Prirodno-matematički fakultet

Univerzitet u Novom Sadu

Departman za matematiku i informatiku

SEMINARSKI RAD

Fizika

Tema: Čestično-talasni dualizam i Šredingerova jednačina

Student: Mentor:

Sanja Ilijin 757/19 Dušan Zorica

 SADRŽAJ

1.Uvod .............................................................................................................................................3
2.Čestično-talasni dualizam ..........................................................................................................4
2.1.Eksperiment Dejvison-Džermer .............................................................................................6
2.2.Princip neodređenosti .............................................................................................................8
2.3.Elektronski mikroskop .........................................................................................................10
3. Talasna funkcija i Šredingerova jednačina ...........................................................................11
3.1. Interpretacija talasne funkcije .............................................................................................11
3.2. Stacionarna Šredingerova jednačina ...................................................................................11
3.3 Talasna jednačina slobodne čestice ......................................................................................12
3.4. Talasni paketi ......................................................................................................................14
3.5. Vezano stanje čestice...........................................................................................................15
3.5.1. Čestica u kutiji .....................................................................................................................15

3.5.2. Konačna potencijalna jama ..................................................................................................18

3.5.3. Potencijalne barijere I tuneli ................................................................................................20

3.5.4. Jednodimenzionalna Šredingerova jednačina za harmonijski oscilator...............................21

3.6. Trodimenzionalna Šredingerova jednačina .........................................................................21

3.7. Metode rešavanja Šredingerove jednačine ..........................................................................21
4. Zaključak ..................................................................................................................................22
5. Literatura..................................................................................................................................23

2
 1.UVOD

Svetlost i druga elektromagnetna zračenja ponekad deluju poput talasa, a ponekad poput čestica.
Interferencija i difrakcija demonstriraju talasno ponašanje, dok emisija i apsorpcija fotona
pokazuju ponašanje čestica. Kompletna teorija takođe bi trebala biti u mogućnosti da na
teorijskim osnovama predvidi nivoe energije bilo kog određenog atoma. Borov model atoma
vodonika iz 1913. godine bio je korak u tom pravcu. Uspešno drastično odstupanje od klasičnih
koncepata je kvantna mehanika, teorija koja je počela da se pojavljuje 1920-ih. Osim talasa koji
se ponekad ponašaju poput čestica, kvantna mehanika proširuje koncept dualizma talasnih
čestica na čestice koje ponekad pokazuju ponašanje nalik talasu. U ovim situacijama čestica se
definiše kao svojstveno rašireni entitet, pa je ne možemo posmatrati sa konkretno određenim
položajem i brzinom. Istražićemo talasnu prirodu materije i neke od njenih primena. Takođe
ćemo predstaviti Šredingerovu jednačinu, koja je od suštinske važnosti za kvantnu mehaniku kao
što su Njutnovi zakoni za mehaniku ili kao što su Makvell-ove jednačine za elektromagnetizam.

3
2. ČESTIČNO-TALASNI DUALIZAM

Jedan od najpoznatijih teorijskih fizičara, Albert Ajnštajn, je pretpostavio da elektromagnetnim

talasima mogu da se pripišu čestične osobine. Polazeći od dualizma koji je postavio Ajnštajn,
francuski fizičar Luj de Brolj je 1920-tih postavio hipotezu da dualizam nije specifičnost koja se
odnosi samo na svetlost, nego i na sve čestice koje imaju masu mirovanja veću od nule, tj. na sve
čestice koje se kreću određenom brzinom,odnosno koje imaju određeni impuls. Konkretno, svaka
čestica u kretanju ima i korpuskularna i talasna svojstva. Tom teorijom bi zaokružio dualizam
kao opšte svojstvo materije, svih mikroobjekata, molekula, atoma i sitnijih čestica. Ako čestica
deluje kao talas, trebalo bi da ima talasnu dužinu i frekvenciju. De Broljeva ideja je bila da
formulu koja važi za impuls fotona iskoristi za impuls bilo koje čestice, stoga je

ℎ
𝑝=
𝜆
gde p označava impuls, h je Plankova konstanta, a λ talasna dužina. Pritom posmatrajući impuls,
masu u mirovanju čestice m i njenu nerelativističku brzinu v, znamo da je 𝑝 = 𝑚𝑣 . Iz toga sledi
da je De Broljeva talasna dužina čestice :

ℎ ℎ
𝜆= =
𝑝 𝑚𝑣

Datu relaciju nazivamo De Broljevom relacijom i ona važi i za sve nerelativističke i relativističke
čestice. Data relacija može da se predstavi još i u obliku:

ℎ 2𝜋 ℎ
𝑝= = ∙ ,
𝜆 𝜆 2𝜋

⃗ | = 2𝜋 , a
gde je intezitet talasnog vektora |𝑘
ℎ
ħ = 2𝜋 redukovana Plankova konstanta,
𝜆
tzv. Dirakova konstanta pa je 𝑝 = 𝑘 ⃗ ∙ ħ, a to znači da mikročestice možemo da posmatramo
kao talase. Kako De Broljeva relacija važi i za relativističke čestice, znamo da ako je brzina
čestice velika (u odnosu na brzinu prostiranja elektromagnetnih talasa u vakuumu), u tom slučaju
⃗
𝑚𝑣 ℎ 𝑣2
važi 𝑝 = 2
tj. 𝜆 = 𝑚𝑣 ∙ √1 − 𝑐 2 .
√1−𝑣2
𝑐

Zapravo, Luj de Brolj je podstaknut Ajnštajnovim dualizmom, razvijao svoju ideju razmišljajući
o tome zašto se u atomu elektroni mogu naći samo na nekim rastojanjima od jezgra. U Borovom
modelu prikazani su energetski nivoi atoma vodonika u smislu određenih orbita elektrona, kao
što je prikazano na slici 1. Najvažnija ideja u Borovoj teoriji je postojanje diskretnih energetskih
nivoa i njihov odnos prema frekvencijama emitovanih fotona.

4
 Slika 1. Dijagram stacionarnih orbita elektrona;[1]

Hipoteza o De Broljevim talasima ima zanimljivu vezu sa Borovim modelom. Metoda je

analogna utvrđivanju frekvencija stojećih talasa. Glavna ideja je da se zadovolje granični uslovi
za talase. Na primer, na žici koja je fiksirana na oba kraja, krajevi su uvek čvorovi, mogu da se
formiraju stojeći talasi samo oni pri kojima je dužina žice jednaka određenom umnošku talasnih
dužina. De Brolj je objasnio da elektroni mogu da se nađu samo na onim rastojanjima od jezgra
gde je 2πr = n∙λ, odakle primenom De Broljeve relacije dobijamo:

ℎ
2𝜋𝑟 = 𝑛 ∙
𝑚𝑣
𝑛∙ℎ
𝑚𝑣𝑟 =
2𝜋
Pritom, znajući da je moment impulsa elektrona L = mvr, izvodimo zaključak da je L = n∙ħ. Iz
pretpostavke o talasnim osobinama elektrona, može se zaključiti da je moment impulsa elektrona
kvantovana veličina, što nam govori Drugi Borov postulat.

5
2.1. EKSPERIMENT DEJVISON-DŽERMER

Slika 2. Dejvison i Džermer; [2] Slika 3. Pločica kristala nikla sa prikazanim

kretanjem elektrona; [1]

Nekoliko godina nakon postavljanja De Broljeve hipoteze, naučnici Klinton Dejvison i Lester
Džermer su eksperimentalno potvrdili De Broljevu hipotezu o talasnim svojstvima elektrona.
Naime, radeći u Belovoj laboratoriji, iskoristili su pločicu kristala nikla i iz elektronskog topa
usmeravajući snop elektrona na površinu komada nikla posmatrali su odbijanje snopa elektrona
pod različitim uglovima. Odbijeni elektroni ulazili su u kolektor elektrona koji je bio spojen sa
galvanometrom. Merenjem jačine struje u galvanometru utvrđeno je da je jačina struje srazmerna
broju elektrona koji je ulazio u kolektor. Pojavom difrakcionih maksimuma, analogno kao kod
difrakcije X-zraka, mogli su da zaključe da se snop elektrona zaista ponaša kao talas. Ukoliko je
poznato rastojanje između susednih ravni kristala (konstanta kristalne rešetke) d i ugao θ između
upadnog snop elektrona i ravni kristala pri kojem se dobija maksimum reflektovanih elektrona,
onda može da se izračuna De Broljeva talasna dužina uz pomoć relacije : d∙sinθ = m∙λ
(m=1,2,3,...). Dejvison i Džermer su mogli da odrede brzinu elektrona u električnom polju koji
se ubrzavaju između katode i anode, pa su samim tim mogli da izračunaju De Broljevu talasnu
dužinu i na sledeći način. Veza između kinetičke energije i impulsa može da se predstavi
relacijom

𝑝2
𝐾=
2𝑚

Stoga je, 𝑝 = √2𝑚𝐾 , a kako je kinetička energija jednaka radu električnog polja, tj. K=eVab,
gde Vab napon između katode i anode, biće 𝑝 = √2𝑚𝑒𝑉𝑎𝑏 . De Broljeva talasna dužina, u tom
slučaju, je:

6
 ℎ ℎ
𝜆= =
𝑝 √2𝑚𝑒𝑉𝑎𝑏

Zapravo, dobijena talasna dužina de Broljevih talasa pridruženih elektronima jednaka je razmaku
između čvorova kristalne rešetke nikla. Nakon otkrića Dejvisona i Džermera usledio je niz
eksperimenata koji su pokazivali difrakciju elektrona i drugih čestica. Jedan od tih eksperimenata
je izvršio engleski fizičar Tomson. On je ispitivao talasnu prirodu čestica koristeći polikristalnu
aluminijumsku foliju i takođe je potvrdio De Broljevu hipotezu. Kasnije su izvedeni
eksperimenti i u Nemačkoj , od strane Estermana i Sterna koji su pokazali difrakciju alfa čestica.
Potom je usledio i niz eksperimenata sa difrakcijom sa različitim jonima i niskoenergetskim
neutronima. U godinama koje su usledile nakon postavljanja hipoteze, čvrsto se utvrdila raznim
eksperimentima talasna priroda čestica.

Zbog talasne osobine elektrona, difrakcijom se mogu ispitivati površine materijala, odnosno
kristalne strukture materijala. To je posebno interesantno jer za razliku od rendgenskih zraka,
elektroni ne prodiru duboko u kristal jer su naelektrisani, a čak se zbog inteziteta zračenja može
skratiti i vreme ispitivanja.

Zadatak 1. U eksperimentu su naučnici ustanovili da postoji difrakcija elektrona koristeći

napon od 54V koji padaju normalno na kristal nikla i da se prvi difrakcioni maksimum javlja
pod θ = 500. Početna kinetička energija je zanemarljiva. Redovi atoma su rendgenskom
difrakcijom pronađeni kako bi dobili rastojanje d = 2.15 ∙ 10-10m = 0.215 nm. Izračunati talasnu
dužinu elektrona.
Rešenje: Poznato je da masa elektrona m iznosi m = 9.109 ∙ 10-31kg , naelektrisanje elektrona
e = 1.602 ∙ 10-19C i da je Plankova konstanta h = 6.626 ∙ 10-34 Js. Primenićemo relacije koje su
prethodno navedene. Kao prvo, znajući da je Vab = 54 V, De Broljevu talasnu dužinu možemo
da izračunamo na sledeći način:

ℎ ℎ 6.626 ∙ 10−34 𝐽𝑠
𝜆= = = = 1.7 ∙ 10−10 𝑚
𝑝 √2𝑚𝑒𝑉𝑎𝑏 √2 ∙ 9.109 ∙ 10−31 𝑘𝑔 ∙ 1.602 ∙ 10−19 𝐶 ∙ 54𝑉

S druge strane, uz pretpostavku da je m = 1, imamo:

λ = d∙sinθ = 2.15 ∙ 10-10m ∙ sin(50o) = 1.7 ∙ 10 -10 m.

7
 Zadatak 2. Elektron čija se početna brzina može zanemariti, ubrza se potencijalnom razlikom Vab.
Kolika je De Broljeva talasna dužina ovog elektrona ako je potencijalna razlika 51V?
Rešenje: Ponovo, kako je poznato je da masa elektrona m iznosi m = 9.109 ∙ 10-31kg ,
naelektrisanje elektrona e = 1.602 ∙ 10-19C i da je Plankova konstanta h = 6.626 ∙ 10-34 Js, a Vab =
ℎ ℎ
51V, iskoristićemo relaciju 𝜆 = 𝑝 = . Tada je:
√2𝑚𝑒𝑉𝑎𝑏

ℎ ℎ 6.626 ∙ 10−34 𝐽𝑠
𝜆= = = = 172 ∙ 10−12 𝑚 = 172 𝑝𝑚
𝑝 √2𝑚𝑒𝑉𝑎𝑏 √2 ∙ 9.109 ∙ 10−31 𝑘𝑔 ∙ 1.602 ∙ 10−19 𝐶 ∙ 51𝑉

2.2. PRINCIP NEODREĐENOSTI

Otkriće čestično-talasnog dualizma dovelo je mnoge naučnike do problema opisivanja položaja i

kretanja čestice. U klasičnoj Njutnovoj mehanici čestica se posmatra kao tačka. Može se opisati
njen položaj i kretanje u bilo kom trenutku sa tri prostorne koordinate i tri komponente brzine.
Međutim, uopšteno takav opis nije moguć. Mnogi aspekti ponašanja čestice se mogu navesti
samo u pogledu verovatnoće. Nemački fizičar Verner K. Hajzenberg je 1927.godine, vodeći se
već prihvaćenom hipotezom De Brolja o talasnim svojstvima mikročestica, shvatio da postoji
ograničenje u preciznom određivanju položaja i kretanja tih čestica, baš zbog talasnog ponašanja.
Naime, da bi se otkrio položaj čestice, detektor mora da je u direktnom kontaktu s njom, a
njihovom interakcijom bi se znatno promenio položaj i kretanje čestice, što ustvari dovodi
nepreciznosti. Ovakvo razmišljanje Hajzenberg je pretočio u relacije koje predstavljaju princip
neodređenosti. Uzimajući u obzir da je pretpostavljeni položaj čestice predstavljen prostornim
koordinatama x, y i z, neodređenost koordinate x se obeležava sa ∆x, a analogno za ostale ∆y i
∆z i one predstavljaju neodređenost položaja. Relacije do kojih je Hajzeberg došao su:

∆𝑥 ∙ ∆𝑝𝑥 ≥ ħ, ∆𝑦 ∙ ∆𝑝𝑦 ≥ ħ 𝑖 ∆𝑧 ∙ ∆𝑝𝑧 ≥ ħ ,

gde ∆pi, i=1,2,3 predstavlja neodređenost impulsa jer ne može da se odredi tačna brzina
mikročestica. Pomenute neodređenosti zapravo predstavljaju greške pri merenju položaja,
odnosno impulsa, dok redukovana Plankova konstanta predstavlja granicu preciznosti merenja.

8
∆px Iz Hajzenbergove relacije proizilazi
međusobna zavisnost neodređenosti
∆𝑥 ∙ ∆𝑝𝑥 ≥ ħ
položaja mikročestice i impulsa prikazana
na grafiku, odnosno ove dve veličine su
obrnuto srazmerne, što znači da ukoliko je
∆x∙∆px=ħ
Type equation here. položaj čestice tačnije određen, to je veća
∆x∙∆px<ħ neodređenost impulsa. Važi i obrnuto.

∆x

Napomena: Neodređenost položaja jedne koordinate nije u međusobnoj zavisnosti sa

neodređenošću implusa druge koordinate (npr. ∆x nije u relaciji sa ∆py).
Hajzenberg je takođe tvrdio da se bez obzira na tehnologiju i metodu ispitivanja tokom
eksperimenta u kom treba da se odredi položaj i impuls čestice, neizbežno dolazi do pojave
određenih grešaka. Pored Hajzenbergove relacije koja povezuje neodređenost položaja i
neodređenost impulsa, postoji još jedna Hajzenbergova relacija koja povezuje neodređenost
vremena i neodređenost energije. Pomenuta relacija se zapisuje u sledećem obliku:

∆𝑡 ∙ ∆𝐸 ≥ ħ ,
što znači da ukoliko je vremenski interval koji pokazuje da je čestica u određenom stanju veoma
dugo, to je manja neodređenost energije, odnosno ukoliko je veoma kratko vreme koje pokazuje
određeno stanje čestice, time mora biti veća neodređenost pri merenju energije.
Napomena: Ako kažemo da je čestica detektovana u prostoru dimenzija a, pri čemu su x, y i z
koordinate datog prostora određene relacijama xo<x<x0+ a, yo<y<y0+ a i zo<z<z0+ a, onda
neodređenosti datih koordinata aproksimiramo dimenzijom datog prostora , dok neodređenosti
impulsa aproksimiramo vrednošću ħ/a.

Zadatak 3. Elektron je detektovan u području širine 1.0 ∙ 10-10m. a) Proceniti minimalnu ∆px ; b)
Koristeći podatke iz a) , izračunati kinetičku energiju elektrona.
Rešenje: a) Koristićemo Hajzenbergovu relaciju prilikom izračunavanja minimalne
neodređenosti impulsa koji odgovara koordinati x, pritom znamo da ćemo minimalnu
neodređenost impulsa dobiti ukoliko proizvod grešaka prilikom merenja izjednačimo sa
granicom tačnosti merenja. Kako je Plankova konstanta ħ = 1.05457168(18) ∙ 10-34J∙s , a ∆x =
1.0 ∙ 10-10m, sledi
ħ 1.055∙10−34 𝐽∙𝑠
(∆𝑝𝑥 )𝑚𝑖𝑛 = ∆𝑥 = = 1.1 ∙ 10−24 𝑘𝑔 ∙ 𝑚/𝑠 ;
1.0∙10−10 𝑚
2
𝑝2 (1.1∙10−24 𝑘𝑔∙𝑚/𝑠)
b) 𝐾 = 2𝑚 = = 6.1 ∙ 10−19 𝐽.
2(9.11∙10−31 𝑘𝑔)
 Zadatak 4. Atom natrijuma ostaje u određenom stanju prosečno 1.6 ∙ 10-8 s pre nego što se vrati
u svoje osnovno stanje. Koja je neodređenost energije tog stanja?
Rešenje: Koristeći Hajzenbergovu relaciju koja povezuje neodređenost vremena i energije
imamo:

ħ 1.055 ∙ 10−34 𝐽 ∙ 𝑠
∆𝐸 = = −8
= 6.6 ∙ 10−27 𝐽
∆𝑡 1.6 ∙ 10 𝑠

Zadatak 5. Elektron se kreće u katodnoj cevi brzinom v =104m/s, pri čemu je ova brzina
određena sa greškom ∆v=±100 m/s. Oceniti neodređenost položaja elektrona u pravcu kretanja.
Rešenje: Koristeći Hajzenbergovu relaciju i ∆p = ∆(mv) = m ∆v sledi:
ħ 1.055∙10−34 𝐽∙𝑠
∆𝑥 ≈ 𝑚∆𝑣 = 9.11∙10−31 𝑘𝑔∙100𝑚/𝑠 ≈ 10−6 𝑚

2.3. ELEKTRONSKI MIKROSKOP

Za posmatranje mikroobjekata koriste se instrumenti koje nazivamo mikroskopima, među kojima

je je najjednostavniji optički mikroskop. Međutim, nakon saznanja da elektroni poseduju i
talasna svojstva, konstruisan je i tzv. elektronski mikroskop koji ima mnogo prednosti u odnosu
na pomenuti optički mikroskop. Za razliku od svetlosnog snopa koji se koristi kod optičkog
mikroskopa, kod elektronskog mikroskopa koristi se elektronski snop. Kao i svetlosni zraci i
snop elektrona može da bude reflektovan (odbijen), fokusiran i prelaman. Ukoliko snop naiđe na
odgovarajuće električno i /ili magnetno polje snop će se fokusirati. Ta električna i magnetna
polja predstavljaju osnovne elemente elektronskog mikroskopa i nazivamo ih još elektronskim
sočivom. Koristeći talasnu dužinu oko 500nm, optički mikroskop ne može najefikasnije da
identifikuje objekte manje od nekoliko stotina nanometara, bez obzira koliko su pažljivo
napravljena njegova sočiva. Rezolucija elektronskog mikroskopa je na sličan način ograničena
talasnim dužinama elektrona, ali te talasne dužine mogu biti hiljadama puta manje od talasnih
dužina svetlosti. Zbog toga, je prilikom uvećanja slike objekata, mnogo korisniji elektronski
mikroskop. Bitno je još da znamo da je još Njutn otkrio da ukoliko su poznati i položaj i impuls
objekta, kao i sile koje deluju na njega, onda je moguće precizno izračunati buduće položaje i
impulse. Stoga, u okviru ograničenja Hajzenbergovog principa neodređenosti, zaista se mogu
izračunati putanje elektrona ukoliko ih tretiramno kao klasično naelektrisane čestice pod
dejstvom sila električnog i magnetnog polja. Znači, sposobnost elektronskog mikroskopa da
formira uvećanu sliku ne zavisi od talasnih svojstava elektrona, već to svojstvo je bitno zbog
same rezolucije. Postoje dve vrste elektronskog mikroskopa,a to su transmisioni i refleksioni
elektronski mikroskop, a kasnije su konstruisani i skenirajući mikroskopi.

10
3. TALASNA FUNKCIJA I ŠREDINGEROVA JEDNAČINA

U prethodnom izlaganju navedeno je da se u kvantnoj mehanici položaj i impuls čestica ne može

tačno odrediti, a da pri merenju tog stanja može da se koristi Hajzenbergov princip neodređenosti
koji prikazuje stepen tačnosti tog utvrđivanja. Stanje čestice, koje u ovom slučaju predstavlja
verovatnoću da se čestica nađe u određenom momentu u određenoj prostornoj tački, opisuje se
talasnom funkcijom, koju obeležava sa Ψ. Osnovna jednačina kvantne mehanike je Šredingerova
jednačina koja se koristi za pronalaženje talasne funkcije i na njoj se zasniva Kvantna mehanika.

3.1. INTERPRETACIJA TALASNE FUNKCIJE

1926. godine, nemački fizičar Maks Born izneo je interpretaciju talasne funckije govoreći o
mogućnosti nalaženja čestice u prostoru. Za česticu koja se nalazi u trodimenzionalnom prostoru,
izraz |Ψ(x,y,z,t)|2dV nam daje verovatnoću da će se čestica u određenom vremenu t, naći u
zapremini dV oko tačke (x,y,z), što dalje implicira da je verovatnoća da se čestica nađe negde u
čitavom prostoru jedinična (zbog uslova normiranosti na osnovu standardne definicije
verovatnoće), odnosno da je ∫|𝛹|2 𝑑𝑉 = 1. Kako se verovatnoća pronalaska čestice raspodeljuje
po čitavom prostoru, bolja interpretacija kvadrata modula talasne funkcije je funkcija raspodele
verovatnoće (gustina verovatnoće), a talasna funkcija predstavlja amplitude verovatnoće.

3.2. STACIONARNA ŠREDINGEROVA JEDNAČINA

Austijski fizičar, Ervin Šredinger, vodeći se već poznatim, gore navedenim teorijama, Njutnovih
zakona u mehanici i Maksvelovim jednačinama za elektromagnetne talase, 1926.godine
formulisao je jednačinu koja opisuje talasnu funkciju sistema. Tu jednačinu nazivamo
Šredingerovom jednačinom, parcijalna diferencijalna jednačina je i za njeno rešavanje se
primenjuje poseban komplikovaniji matematički postupak. Razumevanje kvantno-mehaničkog
sistema bazira se na rešavanju Šredingerove jednačine vezane za taj sistem.

Najjednostavniji oblik Šredingerove jednačine je jednačina za česticu mase m, koja se kreće u

pravcu jedne koordinate. Pretpostavimo da se čestica kreće u prisustvu konzervativne sile, što za
posledicu ima postojanje potencijalne energije U(x) koja nema vremensku zavisnost.
Šredingerova jednačina u tom jednodimenzionalnom slučaju za česticu sa određenom energijom
E (const) je linearna homogena diferencijalna jednačina drugog reda i ima oblik:

ħ2 𝑑 2 𝛹(𝑥)
− ∙ + 𝑈(𝑥)𝛹(𝑥) = 𝐸𝛹(𝑥)
2𝑚 𝑑𝑥 2
Zbog jasnije analize Šredingerove jednačine uzećemo u razmatranje pomenuti najjednostavniji
oblik iste.

11
3.3. TALASNA JEDNAČINA SLOBODNE ČESTICE

Ukoliko posmatramo slobodnu česticu, u stacionarnom polju, onda je potencijalna energija svuda
konstanta, jer nema uticaja polja, odnosno njena ukupna energija je jednaka kinetičkoj
energiji,pa zbog jednostavnosti, bez ograničenja opštosti, možemo uzeti da je U(x) = 0.
Kretanjem čestice duž pozitivne strane koordinate x sa impulsom p, znamo da čestica poseduje
𝑝2
kinetičku energiju 𝐸 = 2𝑚 (kako je U(x) realna veličina, i E je realna veličina). Iz De Broljeve
teorije o talasnim svojstvima čestica znamo da čestici možemo pridružiti talas čija je talasna
ℎ
dužina 𝜆 = 𝑝. Analogno kao kod mehaničkih talasa, definišimo talasnu funkciju u ovom slučaju
na sledeći način:

Ψ(x,t) = Acos(kx - ωt) + Bsin(kx - ωt),

2𝜋
gde su A i B konstante, 𝑘 = i ugaona frekvencija ω = 2πf.
𝜆

Kako zapravo talasna funkcija karakteriše kvantno stanje čestice i kompleksna je funkcija,
interpretira se i na sledeći način (uz pomoć Ojlerove formule eiθ = cosθ+isinθ) :

Ψ(x,t) = Acos(kx - ωt) + iA(kx - ωt)=A[ei(kx-ωt)]=Aeikxe-iωt

Kako je prostorna talasna funkcija

RE Ψ(x)=Acoskx
(nezavisna od vremena, tj.za stacionarna
stanja gustina verovatnoće konstantna u toku
vremena) Ψ(x)=Aeikx za slobodnu česticu sa
x
impulsom p = kħ kompleksna i njen realni i
imaginarni deo možemo grafički prikazati.
Za pozitivno k, talasna funkcija opisuje
kretanje čestice duž pozitivnom dela x ose,
dok za negativno k, čestica se kreće duž
negativnog dela x ose, s tim da je u tom
2𝜋
slučaju talasna dužina = |𝑘| .
x

IM Ψ(x)=Asinkx

Slika 4. Geometrijski prikaz realnog i imaginarnog dela

kompleksne funkcije Ψ(x)=Aeikx za slobodnu česticu

sa impulsom p = kħ, za k pozitivno

12
Ako pomenutu ovako definisanu talasnu funkciju zamenimo u jednačini
ħ2 𝑑2 𝛹(𝑥)
− 2𝑚 ∙ + 𝑈(𝑥)𝛹(𝑥) = 𝐸𝛹(𝑥) , dobićemo talasnu jednačinu slobodne čestice
𝑑𝑥 2

ħ2 𝑑2 (𝐴𝑒 𝑖𝑘𝑥 ) ħ2 ħ2 𝑘 2 𝑝2
− 2𝑚 ∙ + 0 ∙ (𝐴𝑒 𝑖𝑘𝑥 ) = − 2𝑚 ∙ (𝑖𝑘)2 𝐴𝑒 𝑖𝑘𝑥 = 𝐴𝑒 𝑖𝑘𝑥 = 2𝑚 𝛹(𝑥).
𝑑𝑥 2 2𝑚

Za slobodnu česticu, ovako definisana talasna funkcija, drugim rečima, predstavlja rešenje
Šredingerove jednačine.

Ukoliko potencijalna energija nije konstanta,onda se posmatra ukupna energija E kao značajan
parameter, a u teoriji diferencijalnih jednačina se može pokazati da takva jednačina ima rešenje
samo za određene (svojstvene) vrednosti E. Za određene vrednosti E je moguće normalizovati Ψ,
dok za neke nije to moguće,pa je talasna funkcija rešenje Šredingerove jednačine koje je moguće
normalizovati, odnosno koje ispunjava uslov kvadratne integrabilnosti funkcije Ψ.

Napomena: Talasna jednačina za funkciju Ψ je linearno diferencijabilna jednačina. Talasi

poseduju osobinu superpozicije, tj. ukoliko su Ψ1 i Ψ2 rešenja jednačine, onda je i svaka njihova
kombinacija (A1Ψ1+A2Ψ2) takođe rešenje te jednačine, pritom su A1 i A2 kompleksne konstante, a
Ψ1 i Ψ2 linearno nezavisna rešenja.

Zadatak 6. Da li je talasna funkcija dobro definisana sa Ψ(x)= A1eikx+A2e-ikx, gde je k pozitivno, za

slobodnu česticu u stacionarnom polju, odnosno da li zadovoljava odgovarajuću Šredingerovu
jednačinu? Kolika je energija u tom slučaju?

Rešenje: S obzirom da posmatramo slučaj slobodne čestice, bez ograničenja na opštost, uzmimo da je
ħ2 𝑑 2 (𝐴𝑒 𝑖𝑘𝑥 ) 𝑝2
U(x) = 0. Proverimo da li data talasna funkcija zadovoljava − ∙ = 𝛹(𝑥).
2𝑚 𝑑𝑥 2 2𝑚

ħ2 𝑑2 𝛹(𝑥) ħ2 𝑑2 (𝐴1 𝑒 𝑖𝑘𝑥 +𝐴2 𝑒 −𝑖𝑘𝑥 ) ħ2 𝑘 2

− 2𝑚 ∙ = − 2𝑚 ∙ =− ∙ [(𝑖𝑘)2 𝐴1 𝑒 𝑖𝑘𝑥 + (−𝑖𝑘)2 𝐴2 𝑒 𝑖𝑘𝑥 ] =
𝑑𝑥 2 𝑑𝑥 2 2𝑚
ħ2 𝑘 2 ħ2 𝑘 2
(𝐴1 𝑒 𝑖𝑘𝑥 + 𝐴2 𝑒 −𝑖𝑘𝑥 ) = 𝛹(𝑥)
2𝑚 2𝑚

Vidimo da data jednačina ispunjava Šredingerovu jednačinu za slobodnu česticu i da je zapravo

ħ2 𝑘 2
konstanta koja se javlja sa desne strane jednakosti tražena energija : 𝐸 = 2𝑚

13
3.4. TALASNI PAKETI

Za slobodnu česticu, talasna funkcija je definisana sa Ψ(x,t) = Aeikxe-iωt, sa određenim impulsom

p, u pravcu x koordinate. Stoga možemo reći da ne postoji neodređenost u impulsu, odnosno važi
∆px = 0. Pa iz Hajzenbergove relacije sledi da ∆𝑥 → ∞ , što znači zbog tačne određenosti
impulsa mi ne možemo da znamo gde se nalazi čestica. Iskoristićemo kvadrat modula talasne
funkcije: |𝛹(𝑥, 𝑡)|2 = 𝛹 ∗ (𝑥, 𝑡)𝛹(𝑥, 𝑡) = (𝐴∗ 𝑒 −𝑖𝑘𝑥 𝑒 +𝑖𝜔𝑡 )(𝐴𝑒 𝑖𝑘𝑥 𝑒 −𝑖𝜔𝑡 ) = 𝐴𝐴∗ 𝑒 0 = |𝐴|2

Funkcija raspodele verovatnoće ne zavisi od vremena i podjednako je verovatno da ćemo bilo

gde naći česticu. Matematički gledano, to je zbog toga što je talasna funkcija sinusoidna,
Ψ(x)=Aeikx=Acoskx+iAsinkx, koja se širi duž cele x ose sa istom amplitudom (U suštini, to bi
značilo da talasna funkcija ne može da se normalizuje). U praksi, uvek postoji određena ideja
gde čestica može da se nađe. Stoga je potrebno lokalizovati talasnu funkciju u prostoru. Jedan
primer takvog postupka lokalizacije jeste kombinovanje više funkcija kao što je to prikazano u
Zadatku 6. Zbog jednostavnosti, uzmimo za pretpostavku da talasna funkcija zavisi samo od
jedne prostorne koordinate razmatrajući slučaj u jednom trenutku (t = 0). U tom slučaju možemo
izostaviti faktore 𝑒 −𝑖𝜔1𝑡 i 𝑒 −𝑖𝜔2 𝑡 , jer je t = 0,odnosno e0 = 1. Imamo:

𝛹(𝑥) = 𝐴1 𝑒 𝑖𝑘1 𝑥 + 𝐴2 𝑒 𝑖𝑘2𝑥 = [𝐴1 cos(𝑘1 𝑥) + 𝑖𝐴1 𝑐𝑜𝑠(𝑘1 𝑥)] + [𝐴2 𝑐𝑜𝑠(𝑘2 𝑥) + 𝑖𝐴2 𝑐𝑜𝑠(𝑘2 𝑥)]
= [𝐴1 𝑐𝑜𝑠(𝑘1 𝑥) + 𝐴2 𝑐𝑜𝑠(𝑘2 𝑥)] + 𝑖[𝐴1 𝑐𝑜𝑠(𝑘1 𝑥) + 𝐴2 𝑐𝑜𝑠(𝑘2 𝑥)]

a)

b)

Slika 5. a) Realni delovi dva sinusoidna talasa sa različitim talasnim brojevima prikazani u jednom trenutku; b)
Superpozicijom datih individualnih funkcija dobijamo amplitudu koja varira formirajući elipsast karakter talasa[3]

Na Slici 5. u slučaju pod a) prikazani su grafici realnog delovi pojedinačnih funkcija za koje važi
A2= - A1, dok slučaj pod b) prikazuje njihovu kombinaciju na osnovu principa superpozicije,

14
odnosno talasnu funkciju Ψ koju definišu, gde talasni broj funkcije Ψ predstavlja srednju
vrednost talasnih brojeva individualnih funkcija.

Slika 6. Grupa talasa superpozicijom generiše talasni paket

konačne širine; [4]

Superpozicijom velikog broja sinusoidnih talasa sa različitim talasnim brojevima i

odgovarajućim amplitudama može se konstruisati talasni paket lokalizovan,odnosno ograničen
2𝜋
na proizvoljno malom prostoru (širine ∆x), talasne dužine 𝜆𝑎𝑣 = 𝑘 . Ovako definisan talasni
𝑎𝑣
paket možemo prikazati pomoću tzv. Furijevog integrala na sledeći način:
+∞

𝛹(𝑥) = ∫ 𝐴(𝑥)𝑒 𝑖𝑘𝑥 𝑑𝑥

−∞

gde oblik talasne funkcije zavisi od same amplitude A, koja sada zavisi od talasnog broja k, što
za posledicu ima i uticaj na samu relaciju principa neodređenosti.

3.5. VEZANO STANJE ČESTICE

Razmatrajući čestice koje poseduju osobine talasa mogli smo da opišemo talasnim funkcijama, U
daljem izlaganju bavićemo se česticama u vezanom stanju, Kod slobodnih čestica, talasne
funkcije predstavljaju progresivne talase, dok kod vezanih čestica, one su stojeći talasi.
Rešavanjem Šredingerove jednačine dobijamo energiju stanja čestice i talasne funkcije pomoću
kojih možemo da izračunamo verovatnoću pronalska čestice u tim energetskim stanjima.

15
 3.5.1. Čestica u kutiji

Posmatramo vezanu česticu koja ne može da

U(x)
“pobegne” u beskonačnost jer je zatvorena u
ograničenom prostoru koji nazivamo jamom
sa beskonačno visokim zidovima čija je
udaljenost L. Zidovi su postavljeni u
tačkama x = 0 i x = L. Potencijalna energija
unutar zidova je U(x) = 0, dok van zidova
𝑈(𝑥) → ∞. Ovu situaciju nazivamo “Čestica
u kutiji” ili “Čestica u potencijalnoj jami” s
tim da potencijalne barijere služe da bi
zadržale česticu unutar jame. Da bismo rešili
Šredingerovu jednačinu, pođimo od uslova
koje talasna funkcija treba da zadovolji: 1)
Slika7.Potencijalna jama sa beskonačnim zidovima [1] Ψ(x) = 0 za sve x koji ne pripadaju intervalu
[0,L].
ħ2 𝑑2 𝛹(𝑥)
Ukoliko je u − 2𝑚 ∙ + 𝑈(𝑥)𝛹(𝑥) = 𝐸𝛹(𝑥), izraz 𝑈(𝑥)𝛹(𝑥) konačna vrednost, onda je
𝑑𝑥 2
Ψ(x) = 0 gde 𝑈(𝑥) → ∞; 2) Ψ je neprekidna funkcija. Ovi uslovi predstavljaju granične uslove
za ovaj problem, pa konačno za česticu u kutiji važi da je
ħ2 𝑑2 𝛹(𝑥)
− 2𝑚 ∙ = 𝐸𝛹(𝑥).
𝑑𝑥 2

U slučaju da talasna funkcija ne ispunjava uslov 2) u krajnjim tačkama datog interval koji
predstavlja udaljenost zidova, problem se rešava principom superpozicije. U tom slučaju se
dobija da je Ψ(x) = Csinkx (za A2= - A1, gde je C=2iA1 i kL = nπ).

Energije stacionarnih stanja u kojima može da se nađe čestica su definisana sa:

𝑝𝑛2 𝑛2 ℎ2 𝑛2 𝜋 2 ħ2
𝐸𝑛 = = =
2𝑚 8𝑚𝐿2 2𝑚𝐿2
ℎ 𝑛ℎ
za kvantni broj n = 1,2,3… gde je 𝑝𝑛 = = . (Ove energije su kvantovane tj.mogu biti samo
𝜆𝑛 2𝐿
određene vrednosti). Vrednost n = 0 se ne uzima u obzir jer bi onda Ψ(x) =0, a to bi značilo da
čestica nije u jami.

16
Slika 8. Dijagram energetkih nivoa za česticu u kutiji Slika 9. Čvorovi stojećih talasa se nalaze na
(Važi E2=4E1, E3=9E1,E4=16E1 ) [1] zidovima. Broj maksimuma u raspodeli verovatnoće
je jednak n. [1]

𝑛𝜋𝑥
Talasne funkcije ovih stanja su oblika 𝛹(𝑥) = 𝐶𝑠𝑖𝑛 (Konstanta C može da se tačno odredi iz
𝐿
uslova normiranja). Stanje sa najmanjom mogućom energijom E1 naziva se osnovno stanje, a sva
druga stanja su pobuđena stanja. Energija čestice u ovom slučaju ne može biti proizvoljna, već su
energetski spektri ovih vezanih čestica diskretni.

Zadatak 7. Naći najmanju moguću energiju elektrona koji je zarobljen između dva beskonačna
neprobojna zida koji su udaljeni 5.0 ∙ 10-10m.

Rešenje: Najmanja moguća energija je

2
ℎ2 (6.626∙10−34 𝐽∙𝑠)
𝐸1 = 8𝑚𝐿2 = 8(9.109∙10−34 𝑘𝑔)(5.0∙10−10 𝑚)2 = 2.4 ∙ 10−19 𝐽 = 1.5𝑒𝑉

Zadatak 8. a) Pokazati da je talasna funkcija Ψ(x)=Ax+B, gde su A i B konstante, rešenje Šredingerove

jednačine za E = 0 čestice u kutiji. b) Koja ograničenja nameću granični uslovi u tačkama x =0 i x=L za
konstante A i B?

ħ2 𝑑 2 𝛹(𝑥)
Rešenje: a) Za Šredingerovu jednačinu − ∙ = 𝐸𝛹(𝑥) najpre moramo potražiti drugi izvod
2𝑚 𝑑𝑥 2
𝑑 2 𝛹(𝑥)
talasne funkcije: 𝑑𝑥 2
= 0 , iz čega sledi da je leva strana Šredingerove jednačine jednaka nuli. Kako
je E = 0, sledi da je i desna strana Šredingerove jednačine jednaka nuli i time smo pokazali da je
Ψ(x)=Ax+B zaista rešenje date Šredingerove jednačine u slučaju E = 0. b) Za x = 0 imamo da je Ψ(0) = B
, pa zbog graničnog uslova mora da važi da je B=0, odnosno imamo da je Ψ(x)=Ax. Ukoliko uzmemo u
obzir x = L, biće Ψ(L)=AL, a zbog graničnog uslova mora da važi da je Ψ(L)=AL=0, stoga mora dalje da
važi A=0. Ovakvo ograničenje na konstante dovodi nas do zaključka da je talasna funkcija jednaka nuli i
unutar kutije, baš kao što je izvan nje, pa sledi da je verovatnoća da se čestica nađe jednaka nuli,
odnosno da je nemoguće pronaći česticu. Stoga data talasna funkcija nije dobro definisana talasna
funkcija u fizičkom smislu.
3.5.2. Konačna potencijalna jama

Slika 10. Konačna potencijalna jama. U(x) = 0 unutar

jame, dok je U(x)=U0 izvan nje. [5] Slika 11. Talasna funkcija u konačnoj potencijalnoj
jami, sinusoidna je unutar nje, a eksponencijalna
izvan njenih zidova. 𝛹 → 0, kada 𝑥 → ±∞. Glatka je
u x=0 i x=L; Ψ i njen prvi izvod su neprekidni. [4]
Za razliku od prethodnog slučaja kada smo posmatrali beskonačno duboku jamu sada ćemo
razmotriti sluačj nalaženja čestice u konačnoj potencijalnoj jami. U Njutnovoj mehanici, čestica
bi bila lokalizovana ukoliko je ukupna energija E manja od Uo. Stoga da bismo u ovom slučaju
diskutovali o rešenjima Šredingerove jednačine, vodićemo se pretpostavkom da je E<U0 što
implicira razdvajanje u dva slučaja:
ħ2 𝑑2 𝛹(𝑥)
1. Za U=0 rešenja − 2𝑚 ∙ = 𝐸𝛹(𝑥) mogu da se predstave kombinacijom sinusne i
𝑑𝑥 2
kosinusne funkcije na sledeći način:
√2𝑚𝐸 √2𝑚𝐸
𝛹(𝑥) = 𝐴𝑐𝑜𝑠 𝑥 + 𝐵𝑠𝑖𝑛 𝑥
ħ ħ
𝑘 2 ħ2
unutar zidova ( 0 ≤ 𝑥 ≤ 𝐿 ), gde su A i B konstante, a 𝐸 = 2𝑚
ħ2 𝑑2 𝛹(𝑥) 𝑑2 𝛹(𝑥) 2𝑚
2. Za U=U0 iz − 2𝑚 ∙ + 𝑈(𝑥)𝛹(𝑥) = 𝐸𝛹(𝑥) sledi da je = (𝑈0 − 𝐸)𝛹(𝑥),
𝑑𝑥 2 𝑑𝑥 2 ħ2
pa rešenja možemo zapisati kao 𝛹(𝑥) = 𝐶𝑒 𝑘𝑥 + 𝐷𝑒 −𝑘𝑥 , izvan zidova (x < 0 i x > L) gde
su C i D različite vrednosti (konstante).

18
Razlika i veza između konačne i beskonačne potencijalne jame

Slika 12. Grafički prikaz beskonačne potencijalne

jame (levo) i konačne potencijalne jame(desno) i
talasne funkcije; [6]

Prva razlika koju otkrivamo upoređujući ove dve situacije u kojima čestica može da se nađe jeste
ta da je talasna dužina sinusoidnog dela talasnih funkcija veća u slučaju kada tražimo česticu u
konačnoj potencijalnoj jami. Drugo, konačna dubina jame (Uo) daje nam konačan broj vezanih
stanja i energetskih nivoa za razliku od situacije kada u beskonačnoj jami imamo beskonačan
broj energetskih nivoa. Koliko energetskih nivoa će biti u konačnom slučaju zavisi od dubine Uo
koja je u zavisnosti od osnovnog energetskog stanja beskonačne potencijalne jame, koje
𝜋ħ2
obeležavamo sa 𝐸∞ i možemo je izračunati pomoću izraza 𝐸∞ = 2𝑚𝐿2.

Slika 13. Prikazani nivoi energije u konačnoj potencijalnoj jami dubine 𝑈0 = 6𝐸∞ gde je nivo 𝐸∞ prikazan
isprekidanom linijom

19
 Zadatak 9. Elektron je zarobljen unutar konačne potencijalne jame čiji su zidovi udaljeni
0.50nm. a) Naći osnovni energetski nivo u slučaju beskonačne potencijalne jame; b) Ukoliko
je dubina konačne jame šest puta veća od osnovnog energetskog nivoa dobijenog u delu pod
a), naći ostale energetske nivoe u konačnoj jami.
2
𝜋 2 ħ2 𝜋 2 (1.055 ∙ 10−34 𝐽∙𝑠)
Rešenje: a) 𝐸∞ = 2𝑚𝐿2 = 2(9.11 ∙ 10−31 𝑘𝑔)(0.50 ∙ 10−9𝑚)2 = 2.4 ∙ 10−19 𝐽 = 1.5𝑒𝑉

b) Kako je 𝑈𝑜 = 6𝐸∞ = 6 ∙ 1.5𝑒𝑉 = 9.0𝑒𝑉 , možemo izračunati i ostale energetske nivoe na

osnovu Slike 13.
E1=0.104U0= 0.104 ∙ 9eV=0.94eV
E2=0.405U0= 0.405 ∙ 9eV=3.6eV
E1=0.848U0= 0.848 ∙ 9eV=7.6eV

3.5.3. Potencijalne barijere i tuneli

Slika 14. Prikazana je potencijalna barijera i talasna

funkcija za dati problem[1]

Ukoliko se čestica kreće s leva na desno duž x koordinate i naiđe na barijeru postoji mogućnost
da prođe kroz nju, formirajući tzv.tunel. Naime, ukoliko je energija čestice veća od potencijalne
barijere, čestica će proći iznad nje, u suprotnom se odbija od barijere i odlazi na drugu stranu.
Bez obzira na to , u kvantnoj mehanici je predočeno da ipak postoji određena verovatnoća da u
slučaju kad je energija čestice manja od potencijalne barijere, čestica ipak prođe kroz nju.
Talasna funkcija sa obe strane barijere je sinusoidna, ali u ovom slučaju sa desne strane ima
manju amplitudu iako je iste talasne dužine kao i funkcija sa leve strane barijere. Prolaskom kroz
barijeru, energija se ne menja, a unutar barijere funkcija prelazi u eksponencijalni oblik.
Verovatnoću da će čestica proći kroz potencijalnu barijeru obeležavamo sa T, i važi:

𝐸 𝐸 √2𝑚(𝑈𝑜 −𝐸)
T = Ge-2kL gde je 𝐺 = 16 𝑈 (1 − 𝑈 ) i 𝑘 = .
0 0 ħ

20
 Zadatak 10. Elektron energije 2.0eV kreće se ka barijeri visine 5.0.eV. Koja je verovatnoća
da će elektron proći kroz tunel barijere ako je širina barijere 1.00nm?
2.0𝑒𝑉 2.0𝑒𝑉
Rešenje: E=2.0eV, U0=5.0eV, m=9.11∙10-31kg, 𝐺 = 16 5.0𝑒𝑉 (1 − 5.0𝑒𝑉) = 3.8

𝑈0 − 𝐸 = 5.0𝑒𝑉 − 2.0𝑒𝑉 = 3.0𝑒𝑉 = 4.8 ∙ 10−19 𝐽

√2(9.11 ∙ 10−31 𝑘𝑔)(4.8 ∙ 10−19 𝐽)

𝑘= = 8.9 ∙ 109 𝑚−1
1.055 ∙ 10−34 𝐽 ∙ 𝑠

L = 1.00 nm = 1.00 ∙ 10-9m, 2kL = 2 ∙ (8.9 ∙ 109m-1) ∙ (1.00 ∙ 10-9m) = 17.8

T = Ge-2kL = 3.8e-17.8 = 7.1 ∙ 10-8

3.5.4. Jednodimenzionalna Šredingerova jednačina za harmonijski oscilator

S obzirom na to da se mnogi komplikovaniji potencijali mogu aproksimirati harmonijskim

oscilatorom u okolini ravnotežnog položaja proširićemo primenu Šredingerove jendačine na
izračunavanje stanja čestica u oscilatornom potencijalu. Za harmonijski oscillator Šredingerova
jednačina dobija oblik:

ħ2 𝑑 2 𝛹 1 ′ 2
− + 𝑘 𝑥 𝛹 = 𝐸𝛹
2𝑚 𝑑𝑥 2 2
3.6. TRODIMENZIONALNA ŠREDINGEROVA JEDNAČINA

Na osnovu prethodnog izlaganja nije teško pretpostaviti kako bi Šredingerova jednačina

izgledala u trodimenzionalnom slučaju. U jednačini se tada javljaju parcijalni izvodi,
potencijalna energija i talasna funkcija u tom slučaju zavise od tri prostorne koordinate, dok je
2
𝑥𝑝2 𝑝𝑦 𝑧 𝑝2
kinetička energija 𝐾 = 2𝑚 + 2𝑚 + 2𝑚 . Tada Šredingerova jednačina ima oblik:

ħ2 𝜕 2 𝛹(𝑥, 𝑦, 𝑧) 𝜕 2 𝛹(𝑥, 𝑦, 𝑧) 𝜕 2 𝛹(𝑥, 𝑦, 𝑧)

− ( + + ) + 𝑈(𝑥, 𝑦, 𝑧)𝛹(𝑥, 𝑦, 𝑧) = 𝐸𝛹(𝑥, 𝑦, 𝑧)
2𝑚 𝜕𝑥 2 𝜕𝑦 2 𝜕𝑧 2

3.7. METODE REŠAVANJA ŠREDINGEROVE JEDNAČINE

Svi načini rešavanja ove jednačine mogu se svrstati u dve grupe: varijacioni metod i metod
konačnih razlika. Varijacioni metod se zasniva na aproksimacijama rešenja graničnih problema
linearnom kombinacijom bazisnih funkcija koje ispunjavaju iste granične uslove. Neke klase
ovih metoda su: metod najmanjih kvadrata, Galerkinov metod, metod kolokacije… Metod
konačnih razlika je pogodan numerički metod pomoću kojeg se sa rešavanja diferencijalnih
jednačina prelazi na rešavanje algebarskih jednačina i time ova metoda može u velikoj meri da
uprosti problem.

21
4. ZAKLJUČAK

Potvrdom De Broljeve hipoteze o talasnim svojstvima čestica, naučnici su mnogi da ubrzaju

proces ispitivanja u nekim svojim eksperimentima. Naime, sada ispitivanje kristalne strukture
materije su mogli uraditi difrakcijom elektrona. Vodeći se De Broljevom idejom o talasnoj
prirodi čestica, Hajzenberg je proučavao talasni paket želeći da smanji neodređenost položaja
smanjivanjem talasnog paketa, uočio je da se povećava neodređenost impulsa, i obrnuto.
Sličnu neodređenost, predočio je prilikom merenja energije i trajanja tog merenja. Time je
zaključio da neodređenost nije posledica nepreciznog merenja, već je posledica same prirode
čestice. Stoga, sama kvatna mehanika se razlikuje od klasične teorije fizike, prema kojoj se
položaj i impuls čestice tačno mogu odrediti. Ključna jednačina kvantne mehanike je
Šredingerova jednačina koja za svoja rešenja ima talasne funkcije koje zapravo predstavljaju
kvantno stanje sistema. Prihvatanjem čestičnog-dualizma, naučnici koji su se bavili tom
teorijom su se podelili u dve grupe naučnika. Zapravo, Ajnštajn koji je doprineo toj ideji nije
prihvatao da svemirom vlada nepredvidivost i verovatnoća. S druge strane, veliki broj
naučnika je smatrao da je ovakva teorija kvantne mehanike zapravo izuzetno dobro
definisana teorija jer su mnogi zaključci potvrđeni brojnim eksperimentima. Oni su proširili
spektar primene Šredingerove jednačine u mnogim oblastima, iako je za samo numeričko
rešavanje Šredingerove jednačine potreban kompleksan matematički postupak.

22
LITERATURA

1. Young, D.Hugo; Freedman, A. Roger; Zemansky, Mark; Sears, Francis; University

physics with modern psysics; Pearson Education; United States; 1949
2. Odsek za fiziku, Prirodno-matematički fakultet; Univerzitet u Sarajevu; Kvantna
mehanika 1; Sarajevo; 2014
3. Burić, M; Latas, D.; Kvantna mehanika 1.054, Udžbenik sa zbirkom zadataka;
Univerzitet u Beogradu, Fizički fakultet; Beograd; 2017

Ostali izvori

Slike preuzete sa internet stranica:

[1] http://fizis.rs/

[2] https://www.aps.org/

[3] https://www.entrancei.com/chapter-wave-motion/superposition-of-waves

[4] https://physicsmax.com/wave-packets-4996

[5] https://i.stack.imgur.com/wdOvi.gif

[6] http://hyperphysics.phy-astr.gsu.edu/hbase/quantum/pbox.html

23