КАЛАХАРИ

ПОЛОЖАЈ

Калахари је велика полусушна савана која се налази у јужном делу Африке. Она је
шеста највећа пустиња на свету и друга највећа у Африци.

Од севера па ка југу се простире 1600km, а од запада ка истоку је дугачка 965km.

Њена површина је 930 000km² а њена надморска је око 900 метара.

Њена површина такође обухвата и истоимени басен који чини 2.5 милиона km²
који обухвата делове Зимбабве, Анголе и Замбије

Простире се у већем делу Боцване,деловима Намибије и Јужноафричке републике.

реке
На северу пустиње пролази река Окаванго која тече са северозапада ка
југоистоку и завршава у мочварама на северозападу пустиње. Окаванго је део
границе између Намибије и Боцване.Током сезоне кишних вода ова река
испуњава своје воде језером Нгами.
Постоје и друге реке у Калахарију: Носоп, Молопо и Авоб. Напунију воду тек
током сезоне кишних вода, а у неким другим случајевима се исушују.
Ту су и језера: у Макгадикгади шупљу налази се једно истоимено језеро, једно
од највећих сланих језера на свету, као и резервоари Соа и Нтветве.
РЕЉЕФ
У великој мери је то песак, црвенкасте боје(од количине оксида гвожђа које садржи),
хемијски је релативно алкалан ( што значи да је базан и да може да се раствори у води)  и сув.
Тло има висок проценат кречњака и соли, и често је отровно за већину биљака. 

Слојеви песка у Калахари пустињи су највероватније формирани у ери Пеистоцена, пре

око 2.5 милиона година. Углавном су формирани наносима ветра и негде су и последица
поплава које су се догађале.

На западу Калахарија налазе се дуги ланци дина које су најмање по 1.5 километара дуге, а
високе од 6 до 60 метара.

Дине представљају акумулативни облик рељефа који је настао радом еолских сила(радом
ветра).

Њени геолошки темељи видљиви су само у ретким, окомитим обронцима брда,

званих копјес, која на ретким местима прекидају монотонију пустињске површине. Поред
копјеса, три површине карактеришу готово цели Калахари: безбројна пешчана поља,
уздужне дине и повремене баре зване влеи или таве.

Свака дина одвојена је од суседне широком паралелном удубином, званом цеста

(путељак), преко којих се дине селе по пустињи. Влеи (таве), су нешто попут пустињских
канализационих шахтова, сува језера на крајевима привремених водотокова. Добар део
њих су остатци ранијих језера, кад је Калахари имао пуно више падавина. Данас врло
мало водотокова који теку преко Калахарија успева да дотече до мора, већина их заврши у
некој од депресија којих по Калахарију има много.

Та плитка језера врло брзо пресуше, а на њиховом дну остану наталожене фине честице
муља, заједно са отопљеним калцијумом и соли, тако да дна тава имају блиставо беле
равне површине, без икакве вегетације.

Део терена у пустињи се састоји од равних, сувих површина углавном без вегетације, осим
ако је количина соли у песку ниска, у том случају се може догодити да након кише,
површине пустиње буду покривене травом.

Калахари пустиња је богата резервама угља, никла и уранијума. Један од највећих рудника

дијаманата у свету налази се код града Орапа у Боцвани, у североисточном делу пустиње.