Библиотека Кључ, књ. 7.

Оскар Кулман
КРШТЕЊЕ
У НОВОМ ЗАВЕТУ

Кључ
 Извор:
Oscar Cullmann,
Baptism in the New Testament
(Studies in Biblical Theology No. 1),
London: SCM Press, 1950.

Уредник:
Благоје Пантелић

Copyright © ОТАЧНИК 2011.

 Оскар Кулман

КРШТЕЊЕ
У НОВОМ ЗАВЕТУ
Превод:
Маријана и Срећко Петровић

ОТАЧНИК
Београд, 2011.
 Оскар Кулман – егзегета и богослов
(кратка био-библиографија)

Оскар Кулман (рођен 25. фебруара 1902. године у Страз­

буру, као најмлађе од деветоро деце, упокојио се 16. ја­
нуара 1999. године у Шамони Мон Блану у Француској),
један је од најистакнутијих лутеранских богослова 20.
века.
Његово школовање (студирао у Стразбуру, где је
1926. г. изабран за асистента) и професура (од 1930. г. био
је доцент на протестантском Богословском факултету у
Стразбуру, а од 1938. године професор у Базелу: 1945.
године је стекао докторску титулу) били су везани за
Француску и Швајцарску. Године 1948. Кулман је почео
да предаје и на Сорбони, настављајући да ради као пре-
давач у Базелу: на оба места се пензионисао 1972. године.
Међутим, поред бројних обавеза на факултетима на
којима је радио, Кулман је као гостујући професор држао
предавања и на другим факултетима у Француској – на
Вишој школи друштвених наука у Паризу, у Италији – на
протестантској Валдежанској семинарији у Риму, као и
серије предавања у Америци – на Харварду (1955. годи-
не), на Универзитету Колумбија (1959, 1960, 1964. и 1967.
године), и на разним факултетима широм света (тако је, на
пример, седамдесетих година држао предавања на право-
славним богословским факултетима у Букурешту, Сибију,
Солуну и Атини). Титулу почасног доктора (honoris causa)
Кулман је добио од Универзитетâ у Лозани, Манчестеру,
Единбургу, Лунду и Дебрецину. Године 1972. Кулман је
изабран за члана француске Академије моралних и поли-
тичких наука [Académie des Siences morales et politque].

89
 Срећко Петровић

Уз помоћ своје сестре Луиз, Кулман је управљао сту-

дентским домом у Базелу од 1941-1972. године.
Од свог првог објављеног рада (1925)1 до своје
последње књиге о молитви (1994)2 Кулман је неуморно
истраживао хришћанске изворе, развијајући критичку
мисао, храбро и отворено приступајући богословским
проблемима. Његове студије су код читалаца изазивале
или ентузијазам или отворено непријатељство, на шта се
сам Кулман жали у Предговору француском издању књиге
Бесмртност душе или васкрсење мртвих (1956):
„... [у једном писму] ме сматрају за монструма који се
наслађује наношењем душевних боли другима. ‘Има
ли г. Кулман’, кажу, ‘камен уместо срца?’. ... [За неке,]
моје је дело ‘узрок запрепашћења, жалости и најдубље
патње’...“3
Кулман je писао на француском и немачком језику, но
његови су радови објављивани на већини европских језика.
Међу његова најутицајнија дела се убрајају студије
Ранохришћанско богослужење (1944), Христос и вре-
ме (1948), затим његов рад о првоврховном апостолу
Петар (1952), његове студије Држава у Новом Завету
(1956), Бесмртност душе или васкрсење мртвих (1956),
Христологија Новог Завета (1957)... Последња књига коју
је Кулман написао је Молитва у Новом Завету (1994).
Као младић, Кулман је био одушевљен либерал-
ним богословљем, али је убрзо напустио увиде Шлајер­
1
Oscar Cullmann, “Les récentes études sur la formation de la tradi-
tion évangelique”, Revue d’histoire et de philosophie religieuses 5 (1925),
стр. 459-477, 564-579.
2
Oscar Cullmann, Das Gebet im Neuen Testament: zugleich Versuch
einer vom Neuen Testament aus zu erteilenden Antwort auf heutige Fragen,
Tübingen : J.C.B. Mohr, 1994.
3
Наведено према енглеском преводу: Oscar Cullmann, Immortality
of the soul; or, Resurrection of the dead? : The witness of the New Testament,
London : Epworth Press, 1958, стр. 5.

90
 Оскар Кулман – егзегета и богослов

махера и Харнака. Кулман је заузео критички став пре-

ма њиховом приступу, и показао много више поштовања
за историјске податке из Јеванђеља као и за јеврејску
позадину хришћанске вере. Овакав приступ је дошао
до изражаја у његовој књизи Најранија хришћанска
вероисповедања (1943).

Оскар Кулман, фотографија из педесетих година 20. века

Иако га је Рудолф Бултман првобитно поздравио као

свог савезника, Кулман је постао његов опонент и одлучни
противник теологије демитологизације. Кулман је писао:
„Задатак да се покаже како са једне стране долази до
развијања, а са друге до унакарађивања новозаветног
језгра под утицајем токова времена, нарочито је
пун дражи и истовремено оштри поглед за новине и
туђинце новозаветног откривења, које се никада не
може сабити у неком синкретизму, ма колико фине

91
 Срећко Петровић

врсте он био. Отуда долази и то што ми је дужност да

новозаветну егзегезу држим што даље од мешања данас
модерних праваца мишљења у сваком облику, постала
важнија од констатације да смо сви несвесно везани за
предуслове.“4
Области за које се интересовао Кулман биле су
на првом месту библистика – новозаветне студије – и
историја древне Цркве. Кулман је развио сопствени ер-
миневтички оквир. Према Кулману, Нови Завет и Хри-
стос треба да се схватају у контексту јеврејске позадине.
У Кулмановом изучавању јеванђелски описи се показују
историјски поузданима а објава Христова важном и за
оно и за данашње време.
Кулман је сматрао да Свето Писмо предлаже на-
рочито виђење времена и историје. Светска историја
се улива у свештену историју, у чијем средишту се на-
лази Христос. Ово пружа, према Кулману, путоказ за
разјашњавање читаве историје. Како Кулман запажа у
својој студији Христос и време, време задобија смисао
хришћанским концептом есхатологије: хришћани верују
у то да се историја креће ка испуњењу, не ка крају. Ста-
ри Завет је испуњен Христовим првим доласком и Новим
Заветом; у завршетку садашњег века ће – другим дола-
ском Христовим – на сличан начин бити испуњена чита-
ва историја. Кулман је разрадио концепт Heilsgeschichte
(немачка сложеница која у Кулмановом вокабулару озна-
чава и историју спасења и спасавајућу историју – одно-
сно у исто време и историју божанског деловања међу
људима и искупљујући карактер те историје). Историја,
нераздвојиво испреплитана са есхатологијом, постаје
Heilsgeschichte – историја спасења, прожета деловањем

4
Наведено према Anton Fegtle, „Oskar Kulman“, у Hans Jirgen
Šulc (ur.), Tendencije teologije u 20. stoleću : istorija u portretima, Veternik
: LDI, 1996, стр. 400.

92
 Оскар Кулман – егзегета и богослов

делатног Бога, који је својим спасавајућим делањима за-

бележеним у Старом и Новом Завету себе открио људима.
Спасење је повезано са делањем Божијим пре него са ап-
страктним богословским претпоставкама о Богу. Овакав
став има последице у христологији:
„Видели смо да је особина новозаветне христологије
то да је Христос повезан са свеукупношћу историје
откривења и спасења, почевши од стварања. Не
може бити историје спасења (Heilsgeschichte) без
христологије; не може бити ни христологије без
историје спасења (Heilsgeschichte) која се одвија у
времену. Христологија је учење о ‘догађају’, не учење
о природама.“5
Свештена историја тече, овде и сада, спасење је
присутно међу људима, Царство Божије је ту – „већ“,
али „још увек не“ у потпуности, оно је „започето“ али је
„недовршено“: и једно и друго треба да буде наглашено
у истој мери. Тензија између садашњости и будућности,
хронолошки дуализам између сада и онога будућег – ово
су карактеристике Новог Завета. У Новом Завету нала-
зимо хронолошки дуализам између овог и будућег века
– а не јелински дуализам између овог света и другог
света. Хришћанству не приличи одбацивање овог света:
свет треба преобразити из садашњег у будући. Напетост
између садашњег и будућег, између „већ испуњеног“ и
„још недовршеног“ управо је оно што је заједничко свим
новозаветним текстовима. Нови Завет, према Кулману, го-
вори о објективној историји спасења која обухвата про-
шлост, садашњост и будућност.6
Свештена историја може бити замишљена и као
„непрекидна искупитељна линија“ која се протеже од

5
Oscar Cullmann, The Christology of the New Testament (Revised
Edition), Philadelphia : Westminster Press, 1980, стр. 9.
6
A. Fegtle, „Oskar Kulman“, стр. 401.

93
 Срећко Петровић

стварања до Парусије. Ова „линија“, одн. икономија, про-

теже се преко садашњег века и сеже до будућег века: на
њој се могу запазити одређени каироси, односно посеб-
ни тренуци у којима се на нарочит начин открива и из-
вршава божански план спасења. „Не чине сви фрагменти
текућег времена искупитељну историју у уском смислу
речи, већ њу пре чине ове особене тачке, ови kairoi истак-
нути у времену као целини.“7 Највеличанственији каирос,
откривење у правом смислу речи, јесте долазак Месије.
За хришћане се долазак Месије већ догодио, али још увек
не у потпуности: будући век тек треба да се догоди.
Међутим, читав есхатолошки процес „треба да се
одвије у времену“:8 Парусију не можемо прогнати у об-
ласт незбивања. Одлучујућа битка се у времену већ завр-
шила, иако рат још увек траје: „Средиште је достигнуто,
мада свршетак тек треба да дође“.9
У делу Бесмртност душе или васкрсење мртвих
(1956), Кулман је оспорио концепт природне бесмртности,
супротстављајући му бесмртност засновану не на приро-
ди већ на заједници са Богом. Као што библијска „линеар-
на“ концепција времена побија циклично схватање време-
на које је постојало код пагана, тако и библијски концепт
бесмртности не може да се усклади са нехришћанским
схватањима. Природна бесмртност је, према Кулману, не-
што у шта су веровали незнабошци, којима је то веровање
било препрека да прихвате Павлову проповед о васкрсењу
мртвих. Учење Сократа и Платона не може се ускладити
са учењем Новог Завета, премда су хришћани током ве-
кова присвојили јелинско – хришћанству несвојствено –
схватање бесмртности:

7
Oscar Cullmann, Christ and Time, London : SCM Press, 1952,
стр. 39-40.
8
Исто, стр. 92.
9
Исто, стр. 84.

94
 Оскар Кулман – егзегета и богослов

„Ако данас питамо просечног хришћанина, био он

протестант или римокатолик, интелектуалац или не,
шта Нови Завет учи о појединачној судбини човека
после смрти, онда ћемо, изузев неколико изузетака, чути
одговор: ‘Бесмртност душе’. Међутим, ово мишљење је
управо једно од најпромашенијих тумачења хришћанске
истине.“10
Кулман је одлучно одбацио претпоставку да је ап.
Петар установио папско прејемство. Иако је сматрао да
су стихови из Мт. 16, 18 у потпуности аутентични, он
каже да се они не могу користити као икакав доказ пап-
ског прејемства. Према Кулману, једина Црква којој се
као глава јавља Петар је она у граду Јерусалиму. Што се
Антиохије тиче,
„ ... постоји предање, које се јавља већ у другом веку,
према којем је Петар био антиохијски епископ. Тврдњу
да је он био епископ Рима проналазимо знатно касније.
... Поседујемо текстове из друге половине другог века,
у којима се помиње апостолско оснивања Цркве Рима,
... [и везује за] Петра и Павла, што је тврдња која се
историјски не може одржати. Но чак ни на овом месту
ништа није речено о епископској служби Петровој.“11
Кулманово гледиште на службу ап. Петра, изражено
у његовој књизи посвећеној истраживању улоге ап. Петра
у раној Цркви, са уважавањем је примљено у Ватикану.
Активан у екуменском покрету, Кулман је имао ве-
лике заслуге у успостављању дијалога између лутерана и
римокатолика. На његов допринос су благонаклоно гле-
дали папа Пије XII, папа Јован XXIII и папа Павле VI (са
последњим је Кулман био и лични пријатељ), и у времену
у ком су контакти такве природе на највишем нивоу били
10
Оскар Кулман, „Бесмртност душе и васкрсење мртвих“, Логос
(2003), стр. 23 (превод са немачког Вања Балтић).
11
Oscar Cullmann, Peter : Disciple, Apostle, Martyr (2nd ed.),
Westminster Press, 1962, стр. 234.

95
 Срећко Петровић

реткост, Кулман се састајао са тројицом поглавара Ри-

мокатоличке Цркве. Због тога се његов колега из Базела,
Карл Барт, шалио са њим како ће на његовом надгробном
споменику стајати следећи натпис: „Овде почива савет-
ник тројице папа“. У својству посматрача Кулман је био
присутан на Другом Ватиканском концилу (1962-1965).
Тридесет година касније, 1993. године, Кулман је постао
први протестант који је примио Награду папе Павла VI
[Pope Paul VI Prize], коју му је уручио кардинал Карло
Мартини.

Кардинал Августин Беа и Оскар Кулман

(фотографија из времена заседања Другог Ватиканског концила)

Утицај богословских увида Оскара Кулмана на Дру-

ги Ватикански концил је посебно питање: и директно,
као посматрач-говорник на регуларним концилским сед-
ницама, низом предавања пред учесницима концила, као
и индиректно, својим многобројним делима, Кулман је
свакако имао утицаја на Ватиканум II и његове закључке

96
 Оскар Кулман – егзегета и богослов

и одлуке (поменимо као за наше просторе занимљиву

чињеницу и то да у Библији у издању загребачке „Ствар-
ности“ [прво издање 1968. године] налази више Кулмано-
вих коментара и примедби).
Кулман је доста писао о екуменизму, којем је био чврсто
посвећен, но није подржавао идеју „Светске Цркве“ која
би сабрала све хришћане: он се пре залагао за „заједницу
самосталних цркава“. У својој књизи Јединство у различи-
тости Кулман се залаже за „федерално“ виђење Цркве, на
свој начин тумачећи речи ап. Павла из 1. Кор. 12: различи-
те деноминације су удови универзалне Цркве, и премда то
није изворни смисао ових стихова, „свакако је ово у складу
са мишљу ап. Павла“.12 Према Кулману, само онај екумени-
зам који поштује различитост харизми може да хришћане
уједини у Христу, водећи верујуће свих деноминација на-
зад ка изворима хришћанске вере.
„Чини ми се да је посебно важно борити се против
деформација харизми, јер управо те деформације
узрокују непријатељске поделе, док харизме, управо
ради њихове различитости, стварају јединство... Харизме
у својој различитости служе стварању јединства.“13
Зато се не сме рећи, према Кулману, „јединство уп-
ркос различитости“, већ „јединство у различитости и
јединство путем различитости“. Овакву различитост,
која служи комплементирању а не подели, Кулман на-
зива „измирена различитост“ (versöhnte Verschiedenheit):
„Савршено јединство неодвојиво је од различитости...

12
Oscar Cullman, Unity Through Diversity (trans. M. E. Boring),
Philadelphia : Fortress Press, 1988, стр. 17.
13
Oscar Cullmann, L´unità attraverso la diversità, Queriniana,
Brescia, 1987, стр. 30 (наведено према Milan Špehar, „Cullmannov
model jedinstva u različitosti“, Bogoslovska smotra, Vol. 74, No. 1 (Ožujak
2004.), стр. 136).

97
 Срећко Петровић

јединство се увек представља у различитости“.14 Разлике

Кулману не сметају, већ се уклапају у његово виђење и
његову еклисиологију:
„Оно што предлажем је заједница Цркава потпуно
аутономних, које остају католичке, протестантске,
православне, чувајући дарове које им је Господ доделио,
не зато да би се повлачиле у себе него да би створиле
заједништво свих оних ‘који призивају име Исуса
Христа’.“ 15

Оскар Кулман, фотографија из деведесетих година 20. века

Стога није за чуђење то што је Кулман доспео до

специфичног поимања двеју великих историјских подела
хришћана, наиме Великог раскола (између Цркве на Исто-
14
Oscar Cullmann, Le vie dell’ unità cristiana, Queriniana, Brescia,
1994, стр. 66 (наведено према M. Špehar, „Cullmannov model jedinstva
u različitosti“, стр. 140).
15
Oscar Cullmann, L´unità attraverso la diversità, Queriniana,
Brescia, 1987, стр. 49-50 (наведено према M. Špehar, „Cullmannov
model jedinstva u različitosti“, стр. 128).

98
 Оскар Кулман – егзегета и богослов

ку и Западу) и реформације (која је резултовала одвајањем

протестантских деноминација од Рима). Кулман на ове
догађаје гледа не као на поделе које би требало да рађају
непријатељства, већ као на нормални логични историјски
ток и као на последицу даљњег и продубљеног развоја
црквених харизми.16
Однос Цркве и државе је посебна тема у Кулмановом
делу. Кулман позитивно гледа на улогу државе у историји:
„Било који део области господства Христовог [=
власти Христове] ипак наизглед може отпасти од те
власти и одбити Христа. Ово је случај са државом, која
може постати ‘демонска’ и наоко отпасти од владања
Христовог. [...] Међутим, све силе које се налазе ван
Цркве припадају власти Христовој на посредан начин.
[...] Све што су о признавању царске власти и државе
рекли Павле и Христос односи се на нехришћанску
државу, која не зна ни за Христа и његово Царство ни
за Бога, Оца Христовог. Чак и паганска држава попут
Рима, према томе, може да испуни задатак који јој је
одредио Бог ... када ограничи себе на своју исправну
улогу и дозволи Цркви, месту у ком Христова власт
има тако велики значај, да води ‘тих и миран живот’
(1. Тим. 2, 2). [...] Хришћански отпор према држави
не може да буде оправдан једноставно на основу тога
што је држава незнабожачка. Отпор је оправдан само
онда када држава напусти своју праву улогу и себе
обоготвори. Држава, чак и незнабожачка, која се држи
својих оквира, налази се у власти Христовој, иако тога
није ни свесна...“17
Црква, и сваки хришћанин, треба да поштује државу:
Црква треба да држави буде лојална, и такође она треба да
16
Ivan Macut, „Ograničenja i novosti II. vatikanskog sabora premа
Oscaru Cullmannu“, Služba Božja, Vol. 51, No. 1 (Travanj 2011.), стр. 58.
17
Oscar Cullmann, The Christology of the New Testament (Revised
Edition), Philadelphia : Westminster Press, 1980, стр. 228-230.

99
 Срећко Петровић

се супротстави анархији и зилотизму у својим редовима.

Истовремено, однос Цркве према држави не треба да буде
некритички и непромишљен: Црква треба да врши служ-
бу надзиратеља државе. Ово значи да она мора да остане
у начелу критична према свакој држави, да буде спрем-
на да упозори кад год држава прекорачи своја легитим-
на овлашћења. Када држава прекорачи своја ограничења,
Црква треба да „одбије шта год та држава захтева“ а „у
свом проповедању треба да ово преступање храбро озна-
чи као противљење Богу“.18

***

О Оскару Кулману и његовом богословском раду

су, још за његовог живота, писали многи, и позитивно
вредновали његов допринос. На богословским факулте-
тима широм света су одбрањени многи радови о делу и
богословљу Оскара Кулмана (што указује на обим утицаја
који је он имао на савремену теологију), поменућемо
неке:

Théophile Schneider, Mort de Christ et mort de l´homme

selon les Evangiles synoptiques et l´apôtre Paul, avec
l´interprétation de ces notions chez A. Schweitzer, R. Bult-
mann et O. Cullmann (Thèse théol.) [Neuchâtel], 1949.
Egbertine Harsveld, The theology of Oscar Cullmann
(S.T.M. thesis, Union Theological Seminary), 1950.
Antonio Ambrosiano, L´eucaristia nell´esegesi di Oscar
Cullmann, Roma 1956 (Pontificium Athenaeum Angeli-
cum dissertatio theologica).
Jesús Silvestre Arrieta, La Iglesia del intervalo : aspec-
to escatológico del tiempo de la Iglesia en Oscar Cull-
18
Oscar Cullmann, The State in the New Testament, New York :
Charles Scribner’s Sons, 1957, стр. 91.

100
 Оскар Кулман – егзегета и богослов

mann (докторска дисертација, Universidad Pontificia de

Comillas), Madrid 1959.
Lambert John Ponstein, Insights into the thought and
life of the early church as interpreted by Oscar Cullmann,
Oberlin, OH 1959 (S.T.M. thesis, Oberlin College).
Robert D. Newton, The Method of Biblical Theology in
Cullmann, Barth and Bultmann (Ph.D. dissertation, Co-
lumbia University), 1960.
Robert E. Allen, The immortality of the soul and the res-
urrection of the body according to Oscar Cullmann (Th.
M. thesis, Columbia Theological Seminary), 1970.
Karl-Heinz Schlaudraff, “Heil als Geschichte”? : die
Frage nach dem heilsgeschichtlichen Denken, dargestellt
anhand der Konzeption Oscar Cullmanns (Zugl.: Tübin-
gen, Univ., Diss.), 1986.
Richard Laurence Eslinger, Historicity and historicality :
a comparison of Carl Michalson and Oscar Cullmann
(Ph.D. thesis, Boston University), 1970.
Ted [= Theodore] Martin Dorman, The hermeneutics of
Oscar Cullmann (Distinguished dissertations ser., 31), San
Francisco 1991.
Carlos Alfredo Steger, Apostolic succession in the writ-
ings of Yves Congar and Oscar Cullmann (Andrews Uni-
versity Seminary doctoral dissertations ser., 20), Berrien
Springs, MI 1993.
Michael R. Weed, The centrality of “Heilsgeschichte” in
the theology of Oscar Culmann, Abilene, TX 1966 (The-
sis, Abilene Christian University).
Carlos Espinoza Becerra, La tensión escatológica en la
teología de la historia de Oscar Cullmann (Diss. Pontifi-
cia Univiversitas Gregoriana), Roma 1996.
Sarah Hurty, The Idea of “Heilsgeschichte” by Hof-
mann, Cullmann and Pannenberg: Toward an Evangeli-
cal Reformulation of “Heilsgeschichte” with Regard to

101
 Срећко Петровић

Revelation, History, Scripture and Hermeneutics (Ph.D.

thesis, University of Sheffield), 2002.

Поводом Кулмановог шездесетог рођендана, 1962.

године, њему у част изашао је број часописа Novum
Testamentum (Vol. 6, Leiden : Brill, 1962 – Neotestamentica
et patristica : Eine Freundesgabe, Herrn Professor Dr. Oscar
Cullmann zu seinem 60. Geburtstag überreicht); за Кулма-
нов 65. рођендан изашао је њему посвећен број часопи-
са Theologische Studien (H. 87, Zürich : EVZ-Verlag, 1967.
– Geschichte und Zukunft : 2 Studien zu Oscar Cullmanns
65. Geburtstag. Heilsgeschichte? Zukunft u. Geschichte
in d. Weltschau Teilhard de Chardins), а поводом Кулма-
новог 70. рођендана појавила се књига Neues Testament
und Geschichte : Historisches Geschehen und Deutung im
Neuen Testament: Oscar Cullmann zum 70. Geburtstag
(Hrsg. von Heinrich Baltensweiler u. Bo Reicke, Zürich:
Theologischer Verlag – Tübingen : Mohr, 1972); за Кул-
манов 80. рођендан објављени су зборници Testimonia
oecumenica : in honorem Oscar Cullmann octogenarii die
XXV Februarii A.D. MCMLXXXII (in lucem ed. Karlfried
Froehlich, Tübingen : Refo-Druck Vogler, 1982), и Ökumene
: Möglichkeiten Möglichkeiten und Grenzen heute; [Oscar
Cullmann gewidmet, dem ökumenischen Theologen, zum
achtzigsten Geburtstag am 25. Februar 1982] (hrsg. von
Karlfried Froehlich, Tübingen : Mohr 1982). Након његове
смрти у 97. години, Светски савез Цркава је у част О.
Кулмана издао књигу Oscar Cullmann (1902-1999), artisan
de l’œcuménisme, exégète et théologien (Actes du colloque
organisé du 8 au 10 novembre 1999 au Libefrauenberg ;
Paris, 2000). Поводом стогодишњице рођења О. Кулмана,
изашао је број часописа Theologische Zeitschrift (издаје
га Универзитет у Базелу) њему посвећен (ThZ 58 (2002),
Heft 3, стр. 196-298 – Die Beiträge des Wissenschaftlichen

102
 Оскар Кулман – егзегета и богослов

Symposiums aus Anlass des 100. Geburtstags von Oscar

Cullmann).
***

Кулманова дела су превођена (и још увек се пре-

воде) на бројне светске језике. Састављање потпуне
библиографије Кулманових радова би увелико прева-
зишло наше могућности, те ћемо овде покушати да дамо
само извод из библиографије његових радова и поменути
значајније преводе Кулманових дела, ограничавајући се
на књиге и не наводећи многобројне чланке које је Кул-
ман објавио у разним теолошким часописима (изузев
оних који постоје у српском преводу).
Изводи из Кулманове библиографије већ су објављи-
вани на више места:

Willy Rordorf, “Bibliographia Cullmanniana (1925-

1961)”, Neotestamentica et Patristica. Eine Freundesgabe
Herrn Professor Dr. Oscar Cullmann zu Seinem 60.
Geburtstag Uberreicht (Supplements to Novum Testa­men­
tum, 6), Leiden 1962, стр. IX-XIX;
Heiko Heck, “Bibliographia Cullmanniana 1962-1971”,
Neues Testament und Geschichte. Historisches Geschehen
und Deutung im Neuen Testament : Oscar Cullmann zum
70. Geburtstag, hrsg. v. Heinrich Baltensweiler und Bo
Reicke, Zürich/Tübingen 1972, стр. 329-344;
Matthieu Arnold, “Bibliographia Cullmanniana 1972-
1991”, Revue d’Histoire et de Philosophie Religieuses 72
(1992), стр. 113-118;
Matthieu Arnold, “Bibliographia Cullmanniana 1992-
1999”, Revue d’Histoire et de Philosophie Religieuses 79
(1999), стр. 151-154.

Као извори за састављање овог извода из библио­

графије радова Оскара Кулмана послужиле су елек-

103
 Срећко Петровић

тронске базе података Немачке националне библиоте-

ке [Deutschen Nationalbibliothek], глобалног каталога
WorldCat и Виртуелне библиотеке Србије, као и чланак
К.-Г. Визлинга [Klaus-Gunther Wesseling] о Оскару Кул-
ману из Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon,
Band 27, Nordhausen 2007, Sp. 294–330. Кулманова дела у
одабраној библиографији коју доносимо су сложена хро-
нолошки, по датуму објављивања.

***

Le problème littéraire et historique du roman pseudo-

clémentin: étude sur le rapport entre le Gnosticisme et le
Judéo-Christianisme, Paris : Librairie Felix Alcan, 1930.
Le Charactère eschatolique du devoir missionnaire et
de la conscience apostolique de saint Paul : Étude sur
le katechon de 2 Thess 2,6-7, Vendôme-Paris : Presses
universitaires de France, 1936.
La signification de la Sainte-Cène dans le christianisme
primitive, Paris : Imprimerie des Presses Universitaire de
France, 1936.
Königsherrschaft Christi und Kirche im Neuen Testament,
Zollikon-Zürich : Evangelischer Verlag, 1941.
La signification du baptême dans le Nouveau Testament,
Lausanne : La Concorde, 1942.
Les Premières confessions de foi chrétiennes, Paris :
Presses universitaires de France, 1943.
Die ersten christlichen Glaubensbekenntnisse, Zollikon-
Zürich : Evangelischer Verlag, 1943.
Urchristentum und Gottesdienst, Basel : Majer, 1944.
Le culte dans l’église primitive, Neuchâtel : Delachaux et
Niestlé, 1945.
Königsherrschaft Christi und Kirche im Neuen Testament,
Zollikon-Zürich : Evangelischer Verlag, 1946.

104
 Оскар Кулман – егзегета и богослов

Weihnachten in der alten Kirche, Basel : Majer, 1947.

Christus und die Zeit, Zollikon-Zürich : Evangelischer
Verlag, 1948.
Le Retour du Christ, espérance de l’Eglise selon le
Nouveau Testament, Neuchâtel : Delachaux & Niestlé,
1948.
Le Baptême des enfants et la doctrine biblique du baptême,
Neuchâtel : Delachaux & Niestlé, 1948.
Tauflehre des Neuen Testament, Erwachsenen-und
Kindertaufe, Zürich : Zwingli-Verlag, 1948.
Le prime confessioni di fede cristiane, Roma : Centro
Evangelico di Cultura, 1948.
Il culto nella chiesa primitive, Roma : Centro Evangelico
di Cultura, 1948.
Il Natale nella chiesa antica, Roma : Centro Evangelico
di Cultura, 1948.
Il ritorno di Cristo : speranza della chiesa secondo il
Nuovo Testamento, Roma : Centro Evangelico di Cultura,
1948.
Noël dans l’Eglise ancienne, Neuchâtel : Delachaux &
Niestlé, 1949.
The earliest Christian confessions, London : Lutterworth
Press, 1949.
Christ and Time, Philadelphia : The Westminster Press,
1950.
Les Sacrements dans l’Évangile johannique : la vie
de Jésus et le culte de l’Église primitive, Paris : Presses
Universitaires de France, 1951.
Petrus : Junger-Apostel-Martyrer, Zürich : Zwingli-
Verlag, 1952.
Saint Pierre, disciple, apôtre, martyr : histoire et théologie,
Neufchâtel : Delachaux & Niestlé, 1952.
Nya testamentets lära om dopet, Stockholm : Svenska
Kyrkans Diakonistyrelse, 1952

105
 Срећко Петровић

Peter : Disciple, Apostle and Martyr, London : SCM

Press, 1953.
Early Christian Worship, London : SCM Press, 1953.
La tradition : Problème exégétique, historique et
théologique, Neuchâtel : Delachaux et Niestlé, 1953.
Die Tradition als exegetisches, historisches und
theologisches Problem, Zürich : Zwingli-Verl., 1954.
Traditionen såsom exegetiskt, historiskt och teologiskt
problem, Stockholm : Svenska kyrkans diakonistyrelses
bokförlag, 1954.
Kirisuto to toki : Genshi kirisutokyō no jikankan oyobi
rekishikan, Tōkyō : Iwanami Shoten, 1954.
(коаутори Franz Jehan Leenhardt и Walther Eichrodt),
Le problème biblique dans le protestantisme, Paris : Presses
universitaires de France, 1955.
Petrus. Lärjunge – apostel martyr : det historiska och
teologiska petrusproblemet, Stockholm : Svenska kyrkans
diakonistyrelses bokförlag, 1955.
Urchristentum und Gottesdienst, Zürich : Zwingli-Verlag,
1956, 3. Aufl.
Der Staat im Neuen Testament, Tübingen : Mohr
(Siebeck), 1956.
Immortalité de l’âme ou résurrection des morts ? : Le
témoignage du Nouveau Testament, Neuchâtel : Delachaux
et Niestlé, 1956.
The early Church, London : SCM Press, 1956.
Dieu et César, Neuchâtel : Delachaux & Niestle, 1956.
Petrus, Stockholm : Svenska Kyrkans Diakonistyrelse,
1956, 2. uppl.
Onsterfelijkheid der ziel of wederopstanding der doden?
Wat het Nieuwe Testament ervan zegt, Nijkerk-Callenbach,
1956.
Die Christologie des Neuen Testaments, Tübingen : Mohr
(Siebeck), 1957.

106
 Оскар Кулман – егзегета и богослов

Christ et le temps, Neuchâtel : Delachaux & Niestlé,

1957, 2. éd.
Staten i Nya Testamentet, Stockholm : Svenska Kyrkans
Diakonistyrelses Bokförlag, 1957.
Dio e Cesare : il problema dello stato nella chiesa
primitiva, Milano : Ed. di Comunità, 1957.
The meaning of the Holy Communion in primitive
Christianity, Evanston, 1957.
Que signifie le sel dans la parabole de Jésus? [Extrait
de la Revue d’histoire et de philosophie religieuses, no. 1,
1957], Paris : Presses Universitaires de France, 1957.
Die Christologie des Neuen Testaments, Tübingen : Mohr
(Siebeck), 1958, 2., durchges. Aufl.
Katholiken und Protestanten, Basel : F. Reinhardt [1958],
[1. – 3. Tsd.]
Die Tauflehre des Neuen Testaments, Zürich : Zwingli-
Verlag, 1958, 2., unveränd. Aufl.
Christologie du Nouveau Testament, Neuchâtel :
Delachaux & Niestlé, 1958.
Catholiques et protestants, Neuchâtel : Delachaux &
Niestlé, 1958.
Peter, New York : Meridian Books, 1958.
Genshikyôkai no denshô, Tôkyô : Shinkyô Shuppansha,
1958.
Immortality of the soul; or, Resurrection of the dead? : The
witness of the New Testament, London : Epworth Press, 1958.
(коаутори Franz J. Leenhardt и John Gordon Davies),
Essays on the Lord’s Supper, London : Lutterworth Press,
1958.
(коаутори Otto Karrer и Maximilian Roesle), Begegnung
der Christen, Stuttgart : Evangelisches Verlagswerk, 1959.
Message to Catholics and Protestants, Eerdmans, 1959.
The Christology of the New Testament, London : SCM
Press, 1959.

107
 Срећко Петровић

Message to Catholics and Protestants, Grand Rapids :

Eerdmans Publ. Co., 1959.
Rooms-katholieken en protestanten, Nijkerk :
Callenbach, 1959.
The Christology of the New Testament, Philadelphia :
Westminster Press, 1959.
(коаутори Otto Karrer и Maximilian Roesle), Begegnung
der Christen, Stuttgart : Evangelisches Verlagswerk, 1960,
2. Aufl., 3. – 4. Tsd.
Petrus, Zürich : Zwingli Verlag, 1960, 2., umgearb. u.
erg. Aufl.
(коаутор Otto Karrer), Evangelische und katholische
Bekenntnisse, Zürich : Zwingli-Verlag – Benziger Verlag, 1960.
Der Ursprung des Weihnachtsfestes, Zürich : Zwingli-
Verlag, 1960.
Einheit in Christus : evangelische und katholische
Bekenntnisse, Zürich : Zwingli–Benziger, 1960.
Catholics and protestants : A proposal for realizing
Christian solidarity, London : Lutterworth Press, 1960.
„Новооткривено апокрифно ‘Јеванђеље по Томи’“,
Православна мисао [ISSN 0032-700X], 3, 1 (1960), стр.
82-101 [превео Аца Илић].
Immortality of the soul or resurrection of the dead?,
London : Epworth Press, 1960.
Der Staat im Neuen Testament, Tübingen : Mohr
(Siebeck), 1961, 2., veränd. Aufl.
Petrus, Berlin : Evangelische Verlagsanstalt, 1961,
Nachdr. d. 2. umgearb. u. erg. Aufl.
Christus und die Zeit, Zürich : EVZ-Verlag, 1962, 3.,
durchges. Aufl. mit e. Rückblick auf d. Wirkung d. Buches
in d. Theologie d. Nachkriegszeit.
(коаутори Alfonso Prandi и Gabrielle Morandi),
Cattolici e protestanti : Un progetto di solidarietà
cristiana, Bologna : Il Mulino, 1962.

108
 Оскар Кулман – егзегета и богослов

Unsterblichkeit der Seele oder Auferstehung der Toten?,

Stuttgart : Kreuz-Verlag, 1962.
Urchristentum und Gottesdienst, Zürich : Zwingli Verlag,
1962, 4., unveränd. Aufl.
Kirisuto to toki, Tôkyô : Iwanami Shoten, 1962, Dui 8
satsu hakkô.
Peter, London : SCM Press, 1962, 2. rev. and expanded
ed.
Peter, Philadelphia : Westminster Press, 1962, 2. rev. and
expanded ed.
Die Christologie des Neuen Testaments, Tübingen : Mohr
(Siebeck), 1963, 3., durchges. Aufl.
Zwischen zwei Konzilssessionen, Zürich : EVZ-Verlag,
1963.
La Foi et le culte de l’Église primitive, Neuchâtel :
Delachaux & Niestlé, 1963.
The Christology of the New Testament, Philadelphia :
Westminster Press, [1963], Rev. ed.
Eenheid in Christus, Bilthoven : Nelissen, 1963.
The Christology of the New Testament, London : SCM
Press, 1963, 2 ed.
(коаутор Otto Karrer), Toleranz als ökumenisches
Problem, Zürich : Zwingli-Verlag – Benziger Verlag, 1964.
Pedro; discipulo, apóstolo, mártir : história e teologia,
São Paulo : ASTE, 1964
Christ and Тime, Philadelphia : Westminster Press, 1964,
Rev. ed.
Heil als Geschichte, Tübingen : Mohr (Siebeck), 1965.
Christ and Тime, London : SCM Press, 1965, 3. ed. (Rev.
ed. with a new introductory chapter).
(коаутори Alfonso Prandi, Nikolaĭ Afanasʹev et al.), Il
primato di Pietro nel pensiero cristiano contemporaneo,
Bologna : Società editrice il Mulino, 1965.
Cristo e il tempo, Bologna : Il Mulino, 1965, 2. ed.

109
 Срећко Петровић

Cristología del Nuevo Testamento, Buenos Aires :

Methopress, 1965.
(коаутор Krister Stendahl), Immortality and resurrection,
New York : Macmillan, 1965.
Hsin yüeh Chi-tu lun, Hong Kong : Taosheng Publishing
House, 1965.
Rome nous interpelle (I – II), Neuchatel : Delachaux et
Niestlé, 1965.
Petero : Deshi shito junkyōsha, Tōkyō : Shinkyō
Shuppansha, 1965.
Vorträge und Aufsätze, Tübingen : Mohr (Siebeck), 1966.
Die Christologie des Neuen Testaments, Tübingen : Mohr
(Siebeck), 1966, 4. Aufl., Unveränd. Nachdr. d. 3., durchges.
Aufl.
Le Nouveau Testament, Paris : Presses Universitaires de
France, 1966.
(коаутори Karl Rahner и Heinrich Fries), Sind die
Erwartungen erfüllt?, München : Hueber, 1966.
The early Church, London : SCM Press, 1966, Abridged
ed. Cheap ed.
Le Salut dans l’histoire, Neuchâtel : Delachaux et Niestlé,
1966.
Il mistero della Redenzione nella storia, Bologna : Il
Mulino, 1966.
Peter, London : SCM Press, [1966], 2. rev. and expanded
ed. Cheap ed.
El estado en el Nuevo Testamento, Madrid : Taurus
Ediciones, 1966.
(коаутори Otto Karrer и René Virrion), La Bible et le
dialogue occuménique, Mulhouse : Éditions Salvator, 1967.
(коаутор Otto Karrer), Unidad en Cristo, Salamanca :
Ediciones Sígueme, 1967.
Heil als Geschichte, Tübingen : Mohr (Siebeck), 1967, 2.,
durchges. Aufl.

110
 Оскар Кулман – егзегета и богослов

Petrus, München : Siebenstern Taschenbuch Verlag, 1967.

(коаутори Jürgen Fangmeier и Max Geiger), Geschichte
und Zukunft, Zürich : EVZ-Verlag, 1967.
(коаутор Felix Christ), Oikonomia, Hamburg-Bergstedt :
Reich, 1967.
(коаутор Otto Karrer), Diálogo ecumênico, São Paulo :
Herder, 1967.
La historia de la salvación, Barcelona : Edicions 62, 1967.
Le Nouveau Testament, Paris : Presses Universitaires de
France, 1967, 2. éd.
Sant Pere, Barcelona : Edicions 62, 1967.
Salvation in history, London : SCM Press, 1967.
(коаутор Otto Karrer), La Biblia en el diálogo
interconfesional, Salamanca : Ediciones Sígueme, 1968.
Einführung in das Neue Testament, München :
Siebenstern-Taschenbuch-Verlag, 1968.
Die ökumenische Aufgabe heute im Lichte der
Kirchengeschichte, Basel : Helbing und Lichtenhahn
Verlag, 1968.
Études de théologie biblique, Neuchâtel : Delachaux et
Niestlé, 1968.
Immortalità dell’anima o risurrezione dei morti?, Brescia :
Paideia, 1968.
The New Testament, Philadelphia : Westminster Press, 1968.
Vatican Council II. The new direction: Essays, Harper &
Row, 1968.
Zarys historii ksiąg Nowego Testamentu, Warszawa : Pax,
1968.
Des sources de l’Évangile à la formation de la théologie
chrétienne, Neufchâtel : Éd. Delachaux et Niestlé, 1969.
Introduzione al Nuovo Testamento, Bologna : Il Mulino,
1969.
(коаутор Emmanuel Lanne), Studi di teologia biblica,
Roma : Editrice A.V.E., 1969.

111
 Срећко Петровић

Jesus und die Revolutionären seiner Zeit, Tübingen :

Mohr (Siebeck), 1970.
Јésus et les révolutionnaires de son temps : culte, société,
politique, Neuchâtel : Delachaux et Niestlé, 1970.
Jesus und die Revolutionäre seiner Zeit, Tübingen : Mohr
(Siebeck), 1970, 2., unveränd. Aufl.
Jesus och hans tids revolutionärer, Stockholm : Verbum,
1970.
Cristologia del Nuovo Testamento, Bologna : Il Mulino,
1970.
La royauté du Christ et de l’Eglise selon le Nouveau
Testament, Neuchatel : Delachaux et Niestlé, 1971.
Jesús y los revolucionarios de su tiempo, Madrid :
Studium, 1971.
Vrai et faux oecuménisme : Oecuménisme après le
Concile, Neuchâtel : Delachaux et Niestlé, 1971.
Il mistero della redenzione nella storia, Bologna : EDB,
1971.
Vero e falso ecumenismo : l’ ecumenismo dopo il Concilio,
Brescia : Morcelliana, 1972.
Verdadero y falso ecumenismo, Madrid : Studium, 1972.
Jesús y los revolucionarios de su tiempo. Culto, sociedad,
politica, Madrid : Studium ediciones, 1973, Segunda ed.
La regalità di Cristo e la Chiesa secondo il Nuovo
Testamento, Roma : Editrice A.V.E., 1973.
Gesù e i rivoluzionari del suo tempo : culto, società,
politica, Brescia : Morcelliana, 1974.
La Fede e il culto della Chiesa primitive, Roma : A.V.E.,
1974.
Der johanneische Kreis, Tübingen : Mohr, 1975.
Die Christologie des Neuen Testaments, Tübingen : Mohr,
1975, 5. Aufl. Unveränd. Nachdr. d. 3., durchges. Aufl.
Le milieu johannique, Neuchâtel : Delachaux & Niestlé,
1976.

112
 Оскар Кулман – егзегета и богослов

Origine e ambiente dell’ Evangelo secondo Giovanni,

Torino : Marietti, 1976.
The Johannine circle, London : S.C.M. Press, 1976.
The Johannine circle, Philadelphia : Westminster Press,
1976.
Christologie Nového zákona, Praha : Kalich, 1976.
Early Christian worship, Philadelphia : The Westminster
Press, 1978.
Kuwŏn ŭi yŏksa, Sŏul Tʻŭkpyŏlsi : Taehan Kidokkyo
Chʻulpʻansa, 1978.
Χριστός και χρόνος, εκδ. Κέντρο Βιβλικών Μελετών
Άρτος Ζωής, Αθήνα 1980.
The christology of the New Testament, The Westminster
Press, 1981, Rev. ed.
Einführung in das Neue Testament, Gütersloh : Gütersloher
Verlagshaus Mohn, 1984, Dt. Erstausg., 2. Aufl.
Petrus, Zürich : Theologischer Verlag, 1985, 3. Aufl.
Einheit durch Vielfalt, Tübingen : Mohr, 1986.
Unsterblichkeit der Seele oder Auferstehung der Toten?,
Stuttgart : Quell-Verlag, 1986, 1. Aufl., vom Autor durchges.
Neuaufl.
L’Unité par la diversité : son fondement et le problème de
sa réalisation, Paris : Éditions du Cerf, 1986.
Unity through diversity, Philadelphia : Fortress Press,
1987.
L’Unità attraverso la diversità : il suo fondamento e il
problema della sua realizzazione, Brescia : Queriniana, 1987.
Einheit durch Vielfalt, Tübingen : Mohr, 1990, 2., veränd.
und um ein Kap. über die Reaktionen stark verm. Aufl.
Die Entstehung des Weihnachtsfestes und die Herkunft
des Weihnachtsbaumes, Stuttgart : Quell, 1990, Vom Autor
durchges. u. erw. Neuausg., 1. Aufl.
A formação do Novo Testamento, São Leopoldo : Editora
Sinodal, 1990.

113
 Срећко Петровић

Az újszövetség krisztológiája, Budapest : Református

Egyház Zsinati Irodájának Sajtóosztálya, 1990.
Les voies de l’unité chrétienne, Paris : Les Éditions du
Cerf, 1992.
La Nativité et l’arbre de Noël, Paris : Les Éditions du
Cerf, 1993.
L’origine della festa del natale, Brescia : Queriniana,
1993.
Das Gebet im Neuen Testament, Tübingen : Mohr, 1994.
Le vie dell’unità cristiana, Brescia : Queriniana, 1994.
L’ origine della festa del Natale, Brescia : Queriniana,
1994, 2. ed.
Αθανασία της ψυχής ή ανάσταση των νεκρών, εκδ. Κέντρο
Βιβλικών Μελετών Άρτος Ζωής, Αθήνα 1994
La prière dans le Nouveau Testament. Essai de réponse à
des questions contemporaines, Paris : Les Éditions du Cerf,
1995.
Prayer in the New Testament, London : SCM Press, 1995,
1. British ed.
Prayer in the New Testament, Minneapolis : Fortress
Press, 1995, 1. North American ed.
La prière dans le Nouveau Testament : essai de réponse à
des questions contemporaines, Paris : Les Éditions du Cerf,
1995.
Nya testamentet, Furulund : Alhambra, 1995.
Kŭrisŭdo wa sigan, Sŏul-si : Nadan, 1995.
La preghiera nel Nuovo Testamento : una risposta alle
domande odierne, Torino : Claudiana, 1995.
Dio e Cesare, Roma : Editrice A.V.E., 1996.
La preghiera nel Nuovo Testamento. Una risposta alle
domande odierne, Torino : Piccola biblioteca teologica,
1996.
Kurisumasu-no-kigen, Tōkyō : Kyōbunkan, 1996, Sho­
han.

114
 Оскар Кулман – егзегета и богослов

Das Gebet im Neuen Testament, Tübingen : Mohr, 1997,

2., verb. und erg. Aufl.
Cristología del Nuevo Testamento, Salamanca : Ed.
Sígueme, 1998.
Η προσευχή στην Καινή Διαθήκη, εκδ.Κεντρο Βιβλικών
Μελετών Άρτος Ζωής, Αθήνα 1998.
La oración en el nuevo testamento, Salamanca : Ed.
Sígueme, 1999.
Shin’yaku-seisho-ni-okeru-inori, Tōkyō : Kyōbunkan,
1999, Shohan.
Introduzione al Nuovo Testamento, Bologna : Il Mulino,
1999.
Krisztus és az idő, Budapest : Hermeneutikai Kuta­tóköz­
pont, 2000.
Immortality of the Soul or Resurrection of the Dead?:
The Witness of the New Testament, Eugene : Wipf & Stock
Publishers, 2000.
Krzysztof Góźdź, Zwycie̜stwo wiary, Lublin: Standruk,
2002.
Das origens do evangelho à formação da teologia Cristã,
São Paulo : Novo Século, 2000.
„Бесмртност душе и васкрсење мртвих“, Логос [ISSN
0354-5873] (2003), стр. 21-49 [с немачког превео Вања
Балтић].
(коаутор F. J. Leenhardt), Essays On The Lord’s Supper,
Cambridge : James Clarke Company, 2004.
„Значење временске терминологије у Новом Завету“,
Логос (2004/2005), стр. 17-26 [превод са немачког Вања
Балтић].
Οι αρχέγονες Χριστιανικές ομολογίες πίστεως, εκδ.
Κέντρο Βιβλικών Μελετών Άρτος Ζωής, Αθήνα 2005.
„Еванђеље по светом апостолу Јовану и рано­
хришћанско богослужење“, Логос (2006), стр. 37-51 [са
енглеског превео Вукашин Милићевић].

115
 Срећко Петровић

Kurisumasu no kigen, Tōkyō : Kyōbunkan, 2006.

Cristo y el tiempo, Madrid : Ediciones Cristiandad, 2008.
Cristologia do Novo Testamento, São Paulo : Hagnos,
2008.
Prayer in the New Testament (Overtures to Biblical
Theology), Minneapolis : Augsburg Fortress Publishers,
2010.
Ранохришћанско богослужење, Београд : Богословско
друштво Отачник, 2010 [са енглеског превели Вукашин
Милићевић и Бојан Теодосијевић].
„Трагови древне крштењске формуле у Новом Заве-
ту“, Отачник [ISSN 1450-5274] 1-2 (2010) [са енглеског
превели Маријана и Срећко Петровић].
Крштење у Новом Завету, Београд : Богословско
друштво Отачник, 2011 [са енглеског превели Маријана
и Срећко Петровић].
Држава у Новом Завету, Београд : Богословско
друштво Отачник, 2011 [превод са енглеског Бојан
Бошковић] (у припреми).

116
 Садржај

Предговор�������������������������������������������������������������������� 5
I Утемељење крштења
у смрти и васкрсењу Христовом������������������������������� 7
II Крштење као примање
у Тело Христово�������������������������������������������������������� 23
III Крштење и вера���������������������������������������������������� 49
IV Крштење и обрезање������������������������������������������� 59
Закључак�������������������������������������������������������������������� 75
Додатак: Трагови древне
крштењске формуле у Новом Завету���������������������� 77
Срећко Петровић
Оскар Кулман – егзегета и богослов����������������������� 89
Индекс стихова из Светог Писма���������������������������117
Азбучни индекс имена�������������������������������������������� 121