СРЕДЊА ШКОЛА

МАТУРСКИ РАД
ГЕОГРАФИЈА
РЕКЕ ЕВРОПЕ
САДРЖАЈ
УВОД.................................................................................................................4
РЕКЕ ЕВРОПЕ..................................................................................................5
РЕКЕ ИСТОЧНЕ И СРЕДЊЕ ЕВРОПЕ.........................................................8
ВОЛГА...............................................................................................................8
ДУНАВ..............................................................................................................9
УРАЛ...............................................................................................................12
ДЊЕПАР.........................................................................................................12
ДОН.................................................................................................................12
Печора..............................................................................................................13
Дњестар...........................................................................................................13
Западна Двина.................................................................................................13
РАЈНА..............................................................................................................14
Лаба..................................................................................................................15
Висла................................................................................................................16
Одра.................................................................................................................16
РЕКЕ ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ........................................................................17
Рона..................................................................................................................17
Сена..................................................................................................................18
Лоара................................................................................................................19
Гарона..............................................................................................................20
ТЕМЗА.............................................................................................................20
РЕКЕ ЈУЖНЕ И ЈУГОИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ................................................22
Ебро.................................................................................................................22
Тежо.................................................................................................................22
Дуро.................................................................................................................23
Гвадијана.........................................................................................................23
Гвадалкивир....................................................................................................23
ПО....................................................................................................................24
Марица.............................................................................................................24
Вардар..............................................................................................................24
ЗАКЉУЧАК....................................................................................................26
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ............................................................................27
 УВОД

Река је велики природни водоток, који сачињавају усечено корито

и водена маса која се у њему креће од извора до ушћа у другу реку,
језеро или море. Реке примају воду од притока и подземних токова и тако
се "хране". Проучавањем река и речних токова бави се засебна наука —
потамологија, док лимнологија генерално изучава воду у унутрашњости
копнених области.

У неким случајевима река тече у подземље и исушује се на крају

свог тока без досезања до неког другог тела воде. Мале реке се обично
називају потоцима. Не постоји званична дефиниција за генерички термин
реке у смислу географских својстава, мада је у неким земљама или
заједницама поток дефинисан по његовој величини. Многа имена за мале
реке су специфична за географске локације. Понекад се река дефинише
као водени ток који је већи од потока, мада то није увек случај, јер језик
може да буде нејасан.

Реке су део хидролошког циклуса. Вода се генерално сакупља у

рекама из преципитације кроз дренажни басен из површинских токова и
других извора као што су обновљена подземна вода, извори, и
испуштања воде задржане у природном леду и накупинама снега (нпр., из
глечера).

1
 РЕКЕ ЕВРОПЕ

На формирање речне мреже у Европи су утицали многи фактори, од

којих су значајнији геолошка грађа, облици рељефа, клима и типови
земљишта. С обзиром на то да количина падавина на истоку континента
опада, у том правцу је речна мрежа све ређа. Европске реке, чије су
хидролошке карактеристике детаљно описали Клешент Токнер,
Кристофер Робинсон и Урс Велингер у књизи „Реке Европе" припадају
сливовима Атланског океана, Арктичког океана и Каспијског језера
(ендореичност), (Tockner et al., 2009).

Слив Атлантског океана је због своје величине подељен на четири

субслива - Атлантски ужем смислу (коме припадају реке које се уливају
директно у Атлантски океан), Средоземни (са Јадранским, Јонским,
Лигурским, Егејским, Црноморским, Азовским и Тиренским сливом),
Северноморски и Балтички субслив. Реке које се уливају непосредно у
Атлантски океан су краће због дисецираности рељефа, њихови сливови
мањи и речна мрежа гушћа у односу на Источноевропску низију, где
доминирају простране низије у којима су реке дуже, сливови већи и
речна мрежа ређа (нпр. Рајна је дуга 1.236 km и има слив површине
170.000 km2, а Волга - 3.692 km и има слив површине 1.380.000 km2).

Реке Европе подељене су у следеће сливове:

1. Атлански слив
2. Слив Северног леденог океана
3. Балтички слив
4. Северноморски слив
5. Црноморски слив
6. Средоземни слив
7. Слив Каспијског језера

Такође подељене су по регијама

1. РЕКЕ ИСТОЧНЕ И СРЕДЊЕ ЕВРОПЕ

2. РЕКЕ ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ
3. РЕКЕ ЈУЖНЕ И ЈУГОИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ

2
Најдуже реке су:

У Западној Европи су зимске температуре ваздуха позитивне, па се

реке по правилу не леде, те су током целе године пловне и зато имају
велики привредни значај. Долинске об- ласти поред тих река су густо
насељене. Најзначајније реке су Рајна, Сена, Гарона, Темза и Лоара.
Рељеф својом дисецираношћу утиче на то да су реке Средоземног
субслива углавном кратког тока. Постоје велике разлике у хидро-
лошким режимима европских река. У Западној Европи
(западноевропски тип речног режима) је највиши протицај на већини
река у фебруару и марту, а најмањи у августу и септембру. Летњи
минимум протицаја се јавља као последица већег испаравања и зато што
биљни свет тро ши лети знатан део изданске воде.

У Источној Европи је максимум падавина лети, али је максимални

протицај у пролеће (април - мај), што је изазвано топљењем снега и леда
(поволошки тип речног режима). Лети је протицај низак, у јесен - висок,

3
а зими, услед задржавања падавина у виду снежног покривача, врло
низак (нпр. Волгом код Вјазоваје протекне током априла и маја око 52%
годишње количине воде, док истих месеци падне у сливу Волге, узводно
од тог места 14% годишње количине падавина).

Лед је честа појава на рекама Источне Европе и Северне Европе. На

рекама јужног дела Источне Европе он се задржава око три месеца, а у
северним деловима око пет месеци (нпр. лед у горњем току Волге настаје
око средине новембра, а у доњем току Дњепра средином децембра, док
нестаје на доњем Дњепру око 20. марта, а на горњој Волги око 20.
априла). Лед се на рекама које теку према југу (нпр. Дњестар, Дњепар,
Дон и Волга) топи у пролеће прво у доњим, затим у средњим и најзад у
горњим токовима. Тако се санте леда постепено смањују и ишчезавају
идући узводно. На рекама, које теку према северу (нпр. Печора и Северна
Двина), лед се прво топи у горњим, потом у средњим и најзад у доњим
токовима. Санте леда се прво јављају на југу и крећу према северу, где се
заустављају, гомилају и стварају ледене бране у речним коритима (затори
и зажори). Када при вишим температурама ваздуха лед почне да се топи,
реке се изливају из корита и плаве простране равни (северноевропски тип
речног режима).

4
 Реке Средње Европе које истичу из ледника имају највише воде лети,
а најмање зими (нпр. протицај Роне код Женевског језера износи 420 m 3/s
у јулу и 46,3 m3/s у фебруару). По Дукићу (1982) ове реке припадају тзв.
режиму река храњених подледничком сочницом.

На рекама Јужне и Југоисточне Европе је изражено годишње

колебање протицаја. Крат- ке средоземне реке имају најнижи протицај за
време сушног лета, када мање реке пресахну, а највиши у кишно доба.
Зими је протицај смањен. Тако се на средоземним рекама јављају два
минимума протицаја - летњи, јаче изражен и зимски, мање наглашен.
Изразити максимуми протицаја се јављају у јесен и пролеће. Јесењи
максимум протицаја се јавља у новембру, када и температура ваздуха
опада и испаравање се смањи. Пролећни максимум протицаја је изра-
зитији, јер је изазван падавинама и топљењем снега у планинама
(средоземни тип речног режима).

РЕКЕ ИСТОЧНЕ И СРЕДЊЕ ЕВРОПЕ

У Источној и Средњој Европи се налазе најдуже и водом најбогатије

5
европске реке - Волга, Дунав, Урал, Дњепар, Печора, Дон, Дњестар,
Западна Двина, Рајна, Лаба, Висла и Одра. Оне имају велики значај у
мећународном саобраћају и трговини. У питању су равничарске реке које
имају спор ток, широко и плитко корито малог пада. Бочна ерозија је јача
од вертикалне, због чега реке често кривудају и формирају рукавце и
меандре.

ВОЛГА

Најдужа и водом најбогатија река у Европи је Волга. Извире на

Валдајском побрђу код села Волгино (Русија) на 225 m н. в. Волга је
изразито равничарска река која се преко простране делте код Астрахана
улива у Каспијско језеро на - 28 m н. в. Речно корито Волге у горњем
току од извора до ушћа Оке је у највећем делу широко 260 - 850 m и
дубоко 9 - 12 m.

Делта Волге (18.900 km2) почиње одвајањем рукавца Бузан, око 170
km од ушћа. Она обухвата око 80 рукаваца, од чега су само четири
пловна. Волга је богата водом коју добија претежно од снежнице (око
60%), па због тога највиши водостај има у пролеће (април - мај). Њен
средњи годишњи протицај код Калињина износи 176 m3/s, код Самаре
7.680 m3/s и Астрахана 8.060 m3/s.

Волга има велики привредни значај за Русију, нарочито саобраћајни,

енергетски и риболовни (70 врста риба). Хидрографски систем Волге
обухвата 574.414 km речних токова, од тога је 27.300 km пловно за
бродски саобраћај. Највећа пристаништа на Волги су Астрахан,
Волгоград, Самара и Нижњи Новгород. Мрежом канала је Волга
повезана са Балтичким, Белим и Азовским морем.

ДУНАВ

Дунав (нем. Donau) извире на југоисточним падинама Шварцвалда

(1.493 m) у Немачкој. Настаје од две саставнице - Бреге (49 km) и
Бригаха (43 km), које се спајају на 678 m н. в. код Донауешингена (нем.
Donaueschingen).

Дунав је дужином тока од 2.860 km друга река у Европи (иза Волге).

Најдужа је међународна река у свету јер протиче кроз десет држава:
Немачку, Аустрију, Словачку, Мађарску, Хрватску, Србију, Румунију,

6
Бугарску, Молдавију и Украјину. На ушћу у Црно море се налази делта
(3.500 km2), где се Дунав рачва у три рукавца - Килија (114 km), Сулина
(62 km) и Свети Ђорђе (104 km).

Дунав се према особинама обала, корита, водног режима и

пловидбеном значају дели на три сектора - горњи, средњи и доњи ток.

У горњем току од извора до Ђевина, западно од Братиславе, Дунав

тече правцем запад - исток и има особине планинске реке, изузев сектора
у Бечкој котлини. Између Имендингена и Фридингена на Дунаву, због
подводног отицања воде у Рајну и реком Ах у Боденско језеро подземном
бифуркацијом, Дунав лети појединих година пресуши. Корито Дунава је
у Немачкој смештено између планинских огранака Швапске Јуре (1.015
m), Франачке Јуре (657 m) и Баварске шуме (1.457 m) на северу, као и
Алпи и Баварска висораван на југу.

Средњи ток од Братиславе до Сипа се дели на два дела - равничарски

до ушћа реке Нере и клисурасти у ђердапу. Дунав до Базјаша има
особине низијске реке изузев Дјевинских и Вишеградских врата.

Дунав постаје гранична река Србије и Хрватске око 8 km узводно од

Батине, тече поред Вуковара, а затим улази у Србију. До ушћа Драве има
ниске обале. Од главног тока се одвајају рукавци који формирају
неколико острва. Од Вуковара до Сурдука десну обалу прате огранци
Фрушке горе (539 m). Дунав кроз панонски део Србије тече као низијска
река општим правцем сезерозапад - југоисток. У сектору између Рама и
Голупца обала Дунава је ниска. Од изливања га у највећем делу штите
насипи. Од ушћа Нере до уласка у Ђердапску клисуру, са севера се стрмо
спуштају према Дунаву огранци Банатских планина. Због таложења
већих количина песка и муља, корито Дунава у средњем току
местимично је широко. Највећа речна острва на том кектору су

7
Шаренградска ада (6,5 km2), Крчединска ада (7,8 km2), Велико ратно
острво (2,2 km2) и Икдеревска ада (4,9 km2). Дунав од ушћа Нере до Сипа
течекроз Ђердап на дужини од 132km и -одваја се из Панонске у Влашку
низију;

Дунав је у доњем току од Сипа до ушћа у Црно море низијска река,

широка до 2.600 m, дубока до 7 m и спорог тока (0,5-1 m/s). Од Сипа до
ушћа Тимока, где излази из Србије, тече на дужини од 98 km.

Дунав представља државну границу између Румунијеи Бугарске од

ушћа Тимока до Силистре. Кроз Влашку низију има вијугаво корито и
ниске обале. До Силистре тече правцем запад - исток, где скреће на
север, а од Галца поново на исток. Дунав низводно од Силистре до ушћа
прате мочварни појасеви ширине до 20 km са бројним рукавцима и
острвима. Дунав се низводно од Хиршове раздваја у два рукавца, који се
спајају код Браиле, стварајући велико острво, где се налази Браилска
мочвара.

Дунав има око 300 притока. Највеће десне притоке Дунава су Сава
(990 km), Драва (707 km), Ин (517 km), Искар (368 km) и Раба (322 km), а
леве - Тиса (965 km), Прут (953 km), Серет (726 km), Олта (615 km) и Вах
(406 km).

Просечни протицај Дунава код Пасауа износи 580 m 3/s, Беча 1.900
m /s, Будимпеште 2.350 m3/s, Београда 4.000 m3/s, на изласку из Србије
3

5.750 m3/s и на ушћу у Црно море укупни просечни протицај сва три
рукавца износи 6.430 m3/s.

8
 Још су Стари Грци у 6. веку пловили Дунавом од ушћа до Ђердапске
клисуре. Херодот описује делту Дунава, његово ушће и главно приста-
ниште Аксиопољ . За Старе Грке је саобраћај на Дунаву био од великог
трговинског значаја. Римљани су на сектору, где је до 1969. године
постојао Сипски канал, изградили канал како би пловили кроз Ђердапску
клисуру. У 6. веку су Варвари уништили канал, после чега готово да пет
векова на Дунаву није било саобраћаја. У 9. и 10. веку је обновљен
саобраћај на Дунаву и порастао крајем 11. века, за време крсташких
похода, а затим нагло опао. Економски значај Дунава је почео опет да
расте крајем 18. века, а нарочито од 1830. године, после појаве пароброда
у Подунављу. Први покушаји уређења слободне пловидбе на Дунаву
почињу уговорима између Турске са једне стране и Француске, Аустрије,
Венеције и Русије са друге од 17. века. После Другог светског рата су
подунавске државе 1948. године у Београду закључиле Конвенцију о
режиму пловидбе на Дунаву. По тој конвенцији је пловидба на Дунаву
слободна и отворена свим бродовима и равноправна у погледу услова
пловидбе и плаћања такса.

УРАЛ

Урал (2.428 km) је по дужини тока трећа река у Европи (после Волге и
Дунава). Извире на падинама ЈужногУрала (Круглаја) у Русији на 60-80
m н. в., а затим тече кроз Прикаспијску низију (Казахстан) и улива се
мочварном делтом у Каспијско језеро. У горњем току почетком новембра
почиње да се леди, а у средњем и доњем току крајем новембра. У
пролеће плави велике површине. Има слив површине око 231.000 km2.

9
Главна десна притока Урала је Сакмара (798 km), а леве - Илек (623 km),
Орл (332 km) и Утва (290 km). На његовим обалама су велика
пристаништа Магнитогорск, Оренбург, Орск и Уралск. Плован је до
Уралска на дужини од 517 km.

ДЊЕПАР

Дњепар (рус. Днепр,) је руско - белоруско - украјинска река, по

дужини (2.285 km) и величини слива (504.000 km2) четврта у Европи
(после Волге, Дунава и Урала). Извире на Смоленско-московском побрђу
на 253 m н. в., око 75 km северозападно од Вјазме, а улива сеу Црно
море.

Дњепар у горњем току од извора до Кијева тече кроз шумске, а у

средњем току од Кијева до Запорожја кроз степске области. Долина
Дњепра је скоро на целом средњем току широка 6-10 km. Десна обала
осетно надвишава леву, нарочито на делу од Кијева до Дњепропетровска,
где Дњепар улази у 75 km дугу сутеску, усечену у Украјински штит.
Низводно од Запорожја је доњи ток Дњепра, где је његова долина широка
и делом мочварна. Од Херсона се Дњепар рачва у неколико рукаваца
који сеуливају у Дњепарски лиман (рус. Днепровскии лиман), залив који
је Црним морем повезан пролазом ширине 4,3 km. Веће десне притоке
Дњепра су Берези- на (561 km), Припјат (761 km) и Ирпењ (162 km), а
леве - Десна (1.130 km), Псјол (717 km), Сош (648 km), Самара (594 km),
Ворскла (464 km) и Сула (365 km).

ДОН

Дон (рус. Дон) извире као Урванка из Иван језера на 190 m н. в. и

улива се у Таганрошки залив у Азовском мору. По дужини (1.950 km) је
пета река у Европи са сливом површине 425.600 km2.

Дон у горњем и средњем току тече источним ободом Средњеруске

висије, правећи велики лук на исток до Калача, где се приближава Волги
на 60 km. Десне обале Дона и његових притока (опјора и Северног
Доњеца су више од левих.

Дон у доњем току низводно од Ростова на Дону ствара делту (340 km 2)

са 24 рукавца, који се уливају у Азовско море. Дон због малог пада тече
полако, због чега је назван „Тихи Дон". Највиши водостај има у пролеће,

10
кад нарасте за 3-13 m и плави околни терен, а најнижи у августу и
септембру.

Печора

Печора (рус. Печбра) је велика река у европском делу Русије (1.809

km). Она извире на Зеверном Уралу на 630 m н. в. Тече према северу кроз
градове Троицко - Печорск, Вуктил, Печору и преко делте се улива у
Печорски залив. Површина слива Печоре износи 322.000 km2.

Дњестар

На северним падинама Карпата на 900 m н. в. ввире река Дњестар.

Тече кроз Украјину и Молдавију и улива се југо- западно од Одесе у виду
делте у Дњестровски мман Црног мора. Дужина тока износи 1.360 km v
гма слив површине 68.627 km2. Дњестар је у гоњем току од извора до
Галича брза планинска река која тече уском долином. Средњи ток се
пружа од Галича до Могиљев-Подољског, где Дњестар тече уском и
дубоком долином. Доњи ток Дњестра је знатно шири, а низводно од
Рибнице тече кроз Црноморску низијудолином која је широка 8-16 km.

Дњестар се леди само за време оштрих зима. Важније притоке

Дњестра су Реум, Серет, Збруч, Смотрич и Бик. Плован је за веће
бродове до Ти- гина у Молдавији, а за мање бродове до Хоћина у
Украјини.

Западна Двина

Западна Двина или Даугава извире у мочварној обла-сти код језера

Корјакино на Валдајском побрђу (346 m) у западном делу Русије.
Западна Двина након свега неколико километара тока протиче кроз
језеро Охват одакле наставља свој ток пре- ма југозападу. Код града
Витебска скреће према северозападу и задржава тај правац све до ушћа у
Ришки залив, у који се улива у виду мање делте. На дужини од 1.020 km
тече кроз Русију, Бело- русију и Летонију. Укупна површина слива из-
носи 87.900 km2, а просечан протицај на ушћу је 678 m3/s.

Важније притоке Западне Двине су Усвјача, Обаљ, Полота, Дисна,

Велеса и Лауцеса. Главна пристаништа на Западној Двини су Витебск,
По- лоцк, Новополоцк, Даугавпилс и Рига.
11
 РАЈНА

Највећа и најзначајнија река Западне и Средње Европе је Рајна. Дуга

је 1.236 km и има слив површине 224.500 km 2. Настаје спајањем Предње
Рајне (нем. Vorderrhein, 76 km), која извире испод Светог Го-тхарда
(2.112 m), и Задње Рајне (нем. Hinterrhein, 64 km), која извире у
планинској групи Адула у Швајцарској, а улива се делтом у Северно
море у Холандији.

У горњем току Рајна има одлике планинског тока са уском долином

стрмих страна и великог пада. Једнимделом горњегтокајегранична река
између Швајцарске и Лихтенштајна. Низводно од Боденског језера све до
Базела тече прошире- ном долином, великим делом као гранична река
између Швајцарске и Немачке. Код Шафхаузена вода Рајне се обрушава
преко 24 m високог водопада.

Рајна у средњем току до Мајнца проходном долином (дуга 300 km,

широка до 30 km) као низијска река спорог тока и малог пада. Од Ба- зела
до Карлсруеа представља границу између Немачке и Француске. Од
Мајнца до Бона сече Средњенемачке планине и тече долином широ-ком
до 250 m. Рајна у том сектору ствара бројне брзаке и има пад од 2 m/km.

Рајна је у доњем току од Бона до ушћа типич- на низијска река, са

незнатним падом, а делимично тече и земљиштем нижим од нивоа
Светског мора. Низводно од Емериха тече кратко као не- мачко-

12
холандска гранична река. На територији Холандије је од поплава
заштићена насипима.

Веће десне притоке Рајне су Ил (72 km), Ахер (53 km), Некар (367 km),
Мајна (527 km), Лан (245 km), Зиг (153 km), Вупер (113 km), Рур (217 km)
и Липа (255 km), а леве - Тур (131 km), Ара (89 km), Нае (125 km) и
Мозел (545 km) и Меза (925 km).

Рајна се при јакој зими у средњем току леди кратко време код Мајнца,
просечно 12 дана и код Келна 21 дан. При ушћу се Рајна не леди због
утицаја топлих струја Атлантског океана.

Долина Рајне спада у најзначај н ије саобраћај- не артерије Европе.

Због природних лепота и историјских споменика у долини Рајне постоји
динамичан туристички промет нарочито између Мајнца и Бона.

Рајна великим делом тока тече кроз густо на- сељене и привредно
најразвијеније регионе Европе. Пловнај е одушћа до Боденског језера,
док је промет најинтензивнији од ушћа до Рура. Нај-више се превози
гвоздена руда, угаљ, грађевински материјал, житарице, нафта и
индустријски производи. Рајна је пловна и за морске бродове од ушћа до
Келна

Лаба

Лаба (чеш. Labe, нем. Die Elbe) је средњеев- ропска река дуга 1.091
km. Извире у Крконошама у Чешкој. На граници између Немачке и
Чешке се пробија између Дјечина и Пирне, а код Мајсена улази у
Средњеевропску низију. Слив Лабе има површину од 148.268 km2.

Главне притоке Лабе су Влтава (440 km), Зале (413 km) и Хафел (325
km), која заједно са каналом Лаба-Хафел чини пловну везуса Берлином.
При ушћу се Лаба шири од Хамбурга у естуар дуг 103 km, на почетку
широк око 3 km, а на ушћу код Куксхафена око 15 km.

Лаба због отапања снега и веће количине падавина има највећи

водостај крајем зиме и по-четком лета. Средњи протицај код Хамбурга
износи 711 m3/s. Лед се на реци јавља 20-40 дана годишње. Плимски
талас Северног мора подиже водостај у естуару за више од 2 m.

13
 Лаба је значајна саобраћајна артерија која повезује Чешку и Немачку.
Пловна је за мање бродове до Мјелника у Чешкој, а за веће до Пирне.

Висла

Најдужа река у Пољскрј је Висла (1.047 km). Она настаје сггајањем

Црне и Беле Висле на југу Пољске. Извор Црне Висле се на- лази на
1.106 m н. в. и узима се за главни изво- ришни крак. Вислајеу
горњемтоку планинска, а низводно од ушћа леве притоке Пшемше - ни-
зијска река.

Висла се на 50 km од ушћа рачва на два ру- кавца - десни Ногат (62

km) и леви Ленивку и об- разује делту (1.000 m 2). Рукавац Ногат се улива
у Вислански, а Ленивка (55,4 km) у Гдањски залив. Делта Висле се
назива Гдањске наплавине

У периоду 1966-1974. године извршена је регулација корита Висле на

дужини од 941 km од Нове Хуте до ушћа, па је река на том делу тока
пловна за велике бродове. Главна пристаништа на Висли су Краков,
Варшава и Гдањск.

Одра

Одра (чеш. Odra, нем. Oder) извире на пади- нама Одранских планина
на 634 m н. в. у Чешкој, а после 907 km тока улива се у Шчећински залив.
Површина слива Одре износи 124.671 km 2. У горњем току тече кроз
Чешку, затим кроз Пољску, па границом Пољске и Немачке, а при ушћу
поново територијом Пољске.

Одраје до ушћа Олше планинска река, а низводно се долина

наизменично сужава и шири до 20 km, нарочито на ушћима већих
притока. Одра се код града Цедиње рачва на два рукавца - западни и
источни. Западни је већи и плован, док источни код Шчећина тече кроз
језеро Добје. Оба рукавца се спајају око 7 km од ушћа Одре у Шчећински
залив. Најдужа притока Одре је Вар- та (808 km).

Током целе године Одра има висок водостај. Она се леди једино у
време јаких мразева, про-сечно око 30 дана годишње. Понекад у долини
Одре долази до већих поплава, нарочито око ушћа Варте. Реком се најви-
ше превози камени угаљ из Пољске у Немачку.
14
 Окоснице речне мреже највећегдела Кавказа чине река Кура и њена
притока Аракс. Кура пресеца Закавказје, док га Аракс лучно опасује са
јужне стране.

РЕКЕ ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ

Реке Западне Европе су краћег тока у односу на реке Источне Европе.

Од већих река које теку са континента и уливају се у Северно море и Ла
Манш издвајају се Рајна, Шелда, Меза и Сена, у Средоземно море - Рона,
у Атлантски океан - Лоара и Гарона и друге.

Рона

Једна од најдужих река Западне Европе је Рона (фр. Le Rhone, 812

km). Има слив површине 99.000 km2. Извире испод Ронског ледника у Ле-
понтским Алпима у Швајцарској на 1.801 m н. в., а улива се са два
рукавца (Велика и Мала Рона) у Лионски залив.

У Швајцарској је Рона планинска река и тече дубоком и уском

долином између Бернских и Пенинских Алпа, а затим кроз Женевско
језеро. На територији Француске се пробија кроз дубоки теснац Еклиз,
усечен у кречњачке огранке Јуре, а низводно од Лиона тече између
Западних Алпа и Централног масива проширеном долином, која се
сужава у теснацу код Донзера. Низводно од Тараскона тече широком
приморском равницом, а јужно од Арла у региону Камарж, простире се
њена делта (1.930 km2). Веће десне притоке Роне су Ен, Саона и Ардеш, а
леве - Арва, Изер, Дром и Диранса.

Рона има знатан пад речног корита и велики хидроенергетски

потенцијал. Узводно од Лиона, због топљења снега и леда, има највиши
водостај лети, а најнижи зими, а низводно од Лиона, под утицајем
притоке Саоне, највиши водостај је у пролеће, а најнижи лети.

Женевско језеро је резервоар и регулатор водостаја Роне. Просечни

протицај Роне при средњем водостају код Женеве износи 252 m 3/s, код
Валанса 1.440 m3/s и при ушћу у Камаржу 1.820 m3/s. Знатном количином
наноса делта Роне се шири за око 50 m годишње (нпр. Арл је у 4. веку
био 25 km удаљен од Средоземног мора, а данас око 48 km). У горњем
току се налази велики број хидроцентрала.

15
 Долина Роне је са југа отворена према Средоземљу и преко ње
продиру медитерански климатски утицаји до теснаца Донзер, мада се
измењени медитерански климат осећа и северније од Лиона. У долину
Роне са севера проди- ру континентални климатски утицаји, нарочито
снажан, зими веома хладан ветар мистрал. Долина Роне има велики
саобраћајни значај. Кроз њу воде најкраће и најпогодније саобраћајнице
између Средоземног мора и Париског басена.

Рона је пловна од свог ушћа до ушћа притоке Ен, узводно од Лиона, за

мање бродове. Због плићака на ушћу (0,8-1,2 m) морски бродови улазе у
Рону пловним каналом Марсељ - Рона и каналом од залива Фос до луке
Пор Сен Луј ди Рон.

Сена

Североисточно од Дижона на платоу Лангр на 450 m н. в. извире река

Сена (фр. La Seine). Дуга је 776 km и има слив површине од 78.600 km 2.
Улива се у Сенски залив, источно од Авра есту- азом дугим око 25 km и
широким 2-10 km.

Веће десне притоке Сене су Об, Марна и Оаза, с леве - Јона, Леон и
Ера. У горњем току Сена тече уском и дубоком долином, а у средњем и
доњем току проширеном долином кроз низијски и брежуљкаст Париски
басен. Низводно од Париза прави бројне меандре. Максимални водостај

16
је у јануару, а минимални у августу и септембру. Сена сеза време
обилних киша повремено излива из ‘орита и плави алувијалну раван.

Сена као равничарска река тече споро. Еоедњи годишњи протицај

воде код Париза из- -хи 300 m3/s, а на ушћу 530 m3/s. Утицај плиме се
осећа 150 km узводно од ушћа.

Сена има велики саобраћајни значај, јер е пловна на дужини од 550

km. Спаја Атлант- ски океан са Париским басеном, а системом пловних
река и канала повезана је са Шелдом, Мезом, Мозелом, Рајном, Лоаром,
Роном, Сао- -ом и Сомом.

Главне пловне притоке Сене су Оаза до Жан- вила, Марна до Епернеа,

Јона до Оксера и Леон. Велики морски бродови плове од ушћа узводно
до Руана, где се роба прекрцава на речне бродове. Између Руана и Париза
преко устава, плове речни бродови, а узводно од Париза до Монтроа
мањи бродови. Највећа лука на Сени је Париз, где се налази неколико
пристаништа.

Лоара

Лоара је у горњем току до ушћа Алије брза планинска река. Са

дужином од 1.013 km, Лоара је најдужа река Западне Европе. У
Централном масиву је усекла долину са број- ним клисурама и
теснацима. Средњим током, до ушћа Шера, Лоара тече претежно кроз
низију и брежуљкаст терен јужног дела Париског басена. У том сектору
има углавном пешчано корито, које је широко 350-400 m. Код Орлеана
проти- цај Лоаре износи 350 m3/s. У доњем току, од ушћа Шера, пробија
се кроз побрђе Турена, а даље све до ушћа тече низијом. Протицај код
Нанта износи 900-950 m3/s. При ушћу, почев од Нанта, шири се у естуар,
који је дуг 35 km и широка 4км.

Највећи водостај на Лоари је у пролеће (март - април). Тада у средњем

и доњем току често плави алувијалну раван и ствара пешчане спру- дове.
Код Орлеана понекад нарасте 7-8 m за неколико дана. Лети је Лоара
сиромашна водом. Низводно од Орлеана уз обалу су изграђени високи
насипи. Плимски талас Лоаре досеже 15 km од ушћа.

Лоара као саобраћајна артерија повезује централни део Француске и

Атлантски океан, а преко пловних канала реку Сену са долином Роне и

17
Саоне.

Морски бродови плове Лоаром до Нанта, речни бродови до Анжеа, а

мањи речни бродови до Роана. За побољшање пловидбе од Бријара до
Роана је изграђен Бочни канал Лоаре. Осим Сен Назера и Нанта, значајна
пристаништа на Лоари су Анже, Тур и Орлеан.

Долина Лоаре је значајна пољопривредна и индустријска област

Француске, која обухвата шири појас њеног средњег и доњег тока. Из
Париског басена са севера у долину Лоаре воде бројне саобраћајнице.

Гарона

У долини Арана у Централним Пиринејима на 1.870 m н. в. извире

Гарона а улива се као Жиронда (фр. Gironde) у Бискајски залив. У
горњем току је Гарона брза планинска река, са знатним падом, а у
средњем и доњем протиче низијом, стварајући низводно од Бордоа,
заједно са реком Дордоњом, велики естуар Жиронде, широк око 10 km.
Заједно са Жирондом је дуга 647 km и има слив површине 84.800 km 2.
Ширина корита Гароне код Тулуза је 160 m, а код Бордоа 500-600 m.

Веће леве притоке Гароне су Сава (143 km), Жер (178 km) и Баиза (188
km), а десне - Аријеж (164 km), Тарн (381 km) и Лох (100 km). Гарона
има јако колебљив речни режим.

Гарона представља део пловног пута који спаја Атлантски океан и

Средоземно море (Бор- до - Сет, око 450 km

Дордоња (472 km) је саставница Гароне, која је пловна за мање морске

бродове до Либурна. Вели- ке је хидроенергетске снаге, па је у њеном
горњем току изграђено неколико хидроцентрала.

ТЕМЗА

Спајањем неколико потока који извиру на падинама Коствоулд Хилса

на 213 m н. в. настаје река Темза (енг. Thames). Улива се у Северно море
око 5,6 km широким естуаром. Дуга је 337 km и има слив површине
15.300 km2. Темза тече кривудавим долином оријентационог правца за-
пад - исток. Од извора до града Волингфорда тече брежуљкастим и
низијским тереном, а низводно пресеца кречњачко узвишење Чилтерн
18
Хилс (267 m) и код града Рединга улази у Лондонски басен. Одатле
Темза има спор ток, а речни режим јој је регулисан. Ширина речног
корита се од изво- ра постепено повећава и код Оксфорда износи 45-60
m, Тедингтона 76 m и код Лондонског мо- ста 243 m. Корито Темзе се
код Грејвсенда шири у естуар и на ушћу између Саутенд он Сија и рта
Ширнес достиже ширину од 9 km.

Плимски талас продире око 113 km од ушћа Темзе у Северно море.

Узводно од Тедингтона је вода слатка, а низводно слана. Висина плим-
ског таласа на ушћу износи 3-5 m и повећава се са сужавањем корита.
Плимни талас знатно утиче на обликовање рељефа речног корита, чије је
дно пред ушћем, засуто песком просечне дебљине 20 m. Веће леве
притоке Темзе су Чарвел, Тејм, Ли и Роудинг, а десне - Кенит, Веј, Моул
и Медвеј.

Темза има велики саобраћајни значај. Сектор од ушћа до Лондона

спада међу највеће саобраћајне артерије у свету. Мањи бродови плове до
Лечлејда, средњи бродови до Оксфор-да, а океански бродови до Лондона,
чија се лука простире између Лондонског моста и Грејсвенда спада међу
најпрометније у Европи.

РЕКЕ ЈУЖНЕ И ЈУГОИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ

Речна мрежа Јужне Европе је слабо развијена. Реке су углавном

кратког тока, корита великог пада, док водостаји током године колебају.
Површинске воде у крашком рељефу брзо пониру, што представља

19
проблем за водоснабдевање. Због тога кречњачке терене Јужне Европе
сдликује оскудица воде на површини. Најдуже реке Јужне Европе које
припадају сливу Атлантког океана су: Тежо, Дуро, Гвадијана и Гвадалки-
вир, док субсливу Средоземног мора припадају Ебро, По, Марица и
Вардар.

Ебро

Ебро извире у Кантагоијским планинама западно од града Рејносе са

850 m н. в, и улива се делтом (388 km2) југоисточно од града Тортосе у
Средоземно море. Река је дуга 920 km и има слив површине 85.000 km 2
(око 1/6 територије Шпаније).

У горњем току Ебро тече кроз Стару Кастиљу. У средњем току,

низводно од Туделе, улази у Арагонску низију, док у доњем току пресеца
Каталонске планине, а затим до ушћа тече при- морском равницом.
Највеће леве притоке Ебра су Арагон (129 km), Гаљего (193 km) и Сегре
(265 km), а са десне - Халон (224 km), Хуерва (128 km) и Гвадалопе (160
km). Ебро са притока- ма представља извор хидроенергије и служи за
наводњавање обрадивих површина. Средњи и доњи ток Ебра су
регулисани са више иригационих канала, нарочито у Арагонској низији.
Ебро је плован за морске бродове од ушћа до Тортосе и за речне бродове
до Сарагосе. Главна лука у делти Ебра је Сан Карлос де ла Рапита, док је
узводно Сарагоса. Долином Ебра води аутопут и железничка пруга на
правцу Средоземно море- Бискајски залив.

Тежо

Тежо је са дужином тока од 1.038 km најдужа река на Пиринејском

полуострву, од тога 716 km у Шпанији, 47 km као гранична река између
Шпаније и Пор- тугала и 275 km у Португалу. Тежо настаје од не- колико
потока који извиру на Иберским плани- нама на 1.593 m н. в. и улива
сеуАтлантски океан естурским ушћем код Лисабона. У средњем току се
налази неколико великих акумулација. Око доњег тока Тежа, јужно од
Сера де Естреле, пружа се пространа равница Рибатежо. Главне притоке
Тежа су Алмонте (97 km), Сораја (60 km), Харама (190 km), Алберче (100
km), Тиетар (170 km), Ала- гон (205 km) и Сесере (242 km).

Значајна пристаништа на Тежу су Аранхуес и Толедо у Шпанији и

Сантарем и Лисабон у Порту- галу. У Лисабону се преко реке Тежо

20
налази нај- дужи европски мост „Васко да Гама" (пор. Ponte
VascodaGama, 17,1 km).

Дуро

Дуро је река дуга 897 km. Извире на Иберским планина- ма у Шпанији

и улива се у Атлантски океан код португалског града Порто. У горњем
току је брза планинска река, а у средњем меандрира кроз аридну шпанску
Мезету, где прима неколико притока, од којих су значајније Писуерга
(270 km) и Есла (275 km). Као гранична река између Шпаније и
Португала тече на дужини од 112 km. Дуро на том сектору тече
клисурастом долином и има значајан хидроенергетски потенцијал. Дуро
у Португалу прима неколико мањих прито- ка, од којих је најдужа
Агведа (130 km).

Гвадијана

Гвадијана извире као Горња Гвадијана у шпанској провинцији

Кастиља-ЛаМанча наб08 m н. в. Дуга је 818 km, од тога 578 km у
Шпанији, 140 km у Португалу и 100 km као гранична река између
Шпаније и Португала. Има слив површи- не 67.733 km2. Средњи протицај
Гвадијане износи 600 m3/s.

Главне притоке Гвадијане су Азуер, Хабалон, Зуахар, Сигуела,

Балакве и Естена. Гвадијана се улива у Кадиски залив естуарским ушђем,
где се налазе две велике луке Исла Кристина и Аља- монте. Гвадијана је
пловна у доњем току на ду- жини од 68 km. На Гвадијани је у Португалу
поди- гнута највеђа брана у Јужној Европи -„Алкуева" (пор. Alqueva),
чијом је изградњом 1995-2002. године настало вештачко језеро (250 km2).

Гвадалкивир

Гвадалкивир је најдужа река у Андалузији (657 km) и има слив

површине 56.978 km2. Извире на Бетијским планинама,тече кроз Кордобу
и Севиљу и код насеља Бонанца се улива у Атлантски океан. Главне
притоке Гвадал- кивира су Хенил (358 km) и Гвадалимор (167 km).
Гвадалкивир је плован до Севиље.

21
 ПО

Највећа и најзначајнија река у Италији је По (лат. Padus). Извире из

ледника Монвиза (3.841 m) у Котијским Алпима у близини италијанско-
француске границе, а улива се делтом у Јадранско море јужно од
Венеције. Дужина тока износи 672 km и има слив површине 74.970 km2.

По је у горњем току узводно од Торина планинска река, док низводно

тече Падском ни-зијом, правећи бројне меандре и рукавце. Код Фераре се
рачва у делту, чија је површина 400 km 2. Делта Поа има седам главних и
више спо- редних рукаваца који се непосредно уливају у Јадранско море.

Марица

Марица извире из Маричких језера на североисточним падинама

Риле, а улива се делтом у Егејско море. Дуга је 544 km. Површина слива
Марице износи 53.800 km2. Прима бројне притоке, од којих су најдуже
лева притока Тунџа (390 km) и десна Арда (267 km).

Марица је у горњем току брза река и тече на дужини од 30 km кроз

Момину клисуру. Средњим током тече Тракијском низијом до изласка из
Бугарске југоисточно од Свиленграда. Марица је у средњем и доњем
току равничарска река широка до 300 m, спорог тока, ниских обала са
бројним меандрима, острвима и рукавцима. Дуж доњег тока су честе
мочваре, нарочито при ушћу у Егејско море.

Марицаје пловна за мањебродове до Једрена. Током целе године, па и

лети, због отапања снега на Родопима има довољно воде.

Вардар

Вардар је најдужа река у БЈР Македонији, која доњим током низводно

од Ђевђелије тече кроз Грчку. Његова дужина гзноси 388 km. Извире из
јаког крашког врела Вуток (1,5 m3/s), испод јужних огранака jap планине,
на југозападу Полошке котлине (683 m н. в.). Вардар се улива у Солунски
залив 28 km западно од Солуна. Веће десне притоке Вардара су Треска
(132 km), Тополка 45 km), Бабуна (53 km) и Црна река (207 km),а са леве-
Лепенац (75 km), Пчиња (128 km) и Бре- галница (225 km).

Рељеф слива Вардара је јако рашчлањен. чросечан протицај Вардара

22
код Скопља износи 58 m3/s, код Велеса 78 m3/s и Ђевђелије ‘64,3 m3/s.
Максимуми водостаја и протицаја на Вардару су у априлу и мају када се
у котлинама вода понекад излива и плави околни терен, а минимум у
августу.

Воде Вардара се користе за наводњавање, снабдевање привреде и

производњу хидроенергије (ХЕ „Вруток", 245 MW). Корито Вардара је
регулисано у малом обиму у БЈР Македонији (Скопска котлина) и у
доњем току у Грчкој (Солунско поље). Долином Вардара воде желез-
ничка пруга и аутопут који преко Моравско- вардарске удолине повезују
Панонску низију са Егејским морем и Малом Азијом.

Динарске реке припадају Црноморском и Јадранском сливу. Реке

Црноморског слива - Купа (296 km), Уна (270 km), Врбас (240 km), Босна
(271 km), Дрина (346 km), Колубара (123 km) и друге, имају дуже токове
и богатије су водом. Већим делом пробијају се клисурама између
попречних планинских венаца. Због кречњач- ког геолошког састава и
положаја развођа, реке које се уливају у Јадранско море су кратког тока -
Соча (137 km), Мирна (53 km), Зрмања (69 km), Крка (73 km), Цетина
(101 km), Неретва (225 km) и Морача (99 km). Динарске реке у целини
имају хидроенергетски потенцијал, па је на њима изграђено више
хидроелектрана.

23
 ЗАКЉУЧАК

Овде смо споменули пре свега географске податке везане за одређену

реку како бисмо их описали на свом путу од извора до коначног
одредишта негде у мору негде у океану. Мало смо али недовољно рекли
каккав је огроман привредни, друштвени и стратешки значаја сваке од
нјих, али би то била посве посебна тема.

Река није само маса воде, то је место живљења милиона људи који
живе на њеном току. Богата флора и фауна у самој реци и око ње
вековима храни све оне које ту живе. Ако је река нешто, онда је река
живот.

24
 ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ

 Wikipedia
 Регионална географија Европе, Дејан Шабић, Снежана
Вујадиновић, 2014
 Уџбеник Географија

25