandatu.
Nuklearne probe u atmosferi su upravo bile zabranjene. Vruća linija između
Vašingtona i Moskve tek se uspostavljala. Državni sekretar Rask je u avgustu
izjavio da je vlada Južnog Vijetnama brzo preuzimala kontrolu nad dodatnim
seoskim površinama. Broj Amerikanaca koji su poginuli u Vijetnamu još nije
dostigao sto.
Selig, koji je tad imao dvadeset osam godina, tek se odselio iz stana u
Bruklinu u manji u Vest Seventizu. Tada je još radio kao deoničar, od svih
najmanje verovatnih stvari. To je bila ideja Toma Najkvista. Posle šest godina,
Najkvist je još uvek bio njegov najbliži i verovatno jedini prijatelj, iako je
njihovo prijateljstvo znatno oslabilo poslednjih par godina. Najkvistova skoro
arogantna sigurnost u samog sebe uticala je da se Selig oseća sve
nekomotnije, te je Selig nalazio da je poželjno da napravi neku distancu,
psihološku i geografsku, između sebe i starijeg čoveka. Jednog dana Selig je
čežnjivo rekao da kad bi mu uspelo da sakupi izvesnu sumu novca - recimo
dvadeset pet hiljada dolara ili tako nešto - da bi otišao na usamljeno ostrvo i
proveo par godina pišući roman, čija bi glavna tema bila otuđenje u
savremenom životu, ili nešto u tom smislu. On nije nikad napisao nešto
ozbiljno i nije bio siguran da to iskreno želi. Potajno se nadao da će mu
Najkvist jednostavno dati novac - Najkvist bi mogao da digne dvadeset pet
hiljada dolara u toku jednog posle podneva ako je to želeo - i reći: „Evo,
drugar, idi i budi kreativan.”
Ali Najkvist nije tako radio. Umesto toga on bi rekao da je najlakši način
za nekog bez kapitala da brzo napravi puno novca da se prihvati posla agenta
neke meštarske firme. Provizija bi bila pristojna, dovoljna za život i da još
nešto ostane, ali pravi novac bi došao tek kad bi se pratili svi vešti manevri
iskusnih meštara - kratke prodaje, kupovina novih zaliha, arbitražni
poduhvati. Ako se tom dovoljno posvetiš, rekao mu je Najkvist, možeš da
napraviš novaca baš koliko zaželiš. Selig je prigovorio da on ne zna ništa o
Vol Stritu.
„O svemu bih te mogao naučiti za tri dana”, reče Najkvist.
U stvari trebalo mu je mnogo manje. Selig je skliznuo u Najkvistov um
na jedan ubrzani sažeti krus finansijske terminologije. Najkvist je sve
definicije imao uredno složene: opšte deonice i one koje su poželjne, kratke i
duge deonice, ulaganje i zvanje, obveznice, konvertibile, dobici kapitala,
specijalne sitaucije, doprinosi koji se gase i oni koji tek rastu, ponude druge
kategorije, specijalisti i šta oni rade, tržište izvan berze, Dou-Džonsa prosek,
šeme i grafikoni, i sve ostalo. Selig je sve to memorisao. Postojala je neka
vrsta snažnog slikovitog kvaliteta u tom prenošenju, iz uma u um, sa
Najkvistom koji olakšava memorisanje. Sledeći korak bio je da se prijavi kao
regrut. Svaka velika meštarska firma tražila je pripravnike - Meril Linč,
Gudbadi, Hajden Stoun, Klark Dodž, celo jato. Selig je nasumice izabrao
jednu od njih i konkurisao. Oni su mu dali jedan test o berzi kao jedan od
načina preliminarne selekcije; on je znao većinu odgovora, a one koje nije
znao pokupio je iz umova kolega koji su takođe testirani, većina ih je pratila
berzu od detinjstva. Imao je sve tačne odgovore; bio je primljen. Posle kraćeg
pripravničkog perioda bio je registrovan kao predsednik, radeći u jednoj
novoj meštarskoj kancelariji na Brodveju u blizini sedamdeset druge ulice.
Bio je jedan od pet agenata, svi su bili relativno mladi. Klijentela je
pretežno bila jevrejska i uopšte, svi su bili matori: sedamdesetpetogodišnje
stare udovice iz ogromnih apartmana iz sedamdeset druge ulice i penizonisani
proizvođači odeće koji su grickali cigare i živeli u Vest End aveniji i
Riversajd drajvu. Neki od njih su imali stvarno puno novaca koji su investirali
na vrlo predostrožan način. Neki su gotovo bili bez prebijene pare, ali su
insistirali na kupovini četiri akcije Kon Edisona ili tri akcije Telefonske
kompanije samo da bi živeli u iluziji prosperiteta. Pošto je većina klijenata
bila stara i nije radila, celokupan obim poslovanja u kancelariji ugovarao se
lično, a ne preko telefona; uvek je bilo prisutno deset do dvanaest starijih
građana koji su se muvali oko berzanskog telegrafskog aparata, tu i tamo
jedan od njih doteturao bi se do stola svog agenta ljubimca i izdao nalog.
Četvrtog dana Seligovog poslovanja jedan cenjeni klijent doživeo je fatalan
srčani napad tokom prikupljanja svoje dobiti. Niko nije bio iznenađen čak ni
uzbuđen, ni ostali agenti, niti prijatelji žrtve: posetioci su umirali u kancelariji
u proseku jedanput mesečno, naučio je Selig. Kismet. Nađeš se u takvoj
situaciji da očekuješ da ti prijatelj rikne, kad zađeš u određene godine. Ubrzo
je Selig postao miljenik, naročito među starijim damama; sviđao im se jer je
bio sladak jevrejski dečak, a nekolicina mu je ponudila da ga upoznaju sa
pristojnim unukama. On je uvek odbijao ove ponude, ali ljubazno; dostigao je
tačku da bude uglađen i strpljiv sa njima, igrajući se unuka. Većina ih je bila
neškolovana, praktično nepismene žene, koje su održavale u stanju doživotne
naivnosti od strane svojih energičnih, pohlepnih supruga sklonim srčanim
bolestima; sada, kad su nasledile više pare nego što bi na bilo koji način
mogle potrošiti, niti imale neku stvarnu ideju kako da ih ulože, u potpunosti
su zavisile od slatkih, mladih agenata. Provirujući u njihove umove, Selig je
gotovo uvek nalazio da su nejasni i žalosno nerazvijeni - kako neko može
živeti sedamdeset pet godina a da nikad nije imao neku ideju? - ali par
živahnih dama pokazivalo je srčanost, strastvenu seljačku gramzivost,
zanosnu na neki svoj način. Muškarci su bili manje prijatni - puni love, ali
uvek u potrazi za načinom na koji bi zaradili više. Vulgarnost i svirepost
njihovih ambicija bila ju je odbojna, te je u njihove umove zavirivao samo
onda kad je to bilo neophodno, samo toliko da bi stekao bolju predstavu što su
svojim investicijama hteli da dobiju tako da bi ih on uslužio na način na koji
oni žele da budu usluženi. Mesec dana medu tim ljudima bilo je sigurno više
nego dovoljno da Rokfelera pretvore u socijalistu, zaključio je on.
Poslovanje je bilo ustaljeno i ništa se izuzetno nije dešavalo; jednom
stekavši krug redovnih mušterija Seligova provizija je bila oko sto šezdeset
dolara nedeljno, što je bilo više nego što je ikad zarađivao, ali ni izbliza
onoliko koliko je zamišljao da posrednici mogu zaraditi.
„Srećan si što si ovde došao da radiš u proleće”, reče mu jedan kolega.
„U zimskim mesecima svi se klijenti presele na Floridu, a mi onda možemo
da se ugušimo pre nego što nam se da neki posao.”
Kao što je Najkvist predvideo, bio je sposoban da obrne nešto na svoju
ruku, što mu je donosilo pristojan profit; u kancelariji su uvek cirkulisali mali
lepi poslići, dobri saveti koji su se isplatili. Počeo je sa ušteđevinom od
tristapedeset dolara i brzo je nagomilao svoj svežanj do visoke četvorocifrene
brojke, zarađujući na Krajsleru i Kontrol Dati i RCA i Sanrej DX ulju, hitro i
spretno trgujući deonicama kada bi doprle glasine o stapanjima, rascepu
deonica, ili dinamičnom rastu deonica određene kompanije; ali otkrio je da
Vol Strit ide u dva pravca, i većina njegovog dobitka istopila se u loše
procenjenim razmenama u Bransviku, Bekman Instrumentima, i Martin
Marieti. Došao je do saznanja da nikad neće imati dovoljno da bi mogao otići
i napisati roman. Možda je to i dobro; da li je svetu potreban još jedan
romanopisac, amater? Pitao se koji je sledeči posao koji će obavljati. Posle tri
provedena meseca kao posrednik imao je neku ušteđevinu u banci, ali ne
mnogo, i bilo mu je užasno dosadno.
Sreća mu je dovela Kiti. Ona je došla jednog sparnog jutra u julu u devet
i trideset. Berza još nije bila otvorena, većina mušterija bila je pobegla na
Katskil da provede leto i kancelarija je bila pusta; bio je tu Martinson -
upravnik, Nadel - jedan od posrednika, i Selig. Martinson je radio na
obračunu, Nadel je pričao preko telefona s nekim u centru grada,
pokušavajući da povoljno okonča komplikovan posao u Amerikan Fotokopi, a
Selig, besposlen, sanjario je da se zaljubljuje u .nečiju prekrasnu unuku. Tada
se vrata otvoriše i nečija prekrasna unuka uđe. Nije baš prekrasna, ali veoma
privlačna: devojka od oko dvadesetak godina, tanana i srazmemo građena,
visoka oko metar šezdeset pet, razbarušene svetlosmeđe kose, plavo-zelenih
očiju, lepih crta lica, dražesno vitke građe. Činilo se da je stidljiva,
inteligentna, nekako nevina, interesantna mešavina zrelosti i naivnosti. Nosila
je belu svilenu bluzu - zlatan lanac je ležao na njenim malenim grudima - i do
članka dugu smeđu suknju, koja je nagoveštavala skladno građene noge. Ne,
nije prekrasna devojka ali je sigurno zgodna. Osveženje za oči. Kog đavola,
čudio se Selig, traži u svojim godinama u ovom hramu Mamona? Došla je
ovde pedeset godina pre vremena. Znatiželja ga je gonila da uputi svoju
probnu bušilicu u njen um, dok mu se ona približavala. Tražeći samo površne
stvari: ime, godište, bračni status, adresu, broj telefona, cilj njene posete - šta
još?
Nije dobio ništa.
To ga je šokiralo. Bilo je to neverovatno iskustvo. Jedinstveno. Da zađe
do uma i ustanovi da je on apsolutno nepristupačan, neprovidan, skriven kao
iza nekog neprobojnog zida - tako nešto nikada ranije nije mu se desilo. Nije
dobijao ikakve signale od nje. Ona je mogla biti plastična manekenska lutka u
izlogu neke robne kuće, ili bezumni robot sa neke druge planete. Sedeo je
trepćući, pokušavajući da objasni svoj neuspeh, da uspostavi kontakt. Bio je
toliko zaprepašćen potpunom prazninom, da je zaboravio da sluša ono što mu
je ona pričala, i morao ju je zamoliti da mu ponovi.
„Rekla sam da bih želela da otvorim posrednički račun. Vi ste agent-
posrednik?”
Plašljivo, trapavo, pogođen iznenadnom mladalačkom nespretnošću,
pružio joj je par formulara. U međuvremenu ostali agenti su pristigli, ali
prekasno: po pravilima kuća ona je bila njegova mušterija. Sedeći pored
njegovog pretrpanog stola, rekla mu je o svojim potrebama investicije, dok je
on studirao elegantno stanjenu strukturu njenog nosa, opirući se bez uspeha
smetenosti i zagonetnosti mentalne nepristupačnosti, i, bez obzira ili
verovatno zbog te nepristupačnosti, osećao je da se bespomoćno zaljubljuje u
nju.
Imala je dvadeset dve godine, tek pre godinu dana je diplomirala na višoj
školi, dolazi sa Long Ajlenda, i stanovala je sa još dvema devojkama na Vest
End aveniji. Neudata - ne tako davno postojala je jedna duga uzaludna
ljubavna veza koja je završena raskidom veridbe, to će kasnije otkriti. (Kako
mu je to bilo neobično da ne otkrije sve odjednom, da uzima informacije kad
mu se prohte.) Imala je osnovu iz matematike, radila je kao programer, izraz
koji mu je, 1963. godine, malo značio; nije bio siguran da li ona konstruiše
kompjutere, da li radi na njima, ili ih popravlja. Nedavno je nasledila šest i po
hiljada dolara od tetke iz Arizone, a njeni roditelji, koji su očito bili strogi i
veliki zagovornici vaspitanja - snađi se sam ili propadni, rekli su joj da sama
investira novac, kao način da preuzme odgovornost zrelih ljudi. Tako da je
ona svratila u meštarsku kancelariju, u komšiluku, kao jagnje koje dolazi na
strižanje, da investira svoj novac.
„Šta želite?” upita je Selig. „Da stavite na sigurne plave žetone, ili da
bude malo akcije, šansa da kapitalno zaradite?”
„Ne znam. Ne znam osnovne stvari o berzi. Samo ne bih želela da
uradim nešto glupo.”
Neki drugi posrednik - Nadel, recimo - održao bi joj govor u stilu, bez
rizika nema dobitka, i savetovao bije da zaboravi na stare i iznurene koncepte
kao što su dividende, usmerio bi je na portofolio akciju - Teksas Instrumenti,
Kolins Radio, Polaroid, takve i slične stvari. A onda bi obrtao njen račun
svakih par meseci, pretvorio bi Polaroid u Kseroks, Teksas Instrumente u
Ferčajld Kamere, Kolins u Amerikan Motors, Amerikan Motors opet u
Polaroid praveći sebi zavidnu proviziju a, možda bi zaradio i njoj nešto
novca, ili bi možda izgubio jedan deo. Selig nije imao petlju za takve
manevre.
„Ovo će zvučati nesvarljivo”, reče on, „ali hajde da idemo na sigurno.
Preporučio bit ti par sigurnih stvari koje ti nikad neće doneti bogatstvo ali te
isto tako neće ni povrediti. Jednostavno ih možeš staviti na stranu i posmatrati
kako rastu, bez potrebe da proveravaš tržište svakodnevno, da vidiš da li treba
da prodaješ. Jer ti, u stvari, ne želiš da se brineš zbog kratkotrajnih
nestabilnosti, zar ne?”
Ovo je bilo apsolutno suprotno uputstvima koje je dobio od Martinsona
kako da savetuje nove mušterije, ali do đavola sa tim. Nabavio joj je akcije
Džersi Standarda, akcije Telefonske kompanije, malo IBM, dve od dobre
elektro mreže, i trideset deonica zamrznutog fonda zvanog Lehman
Korporacija, koje su posedovale i njegove starije mušterije. Ona nije
postavljala pitanja, nije htela ni da zna šta znači zamrznuti fond.
„Tako”, reče on. „Sada imaš portofolio. Ti si sad kapitalista.”
Ona se nasmeši. Bio je to stidljiv, poluusiljen osmeh, ali mu se učinilo da
je opazio flertovanje u njenim očima. Bio je na mukama jer nije bio u
mogućnosti da je čita, pa je bio prinuđen da zavisi samo od spoljnih signala,
da bi bio u stanju da zna kako stvari stoje. Ali ipak je reskirao.
„Šta radiš večeras?”, upita on. „Ja radim do četiri.”
Bila je slobodna, reče ona. Osim što radi od jedanaest do šest. Dogovorili
su se da dođe po nju oko sedam sati, kod nje kući. Nije mogao da pogreši u
oceni njenog toplog osmeha, dok je izlazila iz kancelarije.
„Ti sretno kopile”, reče Nadel. „Šta si uradio, dogovorio si sastanak sa
njom? To je kršenje SEC pravila, da agent ugovara tucanje sa mušterijama.”
Selig se samo nasmeje. Dvadesetak minuta pošto se berza otvorila,
skinuo je dvesto deonica sa Molibdena na Ameksu i do ručka zaključio svoju
prodaju za tačku i po niže. To bi trebalo da bude dosta da pokrije troškove
večere, računao je on, i još nešto da ostane. Najkvist mu je savetovao da to
juče uradi, Moli je dosta kratak, sigurno će ispasti. Tokom zatišja poslepodne,
osećajući se zadovoljan samim sobom, telefonirao je Najkvistu da ga izvesti o
svom poduhvatu.
„Prerano si zatvorio”, reče Najkvist odmah. „On će pasti još pet ili šest
tačaka ove nedelje. Pametan ulagač novca to čeka.”
„Nisam toliko pohlepan. Zadovoljiću se sa tri brze novčanice.”
„To nije način da se obogatiš.”
„Izgleda da mi nedostaje kockarski instinkt”, reče Selig. Dvoumio se. On
u stvari i nije zvao Najkvista da bi pričao kako je skratio Molibden. Sreo sam
devojku, hteo je to da kaže, i imam ovaj čudan problem sa njom. Sreo sam
devojku. Sreo sam devojku. Iznenadan strah ga je zadržao. Najkvistovo tiho,
pasivno prisustvo na drugom kraju telefonske linije činilo se preteće. On će
mi se smejati, pomisli Selig. On mi se uvek smeje, tiho, misleći da ja to ne
vidim. Ali ovo je besmisleno. On reče:
„Tome, nešto neobično se desilo danas. Jedna devojka je svratila u
kancelariju, vrlo privlačna devojka. Videću se sa njom večeras.”
„Čestitam ti.”
„Čekaj. Stvar je u tome da sam bio potpuno nesposoban da je čitam.
Hoću reći, da nisam mogao primiti nikakav signal. Praznina, apsolutna
praznina. Nikada mi se to nije desilo, ni sa kim. Da li se tebi tako nešto
dogodilo?”
„Ne verujem.”
„Samo praznina. Ne mogu da shvatim. Šta bi to moglo da bude da ona
ima tako jako „platno”?”
„Možda si danas umoran”, predloži Najkvist.
 „Ne. Ne. Sve druge mogu da čitam, kao i uvek. Samo nju nisam mogao.”
„Da li ti to smeta?”
„Naravno da mi smeta.”
„Zašto kažeš naravno?”
Seligu je izgledalo očigledno. Mogao je da oceni da ga Najkvist mami -
smiren glas, ravan, neutralan. Igra se. Način da prođe vreme. Poželeo je da ga
nije nazvao. Nešto važno izgleda je dolazilo na telegrafski aparat, a i drugi
telefon je svetlucao. Nadel, podigavši slušalicu uputi mu jedan divlji pogled:
Hajde, čoveče, imamo sad posla! Grubo, Selig progovori:
„Ja sam… pa, vrlo sam zainteresovan za nju. A kopka me to što nemam
načina da prođem do njene suštine.” Najkvist reče: „Hoćeš reći da si ljut što
ne možeš da je špijuniraš”.
„Ne sviđa mi se taj izraz.”
„Čiji je to izraz? Moj nije. Tako ti gledaš na to što mi radimo, zar ne?
Kao na špijuniranje. Ti se osećaš krivim što špijuniraš ljude, zar ne? Ali
izgleda da si uznemiren kad ne možeš da špijuniraš”.
„Pretpostavljam”, priznao je Selig zlovoljno.
„Sa tom devojkom nalaziš se bačen na staru trapavu tehniku
pretpostavljanja, da se ophodiš sa ljudima kao što je ostatak sveta stalno
osuđen da postupa, i tebi se to ne sviđa. Istina?”
„Kod tebe to zvuči kao zlo, Tome.”
„A šta bi ti želeo da ti kažem?”
„Ne želim ništa da kažeš. Samo ti kažem da postoji devojka koju ne
mogu da čitam, da nikada pre nisam bio u takvoj situaciji, te se pitam da li ti
imaš neku teoriju koja objašnjava zašto je ona takva kakva je.”
„Nemam”, reče Najkvist. „Trebalo bi malo da razmislim.”
„U redu, onda ja…”
Ali Najkvist još nije bio završio. „Ti shvataš da ja ne znam da li je ona
neprovidna za telepatski proces uopšte ili je neprevidna samo tebi, Dejvide.”
Ta mogućnost je pala na pamet i Seligu trenutak pre toga. Uvideo je da
ga je to duboko uznemirilo. Najkvist je nastavio mirno:
„Recimo, ti je dovedeš jednog dana i da ja pokušam da je pogledam.
Možda ću ja biti u stanju da naučim nešto korisno o njoj.”
„Uradiću to”, reče Selig bez oduševljenja. Znao je da je takav susret
nužan i neizbežan, ali ideja da izloži Kiti Najkvistu činila ga je nespokojnim.
Nije mu baš bilo jasno zašto bi se to trebalo dogoditi.
„Jednog dana, uskoro”, reče on. „Čuj, svi telefoni svetle. Čućemo se,
Tome”.
„Daj joj jedan za mene”, reče Najkvist.
 23

David Selig
Seligove studije 101, Prof. Selig
10. novembar 1976. god.
Entropija kao faktor svakodnevnog života
Entropija je u fizici definisana kao matematički izraz koji izražava
stepen do kojeg je energija termodinamičkog sistema tako distribovana da se
ne može pretvoriti u rad. U opštijem metaforičnom smislu, entropija se može
protumačili kao nepovratna tendencija sistema, uključujući i svemir, ka
povećanju nereda i inertnosti. Drugim recima, nečije stanje sve vreme se
pogoršava, sve dok na kraju nije tako očajno da jednostavno nemamo čak ni
način da utvrdimo koliko je stvarno loše.
Veliki američki fizičar Džosija Vilard Gibs (1839-1903.) bio je prvi koji
je primenio drugi zakon termodinamike - zakon koji definiše povećanje
nereda energije kada se nasumice kreće u zatvorenom sistemu - na herniju.
Gibs je bio taj koji je odlučno formalno proglasio princip da se nered
spontano povećava srazmerno starenju svemira. Medu onima koji su proširili
Gibsovo razmatranje u domen filozofije bio je briljantni matematičar Norbert
Viner (1894-1964.), koji je objavio, u svojoj knjizi Ljudska upotreba ljudske
vrste - „kako se entropija povećava, svemir, i svi zatvoreni sistemi u svemiru,
imaju prirodni trend da se pogoršavaju i gube svoje karakterističnosti, da se
kreću od najmanje do najviše verovatnih slanja, od stanja organizovanosti i
diferencijacije u kojima postoje razlike i oblici, do stanja haosa i istovetnosti.
U Gibsovom svemiru red je najmanje verovatan, haos je najverovatniji. Ali
dok svemir kao jedna celina, ako uopšte postoji svemir kao celina, ima
tendenciju opadanja, postoje lokalne enklave čiji se pravci izgleda
suprostavljaju svemiru kao celini i u kojima postoji ograničena i privremena
tendencija ka povećanju organizovanosti. Život, kao oblik, može se naći u
takvim enklavama.”
Iako Viner pozdravlja svaki oblik života, a naročito ljudska bića, kao
heroje u ratu protiv entropije - koju on izjednačava u jednom drugom odeljku
sa ratom protiv zla: „Taj slučajan element, ta organska nedovršenost (to jest,
taj osnovni element slučaja u strukturi svemira), onaj je za koji bez
preterivanja možemo reći da je zao.” Ljudska bića, kaže Viner, nastavljaju
antientropijski proces. Mi posedujemo čulna opažanja. Mi komuniciramo
medu sobom. Mi primenjujcnio znanja; koja od drugih naučimo. Prema tome
predstavljamo nešto više od pasivnih žrtava u spontanom širenju univerzalnog
haosa. „Mi, kao ljudska bića, nismo izolovani sistemi. Mi uzimamo hranu,
koja proizvodi energiju, spolja, mi smo kao rezultat, dolovi log većeg sveta
koji sadrži te izvore naše vitalnosti. Ali još značajnija je činjenica da mi
primamo informacije našim čulima i delamo prema tim informacijama.”
Drugim rečima, tu postoji povratna sprega. Kroz komunikaciju, mi učimo da
kontrolišemo okolinu i Viner još kaže:
„Kontrolom i komunikacijom uvek se borimo protiv tendencije prirode
da degradira organizovanost i da uništi značaj; tendencija… da se poveća
entropija.” Dugoročno gledano entropija neizbežno mora sve da nas pobedi;
kratkoročno gledano, možemo se boriti. „Mi još uvek nismo nemi posmatrači
poslednjih stadijuma uništenja sveta.”
Ali šta se događa ako se ljudsko biće preobrazi, omaškom ili namerno, u
jedan izolovan sistem?
Recimo, u pustinjaka. On živi u tamnoj pećini. Informacije ne dopiru do
njega. On jede pečurke. One mu daju samo toliko energije da bi opstao, ali u
svemu ostalom nedostaje priliv. Primoran je da se osloni na svoje sopstvene
duhovne i mentalne izvore, koje konačno iscrpljuje. Postepeno se haos širi u
njemu, postepeno snage entropije preuzimaju vlast nad ovom ganglijom,
onom sinapsom. On prima umanjenu količinu senzornih podataka sve dok se
potpuno ne preda entropiji. On prestaje da se kreće, da raste, da diše, da
funkcioniše na bilo koji način. Takvo stanje poznato je kao smrt.
Čovek ne mora da se sakrije u pećinu. Čovek može da napravi
unutrašnju migraciju, zaključavajući se od izvora koji mu daju životnu
energiju. Ovo se često radi jer izgleda da su izvori energije pretnja stabilnosti
nad sobom. Doista, primanja predstavljaju pretnju ličnosti: jedan udarac
obično poremeti ravnotežu. Međutim, sama ravnoteža predstavlja pretnju
ličnosti, iako se često baš ovo predviđa. Postoje ljudi koji žive u braku i koji
se, držeći se jedno drugog, zatvaraju prema ostalom svetu, praveći tako neku
vrstu zatvorenog sistema od dve osobe iz kojeg je sva vitalnost, stalno i
neumoljivo proterana ubistvenom ravnotežom koju su oni uspostavili. Dvoje
mogu propasti isto tako kao i pojedinac, ako su dovoljno izolovani od svega
ostalog. Ja to nazivam lažnom monogamijom. Moja sestra Judita je rekla da je
napustila svog muža jer je osećala da umire, iz dana u dan, dok je živela sa
njim. Naravno, Judita je kurva.
Prirodno, prestanak primanja informacija putem čula nije uvek željen. To
nam se dešava bez obzira hteli mi to ili ne.
Ako sami ne uđemo u kutiju, i onako će nas ugurati u nju. U tom
kontekstu sam i mislio da će nas dugoročno gledajući entropija pobediti. Bez
obzira koliko bili vitalni, koliko jaki, koliko željni znanja, prijem informacija
iščezava kako vreme prolazi. Vid, sluh, dodir, miris - sve odlazi, kao što je
dobri stari Vilš rekao, i mi završavamo bez zuba, bez očiju, bez ukusa, bez
ičega. Bez ičega. Ili, kako taj isti mudri čovek reče, iz sata u sat sazrevamo i
sazrevamo, a onda iz sata u sat trunemo i trunemo, i tu negde se završava
priča.
Nudim sebe kao slučaj koji će to potvrditi. Šta nam istorija ovog čoveka
otkriva? Jedno neobjašnjivo smanjenje nekad izvanrednih snaga. Smanjenje
broja primljenih informacija. Mala smrt, izdržana za života. Zar ja nisam
žrtva entropijskih ratova? Zar pred vašim očima ne nestajem sada u statičnost
i tišinu? Zar moj bol nije očigledan i dirljiv? Ja umirem od toplotne smrti.
Spontano raspadanje. Slučajan trzaj verovatnoće uništava me. I ja postajem
ništavilo. Ja postajem prah i pepeo. Ja ću ovde čekati metlu koja će me
pomesti.

To je vrlo rečito, Selig. Evo ti desetka. Tvoje pisanje je jasno i ubedljivo,

i pokazuješ odlično razumevanje suštine filozofske problematike. Možeš da
budeš najbolji u generaciji. Da li se sada osećaš bolje?
 24

Bila je to luda ideja, Kiti, glupa fantazija. Nikada ne bi uspela. Od tebe

sam tražio nemoguće. Postajao je samo jedan jedini mogući ishod, u suštini: a
to je, da ću ti ja dosađivati mučiti te, a time i oterati od sebe. Pa, okrivi Toma
Najkvista? bila je to njegova ideja. Ne, okrivi mene. Ja nisam morao da
slušam njegove lude ideje, zar ne? Okrivi mene. Okrivi mene.

Aksiom: Greh je protiv ljubavi pokušavati da se promeni duša onoga

koga voliš, čak i onda ako misliš da ćeš je još više voleti nakon što si je
preobratio u nešto drugo.

Najkvist je rekao: „Možda i ona čita misli; onda bi se blokada mogla

tumačiti kao smetnja, sudar između tvojih transmisija i njenih, koji briše
talase u jednom pravcu ili u oba. Tako da nema transmisije od nje prema tebi i
verovatno nikakve od tebe prema njoj.”
„Sumnjam u to”, odgovorio sam mu. Bilo je to avgusta 1963. godine,
dve ili tri nedelje pošto sam te upoznao. Tad još nismo živeli zajedno, ali smo
već bili u krevetu nekoliko puta.
„Ona ne poseduje ni najmanji trag telepatske sposobnosti”, insistirao
sam, „ona je sasvim normalna. To je osnovna stvar o njoj, Tome; ona je
sasvim normalna devojka”.
„Ne budi tako sigurna”, rekao je Najkvist.
Još te nije upoznao. Želeo je da te upozna, ali ja nisam ništa ugovorio.
Tada nisi još ni čula njegovo ime.
„Ako išta znam o njoj, to je da je razborita, zdrava, uravnotežena,
apsolutno normalna devojka. Prema tome, ona nije čitač misli.”
„Zato što su oni koji čitaju misli ludi, bolesni i neuravnoteženi. Kao ti i
ja. Q.E.D, eh? Govori samo u svoje ime, čoveče.”
„Dar razara duh”, rekao sam. „Potamnjuje dušu.”
„Tvoju, možda. Moju ne.”
Tu je bio u pravu. Telepatija ga nije ozledila. Možda bih ja imao ista
probleme i da nisam bio rođen sa tom nadarenošću. Ne mogu sve svoje
neuspehe da pripisujem prisustvu jedne neobične sposobnosti, zar ne? Bog
zna da postoji mnogo neurotičara koji nisu nijednom u životu čitali misli.

Silogizam:
Neki telepati nisu neurotičari.
Neki neurotičari nisu telepati.
Prema tome, telepatija i neuroza nisu nužno povezane.

Zaključak:
Možeš izgledati normalan kao pita od trešanja i opet imati moć.

Nastavio sam da budem skeptičan. Najkvist se pod pritiskom složio, da

ako poseduješ moć, verovatno bi mi je do sada otkrila, kroz izvesne nesvesne
postupke koje bi svaki telepata odmah prepoznao; ja nisam otkrio takve
postupke. Pretpostavio je, međutim, da si ti možda latentni telepata - da
nadarenost postoji, nerazvijena, nefunkcionalna, koja vreba na površini tvog
uma i služi da zaštiti tvoj um od mojih istraživanja. To je samo hipoteza,
rekao je on. Ali to me je mamilo do iskušenja.
„Šta i da poseduje tu latentnu moć?” rekoh. „Da li bi se ona mogla
probuditi, šta misliš?”
„Zašto da ne?” Upita Najkvist.
Želeo sam da verujem u to. Imao sam tu viziju o tebi, kako si probuđena
za primanje punim kapacitetom, sposobna da primaš transmisije sa lakoćom i
oštrinom kao Najkvist i ja. Kako bi tada naša ljubav bila duboka! Bili bismo
potpuno otvoreni jedan prema drugom, lišeni malih laži i odbrane koje čak i
najbliže ljubavnike onemogućavaju da u istini postignu jedinstvo duše. Već
sam osetio ograničeni oblik te nisam gajio ljubav prema njemu, on mi se čak
nije ni sviđao, tako da je to bilo rasipanje, brutalna ironija, da naši umovi
mogu imati takav intiman kontakt Ali ti? Ako bih te samo mogao probuditi,
Kiti! A zašto ne bih? Pitao sam Najkvista da li bi to moglo biti moguće.
Pokušaj i otkrij, rekao je. Napravi eksperimente. Držite se za ruke, sedite
zajedno u mraku, uloži neku energiju u pokušaju da dopreš do nje. Vredelo je
pokušati, zar ne? Da, rekao sam, naravno da je vredelo pokušati.
Činila si se latentna u mnogim drugim stvarima, Kiti: potencijalno
ljudsko biće radije nego jedno koje to jeste. Zračila si mladošću. Izgledala si
mnogo mlađa nego što si i u stvari bila; da nisam znao da si završila višu
školu, mislio bih da imaš osamnaest ili devetnaest godina. Ti nisi čitala
mnogo van delokruga tvog interesovanja - matematika, kompjuteri,
tehnologija - a, pošto to nisu bila područja mog interesovanja, smatrao sam da
nisi ništa pročitala. Nisi putovala; tvoj svet je bio ograničen Atlantikom sa
jedne i Misisipijem sa druge strane, a najduži put u tvom životu je bio
letovanje u Ilinoisu. Nisi čak ni imala mnogo seksualnog iskustva: tri čoveka,
zar nije tako, u tvoje dvadeset dve godine, a samo sa jednim od njih si bila u
ozbiljnijoj vezi? Tako da sam te video kao sirovinu koja čeka ruku vajara. Ja
bih bio tvoj dobročinitelj.
Septembra 1963. godine, preselila si se kod mene. Ionako si provodila
toliko vremena kod mene, da si se složila da nema smisla da i dalje ideš od
tebe do mene. Osećao sam se vrlo oženjenim: mokre čarape su visile preko
šipke za zavesu u kupatilu, jedna četkica za zube više na polici, duge smeđe
dlake u lavabou. Tvoja toplina pored mene u krevetu svake noći. Moj stomak
naslanjao se na tvoju glatku hladnu guzu, i tako dalje. Dao sam ti knjige da
čitaš: poeziju, romane, eseje.
Kako si ih marljivo proždirala! Čitala si Trilinga u busu odlazeći na
posao, a Konrada u tihim popodnevnim satima, a Jejtsa nedeljom ujutru dok
sam bio u lovu na Tajms. Ali izgleda da te ništa od toga nije oduševljavalo:
nisi imala nikakve urođene sklonosti za književnost; mislim da si teško
razlikovala Lorda Džima od Laki Džima, Malkoma Lourija od Malkoma
Kaulija, Džejmsa Džojsa od Džojsa Kilmera. Tvoj um, koji je tako lako
savladao COBOL i FORTAN, nije mogao da dešifruje jezik poezije i ti bi
digla pogled dok bi čitala Pustu zemlju, zbunjena, da bi mi postavila neka
naivna pitanja, gimnazijalska koja su me satima posle toga nervirala.
Beznadežan slučaj, pomislio bih poneki put. Iako si mŁ, onog dana kad je
berza bila zatvorena, odvela do kompjuterskog centra gde si radila i ja sam
slušao tvoja objašnjenja o aparatima i o tvojoj funkciji, kao da si mi govorila
na kineskom. Različiti svetovi, različite vrste umova, a ipak sam se uvek
nadao da ću stvoriti most.
U strateški odmerenim trenucima eliptično sam pričao o svom
interesovanju za ekstrasenzorne pojave.
Udesio sam da to izgleda kao da mi je hobi, hladna nestrastvena
proučavanja. Bio sam zadivljen rekao sam, mogućnošću da se dostigne
istinska komunikacija između ljudskih bića. Pobrinuo sam se da ne nastupim
kao neki fanatik; niti da odam svoj slučaj; svoj očaj držao sam skriven. Jer te,
iskreno govoreći, nisam mogao čitati, bilo mi je lakše da se s tobom
pretvaram učenjačkm objektivnošću nego sa bilo kim drugim. A i morao sam
da s pretvaram. Moja strategija nije mi dozvoljavala bilo kakvo iskreno
ispovedanje. Nisam želeo da te uplašim, Kiti, nisam želeo da ti budem
odbojan time što bih ti davao razloge da pomisliš da sam čudak, ili, kao što bi
ti verovatno izgledalo, luđak. Stoga, to mi je samo hobi.
Nisi mogla da poveruješ u ESP. Ako to ne može biti izmereno
voltmetrom ili snimljeno na elektroencefalograf, govorila si, to nije stvarno.
Budi tolerantna, molio sam te. Postoje takve stvari kao što su telepatska moć.
Ja znam da postoje. (Budi oprezan, Dav!) Nisam mogao da citiram čitanje
EEG-a - nikad u životu nisam bio u blizini, nekog EEG-a, te nemam
predstavu da li bi moja moć bila registrovana. A sebe sam sprečavao da
slomim tvoj skepticizam time što bih pozvao nekog neznanca na kome bih
isprobao neke društvene igre koje su vezane za čitanje misli. Ali mogao sam
ti ponuditi i druge argumente. Pogledaj Rajnove rezultate, pogledaj samo sve
ove serije ispravnih čitanja Zenerovih karata. Kako to objašnjavaš, ako ne
pomoću ESP? A i dokazi o telekinezi, teleportaciji, vidovitosti…

Ti si nastavila da budeš skeptična, hladno si opovrgavala većinu

podataka koje sam citirao.Tvoje rezonovanje je bilo oštroumno i zatvoreno;
ništa nije bilo zamagljeno tvom umu kad je on bio na domaćem terenu,
naučnom metodu. Rajn je, rekla si, krivotvorio svoje rezultate tako što je
testirao heterogene grupe jer je za dalje testiranje uzimao samo one subjekte
koji su imali neobično mnogo sreće, odbacujući ostale u svom istraživanju. I
to je štampao samo one rezultate koji su naoko samo dokazivali njegovu tezu.
To je statistička anomalija, a ne ESP, time si opovrgavala sve one testove sa
Zenerovim kartama, na tome si insistirala. Uostalom, ispitivači su obuzeti
predrasudom u korist verovanju u ESP, a to sigurno vodi tome da se počine
nesvesne greške u proceduri, nehotična jednostrana povećanja koja neizbežno
utiču na iskrivljenje rezultata. Oprezno sam te pozvao da isprobaš neke
eksperimente sa mnom, dozvoljavajući ti da postaviš proceduru koja će ti
odgovarati. Rekla si da pristaješ, uglavnom, bar tako mislim, jer je to bilo
nešto što bismo zajedno mogli raditi, a - to je bilo početkom oktobra - mi smo
već samosvesno tragali za područjima zajedničkog interesovanja, jer je tvoje
književno prosvećivanje postalo teret za oboje.
Složili smo se - kako sam to suptilno uradio, izgledalo je kao da je to
tvoja ideja! - da se koncentrišemo na transmitovanje slika ili ideja, jedno ka
drugom. I odmah na početku imali smo okrutno varljiv uspeh. Skupili smo
paket slika i pokušali da ih izmenjamo mentalno. Još uvek imam ovde u
arhivi, naše beleške tih eksperimenata:
 Nisi imala nijedan direktan pogodak. Ali četiri od deset odgovora mogli
bi se smatrati kao bliske asocijacije: neveni i ruže, zgrada Empajer stajta i
zgrada Pentagona, slon i traktor, lokomotiva i avion. (Cveće, građevine,
oprema za naporan rad, način transporta.) Dovoljno da nam da lažnu nadu o
istinskoj transmisiji.
Praćen je sledećim:

Nijedan direktan pogodak ni za mene. Ali tri bliske asocijacije, iste vrste,
od deset: tropska plaža i sunčani pejsaž, most Džordža Vašingtona i
Vašingtonov spomenik, gužva na auto putu i košnica, zajednički imenitelji su
sunčeva svetlost, Džordž Vašington i snažno nabijena aktivnost. U stvari
obmanuli smo sami sebe gledajući ih kao bliske asocijacije pre nego
slučajnost Moram da priznam da sam sve vreme tumarao u mraku, više
pretpostavljajući nego primajući, a i imao sam malo nade čak i tad u kvalitet
naših odgovora. Pored svega toga, te kolizije slika, verovatno nasumičnih,
probudile su tvoju radoznalost: ima nečeg u tome, možda, počela si govoriti. I
mi smo nastavili dalje.
Menjali smo uslove transmisije misli. Pokušali u apsolutnoj tami, u
odvojenim sobama. Probali smo sa upaljenim svetlima, držeći se za ruke.
Probali smo dok smo seksualno opštili: ja sam prodirao u tebe i držao te u
svom naručju i intenzivno razmišljao o tebi, a ti si intenzivno razmišljala o
meni. Probali smo i u pijanom stanju. Probali smo i dok smo postili. Probali
smo u uslovima iznurenja nespavanjem, prinuđujući se da ostanemo budni
dok je kazaljka pravila krugove, u silnoj nadi da će iznureni, ošamućeni
umovi dopustiti da mentalni impulsi skliznu kroz barijeru koja nas je
razdvajala. Probali smo to i pod dejstvom droge ili acida, ali niko nije
razmišljao o drogi ili acidu šezdeset treće godine. Tražili smo tuce drugih
načina da bi otvorili telepatski vod. Verovatno se prisećaš čak i sada nekih
detalja; stidim se kad se setim, znam da smo se hvatali u koštac sa svojim
uzaludnim projektom iz noći u noč, više od mesec dana, dok je tvoje
učestvovanje u tome bujalo i dostiglo vrhunac i ponovo nestajalo, prolazeći
kroz seriju faza od skepticizma do mlakog neutralnog interesa do
nesumnjivog oduševljenja i entuzijazma, zatim do spoznaje neizbežnog
neuspeha, osećaja nemogućnosti da se dostigne cilje, sve je to vodilo
zasičenosti, dosadi, i iritaciji. Ništa od toga nisam uviđao: mislio sam da si
odana tom poslu kao što sam ja bio. Ali to je prestajao da bude eksperiment i
igra; bilo je to, videla si, jednostavno opsednuto traganje, a ti si nekoliko puta
u novembru pitala da li bismo mogli prestati. Cela ta stvar oko čitanja misli,
rekla si tad, zadavala ti je mučne glavobolje. Ali nisam mogao odustati, Kiti.
Nisam se obazirao na tvoje prigovore i insistirao da nastavimo. Bio sam
zagrižen, bio sam na mukama, zastrašio sam te bez milosti da sarađuješ,
tiranisao sam te u ime ljubavi, uvek imajući na umu tu telepatsku Kiti koju ću
konačno napraviti. Svakih deset dana, možda, neki varljiv treptaj prividnog
kontakta, bodrio je moj idiotski optimizam. Mi ćemo se probiti, umovi će
nam se dodirnuti. Kako bih mogao sada prestati, kad smo bili tako blizu? Ali
mi nikad nismo bili blizu.
Početkom novembra Najkvist je priredio jednu od svojih povremenih
večera, opskrbljen hranom iz jednog od najdražeg restorana u Kineskoj
četvrti. Njegove zabave uvek su bile briljantni događaji; odbiti poziv, bio bi
apsurd. Tako da sam te konačno morao suočiti s njim. Više od tri meseca sam
te manje-više namerno krio od njega, izbegavajući trenutak suočavanja iz
nekog straha koji nisam potpuno razumeo. Došli smo kasno: sporo si se
spremala za izlazak. Zabava je bila u punom jeku, petnaestak ljudi, mnogi od
njih su bili slavne ličnosti mada ne za tebe jer šta si ti znala o pesnicima,
kompozitorima, piscima? Predstavio sam te Najkvistu. On se nasmešio i
promrmljao sladak kompliment i dao ti umiljat, bezličan poljubac. Ti si
izgledala stidljivo, skoro kao da ga se plašiš, da se plašiš njegove sigurnosti i
smirenosti. Razumevši nekoliko uobičajenih fraza, otišao je da otvori vrata.
Malo kasnije, kad smo dobili prvo piće, usadio sam misao za njega:
 - Pa? Šta misliš o njoj?
Ali on je bio isuviše zauzet drugim gostima da bi me ispitao, i nije se
potrudio da odgovori na moje pitanje. Morao sam sam da tražim svoj odgovor
u njegovoj glavi. Ubacio sam se on me je letimično pogledao preko sobe,
shvativši šta radim u potrazi za informacijom. Naslage trivijalne
gostoljubivosti maskirale su njegov površinski sloj; on je istovremeno nudio
pice, vodio razgovor, signalizirao da se unese predjelo iz kuhinje, a u sebi je
proveravao spisak zvanica da vidi ko još treba da dođe. Ali ja sam brzo
prošao kroz to i za trenutak pronašao mesto gde su se nalazile misli o Kiti.
Odmah sam saznao ono što sam tražio i prestravio se. On te je mogao čitati.
Da. Njemu si bila prozirna kao svi ostali. Samo si za mene bila zatvorena, iz
nama nepoznatih razloga.
Najkvist je u trenutku prodro u tebe, već te je procenio, već je stvorio
mišljenje o tebi, stajalo je tamo za mene da proučim: on te je video tako
nezgrapnu, nezrelu, naivnu, ali isto tako privlačnu i šarmantnu, tako te je
stvarno video. Ne pokušavam, zbog onog što se posle desilo, da iznesem da je
njegovo mišljenje o tebi bilo kritičnije od onog koje je on o tebi stvarno imao.
Ti si bila jako mlada, bila si neprefinjena, i on je to video. To otkriće me je
ukočilo. Ljubomora me je preplavila. To što ja treba da radim tako teško,
toliko nedelja da te dohvatim, što nije vodilo nigde, a on je mogao da prodre
tako lako u tvoje dubine, Kiti! Bio sam odmah sumnjičav. Najkvist i njegove
pakosne igre: da li je ovo još jedna? Da li te je on mogao čitati? Kako mogu
biti siguran da nije usadio priču za mene? On je tu informaciju pokupio:
- Ti mi ne veruješ? Naravno da je čitam.
- Možda da, možda ne.
- Hoćeš da ti dokažem?
- Kako?
- Gledaj!
Ni trenutak ne prekidajući svoju ulogu domaćina, ušao je u tvoj um, dok
je moj ostao priključen u njegov. I tako, kroz njega, imao sam svoj prvi i
jedini letimični uvid u tvoju unutrašnjost, Kiti, reflektovana kroz Toma
Najkvista. Oh! Bio je to uvid koji nikad nisam želeo. Video sam sebe kroz
tvoje oči, kroz njegov um. Fizički sam izgledao, ako ništa drugo, bolje nego
što bih mogao pomisliti, moja ramena šira nego što su stvarno bila, moje lice
mršavije, crte lica su pravilnije! Ti si me videla kao strogog oca, kao
odbojnog vaspitača, kao gunđajućeg tiranina. Čitaj ovo, čitaj ono, usavrši svoj
um, devojko! Naporno uči da bi bila dostojna mene! Oh! Oh! Ta žarka
odbojnost prema ESP eksperimentima: više nego beskorisnim za tebe, golema
dosada, ekskurzija u ludilo, zasičenost, iscrpljujuće mučenje. Iz noći u noć
sam te, kao manijak, uznemiravao. Čak i naše tucanje bilo je obuzeto tim
budalastim traganjem za kontaktom naših umova. Kako sam ti se zgadio, Kiti!
Kako si mislila da sam čudovišno dosadan.
Trenutak takvog otkrića bio je više nego dovoljan. Uboden, povukao sam
se izvlačeći se brzo iz Najkvista. Pogledala si me preplašeno; prisećam se,
kao da si znala, na nekom podsvesnom nivou, da su mentalne energije kružile
po sobi otkrivajući privatnost tvoje duše. Trepnula si a tvoji su se obrazi
zarumeneli i naprasito, uranjajući, popila si piće. Najkvist mi uputi ciničan
osmeh. Nisam mogao da ga pogledam u oči. Ali čak i tada sam se opirao tome
što mi je pokazao. Zar nisam i pre uviđao neobična prelamanja u takvim
izmenjivanjima? Zar bi trebalo da verujem u sigurnost njegove slike o tvom
mišljenju o meni? Nije li on senčio i farbao? Prepredeno ubacivši iskrivljene i
uveličane slike? Zar, sam te istinski toliko nervirao, Kiti, ili je on vragolasto
pretvarao umerenu dosadu u živu mrskost? Izabrao sam da ne verujem da sam
ti baš toliko dosađivao. Mi običavamo da tumačimo događaje zavisno od
načina na koji bi želeli da ih vidimo. Ali ja sam se zavetovao da lakše s tobom
postupam u budućnosti.
Kasnije, pošto smo jeli, video sam te da ushićeno razgovaraš sa
Najkvistom u krajnjem dnu sobe. Flertovala si i bila si smušena, kao što si
bila sa mnom onog prvo dana u meštarskoj kancelariji. Zamišljao sam da
diskutujete o meni i da niste laskavi. Pokušao sam da uhvatim tok razgovora
kroz Najkvista, ali na moju prvu pokusnu probu on me besno pogleda:
- Izlazi iz mog uma, hoćeš li?
Poslušao sam. Čuo sam tvoj smeh, isuviše glasan, izdizao se iznad
žamora razgovora. Nisam želeo više da se opterećujem tobom. Usmerio sam
se na razgovor sa vitkom malom japankom, vajarkom, čije su ravne mrkožute
grudi virile, neprivlačno, iz dubokog izreza crne odore, našao sam da
razmišlja na francuskom, da bi joj se sviđalo ako bih je ja pitao da pođe sa
mnom kući. Ali ja sam otišao kući sa tobom, Kiti, sedeći namrgođeno i
klonulo pored tebe u praznom vagonu podzemne železnice, a kad sam te pitao
o čemu si pričala sa Najkvistom ti si rekla:
„Oh, samo smo se zafrkavali. Samo smo se zezali.”
•
Oko dve nedelje kasnije, jednog bistrog i svežeg oktobarskog
poslepodneva, Predsednik Kenedi je ubijen u Dalasu.
Berza se zatvorila rano posle zlokobnog posrnuća i Martinson je zatvorio
kancelariju, izlazeći, ošamućen, na ulicu. Ja nisam mogao lako da prihvatim
stvarnost, razvoj događaja. Neko je pucao na Predsednika… Neko je pogodio
Predsednika… Neko je pogodio Predsednika u glavu… Predsednik je u
kritičnom stanju… Predsednik je primio poslednji obred… Predsednik je
mrtav. Ja nikad nisam bio naročito politički nastrojena osoba, ali ovaj prekid
državne zajednice opustošio me je. Kenedi je bio jedini Predsednički kandidat
za koga sam glasao i koji je pobedio. I oni su ga ubili: priča mog života sažeto
u krvavu priču sa moralnom poukom. A sada će Džonson biti Predsednik.
Mogu li se prilagoditi? Grčevito se držim zona stabinosti. Kad sam imao deset
godina i kada je umro Ruzvelt, Ruzvelt koji je bio Predsednik celog mog
života, izgovarao sam nepoznate slogove Predsednik Truman i odbacio ih
odmah, govoreći sebi da ću ga i dalje zvati Predsednik Ruzvelt, jer je to bilo
onako kako sam navikao da zovem Predsednika.
Tog novembarskog posle podneva dobijao sam emanacije straha sa svih
strana, dok sam sa strahom hodao kući. Paranoja je uglavnom bila prisutna.
Ljudi su oprezno išli postrance, jedno rame ispred drugog, spremni da jurnu.
Bleda lica žena virila su iz razmaknutih zavesa sa prozora visokih zgrada,
visoko iznad tihih ulica. Vozači su gledali u svim pravcima na raskrsnicama,
kao da su očekivali tenkove da se stušte niz Brodvej. (U ovo doba dana
uglavnom se verovalo da je atentat bio prvi udar desničarskog puča.) Niko se
nije zadržavao napolju: svi su živeli u nekom skrovištu. Svašta se može sada
desiti. Mnoštvo vukova bi moglo navaliti sa Riversajd drajva. Zaluđeni
patrioti mogli bi izvršiti pogrom. Iz svog stana - zabarikadiranih vrata,
zatvorenih prozora - pokušavao sam da te nazovem u kompjuterskom centru,
razmišljajući da možda nekako nisi čula novosti, ili sam verovatno samo
želeo da čujem tvoj glas u ovom traumatičnom trenutku. Telefonske veze bile
su u prekidu. Posle dvadesetak minuta odustao sam od pokušaja. Zatim sam
besciljno tumarao od spavaće do dnevne sobe i nazad, stiskajući tranzistor,
tražeći stanicu čiji bi mi informativni bilteni rekli da je on, nakon svega, još
uvek živ; skrenuo sam u kuhinju i našao tvoju poruku na stolu, poruka na
kojoj je pisalo da me ostavljaš, da više ne možeš ostati sa mnom. Na poruci je
bilo zabeleženo i vreme 10:30 ujutru, znači pre atentata, u jednom drugom
dobu. Strmeknuo sam prema plakarima u spavaćoj sobi i video ono što pre
nisam zapazio, da su nestale tvoje stvari. Kad me žene ostavljaju, Kiti, one
odu iznenada i krišom, bez upozorenja.
•
Predveče sam nazvao Najkvista. Ovoga puta telefonske veze bile su
slobodne.
„Je li Kiti tu?”, upitao sam.
„Jeste”, reče on. „Samo malo sačekaj.”
 I ti si uzela slušalicu. Objasnila si mi da ćeš da živiš sa njim izvesno
vreme, dok se ne središ. On ti je bio vrlo koristan. Ne, nisi se ljutila na mene,
nije bilo gorčine, uopšte. Jednostavno, izgledalo ti je da sam ja bezosećajan,
dok je on imao taj instinktivan, intiutivan osećaj za tvoje emocionalne potrebe
- on je bio sposoban da ti se pridruži, Kiti, a ja to nisam uspeo. Tako si otišla
njemu po nežnost i ljubav. Zbogom, rekla si, i hvala ti na svemu, i ja sam
promrmljao jedno zbogom i spustio slušalicu. Tokom noći vreme se
promenilo i vikend crnih oblaka i hladne kiše otpratio je Kenedija u njegov
grob. Sve sam to propustio - zaobljen kovčeg, hrabru udovicu i junačko
držanje dece, ubistvo Osvalda, pogrebnu povorku, svu tu trenutnu istoriju. U
subotu i nedelju spavao sam do kasno, napio sam se, pročitao šest knjiga ne
shvativši ni jednu jedinu reč. U ponedeljak, na dan nacionalne žalosti, napisao
sam ti ono nepovezano pismo, Kiti, objašnjavajući sve, kazujući šta sam
pokušavao da napravim od tebe i zašto, priznajući ti svoju moć i opisujući
koje je efekte to imalo na moj život, kazujući ti isto o Najkvistu,
upozoravajući te šta je on, da i on poseduje moć, da te on može čitati i da ti
pred njim nemaš tajni, govoreći da ni slučajno ne pomisliš da je on stvarno
ljudsko biće, govoreći ti da je on mašina, samoprogramiran za maksimalan
lični uspeh, kazujući ti da ga je moć napravila hladnim i okrutno jakim budući
da je mene činila slabim i napetim, insistirajući da je on u suštini isto tako
bolestan kao i ja, jedan manipulativan čovek, nesposoban da pruži ljubav,
sposoban samo da uzima. Rekao sam da će te on povrediti, ako sebi dozvoliš
da budeš ranjiva. Ti nisi odgovorila. Ja nikad više nisam čuo ništa o tebi,
nikad te više nisam video, a isto tako nikad više nisam čuo niti video ni njega.
Trinaest godina. Nemam predstavu šta se dogodilo sa vama dvoma. Verovatno
nikad neću ni saznati. Ali slušaj. Ja sam te voleo, damo, na svoj nespretan
način. Ja te i sada volim. A ti si za mene zauvek izgubljena.
 25

On se budi, osećajući se kruto i bolno i utrnulo, zatočen u pustoj,

sumornoj bolničkoj sobi. Očigledno ovo je bolnica Svetog Luke,
najverovatnije soba za hitne slučajeve. Njegova donja usna je natečena, levo
oko mu se nerado otvara, nos mu pravi nepoznati žviždućući zvuk svaki put
kad udahne vazduh. Da li su ga ovde doneli na nosilima pošto su oni
košarkaši završili sa njim? Kad mu je uspelo da pogleda dole - njegov vrat,
neobično ukrućen, ne želeći da ga posluša - on vidi samo otrcanu belinu
bolničke mantije. Svaki put kad bi udahnuo zamišljao je da može osetiti
neravne ivice slomljenih rebara koje se međusobno stružu; skliznuvši ruku
ispod mantije, dodirne svoja gola prsa i uviđa da ga nisu previli. Ne zna da li
treba da mu lakne ili da bude zabrinut zbog toga.
Pažljivo se podiže da bi seo. Bučne impresije iznenađuju. Soba, velika
kao hala, bila je puna ljudi i bučna, kreveti gurnuti jedan uz drugog. Oko
svakog kreveta su zavese ali te zavese nisu navučene. Većinu primljenih
bolesnika čine crnci, i mnogo njih je u ozbiljnom stanju; okruženi su
mnogobrojnim aparatima. Unakaženi noževima? Razderani od šoferšajbni?
Prijatelji i rođaci, skupljeni oko svakog kreveta, gestikuliraju i raspravljaju i
psuju; normalan ton glasa je kevćuće dranje. Ravnodušne bolničarke prostruje
kroz sobu, pokazujući hladnu zabrinutost za pacijente kao čuvari muzeja za
mumije izložene u kovčezima. Niko ne obraća pažnju na Seliga izuzev Seliga,
koji se vraća sopstvenom samoispitivanju. Vrhovima prstiju istražuje po
obrazima. Bez ogledala ne može da proceni koliko mu je lice izobličeno, ali
ima puno osetljivih mesta. Leva strana ključne kosti bridi od bola koji mu je
zadao jedan površni karate udarac. Njegovo desno koleno emituje lupanje i
štipanje, kao da ga je uganuo kad je padao. Pa opet, oseća manje bola nego
što se moglo naslutiti; možda su mu dali neku inekciju.
Njegov um je zamagljen. On prima nešto mentalnog zračenja od ovih
oko sebe, ali sve je pomešano, ništa nije posebno jasno; on prima žamor ali ne
razumljiv govor. Pokušavajući da se smesti u povoljan položaj, tri puta je
pitao bolničarke da mu kažu koliko ima sati, jer mu je nestao sat; one su
prolazile, ignorišući ga. Konačno, krupna crna žena koja se stalno smejala, u
nabranoj roza haljini, pogledala ga je i rekla:
„Sad je petnaest do četiri, ljubavi”.
Ujutru? Posle podne? Verovatno posle podne, zaključi on. Dijagonalno
preko puta njega, dve bolničarke počele su da uzdižu nešto što je
najverovatnije intravenozni sistem za hranjenje, sa plastičnom cevčicom koja
je vijugala u nozdrve ogromnog nesvesnog crnca u zavojima. Seligov stomak
nije slao signale da je gladan. Od mirisa hemikalija u bolničkom vazduhu bilo
mu je muka; jedva da može da luči pljuvačku. Da li će ga nahraniti večeras?
Koliko dugo će ga ovde zadržati? Ko plaća? Da li bi trebalo da traži da
obaveste Juditu? Koliko je teško ozleđen?
Stažista je ušao u sobu; maleni tamnoputi čovek, zbijenog i dobro
građenog tela, Pakistanac, reklo bi se po izgledu, krećući se sa odskakujućom
preciznošću. Izgužvana i prljava maramica koja mu je štrčala iz džepa na
grudima kvarila je, međutim, gizdav, uglađen izgled njegove tesne bele
uniforme. Iznenađujuće, on dolazi pravo do Seliga.
„Rentgen ne pokazuje da je bilo šta slomljeno”, reče on bez ikakvog
uvoda, odlučnim i nerezonantnim glasom. „Tako da su vaše jedine ozlede
manja ugruvanost, modrice, posekotine i jedan nevažan potres mozga. Mi
smo spremni da odobrimo vaše otpuštanje. Molim vas, ustanite.”
„Pričekajte”, reče Selig iznemoglo. „Tek sam se osvestio. Ne znam šta se
dešavalo. Ko me je doveo ovde? Koliko dugo sam bio bez svesti? Šta…”
„Ništa ne znam. Vaša otpusna lista je potvrđena, a bolnici je potreban
ovaj krevet. Molim vas. Ustanite na noge, sada! Ja imam puno posla.”
„Potres? Zar ne bi trebalo da provedem noč ovde, u najmanju ruku, ako
sam imao potres? Ili sam već proveo noć ovde? Koji je danas dan?” .
„Dovedeni ste danas oko podne”, reče stažista, još više uznemiren. „Bila
vam je ukazana prva pomoć u sobi hitne pomoći i pregledali su vas, pošto ste
bili pretučeni na stepeništu Lou biblioteke.”
Još jednom naređuje komandu da se dignem, ali ovoga puta bez reči, već
sevanjem očiju i uprtim kažiprstom. Selig ispituje um stažiste i uviđa da mu je
pristupačan, ali tamo nema ničeg vidljivog izuzev nestrpljivosti i iritiranosti.
Na jedvite jade Selig uspeva da se spusti iz kreveta. Njegovo telo izgleda kao
da se drži na okupu pomoću žice. Kosti mu stružu i škripe. Još uvek je imao
osećaj da mu krajevi slomljenih rebara pritiskaju grudni koš; da li je moguće
da je rentgen netačan? Hteo je da to pita, ali već je kasno. Stažista koji je bio
u viziti, odlepršao je do drugog kreveta.
Doneli su mu odeću. Navukao je zavese oko kreveta i počeo da se oblači.
Da, krv na njegovoj košulji, kao što se i plašio; isto i na pantalonama. Sve je
zaprljano. Proverio je šta je dobio: sve je tu, novčanik, sat, džepni češalj. A šta
sad? Jednostavno da odem odavde? Ne treba ništa da potpišem? Selig se
nesigurno primicao vratima. On je čak, u stvari, i stigao do hodnika neopažen.
Onda se odjednom stvorio stažista kao iz ektoplazme i pokazivao na jednu
drugu sobu niz hodnik, govoreći:
„Pričekajte tamo dok se čovek iz obezbeđenja ne pojavi”. Čovek iz
obezbeđenja? Kakav čovek iz obezbeđenja?
Ima još, kao što se plašio, da potpiše papire pre nego što se oslobodi od
stiska bolnice. Upravo kad je završio sa birokracijom, jedan dežmekast,
šezdesetogodišnjak, sivog lica, u uniformi univerzitetskog obezbeđenja ušao
je u sobu, pomalo zadihan, i reče:
„Ti si Selig?”
Potvrdno sam mu stavio do znanja da jesam.
„Dekan želi da te vidi. Jesi li sposoban sam da hodaš ili želiš da ti
donesem kolica?”
„Hodaču”, reče Selig.
Zajedno smo izašli iz bolnice, niz aveniju Amsterdam do sto petnaeste
ulice, do univerziteta, portirnica, ušli smo u Van An Kvad. Čovek iz
obezbeđenja išao je neposredno pored mene, ne govoreći ništa. Uskoro, Selig
se našao ispred kancelarije dekana Kolumbija koledža, čekajući. Čovek iz
obezbeđenja čekao je sa njim, blago skrštenih ruku, zamotan u čauru dosade.
Selig se počeo osećati kao da je u neku ruku uhapšen. Čemu to? Neobična
pomisao. Zašto bi se on imao plašiti dekana? On ispituje dosadni um čoveka
iz obezbeđenja, ali ne može ništa da nađe u njemu, osim lutajuće, pramenaste
mase magle. Pitao se ko li je dekan, ovih dana. Još uvek se dobro sećao
dekana iz svog studentskog doba: Lorens Čembrlen, sa leptir mašnom i
blagim osmehom, bio je dekan univerziteta, isto kao i dekan Mek Najt,
Nikolas McD. Mek Najt, kaluđerski entuzijasta (Sigma Chi?) sa formalnim,
jasno određenim ponašanjem iz devetnaestog veka, bio je dekan studenata.
Ali to je bilo pre dvadesetak godina. Čembrlen i Mek Najt su sigurno imali
nekoliko naslednika, ali o njima ništa ne zna; on nikad nije bio jedan od onih
koji čitaju novine svog univerziteta.
Jedan glas iz kancelarije, reče: „Dekan Kušing će ga primiti sad.”
„Hajde idi unutra”, reče čovek iz obezbeđenja.
Kušing? Lepo ime za dekana. Ko li je on? Selig uđe mrmljajući,
nespretan zbog ozleda i nesnosnog bola u kolenu. Okrenut njemu sedi iza
sjajnog, besprekomo čistog, stola čovek širokih ramena, glatkih obraza,
mladalačkog izgleda, model mladog rukovodioca, obučen u tamno
konzervativno odelo. Selig je prvo pomislio o mutacijama koje vreme donosi.
Uvek je imao sliku o dekanima kao o uzvišenom simbolu autoriteta; manje
više stariji ili u najmanju ruku srednjih godina, ali eto ovde je bio dekan
univerziteta i izgledao je kao da je Seligov vršnjak. A onda je shvatio da
dekan nije samo anonimni vršnjak već, u stvari, i školski drug, Ted Kušing
generacija 56-te, već tada je figurirao kao neko u kampusu, bio je predsednik
klase, zvezda američkog fudbala ijedan od najboljih studenata, koga je Selig
poznavao samo iz viđenja. To uvek iznenađuje Seliga. to podsećanje da on
više nije mlad, da je sada njegova generacija ta koja ima kontrolu nad
mehanizmom vlasti.
„Ted?” izlanuo je. „Zar si ti sada dekan. Tede? Isuse, nikad to ne bih
pogodio. Kada…”
„Sedi Dejv”, reče Kušing ljubazno, ne pokazujući neko veliko
prijateljsko raspoloženje. „Jesi li teško ozleđen?”
„U bolnici su mi rekli da ništa nije slomljeno. A ja se osećam polumrtvo.
”Dok se raskomotio u fotelji pokazivao je na krvave mrlje na odeći i modrice
na licu. Govor mu predstavlja napor, vilica mu škripi u zglobu.
„Hej, Tede, prošlo je puno vremena! Mora da je prošlo dvadeset godina
od kad sam te poslednji put video. Jesi li se setio mog imena ili su me
identitikovali po ličnoj karti?”
„Sredili smo da mi platimo troškove lečenja”, reče Kušing, koji je
odavao utisak da nije čuo Seligovo pitanje. „Ako bude još bolničkih troškova,
pobrinućemo se i za njih. Možeš da to dobiješ napismeno ako želiš”.
„Usmena obaveza mi odgovara. A u slučaju da si zabrinut da ću podneti
prijavu, ili tužiti univerzitet, pa, na ne bih tako nešto uradio. Dečaci će uvek
biti dečaci, oni će sebi dopustiti da im osećanja malo odu, ali…”
„Mi nismo bili naročito zabrinuti time što bi ti podneo prijavu, Dejv”,
reče Kušing tiho. „Pravo pitanje je da li ćemo mi podneti tužbu protiv tebe”.
„Mene? Zbog čega? Jer sam bio zlostavljan od strane vaših košarkaša?
Jer su oni povredili svoje skupe ručice na mom licu?” On pokuša bolno da se
osmehne. Kušingovo lice ostalo je ozbiljno. Za trenutak zavladala je tišina.
Selig se borio da shvati Kušingovu šalu. Ne nalazeći pametan razlog za šalu,
odlučio se da se upusti u ispitivanje uma. Naleteo je na zid. Iznenada je
isuviše bojažljiv da nastavi, u strahu da neće uspeti da se probije.
„Ne razumem šta hoćeš da kažeš”, konačno je izgovorio. „Podneti tužbu
zbog čega?”
„Zbog ovoga, Dejv”. Po prvi put Selig je spazio hrpu, mašinom
otkucanih stranica na dekanovom stolu. Kušing ih gumu napred.
„Da li prepoznaješ? Evo, pogledaj ih”.
 Selig ih je potišteno listao. To su seminarski radovi, svi njegove
proizvodnje, Odisej kao simbol društva. Kajkini romani. Eshil i Aristotelska
tragedija. Rezignacija i prihvatanje u Montenjovoj filozofiji. Virgilije kao
Danteov mentor. Neki od njih su ocenjeni: devetka, osmica, devetka, desetka i
imaju komentare na marginama, uglavnom povoljne. Neki su neocenjeni osim
što su uprljani i zamazani: te je trebalo da uruči kada ga je Lumumba udesio.
Sa neizmernom pažnjom složio ih je u hrpu, složivši precizno sve ivice pod
jednu liniju, i lagano ih gurne nazad Kušingu.
„U redu”, reče. „Imaš me.”
„Jesi li ih ti napisao?”
„Da”.
„Jesi li naplaćivao?”
„Da”.
„To je žalosno, Dejv. To je stvarno žalosno.”
„Ja treba da zarađujem za život. Oni ne daju stipendije studentima
univerziteta”.
„Koliko su ti plaćali ove radove?”
„Tri ili četiri dolara po otkucanoj strani”.
Kušing je odmahnuo glavom. „Bio si dobar, to ti moram priznati. Ovde
ima još osam do deset tipova koji rade u istom fahu, ali ti si jednostavno
najbolji”.
„Hvala.“
„Ali ti si imao jednu nezadovoljnu mušteriju, u najmanju ruku
nezadovoljnu. Pitali smo Lumumbu zašto te je prebio. On je rekao da te je
iznajmio da mu napišeš seminarski rad i da si ti napisao jedan traljav rad, da
si ga opelješio, i da si onda odbio da mu vratiš novac. U redu, mi sa njim
postupamo na naš način, ali isto moramo i sa tobom da postupamo. Mi smo
pokušavali da te nađemo već duže vreme, Dejv.”
„Jeste li?”
„Mi smo poslednjih semestara poslali kopije tvojih radova u tuce
odeljenja, upozoravajući ljude da budu oprezni na tvoju mašinu za kucanje i
tvoj stil. Ali nisu svi hteli da sarađuju. Jer dosta našeg profesorskog kadra nije
marilo da li su seminarski radovi koje su dobijali lažni ili ne. Ali mi smo
marili, Dejv. Puno nam je stalo do toga.”
Kušing se naslonio napred. Njegove oči, užasno ozbiljne, tražile su
Seligove. Selig je gledao u stranu. Nije mogao da podnese toplinu koje su te
oči zračile.
„Krug je počeo da se zatvara pre par nedelja”, nastavljao je Kušing.
„Priklještili smo par tvojih mušterija zapretivši im izbacivanjem. Oni su nam
odali tvoje ime, ali nisu znali gde stanuješ, te nismo imali načina da te
nađemo. Tako da smo čekali. Znali smo da ćeš se ponovo pojaviti da dostaviš
i tražiš nove radove. Tada smo dobili ovaj izveštaj o neredu na stepeništu Lou
bibilioteke, košarkaški igrači tuku nekog, i našli smo tebe sa gomilom
nedostavljenih radova koje si grčevito stezao pod miškom, i to je bilo to. Nisi
više u biznisu, Dejv.”
„Trebalo bi da tražim advokata”, reče Selig. „Ne bih ti trebao ništa više
da priznam. Trebalo je sve da poričem od početka, kad si mi pokazao te
radove.”
„Nema potrebe da budeš tako stručan i zvaničan što se tiče tvojih prava.”
„Biće potrebno, kad me odvedeš na sud, Tede.”
„Ne”, reče Kušing. „Mi te nećemo goniti sudskim putem, osim ako te ne
uhvatimo da opet proturaš seminarske radove. Mi nemamo interesa da te
strpamo u zatvor, u svakom slučaju nisam siguran da to što ti radiš predstavlja
neki kriminalni prekršaj. Ovo što mi u stvari stvarno želimo jeste da ti
pomognemo. Ti si bolestan, Dejv. Čovek tvoje inteligencije, tvog potencijala,
da padne na tako niske grane, da završi falsifikujući seminarske radove za
studente - to je žalosno.
Dejv, to je strašno žalosno. Mi smo raspravljali o tvom slučaju ovde,
dekan Belini, dekan Tomkins i ja, i mi smo smislili rehabilacioni plan za tebe.
Mi možemo da nađemo neki posao za tebe u krugu univerziteta, kao asistent
istraživač, možda. Uvek ima doktorskih kandidata kojima su potrebni
asistenti, a mi imamo neki mali fond u koji bismo nešto uložili i skupili pare
za neku platu za tebe, ništa mnogo, ali u najgorem slučaju onoliko koliko bi
zaradio na seminarskim radovima. Takođe bismo te poslali kod našeg
psihologa savetnika, doduše on nije predviđen niti zamišljen da preuzima naše
bivše studente, ali ne vidim zašto ne bismo bili fleksibilni oko toga, Dejv.
Govoreći u svoje ime, rekao bih samo da smatram da je to vrlo sramno da se
čovek iz klase pedeset šeste nađe u takvoj neprilici kao ti, ako ništa drugo
onda bar zbog duha lojalnosti prema našoj klasi ja želim da učinim sve što je
u mojom moći da ti pomognem da se središ i da počneš da ispunjavaš
obećanje koje si pokazivao kad…”
Kušing nastavi da priča, ponovo utvrđujući i ukrašavajući svoje stavove,
nudeći samosažaljenje bez osuđivanja, obećavajući pomoć svom napaćenom
školskom drugu. Selig, slušajući nepažljivo, otkrije da mu se Kušingov um
počeo otvarati. Zid koji je ranije odvajao njihove svesti, najverovatnije
produkt Seligovog straha i umora, počeo je da se rastvara, i Selig je sada bio u
stanju da opazi generalnu sliku Kušingovog uma, koji je energičan, jak,
sposoban, ali u isto vreme i konvencionalan i ograničen, tup republikanski
um. Prozaični um Ivy League. Njega u stvari ne zanima Selig već sopstveno
samozadovoljstvo: najbistriji Kušingov sjaj proizilazi od svesnosti zbog
zadovoljstva ličnog uspeha, i statusa, ukrašenog - kućom u predgrađu,
stamenom ženom plavušom, troje lepe dece, rutavim psom, blistavim novim
Linkoln kontinentalom. Gurajući malo dublje, Selig uviđa da Kušingovo
pokazivanje zabrinutosti za njega varljivo. Iza ozbiljnih i iskrenih očiju,
osećajnog samilosnog osmeha leži vatreni prezir. Kušing ga prezire. Kušing
misli da je on korumpiran, nepotreban, nevredan, sramota čovečanstva u
globalu i klase ’56 Kolumbije koledža naročito. Kušingu sam odvratan
fizički, kao i moralno, gledajući ga kao neopranog i nečistog, kao mogućeg
sifilističara. Kušing sumnja da je homoseksualac. Kušing oseća za njega
prezir kao prema onim narkomanima i hipicima. Nemoguće je da Kušing
razume nekoga koje imao prednost školovanja na Kolumbiji da dozvoli sebi
da sklizne u degradaciju koju je Selig prihvatio. Selig se skupi zbog
Kušingovog gnušanja. Zar sam toliko dostojan prezira, čudio se on, zar sam
takvo đubre?
Njegov stisak Kušingovog uma ojačao je i produbio se. Prestao je da mu
smeta toliki prezir koji je Kušing osećao prema njemu. Selig odluta u stanje
apstraktnosti u kojem više ne identificira sebe sa mizernim prostakom koga
Kušing vidi. Šta Kušing uistinu zna? Može li Kušing osećati ekstazu stvarnog
kontakta sa drugim ljudskim bićem? A ima ekstaze u tome. Kao bog, on se
vozio u Kušingovom umu, toneći prolazi kroz spoljne odbrane, prolazi sitni
ponos i snobizam, prolazi kroz samopohvalnu gizdavost, pravo u carstvo
apsolutnih vrednosti, u kraljevinu autentičnog ega. Kontakt! Ekstaza! Taj
tupavi Kušing samo je spoljna ljuska. Ovde je Kušing kojeg čak ni Kušing ne
zna: ali zato Selig zna.
Selig nije bio tako okretan godinama. Svetlost, zlatna i nepomućena,
preliva njegovu dušu. neodoljivo raspoloženje radosti obuzelo ga je. On trči
kroz maglovit raj u svanuće, osećajući nežno šibanje rosne zelene bujne
paprati po nogama. Sunčevi zraci probijaju se kroz visoko lišće na granama, a
kapi rose sijaju blagom unutrašnjom iskrom. Ptice se bude. Njihova pesma je
nežna i slatka, udaljeno cvrkutanje, pospano i meko. On trči kroz šumu, i nije
sam, jedna ruka stegne njegovu; a on zna da on nikad nije bio sam i da nikad
neće biti sam. Zemlja u šumi je vlažna i spužvasta pod njegovim bosim
nogama. On trči. On trči. Nevidljivi hor pogađa harmoničnu notu i drži je,
drži je, uzdižući je u savršeni vrhunac, sve dok u trenutku kad je izašao iz gaja
i uleteo na suncem obasjanu livadu, taj uzdignuti ton ispunjava ceo svemir,
koji odjekuje magičnom potpunošću. On se baci licem okrenutim prema glu,
grleći svet, previjajući se na mirisnom travnatom tepihu, poravnjajući svoje
ruke sa krivom planete, i svestan je unutrašnjeg kucanja zemlje. To je ekstaza!
To je kontakt! Drugi umovi okružuju njegov. U bilo kom pravcu se pokrene,
on oseća njihovo prisustvo; oni mu pružaju dobrodošlicu, podržavajući ga,
posežući za njim. Dođi, kažu oni, pridruži nam se, pridruži nam se, budi jedan
od nas, odbaci pocepane iskidanosti ličnosti, odbaci sve što te drži odvojenog
od nas. Da, odgovori Selig. Da. Ja potvrđujem ekstazu života. Potvrđujem
radost kontakta. Ja se predajem vama. Oni ga dodiruju. On njih dodiruje.
Zbog ovoga, znao je on, dobio je svoj dar, svoj blagoslov, svoju moć. Za ovaj
trenutak potvrđivanja i ispunjenosti. Pridruži nam se. Pridruži nam se. Da!
Ptice! Nevidljivi hor! Rosa! Livada! Sunce! On se smejao, uzdignuo se i
prelama se u ekstatičan ples; zabaci glavu unazad da bi pevao, on koji se
nikad u životu nije usudio da zapeva, a tonovi koji su dolazili iz njega su
bogati i puni, čisti; ispravno su pogađali centar osnovnog tona. Da! Oh,
spajanje, dodirivanje, sjedinjenje, jedinstvenost! On više nije David Selig. On
je deo njih, a oni su deo njega, i u toj ushićenosti, ekstatičnoj smesi on iskusi
gubitak sebe, on odbaci sve što je umorno i istrošeno i bolno za njega, on
odbaci svoj strah i neizvesnost, on odbaci sve što ga je odvajalo od samog
sebe toliko godina. On se probio. Kompletno je otvoren i neizmeran signal iz
kosmosa sliva se slobodno u njega. On prima. On emituje. On upija. On
odaje. Da. Da. Da. Da.
On zna da će ova ekstaza trajati večito.
Ali u trenutku tog saznanja, on oseća da klizi iz njega. Radosne horske
note se razvodnjavaju. Sunce pada prema horizontu. Udaljeno more,
povlačeći se, isisava obalu. On se bori da zadrži veselo raspoloženje, ali što se
više bori više je gubi. Zadržati plimu? Kako? Odložiti padanje noći? Kako?
Pesma ptica sada je slaba. Vazduh postaje hladan. Sve odlazi od njega. On
stoji sam u nadolazećoj tmini, prisećajući se ekstaze, ponovo je hvatajući na
mahove, oživljavajući je - jer je već otišla, i mora se dozvati putem volje.
Otišla je, da. Vrlo je tiho, iznenada. On čuje jedan poslednji zvuk, žičani
instrument u daljini, violončelo je, verovatno, odapeto, picikato, predivan
melanhoničan zvuk. Tvang. Bučan akord. Tving. Žica se prekida. Tvong.
Nenaštimovana lira. Tvang. Tving. Tvong. I ništa više. Tišina ga je obuzela.
Konačna tišina, koja tutnji kroz šupljine njegove glave, tišina koja je pratila
rastrojstvo žica violončela, tišina koja dolazi sa smrću muzike. On ništa ne
čuje. On ništa ne oseća. On je sam. On je sam.
On je sam.
„Tako je tiho”, mrmljao je. „Tako privatno, tako - je - privatno - ovde.”
„Selig?”, upita neki duboki glas. „Šta se dešava, Selig?”
 „Dobro mi je”, reče Selig. On pokuša da ustane, ali ništa nema čvrstinu.
Survao se na Kušingov sto, na pod kancelarije, padajući kroz samu planetu,
tražeći i ne nalazeći stabilnu platformu.
„Tako je tiho. Tišina, Tede, ta tišina!”
Snažne ruke ga prihvatiše. Svestan je obrisa koji se užurbano kreću oko
njega. Neko je zvao doktora. Selig je odmahivao glavom, protestujući da je sa
njim sve u redu, da mu nije ama baš ništa, izuzev tišine u njegovoj glavi,
izuzev tišine, izuzev tišine.
Izuzev tišine.
 26

Stigla je zima. Nebo i grad sačinjavali su besprekornu, neumitnu celinu

sivila. Uskoro će biti snega. Iz nekih nejasnih razloga, iz ovog komšiluka nije
odneseno đubre tri ili četiri dana, i nabijene plastične kese smeća nagomilane
su ispred zgrada, a ipak u vazduhu nema smrada od đubreta. Čak ni mirisi ne
mogu bujati na ovim temperaturama: hladnoća isceđuje svaki smrad, svaki
znak organske stvarnosti. Ovde samo beton trijumfuje. Tišina vlada.
Suvonjave crne i sive mačke, bespomoćne, statue samih sebe, izviruju iz
uličica. Saobraćaj je lagan. Hodajući žurno niz ulice od podzemne železnice
do Juditinog apartmana, odvraćao sam pogled od lica nekolicine ljudi koje
sam mimoišao. Osećao sam se stidljiv i samosvestan među njima, kao ratni
veteran koji je tek otpušten iz rehabilitacionog centra, a još je uvek postiđen
zbog svoje unakaženosti. Prirodno, ja nisam u stanju da kažem šta oni misle,
njihovi umovi su sada zatvoreni za mene i oni prolaze pored mene kao da
nose štit neprobojnog leda; ali, ironično, ja imam tu iluziju da oni imaju
pristupa meni. Oni mogu da gledaju pravo u moj um i vide što sam postao.
Eno ga Dejvid Selig, mora da tako razmišljaju. Kako je samo nepažljiv! Kako
je bio slab čuvar svog dara! Zabrljao je celu stvar i dozvolio da sve sklizne iz
njega, glupan. Osećam se krivim što izazivam takvo razočaranje. Ipak, ne
osećam se toliko krivim kao što sam mislio. U nekom krajnjem stepenu pišam
se na sve to. Ovakav sam, kažem sebi. Ovakav ću sada biti. Ako vam se to ne
sviđa, jedite govna. Pokušajte da me prihvatite. Ako ne možete to da uradite,
onda me jednostavno ignorišite.
•
„Kao što se najiskrenije društvo uvek približava usamljenosti, tako i
najbolji govor konačno zamre u tišinu. Tišinu čuje svaki čovek, u svim
vremenima i na svim mestima.”
Tako je rekao Toro, 1849. godine, u svom radu Nedelja na rekama
Konkord i Merimak. Naravno Toro je bio neprilagođen i otpadnik sa vrlo
ozbiljnim neurotskim problemima. Još dok je bio mladić, tek izašao iz
koledža, zaljubio, se u devojku zvanu Elen Seval, ali ona ga je odbila, i on se
nikad nije oženio. Pitam se, da li je ikad spavao sa nekom. Verovatno nije. Ja
ne mogu da zamislim Toroa da se uistinu tuca, možete li vi? Oh, možda nije
umro nevin, ali mora da mu je seksualni život bio jadan. Verovatno nije čak ni
masturbirao. Možete li stvoriti sliku njega pored jezera kako drka do besvesti?
Ja ne mogu. Jadni Toro. Tišina se čuje, Henri.
 •
Zamislio sam, dok sam se približavao Juditinoj zgradi, da srećem Toni
na ulici. Izgledalo mi je da vidim jednu visoku figuru koja hoda prema meni
iz pravca Riversajd drajva, bez kape, umotana u ogroman narandžast kaput.
Kad smo na razdaljini od petnaestak metara, prepoznajem je. Neobično, ne
osećam ni uzbuđenje niti razumevanje nad ovim neočekivanim ponovnim
susretom; ja sam dosta smiren, skoro nepokretan. U nekoj drugoj prilici
možda bih prešao ulicu da izbegnem moguć uznemiravajući susret. Ali sada
ne: hladnokrvno sam joj preprečio put, osmehnuo, digao ruke u znak
pozdrava.
„Toni?”, rekoh. „Zar me ne prepoznaješ?”
Ona me posmatra, mršti se, izgleda zbunjeno na trenutak. Ali samo na
trenutak.
„Dejvide. Zdravo.”
Lice joj izgleda još mršavije, jagodice izraženije i oštrije. Ima nekoliko
sivih pramenova u kosi. U dane kad sam je poznavao, imala je jedan brižljiv
sivi uvojak oko slepoočnice, vrlo neobičan; sada su sive vlasi rasprostranjene
među crnima. Pa, naravno, ona je sada u svojim srednjim tridesetim
godinama. Nije više baš devojka. Ima isto godina, u stvari, koliko sam ja imao
kad sam je prvi put sreo. Ali u stvari ja znam da se ona uopšte jedva
promenila, samo je malo zrelija.
Izgledala je lepo kao uvek. Ipak žudnja je odsutna u meni. Sva strast je
potrošena, Selig. Sva strast je potrošena. A ona je isto misteriozno slobodna
od uznemirenosti. Sećam se našeg poslednjeg susreta, pogled pun bola na
njenom licu, prepune pepeljare pikavaca. Sad je njen izraz ljubak i opušten.
Oboje smo prošli kroz godine oluja.
„Ti izgledaš dobro”, rekoh. „Koliko je prošlo, osam godina, devet?”
Znam odgovor na to. Samo je testiram. A ona prolazi test, odgovarajući:
„Leto šezdeset osme godine”. Laknulo mi je kad sam video da nije
zaboravila. Još uvek sam poglavlje u njenoj autobiografiji. „Kako si ti,
Dejvide?”
„Nije loše”, konverzaciona praznina. „Šta radiš ovih dana?”
„Ja sam sada u Randu. A ti?”
„Slobodan umetnik”, rekoh. „Tu i tamo.”
Je li udata? Ruke su joj u rukavicama te sa te strane nemam odgovor. Ne
usuđujem se da pitam. Nesposoban sam da isprobam. Isforsirah osmeh i
prebacih težinu sa jedne noge na drugu. Tišina koja je bila među nama
iznenada izgleda nepremostiva. Zar smo iscrpli sve moguće teme tako rano?
Nije ostalo više prostora za kontakt izuzev onih isuviše bolom ispunjeni da bi
se obnovili?
Ona reče: „Promenio si se.”
„Stariji sam. Umorniji. Ćelaviji.”
„Nije to. Promenio si se negde iznutra.”
„Izgleda da jesam.”
„Pre sam se osećala nelagodno sa tobom. Neka vrsta gadljivog osećaja.
Više to ne osećam.”
„Misliš, ono posle tripa?”
„I pre i posle”, reče ona.
„Uvek si se osećala nelagodno sa mnom?”
„Uvek. Nikad nisam znala zašto. Čak ni onda kad smo stvarno bili bliski,
osećala sam… ne znam, na oprezu, izbačena iz ravnoteže, napeta, tako sam se
osećala kad sam bila s tobom. A to je prošlo sad. U potpunosti otišlo. Pitam se
samo zašto.”
„Vreme leči sve rane”, rekoh. Dvosmislena mudrost. „Pretpostavljam da
si u pravu. Bože, kako je hladno! Misliš li da će pasti sneg?”
„Moraće da padne skoro”.
„Mrzim hladno vreme.” Uvukla se unutar svog kaputa. Nikad je nisam
poznavao kad je bilo hladno vreme. Proleće i leto, zatim zbogom, izlazi
napolje, zbogom, zbogom. Čudno kako malo osećam za nju sada. Ako bi me
pozvala u svoj apartman, verovatno bih rekao: Ne, hvala ti, idem da posetim
svoju sestru. Naravno ona je zamišljena, to bi trebalo da ima neke veze sa tim.
Ali isto tako ne dobijam nikakvu transmisiju od nje. Ona ništa ne šalje, ili,
pre, ja ništa ne primam. Ona je samo statua same sebe, kao mačke u
uličicama. Zar ću biti nesposoban da osećam, sada pošto sam nesposoban da
primam? Ona reče:
„Drago mi je da sam te videla, Dejvide. Hajde da se nađemo poneki put,
hoćeš li?”
„Svakako. Da odemo na piće i pričamo o starim vremenima.”
„Baš bi mi bilo drago.”
„Čuvaj se, Dejvide.”
 „Ti isto, Toni.”
Osmehnuli smo se. Uputih joj mali smešan pozdrav za rastanak. Rastali
smo se; nastavih da hodam ka zapadu, ona je žurila niz vetrovitu ulicu prema
Brodveju. Osećam se malo toplije pošto sam je sreo. Sve je hladno,
prijateljski, neemotivno između nas. Sve umrlo, u stvari. Sva strast je
potrošena. Drago mi je da sam te videla, Dejvide. Hajde da se nađemo neki
put, hoćemo li? Kad sam stigao do ugla shvatio sam da sam zaboravio da je
pitam za telefon. Toni? Toni? Ali ona je bila van vidokruga. Kao da je nikad i
nije bilo.
•
Mala naprslina u lutnji
koja će vremenom načiniti muziku nemom,
i šireći se polagano utišaće sve.

To je Tenison: Merlin i Vivijen. Jeste li ranije čuli tu strofu o naprslinu u

lutnji, zar niste? Ali nikad niste znali da je to Tenison. Niti sam ja. Moja
lutnja je iskidana. Tvang, Tving, Tvong.
Evo još jedne male književne dragocenosti:

Svaki zvuk će završiti u tišini, ali tišina nikad ne umire.

Samjuel Miler Hageman je to napisao, 1876. godine, u svojoj pesmi

zvanoj Tišina. Jeste li ikad čuli za Samjela Miler Hagemana? Ja nisam. Ti si
bio mudar stari lisac, Same, ko god si bio.
•
Jednog leta, kad sam imao osam ili devet godina - u svakom slučaju, bilo
je to pre nego što su usvojili Juditu - otišao sam sa roditeljima u odmaralište u
Katskilsima, na par nedelja. Bio je tamo dečiji kamp, gde su nas učili da
plivamo, igramo tenis, softbol, umetnostima i veštinama, i drugim
aktivnostima, tako da smo ostavljali odrasle slobodne da igraju remi i da
kreativno piju. Jednog popodneva u dečijem kampu podignut je
improvizovani ring za bokserske mečeve. Ja nikad nisam stavio na ruke
bokserske rukavice, a mečevi su bili slobodna dobrovoljna pozivnica za sve
dečke kampa, nalazio sam da sam nikakav bokser, tako da nisam bio ushićen.
Posmatrao sam prvih pet mečeva sa velikim zaprepašćenjem. Svi ti udarci! Ti
krvavi nosevi!
Tad je došao red na mene. Moj protivnik je bio dečak po imenu Džimi,
par meseci mlađi od mene, ali viši i teži i mnogo atletskije građen. Mislim da
su nas instruktori-savetnici namerno uvrstili zajedno u ring, nadajući se da će
me Džimi prebiti: ja nisam bio njihovo omiljeno dete. Počeo sam se tresti pre
nego što su mi natakli rukavice.
„Prva runda!” uzviknuo je savetnik, i mi smo prilazili jedan drugom.
Udaljeno sam čuo Džimovo razmišljanje da me udari u bradu, i kako se
njegova rukavica primicala mom licu, ja sam se sagnuo i udario ga u stomak.
To ga je razljutilo. Sada je smislio da me batina u stražnji deo glave, ali i to
sam video da dolazi i koraknuo u stranu i udario ga u vrat, blizu adamove
jabučice. On je zapušio usta i okrenuvši se otišao, napola u suzama. Za
nekoliko trenutaka se vratio da napadne, ali ja sam nastavljao da
preduhitrujem njegove pokrete i on me nije ni dodirnuo. Prvi put u životu
osećao sam se jakim, sposobnim, agresivnim. Dok sam ga udarao, pogledao
sam iza improvizovanog ringa i video svog oca ispunjenog ponosom, i
Džimovog oca pored njega koji je izgledao srdit i zbunjen. Kraj prve runde. Ja
sam se oznojio, poskakivao, cerio.
Druga runda: Džim je napredovao odlučan da me raznese u komadiće.
Zamahujući divlje, pomamno, još uvek ciljajući u moju glavu. Držao sam
glavu tamo gde je nije mogao dostignuti i otplesao okolo do njegovog boka i
udario ga ponovo u stomak, vrlo jako, a kad se savio udario sam ga u nos i on
je pao, plačući. Savetnik koji je bio zbunjen vrlo brzo je izbrojao do deset i
podigao moju ruku.
„Hej, Džoe Luis!”, drao se moj otac.
„Hej, Vili Pep!” Savetnik mi je predložio da odem do Džima i da mu
pomognem da ustane te da se rukujemo. Kako se pridigao na noge ja sam vrlo
jasno primetio kako se on odlučuje da me glavom udari u zube, a ja sam se
pretvarao kao da ne obraćam pažnju, osim kad je navalio, koraknuo sam
hladno u jednu stranu i lupio ga pesnicama po krstima. To ga je skrhalo.
„Dejvid vara!” Stenjao je. „Dejvid vara!”
Kako li su me samo mrzeli zbog promućurnosti! Ono što su oni tumačili
kao spretnost, je moja prepredena stečena sposobnost da uvek pretpostavim
šta će se dogoditi. Pa, sada to neće biti problem. Oni će me svi voleti. Voleći
me, premlatiće me, ubiće boga u meni.
•
Judita je otvorila vrata. Obukla je jedan stari sivi džemper i plave
pantalone sa rupom na kolenu. Ispružila je svoje ruke prema meni i ja je
vatreno poljubih, stežući je tesno uz moje telo otprilike pola minuta. Čujem
muziku iznutra: Zigfredova idila, čini mi se. Nežna, prelepa, prihvatljiva
muzika.
„Još nije počeo da pada sneg?” upita ona.
„Još nije. Sivo je i hladno, to je sve.”
„Doneću ti piće. Idi u dnevnu sobu.”
Stajao sam do prozora. Par snežnih pahuljica proleti. Moj nećak se
pojavio i posmatrao me sa udaljenosti od osam metara. Na moje
zaprepašćenje, smešio se. On je toplo rekao:
„Haj, ujka Dejvide!”
Mora da ga je Judita na to nagovorila. Budi fin prema ujka Dejvidu,
mora da ga je tako savetovala. On se ne oseća dobro, u poslednje vreme imao
je puno problema. I tako je klinac tu stajao, i bio fin prema ujka Dejvidu.
Misim da se ranije nije nikad osmehnuo prema meni. On mi čak nije ni lepo
gukao iz kolevke. Haj, ujka Dejvide. U redu klinac. Ja te razumem.
„Halo, Poli. Kakav si mi?”
„Dobro”, reče on. Sa tim njegove društvene draži su iscrpljene; on se
zauzvrat nije raspitivao o stanju mog zdravlja, već je podigao jednu od svojih
igračaka i upio se u njenu zamršenost. Ipak njegove velike tamne sjajne oči
nastavile su da me ispituju svakih par trenutaka, a čini se da u tim letimičnim
pogledima nema neprijateljstva.
Završio je Vagner. Tumarao sam po stalku sa pločama, izabrao jednu, i
stavio je na gramofon. Šenberg, Verklaerte Nacht. Muzika orkanske patnje
potom praćena smirenošću i odstupanju. Tema ponovnog prihvatanja. Lepo.
Lepo. Zanosne arije me zarobiše. Bogato, bujno sazvučje. Pojavila se Judita,
donoseći mi čašu ruma. Ona ima nešto blaže za sebe, šeri ili vermut. Izgleda
pomalo prijazno ali vrlo prijateljski, vrlo otvorena.
„Živeli”, reče ona.
„Živeli.”
„Stavio si dobru muziku. Mnogo ljudi ne bi verovalo da Šenberg može
biti senzualan i nežan. Naravno, to je vrlo rani Šenberg.”
„Da”, rekoh. „Romantični sokovi imaju običaj da se osuše kako starimo,
eh? Čime se baviš u poslednje vreme, Judo?”
„Ni sa čim naročito. Uglavnom iste stare stvari.”
„Kako je Karl?”
 „Više ne viđam Karla.”
„Oh!”
„Zar ti to nisam rekla?”
„Ne”, rekoh. „Ovo je prvi put da to čujem.”
„Ja nisam navikla na to da ti govorim o tim stvarima. Dav.”
„Bolje da se navikneš na to. Ti i Karl…”
„Postao je vrlo uporan u nastojanju da se venčamo. Rekla sam mu da je
isuviše rano, da ga ne poznajem dovoljno, da se plašim da gradim svoj život
ponovo kad bi to verovatno moglo biti pogrešna građa za mene. Bio je
povređen. Počeo je da mi popuje o povlačenju iz veze i obećanja, o
samodestruktivnosti, i sličnim sranjima. Usred svega toga shvatila sam ga kao
neku vrstu oca-patrona; ti razumeš, veliki i pompezan i strog, ne kao
ljubavnika već kao mentora, profesora, a to nisam želela. Tad sam počela
razmišljati kakav bi on bio za deset ili dvanaest godina. Bio bi u svojim
šezdesetim godinama a ja bih još bila mlada. I shvatila sam da za nas nema
zajedničke budućnosti. To sam mu i rekla što sam nežnije mogla. Nije zvao
poslednjih desetak dana, i pretpostavljam da neće više ni zvati.”
„Žao mi je.”
„Nema problema, Dav. Učinila sam pametnu stvar. Sigurna sam u to.
Karl je bio dobar za mene, ali to nije moglo biti trajno. Moja faza Karla. Vrlo
zdrava faza. Stvar je u tome da ne dozvoliš jednoj fazi da traje duže od
sopstvenog saznanja da je gotova.”
, „Da”, rekoh. „Sigurno.”
„Želiš li još malo ruma?”
„Malo kasnije.”
„A Šta je s tobom?” upita ona. „Pričaj mi o sebi. Kako se navikavaš, sada
pošto - sada pošto…”
„Sada pošto je moja faza supermena gotova?”
„Da”, reče ona. „Je li stvarno otišla, eh?”
„Stvarno. Sva. Bez sumnje.”
„Pa onda, Dav? Kako ti je otkad se to desilo?”
•
Pravda. Dosta se priča o pravdi, božjoj pravdi. Brine se o pravičnima.
Čini loše grešnicima. Pravda? Gde je pravda? Gde je bog, kad smo već kod
toga? Je li on stvarno mrtav, ili je samo na odmoru, ili je samo zaboravan?
Gledajte njegovu pravdu. On šalje poplave u Pakistan. Cap, milion ljudi umre,
grešnici i nevini zajedno. Pravda? Možda. Možda navodno nevini u stvari i
nisu tako nevini. Zap, posvećena opatica u bolnici za gubave dobija gubu i
usne joj odpadnu preko noći. Pravda. Cap, katedrala koju su vernici gradili,
dve stotine godina, svedena je na netesano kamenje posle jednog zemljotresa
dan pre Uskrsa. Cap. Cap. Bog nam se smeje u lice. To je pravda? Gde?
Kako? Mislim, uzmite u obzir moj slučaj. Ja sad ne pokušavam da iscedim
neko sažaljenje od vas; ja sam potpuno objektivan. Vidi, ja nisam tražio da
budem natčovek. To mi je dato u trenutku začeća. Božji neshvatljiv ćef. Ćef
koji me je opredelio, formirao, rđavo me izradio, dislocirao me, a bio je
nezaslužen, netražen, sasvim nepoželjan, osim ako ne želiš da misliš o mom
genetskom nasleđu u uslovima nečije druge loše karme, a poserem se na to.
Bilo je to nasumično cimanje. Bog je rekao: Nek’ ovo dete bude natčovek, i
gle! Mladi Selig je bio natčovek, u ograničenom smislu reči. Bar za izvesno
vreme, Bog me je pripremio za sve ono što se događalo; izolacija, patnja,
usamljenost, čak i samosažaljenje. Pravda? Gde? Gospon daje, ko zna zbog
kog vraga, a Gospon i uzima. Šta je sada On uradio? Moć je nestala. Ja sam
sada prost čovek narode, baš kao ti i ti i ti. Nemojte me krivo shvatiti: ja
prihvatam svoju sudbinu, ja sam se totalno pomirio sa tim, ja NE tražim od
vas da me sažaljevate. Ja jednostavno želim da napravim smisao, neki, od
svega ovoga. Sada, pošto je moć nestala, ko sam ia? Kako da odredim sebe?
Izgubio sam svoju specijalnost, svoju moć, svoju ranu, svoj razlog za
razdvojenost. Sve što mi je sada. ostalo je sećanje da sam bio drukčiji. Ožiljak
od toga. Što bi trebalo sada da radim? Kako da se odnosim prema ljudskoj
vrsti, sada pošto je razlika otišla, a ja sam još ovde? Ono je umrlo. Ja i dalje
živim. Koju si čudnu stvar uradio meni, Bože, ja se ne bunim, ti razumeš. Ja
samo pitam, mirnim, smirenim glasom. Ja se raspitujem za prirodu božje
pravde. Mislim da Boetov stari harfist ima pravu sliku o tebi, Bože. Ti nas
vodiš napred u život, ti dozvoljavaš da siromašan čovek bude kriv, a onda ga
ostavljaš njegovoj patnji. Jer se sva krivica osveti na zemlji. To je razlog da se
žale. Ti imaš krajnju moć, Bože, ali odbijaš da prihvatiš i krajnju
odgovornost. Zar je to fer? Ja mislim da takođe imam razloga da se žalim.
Ako ima pravde, zašto toliko od života izgleda nepravedno? Ako si stvarno na
našoj strani, Bože, zašto nam daješ život pun bola? Gde je pravda za bebu
rođenu bez očiju? Za bebu rođenu sa glave dve? Za bebu rođenu sa moći koja
nije čoveku namenjena? Samo pitam, Bože. Prihvatam tvoju presudu, veruj
mi, ja se klanjam tvojoj volji, jer bih isto mogao - kakav izbor imam, u stvari?
- ali ja još uvek imam pravo da pitam, je li tako?
Hej, Bože? Bože? Da li slušaš, Bože?
Ja mislim da ne slušaš. Ja mislim da te je baš briga. Bože, mislim da si
me dosad jebao.
•
Di - da - de - du - di - da. Završava se muzika. Nebeska harmonija
ispunjava sobu. Sve se stapa u jedno. Snežne pahuljice kovitlaju se iza
prozorskog okna. Prava stvar, Šenberg. Ti si razumeo, bar dok si bio mlad.
Kad si uhvatio istinu ispisao si je na papir. Čujem šta mi govoriš, čoveče. Ne
postavljaj pitanja, kažeš. Prihvati. Samo prihvati, to je moto. i Prihvati.
Prihvati. Što god ti dođe, prihvati.
•
Judita kaže: „Klod Germantes me je pozvao da idem na skijanje sa njim
u Švajcarsku, za vreme božičnih praznika. Mogu da ostavim bebu kod
prijatelja u Konektikatu. Ali neću ići ako sam ti potrebna, Dav. Jesi li u redu?
Snalaziš li se?”
„Naravno. Pa nisam paralizovan, Judo. Nisam izgubio vid. Idi u
Švajcarsku, ako to želiš.”
„Bila bih odsutna samo osam dana.”
„Preživeću.”
„Kad se vratim, nadam se da ćeš se iseliti iz svog stana. Trebalo bi da
živiš ovde, blizu mene. Morali bismo se češće viđati.”
„Možda.”
„Mogla bih te čak i upoznati sa nekim svojim prijateljicama. Ako si
zainteresovan.”
„Predivno, Judo.”
„Ne zvučiš isuviše oduševljeno zbog toga.”
„Nastupaj lagano sa mnom”, rekoh joj. „Nemoj me obasipati sa milion
stvari odjednom. Treba mi vremena da pojmim stvari, da ih razvrstam.”
„U redu. To je kao neki novi život, zar nije, Dav?”
„Novi život. Novi život, to je to, Judo!”
•
Oluja je sada žešća. Kola nestaju pod prvim slojevima beline. Za vreme
večere, vremenska prognoza s radija predvidela je nagomilavanje dvadeset do
dvadeset pet santimetara snega pre jutra. Judita me je pozvala da prespavam
kod nje, u sobi kućne pomoćnice. Pa, zašto da ne? Sada posle toliko vremena,
zašto bih je odbio prezirno? Ostaću. Ujutro ću prošetati Polija u parku sa
sankama, na novom snegu. Sada stvarno pada. Sneg je tako prekrasan.
Pokrivajući sve, čisteći sve, brzo pročišćava ovaj umoran i nagrižen grad i
njegove umorne nagrižene ljude. Ne mogu da skinem pogled sa njega. Lice
mi je sasvim blizu prozora. U ruci držim čašu konjaka, ali ga ne ispijam, jer
me je sneg uhvatio u hipnotičnu opčinjenost.
„Buu!” Neko je uzviknuo iza mene.
Tako sam neobuzdano poskočio da je konjak poleteo iz čaše i poprskao
prozor. U strahu se okrenuh, pognuto, spreman da se branim; onda se
instiktivan strah smiri i ja počnem da se smejem. Judita se isto smejala.
„Ovo je prvi put da sam te ikad iznenadila”, reče ona. „Za trideset i
jednu godinu prvi put!”
„Tako si me prestrašila.”
„Ja sam stajala ovde tri ili četiri minute razmišljajući da bi ti pročitao.
Pokušavajući da ti nekako skrenem pažnju, ali ne, ne, ti nisi reagovao, ti si
jednostavno nastavio da buljiš u sneg. Te sam se prikrala i viknula ti u uvo.
Stvarno si se preplašio, Dav. Uopšte nisi glumio.”
„Zar si mislila da sam te lagao o tome što mi se dogodilo?”
„Ne, naravno da nisam.”
„Onda zašto si mislila da glumim?”
„Ne znam. Pretpostavljam da sam bila malo nepoverljiva. Ali više ne
sumnjam. Oh, Dav,. Dav. Tako mi je žao zbog tebe!”
„Nemoj”, rekoh. „Molim te, Judo.”
Ona je lagano plakala. Kako je to neobično, gledati Juditu kako plače.
Zbog ljubavi prema meni, ništa manje. Zbog ljubavi prema meni.
•
Vrlo je tiho sada.
Svet je beo napolju, a siv iznutra. Prihvatam to. Mislim da će život biti
miroljubljiviji. Tišina će postati moj maternji jezik. Biće još otkrića i saznanja
ali prevrata nema više. Verovatno će se neka boja vratiti u svet za mene,
kasnije. Možda.
Živeći, mi se nerviramo. Umirući, mi živimo. Imaću to na umu. Biću
dobro raspoložen, Tvang. Tving. Tvong. Dok ponovo ne umre, zdravo,
zdravo, zdravo, zdravo.