Монографија:

Када наводимо први пут наводи се цела библиографска јединица.

М. Војводић, Путеви српске дипломатије: Огледи о спољној политици

Србије у 19. и 20. веку, Београд 1999.
Сваки следећи пут:

М. Војводић, нав. дело, 63.

У случају да се користе две књиге истог аутора:

М. Војводић, Петроградске године Стојана Новаковића 1900-1905, Београд

2009.

М. Војводић, Путеви српске дипломатије: Огледи о спољној политици

Србије у 19. и 20. веку, Београд 1999.
Да не би дошло до забуне о којој се тачно књизи ради, при поновном навођењу мора се
навести и наслов. Наслов може да се скрати:

М. Војводић, Петроградске године, 67.

М. Војводић, Путеви српске дипломатије, 85.

Као монографије наводе се и неки објављени извори, попут дневника и мемоара. На исти
начин се наводе и књижевна дела.

Ј. Цвијић, Анексија Босне и Херцеговине и српско питање, Београд 1908.

I. Andrić, Ex ponto, Zagreb 1918.

Збирке докумената:
Потребно је навести који се документ цитира и одакле је преузет.

„Берлински меморандум“, у: Балкански уговорни односи Том I (1876 – 1918),

приредио М. Стојковић, Београд 1998, 144-160.

У списку литературе није потребно наводити цитиране документе.

Балкански уговорни односи Том I (1876 – 1918), приредио М. Стојковић,

Београд 1998.

Енциклопедије, зборници радова, монографије ca више аутора, речници:

Принцип је исти као и код збирки докумената. Потребно је навести који се део веће
целине користи (расправа из зборника, енциклопедијска одредница), навести ко је аутор и
наслов дела у коме се налази коришћена одредница (енциклопедија, зборник и др.)

Б. Бачко, „Просветитељство“, у: Критички речник Француске револуције, ур.

Ф. Фире, М. Озуф, Сремски Карловци 1996, 846-855.

У списку литературе стоји:

Критички речник Француске револуције, ур. Ф. Фире, М. Озуф, Сремски

Карловци 1996.

Чланци и расправе:

Д. Ђорђевић, „Образовање и распад владе четворне коалиције у Србији 1909.

године“, Историјски часопис 9 (1960), 65-79.

**********
Правила за скраћивање при важе за све врсте извора и литературе. Сваки пут после првог
навођења може да се скрати:

„Берлински меморандум“, Балкански уговорни односи, 150.

Нема потребе да се поново навoди приређивач и година издања.

Б. Бачко, „Просветитељство“, 850.

Већ знамо о ком се речнику ради.

Д. Ђорђевић, „Образовање и распад владе четворне коалиције у Србији 1909.

године“, 71.
Уколико сте у дилеми шта је потребно ставити у курзив, а шта под знаке навода –
најчешће се узима да би курзивом требало да буде обележен назив извора или литературе
коју користите, док се наводницима обележавају посебне целине, попут једне од расправа
из зборника. Када једна за другом стоје две напомене преузете из исте књиге, друга
напомена се наводи са Исто, број стране.

Литература која је писана ћирилицом, наводи се ћирилицом. Уколико је писана

латиницом, наводи се латиницом. Нав. дело и Исто се увек пишу ћирилицом.

Семинарски радови се пишу ћириличним писмом, фонтом Times New Roman, проред 1,5 и
имају од 3 до 5 страна. Садрже критички апарат и списак извора и литературе. Шаљу се до
уторка увече уочи вежби на којима излажете семинарске радове. Шаљете их на адресу
критичара, као и на следеће адресе:

mkovic13@gmail.com
mkovic@f.bg.ac.rs
maksaistorija19@gmail.com