PASTIR

Uvodne reči: Hoćemo li Ga slušati?

Bilo da ga proslavljamo ili ne, božićni praznik vreme je za mnogo važniju aktivnost:
slušanje Boga. Možda je to lakše reći nego učiniti. Više nego u bilo koje doba godine,
ovaj praznik je najbučniji, najužurbaniji, najradosniji a za neke i najusamljeniji. Jurnjava da
se dešifruje umetnost darivanja, pripremanje složenih programa u kojima učestvuje
cela crkva, pripremanje naročitih misionskih programa, deljenje siromašnima, gosti...
a zatim jurnjava posle praznika kako bismo sve stavili na mesto teško da ostavlja vremena za slušanje
Boga. Ipak, to moramo da učinimo. U sred krize budžeta i razmene poklona, postoji nešto mnogo značajnije
i bogatije što možemo da uradimo: slušajmo Božji najveći govor upućen ovom svetu, dat u kontekstu Vitlejema.
Pisac Poslanice Jevrejima savršeno je razumeo taj govor (Jevrejima 1,1-3). U proteklim vekovima Bog
je govorio na mnogo načina, čudesnih i potajnih. Na samom početku, obratio nam se kroz čudesno
stvaranje, kao Gospodar svega što je načinjeno prema Njegovoj volji. Protutnjao je kroz istoriju zajedno
s prorocima. Pojavljivao se u vizijama i snovima. Čak je ručao s nekima i družio se s Njima. Grmio je sa
Sinajske Gore, izgovarajući u nepogrešivim izrazima moralni kompas za naš život. Šaputao je tihim i
tankim glasom. Njegovi govori zapisivani su za buduće generacije i pažljivo sačuvani unutar pisane Reči,
kako bi mogli da budu „žižak nozi mojoj, i videlo stazi mojoj“ (Psalam 119,105). Ali vrhunac Božjeg govora
nastao je onog dana kada nam se obratio u Vitlejemu kroz Njegovog sina (pogledajte Jevrejima 1,1.2).
Šta nam je Bog rekao tog dana kroz svog Sina?

1. Najpre, Bog nam je rekao: „Ne boj se“ (Luka 1,30; Matej 1,20; Luka 2,10).
Poruka je najpre upućena mladoj i uplašenoj Mariji, zatim zbunjenom Josifu a zatim skromnim pastirima i
odjekuje kroz vekove do svakog ljudskog bića. Strah se nalazio među prvim emotivnim tragedijama koje
su zadesile čovečanstvo nakon što je greh stupio u svet (1.Mojsijeva 3,10). Više od 650 puta u Bibliji Bog
naređuje svom narodu, „Ne boj se“ - što je više od bilo koje druge zapovesti. Dolazak Spasitelja obećava
život bez straha.
Kada niste sigurni šta jevanđelje
znači, kada je vaša vera pod napadom,
kada sumnjate u vašu misiju i
službu, kada ste nesigurni povodom
sopstvene vrednosti, kada se
borite sa bolešću i smrću, kada je vaša
budućnost zamagljena i nesigurna,
Božje ohrabrenje kroz Isusa glasi,
„Ne boj se.“ On je pobedio svaki
domen straha i osposobio nas je
sa svim potrebnim oružjima kako
bismo se borili protiv napada
straha kroz Njegovog Sina čija
nam sila i prisutnost govore, „Ne
boj se“ (pogledajte Matej 1,20;
28,5; 17, 5-7; 28,10; 10,28-31;
Luka 8,50; Jovan 14,1-3).
1
 2. Bog nam je rekao da u Sinu imamo Emanuila - S nama Bog (Matej 1,23).
Naravno, Bog je uvek bio s nama, pre i posle Vitlejema. Njegovo večno prisustvo bilo je stalni izvor
utehe i snage Božjem narodu tokom vremena. „ Ja sam s tobom,“ Njegovo je obećanje. „Ne boj se, jer sam
ja s tobom; ne plaši se, jer sam ja Bog tvoj; ukrepiću te i pomoći ću ti, i podupreću te desnicom pravde svoje“ (Isaija
41,10).
Ali u Vitlejemu šarke istorije su se okrenule i imamo novu i dinamičnu stvarnost Boga: „Eto, devojka će
zatrudneti, i rodiće Sina, i nadenuće Mu ime Emanuilo, koje će reći: S nama Bog“ (Matej 1,23).
Vitlejem nas suočava sa dva velika čuda. Najpre, čudo Isusovog rođenja - devica će zatrudneti i roditi
Sina (Matej 1,31). Isus je rođen u istoriji - u vremenu i prostoru - ali Njegovo rođenje prevazilazi istoriju
i njene granice. Devičansko Isusovo rođenje predstavljalo je duboki intelektualni i naučni problem. Ono
je bilo protivprirodno i ne može se objasniti naukom ili filozofijom. Čak je i Marija pitala, „Kako će to biti?“
(Luka 1,34). Anđeo je uverio da će to biti delo Svetog Duha i da „u Boga sve je moguće.“ Marijina trenutna
i verna pokornost veoma je značajna: „Evo sluškinje Gospodnje; neka mi bude po reči tvojoj“ (Luka 1,38).
Svako ljudsko pitanje, koliko god da je logično ili neophodno, mora da popusti pred večnim aksiomom
da je Bogu sve moguće. Bilo da je u pitanju Stvaranje ili Krst, Utelovljenje ili Vaskrsenje, padanje mane ili
izlivanje Pedesetnice - božanska inicijativa zahteva ljudsko predavanje i prihvatanje. Nema prepiranja!
Nema pitanja!
Prvo čudo Vitlejema je priroda Isusovog rođenja, drugo je razlog Njegovog rođenja. Sin koji je rođen
u jaslama pre mnogo godina je s nama Bog i Bog za nas - Onaj koji se „povezao s čovečanstvom vezom
koja se nikada neće raskinuti“ (Čežnja vekova, str. 13) i Onaj „koji sebe dade u otkup za sve“ (1.Timotiju
2,6). Sin je apsolutno otkrivenje Božje ljubavi i blagodati. Kroz Njega imamo starijeg brata; kroz Njega
imamo spasenje od greha i put ka večnom životu (Jovan 3,16). U svom utelovljenom stanju, Sin je postigao
mnogo više od samog izbavljenja od propasti greha; On je uništio sotonin plan da izazove večno razdvajanje
između Boga i čoveka. Sin je Emanuilo, neuništiva sigurnost da je Bog sa nama sada i zauvek.

3. Bog nam je rekao da je samo Isus naš Spasitelj (Matej 1,21; Luka 1,31).
Pošto su Adam i Eva prešli u tu zabranjenu zonu i pošto je čitavo čovečanstvo postalo deo tragedije
greha i smrti, univerzalni uzvik je bio, „Ko će me izbaviti od tela smrti ove?“ (Rimljanima 7,24). Odgovor koji
odjekuje dolazi kroz Božju strategiju u Vitlejemu, „Nadeni Mu ime Isus; jer će On izbaviti svoj narod od greha
njihovih“ (Matej 1,21). Snažna poruka iz Jovana 3,16 govori nam da nam je Bog u Vitlejemu dao svoj najveći
dar - „Sina svog Jedinorodnog..., da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.“
U sred slavlja ne smemo da zaboravimo ovu otkupljujuću dimenziju Hristovog rođenja. Jedno je sigurno:
Božićni praznici uvek nas podsećaju na naš greh. Greh je stvaran. Greh je skup. Stisak greha toliko je
snažan i smrtonosan da oproštenje greha i sloboda od njegove moći i krivice moguća je samo krajnjim
ciljem Hristovog rođenja: „skupocenom
krvlju Hrista“ (1.Petrova 1,19). Ova istina o
grehu treba stalno da se ponavlja jer
živimo u svetu koji poriče stvarnost greha
ili ostaje ravnodušan prema njemu. Jedan
hinduistički filozof, Vivekananda, jednom
je rekao da je „greh nazvati čoveka
grešnikom“ (Swami Vivekananda, Speeches
and Writings, 3rd ed., p. 39.) Takav je
danas stav mnogih - od materijalista koji
život definišu u izrazima posedovanja, do
filozofskih humanista koji životnu potragu
opisuju izrazima samoostvarivanja. Ali ne
i za Dete iz Vitlejema. U Njemu se
2
suočavamo sa Stvoriteljem svemira koji je spreman da započne svoje putovanje ka udaljenom brdu
zvanom Golgota, kako bi izlio svoju krv „za mnoge radi otpuštenja greha“ (Matej 26,28).
Božje veličanstvo i sila pretvorila je jasle u Vitlejemu u prvi korak božanske misije za uništavanje greha
i sotone i uvođenje spasenja. Prema tome, Dete iz Vitlejema, Isus, Spasitelj je sveta!
Zar ne bi trebalo da mi, čak i dok se svet oko nas bavi isključivo materijalizmom na tržnici, odvojimo
vreme da slušamo šta Bog ima da kaže svakome od nas kroz svog Sina?
Džon M. Fauler, Adventist Rivju

~ Saveti vođama ~
Knjiga u nastavcima: Razumevanje Elen Vajt:
Poglavlje 8: Elen Vajt i razvijanje doktrina Adventista sedmog dana

Adventisti sedmog dana veruju da Bog daje svim vernicima Njegove crkve, u svim vekovima, duhovne
darove koji treba da se primene u službi radi opšteg dobra crkve i čovečanstva. Te darove Sveti Duh daje
svakom verniku i oni daju sposobnosti i službe koje su crkvi potrebne da bi ispunila svoje božanski
postavljene misije i funkcije (1). Adventisti veruju da ti darovi treba da služe za usavršavanje svetih i
popravljanje Hristovog tela sve do Njegovog povratka. Baš kao što su bili potrebni u ranoj crkvi kako bi
utvrdili delo apostola i pružili uputstvo u mladim zajednicama, ovi darovi danas su takođe potrebni. Iako
Adventisti priznaju jedinstveni položaj Biblije kao jedini kriterijum prema kojiem se sve tvrdnje o
duhovnim darovima moraju proveriti, sama Biblija ukazuje na stalnu manifestaciju duhovnih darova u
hrišćanskoj crkvi sve do Hristovog povratka a naročito u vreme kraja. Na osnovu Otkrivenja 12,17 i
Otkrivenja 19,10, Adventisti smatraju da je dar proroštva znak prepoznavanja Božjeg naroda u poslednje
vreme. Veruju da se ovaj dar manifestovao u životu i službi Elen Vajt.
Adventisti tvrde da, iako se služba Elen Vajt i njeni spisi vrednuju kao istinski dar Duha, njen autoritet
bio je podložan Bibliji. Adventisti vide sličnost
između službe nekanonskih proroka i službe Elen
Vajt. Biblija opisuje delo mnogih proroka koji nisu
napisali ni jedan deo Biblije. Enoh, Gad, Natan,
Olda, pa čak i Jovan Krstitelj nekanonski su proroci.
Iako su pravi proroci osnaženi Svetim Duhom kako
bi služili Božjem narodu tokom određenog vremenskog
perioda, ovi proroci nisu napisali ni jedan deo Biblije.
Ipak, njihova služba smatra se pravom, validnom i
autoritativnom. Adventisti na sličan način posmatraju
ulogu i službu Elen Vajt. Veruje se da je njena služba
duhovni dar crkvi u poslednje vreme kako bi pružila
vođstvo Adventistima u ispunjavanju njihove misije

3
i pomogla da se Božji narod pripremi za drugi Hristov dolazak.
Istorijski, Adventisti su se protivili upotrebi kreda i drugih formalnih izjava o doktrinalnim verovanjima
za koja se predpostavlja da se nikada ne mogu promeniti; umesto toga, oni tvrde da je Biblija njihov jedini
kredo. Ovaj stav potiče iz njihovog razumevanja uloge duhovnih darova u crkvi i da Sveti Duh nastavlja
da vodi hrišćane u otkrivanju i razumevanju biblijskih istina.
Crkva adventista sedmog dana nastala je kao pokret hrišćanskih vernika koji su zajedno ponovo otkrili
neka učenja Pisma koja su bila zaboravljena ili zanemarena tokom vremena. Počevši sa biblijskim učenjem o
neposrednom drugom Hristovom dolasku koje se propovedalo tokom Mileritskog pokreta, rani Adventisti su
nastavili da ponovo otkrivaju i sprovode u svoja verovanja druga zanemarena učenja, kao što su subota
sedmog dana, uslovna besmrtnost duše, nebeska služba Isusa Hrista i pred-Adventni sud, zdravstvena
poruka i mnoga druga. Bilo bi skoro nemoguće da rani Adventisti ponovo otkriju ove istine da su bili
vezani bilo kojim kredom ili nekim protestantskim priznanjem vere. Kreda i priznanja vere imaju sklonost
da svedu hrišćanstvo na nekoliko verovanja na štetu drugih važnih doktrina. Zato Adventistička izjava o
osnovnim verovanjima počinje preambulom da se ova izjava može menjati onako kako crkva smatra da
je potrebno, pod vođstvom Svetog Duha (2).
Kada se radi o spisima Elen Vajt, glavno pitanje u umu mnogih Adventista i nekih drugih odnosi se na
odnos spisa Elen Vajt prema Bibliji i njihovu ulogu u oblikovanju verovanja Adventista sedmog dana. Ovo
poglavlje gradi na razumevanju Elen Vajt i Pisma koje je detaljno opisano u 3. poglavlju. Ono će (1) istražiti
njenu ulogu u razvijanju određenih adventističkih doktrina i, (2) razmišljati o trajnoj teološkoj vrednosti
njenih spisa.

Uloga Elen Vajt u razvijanju doktrina Adventista sedmog dana

Elen Vajt je verovala u vrhunski i najveći autoritet Božje Reči. Mnogi odlomci u njenim spisima mogli
bi se citirati kako bi se naglasila njena nepokolebljiva vera u vrhunski autoritet Pisma za hrišćanska
verovanja i praksu. Njeni spisi nikada nisu bili namenjeni da zamene Bibliju ili da se prema njima ponaša
kao prema dodatku Biblije, već da pomognu ljudima da vide dragi kamen istine u Bibliji i da im ukaže ka
Bibliji kao njihovom autoritetu i vodiču. Ona je takođe učila da poznavanje i prihvatanje njenih spisa ili
proročanstava nije ispit zajedništva i da njeni spisi ne treba da se koriste kako bi se nevernicima dokazivala
biblijska učenja (3).
Jedna od tema u vezi službe Elen Vajt jeste što se često postavljaju pitanja o njenoj uključenosti i uticaju
na razvijanje doktrina Adventista sedmog dana. Mnogi veruju da se njene vizije bile poreklo određenih
doktrina Adventizma. Ipak, kratak pogled na istorijski razvoj određenih verovanja Adventizma otkriva
drugačiju sliku. Adventistički pioniri prihvatili su komplet verovanja zasnovan na njihovom izučavanju
Biblije, a uticaj Elen Vajt u tim ranim godinama bio je obično ograničen na potvrđivanje i razjašnjavanje
ovih doktrina. Iako su njene vizije ponekada obogatile razumevanje nekih doktrina, nikada nisu bile osnova
za doktrinalna verovanja.

Drugi Hristov dolazak

Adventisti su uzeli svoje ime iz svog verovanja u
neposredni, vidljivi i bukvalni drugi Hristov dolazak,
za kojim će zatim uslediti milenijum (učenje koje se
zove premilenijalizam). Oni ni su jedini hrišćani koji
veruju u eshatologiju premilenijalizma. Pre vremena
Elen Vajt, mnogi su verovali u drugi Hristov dolazak.
Ona sama saznala je za ovu doktrinu dok je još bila
mlada metodistička devojka, zajedno sa drugim
članovima svoje porodice, dok je slušala pouke Vilijema
Milera, baptističkog propovednika laika i drugih
ranih adventističkih propovednika. Ova doktrina ima

4
solidnu biblijsku osnovu i danas je još uvek prihvataju brojni hrišćani u mnogim veroispovestima - mada
postoji raznolikost premilenijalističkih tumačenja. Tokom svojih godina službe u Crkvi adventista sedmog
dana, Elen Vajt je koristila svoj uticaj kako bi utvrdila ovu doktrinu među Adventistima i kako bi pozvala
Adventiste da budu spremni za Hristov dolazak.

Svetkovanje sedmog dana subote

Saznanje o doktrini sedmog dana subote prvo je predstavljeno Mileritskim Adventistima početkom
1840-tih godina, od strane Baptista sedmog dana. Početkom 1844. godine u Vašingtonu, Nju Hempšir,
SAD, Rejčel Oaks (kasnije Preston), baptistkinja sedmog dana, predstavila je subotu Adventistima u njenom
kraju. Daleko od toga da je u pitanju inovacija u devetnaestom veku, sedmi dan subotu kao dan odmora
i bogosluženja svetkovali su hrišćani od početka hrišćanstva kao i Baptisti sedmog dana od sedamnaestog
veka. Tokom 1844. i 1845., dva propovednika iz Vašingtona, Frederik Viler i Tomas Prebl, prihvatili su ovu
doktrinu i počeli da propovedaju svoje stavove. Tako je skrenuta pažnja Džozefa Beca koji će, sa Džejmsom
i Elen Vajt, kasnije postati jedan od osnivača Crkve adventista sedmog dana. Kada je po prvi put čula
Becov stav o suboti negde 1845. ili 1846. godine, inicijalna reakcija Elen Vajt bila je negativna. „Nisam osećala
njenu važnost i mislila sam da greši zato što se na četvrtoj zapovesti zadržava više nego na drugih devet“
(4). U avgustu 1846. godine Bec je objavio svoj prvi subotni traktat, „Subota sedmog dana, večni znak“ i
Džejms i Elen Vajt su nabavili primerak. Iz biblijskog dokaza koji je iznet u ovom traktatu, odlučili su da
prihvate ovu doktrinu (5). Godine 1874. Elen Vajt se prisećala u pismu koje je uputila Džonu Louborou,
„Poverovala sam u istinu o suboti pre nego što sam bilo šta videla u vizijama u vezi subote. Prošli su
meseci nako što sam počela da svetkujem subotu pre nego što mi je u viziji pokazana njena važnost“ (6).
Sličan scenario dogodio se u odnosu na vreme kada treba da započne svetkovanje subote, a ta tema
nije rešena među subotarskim Adventistima sve do novembra 1955. Krajem 1840-tih i početkom 1850-tih
godina postojala su četiri stava među njima o tome kada počinje subota: 1) izlazak sunca u subotu ujutro;
2) ponoć u petak uveče („legalno vreme“); 3) šest sati u petak posle podne („ekvatorsko vreme“), što je
stav kojem je Bec bio naklonjen i; 4) zalazak sunca u petak uveče, stav Jevreja i Baptista sedmog dana. Dž.
N. Endrus bio je pozvan da prouči temu iz Biblije i napisao je izveštaj za jednu konferenciju koja se
održavala u novembrau 1855. godine u Batl Kriku. Na osnovu biblijskih i istorijskih dokaza, Endrus je za-
ključio da je pravilno vreme za početak subote zalazak sunca u petak uveče (7). Konačno, prisutni na ovoj
konferenciji prihvatili su Endrusovo proučavanje i zaključke (8). Elen Vajt, u godinama koje su usledile
posle toga, nastavila je da snažno podržava doktrinu o suboti i njenom teološkom i duhovnom značaju.
Takođe je pružila brojne savete u vezi svetkovanja subote. Ali teško može da se kaže da su Adventisti stekli
svoje određeno verovanje o suboti od Elen Vajt.

Hristova služba u nebeskoj svetinji

Jedno od glavnih verovanja Mileritskog pokreta
drugog dolaska početkom 1849-tih bilo je verovanje
da će se Isus vratiti na zemlju oko 1843. ili 1844. To
nije bio izolovani zaključak. Mnogi drugi biblijski
komentatori pre vremena Vilijema Milera došli su do
sličnih zaključaka proučavajući vremenska proročanstva
Knjige proroka Danila, naročito poglavlja 8 i 9. Kada se
Isus nije vratio kao što su predvideli, u jesen 1844. godine,
nastalo je veliko razočarenje i Mileriti su težili da
razumeju svoje duhovno iskustvo i značenje Danilovih
proročanstava koja su ih navela da poveruju da će se
Hristos vratiti te godine. Nekolicina njih došla je do
razumevanja da je proročko računanje koje su obavili
tačno ali da su pogrešili kada je u pitanju događaj koji
su predvideli. Istraživanje Biblije, koje se protezalo

5
tokom više meseci, najpre od strane O. R. L. Krosijera, Frenklina B. Hana i Hajrama Efsona, dovelo je malu
grupu Mileritskih Adventista da zaključe da su dve faze svešteničke službe u starozavetnoj svetinji tip Hristove
službe u nebeskoj svetinji nakon Njegovog vaznesenja, i da je Hristos započeo novu fazu svoje službe u
oktobru 1844, pripremajući se za svoj drugi dolazak. Krosijer je ovo razumevanje predstavio u Dej-donu
tokom marta 1845 i još više razvio u „Ekstra“ u Dej-staru 7, februara 1846.
U pismu upućenom Eli Kertis, 24. aprila 1847. godine (godinu dana kasnije), Elen Vajt je potvrdila stav
koji je izneo Krosijer, „Gospod mi je pokazao u viziji, pre više od godinu dana, da brat Krosijer ima pravu
svetlost povodom čišćenja svetinje, itd, i da je Njegova volja da brat K napiše stav koji nam je dao u Dej-star
Ekstra 7. februara 1846. Osećam da mi je Gospod u potpunosti dao autoritet da taj izveštaj preporučim
svakom verniku“ (9). Njena uloga, kao što je pokazano ovde, bila je da uglavnom potvrđuje zaključke ove
braće, a ne da ih pokreće. U kasnijim godinama stalno je podsticala vernike da čitaju članke o ovoj temi
koje su napisali pioniri Adventnog pokreta. (10) Mada je Elen Vajt primala vizije o temi nebeske svetinje
između 1845. i 1851., ona je dosledno usmeravala vernike ka člancima koje su napisali pioniri objašnjavajući
doktrinu o svetinji iz Pisma. U ovim člancima, pisci nikada nisu koristili njene vizije i spise kao osnovu svojih
shvatanja.

Poruka tri anđela iz Otkrivenja 14

Poruke koje simbolički objavljuju tri anđela u Otkrivenju 14 čine osnovu Adventističkog razumevanja
sebe i misionarske svesti. U prvoj poruci anđeo objavljuje večno jevanđelje i čas Božjeg suda svim nacijama
(Otkrivenje 14,6.7). Druga poruka objavljuje pad Vavilona (8. stih) a treća upozorava protiv žiga zveri (stihovi
9-11). Citiranje ovih pouka dogodilo se za vreme Mileritskog pokreta drugog dolaska. Vilijem Miler i njegovi
saradnici koristili su slike poruke prvog anđela kako bi poučavali da je došlo vreme Božjeg suda i da će
se Hristos uskoro vratiti. Čini se da je Čarls Fič bio prvi koji je propovedao na temu poruke drugog anđela,
26. jula 1843. Ova poruka koja se odnosila na pad Vavilona nikada se nije stvarno „primila“ među Mileritskim
propovednicima, mada su je mnogi vernici prihvatili. Prethodno su Protestanti bili skloni da poistovete
Rimo Katolicizam sa duhovnim Vavilonom. Fič je proširio kategoriju i uključio savremene Protestante koji
su se odvratili od doktrine o skorom Drugom dolasku. Iako je Mileritski pokret bio prilično dobro primljen
od strane većine Protestantskih veroispovesti do tada; ustvari, bio je ekumenski pokret; ali Fičkova poruka
izazvala je podelu i mnogo neprijateljstva. Džozef Bec bio je prvi Subotarski Adventistički propovednik
koji je izgovorio i integrisao sve tri anđeoske poruke sa doktrinama o suboti i nebeskoj službi Isusa Hrista.
U svojim traktatima objavljenim između 1846. i 1848. on je potvrđivao eshatološku važnost subote i da
je svetkovanje nedelje žig zveri. Otkrivenje 14,12 zaključuje ove tri poruke tako što ističe da će u poslednje
dane, kao rezultat propovedanja ove tri poruke, Božji narod ostatka biti prepoznat kao oni koji drže zapovesti
Božje i imaju veru Isusovu.
Adventisti su razumeli da su ove poruke božanski nalog za upozoravanje sveta o skorom Hristovom
dolasku i pozivanje svih naroda da poštuju sve Božje zapovesti, uključujući i sedmi dan subotu, i da slede
primer Isusovog života i oslanjaju se na Njegovu milost i blagodat radi spasenja. Pred kraj 1840-tih godina,
Elen Vajt je malo pisala o poruci tri anđela; njena uloga bila je ograničena na podržavanje prezentacija koje
su iznosili drugi govornici i pisci s izuzetkom
jedne vizije o Božjem pečatu koju je primila
u decembru 1848. godine i koja je obogatila Becovo
razumevanje ove teme u to vreme. U kasnijim
godinama nastavila je da utvrđuje vrednost
poruke tri anđela kao ključne za Adventistički
identitet i svrhu (11).

Uslovna besmrtnost i uništenje zlih

Adventisti veruju u neraskidivo jedinstvo ljudskog
života i da svi suštinski aspekti koji karakterišu
ljudski život (npr. znanje, emocije, volja) oduvek

6
su postojali unutar materijalnog telesnog postojanja; ljudski život ne uključuje nasleđenu besmrtnost.
Besmrtnost se dobija samo od Boga na dan vaskrsenja. Prema tome, stanje između smrti i vaskrsenja
poredi se sa dubokim snom u kojem nema nikakvih spoznajnih atributa telesnog života. Ovaj stav takođe
prihvata uništenje zlih na kraju vremena i ne podržava koncept o večnom paklu.
Ova doktrina takođe ima veoma dugu istoriju, a oni koji je podržavaju protežu se unazad sve do ranog
hrišćanstva. Smatra se da je Džordž Stors, Metodistički propovednik koji je 1842. postao Mileritski
propovednik, bio prvi u Mileritskom pokretu drugog dolaska koji je zagovarao nesvesno stanje ljudskih
bića u smrti. Storsove ideje uticale su na majku Elen Vajt, Junis Harmon, koja ih je podelila sa svojom
kćerkom Elen, koja je tada imala oko petnaest godina. Elenina prvobitna reakcija bila je snažno neslaganje,
ali nakon pažljivog istraživanja biblijskih dokaza, prihvatila je ovu ideju (12). Kasnije, postala je snažni
zagovornik Storsove doktrine u „snu duše“ uslovne besmrtnosti i smatrala je da je to jedan od nekoliko
„stubova“ doktrine u Crkvi adventista sedmog dana (13). Njena uloga u ovoj doktrini uglavnom je bila
zagovaranje Storsovih pogleda; ona nije donela sopstvene velike nove ideje (14).

Elen Vajt i prepoznatljive Adventističke doktrine

Tokom svoje rane službe dok su pioniri kovali prepoznatljive doktrine koje će postati Adventizam sedmog
dana, ona često nije u potpunosti razumela ono što se proučavalo. Godine 1904., prisećala se svog
iskustva: „Tokom čitavog tog vremena nisam mogla da razumem rezonovanje braće. Moj um je bio zaključan i
nisam mogla da razumem značenje tekstova koje su proučavali. To je bila jedna od najvećih tuga u mom
životu“ (15). Nastavila je da objašnjava kako je nekada, kada bi braća došla do zastoja u svom proučavanju,
dobijala viziju koja bi potvrdila razumevanje nekih tekstova do kojeg su došli ili da istakne greške u tumačenju.
Tek nakon što su učesnici na ovim sastancima dolazili do slepe ulice, da tako kažemo, njene vizije imale
su uticajnu ulogu a ta uloga bila je ograničena na vođstvo i potvrđivanje a ne na formiranje ili generalizaciju novih
ideja ili verovanja. Ovo božansko vođstvo obično je bilo praktično i nije menjalo teološku suštinu doktrine.
Prepoznatljive doktrine Adventizma čine srce Adventstičkih verovanja; one nas čine prepoznatljivom
grupom hrišćana, ali to nisu sve doktrine u koje verujemo. Adventisti imaju mnoge zajedničke doktrine
s drugim hrišćanima, uključujći Trojstvo, autoritet Pisma, stvaranje ni iz čega (ex-nihilo), smrt Hrista kao
zamene za pomirenje, spasenje blagodaću verom u Hrista, opravdanje i posvećenje verom, crkva i njene
službe, krštenje vernika uronjavanjem, Gospodnja Večera, i nova zemlja kao nasledstvo otkupljenih. Elen
Vajt je potvrdila sve ove doktrine u njenim spisima.

Teološke teme u spisima Elen Vajt

Elen Vajt nikada nije tvrdila da je teolog, niti je bila obučena u biblijskim studijama; ali njeni spisi
iznose mnoge teološke teme i ideje koje objašnjavaju biblijske priče. Herbert Daglas ispravno je komentarisao
da „jedinstvenost doprinosa Elen Vajt ne leži u originalnosti misli već u njenoj sintezi božanski otkrivenih
uvida i rezultata njenog sopstvenog čitanja i zapažanja“ (16).
Kao što je teologija Žana Kalvina centrirana oko organizujućih principa Božjeg suvereniteta, tako su
teološke teme Elen Vajt integrisale razne niti
njene misli u jedinstvenu mrežu koncepata i
pružile okvir tumačenja ne samo za pojedine
dokumente ili knjige, već za čitave sektore njenih
spisa (kao što je zdravlje, obrazovanje, porodični
život) (17). Džordž Najt je prepoznao sedam tih
tema u njenim spisima: Božja ljubav; velika borba
između dobra i zla; Isus, krst i spasenje; centralnost
Biblije; drugi Isusov dolazak; treća anđeoska
poruka i Adventistička misija i praktično
hrišćanstvo i razvoj karaktera (18).
Kao ilustracija kako je Elen Vajt razumela

7
teološku artikulaciju biblijskih doktrina slede tri odlomka koja naglašavaju dve velike teme.

Velika borba
„Biblija tumači samu sebe. Pismo se mora upoređivati s Pismom. Onaj koji proučava Bibliju mora da
nauči da je posmatra kao celinu i da uoči međusobni odnos njenih delova. On treba da se upozna s njenom
velikom središnjom temom, s Božjom prvobitnom namerom sa svetom, s nastankom velike borbe i s
delom spasenja. Treba da razume prirodu dva načela koja se bore za prevlast i da nauči da prati njihovo
delovanje u izveštajima istorije i proroštva, sve do velikog završetka. Treba da vidi kako ova velika borba
prožima svaki stepen ljudskog iskustva; kako i on sam u svakom svom životnom delu otkriva ili jednu ili
drugu od ove dve suprotne pobude; i kako, želeo to ili ne, on čak i sada odlučuje na čijoj će se strani naći
u ovom sukobu“ (19).

Spasenje i pomirenje
„Središnja tema Biblije, tema u kojoj se sjedinjuju sve ostale teme u celoj knjizi, jeste plan spasenja,
obnavljanje Božjeg lika u ljudskoj duši. Od prvog nagoveštaja nade u osudi izrečenoj u Edemu do onog
poslednjeg slavnog obećanja u Otkrivenju: „I gledaće lice njegovo, i ime njegovo biće na čelima njihovim“
(Otkrivenje 22,4), misao vodilja svake knjige i svakog odlomka u Bibliji je postupno objavljivanje te
čudesne teme - čovekovo podizanje - objavljivanje sile Boga (koji nam dade pobedu kroz Gospoda našega
Isusa Hrista“ (1.Korinćanima 15,57) (20).
„Hristova žrtva kao pomirenje za grehe sveta predstavlja najveću istinu iz koje se razgranavaju sve ostale.
Da bismo pravilno shvatili bilo koju istinu u Reči Božjoj, od Prve knjige Mojsijeve pa sve do Otkrivenja,
moramo ih proučiti u svetlosti koja blista s krsta na Golgoti. Na Sina Božjeg uzdignutog na krstu, ukazujem vam
kao na uzvišeni i veličanstveni spomenik milosti i obnove, spasenja i iskupljenja ljudskog roda. To treba
da bude osnov svake propovedi naših propovednika“ (21).
Elen Vajt i njena proročka otkrivenja nisu izvor određenih Adventističkih doktrina niti je ona kontrolisala
razvijanje Adventističkih doktrina i razumevanje tokom svog života. Njena uloga bila je da popravlja,
potvrđuje i obogaćuje. Njene vizije donosile su jedinstvo i usmerenje na učenje Pisma. Iako njeni spisi
imaju proročki autoritet, oni uvek ukazuju na Pismo kao na konačni autoritet za veru i praksu.
Pored ove uloge, ona je pružila integrisani teološki okvir koji je veoma obogatio razumevanje Adventista
sedmog dana o Bibliji i istini. To je povezano sa Božjim delovanjem u istoriji kao što je predstavljeno u
temi velike borbe i drugim velikim teološkim temama koje daju fokus poruci i misiji crkve.
Denis Fortin
* * * Bibliografija * * *
1. Adventisti veruju u stalnu manifestaciju Duhovnih darova sve do drugog Hristovog dolaska, na osnovu sledećih biblijskih
referenci: 1.Korinćanima 12,9-11.27.28; Efescima 4,8. 11-13; Rimljanima 12,4-8; Dela 6,1-7; 1.Timotiju 3,1-13; 1.Petrova
3,10.11.
2. Preambula glasi: „Adventisti sedmog dana prihvataju
Bibliju kao svoj jedini kredo i smatraju da su određena
osnovna verovanja učenja Svetog Pisma. Ova verovanja,
koja su ovde predstavljena, čine crkveno razumevanje
i izražavanje učenja Pisma. Revizija ovih izjava je
očekivana na Zasedanju Generalne konferencije, kada
je crkve vođena Svetim Duhom ka punijem
razumevanju biblijske istine, ili nalazi bolje reči ko-
jima bi izrazila učenja Božje svete Reči“ (Seventh-day
Adventist Church Yearbook, 2013, 7).
3. Ellen G. White (EGW), „The Nature and Influence of
the „Testimonies“, Testimonies for the Church, 5:668,
669; 1:327-329.
4. EGW, Life Sketches of Ellen G. White, 95.
5. EGW, Testimonies for the Church, 1:75.

8
 6. EGW, Letter 2, 1874, in Manuscript Releases, 8:238.
7. J. N. Andrews, „Time for Commencing the Sabbath,“ Review and Herald, December 4, 1855, 76-78.
8. Arthur L. White, Ellen G. White: The Early Years, 1827-1862, 1:322-325; uporedite sa EGW, Testimonies for the Church
1:116.
9. James White, A Word to the “Little Flock,” 12.
10. Npr, EGW, Letter 99, 1905, u Counsels to Writers and Editors, 26. Godine 1983., Pol Gordon (Paul A. Gordon), tada
pomoćni sekretar Zadužbine Elen Vajt, sakupio je preko četiri stotine članaka o doktrini o svetinji i povezanim temama
koji su objavljeni između 1846. i 1905. godine. Antologija koju je proizveo sadrži 1,009 strana. Pioneer Articles on the
Sanctuary, Daniel 8,14, the Judgement, 2300 Days, Year-day Principle, (and the) Atonement, 1846-1905.
11. Elen Vajt je pisala 1909. godine: “Adventsti sedmog dana su u naročitom smislu poslani u svet kao stražari i svetlonoše.
Njima je povereno objavljivanje poslednje opomene svetu koji propada. Njih obasjava čudesna svetlost iz Božje Reči i
poveren im je najznačajniji zadatak - da objavljuju vesti prvog, drugog i trećeg anđela. Oni ne smeju da dozvole da bilo
šta drugo privuče njihovu pažnju. Najozbiljnije istine koje su ikada poverene smrtnicima date su nama da ih objavimo
svetu. Objavljivanje ovih istina treba da bude naš zadatak. Svet treba da se upozori i Božji narod treba da bude veran
onome što im je povereno” (EGW, Testimonies for the Church, 9:19).
12. Isti izvor, 1:39,40.
13. EGW, Manuscript 13, 1889, Counsels to Writers and Editors, 30, 31. U ovom rukopisu, Elen Vajt naglasila je da su
najvažnije i karakteristične doktrine Adventizma Hristova nebeska služba, poruka tri anđela iz Otkrivenja 14, nepromenljivost
Božjih zapovesti uz poseban naglasak na subotu i uslovna besmrnost duše.
14. Stav Elen Vajt o uslovnoj besmrtnosti duše i uništenju zlih najbolje je opisan u “Velikoj borbi,” str. 509-538.
15. EGW. Selected Messages, 1:207.
16. Herbert Douglass, Messenger of the Lord: The Prophetic Ministry of Ellen G. White, 256.
17. George R. Knight, Meeting Ellen White: A Fresh Look at Her Life, Writings, and Major Themes, 109.
18. Isti izvor, 109-127. Ove teme razvijene su u nekim značajnim poglavljima knjiga Elen Vajt. Tema o Božjoj ljubavi
razvijena je u prvom poglavlju knjige Put Hristu, “Božja ljubav prema čoveku,” i u Čežnji vekova, prvom poglavlju “S
nama Bog.” Četiri kritična poglavlja govore na temu velike borbe: Stvaranje, patrijarsi i proroci, “Zašto je greh bio
dozvoljen?”; Čežnja vekova, “S nama Bog” i “Svrši se”; Velika borba, “Poreklo zla.” Tema Isusa, krsta i spasenja veoma
je razvijena u više poglavlja, među njima: Stvaranje, patrijarsi i proroci, “Plan otkupljenja”; Čežnja vekova, “Getsimanija”
i “Svrši se”; Testimonies for the Church (vol 2,200-215), “The Sufferings of Christ” i EGW, Faith and Works, “Ellen White
Clarifies the Issues.” Tema centralnosti Biblije veoma dobro je poredstavljena u Velikoj borbi, poglavlju “Biblija, naša
zaštita.” Drugi Hristov dolazak divno je opisan u Velikoj borbi, poglavlju “Božji narod izbavljen.” Veliki deo Velike borbe
objašnjava razumevanje Elen Vajt o poruci tri anđela i njihovom uticaju na Adventistički identitet i misiju (306-442). Razni
vidovi praktičnog hrišćanstva i razvoja karaktera nalaze se u mnogim knjigama Elen Vajt, među njima su i Vaspitanje
kao i serija iz 1881. godine članaka u Rivju end Heraldu, koji su kasnije objavljeni u maloj knjizi, “The Sanctified Life”.
19. EGW, Education, 190.
20. Isti izvor, 125, 126.
21. EGW, Gospel Workers, 315.

„O danu tom i času niko ne zna“

Isusova izjava u Mateju 24,36, koja objavljuje da On ne zna dan i čas Njegovog drugog dolaska, odavno
je zbunjivala izučavaoce Pisma. Naučnici kao što su R. T. Frans govore o „značajnom paradoksu da ni
„Sin“, koji treba da ima centralnu ulogu u tom „danu,“ ne zna kada će to biti“ (1). Grant Ozborn to naziva
„neverovatnom rečenicom“ (2). I drugi su se pitali kakvu je nameru Isus ovde imao.
Kako možemo da razumemo šta je Isus rekao i zašto je to rekao?

Analiza konteksta
Ovaj teški stih deo je izlaganja na Maslinskoj gori u kojem Isus govori o uništenju Jerusalima i Njegovom
drugom dolasku. U stihovima 29-31, On se usmerava na nebeske znake koji prethode Njegovoj parusiji i
prilikom Njegovog dolaska. Sa parabolom o smokvi i savetom koji je usledio (Matej 24,32.33), Isus se
vraća na temu uništenja Jerusalima i ohrabruje svoje učenike da posmatraju znake vremena i razumeju
blizinu ovog strašnog događaja. Generacija koja neće proći dok se sve ovo ne dogodi (Matej 24,34) je generacija
prvog veka koja je poznavala Isusa i koja će doživeti pad Jerusalima (3).
Odlomak koji počinje 36. stihom vraća se na Drugi dolazak. Jasno se spominju parusija (Matej 24,39)

9
i dolazak (erchomai) Gospoda/Sina Čovečijeg (Matej
24,42.44). Trideset i šesti stih, neka vrsta uvoda za sti-
hove 37-51, usmerava se na činjenicu da je datum Dru-
gog dolaska nepoznat (4). Ovaj odlomak bavi se
eshatološkim neznanjem i neophodnošču da budemo
spremni zbog ovog nepoznatog datuma. Sledi nacrt od-
lomka:
Stih 36:
Izjava: Neznanje ljudi, anđela i Isusa
(dan i čas)
Stihovi 37-39:
Primer: Noje i potop i drugi dolazak (dani, dan)
Stihovi 40-41:
Primer: Ljudi na njivi i žene koje melju na žrvnju
Stih 42:
Zapovest: Stražite zbog dolaska Gospodnjeg (dana)
Stih 43:
Primer: Domaćin i lupež
Stih 44:
Zapovest: Budite spremni za dolazak Sina Čovečijeg (čas)
Stihovi 45-51
Primer: Verni ili neverni sluga (dan i čas - stih 50).
U čitavom odlomku vidimo temu znanja. Prema stihovima 32 i 33 u prethodnom odlomku, učenici
treba da znaju (ginosko) o blizini predskazanog događaja. U našem odlomku (Matej 24,36-51) naglasak
je na neznanju (5). Stihovi 36-51 jasno naglašavaju da iako znaci mogu da ukažu na blizinu Drugog dolaska,
ovaj događaj ne može da se izračuna. Ako čak i anđeli i sam Isus ne znaju tačan datum, koliko će onda
učenici manje znati? Umesto da računaju kada će biti Drugi dolazak, oni uvek treba da budu spremni.
Prema tome, fokus se ne usmerava toliko na Hristovu prirodu već na ljudsku spremnost za najklimaktičniji
događaj svetske istorije.
Matej 25 - sa parabolama o deset devojaka, talantima i ovcama i jarcima - ova misao se nastavlja (6).
Treba da shvatimo važnost da budemo spremni da, kada Isus dođe, uživamo u svadbenoj gozbi. U ovim
parabolama Isus takođe nagoveštava da će doći do odlaganja (7), pauze između Njegovog prvog i drugog
dolaska. Pored toga, poslednje dve parabole pokazuju da ne treba pasivno da čekamo. Oni koji istinski
čekaju aktivno su uključeni (8) u određeni posao za Gospodara i služe drugima.

Analiza teksta
„A o danu tom i času niko ne zna, ni anđeli nebeski, do Otac
moj sam“ (Matej 24,36).
Grčki rukopis ima razna tumačenja Mateja 24,36. Najvažniji
kao da je omaška izraza „ni Sin“ u glavnom tekstu i nekim
drugim rukopisima i verzijama, dok je to dobro dokumentovano
u nekim ranijim rukopisima. Sasvim je verovatno da, u
nekim rukopisima, izraz „ni Sin“ je ispušten zbog teoloških obzira,
to jest, pitanja kako bi se koncept o Trojstvu uklopio sa tako
zapanjujućom izjavom (9). Ipak, bez obzira koje nam se
tumačenje dopada, u svakom slučaju „Otac... sam“ zna
datum drugog Isusovog dolaska. Bilo da se izraz „ni Sin“

10
nalazi ili ne nalazi u rečenici ne čini neku razliku, već se automatski podrazumeva.
Kao što je analiza konteksta pokazala, dan i čas se bez sumnje odnosi na Hristov drugi dolazak (10).
Prema stihu 36, datum ovog dolaska ostaje nepoznat. Dan i čas „povezuju vreme...: zajedno dan i čas
identifikuju vreme“ (11). Izrazi dan i čas ponavljaju se u narednim stihovima. To su dani Nojevi (stihovi
37 i 38) i dan kada je Noje ušao u kovčeg (stih 38). U stihu 42 pojavljuju se dan Gospodnjeg dolaska i u
stihu 44 čas dolaska Sina Čovečijeg. Očigledno, izrazi koji se ovde koriste skoro kao sinonimi ponovo su
spojeni u 50. stihu da bi se opisao Drugi dolazak (12). Iako se ne spominje dan i čas, 48. stih sadrži problem
odlaganja. Tako se podvlači važnost Drugog dolaska i spremnosti učenika, i odbacuje se svaki pokušaj da
se ovaj događaj izračuna.
Tri grupe ne znaju vreme: 1) sva ljudska bića, 2) nebeski anđeli, koji su blizu Boga i nebeskog saveta,
i 3) Sin (13). Samo Bog Otac zna datum Parusije. Mada većina savremenih tumača uzima tekst zdravo za
gotovo i žele da razgovaraju o Isusovim ograničenjima (14), drevni tumači smislili su razne predloge koji
se tiču Isusovog neznanja: „Origen, ad. loc., pitao se da li Isus misli na crkvu čiji je On poglavar. Filoksenus,
ad. loc., tvrdio je da je Isus posao jedno sa Ocem u mudrosti i autoritetu tek nakon svog vaznesenja. Ambroz,
de fid. 5, 16, pripisao je „ni Sin“ Arijevskoj interpolaciji. Atanasije, C. Ar. 3.42-50, predložio je da se Isus
samo pretvarao da ne zna. Kapadokijanci su mislili da Sin sam po sebi ne zna datum, ali da ga zna kroz
Oca... Hrisostom, Hom. o Mt. 77.2,... jednostavno je porekao da Isus bilo šta ne zna“ (15). Drugi su predlagali
da Isus nije upotrebio izraz „sin“ tako da se odnosi na Njega samog (16). Ipak, tekst je prilično jasan i
pokazuje da Isus otvoreno i iskreno tvrdi da ima ograničeno znanje u ovoj situaciji. To takođe naglašava
i pokornost Ocu (17). Ipak, redosled grupa od ljudskih bića do anđela do Isusa možda pokazuje napredovanje.
Isus je najbliži Ocu (18), ali čak i u vreme kada izgovara ove reči, ni On ne zna tačno vreme svog Drugog
dolaska.

Teološka razmišljanja
Pitanje je, Da li Isusovo ograničeno znanje umanjuje Njegovo božanstvo i Njegovo mesto u Trojstvu?
Mi ne mislimo tako.

1. Matej i Isusovo znanje

Iako Isus nije znao tačno vreme svog dolaska, znao je mnoge druge detalje (19). Matej 24 i 25 otkrivaju da
je oko 31. godine nove ere Isus znao o budućem uništenju Jerusalima i Njegovom drugom dolasku. Znao
je da će proći neko vreme između pada Jerusalima i drugog dolaska, kao i između Njegovog prvog i drugog
dolaska, dajući nam mnogo detalja o zemaljskim i nebeskim znacima i verskim sukobima. Na primer, u
Mateju 25,19 On spominje dugo vreme. Ova poglavlja su temelj za novozavetnu eshatologiju. Pored toga,
Isus je znao za buduće progonstvo Njegovog naroda (Matej 10,18), o svom sopstvenom stradanju (Matej
16,21; 17,12; 20,19) i izdaji (Matej 26,34), poslednjem sudu (Matej 10,15; 11,22; 12,36), nagradi (Matej
19,29) i Njegovoj budućoj slavi (Matej 16,27). Ali Njegovo znanje nije bilo ograničeno na budućnost. Poznavao
je Oca i otkrivao Ga je kome je želeo
(Matej 11,27). Takođe je znao misli svojih
slušalaca (Matej 9,4). Ovo znanje prevazilazilo
je svako drugo ljudsko biće i očigledno
je imalo veze s Njegovim božanstvom.
Ipak, postoji nekoliko elemenata koji su
isključeni iz Njegovog sveznanja. Matej
24,36 „najjasnija je rečenica u Novom zavetu
o Isusovom ograničenom znanju“ (20).
Ipak, moramo da imamo na umu da je
Isus poznavao Boga, čovečanstvo i
budućnost na veoma detaljan način, čak
iako nije znao sve.

11
 2. Matej i Isusovo božanstvo
Iako Jevanđelje po Jovanu najsnažnije naglašava Isusovo božanstvo i sadrži značajne izjave po tom pitanju,
Jevanđelje po Mateju takođe sadrži rečenice koje ukazuju na Isusovo božanstvo. Isus je Gospod/Jahve
(Matej 3,3; Isaija 40,3). Sin čovečji može da oprašta grehe a to je prednost Božanstva (Matej 9,6). On šalje
proroke, što je božanska aktivnost (Matej 23,34-36) (21). Isus je sin Davidov ali takođe i njegov Gospod
(Matej 25,45). Sva vlast data je Isusu, zato je On svemoćan (Matej 28,18) i takođe sveprisutan (Matej
28,20). On je takođe član Trojstva, koje ima zajedničko ime (Matej 28,19). Prema tome, u Mateju, Isus je
i Bog i Onaj čije je znanje pomalo ograničeno. Prema tome, kada razgovaramo o Isusovom ograničenom
znanju, ne smemo da poreknemo da je On Bog. Ne smemo da se odreknemo jedne istine radi druge. Biblija
sadrži određen broj paradoksa (22) i čini se da je ovo jedan od njih. Obe paradoksalne rečenice su istinite i
moraju se održati.

3. Matej i Isus kao stvarno ljudsko biće

Isus se razlikuje od Boga Oca i Svetog Duha, bez obzira što je deo Trojstva, zbog činjenice da je u potpunosti
čovek i u potpunosti Bog i da je zadržao ove dve prirode nakon svog utelovljenja. Naravno, Njegova ljudska
priroda sada je proslavljena priroda vaskrsenja. Matej jasno govori da je Isus stvarno ljudsko biće, mada
Ga je začeo Sveti Duh. On ostvaruje ovo otkrivenje tako što integriše Isusa u genealogiju iz Mateja 1 i
spominje Njegovo rođenje. Pošto je Isus u potpunosti bio ljudsko biće, On je bio gladan kao i mi (Matej
4,2). Morao je da pije (Matej 27,48), odmara se (Matej 8,20), spava (Matej 8,24) i ima neku vrstu doma
(Matej 13,36). Njega je takođe sotona kušao (Matej 4,1-11). Kao društveno biće, družio se s drugima
(Matej 9,10.11). Saosećao je sa svojim narodom (Matej 9,36; 20,34).
Molio se Bogu (Matej 14,23) i pevao (Matej 26,30). Osećao je razočarenje (Matej 17,17), duboko je tugovao,
sve do tačke smrti (Matej 26,38), ostao je bez emotivne podrške svojih učenika (Matej 26,42.45), bio je
iscrpljen i napušten od Boga (Matej 27,46). Konačno, umro je (Matej 17,23; 27,50). Kao ljudsko biće, podložan
fizičkim, emotivnim i mentalnim potrebama i učestvovanjem u ljudskoj krhkosti, Isus je privremeno ispraznio
sebe od određenih božanskih prednosti (Filibljanima 2,6-8; Matej 20,23) (23) i postao je pokoran Ocu
koji Ga je poslao (Matej 10,40; 15,24).

4. Matej i Isusova ograničenja

Tako, kao ljudsko biće, Isus je bio ograničen na razne načine (24). Naš tekst, Matej 24,36, pokazuje da
je Isusovo sveznanje bilo ograničeno. Čitajući Jevanđelja, takođe zapažamo da je Isusova sveprisutnost
bila ograničena ali potvrđena na kraju Jevanđelja, to jest nakon Njegovog vaskrsenja (Matej 28,20). Isto
važi i za Njegovu svemoć (Matej 26,53). Ozborn piše: „Isus je Bogo-čovek i kao takav u potpunosti Bog i
u potpunosti čovek. To obuhvata ograničenja kada je u utelovljenom stanju. Kada je hodao planetom
Zemljom nije bio sveprisutan i ograničio je svoju sveprisutnost i svemoć“ (25). Robert Mons ističe da „kao
što sveprisutnost Sina nije imala ulogu u prizoru iskušenja (4,1-11), sada je Njegovo sveznanje zaklonjeno
velom u određenom području“ (26). Komentatori objašnjavaju da Isusovo neznanje tokom Njegovog
utelovljenja treba da se posmatra pozitivno, to jest kao dokaz Njegove stvarne ljudskosti (27).

Zaključak
Matej 24,36, težak tekst koji spominje Isusovo
neznanje povodom datuma Njegovog dolaska,
izgovoren je tokom Njegovog utelovljenja, kada
je bio ljudsko biće, i treba da se razume iz ove
perspektive. Jevanđelja po Mateju naglašava i
ljudsku i božansku Isusovu prirodu, iako je neko
vreme živeo na Zemlji, ali pokazuje da, zbog
utelovljenja, postojala su određena ograničenja
u Isusovom životu koja su uklonjena nakon Njegovog

12
vaskrsenja (Matej 28,18.19). Prema tome, tekst ne može da se koristi kako bi se poreklo Isusovo božanstvo
ili kako bi se On isključio iz Trojstva.
Ipak, ovo zapažanje kao da ionako nije glavna tačka argumenta. Fokus Mateja 24,36-51 je na nepoznatom
datumu Drugog dolaska i našoj reakciji na njega. Ako ovaj datum nije bio poznat Isusu, ne treba da
pokušavamo da ga izračunamo (28). Umesto toga, treba stalno da živimo u stanju spremnosti, iščekujući
s velikim očekivanjem i radošću Hristov drugi dolazak.
Ekehard Miler, DMin, PhD, zamenik direktora Biblijskog istraživačkog instituta

* * * Bibliografija * * *
1. R. T. France, The Gospel of Matthew, The New International Commentary on the New Testament (NICNT), 939.
2. Grant R. Osborne, Matthew, Zondervan Exegetical Commentary on the New Testament, 903.
3. Pogledajte Richard M. Davidson, “What Did Jesus Mean by ‘This Generation‘?” u Interpreting Scripture: Bible
Questions and Answers, Biblical Research Institute Studies, vol. 2, ed. Gerhard Pfandl, 289–292, nasuprot Daniel
Patte, The Gospel According to Matthew: A Structural Commentary on Matthew’s Faith, 341.
4. Pogledajte John Nolland, The Gospel of Matthew: A Commentary on the Greek Text, The New International Greek
Testament Commentary, 990.
5. Stih 36: Anđeli i Isus ne znaju dan i čas (oida). Stih 39: Većina pretpotopnih stanovnika nije znala (ginōskō). Stih
42: Datum Drugog dolaska ne može da se zna (oida). Stih 43: Znajte da se dolazak lupeža ne može izračunati
(ginōskō). Stih 50: Sluga ne zna dana i časa kada će se njegov gospodar vratiti (ginōskō).
6. Pogledajte David Hill, The Gospel of Matthew, The New Century Bible Commentary, 326, 327.
7. Pogledajte R. T. France, Matthew, Tyndale New Testament Commentaries, rev. ed., 351.
8. Pogledajte isti izvor, 352.
9. Pogledajte Alexander Sand, Das Evangelium nach Matthäus, Regensburger Neues Testament, 498. France, Matthew,
Tyndale New Testament Commentaries, 347; David L. Turner, Matthew, Baker Exegetical Commentary on the New
Testament, 589.
10. Pogledajte Nolland, The Gospel of Matthew, 991.
11. Nolland, The Gospel of Matthew, 990.
12. Pogledajte i Matthew 25:13, gde se ova dva izraza opet pojavljuju. Oni su sveobuhvatni. Prema tome, argument
da je dozvoljeno izračunavanje meseca ili godine ili nekih manjih jedinica od časa, je greška.
13. Neki predlažu da „Sin“ predstavlja „Sina Božjeg“ — France, Matthew, NICNT, 940—dok drugi tvrde da znači
„Sin čovečji,“ što se doslovno i pojavljuje u odlomku, to jest u 44. stihu. Donald A. Hagner, Matthew 14–28, Word
Biblical Commentary 33B, 716.
14. Npr, Hill, The Gospel of Matthew, 323, 324; Turner, Matthew, 589; Heinrich August Wilhelm Meyer, Critical and
Exegetical Handbook to the Gospel of Matthew, Meyer’s Commentary on the New Testament 1, 427.
15. W. D. Davies and Dale C. Allison, A Critical and Exegetical Commentary on the Gospel According to Saint Matthew
XIX-XXVIII, The International Critical Commentary on the Holy Scriptures of the Old and New Testaments, vol. 3, 379.
16. Pogledajte Hill, The Gospel of Matthew, 324.
17. Pogledajte Davies and Allison, Critical and Exegetical Commentary on the Gospel According to Saint Matthew,
378, quoting P. W. Schmiedl.
18. Pogledajte France, Matthew, NICNT, 940: „ Struktura ove izjave stavlja „Sina“ na nivo iznad anđela, drugog do
Oca.“
19. ogledajte, Osborne, Matthew, 903.
20. France, Matthew, Tyndale New Testament Commentaries, 347.
21. Thomas R. Schreiner, New Testament Theology: Magnifying God in Christ, 193.
22. To jest, jedan Bog u tri Ličnosti, biti već spasen ali ne u potpunosti spasen, i pranje odeće u krvi Jagnjeta.
23. Ovo se zove kenosis. Pogledajte France, Matthew, NICNT, 940. Ono „prihvata puno božanstvo Sina ali tvrdi da
su tokom perioda Njegovog utelovljenja određeni božanski atributi (u ovom slučaju sveznanje) bili dobrovoljno
odloženi sa strane.“ Pogledajte i Hagner, 716. Stanley J. Grenz spominje „privremena ograničenja“, ograničenja u
lokaciji i ograničenja u snazi. Theology for the Community of God, 277.
24.Npr. Gerald O’Collins, Christology: A Biblical, Historical, and Systematic Study of Jesus, 121. Thomas C. Oden
upozorava nas protiv ekstremnih stavova kao što je tvrdnja da „isus nije znao više od prosečnog Jevrejina u Njegovo
vreme.“ The Word of Life, Systematic Theology, vol. 2, 89.
25. Osborne, Matthew, 903, 904.
26. Robert H. Mounce, Matthew, New International Biblical Commentary, 229.
27. PogledajteTurner, Matthew, 589; Mounce, Matthew, 229; Augustine Stock, The Method and Message of Matthew,
374.
28. Pogledajte Ellen G. White, Evangelism, 221.

13
 ~ Praktična služba ~
Crkva i njeni kritičari
Živimo u poslednje dane ljudske istorije i sotona „vrlo se rasrdio, znajući da vremena malo ima“
(Otkrivenje 12,12). U svojoj borbi protiv naroda ostatka koji „drži zapovesti Božije i ima svedočanstvo
Isusa Hrista“ (17. stih), sotona koristi ljudske instrumente između samog Božjeg naroda kao svoje najuspešnije
agente (pogledajte Matej 13,24-30). Tvrdeći da su deo Božjeg naroda i pokazujući veliku revnost prema
istini, ti agenti veoma su uspešni u dovođenju crkve u isti borbeni duh koji je uvek bio okarakteristan kao
„opadač braće naše“ (Otkrivenje 12,10).
Dok nas upozorava da ne sudimo o ljudskim unutrašnjim motivima (Matej 7,1), Hristos nas takođe
ohrabruje da procenimo lične karakteristike navodnih glasnika istine kako bismo mogli da izbegnemo da
nas oni zavedu (Matej 7,15-23). U knjizi „Crkva ostatka“, Elen Vajt nas poziva da se čuvamo protiv opadača
crkve. Prema tome, uveren sam da treba detaljnije da razmotrimo karakteristike kritičara i njihove strategije
kako nas oni ne bi zaveli i podelili naše crkve.
U ovom članku koristim reč „kritičari“ koja se ne odnosi na one koji pozitivno savetuju crkvu i pokušavaju da
joj pomognu da savlada svoje probleme, već na one koji zauzimaju negativan stav okrivljavanja i podrivanja
crkve.

Karakteristike kritičara
Neki kritičari crkve naizgled žive normalnim životom i nemaju ličnih problema. Prema tome, bilo bi
pogrešno da iste karakteristike pripišemo svim kritičarima. Ali mnogi (koje poznajem lično ili kroz biografske
informacije koje sam dobio od drugih) otkrivaju najmanje neke od sledećih karakteristika:
1. Duh optuživanja. Kritičari obično nisu zadovoljni da samo razgovaraju o idejama i konceptima;
da bi skrenuli pažnju na sebe, oni osećaju
potrebu da optužuju uticajne ljude i daju im
negativne etikete. Uz takav mehanizam
samoodbrane, oni mogu da skrenu fokus
pažnje sa svojih ličnih problema na navodne
probleme drugih. U ovom procesu, oni koriste
laži koje nisu uvek prepoznatljive onima koji
ih slušaju.
2. Lične frustracije. Mnogi kritičari su
takođe ljudi koji su iznervirani zato što nisu
postavljeni na položaj vođstva ili stekli javno
priznanje ili zato što su izgubili istaknuti
14
 položaj u društvu. Pošto nisu u stanju da podnesu bol zbog takvog gubitka, oni projektuju svoju
gorčinu na druge.
3. Moralni i porodični problemi. Veliki broj kritičara je emotivno ugrožen zbog nevolja nastalih
zbog preljuba ili su traumatizovani zbog gubitka bračnog druga (bilo zbog smrti, bilo zbog razdvajanja).
Bez stabilnosti porodice koja je dobro strutuisana, ovi pojedinci skloni su da ometaju druge
društvene elemente, uključujući i crkvu.
4. Finansijske teškoće. Neki od najogorčenijih kritičara su ljudi koji su nekada bili ekonomski stabilni ali
sada su upali u neku finansijsku nestabilnost. U mnogim slučajevima, pojedinac je postao neveran
u desecima i darovima. Optuživajući vođstva crkve za korupciju i zloupotrebu finansija, neki kritičari
koriste crkvene fondove za svoje sopstvene poduhvate.
5. Problemi sa samopouzdanjem. Neki ljudi koji su bili zlostavljani u detinjstvu ili koji imaju neki
fizički ili emotivni nedostatak, stalno traže nešto drugo što će podstaknuti njihovo nisko samopouzdanje. Pošto
nisu u stanju da sebe sagledaju pozitivno unutar lokalne crkve, oni koriste kritiku kao način da
nadoknade lično očajanje. Pošto im nije dozvoljeno da propovedaju, oni često ostaju u pozadini
crkve, kritikujući propovednika.
6. Sebičnost. Skoro svi kritičari koje poznajem su egocentrični ljudi koji postavljaju sebe i svoje
ideje kao model za duhovnost drugih. One koji se slažu s njima smatraju dobrim hrišćanima; oni koji
se ne slažu s njima su, prema mišljenju kritičara, u otpadu. Oni svoje ideje smatraju najboljima i njihov
sud kao najpouzdaniji.
7. Individualizam i nezavisni stav. Sebičnost kritičara stvara u njima individualistički i nezavisni
stav koji ih odvaja od zajedničkog razmišljanja crkve. Za njih, sloboda individualnog razmišljanja je
daleko važnija od saveta braće. Oni obično smatraju da oni koji se ne slažu s njima imaju manju vrednost
i nedostaje im ispravan demokratski duh.
8. Emotivni poremećaji. Mnogi kritičari crkve kao da pate od takozvanog Opsesivno kompulsivnog
poremećaja (OCD). Oni pokazuju nekontrolisano agresivno-opsesivno neprijateljstvo prema svima
koji se ne slažu s njima. Oni sve koji im se protive smatraju neprijateljima protiv kojih se treba
boriti u Božje ime.
9. Sklonost ka uopštavanju. Ljudska bića imaju prirodnu sklonost da uopštavaju, ali kritičari su majstori u
ovom području. Oni uzimaju pogrešno ponašanje nekog vođe crkve ili male grupe vođa i prikazuju
to kao preovlađujuću karakteristiku čitave veroispovesti. Kao posledica, oni čine da su skoro 20
miliona vernika crkve širom sveta odgovorni za pogrešno ponašanje jednog ili više pojedinaca
(pogledajte Jezekilj 18,20).
Gore spomenute karakteristike često se nalaze među kritičarima crkve i svest o ovim karakteristikama
može da nam pomogne da bolje razumemo profil kritičara. Ali samo prepoznavanje tih karakteristika
samo po sebi ne može da objasni zašto su takvi ljudi u stanju da privuku značajan broj sledbenika. Prema
tome, treba da razmotrimo i neke strategije koje kritičari koriste da bi reklamirali svoje stavove.

Strategije kritičara
Strategije koje kritičari koriste kako bi raširili
svoju kritiku mogu da se razlikuju kao i karakteristike
samih kritičara. Među najčešćim strategijama
možemo da pronađemo i sledeće:
1. „Dublje“ znanje o Bibliji i spisima Elen
G. Vajt. U veku kada mnogim vernicima
crkve nedostaje dublje poznavanje Biblije
i spisa Elen Vajt, kritičari predstavljaju sebe
kao eksluzivne vlasnike tog znanja. Kada
jednom steknu takvo priznanje, oni se ne
plaše da preterano naglašavaju ono što im

15
 se dopada u nadahnutim spisima dok istovremeno jednostavno zanemaruju ono što ih ne zanima.
2. Psiho-društvena manipulacija. Jedan od najčešćih načina da bi se skrenula pažnja slušaoca jeste
učenje napamet i javno recitovanje mnogih tekstova iz Biblije i odlomaka iz spisa Elen Vajt. Recitovanjem
odlomaka koje niko drugi među slušaocima nije naučio napamet, kritičari prodaju zapažanje da
znaju više od bilo koga drugog i da njihovo znanje treba da se prihvati kao „nova svetlost“ koja ima
božansko poreklo.
3. Navodna originalnost. Mnogi kritičari zanemaruju ili čak izvrću istorijske korene svojih ideja,
stvarajući utisak da se - konačno! - neko iskren pojavio na sceni kako bi obnovio istinu u njenoj biblijskoj
čistoti i razotkrio prevare u veroispovesti. Na taj način, manje informisan slušalac ne shvata da je
navodna „nova svetlost“ ustvari stara doktrinalna iskrivljenost s kojom se crkva već suočavala u
prošlosti.
4. Podrivanje vođstva crkve. Pošto nisu u stanju da ubede vođstvo crkve u svoje lične stavove, kritičari
počinju da optužuju, pokušavajući da steknu sledbenike koji će više verovati njima nego vođama
crkve. Apostol Petar upozorio je da će u poslednje dane postojati „bezobrazni i samovoljni“ ljudi
koji „mare za poglavarstvo“ i „ne dršću huleći na nosioce slave“ (2.Petrova 2,10, prevod Ivan Šarić).
5. Autobiografske rasprave. Još jedna strategija koju koriste kritičari, svesno ili nesvesno, jeste da
projektuju na crkvu i njeno vođstvo svoj sopstveni antihrišćanski i antietnički profil. Koristeći princip
ogledala, kritičari odražavaju sebe na druge, optužujući ih za sopstveno ponašanje. Stav samoočajanja
vodi ih da projektuju sopstvene frustracije na drugima.
6. Predstavljaju se kao „spasitelji“ crkve ili od crkve. Nakon podrivanja poverenja u vođstvo crkve,
kritičari stavljaju sebe u položaj da budu priznati kao jedini glasnici istine i kao prave vođe Božje
crkve. Tako su konačno u stanju da zauzmu položaj vođstva koji im crkva inače nikada ne bi poverila.
7. Sindrom mučenika. Kada crkva odluči da na njima primeni pravilnu disciplinu, kritičari se obično
prikazuju kao žrtve crkvenog sistema, koji smatraju da je netolerantan kao onaj koji je progonio
Martina Lutera. Sa ovom analogijom mučenika, oni stiču još više simpatizera, koje stvara prirodna
ljudska sklonost da se sprovede pravda tako što će se odbraniti žrtve (oni koji su pod disciplinom)
i kazne agresori (oni koji primenjuju disciplinu).
8. Podela crkava. Koliko god da je privlačan i ubedljiv nečiji govor, slušaoci moraju da procene ono
što slušaju tako što će postaviti nekoliko pitanja: Šta su „rodovi“ rada ovog pojedinca (Matej 7,20)?
Da li njegove reči jačaju veru, ljubav i zajednicu vernika (Jovan 17,21)? Nažalost, rad takvih kritičara
obično stvara snažan duh kritikovanja i veliki osećaj lične nadmoćnosti, što je u direktnoj suprotnosti sa
Hristovom religijom (pogledajte Matej 5,43-48).
Kritičari mogu da koriste i druge strategije, ali ove spomenute su među najčešćima. Kao članovi Hristovog
tela, ne treba da dozvolimo da nas takve strategije odvoje od vere „koja je jedanput dana svetima“ (Juda 3).

Zaključak
Mnogi kritičari mogu da budu iskreni u
svojim tvrdnjama, ali njihovo delo optuživanja
niti jača veru niti zagovara jedinstvo crkve.
Elen G. Vajt upozorava da takvi ljudi nikada
neće ući u Božje carstvo. Ona kaže, „Videla
sam kako neki duhovno venu. Oni su dugo
budno pazili da li su njihova braća u svemu
ispravna; uočavali su svaku njihovu grešku
da bi im kasnije prebacivali. Čineći to, njihov
um nije bio na Bogu ni na nebu ni na istini;
već baš tamo gde je sotona želeo - na nekom
drugom. Njihove duše su zanemarene; oni
retko vide ili osećaju sopstvene nedostatke

16
jer su imali mnogo posla pazeći na mane drugih a da nisu ni pogledali sopstvenu dušu ili istražili sopstveno
srce. Njihovu pažnju privlači nečija odeća, šešir ili kecelja. Oni moraju da govore da je ovaj ovakav ili onaj
onakav i u stanju su da se na tome zadržavaju sedmicama. Videla sam da je čitava religija ovih jadnih
duša sastoji u budnom motrenju odeće i ponašanja drugih i nalaženja mana u njima. Ukoliko se ne
promene, za njih neće biti mesta na nebu jer bi takvi našli zamerke i samom Gospodu“ (Ellen G. White,
Testimonies for the Church, 1:145).
Tokom istorije, Božja crkva ostatka uvek se suočavala sa zlonamernim kritičarima i to će se događati
sve češće kako se približavamo kraju vremena. Ali crkva zadržava slavno obećanje iz Isaije 54,17: „Nikakvo
oružje načinjeno protiv tebe neće biti srećno, i svaki jezik koji se podigne na te na sudu saprećeš. To je nasledstvo
sluga Gospodnjih i pravda njihova od mene, veli Gospod.“
Alberto R. Tim, zamenik direktora Zaostavštine Elen Vajt u sedištu Generalne konferencije

~ Pastor i zdravlje ~
Lek za pregorevanje pastora
Literatura o mentalnom zdravlju prepuna je definicija i diskusija o onome što se uobičajeno naziva profesionalno
„pregorevanje.“ Često se definiše emotivnom iscrpljenošću koja je okarakterisana cinizmon, depersonalizacijom
i neefikasnošću.
Jedan sekretar za misionstvo u oblasti s kojim sam nedavno razgovarao bio je siguran da polovina njegovih
pastora ima najmanje jednu od ovih ključnih odluka. Profesije koje se bave staranjem deluju posebno
ranjivo, ali pregorevanje na poslu nije nova ideja i može da pogodi ljude koji se bave većinom profesija.
Problem je u tome što ne postoji prikladno kontrola. Uobičajeno je da mnogi ljudi u raznim trenucima
života dožive jednu ili više ovih ključnih simptoma. Pravo pitanje jeste da li su ti simptomi trajni ili prolazni.
Šta su navodni uzroci pregorevanja? Naravno, ima ih mnogo, ali ističe se nekoliko kategorija:
1. Preterani zahtevi i tereti na radnom
mestu često su povezani sa nedostatkom
sna i potrebom da se bude „nadčovek.“
2. Kršenje ravnoteže život- posao.
Koja proporcija nečijeg vremena se
provede na poslu i u poslovnim
obavezama nasuprot porodici, hobijima,
proučavanju i godišnjem odmoru?
3. Nedostatak, ili zapaženi nedostatak,
resursa. To može da se oseti u, na
primer, neprikladnoj pomoći sekretarice,
nedovoljnoj podršci od strane laika
ili nedostatku pomoći u održavanju
imovine crkve.

17
 4. Nedostatak „poštenja.“ Ovaj izraz kao da karakteriše duh našeg vremena, „nije fer.“ O tom nedostatku
razgovara se univerzalno u raznim kontestima, dovodeći do toga da se mnoge grupe osećaju
marginalizovano.
5. Nedovoljna nagrada. Iako pastori, uopšteno govoreći, ne biraju profesiju zbog finansijske nagrade,
nefinanfijske nagrade kao što je dobijanje poštovanja i značajno doprinošenje zajednici, ako nedostaju,
mogu da dovedu do pregorevanja.
Ako se mučite u ovim područjima, šta možete da uradite? Pre nego što pogledamo neke određene
lekove za izbegavanje pregorevanja, važno je da razmotrimo šta to znači biti profesionalac. Jedna
od centralnih karakteristika bilo koje profesije je karakteristika altruizma (čovekoljublja). To znači
obraćanje pažnje na osećanja i blagostanje drugih pre nego na sebe. Uspeh u profesiji značajno se meri
sposobnošću da pomognemo drugima. Vernici su spremni da podele s pastorom neke od najintimnijih i
najličnijih detalja svog života zato što imaju poverenja da se pastor stara za njih više nego za sebe. Isusov
život je vrhunski primer fokusa ka drugima koji pokazuje da je glavni lek za pregorevanje biti istinski profesionalac.
U moje četiri decenije pastoralne, oblasne i akademske službe, povremeno sam imao osećanja koja su
mogla da dovedu do pregorevanja. Ipak, proslavio sam Boga što Njegova Reč i zajednica s Njim mi pomažu
da primenim sledećih sedam principa u kritičnim tačkama mog života kako bih sprečio pregorevanje:
1. Rad u okolini u kojoj stvarno nedostaju resursi. Učite od onih pastora koji uspešno funkcionišu
sa još manje resursa nego što vi imate. Putovanje do raznih mesta na zemlji može da bude veoma
prosvetljujuće. Nije potrebno daleko da putujete da biste pronašli okoline s ograničenim resursima
gde možete da posvedočite da se događaju veoma dobre stvari. To će vam pomoći da manje žalite sebe!
2. Saosećajte s vašim vernicima ali nemojte očekivati da će oni saosećati s vama. To nije uvek lako.
Pastor mora da služi ljudima koji su veoma drugačiji od njih, politički i društveno, ali to ne treba da
utiče na njegovu profesionalnost. Ako se vređate zbog načina na koji neki vernik postupa prema
vama, to je siguran put ka pregorevanju.
3. Shvatite da je posao deo života i život je deo posla. Danas je popularno diskutovati o potrebi
da se postave „granice.“ Iako je ovo povremeno neophodno, što više razmišljate o teškoćama i
problemima vernika, to ćete biti srećniji zbog svoje situacije. Ako vam je teško da izdvojite vreme
za „život“ nasuprot „poslu“, postaćete iznervirani.
4. Naučite da zadržite osećaj za humor. Nemojte suviše ozbiljno da shvatate sebe. U životu ima
mnogo ironija i najbolji način da se nosimo s njima jeste da se smejemo.
5. Proučavajte istoriju. Kada to činite, otkrićete da niste jedini koji su proživeli kroz ovo. Kada se
setim onih koji su došli pre mene, to je snažno oruđe za borbu protiv simptoma pregorevanja.
6. Budite mentor. Postojali su ljudi koji su bili vaši mentori. Nikada nemojte da zaboravite da možete
da pomognete u predavanju palice sledećoj generaciji. Težite da podelite svoje iskustvo s drugima.
7. Budite realni. Problemi i očajanje deo su svačijeg života. Rešavanje problema i pobeđivanje očajanja
uz Hristovu pomoć jeste ono što pastor profesionalac radi. Nikada nemojte da zaboravite da vas je
Bog pozvao - i s tim pozivom dolazi i snaga koja osposobljuje.
Fred Hardindž, zamenik direktora Zdravstvenog odeljenja u Generalnoj konferenciji

18
 ~ Pristavska sluzba ~
Pronalaženje zadovoljstva
Biblijski tekst: Filibljanima 4,11-13

Ravnoteža
Jedna od najvećih tajni hrišćanstva je zadovoljstvo. Barem moramo da pretpostavimo da je tajna, jer
zadovoljstvo je pronašlo i stvarno ga ima tako malo ljudi. Ipak, zadovoljstvo je nešto što se ne prolazi,
to je stav.
Postoje mnogi ljudi koji naizgled imaju malo ili nimalo brige o materijalnoj imovini. Oni prihvataju
siromaštvo kao normalno životno stanje, i njihova glavna briga je gde će spavati te noći ili šta će jesti tog
dana. Suprotno njima, postoje bogati kojima je na raspolaganju ono što je najbolje u našem društvu. Njihovi
domovi, letnjikovci, zimske vile i automobili izazivaju zavist čitave zajednice. Da li i jedan od ova dva
scenarija donosi zadovoljstvo? Ne!
Ako novac ne može da kupi zadovoljstvo i siromaštvo ga ne daje, šta je zadovoljstvo i kako se ono
stiče? Zadovoljstvo, suprotno popularnom mišljenju, ne znači da ste zadovoljni tu gde jeste. Umesto
toga, to je poznavanje Božjeg plana za vaš život, ubeđenosti da živite prema njemu i verovanje da je Božji
mir veći od svetskih problema.
Ipak, hrišćani se često toliko uključe u svakodnevne aktivnosti zarađivanja za život i podizanja porodice
da zaborave svoj stvarni cilj u životu: da služe Bogu. Oni otkrivaju da je njihov život izvan ravnoteže i ne
znaju kako da ga ponovo uravnoteže. Zato kupuju još više stvari, ili ih odbacuju kako bi sve ponovo doveli
u ravnotežu. Ali izgleda kao da ništa ne uspeva.

Odbacivanje viška
Hrišćani postaju zarobljeni u nezadovoljnom životu tako što prihvataju svetske ciljeve - više, veće i
bolje. Biblija ovo označava kao popustljivost, pohlepu i ponos. Jedno vreme, nakon prihvatanja Hrista
kao Spasitelja, postoji mir i prava spremnost i želja da se sve posveti Bogu. Ipak, postoji sklonost da se
vratimo u istu staru rutinu željenja i sticanja još više, razmišljajući da to nekako „služi Gospodu.“ Dokaz
za suprotno je nedostatak mira, nedostatak duhovnog rasta i sve veća sumnja u Božju sposobnost da se
postara.
U današnjem društvu nije normalno da idemo silaznim putem. Kada se jednom stekne određeni nivo
plate, trošenja i načina života, većina će ući u dugovanja kako bi održali taj nivo. Spuštanje na nivo koji
možemo da priuštimo smatra se neuspehom. Ipak,
zadovoljstvo ne može da se postigne bez lične
discipline i ostajanja unutar životnih parametara
koje je Bog ustanovo, zasnovano na Njegovom
staranju (Luka 12,15; 16,13.14).
U siromaštvu problemi su obično crno-beli - ili
imate ili nemate. U bogatstvu, prevara je više
prikrivena, jer brige i strahovi obično nisu
povezani sa nedostatkom stvari, već sa gubitkom.
U suštini, mnogi bogati hrišćani brinu se da će
izgubiti materijalne stvari koje su stekli. Ali ukoliko
se oni toliko ne odvoje od dobara da su spremni
da ih izgube, oni neće pronaći pravo zadovoljstvo.
To ne znači neophodno da moraju da predaju sve
što imaju. To znači da budu spremni na to.

19
 Božji plan za zadovoljstvo
Iako mnogi tekstovi iz Svetog Pisma uče o opasnostima materijalnog bogatstva, Božja Reč ne uči da
je siromaštvo Božja alternativa. Bog želi da razumemo da je novac sredstvo koje treba da upotrebimo u
postizanju Njegovog plana kroz nas. Ako želimo da pronađemo pravo zadovoljstvo, moramo da uspostavimo
neka osnovna pravila.
1. Uspostavite razumni standard života. Važno je da razvijemo način života koji je osnovan na
ubeđenju a ne na okolnostima. Bog će postaviti hrišćane na svaki ekonomski nivo. Na bilo koji nivo
da vas je On postavio, živite unutar ekonomskih parametara koje je On uspostavio i za koje se stara.
Jednostavno imanje izobilja nije znak Božjeg blagoslova. Sotona lako može da kopira bilo kakva
svetska bogatstva. Božje izobilje je bez žalosti i služi za dovođenje drugih ka Hristu.
2. Uspostavite naviku davanja. Pored desetka, Bog želi da se svaki hrišćanin stara za potrebe drugih
kroz davanje darova i ličnu uključenost.
3. Uspostavite prioritete. Mnogi hrišćani nisu zadovoljni - ne zato što im ne ide dobro, već zato što
drugima ide bolje. Previše često hrišćani gledaju šta nemaju i postaju nezadovoljni, umesto da zahvaljuju
Bogu za ono što imaju i da su zadovoljni onim što im je On dao.
4. Razvijte stav zahvalnosti. Čudno je što uopšte možemo da pomislimo da nas je Bog materijalno
izneverio. Taj stav je moguć samo ako dozvolimo da nas sotona ubedi da se poredimo sa drugima.
Osnovna odbrana protiv ovakvog stava je proslavljanje Boga... Zahvalnost je stanje uma, a ne sticanje
materijalnih stvari. Sve dok hrišćani istinski ne zahvale Bogu za ono što imaju i budu spremni
da prihvate Božje staranje, zadovoljstvo nikada neće biti moguće.
5. Odbacivanje duha straha. Jedno od najuspešnijih oruđa koje sotona koristi protiv hrišćana je
pitanje, „Šta ako?“ Posvećeni hrišćani upadaju u zamku zgrtanja jer se plaše „Šta ako?“ - od penzije,
nesposobnosti, nezaposlenosti, ekonomskog kolapsa, i tako dalje. Iako Bog želi da se staramo za
sve to - ako strah utiče na to da je davanje Bogu ometeno, ako se preduzimaju nerazumni rizici i
ako briga kontroliše svaku odluku - zadovoljstvo je nemoguće.
6. Tražite Božju volju. „ Jer sve držim za štetu prema prevažnom poznanju Hrista Isusa Gospoda svog, kog
radi sve ostavih, i držim sve da su trice, samo da Hrista dobijem“ (Filibljanima 3,8).
7. Oduprite se strahu. „Sve mogu u Isusu Hristu koji mi moć daje“ (Filibljanima 4,13).
8. Verujte u Božja obećanja. „I mir Božji, koji prevazilazi svaki um, da sačuva srca vaša i misli vaše u
Gospodu Isusu“ (Filibljanima 4,7).

Zaključak
Zadovoljstvo je tako daleko uklonjeno od mnogih hrišćana da izgleda kao da nikada neće moći da ga
pronađu ili da se smire. Ipak, zadovoljstvo nije nešto što mora da se traži i nalazi. To je stav srca. Kada
se jednom stav prilagodi i kada se sve preda Bogu, zadovoljstvo će biti očigledno.

20
 ~ Čitanja za dar ~
3. decembar, 2016
1. Timotiju 6,17.18: “Bogatima na ovom svetu zapovedaj da se ne ponose niti uzdaju u bogatstvo propadljivo,
nego u Boga Živoga, koji nam sve daje izobilno za užitak; Neka dobro čine, neka se bogate u dobrim delima, neka
budu podašni, zajednični.”
Iako se ovi stihovi obraćaju bogatim ljudima, isti principi primenjivi su na sve. Nemojte biti arogantni.
Ne stavljate svoje nadanje na bogatstvo, već na Boga. Bogatstvo dođe i prođe, ali je Bog isti zauvek. On
nam izobilno daje sve za naše uživanje. Pogledajte samo stvoreni svet: cveće, nebo, sneg, reke, drveće,
talase, okeane, ptice, životinje u poljima, i tako spisak ide u nedogled!
Činite dobro; budite bogati u dobrim delima; budite velikodušni i spremni da delite. Svako može da
čini dobro, da bude velikodušan i voljan da deli. To su odluke koje donosimo i one ne zavise od veličine
našeg bogatstva. Osmehnite se nekom, ustanite starijoj osobi u autobusu, ponesite nekom torbu, napišite
ohrabrujuće pismo, molite se za nekoga, lista
nema kraja...! Bogati, siromašni, srednji stalež – svi imamo nešto što možemo da podelimo s drugima.
Naš život može da bude blagoslov drugima.
Dok vraćamo Božji desetak i prilažemo svoje darove na bogosluženju, mi radimo nešto dobro.
Poziv: Učinite nešto dobro danas!
Molitva: Dragi Bože, Ti si dobar! Pomozi nam da se učimo od Tvoje dobrote i da Te oponašamo već
danas, bez obzira da li smo bogati ili siromašni. Neka naša nada prebiva u Tebi.

10. decembar, 2016

Titu 3,5-7: “Ne za dela pravedna koja mi učinismo, nego po svojoj milosti spase nas banjom prerođenja
i obnovljenjem Duha Svetog, kog izli na nas obilno kroz Isusa Hrista Spasitelja našeg, da se opravdamo blagodaću
Njegovom, i da budemo naslednici života večnog po nadi.”
Kada na bogosluženju dođe vreme za dar, možemo se naći u iskušenju da pomislimo da ćemo, ako
damo velikodušan iznos, steći neke zasluge na nebu, i da će nam one utrti put ka primanju oproštenja ili
večnog života. Ne postoji ništa što možemo da učinimo kako bismo zaslužili večni život. Božja milost, koja
nam je data kroz žrtvu Isusa Hrista, je ta koja nam omogućava večni život. Mi samo možemo da prihvatimo ili
odbacimo.
Dakle, današnji dar, ma koliki bio, neće nas približiti večnom životu.
Možda se pitate, koja je onda poenta davanja? Davanjem mi proslavljamo Boga; zahvalno uzvraćamo
na Njegov velikodušan dar Svetog Duha i spasenje kroz Isusa Hrista, a davanjem mi isto tako pomažemo
drugima. Otvarajući ruke da damo, mi ih otvaramo i za primanje blagoslova.
Poziv: Prinesimo dar jer smo primili velikodušne darove od Boga!
Molitva: Hvala Ti, Isuse, što si dao svoj
život za nas. Kako ćemo ikada razumeti značaj
te žrtve? Mi želimo da budemo velikodušni
kao Ti!

17. decembar, 2016

Jevrejima 6,10: “Jer Bog nije nepravedan da
zaboravi delo vaše i trud ljubavi koju pokazaste u
ime Njegovo, posluživši svetima i služeći.”
Postoje mnogi načini da pomognemo
drugima, mnogi načini da budemo dobri pristavi

21
nad onim što nam je dato. Jedan od tih načina je davanje darova svake subote. Projekata je mnogo;
potreba je mnogo. Ponekad se možda osećamo kao da je davanje darova koji treba da pomognu drugima,
uzaludno. Verovatno ne vidimo rezultate našeg davanja i možda mislimo da je Bog zaboravio i nas i naš
rad u prošlosti.
Nije tako. Ovaj tekst iz poslanice Jevrejima je ohrabrujuće obećanje. Bog nije nepravedan – On sve
zna, On zna kad pružimo ruku da pomognemo, kada pokazujemo drugima Njegovu ljubav, kada ih hrabrimo
i donosimo osmeh na njihovo lice. Ovaj stih je obećanje da Bog neće zaboraviti nijedno dobro koje smo
do sada učinili. Nastavite da činite dobra dela, nastavite da pomažete drugima, nastavite da pružate ruke
u pomoć. Mi smo važni u Božjem delu. Mi smo potrebni. Bog računa na nas, na našu ljubav i velikodušnost, da
dodirnemo druge.
Poziv: Hajde da ne prestanemo da pomažemo ljudima. Nemojmo prestati da vraćamo Bogu Njegov
desetak i da donosimo svoje darove. Umesto toga, nastavimo da pokazujemo ljubav i da živimo životom
darežljivosti!
Molitva: Mi možemo da računamo na Tvoju pravednost, dragi Bože! Ti pamtiš naša dobra dela, i mi
ćemo nastaviti da pomažemo ljudima na mnoge različite načine. Blagoslovi naš današnji dar da bi
i on pomogao nekome ko je u potrebi!

24. decembar, 2016

Jakov 2,5: “Čujte, ljubazna braćo moja, ne izabra li Bog siromahe ovog sveta da budu bogati verom, i
naslednici carstva koje obreče onima koji njega ljube?”
Izgleda da postoje različita merila prema kojima gledamo druge. Ljudi su skloni da cene i poštuju one
koji su bogati. Njima nude posebna mesta, njima daju darove – njih poštuju više. A onda je tu Božji način
posmatranja ljudi. On gleda šta se nalazi unutra: stavovi, motivi, srce. Oni koji su siromašni možda su
zapravo bogati. Oni će naslediti Božje carstvo jer vole Boga, zavise od Njega i imaju poverenje u Njega.
Materijalna dobra koja poseduju nisu velika i oni znaju da se ne mogu pouzdati u njih, zato se s poverenjem
uzdaju u Onoga koji poseduje čitav svet. Oni su bogati verom.
To ne znači da bogataši ne mogu imati vere. I oni mogu da imaju istu veru ako svoje poverenje i uzdanicu
ne zasnivaju na svom bogatstvu. Bili bogati ili siromašni u očima sveta, svi treba da uzvratimo Bogu.
Dajmo Mu sve, jer je On nama dao sve.
Poziv: Hajde da naše blago merimo obimom naše vere u Boga i naše velikodušnosti.
Molitva: Hvala Ti, dragi Bože, što je Tebi važno ono što je u našem srcu, a ne koliko smo bogati ili
kako izgledamo! Dajemo Ti celo naše biće! Primi naš dar kao pokazatelj naše ljubavi prema Tebi.

31. decembar, 2016

Otkrivenje 11,18: “I neznabošci se progneviše, i dođe
gnev Tvoj i vreme mrtvima da se sudi, i da se da plata
slugama Tvojim, prorocima i svetima, i onima koji se boje
imena Tvog, malima i velikima, i da se pogube oni koji
zemlju pogubiše.”
Isusov drugi dolazak neće biti samo ispunjenje
obećanja ljudskom rodu, već će to značiti i obnovljenje
ove zemlje. Ljudi su veoma važni Bogu, ali je i priroda
u kojoj oni žive takođe važna. Bog nam je poverio
brigu o ovoj planeti i oni koji uništavaju zemlju, i
sami će biti uništeni. Pristavska služba obuhvata
mnogo više od donošenja desetaka i darova u subotu
ujutro. Ono što radimo svakog dana – to je ono što se
računa. Kako se ophodimo prema zemlji u kojoj

22
živimo – to je ono što se računa. Kako koristimo vreme – to se računa. Kako se ponašamo jedni prema
drugima, naročito onima koji su u potrebi – to se računa.
Danas možemo da se zapitamo: da li smo svesni šta se dešava našoj planeti? Da li naše ulice, kuće,
polja, šume, reke i mora izgledaju kao nekada? Šta smo žrtvovali da zadovoljimo svoju pohlepu, sebične
želje i komfor? Šta možemo da učinimo kako bismo pomogli obnavljanje prirode u našoj okolini?
Poziv: Hajde da se brinemo o zemlji! Hajde da budemo verni pristavi!
Molitva: Hvala Ti za predivnu planetu na kojoj živimo. Molimo Te, oprosti za svaku priliku kada smo
bili nemarni ili, što je još gore, kada smo je svesno uništavali na bilo koji način. Otvori nam oči i umove
da vidimo kako možemo biti verni staratelji nad blagoslovom koji si nam Ti dao.

7. januar 2017
1.Mojsijeva 39,2: „I Gospod beše s Josifom, te bi srećan, i živeše u kući gospodara svog Misirca.“
Josif je doživeo najobeshrabrujuća iskustva: bio je omražen, odbačen, izdan i skoro ubijen u rukama
rođene braće, prodat u ropstvo, lažno optužen i osuđen na tamnicu. Josif je mogao da se odupre iskušenju
prekrasne žene iako je to značilo da će otići u zatvor.
Zbog njegove vernosti, Gospod ga je izvadio iz tamnice i postavio na mesto premijera. Josifova vernost stoji
kao uzor koji treba da imitira svaki Hristov sledbenik.
I mi, Božjom blagodaću, možemo da odlučimo da ćemo biti verni, čak iako to znači da malo patimo.
Sam Gospod će nas obnoviti i ojačati.
Ako vas pomisao o davanju izaziva na razmišljanje o patnji, najbolji način da ispitate to osećanje bio
bi da date. Zato mnogi mogu da posvedoče da je davanje istinski veliki blagoslov.
Poziv: Ove godine, hajde da donesemo namernu odluku i potrudimo se da se odupremo raznim vrstama
iskušenja i ostanemo verni pristavi i Gospod će nas nagraditi.
Molitva: Hvala Ti, Oče, za primere divne vernosti u Tvojoj Reči. Pomozi nam da budemo verni u našem
postupanju prema Tebi i našim bližnjima. Amin.

14. januar 2017

1.Petrova 5,10: „A Bog svake blagodati, koji vas pozva na večnu svoju slavu u Hristu Isusu, on da vas, pošto
malo postradate, savrši, da utvrdi, da ukrepi, da utemelji.“
Jovovo životno iskustvo predstavlja borbu s kojom se on suočio. Biblija ga prikazuje kao čoveka ispravnog
karaktera koji voli Boga i veoma je bogat. Ipak, Bog, u svojoj beskrajnoj mudrosti, dozvoljava da ga sotona
napadne unišavajući mu stada, materijalnu imovinu, decu i njegovo sopstveno zdravlje.
Kroz ova iskustva sotona je namerio da izazove
provaliju između Jova i njegovog Boga, navodeći
Jova da poveruje da Bog nije pravedan i dobar. Ipak,
Jovov život nije bio sagrađen na materijalnim dobrima
već na Bogu; prema tome, Jov je odbio da se
odrekne Boga iako nije razumeo zašto mu se sve
to događa.
Zbog njegovog integriteta, Gospod blagosilja
drugi deo Jovovog života još više nego prvi, dajući
mu dvostruko više od onoga što je izgubio.
I mi moramo da verujemo Bogu čak i kada ne
razumemo nevolje s kojima se suočavamo.
Poziv: Hajde da ne dozvolimo da bilo kakvo
iskustvo ili bilo ko izazove provaliju između nas i
Boga. Hajde da ostanemo verni u svim situacijama

23
i nastavimo da verujemo u Njega.
Molitva: Gospode, hvala Ti za sve što jesi i sve što daješ. Pomozi nam da prihvatimo šta god Ti dozvoljavaš
da nam se dogodi. Pomozi da ostanemo čvrsto posvećeni i verni Tebi. Amin.

21. januar 2017

1.Samuilova 1,10: „I ona, tužna u srcu pomoli se Gospodu plačući mnogo.“
U Prvoj Samuilovoj, prvom poglavlju, čitamo priču o Ani, ženi koja je očajnički želela da ima dete. Sa
svakom godinom koja je prolazila njene mogućnosti su se smanjivale. Njena protivnica, Fenina, stalno joj
se rugala zbog njene nerodnosti. U sred obeshrabrenja i mentalnog bola, ona nije napustila svoju veru već
se u molitvi obratila Bogu.
„Gospode nad vojskama! Ako pogledaš na muku sluškinje svoje, i opomeneš me se, i ne zaboraviš
sluškinje svoje, nego daš sluškinji svojoj muško čedo, ja ću ga dati Gospodu dokle je god živ, i britva neće
preći preko glave njegove“ (1.Samuilova 1,11).
Gospod je bio u stanju da sve preokrene tako što joj je ispunio želju i ona je to dete vratila Gospodu,
kako je i obećala.
Anina vernost je svedočanstvo za nas - veliko nasleđe izvrsne vernosti.
Poziv: Kada vraćamo Gospodnji desetak i dajemo naše dragovoljne darove, hajde da ne vratimo ili
damo ono što nas malo košta, već da dajemo darove prave žrtve. Hajde da ne iznosimo pred Boga samo
simbole već čitav naš život.
Molitva: Nebeski Oče, hvala Ti što čuješ i uslišavaš molitve. Pomozi nam da verno vraćamo ono što si
Ti stekao i dajemo velikodušno od onoga što si nam Ti dao. Amin.

28. januar 2017

Luka 16,10.11: „Koji je veran u malom i u mnogom je veran; a ko je neveran u malom i u mnogom je neveran.
Ako dakle u nepravednom bogatstvu verni ne biste, ko će vam u istinom verovati?“
Danas se učenje o finansijama usmerava na ljude koji iznose trikove i savete kako da uspete i zaradite
više novca. Propovednici „jevanđelja prosperiteta“ ohrabruju svoje vernike da daju veoma mnogo i
insistiraju da će ih Bog mnogostruko nagraditi, prema onome što su dali. Tako rđavo bavljenje ovom
veoma važnom temom doprinelo je nastanku mentaliteta „kazino“ među mnogih hrišćanima koji se ponašaju
kao da je Bog vlasnik „loto“ kompanije i sve što treba da uradite jeste da mnogo date i čekate instant čudo!
U pristavskoj službi, poslušnost je bolja od žrtve. Elen G. Vajt kaže da „hrišćani su bezbedni samo ako
stiču novac onako kako je Bog uputio i koriste ga u kanalima koje On može da blagoslovi“ (Counsels on
Stewardship, p. 141).
Poziv: Bog želi da Njegov narod bude poslušan, da služi i sledi Njega celim srcem umesto da održava
površnu posvećenost koja je zasnovana na tradiciji ili ceremonijalnim sistemima.
Molitva: Sveti Oče, Tvoje zapovesti i učenja su sveta; nauči nas da Ti budemo poslušni i da Ti najpre
damo svoje srce a da zatim vratimo naše desetke i damo naše darove. Amin.

24
 ~ Propovedi ~
Božje Jagnje
Matej 1,18-25; Jovan 1,29
Josif je bio veren za mladu Jevrejku po imenu Marija. Bili su vereni, što je značilo da su zakonski venčani
ali još nisu živeli zajedno. Tokom tog vremena Josif je dočuo da je Marija trudna. Znao je da on nije otac,
ali to je bio neko drugi! Verovao je da mu je Marija bila neverna pa je odlučio da se razvede od nje (Matej
18,19). Ipak, pošto je voleo, želeo je u tajnosti da se razvede od nje jer je kazna za Marijin zločin bilo
kamenisanje do smrti.
Ipak, pre nego što je svoj plan mogao da sprovede u delo, Bog je poslao anđela da kaže Josifu da
situacija nije onakva kakva on misli. Rekao je Josifu da Marija nosi dete koje je čudesno začeo Sveti Duh.
Josif je saznao da će ovo dete biti naročito dete sa naročitom misijom.
Njegova reakcija bila je da uzme Mariju u svoj dom i čeka s njom dok se dete ne rodi. Nijedno od njih
nije tada razumelo da je Marijino dete Božje Jagnje koje će uzeti na sebe grehe sveta.
Dvadeset i peti stih nam kaže da je Marija rodila dete. Tako se rodilo Božje Jagnje. Kasnije, Biblija kaže
da je Jovan Krstitelj, kada je video da Isus ide prema njemu, rekao, „Gle, jagnje Božije koje uze na se grehe
sveta!“ (Jovan 1,29). Danas želim da podelim s vama tri karakteristike Božjeg Jagnjeta.

I. Božje Jagnje bilo je naročito Jagnje (20. stih)

A. Njegovo začeće bilo je naročito. Isus nije imao ljudskog oca! Njegov Otac bio je član Trojstva -
sam Bog! Ono što Hristovo rođenje čini tako divnim jeste činjenica da Ga je rodila devica (Isaija
7,14; Matej 1,23; Luka 1,34.35).
B. Njegovo ponašanje bilo je naročito. Od dana kada je došao na ovaj svet pa sve do dana kada se
vratio na nebo, Isus je bio osoba koja je imala naročite karakteristike.
1. Čuda. Isus je mogao da nahrani mnoštvo, otvori slepe oči, izleči bolesne, pa čak podigne i
mrtve. Sve što je radio činilo Ga je naročitim. Ipak, ove aktivnosti bile su samo dokaz da je
Božje Jagnje ono što je tvrdilo da jeste (Luka 4,18; Isaija 61,1).
2. Poruke. Kada bi Isus otvorio usta, ljudi su se divili onome što je rekao. Kada je imao samo
12 godina, zadivio je zakonike (Luka 2,47). Kada je započeo svoju službu, nastavio je da zadivljuje
narod koji je dolazio da Ga sluša (Jovan 7,46; Luka 4,22).
C. Njegova tvrdnja bila je naročita. Isus se
nikada nije stideo da kaže ljudima ko je On. Ustvari,
Njegove tvrdnje su izazvale Jevreje da traže
Njegovu smrt. Koju tvrdnju je Isus iznosio koja
je toliko vređala ljude? Odgovor na ovo pitanje
je dvostruk.
1. Isus je tvrdio da je Božji Sin (Jovan 10,36).
Isus je tvrdio da je Sin nebeskog Boga. Ljudi su
pretpostavljali da je On Josifov sin (Marko 6,3);
ipak, Isus je tvrdio da ima naročitu zajednicu sa
Ocem na nebu.
2. Isus je tvrdio da je Bog (Jovan 14,9; 8,58;
10,30). Ova tvrdnja bila je najuvredljivija za
Jevreje! Iznoseći tu tvrdnju, Isus im je govorio
da je večan, da je On njihov Bog i da treba da se
poklone pred Njim i priznaju Ga kao jednog od
tri člana Božanstva.

25
 II. Božje Jagnje bilo je žrtveno Jagnje (21. stih)
Isus je došao na zemlju da bude žrtveno Jagnje (Jovan 18,37). On je došao da umre za grehe
čovečanstva. Luka nam kaže da je Isusova misija na ovom svetu bila „da nađe i spase šta je izgubljeno“
(Luka 19,10).
A. On je bio Jagnje bez mane. Pre nego što bi bilo koje jagnje moglo da se prinese na žrtvu, moralo
je temeljno da se pregleda i da se proglasi da je bez mane (4.Mojsijeva 28,9). Životinja koja je imala
neku manu ili je bila deformisana nije mogla da se prinese na žrtvu. Da bi Isus bio žrtva za naše
grehe, morao je da bude ljudsko biće bez mane. Isus je savršeno ispunio ovaj uslov. On je bio bezgrešni
Božji Sin (2.Korinćanima 5,21; 1.Petrova 2,22).
B. On je bio pokorno Jagnje. Isus nije nateran u svoju ulogu žrtve. On se dragovoljno pokorio svemu
što je podneo. On je to učinio iz ljubavi prema vama i meni. On se pokorio Očevoj volji i platio
cenu za naše grehe. On je bio pokorno Jagnje (Isaija 53,7).
C. On je bio žrtvovano Jagnje. Sve ostalo ništa ne znači ukoliko se žrtva ne ispuni. Nije bilo dovoljno da
Isus bude bezgrešan i pokoran; morao je da pati i umre pre nego što je greh mogao da bude uništen
(Jevrejima 9,22).

III. Božje Jagnje bilo je Jagnje koje spasava (21. stih)

Kada bi se izveštaj završio ovde - Isus je umro na krstu - to bi zaista bila žalosna priča. Ne bi bilo razloga da
proslavljamo Njegovo rođenje niti da dolazimo u crkvu. Ne bi bilo spasenja i nade za naše duše. Ali - hvala
Bogu - izveštaj se tu ne završava! Tri dana nakon što je umro na krstu, Isus je izašao - živ! - iz groba (Matej
28,1-6). On je i danas živ (Jevrejima 7,25). Pošto je ovo istina, želim da vam kažem šta Božje Jagnje može
danas da uradi.
A. On ima moć da spasi grešnike. Oni koji su izgubljeni u grehu danas imaju nadu! Mogu da se
obrate Gospodu Isusu i On će ih spasiti! Postoje tri osnovne stvari koje će On učiniti u srcu i životu
svakog grešnika koji Mu prilazi verom.
1. On može da očisti greh. Njegova krv ima moć da zauvek opere grehe (Psalam 103,12;
1.Jovanova 1,7).
2. On može da obrati duše. Ljudska duša je zla (Jeremija 17,9). Ona je izgubljena i ne može
da ima zajednicu sa Bogom. Ipak, kada
grešnik poveruje u Isusa radi spasenja,
Isus uzima taj život koji je bio tako
daleko od Boga i približava ga Njemu
(Efescima 2,12.13).
3. On može da promeni grešnike. Kada
Isus nekoga spasi, On takođe menja
tu osobu (2.Korinćanima 5,17).

Zaključak
Kada razmišljate o Hristovom rođenju, pokušajte
da imate na umu ovu perspektivu. Danas je prikladno
vreme da se setimo naročitog dana kada je Bog
poslao svog Sina na svet da bude žrtva za naše
grehe. Pozivam vas da sada dođete Isusu. On može
da popravi ono što je slomljeno u vašem životu. Isus
je Božje Jagnje! Hajde da Ga proslavimo tako što
ćemo s Jovanom Krstiteljem reći, „Gle, jagnje Božije
koje uze na se grehe sveta!“

26
 Zašto je Bog postao čovek
1.Mojsijeva 3,1
Zašto bi Božji Sin želeo da postane čovek? Šta bi Ga
podstaklo da napusti svoj večni dom kako bi stupio u
ovaj svet izmučen bolom i tugom? Zašto bi se odrekao
obožavanja anđela da bi podneo zlostavljanje od strane
grešnog čoveka? Zašto je Bog postao čovek?
Hrišćanski pisac Maks Lukado u svojoj knjizi „Bog
se približio“ piše: „Bog se približio. On je došao, ne kao
bljesak svetlosti ili nepristupačni osvajač, već kao onaj
čiji su prvi plač čuli jedna prosta devojka i pospani
drvodelja. Ruke koje su ga prve držale bile su žuljevite
i prljave. Nije bilo svile. Nije bilo slonovače. Nikakvog
dočeka. Nikakve žurke. Nikakvog uzbuđenja. Da nije
bilo pastira, ne bi bilo nikakvog prijema. Da nije bilo
grupe posmatrača zvezda, ne bi bilo poklona... Svemir
je gledao s čuđenjem kako Svemoćni uči da hoda. Deca
na ulici igrala su se s njim. A da je vođa sinagoge u
Nazaretu znao ko sluša njegove propovedi... On je, dok
je istovremeno bio božanski, bio u potpunosti čovek.“
Zašto je Bog postao čovek. Odgovor ne može da se
nađe u prvom izveštaju o Njegovom rođenju, već na
stranama Starog zaveta. U stvari, u Edemskom vrtu Bog
je otkrio svoj plan koji će izbaviti čovečanstvo iz nevolje koju su sami izazvali. Dok posmatramo kako se
taj plan odvija, otkrivamo zašto je Bog postao čovek.

I. Razumevanje nevolje u koju smo se sami uvalili (1.Mojsijeva 3)

A. Neposlušnost Bogu uvek ima negativne posledice
1. Eva je popustila pred iskušenjem. Uzela je zabranjeni plod i tako počinila prvo delo ljudske
pobune protiv Boga. Eva je odmah dala plod svom mužu i on, ne pružajući nikakv otpor, pridružio
se svojoj ženi u ovom delu neposlušnosti.
2. Iako će se potpune posledice greha čoveka i žene pokazivati tokom Prve knjige Mojsijeve i tokom
istorije sveta, prvi rezultat je iskrivljen način na koji su počeli da posmatraju sami sebe i jedno
drugo.
3. Shvatanje da su nagi sada je izazivalo sramotu i želju da to sakriju. Iznenada se fokus čoveka i
žene usmerio na njih same a ne na delo čuvanja i rada u vrtu.
4. Čovekov i ženin greh je otkriven i kažnjen. Otkrivamo da je jedan od uticaja Pada sklonost da se
toliko stidimo zbog našeg ponašanja da želimo odgovornost da prebacimo na druge.
5. Ovo odbijanje da prihvatimo posledice samo još više pogoršava pokidane odnose sa Gospodom,
što prožima ostatak biblijskog izveštaja.

B. Čak i u sred suda Bog upućuje reč nade

1. Celokupni rezultat greha i njegove kazne je izvrtanje svake zajednice između Gospoda Boga i Nje-
govih stvorenja.
2. Pošto je čovek sada bio odgovoran za svoj greh i pošto je izabrao put neposlušnosti, za njega bilo
bi katastrofalno da ima pristup plodu koji bi mu dao nepropadljivi fizički život.
3. 1.Mojsijeva 3,15 nazvana je Protojevanđeljem, prvim Jevanđeljem. Ovo prvo Mesijansko pro-
ročanstvo nastaje na čudnom mestu - u kontekstu prokletstva nad Zmijom.

27
 4. Adam je poslat iz vrta u svet sve dok drugi Adam (Hristos) ne dođe i ne stekne pravo da jede s
tog drveta.

II. Čovek je uvek imao potrebu za Božjim izbavljenjem (2.Mojsijeva 1-12)

A. Pošto su se pre četiri stotine godine preselili u Egipat kako bi izbegli glad, Izrailjci su se našli u
ropstvu.
1. „A Josif umre i sva braća njegova i sav onaj naraštaj. I sinovi Izrailjevi narodiše se i umnožiše se, i
napredovaše i osiliše veoma, da ih se zemlja napuni. Tada nasta nov car u Misiru, koji ne znaše za Josifa“
(2.Mojsijeva 1,6-8).
2. Kao rezultat, Egipćani su se prema Izrailjcima ponašali nemilosrdno i postavili su nastojnike nad
njima.
3. Zlostavljani i demoralisani, Gospod je čuo njihovu viku i poslao je Mojsija i Arona da ih izbavi.
4. Bog je poslao seriju zala da ubedi Faraona da pusti Izrailjski narod, mada su zla privremeno delovala,
Faraon se brzo vraćao svom prkosnom stavu, postavljajući tako pozornicu za konačno zlo.

B. Božja krajnja pouka ovde je da potpuno izbavljenje zahteva krv jagnjeta bez mane
1. Pre nego što je po poslednji put napustio Faraonovu prisutnost, Mojsije je slikovito opisao
tragediju koja će se dogoditi u zemlji Egipat. Jahve je objavio da će On sam proći zemljom. Svaki
prvenac u zemlji će umreti, uključujući prvence među životinjama, pa čak i prestolonaslednika.
2. Noć izbavljenja trebalo je da se proslavlja naročitom proslavom koja je bila nazvana, „ Jahve prolazi“
ili Pasha. Pasha je usmerena na klanje i jedenje jagnjeta i beskvasnih hlebova.
3. Trebalo je da se ubije jagnje bez mrlje ili mane i njegova krv trebalo je da se namaže po dovratnicima
kuća u kojima će se jesti pashalni obrok.
4. Slušajući ova uputstva, prvenci u Izrailju biće pošteđeni.
5. Ovaj metod pomirenja izabrao je Bog i podrazumeva jednom zauvek žrtvu dolazećeg Božjeg
Jagnjeta, Mesije.

III. Božje rešenje objavili su proroci

A. Proročki pogled na Mesijine karakteristike (Isaija 9,6.7)
1. Vekovima nakon što su Mojsije i Aron izveli Izrailjce iz Egipta, Bog je poslao proroke, kao što je
bio Isaija, koji su prorekli Mesijine karakteristike.
2. „ Jer nam se rodi Dete, Sin nam se dade, kome je vlast na ramenu, i ime će Mu biti: Divni, Savetnik, Bog
silni, Otac večni, Knez mirni. Bez kraja će rasti vlast i mir na prestolu Davidovom i u carstvu njegovom da
se uredi i utvrdi sudom i pravdom od sada
doveka. To će učiniti revnost Gospoda nad
vojskama“ (Isaija 9,6.7).
3. Slavni dan opisan u početnim stihovima
poglavlja nastaće rođenjem muškog deteta.
Isaija je prepoznao ovo dete kao Božjeg
Sina koji se daje svim narodima kao
Spasitelj.
4. Isaija, koji je poznat kao Mesijanski
prorok, u 53. poglavlju opisuje veoma
detaljno kako će Mesija ostvariti izbavljenje
svog naroda.

28
B. Bog otkriva neke neočekivane zaplete u Njegovom planu
1. Možda bismo očekivali da će se ovaj veliki Car Spasitelj roditi u Jerusalimskoj carskoj porodici.
2. Ipak, prorok Mihej otkriva nešto poprilično iznenađujuće.
3. „A ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji među hiljadama Judinim, iz tebe će mi izaći koji će biti
Gospodar u Izrailju, kome su izlasci od početka, od večnih vremena“ (Mihej 5,2).
4. U poniznosti rođen car, pravedni sudija, žrtveno Jagnje - ovi opisi proroka ne mogu a da ne
probude nadu u srcu čitalaca.

IV. Razumevanje Božjeg rešenja za naš problem

A. Hristos je savršeno Jagnje koje je prolilo svoju krv za naše grehe.
1. „A sutradan vide Jovan Isusa gde ide k njemu, i reče: Gle, jagnje Božije koje uze na se grehe sveta“ (Jovan
1,29).
2. Sve što su Pasha i proroci očekivali ispunilo se u Isusu.
3. Hristova krv obeležava dovratke našeg srca, čineći da nas Božji sud prođe kao što je prošao iznad
Izrailjskih porodica u Egiptu.
4. Ovo je veliki dar od Boga koji je očekivan od Adamovih dana.

B. Božje Jagnje rođeno je da umre; On je naša žrtvena zamena

1. Hristos nije samo naše pashalno Jagnje, već naše žrtveno Jagnje, koje je na oltaru Golgote platilo
kaznu za naše grehe.
2. „Ni s krvlju jarčijom, niti telećom, nego kroz svoju krv uđe jednom u svetinju, i nađe večni otkup. Jer ako
krv junčija i jarčija, i pepeo juničin, pokropivši njom opoganjene, osvećuje na telesnu čistotu; A kamoli neće
krv Hrista, koji Duhom Svetim sebe prinese bez krivice Bogu, očistiti savest našu od mrtvih dela, da služimo
Bogu Živom i Istinitom?“ (Jevrejima 9,12-14).
3. Isus nije došao s Neba da bi se hvalio svojom savršenošću niti da bi naš život učinio udobnijim,
već da sebe ponudi Bogu kao našu žrtvenu zamenu.
4. Hristos, Božje Jagnje, obezbedio je naše spasenje i nudi ga svakome od nas kao poklon koji je s
ljubavlju stavljen ispod krsta.

Ilustracija
Jedan od najvećih američkih pesnika je Henri Vadsvort
Longfelou. Godine 1860. Longfelou je bio srećan u životu,
uživao je u širokom priznanju i radovao se zbog izbora
Abrahama Linkolna, što je smatrao pobedom slobode i
iskupljenja za naciju. Sledeće godine počeo je Građanski rat.
9. jula 1861. godine, Longfelouva žena Feni, sedela je blizu
otvorenog prozora uvijajući lokne svoje kćeri, koristeći vreli
vosak. Iznenada joj se haljina zapalila i plamenovi su je
obuzeli. Njenog supruga, koji je spavao u susednoj sobi,
probudili su njeni vrisci. Dok je očajnički pokušavao da ugasi
požar i spasi svoju suprugu, zadobio je ozbiljne opekotine
po licu i rukama. Feni je umrla sledećeg dana. Ozbiljne
povrede onemogućile su Longfelou da prisustvuje njenoj
sahrani. Njegova bela brada, po kojoj je bio poznat, bila je
jedan od rezultata ove tragedije - ožiljci od opekotina učinili
su brijanje skoro nemogućim. U dnevniku je za Božić 1861.
napisao, „Kako su neopisivo žalosni ovi praznici.“

29
 Godine 1862. broj poginulih u ratu počeo je da se nagomilava i te godine je Longfelou u svoj dnevnik
zapisao, „Srećan Božić, kažu deca, ali on to više nije za mene.“ Godine 1863., njegov sin, koji je pobegao
kako bi se pridružio vojsci Unije, bio je teško ranjen i vratio se kući u decembru. Te godine Longfelou ništa
nije zapisao u svoj dnevnik. Ali na Božić 1864. - kada je imao 57 godina - Longfelou je seo da pokuša, ako
je to moguće, da opiše radost sezone. Počeo je: „Čuo sam zvona na Božićni dan. Pevale su se poznate
pesme, divne reči koje ponavljaju, Na zemlji mir, među ljudima dobra volja“. Kad je došao do treće strofe,
zastao je i razmislio o stanju svoje voljene zemlje. Nedavno se dogodila bitka kod Getisburga. Dani
su delovali mračno i verovatno se pitao, „Kako mogu da pišem o miru na zemlji, dobroj volji među ljudima,
u ovoj ratom raskidanoj zemlji, gde se brat bori protiv brata i otac protiv sina?“ Ali nastavio je da piše:
„U očajanju pognuo sam glavu: nema mira na zemlji, rekao sam. Jer je mržnja jaka i ruga se rečima, na
zemlji mir, među ljudima dobra volja.“ Čini se kao da je pisao za naše vreme. Zatim, kao što svi mi treba
da uradimo, obratio je svoje misli Onome koji daje pravi i savršeni mir i nastavio je da piše: „Zatim su
zvona zazvonila još jače, „Bog nije mrtav i ne spava! Zli će propasti, pravedni pobediti, na zemlji mir,
među ljudima dobra volja.“ Tako je nastala čudesna božićna pesma, „Čuo sam zvona na Božićni dan.“

Rođen u Vitlejemu
Mihej 5,2
„A ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji među hiljadama Judinim, iz tebe će mi izaći koji će biti Gospodar u
Izrailju, kome su izlasci od početka, od večnih vremena.“
Prorok Mihej zabeležio je zapanjujuće proročanstvo 700 godina pre Isusovog rođenja! Ime „Mihej“
znači, „Ko je kao Jahve?“ Juda i Izrailj uzdigli su se do visina materijalnog bogatstva ali su pali u dubine
moralne propasti. Mihej je upozorio narod na zli uticaj paganskih religija i govorio je protiv društvenih
nepravdi. Sve njegove propovedi date su u kontekstu neposrednje pretnje od Asirije, koja će konačno 721.
godine pre Hrista uništiti Izrailj. Mihej je želeo da narod zna da će njihovi gresi izazvati unutrašnje urušavanje
nacije i napad koji će doći spolja.
Hajde da krenemo od početka Miheja 5. U Izrailju, Severnom carstvu, stvari počinju da se raspadaju.
Pogledajte 1. stih: „Saberi se sada u čete, četnice, opsedni nas, neka biju prutom po obrazu sudiju Izrailjevog.“
Kontekst ovog proročanstva događa se ubrzo nakon što je moćna Asirska vojska rasejala 10 severnih
plemena u izgnanstvo. Poruka se takođe primenjuje
i na južno carstvo, koje je 135 godina kasnije uništio
Vavilon. U obe situacije, carevi su poniženi kada ih
neko udari u lice. U Isaiji 10,5. o Asirskoj vojsci govori se
kao o šibi. Kada se car udari prutom po licu, to
je najgora moguća uvreda.
Rečeno im je da se „saberu u čete,“ što je poziv da
se spreme da se odbrane jer će početi velika bitka. O
Jerusalimu se govori kao o „četnici“, ili „Tvrđavi“ (prevod
„Stvarnost“). Kao i danas, Jerusalim je često bio
poprište sukoba i ratova.
Trebalo je da oni oteraju Asirce daleko od Jerusalima,
ali nakon što je Asirija propala, Vavilon je došao na
scenu i uništio Jerusalim, završavajući vladavinu
poslednjeg zabeleženog cara iz Davidove linije. Persija
je konačno zamenila Vavilon kao svetska sila. Zatim
su Grci osvojili Persiju, a njih je kasnije uništio Rim,
koji je vladao kada se Hristos rodio. Kada sve deluje
neizmerno crno, ostajalo je obećanje o dolasku cara
pastira koji će se roditi u Vitlejemu.
Mihej je služio tokom vladavine četiri Izrailjska i

30
tri Judejska cara. Jedan od tih careva bio je Jezekija. Ovom poniznom proroku Bog je poslao proročanstvo
o rodnom mestu Vladara čije carstvo nikada neće propasti. Pogledajte 2. stih: „A ti, Betleheme Efrato, najmanji
među kneževstvima Judinim, iz tebe će mi izaći onaj koji će vladati Izraelom; njegov je iskon od davnina, od vječnih
vremena.“
U ovom odlomku vidim tri istine: predodređeno mesto, obećani plan i apsolutna ličnost.

Predodređeno mesto
Drugi stih počinje rečima, „A ti...“ U jevrejskom jeziku, postoji znak naglaska nad ovim izrazom, koji
služi kao gramatička porodica. Posle toga dolazi izraz, „Vitlejeme!“ Mihej pravi kontrast između teške
situacije u Jerusalimu i buduće pobede u Vitlejemu.
„Efrata“ je drevno ime jednog dela Vitlejema i koristio se kako bi se on razlikovao od drugih gradova
s istim imenom. „Najmanji među kneževstvima Judinim.“ Svako pleme bilo je podeljeno na klanove od po
hiljadu ljudi, ali ako je zajednica bila suviše mala i nije se moglo sastaviti hiljadu ljudi, oni su bili primljeni u
druga plemena. Vitlejem je bio toliko mali da se nije čak ni ubrojavao u Judinu imovinu. To jest, pod
vladavinom Isusa Navina, bio je u potpunosti izbačen (Isus Navin 15,1-63). Bilo je to selo prezreno zato
što je malo. Isus je proveo vreme s onima koje je svet smatrao malima i beznačajnima. Podsetio sam se
šta je Gedeon rekao u Sudijama 6,15 nakon što mu je Bog rekao kako želi da ga upotrebi, „Eto, rod je moj
najsiromašniji u plemenu Manasijinom, a ja sam najmanji u domu oca svog.“
Postoji najmanje pet paralela između ovog malog grada i deteta koje se rodilo u Vitlejemu.
1. Rahilja je rodila Venijamina u Vitlejemu (1.Mojsijeva 35,18). Pre nego što je umrla, nazvala ga je
„Venonija,“ što znači „sin jada, očajanja.“ Ali otac Jakov nazvao ga je „Venijamin,“ što znači „sin
desne (ili dobre) ruke.“ Setite se da je Hristos, kada se rodio, došao u naše očajanje. Hristos je istinski
bio čovek „bola,“ kao što je navedeno u Isaiji 53 i Sin Očeve desne ruke.
2. Voz je otkupio Rutu iz njenog siromaštva u Vitlejemu (Ruta 2,4). Ruta, izbeglica iz strane zemlje,
našla je iskupljenje iz svog bola i svoje prošlosti u Vitlejemu. Isus, naš iskupitelj, došao je na zemlju
u Vitlejemu da nas iskupio iz nevolje greha.
3. Car David rođen je u Vitlejemu i tamo pomazan za cara (1.Samuilova 16,1-13; 17,58). Naš Car nad
carevima i Gospodar nad Gospodarima, koji je Davida ubrojao u svoju genealogiju, rođen je u štali
u Vitlejemu.
4. Vitlejem znači „kuća hleba“ a Efrata znači „rodnost.“ Isus je Hleb života i rekao je u Jovanu 6,35:
„ Ja sam hleb života: Koji meni dolazi neće ogladneti.“ Padine koje okružuju Vitlejem bile su pune
smokava, badema, grožđa i maslina. Isus je došao kako bismo mogli da donosimo duhovne rodove.
5. Mesija je morao da dođe kroz Judino pleme. Vitlejem
je u Judi a Isusova genealogija prati se kroz Judu.
1.Mojsijeva 49,10 navodi da će vladar izaći iz Jude:
„Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu
njegovih onaj koji postavlja zakon, dokle ne dođe Onaj
kome pripada, i Njemu će se pokoravati narodi.“

Obećani plan
Dalje vidimo obećani plan: „... Iz tebe će mi izaći koji će biti
Gospodar u Izrailju.“ Vitlejem je bio suviše mali da bi se smatrao
važnim u Judi, ali ipak iz njega je izašao Vladar.
Izraz „mi“ sadrži ideju „od mene“ koja naglašava da će
budući vladar doći od samog Boga. To je slično onome što
je Avram rekao u 1.Mojsijevoj 22,8: „Bog će se, sinko, postarati
za jagnje sebi na žrtvu.“ Jagnje će doći od Boga, baš kao što
će Vladar doći od Njega. To je tajna utelovljenja; da Bog Otac

31
pošalje Boga Sina da postane čovek koji se žrtvovao kao kazna za naše grehe.
Anđeo glasnik nadovezao se na ovaj plan kada je objavio u Luci 1,32: „On će biti veliki, i nazvaće se Sin
Najvišega, i daće Mu Gospod Bog presto Davida oca Njegovog.“

Apsolutna ličnost
Prorok Mihej završava svoje veličanstveno proročanstvo o rodnom mestu tako što se usmerava na treći
element: Apsolutna ličnost. Vidimo to u poslednjem delu 2. stiha: „kome su izlasci od početka, od večnih
vremena.“ Ovaj izraz doslovno znači „od večnih vremena.“ Izraz koji se prevodi „od početka“ na drugom
mestu se koristi da bi se opisala Božja večnost. Ustvari, ovaj izraz se u jevrejskom jeziku koristi samo za
opisivanje Boga. Evo jednog primera iz Avakuma 1,12: „Nisi li Ti od veka, Gospode Bože moj, Sveče moj?“
Nema sumnje da će budući vladar koji će se roditi u Vitlejemu biti čovek a ipak u potpunosti Bog. On je
rođen skromno ali je Svet i večan. On je izašao iz Vitlejema, ali tamo nije bio Njegov početak.
Mihej je očekivao apsolutnu osobu, natprirodnog Spasitelja koji će se fizički roditi u Vitlejemu, ali koji
je u stvarnosti postojao svu večnost kao drugo lice Trojstva. On je uvek postojao. Sam Isus je to jasno
rekao u Jovanu 8,58: „Zaista, zaista vam kažem: Ja sam pre nego se Avraam rodio!“
Pre nego što „brzo prevrtimo“ 700 godina do čudesnih događaja u Vitlejemu, dato nam je još detalja
o ovoj objavi rođenja u Miheju 5,3: „Zato će ih ostaviti dokle ne rodi ona koja će roditi...“ Ovo rođenje
povezano je s povratkom Božjeg ostatka: „tada će se ostatak braće Njegove vratiti sa sinovima Izrailjevim.“
U stihovima 4 i 5 vidimo šest opisa o onome što će ovo dete rođeno u Vitlejemu uraditi:
* On će stajati - „I stajaće...“
* On će biti pastir - „I pašće ih...“
* On će služiti u Božjoj snazi - „Silom Gospodnjom, veličanstvom imena Gospoda Boga svog...“
* On će dati sigurnost - „I oni će nastavati...“ „Oni će u sigurnosti stanovati,“ (Ivan Šarić)...
* On će biti suveren - „ Jer će On tada biti velik do krajeva zemlje...“
* On će doneti mir - „I On će biti mir...“

Popis ispunjava proročanstvo

Sada dolazimo do još jednog malog mesta koje nije bilo veoma poznato ni poštovano. To je grad
Nazaret. Jedna mlada žena je trudna i njen verenik pokušava da shvati kako se to dogodilo. U Mateju
1,20.21, dolazi mu anđeo i objašnjava: „ Josife, sine Davidov! Ne boj se uzeti Marije žene svoje; jer ono što se u
njoj začelo od Duha je Svetog. Pa će roditi Sina, i nadeni Mu ime Isus; jer će On izbaviti svoj narod od greha njihovih.“
Nazaret se nalazi oko 120 kilometara severno od Vitlejema. Da bi se Mihejeve proročke reči ispunile,
Marija je nekako morala da stigne iz ovog proročkog sela do malog mesta Vitlejem, koje se nalazi na oko
8 kilometara južno od Jerusalima.
Otvorite Jevanđelje po Luci, 2.
poglavlje, da vidite kako je Bog ostvario
svoje planove: „U to vreme pak iziđe
zapovest od ćesara Avgusta da se
prepiše sav svet.“ Treći stih nam kaže
da su svi otišli u svoje rodno mesto
kako bi se popisali. Stihovi 4 i 5 daju
detalje: „Tada pođe i Josif iz Galileje, iz
grada Nazareta u Judeju u grad Davidov
koji se zvaše Vitlejem, jer on beše iz
doma i plemena Davidovog, Da se
prepiše s Marijom, isprošenom za njega
ženom, koja beše trudna.“

32
 Nakon što se Isus rodio u Vitlejemu, Matej 2 nam kaže da je grupa astrologa sa istoka došla u Jerusalim
jer su želeli da pronađu onoga koji je rođen kao Jevrejski car. Sledili su zvezdu ali sada su im bila potreba
određenija uputstva. Znali su da je rođen ali nisu znali tačno gde. Zanimljivo, ovi astrolozi su došli iz
zemlje koja se nekada zvala Asirija, zemlja koja je napadala Izrailj pre više vekova! Umesto da dođu kao
vojnici, ovi ljudi su došli kao tragaoci za istinom.
Irod koji je bio Judejski car, bio je zabrinut zbog vesti da se drugi car rodio, pa je pozvao sve poglavare
svešteničke i učitelje zakona i postavio im određeno pitanje, „Gde treba da se rodi Hristos?“
Zapazite kako oni brzo odgovaraju u stihovima 5 i 6. Nisu morali da razgovaraju o tome, niti da se čak
konsultuju sa službenim dokumentima. Znali su odgovor jer ga je Mihej dao još pre 7 vekova. Dati
su predodređeno mesto, obećani plan i apsolutna osoba. Rekli su mu, „U Vitlejemu judejskom; jer je tako
prorok napisao: I ti Vitlejeme, zemljo Judina! Ni po čem nisi najmanji u državi Judinoj; jer će iz tebe izići čelovođa
koji će pasti narod moj Izrailja.“
Ni car Irod ni verski profesionalci nisu ni za trenutak posumnjali da se Mihej 5,2 odnosi na rodno
mesto cara. Oni su to znali u svojim glavama, ali nisu Ga poznavali u svom srcu. Moguće je da budemo
toliko blizu istine a da ipak budemo daleko od njenog uticaja. Oni su imali istinu ali joj nisu dozvolili da
izvrši svoj uticaj.

Sastavljanje
To mi je veoma značajno. Skoro zaboravljeni čovek po imenu Mihej bio je podstaknut od Svetog Duha
da zabeleži proročanstvo o Asiriji koja će napasti severno carstvo i skoro uništiti Jerusalim. Oko 100 godina
kasnije, Vavilonjani su uništili Jerusalim i pogubili cara Sedekiju, poslednjeg cara iz Davidove loze. Mihej
navodi da će se Mesija roditi u predodređenom mestu po imenu Vitlejem. Prošlo je 700 godina i jednog
dana Bog je ušao u ljudsku istoriju sa svojim obećanim planom da će poslati apsolutnu osobu, iz rodoslova
cara Davida, kojeg će nositi i roditi devica po imenu Marija.
Bog zatim pokreće srce paganskog rimskog imperatora, koji je živeo 2,250 kilometara od Izrailja, da
objavi da u čitavom svetu mora da se načini popis. I to ne bilo koji popis. Ljudi su morali da otputuju u
grad iz kojeg je poticala njihova porodica kako bi se popisali. Dogodilo se da je Josif bio iz Davidove
porodice i morao je da otputuje u Vitlejem.
Dopada mi se kako je Bog precizno sve uredio oko Hristovog rođenja. Marija se približavala porođaju
pa je Josif odlučio da je povede na putovanje od 120 kilometara do grada Hleba. Tehnički, mogao je da
ide sam. Kada su stigli, Marija je bila spremna da se porodi
i Isus se rodio u mestu koje je Mihej prorekao. Šta bi se do-
godilo da je njihovo putovanje bilo 4 sedmice kasnije ili 2
sedmice ranije? U svojoj suverenosti, Bog se postarao da
oni budu na pravom mestu u pravo vreme.

Na pravom mestu
Nije slučajno što se vi sada nalazite ovde. Bog vas je
stavio na ovo mesto u ovo vreme kako biste mogli da čujete
Mihejevu poruku i poverujete da se Spasitelj rodio u Vitlejemu.
Sasvim je moguće da neki od vas znaju sve prave odgovore,
baš kao verski stručnjaci u Irodovoj palati, ali se duhovno
ne nalazite na pravom mestu. Oni su poznavali Bibliju ali
nisu bili spremni da pođu na kratko putovanje i vide
Vladara koji je takođe bio i Pastir. Mudraci, muškarci i žene,
i danas Ga traže. Da li ste spremni za sledeći korak na svom
duhovnom putovanju?

33
 Uspešna 2017!
Tokom dugih godina pripreme i iskustva kod grma koji je goreo, Bog je pozvao Mojsija da izvede
Izrailjski narod iz Egipta. U 5.Mojsijevoj 34 čitamo da je na kraju Mojsijevog života i poziva Bog završio
sa pripremanjem Isusa Navina, Mojsijevog najvećeg vojskovođe, da postane vođa Izrailja. Isus Navin bio
je veran Bogu i Mojsijevom vođstvu. U 5.Mojsijevoj 34 i Isusu Navinu vidimo početak novog poglavlja u
Izrailjskoj istoriji.
Četrdeset godina Mojsije je vodio Izrailjski narod. On ih proveo kroz zla u Egiptu. Odveo ih je u bezbednost
prilikom prve Pashe. Izveo ih je iz Egipta i preko Crvenog Mora. Vodio ih je do vode u pustinji. Vodio ih
je do hrane: mane i prepelica. Vodio ih je do Sinajske gore i Božjeg zakona. Četrdeset godina davao je
sve od sebe da sledi Boga i vodi svoje stado ka Božjim obećanjima. Mojsijevo vreme na zemlji bilo je
završeno. Upravo sada stojimo pred novom godinom, 2017. Želim da razmislite kako ste potrošili 2016.
i kako planirate da potrošite ovu novu godinu.
Mojsije je 40 godina vodio Izrailj a zatim je umro. Sada je Bog bio spreman da upotrebi Isusa Navina
da vodi Izrailjski narod do sledećih koraka u ispunjavanju zaveta koji je načinio sa Avramom pre mnogo
decenija: zemlja koja će biti njihova, potomaka toliko da se ne mogu izbrojati, budućnost u kojoj će biti
blagosloven čitav svet. Bog je obećao uspeh Isusu Navinu i u ovom delu Pisma, Bog mu kaže kako da
bude uspešan.
Jedna definicija uspeha je „povoljan tok u ispunjavanju svega što je namereno. Sticanje položaja, bogatstva,
slave, itd.“ Za hrišćanina, uspeh znači poslušnost Božjoj volji. Hrišćanska definicija razlikuje se od definicije
ovog sveta. Svi želimo da budemo uspešni u 2017. Dok se pripremamo za novu godinu - srećnu Novu godinu
- hajde da pažljivo pogledamo pet principa za uspeh koji se nalaze u Isusu Navinu 1.

I. Razumevanje Božje namere

Mojsije je bio veran u vođenju Izrailja. Bio je dobar pristav zadatka koji mu je Bog dao. Sada je Bog
rekao Isusu Navinu šta da uradi: „Pređi preko tog Jordana ti i sav taj narod u zemlju koju ja dajem sinovima
Izrailjevim“ (Isus Navin 1,1.2). Isus Navin se nije prepirao s Bogom, kao što je Mojsije učinio pre više od
40 godina; nije to učinio ni narod kojeg je trebalo da vodi. Četrdeset godina u pustinji naučilo ih je da
budu poslušni Bogu. Bog je rekao, „Isus Navin je vođa. Hajde da sada idemo napred.“ Isus Navin je znao
Božju nameru za njegov život. U kojim područjima Bog želi da budete uspešni u 2017? Šta je On učinio
za vas u 2016. kako bi vas pripremio za Njegovu nameru u 2017? Šta On želi za našu crkvu?

II. Vera u Božja obećanja

Pogledajte Isus Navin 1,2-4 da vidite kako Bog govori Izrailju i Isusu Navinu šta će im tačno dati: mapa,
globalni pozicioni sistem (Dži-pi-es). Mnogi ljudi danas odbijaju da priznaju Božje obećanje o zemlji, ali
Bog ispunjava svoja obećanja. Mi smo učeni da bez vere nije moguće ugoditi Bogu. Dok započinjemo
2017., kakva je vaša vera u Božja obećanja?

III. Sigurnost u Božju prisutnost

Bog je obećao Isusu Navinu, „Sa tobom
ću biti kao što sam bio sa Mojsijem, neću
odstupiti od tebe niti ću te ostaviti“ (5. stih).
Isus je dao isto obećanje hrišćanima. Bog
Sveti Duh živeće u nama i radiće u nama i
daće nam razlog za postojanje (Dela 17,29).
Upamtite, treba da živimo verom a ne
prema osećanjima.
Možda ćete reći, „Pastore, ali ti ne znaš
kroz šta ja prolazim. Ne razumeš.“ Ne, ne

34
razumem, ali Bog razume i On će zauvek biti s vama. Zato ostanite jaki i dozvolite da vas Božja prisut-
nost ohrabri u 2017.

IV. Budite hrabri i prihvatite Božju silu i snagu

Verujem da je, nakon što su Mojsije i Isus Navin umrli, većina hrabrosti koju su imale Božje vođe
dolazila je iz saznanja da je Bog blagoslovio poslušnost, posvećenost i predanost ova dva čoveka i drugih
Biblijskih patrijaraha. Oni su znali velike stvari koje Bog može da ostvari kroz potpunu posvećenost i
oslanjanje na Boga radi snage. Da li se sećate da su pre više od 40 godina, kada slu bili uhode sa još
desetoricom ljudi, samo Isus Navin i Halev imali vere da Bog može da ispuni svoje obećanje? Ostale uhode
uplašile su se divova u Obećanoj zemlji.
Koje divove očekujete u 2017? Bog koji je bio veran Isusu Navinu biće veran i vama u ovoj novoj godini:
„Budi slobodan i hrabar! Ne boj se i ne plaši se, jer je s tobom Gospod Bog tvoj kuda god ideš“ (9. stih).

V. Obratite pažnju i radite tačno ono što Bog zapoveda

„Ne odstupaj od njega ni nadesno ni nalevo, da bi napredovao kuda god pođeš“ (7. stih). U 1.Jovanovoj,
podsećamo se da ako hodamo u svetlosti, imamo zajednicu sa Isusom i naši gresi biće očišćeni. Da bismo
bili srećni moramo da hodamo s Gospodom. Ne iza ili ispred Njega. Ne levo ili desno, već uskim putem
koji vodi u život. Većina našeg sveta nalazi se na širokom putu koji vodi u propast.
Moramo da živimo životom svetosti i pažljivo da hodamo putem svetosti. Moramo da obožavamo i
sledimo Boga tako da obratimo pažnju na Njegove zapovesti.

Zaključak
U stihovima 16 i 17 čitamo da je Isus Navin preneo Izrailju Božju poruku. Pokorili su se Božjoj volji tako
što su sledili vođstvo Isusa Navina i on i njegov narod bili su uspešni. Bog im je dao Obećanu zemlju. Da
bismo bili uspešni u 2017. godini, moramo u potpunosti da se pokorimo Bogu. Bog želi potpunu
posvećenost. Kada Mu to damo, On će nas ispuniti svojim Duhom (pogledajte 5.Mojsijevu 33,9) i imaćemo
radost dok nam On daje uspeh i napredak. Neka vas Bog blagoslovi i da vam uspešnu Novu godinu!

Licem k licu sa Bogom

Pokret Izviđača smatra se najuspešnijim omladinskim pokretom na svetu. U svetu danas postoji 31
milion mladih iz 210 zemalja koji su Izviđači. Izviđače je osnovao jedan engleski vojni oficir po imenu
Robert Baden-Pauel 1907. godine. Moto Izviđača je „Budite spremni.“ „Budite spremni za šta?“ neko je
jednom pitao Baden-Pauela. „Pa, za bilo šta.“ odgovorio je on. Ali Baden-Pauel nije mislio samo na spremnost
za hitne situacije. Njegova ideja bila je da svi Izviđači treba da se pripreme da budu produktivni građani
i da pružaju radost drugim ljudima. Želeo je da svaki Izviđač bude spreman u umu i telu za bilo kakvu
borbu i da sa snažnim srcem susretne bilo koji problem koji ga možda očekuje.
Dok čitamo 2.Mojsijevu 19. glavu, vidimo da je Bog želeo da Mojsije i Izrailjski narod budu spremni.
Spremni za šta? Spremni za bogosluženje. Bogosluženje zahteva pripremu jer ako mu pristupimo na pravi
način, ono će uticati na svako područje u našem životu. Trebalo je da Mojsije dovede narod licem k licu
sa njihovim Bogom i da oni nauče kako Bog želi da Ga obožavaju. Otkrićemo da se na vrhu spiska za
bogosluženje nalazi poslušno srce. Danas ćemo saznati uputstva koja nas osposobljavaju da se sretnemo
s Bogom licem k licu na redovnoj osnovi.

I. Pripremi se da sretneš svog Boga

A. Bog određuje tačno mesto sastanka
1. Nakon tri meseca putovanja, Izrailjski narod stigao je u pustinju koja je okružavala Sinajsku goru.
2. Sinajska gora je najveća od tri granitske planine koje postoje u tom golom području.
35
 3. Bez sumnje, Mojsije je uzbuđen što će se narod ovde susresti sa Bogom.
4. Izrailjski narod pomerio je svoje šatore ispred planine i tu su se namestili.
5. Mojsije sada ostavlja narod i odlazi na planinu da se sretne s Bogom i primi dalja uputstva.

B. Bog navodi neophodne korake za pripremanje za bogosluženje

1. Prve reči koje je Bog uputio Mojsiju u 20. poglavlju 2.Mojsijeve ustvari predstavljaju zavet u
standardnom obliku sporazuma koji su se sklapali na drevnom Bliskom Istoku tako što potvrđuje
tri stvari.
a. Bio si svedok onoga što sam učinio u Egiptu.
b. Doživeo si kako sam te štitio.
c. Video si moje veliko strpljenje.
2. Da bi održao ovaj naročiti zavetni odnos, narod je morao da učini dve stvari:
a. Morali su da budu poslušni svemu što Bog zahteva od njih.
b. Morali su da daju sve od sebe kako bi verno čuvali zavet s Bogom.
3. Poslušnost i vernost naroda imaće za rezultat tri glavna blagoslova.
a. Izrailj će uvek biti Božja dragocena imovina.
b. Bog će odvojiti Izrailj kako bi obavio jedinstvenu funkciju na svetu.
c. Oni će biti sveti narod koji je odvojen od svih drugih naroda na svetu.
4. Nakon što je proveo vreme primajući poruku od Boga, Mojsije se vraća da zatraži od naroda i
starešina da potvrde svoju posvećenost da slede Gospoda.
5. Mojsije ponovo odlazi na planinu i prenosi spremnost naroda Bogu. Bog upućuje Mojsija da se
vrati i pripremi narod da se sretne s Njim na novi i spektakularan način.

C. Pripremanje naroda za susret s Bogom licem k licu

1. Trebalo je da se narod posveti i to će se pokazati na tri načina.
a. Trebalo je da operu odeću.
b. Trebalo je da se uzdržavaju od seksualnih odnosa.
c. Trebalo je da ograniče svoje kretanje.
2. Ni životinje ni ljudi nisu smeli da prilaze planini. Ako bi bilo koja osoba ili životinja dodirnula
planinu, bili bi ubijeni.
3. Kada začuju zvuk trube, to će biti znak da je bezbedno prići planini.
4. Narod je proveo sledeća tri dana pripremajući se da se sretnu s Bogom.

II. Susret koji će zauvek ostati u sećanju

naroda
A. Bog je izabrao da se otkrije narodu na spektakularan
način
1. Postoji pet spektakularnih znakova koji su
pratili Božje pojavljivanje.
a. Grmljavina i munje
b. Gusti oblak koji se spustio na planinu
c. Veoma snažan zvuk trube
d. Oganj i dim
e. Zemljotres
2. Znaci su ostavili dubok utisak na narod, toliko
36
 da su se veoma uplašili.
3. Narod je zatim bio svedok kako Mojsije razgovara s Bogom i doslovno su čuli kako mu Bog odgovara.

B. Bog je želeo da narod ima potpuno poštovanje prema Njemu

1. Narod je po prvi put istinski bio svedok slave, sile i veličanstva njihovog svetog Boga.
2. Mojsije je uverio narod da nemaju čega da se boje, Bog ih iskušava.
3. Božja želja je bila da Ga narod poštuje u potpunosti tako da ne sagreše protiv Njega.
4. Ipak, strah je izvršio uticaj na narod i tražili su da im se samo Mojsije obraća. Bili su suviše uplašeni
da bi slušali Božji glas.
5. Ni na jednom drugom mestu ne nalazimo da je Bog ikada direktno govorio čitavom Izrailjskom
narodu.

C. Bog je želeo da svom narodu da neka pismena uputstva

1. Bog je dao Mojsiju svoj zakon, koji se obično naziva Deset zapovesti.
2. Bog je imao tri namere kada je dao zakon svom narodu.
a. Zakon je uspostavljao čovekovu grešnost i veliku udaljenost između njega i Boga.
b. Zakon je pokazivao čovekovu potrebu za posrednikom kako bi pristupio Bogu.
c. Zakon je trebalo da nauči čoveka kako da živi izobilnijim životom.
3. Bog je takođe dao Mojsiju uputstva za izgrađivanje prvog centra za bogosluženje među narodom,
koji je poznat kao šator od sastanka.
4. Slušajući Božja uputstva, Izrailjski narod moći će da uživa u svojoj naročitoj zajednici sa Bogom.

III. Uputstva koja nam omogućavaju da doživimo Boga na ličniji način

A. Odredite mesto gde možete da se redovno i na miru susrećete s Bogom
1. Ne postoji zamena za lično vreme sa Bogom, ono je od suštinske važnosti za vaš duhovni rast.
2. Pronađite mesto koje je privatno, tiho i bez ometanja, na kojem ćete moći u potpunosti da se
posvetite svom vremenu nasamo s Bogom.
3. Postarajte se da vam je udobno i da možete da čitate Njegovu Reč i da vodite beleške, ako to
želite.
4. Posvetite se da redovno ovde provodite vreme nasamo s Bogom.

B. Priprema je od suštinske važnosti ako želite istinski da doživite Boga na ličniji način
1. Nikada ne treba da priđemo Bogu sa stavom „na pola srca“ ili sa umom zamračenim stvarima
koje nas sprečavaju da se u potpunosti usmer-
imo na Njega.
2. Postoje uslovi koje moramo da ispunimo da
bismo pristupili Bogu, baš kao što su postojali
i za Izrailjce
a. Moramo da budemo spremni da
poslušamo.
b. Moramo da budemo otvoreni i osetljivi
tako da možemo da čujemo šta On ima
da kaže.
c. Moramo da imamo želju da budemo
očišćeni od greha.

37
 d. Moramo da imamo poštovanje prema Njemu, koje On zaslužuje.
3. Moramo da radimo kako bismo bili sigurni da je vreme koje provedemo s Bogom kvalitetno
vreme. Kvalitet je uvek važniji od kvantiteta.
4. Provedite vreme kada god osećate potrebu da budete s vašim Nebeskim Ocem.

C. Provedite vreme svakog dana u Božjoj Reči jer nam On govori kroz svoju Reč
1. Biblija je pisano Božje otkrivenje za čovečanstvo i On kroz nju govori svakome od nas.
2. Veoma je teško da lično upoznamo Boga ukoliko nismo upoznati sa Reči kroz koju On govori.
3. Božja Reč je savršena, bez grešaka i primenljiva život svake osobe u svakoj generaciji.
4. Neka vaš prioritet bude da svakodnevno čitate i primenjujete Njegovu Reč.

D. Vodite dnevnik koji detaljno opisuje vaš hod s Bogom

1. Vođenje dnevnika vam omogućava da vodite računa o mnogim stvarima koje se događaju u vašem
duhovnom hodu.
a. Beležite svoj napredak u hodu s Njim.
b. Beležite uslišene molitve.
c. Beležite nove uvide koje ste stekli iz Njegove Reči.
d. Beležite različite terete koji teško opterećuju vaše srce.
2. Vaš dnevnik poslužiće kao izvor ohrabrenja jer ste u stanju da se osvrnete i vidite šta je Bog
učinio u vašem životu.
3. Ako želite da sretnete Boga i istinski Ga tražite, On će se sresti s vama.

Zaključak
Jedan rendžer u parku vodio je grupu turista do jednog vidikovca u Nacionalnom parku Jelouston. Duž
puta pokazivao je poznata mesta u parku. Bio je toliko usmeren na priče koje je pričao da nije obratio
pažnju kada njegov radio označio da je stigla poruka. Odlučio je da to zanemari. Kasnije su se zaustavili
da pogledaju neko divlje cveće kao i neke ptice na obližnjem drveću. Radio je ponovo ometao rendžera,
pa ga je sada isključio.
Dok se grupa približavala vidikovcu, susreo ih je jedan rendžer bez daha, koji je upitao zašto vodič nije
reagovao na poruke koje je primao preko radija. Sa vidikovca, daleko iznad njih, neki drugi rendžeri zapazili
su kako veliki medved grizli vreba grupu. Očajnički su pokušavali da upozore turiste.
Mnogo puta smo toliko zauzeti ličnim aktivnostima i potragama u životu; ne obraćamo pažnju na Božji
glas koji pokušava da dopre do nas. Ponekada utišamo ton. Ponekada ne obraćamo pažnju. Ponekada Ga
čak isključimo.
Ako Bog pokušava da dođe do nas, možemo da budemo sigurni da je to iz dobrog razloga.

38
 Ambicija
1.O carevima 1,5-2,24

Uvod
„Rolingstounsi“ su jedna od najtrajnijih i najplodnijih rokenrol grupa u istoriji. Do danas, njihova karijera
proteže se četiri i po decenije. Mik Džeger i njegova tri prijatelja približili su se vremenu za penziju ali
još uvek održavaju koncerte širom sveta na kojima su rasprodate sve karte. Dopadala nam se njihova
muzika ili ne, teško je poreći da su uspešni.
Kao hrišćani mi treba da živimo uspešno usmereni na Boga. Ali životni usponi i padovi i iskušenja u
svetu mogu da nas skrenu s našeg cilja. Srećom, Bog teži da nas vrati na pravi put i pomaže nam da ostanemo
usmereni na Njega.
Jedan od načina na koji nam Bog pomaže da ostanemo usmereni na Njega je davanje dobrih i loših
primera ljudi čija je pažnja ostala na Bogu ili su počeli da lutaju. Prva knjiga o carevima pruža mnogo
primera ljudi, kao i nacije, koji su bili usmereni na Boga ili su izgubili svoj fokus. Istorijske knjige Starog
zaveta, Isus Navin do Jestire, pričaju nam priču o Izrailjskoj naciji od njenog ulaska u Obećanu zemlju pod
Isusom Navinom sve do tragičnog pada nacija Izrailj i Juda. Oni ilustruju osnovnu teološku istinu Pete knjige
Mojsijeve: poslušnost Bogu donosi blagoslov a neposlušnost donosi sud (5.Mojsijeva 28). Kada nacija ili
pojedinci ostanu usmereni na Boga, oni su blagosloveni. Kada nacija ili pojedinci odlutaju od svog usmerenja
na Boga, oni će biti osuđeni.
Ovo je kriterijum po kojem pisac Prve i Druge o carevima vrednuje careve Izrailja i Jude. Politički ili
ekonomski ili vojno, neki od tih careva bili su veoma uspešni. Ali nisu koristili svoj položaj ili moć kako
bi ohrabrili poslušnost prema Bogu i upozorili na neposlušnost Bogu. Prema tome, Bog je smatrao da je
njihov život neuspešan bez obzira na njihova velika zemaljska dostignuća.
1. i 2. o carevima objašnjava zašto je Božji narod izgubio zemlju za koju su se toliko teško borili da je
osvoje pod vođstvom Isusa Navina. Prestali su da se usmeravaju na Boga.
Ako će Bog koristiti kriterijum onoga ka čemu smo usmereni u našem životu da bi nam sudio, onda je
važno da nađemo naš fokus. Danas želim da proučavamo o ambiciji. Potrebno je da budemo sigurni da
je naša ambicija u skladu s Božjim namerama.
Veliko pitanje koje se postavlja u 2.Samuilovoj 9-20 je, „Ko će naslediti Davida kao car?“ Postoje dva
ozbiljna kandidata: Avesalom, Davidov sin koji je pokušao da podigne pobunu i član Saulove porodice.
Odgovor se daje u 1.O carevima 1-2. Solomun će biti car, ali tek nakon pokušaja Adonije, drugog Davidovog
sina, da prigrabi vlast. Adonija služi kao primer samocentrične ambicije koja ne proslavlja Boga i vodi u
propast.
Kako naša ambicija može da bude u skladu s Božjom namerom?

I. Čuvajte se neprikladnih ambicija (1.O carevima 1,5-10)

Ambicija je snažna želja za napredovanjem ili
uspehom ili ostvarivanjem određenog cilja.
Hrišćani imaju podeljeno mišljenje kada je u pitanju
ambicija. Većina pastora ne želi da ih drugi opišu
kao ambiciozne, ali ne žele ni da ih okarakterišu
kao neambiciozne. U svojoj srži, ambicija je
povezana sa potragom za moći i njenim
izražavanjem. Prepoznavanje dobrih i loših ambicija
primorava osobu da otkrije zašto želi moć i kako
će je sprovoditi. Kada neka osoba dobije moć,
kako će je koristiti?
Isus nikada nije potcenjivao ambiciju. On je

39
ovu osobinu posmatrao kao normalni deo ljudske prirode. Isus usmerava ambiciju svojih učenika. U
Mateju 6 On im kaže da prestanu da se usmeravaju na stvari ovog sveta čija je ambicija priznanje i materijalna
dobra. Umesto toga, hrišćanin treba da ima snažnu želju da traži „najpre carstvo Božje, i pravdu Njegovu, i
ovo će vam se sve dodati“ (Matej 6,33). Drugim rečima, hrišćani su snažno motivisani za Božju slavu i za
dobro drugih.
Radi se o služenju drugima a ne o služenju sebi. Bezbožna ambicija vrti se oko sebe. Moć koja se
stekne koristi se na štetu drugih. Međuljudski odnosi su sredstvo za ostvarivanje cilja. Ljudi se koriste a
ne vole.
Imajte to na umu dok čitam 1.O carevima 1,5-10:
„A Adonija, sin Agitin podiže se govoreći: Ja ću biti car. I nabavi sebi kola i konjike, i pedeset ljudi koji trčahu
pred njim. I otac ga nikada ne nakara, niti mu reče: Zašto radiš tako? A on beše vrlo lep, i mati ga rodi iza Avesaloma.
I dogovaraše se s Joavom sinom Serujinim i s Avijatarom sveštenikom, koji pomagahu Adoniji. Ali Sadok sveštenik
i Venaja sin Jodajev i Natan prorok i Semaj i Rej i junaci Davidovi ne pristaše za Adonijom. Tada nakla Adonija ovaca
i volova i ugojene stoke kod kamena Zoeleta, koji je kod izvora Rogila, i pozva svu braću svoju, sinove careve, i sve
ljude od Jude, sluge careve; Ali ne pozva Natana proroka, ni Venaje, ni ostalih junaka, ni Solomuna brata svog.“
Bog je rekao Davidu da će Solomun biti sin koji će ga naslediti (1.Dnevnika 22,6-10; 28,2-7) i David je
očigledno obećao Vitsaveji da će njen sin Solomun biti sledeći car (1.O carevima 1,13.29.30). Ne znamo
da li je to bilo poznato svima u Davidovom domaćinstvu, ali Adonija je pokušavao da uzurpira presto.
Moguće da je Adonija mislio da je njegovo pravo, pošto je bio najstariji preživeli sin, da bude sledeći car.
Moguće je da se takvo pravilo koristilo u drugim nacijama kada su se birali nasledni carevi, ali nije tako
bilo u Izrailju. Bog je birao njihovog cara. Bog je izabrao Saula, prvog cara i Bog je izabrao Davida da bude
car. Bog je već izabrao Solomuna da bude car. Adonija nije bio usmeren na ono što je Bog želeo, bio je
usmeren na sopstvene želje.
Pismo kaže da Adonija „podiže se.“ To otkriva njegove motive. Njegov motiv bio je da uzdigne sebe.
On je služio sebi. On kaže, „ Ja ću biti car.“ On krši tradiciju da se ova odluka ostavi u Božjim rukama.
Njegova neprikladna ambicija vidi se kada preuzima karakteristike cara tako što stvara naročitu gardu
i vozi se u kočijama. On se ponaša kao car a da još nije postao car.
Jedna od karakteristika neprikladne ambicije je nespremnost da se sledi Božja volja. Zbog toga žrtvujemo
mir, sklad i ljubav. Adonijina sebična želja da bude iznad svih drugih u svojoj porodici izazvala je uništenje
u njegovom životu i u njegovoj porodici i među njegovim prijateljima.
Njegova neprikladna ambicija nikada nije dovedena u pitanje. Stih 6: „I otac ga nikada ne nakara, niti mu
reče: Zašto radiš tako? A on beše vrlo lep, i mati ga rodi iza Avesaloma.“
David nikada nije ovom dečaku rekao ono što vi govorite vašoj deci. „Ova porodica ne postoji da bi
služila tebi. Svi radimo za dobro svakoga u ovoj porodici. Ti nisi protiv mene, umesto mene, ispod mene
ili iznad mene. Ti služiš meni i ja služim tebi i oboje služimo onome što je najbolje za ovu porodicu.“
Znate li šta takvi razgovori uče vašu
decu? U ovoj porodici ne zloupotrebljavamo
ljude da bismo isterali svoje. Mi služimo
ljudima za njihovo dobro. David nikada
nije tako razgovarao sa Adonijom.
Biblija nam kaže da je Adonija bio lep.
Ova reč ima mnogo primena. On je bio fizički
privlačan, ali takođe je bio dopadljiv čovek
u čijem se društvu uživalo. Ljudi u to vreme su
mnogo polagali na spoljašnji izgled njihovog
cara. Verovali su da je Gospod blagoslovio
osobu koja je bila neobično lepa i da Gospod
ima važan zadatak za tu osobu. Saul i
David su opisani kao ljudi dobrog izgleda.

40
 Joav je bio vojskovođa u Davidovoj vojsci. To je Adoniji dalo snažnu vojnu podršku. Avijatar je bio
sveštenik i to mu je dalo versku podršku. Pozvao je druge uticajne ljude na gozbu s namerom da ih ujedini
da ga podrže kao cara.
Njegova prevarna motivacija vidi se u tome što je izostavio neke značajne ljude i nije ovu gozbu održao
na tradicionalnom mestu za krunisanje careva. Nije nameravao da se pomiri s ovim ljudima. Nameravao
je da ih ubije kada postane car.
Adonija nije tražio Gospodnju volju o tome ko će biti Izrailjski car ni Gospodnju volju u biranju cara.
Njegova dela otkrivaju da je njegova ambicija bila neprikladna. On ilustruje da hrišćani treba da se čuvaju
neprikladne ambicije.
Pitam se koliko primera je potrebno da bi hrišćani shvatili da ambicija koja nije usmerena na Božju slavu
i na dobro drugih na kraju vodi u propast. Aleksandar Veliki nije bio zadovoljan, čak ni kada je pokorio
sve nacije. On je plakao zato što nema više nacija za osvajanje; umro je u ranim tridesetim godinama u
stanju razvrata. Hanibal, koji je napunio tri bureta zlatnim prstenjem vitezova koje je ubio, počinio je
samoubistvo tako što je progutao otrov. Niko ga nije oplakivao kada je umro. Julije Cezar hvalio se da je
uprljao svoju odeću krvlju miliona neprijatelja, pokorio 800 gradova, ali umro je tako što su ga na smrt
izboli njegovi prijatelji na mestu njegovog najvećeg trijumfa. Napoleon je umro u izgnanstvu. Hitler je
želeo da izgradi imperiju koja će trajati hiljadu godina. Nije trajala ni jednu deceniju.
Teško je odupreti se pritisku sveta i zahtevima sopstvenog sebičnog ponosa. Učeni smo čitavog života da
se penjemo lestvicom ljudskog napredovanja, da budemo izuzetni, da budemo uspešni i osvojimo nagrade. Bog
nije protiv ambicije. Ali moramo da redefinišemo uspeh. Ako postajemo sličniji Hristu, ugađamo Bogu a
ne sebi. Moramo da uskladimo naš sluh tako da čujemo aplauz neba a ne privremenu pohvalu čovečanstva.
Kako da naše ambicije održimo u skladu s Božjim namerama?

II. Upozorenje protiv ambicije (1.O carevima 1,49-52)

Prorok Natan saznaje za Adonijin pokušaj da prigrabi moć. On upućuje Solomunovu majku Vitsaveju
da obavesti Davida o onome što se događa i podseti ga na obećanje da će zacariti Solomuna. Dok Vitsaveja
još razgovara sa carem, Natan dolazi u prostoriju i potvrđuje njenu priču. David kaže ljudima koji su
određeni za to da odvedu Solomuna na prikladno mesto i pomažu ga za cara. Solomun se vraća i seda na
presto. Jonatan, Avijatarov sin, izveštava Adoniju i one koji ga podržavaju o ovim događajima.
Kada su čuli da je Solomun nasledio presto, pobegli su strahujući za svoj život. U drevnom svetu, oni
koji su se našli na pobedičnoj strani često su utvrđivali svoju pobedu tako što su ubijali svoje protivnike.
Pobednik je sve uzimao. Adonija je ostao sam.
Strahujući za svoj život, pobegao je na mesto bogosluženja i uhvatio se za rogove oltara. Radi se o tome
da je oltar Gospodnji sto. Ta osoba je onda Gospodnji gost. U to vreme, ne samo što bi ste obezbedili
hranu i sklonište za vašeg gosta, već ste ih štitili od neprijatelja. Pošto je bio Gospodnji gost, zaslužio je
Gospodnju zaštitu. To je bio način da se pruži
utočište onima koji su strahovali za svoj život,
smišljen kako se ne bi naškodilo nevinim osobama.
Krivi nisu dobijali istu zaštitu.
Adonija traži od Solomuna da mu poštedi
život. Solomun iznosi uslov. Sve dok Adonija bude
„pošten čovek“, živeće. To opisuje nekoga ko ima
dobar karakter. Solomun je zahtevao da njegov
brat bude odan podanik. Ako obuzda svoju sebičnu
ambiciju, neće biti pogubljen.
Kada krenete automobilom kući iz crkve, ne
možete da stignete bez upozorenja. Semafori,
znaci stop, žuta linija - su upozorenja da ostanete
unutar parametara saobraćajnih zakona kako

41
biste bezbedno stigli. Ne možete da podignete zdravo dete bez upozorenja. Plač bebe je upozorenje
roditeljima da obrate pažnju. Oštar bol niz ruku i u vilici su upozorenja o vašem zdravlju. Bog je upozorio Kaina
pre nego što je ubio svog brata Avelja. Bog je upozorio Petra pre nego što se tri puta odrekao Hrista.
Danas Bog upozorava vas na vašu neprikladnu ambiciju.
Solomun je bio velikodušan i milostiv prema svom bratu. Njegovo upozorenje bilo je delo milosti, ali
ga je upozorio da će ga neprikadna ambicija odvesti u propast. Ambicije su normalne, ali postaju destruktivne
kada izgube svoj fokus proslavljanja Boga i dobra za druge.
Kako da održimo našu ambiciju u skladu s Božjim namerama?

III. Čuvajte se tvrdoglavih ambicija (1.O carevima 2,21-24)

Adonija se tvrdoglavo drži svoje ambicije da bude car. Posle Davidove smrti pristupa Vitsaveji da traži
uslugu. On joj je rekao da je čitav Izrailj priznao da je on car. To nije bilo istina. Rekao je da je prihvatio
da je Solomun car prema Božjoj volji.
Pošto mu je presto ukraden, nadao se da će mu Solomun dati nešto vredno kako bi nadoknadio ovaj
gubitak. Da li bi mogao da dobije Avisagu za ženu? Ona je bila mlada devica koja je spavala sa Davidom
kako bi mu održavala toplotu. Iako nisu imali seksualne odnose, Solomun je Avisagu smatrao delom Davidovog
harema. Ako bi bilo ko drugi osim cara tražio člana harema, to je podrazumevao da istovremeno želi i
carstvo (2.Samuilova 16,21.22). Solomun je odmah razumeo da Adonija opet pokušava da prigrabi carstvo.
Naredio je da ga ubiju.
Pohvalna je snažna ambicija koja je usmerena na stavljanje Hrista na prvo mesto i hodanje za Njim po
svaku cenu. Tvrdoglava ambicija koja je samocentrična i zanemaruje Gospoda i Njegove namere pogrešna
je i može da bude fatalna.

Ilustracija:
Bilo je to životno putovanje za čitavu porodicu Ferguson iz Laguna Hilsa u Kaliforniji u SAD-u. Gospodin
Ferguson je uplatio desetodnevno krstarenje na Legendi mora, luksuznom brodu, za njega, suprugu i četiri
kćeri. Isplovili su iz Meksika i putovali ka Havajima. Ali na pola puta brod je iznenada stao. Razlog?
Fergusonova najmlađa kći, dvadesetogodišnja Keli.
Keli je patila za svojim dečkom koji je ostao u Kaliforniji. Nije želela da ide na porodično putovanje već
da se vrati kući. Zato je odlučila da ostavi nekoliko lažnih terorističkih poruka u jednom od ženskih
toaleta, nadajući se da će ih pronaći neko od posade i da će se brod vratiti kući. U jednoj poruci pisalo
je, „Poslat sam na misiju da ubijem sve Amerikance na Legendi mora ako stignemo do odredišta.“
Pronašli su poruke i usidrili se u vodama Oahua, Havajskog ostrva. Tu se na Legendu mora ukrcao Ef
Bi Aj, 120 pripadnika Havajske udružene jedinice za borbu protiv terorizma kao i Obalska straža. Nastala
je intenzivna potraga za biološkim, hemijskim i ek-
splozivnim oružjem na brodu, kao i ispitivanje posade i
2400 putnika. Samo Obalsku stražu to je koštalo 336,000
dolara.
Keli Ferguson je brzo izdvojena kao izvor poruka,
pošto je ona jedina koja je izvestila da je videla nekoga
kako ostavlja poruke. Optužena je od strane Federalne
glavne porote pod Američkim Patriotskim zakonom, sa
dve optužnice za pretnju terorizmom. Svako delo kažnjivo je
maksimumom od 20 godina u zatvoru. Suočena se
zatvorskom kaznom do 20 godina kao i 25,000 dolara
novčane kazne. Njene optužbe ne dozvoljavaju uslovno
služenje kazne.
Njena porodica otišla je kući. Ona je otišla u zatvor u

42
Honoluluu na nekoliko sedmica. Nije otišla da vidi svog momka. Kada se vratila u Laguna Hils, bila je pod
kućnim pritvorom i nosila je predajnik na nozi kako bi vlasti sve vreme znale gde se nalaze.
Mislite li da je ta devojka ikada pomislila da će je njena odlučnost da se vrati dečku dovesti u tako veliki
problem? Verovatno nije. Ali ni mi ne mislimo tako. Mislimo da će sve biti bolje ako dobijemo sve što želimo.
Sebična ambicija nikada nije konstruktivna i skoro uvek je destruktivna. Ona nam nikada ne pomaže već
nas uvek povređuje i povređuje mnogo više ljudi nego što mislimo.
Kada je Isus citiran u Delima 20,35, „Mnogo je blaženije davati negoli uzimati,“ to nije bilo u kontekstu
novca. To je bilo izrečeno u kontekstu potreba drugih ljudi.
Jednostavno je nerazumno da hrišćani tvrdoglavo ispunjavaju svoje sebične ambicije umesto da čine
ono što je ugodno Bogu i služe drugima. Nanosimo štetu sebi i drugima.

Zaključak
Isus nikada ne potcenjuje ambiciju. On nas je stvorio da imamo snažne želje za napredovanjem i
ostvarivanjem. Ali On želi da našu ambiciju usmerimo na davanje sebe a ne na služenje sebi. On želi da
pronađemo cilj u proslavljanju Boga i činjenju dobra drugima jer neprikladna ambicija sramoti Boga
i destruktivna je.

Serija: Snovi o carstvu

Božje carstvo prikazuje Božju vladavinu
Matej 13,44-46: 7.24-27

Prošli put proučavali smo o tome kako snovi o Carstvu počinju sa snovima o Božjem otkupljenju, kada
smatramo da se grešnici mogu otkupiti i tražimo one koji se mogu otkupiti.
Snovi o Božjem otkupljenju vode nas da sanjamo o Njegovom upravljanju u našem životu.
* Ko ili šta upravlja tvojim životom?
* Da li sanjaš da Bog upravlja tvojim životom?

Isus se molio: “Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje; da dođe carstvo Tvoje; da bude volja Tvoja
i na zemlji kao na nebu” Luka 11,2.
Da bismo se molili i sanjali o Božjoj vladavini moramo da je “kupimo” i da gradimo na njoj.

1. Kupovanje Božje vladavine

Matej 13,44-46: “Još je carstvo nebesko kao blago sakriveno u polju, koje našavši čovek sakri i od radosti zato
otide i sve što ima prodade i kupi polje ono. Još je carstvo nebesko kao čovek trgovac koji traži dobar biser, pa kad
nađe jedno mnogoceno zrno bisera, otide i
prodade sve što imaše i kupi ga.”
Ponovo Isus govori o svom snu o
carstvu. Setite se, kada god imate san,
imate priču da ispričate i pravac u životu.
Da li vaš pravac određuje Božje upravljanje?
Zamišljanje Božje vladavine znači odreći
se svega što imam, svoje uprave i vladavine,
kako bi stekao ono što Bog ima za mene.

1a. Tražimo da kupimo Božju vladavinu

* Matej 6,33 - Ištite najpre...
43
 * Blago i srce - Matej 6,21
* Reč u srcu - Psalam 119,11

1b. Prodaj sve što imaš da bi kupio Božju vladavinu

* Luka 18,22: “A kad to ču Isus reče mu: Još ti jedno nedostaje: prodaj sve što imaš i razdaj siromasima; i
imaćeš blago na nebu; i hajde za mnom.”
* Neuporediva vrednost
Rimljanima 8,18: “Jer mislim da stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti.”
Božje carstvo postaje najveća vrednost hrišćanskog svakodnevnog života.

2. Izgradnja na Božjoj vladavini

Kupi Božju vladavinu da bi mogao da gradiš na njoj.
Matej 7,24.25: “Svaki dakle koji sluša ove moje reči i izvršuje ih, kazaću da je kao mudar čovek koji sazida kuću
svoju na kamenu: I udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vetrovi, i napadoše na kuću onu, i ne pade; jer beše utvrđena
na kamenu.”

2a. Mudro gradi na Božjoj vladavini

Jedan stariji graditelj odlučio je da ode u penziju. Ispričao je svom poslodavcu svoje planove da napusti
posao izgradnje kuća i živi malo lagodnije sa svojom suprugom i porodicom.
Nedostajaće mu zarada, ali potrebno je da ide u penziju. Nekako će se snaći. Poslodavcu je bilo žao
što ovaj dobri radnik odlazi i zamolio ga je da sagradi još jednu kuću, kao ličnu uslugu svom poslodavcu.
Graditelj je pristao, ali bilo je očigledno da mu se to ne radi. Koristio je materijale lošijeg kvaliteta i traljavo
je radio. Nije to bio dobar način da završi karijeru.
Kada je graditelj završio posao i poslodavac došao pa je pogledao, dao mu je ključeve od prednjih
vrata. “Ovo je tvoja kuća,” rekao je. “To je moj poklon tebi.”
Kakav šok! Kakva sramota! Da je samo znao da pravi svoju sopstvenu kuću, uradio bi to mnogo drugačije.
Sada je morao da živi u domu koji nije bio baš dobro sagrađen.
Tako je i sa nama. Mi gradimo svoje živote na rastrojen način, više reagujemo nego što radimo, želimo
da uložimo što je manje moguće. Često, iako je to važno, ne trudimo se najbolje što možemo. Onda iznenada
sagledamo situaciju koju smo stvorili i otkrijemo da živimo u kući koju smo izgradili. Da smo to ranije
shvatili, uradili bismo mnogo bolje.
Razmislite o sebi kao o graditelju. Razmislite o svojoj kući. Svakog dana ukucaćete ekser, staviti dasku
ili podići zid. Mudro gradite. Imate samo ovaj život. Čak iako vam je ostao samo jedan jedini dan, živite
u njemu dostojanstveno i zahvalno. Postoji izreka koja kaže: “Život je zadatak koji sam moraš da uradiš.”
Tvoj život sutra biće rezultat tvojih stavova i izbora koje si načinio danas.”
* Graditeljski moto: “Budite tvorci” (Jakov 1,22)
Nemojte čitati i odbaciti. Gradite prema planu
* Gradite na Steni - Temelju
1. Korinćanima 3,10-12: “Po blagodati Božijoj koja
mi je dana, ja kao premudri neimar postavih temelj, a
drugi zida u visinu; ali svaki neka gleda kako zida. Jer
temelja drugog niko ne može postaviti osim onog koji je
postavljen, koji je Isus Hristos. Ako li ko zida na ovom
temelju, zlato, srebro, drago kamenje, drva, seno, slamu.”
* Sagradi zaklon od oluje
Oluje nailaze našim putem. Duvaju orkanski

44
vetrovi i liju mlazevi kiše. Moramo naučiti da gradimo poslušnost prema Božjoj reči i volji, bez obzira na
to kakvo je vreme.
Priče 18,10: “Tvrda je kula ime Gospodnje. K Njemu će pobeći pravednik, i biće u visokom zaklonu.”

Zaključak:
Ispunjavanje Božje volje treba da bude najviši cilj hrišćana i crkve. Snovi o carstvu zahtevaju potpuno
predanje Božjoj volji.
Hoćemo li zanemariti poziv i cilj koji je pred nama? U svemu ovom postoji upozorenje: Ako kupujemo
jevtine imitacije ili zanemarujemo pravila gradnje naš pravac vodi ka nevolji.
Bog pred nas stavlja izbor: Vladavina ili propast?
Matej 7,26.27: “A svaki koji sluša ove moje reči a ne izvršuje ih, on će biti kao čovek lud koji sazida kuću svoju
na pesku: I udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vetrovi, i udariše u kuću onu, i pade, i raspade se strašno.”
Kakva je tvoja vizija - Božja vladavina ili tvoja propast?

~ Propovedi za decu ~
Mudraci i njihova tri poklona
Biblijski tekst: Matej 2:11
Predmeti: Slika tri mudraca; tri poklona; slike dece koja se mole, dece koja se svađaju ili tuku, slika
srećnog deteta, slika Isusa na krstu.
Priprema: Umotaj poklone u ukrasni papir. Za poklon zlata upotrebi kutijicu umotanu u zlatnu foliju;
za poklon tamjana upotrebi pravi tamjan ili parfem koji ima cvetni miris; za smirnu upotrebi teglicu
mirisne kreme.
Može li neko da pogodi o čemu ćemo danas pričati? Da, tačno. O poklonima tri mudraca. Kome su mudraci
doneli svoje poklone? Isusu. Šta mislite, da li su se Isusu dopali ovi pokloni? Jesu. Danas ćemo zamisliti
da smo mi tri mudraca. Hajde da vidimo kakve darove mi možemo doneti Isusu.
Ovo je poklon koji je doneo prvi
mudrac (Podigni poklon zlata. Neka ga
deca otvore). Sećate li se šta je to bilo?
Zlato! Zlato je veoma dragoceno i veoma
vredno. Možete li vi danas doneti Isusu
zlato? Da. Isus kaže da je naša vera kao zlato,
iskušana u vatri i očišćena. (Pokaži sliku
deteta koje se moli.) Vera je poverenje
u Isusa. Ovog jutra možemo Isusu
doneti zlato tako što ćemo Mu
verovati.
Kakav poklon je doneo drugi mudrac?

45
Tamjan. (Neka deca otvore drugi poklon.) Tamjan miriše na cveće. (Poprskaj parfem.) Zar ne miriše lepo?
Isus je naredio da šator od sastanka miriše na tamjan, tako da kada sveštenik izađe iz hrama, svi su mogli
da omirišu da je on bio u Isusovom hramu. Šta mislite, da li možemo danas doneti Isusu poklon tamjana?
Svako od nas širi uticaj oko sebe. Kada provodimo vreme u Isusovoj prisutnosti, onda je naš miris kao
tamjan. Svi to znaju zato što smo ljubazni i uvek spremni da pomognemo. Ovde imam dve slike, i znam
da ćete odmah pogoditi koja miriše kao tamjan. (Pokaži sliku srećnog deteta i sliku dece koja se tuku.)
Ako danas provodite vreme sa Isusom, možete mu doneti dar tamjana i možete širiti divan uticaj oko sebe.
Kakav poklon je doneo treći mudrac? Smirna. (Neka deca odmotaju treći poklon.) Smirna je jedan poseban
parfem koji se sastoji od začina. U Isusovo vreme smirna se koristila da se pomažu oni koji su umrli.
Kada je Isus umro, Nikodim je doneo smirnu da pomaže celo Isusovo telo. Možemo li mi ovog jutra
doneti Isusu smirnu? Šta mislite, da li Isus želi nešto što je mrtvo? Da, postoji nešto što Isus želi da je
mrtvo, a to je naše ja, naša sebičnost. Sebičnost radi ono što ona hoće umesto onoga što Isus hoće.
Upamtite (pokaži sliku krsta), Isus je morao da umre na krstu radi nas. On je ubio svoju sebičnost.
Sećate li se kako se molio pre nego što je umro, "Nebeski Oče, ja ne želim da umrem na tom krstu!" Tri
puta je to rekao. Ali šta je još rekao? "Ali ja ću učiniti ono što Ti želiš, čak i ako treba da umrem!" Dečaci
i devojčice, i vi možete doneti Isusu smirnu tako što ćete reći Isusu: "Želim da radim ono što je Tvoja volja."
Tako će naša sebičnost umreti.
Hajde da danas donesemo Isusu ove darove, kao nekada tri mudraca u prošlosti.

Pregled srca
Potrebno: Stetoskop
"Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni" (Psalam 51,10).
Siguran sam da ste svi već ranije videli ovo. To se zove stetoskop. Ko koristi stetoskop? Tako je, lekari.
Šta lekari rade sa njim? Opet ste u pravu! Lekari slušaju šta se događa u našem telu. Neka osoba spolja
može da izgleda veoma zdravo, a da opet nešto iznutra nije u redu.
Mnogi lekari žele da njihovi pacijenti jednom godišnje dođu na pregled. Da li ikada idete kod lekara
na pregled? Ako je tako, onda znate kako se to radi. Oni proveravaju koliko ste visoki i teški. Gledaju vam
u oči, nos, uši i grlo. Zatim lekar uzima stetoskop i sluša da li vaše srce kuca snažno i ritmično. Bilo kakav
neobičan zvuk može da kaže lekaru da nešto nije u redu sa vašim srcem. Ako lekar otkrije da nešto nije
u redu, možda ćete morati da koristite neke lekove da biste ozdravili.
Ponekada lekar mora da izvede operaciju da bi se srce popravilo. čak su bili slučajevi kada je pacijentu
bilo potrebno čitavo novo srce! Zar nije divno što nam je Bog dao lekare koji mogu da izleče naše srce
kada nešto nije u redu?
Danas želim da vam ispričam o jednom čoveku koji se zvao David. David je imao problem sa srcem. O,
nije to problem koji bi mogao da se čuje kroz stetoskop, ali David je znao da ima problema sa srcem. On
je znao da je sagrešio i učinio nešto zlo u
Božjim očima. Šta je David mogao da uradi
zbog svoje bolesti srca? Otišao je kod
Onoga koji jedini zna kako da ga popravi -
obratio se Bogu. David se molio Bogu i
rekao, "Odvrati lice svoje od greha mojih, i
sva bezakonja moja očisti. Učini mi, Bože,
čisto srce, i duh prav ponovi u meni."
Ponekada i vi i ja imamo problema sa
srcem. Možda se u njemu nalazi nešto što
ne bi trebalo da je tu. To može da bude
gorčina, ljutnja, ljubomora, sebičnost,
ponos i pohlepa. Kada dođemo u crkvu,
spolja sve može da izgleda odlično, ali Bog

46
može da pogleda unutra i vidi da naše srce nije u redu. Kada znamo da imamo problema sa srcem, onda
treba da uradimo isto što i David. Treba da se molimo Bogu i kažemo, "Učini mi, Bože, čisto srce, i duh
prav ponovi u meni." Da li imate u svom srcu nešto što ne bi trebalo da bude tamo? Hajde da tražimo od
Boga da to popravi!
Dragi Bože, znamo da vidiš šta se nalazi u našem srcu i znamo da u njemu ima stvari koje ne bi trebalo
tamo da se nalaze. Stvori čisto srce u nama, Bože. Amin.

~ Ilustracije ~

Nauka i Biblija, 8. poglavlje

Astronomija i Biblija

Biblija i „videla“
Bog je stvorio „videla“ na nebesima „da dele dan i noć, da budu znaci vremenima i danima i godinama“
(1.Mojsijeva 1,14). Kroz čudesa astronomije danas razumemo da je godina vreme koje je potrebno da bi
zemlja jednom proputovala oko sunca. Godišnja doba („vremena“) su izazvana menjanjem položaja zemlje
u odnosu na sunce - „astronomi mogu tačno da kažu, na osnovu kretanja zemlje oko sunca, kada se završava
jedno godišnje doba a počinje drugo“ (Worldbook Multimedia Encyclopedia). Takođe sada razumemo da
je „mesec vreme jedne revolucije meseca oko zemlje, u odnosu na sunce“ (Encyclopedia Britanica). Kako
je Mojsije (autor Prve knjige Mojsijeve) mogao da zna pre 3,500 godina da „videla“ sunca i meseca odlučujući
faktori u dužini godine, ukoliko njegove reči nije nadahnuo sam Bog?

Biblija i zvezde
U Jeremiji 33,22 Biblija kaže, „Kao što se ne može izbrojati vojska nebeska, ni izmeriti pesak morski...“
Kada je ovo napisano, pre 2,500 godina, niko nije znao koliko su zvezde beskrajne, pošto je vidljivo samo
oko 1,100 zvezda. Sada znamo da postoji na milijarde zvezda i da se zaista ne mogu izbrojati.
Biblija nam takođe kaže da je svaka zvezda jedinstvena (1.Korinćanima 15,41). Sve zvezde isto izgledaju
golom oku. Čak i kada se gledaju kroz teleskop, deluju samo
kao da su svetlosne tačke. Ipak, bliže istraživanje njihovog
spektra svetlosti otkriva da je svaka zvezda različita.

Biblija i daleki svemir

„Mnogo pre nego što je Svemirski teleskop Habl bio na
raspolaganju, Biblija je govorila o „nebu“ i „nebu nad nebesima“
(pogledajte 5.Mojsijevu 10,14). Danas znamo da postoje udaljeni
prostori u svemiru, sa galaksijama i grupama galaksija i super
grupama - „nebo nad nebesima“ (Ričard Ginter).
47
 Biblija i sunčev put
Govoreći o suncu, psalmista (800 godina pre nove ere) rekao je,
„Izlazak mu je nakraj neba, i hod mu do kraja njegovog; i niko nije sakriven
od toplote njegove“ (Psalam 19,6). Mnogo godina kritičari su prezirali
ovaj tekst, tvrdeći da on uči doktrinu o geocentričnosti (tj. sunce se
okreće oko zemlje). Naučnici su u to vreme mislili da sunce stoji.
Ipak, otkriveno je u proteklim godinama da se sunce zaista kreće
kroz svemir brzinom od oko 900,000 kilometara na sat. Ono putuje
kroz nebesa i ima put, kao što Biblija kaže. Njegova orbita toliko je
velika da bi bilo potrebno otprilike 200 miliona godina da se završi
jedna orbita.

Biblija i Zemlja koja se okreće

Pismo nam kaže da će se drugi Hristov dolazak (koji će se dogoditi brzinom svetlosti - Luka 17,24) dogoditi
dok neki spavaju noću a drugi rade tokom dnevnih aktivnosti na njivi. Ovo je jasan pokazatelj okretanja
zemlje, na kojoj istovremeno postoji dan i noć. Naučnici nisu ovo otkrili sve do petnaestog veka.

Biblija i širenje svemira

Zanimljivo je zapaziti da naučnici počinju da razumeju da se svemir širi. Najmanje sedam puta u Pismu
nam se kaže, „Nebo si razapeo kao šator“ (npr. Psalam 104,2).

Astronomija potvrđuje Bibliju

Godine 1964., doktori Arno Penzijas i Robert Vilson iz Laboratorije Bel, otkrili su buku koja dolazi sa
svih strana, prožimajući svemir. Fizičari su ovo uzdizali kao prvi dokaz o Velikom prasku, i ta pojava
je nazvana „radio eho stvaranja.“
Penzijas je video filozofski značaj u ovom otkriću. „Najbolji podaci koje imamo,“ rekao je, „tačno su
ono što bih predvideo, da nisam imao ništa po čemu bih radio osim pet knjiga Mojsijevih, Psalama, Biblije
kao celine... Stvaranje svemira podržano je svim raspoloživim podacima koje je astronomija do sada
proizvela.“
***
Kako je „Mesija“ nahranio gladne
Kada je Hendl napisao „Mesiju,“ prošao je put od bogatstva do rita. Trideset godina je zabavljao
gospodu i dame svojim operama. Ali ti dani odavno su prošli.
Na njegova vrata kucali su dužnici. Bio je potišten. Nije mogao
da spava i mučio ga je reumatizam. Strahovao je da će
okončati svoje dane u londonskom dužničkom zatvoru. Ali tog
leta 1741. godine stigla su dva pisma koja će sve promeniti.
Prvo pismo bilo je pozivnica od Vojvode Devonšira, koji ga
je pozvao u Irsku prestonicu, Dablin, da organizuje seriju
dobrotvornih koncerata, „u korist zatvorenika u nekoliko tamnica
i za podršku Bolnice Merser u Ulici Stiven...“
Ubrzo posle toga stiglo je drugo pismo od bogatog, ali pomalo
ekscentričnog, engleskog zemljoposednika po imenu Čarls
Dženens. Brzo je otvorio pismo. Dženens je u prošlosti
napisao neke tekstove za njega. Na njegovo iznenađenje,
pismo je bilo kompilacija starozavetnih i novozavetnih biblijskih
odlomaka. Hendl je više puta pročitao reči. Bio je duboko dirnut i

48
osećao je nadahnuće da napiše muziku za njih.
Hendl se zaključao u svoj studio i za 7 dana komponovao je I. stav - Božićni deo ili oratorijum. Nastavio
je sa II. stavom koji je usmeren na Iskupljenje i 9 dana kasnije to je bilo završeno. Zatim, za manje od
nedelju dana završio je III. stav - Vaskrsenje i buduću Hristovu vladavinu.
Prvo predstavljanje Mesije bilo je dobrotvorni događaj. Kada je Hendl umro, sada bogat zbog svog uspeha,
ostavio je „Mesiju“ javnoj bolnici koja se starala za siromašne i bolesne. Čarls Berni, istoričar muzike 18.
veka, komentarisao je da je Hendlov „Mesija“ „nahranio gladne, obukao gole i negovao siročad.“

On je umro za mene
Čuveni propovednik Dvajt L. Mudi jednom je rekao: „Veliki problem
je što ljudi shvataju sve uopšteno, što to ne shvataju lično. Zamislite
da mi neki čovek kaže, „Mudi, bio je jedan čovek u Evropi koji je umro
prošle nedelje i ostavio pet miliona dolara određenom pojedincu.“
„Dobro,“ rekao bih ja, „Ne sumnjam u to; to se često događa“ i više
ne bih razmišljao o tome. Ali zamislite da on kaže, „Ali on je taj novac
ostavio tebi.“ Onda bih obratio pažnju. Postao bih veoma zainteresovan.
Želeo bih da znam sve o tome.
„Mi smo skloni da mislimo kako je Hristos umro za grešnike; On je
umro za svakoga i ni za koga posebno. Ali kada shvatim istinu da je
večni život moj i da je sva slava neba moja, počinjem da se interesujem.
Pitam, „Gde je to poglavlje i stih koji kažu da mogu da budem
spasen?“ Ako stavim sebe među grešnike, ako zauzmem mesto
grešnika, onda je spasenje moje i siguran sam u to.“

Šta je to?
Pre nekoliko godina u emisiji Američki najsmešniji kućni video, jedan mali dečak je došao u dnevnu
sobu na Božićno jutro. Došao je i video ogromni poklon pored drveta i potrčao je da ga otvori i vidi šta
je unutra. Papir je leteo na sve strane i iznenada je dečak počeo da skače svuda po sobi govoreći, „Auh!
Upravo sam to hteo, dopada mi se! Auh!“ Posle nekog vremena ponovo je prišao da pogleda poklon i
sada je, zbunjenog izraza lica, pitao, „Šta je to?“
Onog prvog Božića anđeli su najavili rođenje novog Deteta. Nebesa su se otvorila i nebeska vojska je
proslavljala. Pastiri su odjurili u Vitlejem da vide o čemu se radi. Dve hiljade godina mi skačemo gore-dole,
govoreći, „Tačno to sam želeo, tačno to mi je potrebno.“ Ali u sledećem dahu ponovo pogledamo u staju
i pitamo, „Šta je to?“ Zbunjeni smo Božjim poklonom.

Ugaoni kamen
Psalam 118,22: „Kamen koji odbaciše zidari, posta glava od ugla.“
Postoji jedna legenda u vezi gradnje Solomunovog
hrama koja ilustruje odbačeni ugaoni kamen. Kamenje
za izgradnju hrama pripremalo se unapred u
obližnjem kamenolomu. Kada je bilo potrebno,
donošeno je do mesta gradnje. Jednog dana su
radnici iz kamenoloma poslali kamen jedinstvenog
oblika i proporcija. Zidari nisu mogli da mu pronađu
mesto u zidu pa su ga nemarno gurnuli preko brda
gde je, u međuvremenu, preko njega izrasla mahovina
i okružio ga je korov. Kada se gradnja bližila završetku,
zidari su tražili kamen određenih dimenzija. Ljudi

49
u kamenolomu su odgovorili, „Poslali smo vam takav kamen pre mnogo vremena.“
Nakon pažljive potrage, odbačeni kamen je pronađen i postavljen na pravilno mesto u hramu.
Primena je očigledna: Gospod Isus se predstavio Izrailjskom narodu prilikom svog prvog dolaska.
Narod, a naročito vođe, nisu imale mesto za Njega u svom upravljanju stvarima. Odbacili su Ga i predali
da se razapne.
Pošto je Isus savršen, tačan, precizan, Onaj na kome je Bog sagradio svoju crkvu, svi koji dolaze od
Njega iz svakog pravca dovršavaju savršeni Božji hram. Niko nikada nije izvan sklada. Niko ne ispada iz
strukture. Sve se uklapa precizno i trajno, zauvek zajedno (pogledajte Efescima 4,16).

Gospod je došao
Jedna misionarka stigla je u jedan mali kineski grad. Ubrzo je zapazila
da je grupa bandita upravo uništila mali grad i sve u njemu. Onda je jedan
kineski hrišćanin pokazao misionarki ruševine svog doma; spaljeni krov i
strukturu, i nameštaj, sve pretvoreno u pepeo. Zatim, kao da je to bila
poslednja slamka, pokazao je svoju pesmaricu i Bibliju!“ I iz ruševina
izvukao je jedan jedini list kineske pesmarice koji je izbegao plamenove!
Misionarka je uzela list i pročitala, „Raduj se, svete, Gospod je došao!“
Kakva očigledna ironija, poruka o radosti u sred potpunog unišenja. Ali
misionarka je kasnije ispričala, „Da ste mogli to veče da odete u malu
kapelu i vidite svetlost na licu ovih hrišćana. Oni koji su sve izgubili govorili
su o domu koji je Isus pripremio za one koji Ga vole. Da,“ zaključila je
misionarka, „Postoji radost na svetu, ali samo zato što je Gospod došao!“

"Ne beše mesta u gostionici"

Vali je bio krupan za sedmogodišnje dete. Svi su se pitali kakvu će ulogu učiteljica da mu da u godišnjem
scenskom prikazu o Hristovom rođenju. Posebno kada se uzme u obzir činjenica da je on prilično sporo
učio. Možda bi mogao da povlači zavesu. Na iznenađenje svih, učiteljica je Valiju dala ulogu gostioničara.
Naravno, dečak je bio oduševljen. Konačno, morao je da nauči samo jednu rečenicu:
"Nema mesta u gostionici." To je naučio za tili čas.
Onda je došlo veče određeno za program. Roditelji su zauzeli svoja mesta. Sva sedišta u prostoriji bila
su puna. Deca su ušla pevajući, "Dođi, slavi Gospoda". Svetla su prigušena. Publikom je zavladala tišina.
Zavesa se otvorila sa prvu scenu. Marija i Josif izašli su na pozornicu i došli do gostionice. "Molim vas,
gospodine, mojoj ženi nije dobro. Možemo li da dobijemo sobu za ovu noć?" Vali je bio spreman da izgovori
svoju rečenicu. Čitavo veče to je vežbao. Počeo je, "Nema..." i zastao. Počeo je iz početka, "Nema..." i u
njegovom umu kao da je nastala praznina. Svima je bilo neugodno zbog njega, ali siroti Vali jednostavno
nije znao šta da radi. Josif je pomislio da bi mogao da improvizuje i počeo je da ide ka štalici na levoj strani
pozornice. Pošto je video da Josif odlazi, Vali je očajno povikao:
"Slušaj, u mojoj kući ima dosta mesta, molim te, pođi sa mnom."
To nam zvuči kao veličanstven preokret u poznatoj priči. Godinama
slušamo priču o Hristovom rođenju i njene ličnosti postale su prilično
definisane. Sve izgleda sasvim jasno. Irod je bio zlikovac a mudraci
heroji. Pastiri su takođe bili heroji, a gostioničar - pa, siroti gostioničar
je tokom vekova bio prilično kuđen. U našem umu zamišljamo ga
kao tvrdoglavog starca sa noćnom kapicom na glavi, kako pomalja
glavu kroz prozor na drugom spratu i strogo viče: "Idite u štalu i
ostavite me na miru."
Ali možda je gostioničar dobio dosta negativne reklame.
Propovednici su tokom vekova crnili jadnog čoveka. Ali da li je on

50
bio kriv zato što je u gostionici bilo samo dvanaest soba, a ne trinaest? Da li je on bio kriv što je Cezar
Avgust izdao dekret da se čitav svet popiše? Da li je on bio kriv što su Josif i Marija stigli tako kasno?
Ali znate li nešto - ova mala rečenica koja govori da nije bilo mesta u gostionici postala je simbol za
Luku. Dok on piše svoje Jevanđelje, ova rečenica skoro da postaje njegova tema. Luka uzima tu jednu
rečenicu, "Jer im ne beše mesta u gostionici", i pokazuje nam kako se ona ponavlja tokom čitavog Isusovog
života. To je pitanje koje nam Luka postavlja - da li će ikada biti mesta za Njega?
1. Nije bilo mesta za Isusa u ekonomskom svetu.
2. Nije bilo mesta za Isusa u području zakona.
3. Nije bilo mesta za Isusa u području verskog reda.
4. Nije bilo mesta za Isusa u političkom svetu.
5. Da li imamo mesta za Isusa u našem životu?

Isus, Svetlost sveta

Isus je svetlost ovom svetu. To se jasno videlo u hiljadama ljudi za
vreme epidemije gripa u Americi, 1918. godine. Tokom najgoreg dela
epidemije, naređeno je da se zatvore sve crkve i mesta za javno okupljanje.
Ipak, više nego ikada, bilo je to vreme kada je ljudima bila potrebna
uteha i nada. Opterećen svojom nesposobnošću da pomogne ljudima
u to vreme potrebe, jedan domišljati pastor setio se veličanstvenih
crkvenih prozora sa slikama od bojenog stakla koji su ukrašavali njegovu
crkvu. Ti prozori gledali su na glavni autoput i bili su veliki i podesni
za skretanje pažnje. On je u svojoj crkvi postavio bezbroj reflektora; usmerio
je svetlost da blješti kroz prozore i da tako ljudima koji prolaze pored
crkve prikaže pun uticaj priča u prozorima.
Na prozorima su se nalazile neuporedive slike o Isusu: Isus, Dobri
pastir koji u svom naručju drži jagnje; Isus, Spasitelj koji traži
izgubljeno jagnje ostavljajući pri tome devedeset i devet u bezbednom toru; Isus koji se moli u Gecimaniji; Isus
na krstu; Isus u pobedničkoj slavi vaskrsenja. Tihe propovedi svetlosti i bojenog stakla iznosile su veoma
rečitu poruku.
Ljudi koji su prolazili pored crkve pobožno su zastajali. Bili su ispunjeni novom odlučnošću i ohrabrenjem.
Jasnije nego ikada videli su Hristovu slavu koja dolazi na svet u sred veka bolesti.

Priča o zvezdi
Euzebije, crkveni istoričar u ranom četvrtom veku, očigledno je sproveo značajno istraživanje literature
koja mu je bila na raspolaganju i došao je do sledećeg zaključka o zvezdi. "Zvezda je bila nova i nepoznata među
uobičajenim nebeskim telima, čudna zvezda nije spadala među mnoge poznate zvezde, već je bila nova
i sveža."
Jedan savremeniji pisac, Robert Mekajver, proveo je tri decenije
istražujući ovu temu. U svojoj knjizi, Vitlejemska zvezda - Mesijina
zvezda, koja je objavljena 1998. godine, on citira izveštaje o zvezdi
drevnih Kineskih i Korejskih astronoma koji su primetili neobičnu
novu zvezdu u vreme Hristovog rođenja. On takođe govori o
slikama u rimskim katakombama, kao i o kovanom novcu iz raznih
zemalja koji opisuju neobičnu zvezdu koja je viđena otprilike u to
vreme. On čak zapisuje i moguća tumačenja, ali veoma je zanimljiva
podudarnost što se zapisi o toj neobičnoj zvezdi koja se pojavila u
vreme Hristovog rođenja mogu pronaći širom sveta.

51
 Dete mira
Godine 1962. narod Savi na Novoj Gvineji još uvek je živeo u
relativnoj izolaciji. Oni su bili hanibali, lovci na ljudske glave.
Njihova kultura strahovito se razlikovala od kulture Dona i Kerol
Ričardson, ali ipak ovaj misionarski par želeo je da podeli Jevanđelje sa
njima. Ustvari, dva neprijateljska plemena Savi, toliko opčinjeni
Ričardsonovima, premestili su svoja sela oko misionarskog
doma u džungli.
Ali Don je postao očajan zbog svoje nesposobnosti da pronađe
tačku za kontakt. Takođe je bio obeshrabren zbog 14 građanskih
ratova koje je već izbrojao ispred svojih vrata, sada kada su dva
plemena živela jedno pored drugog.
Konačno su Ričardsonovi odlučili da odu. Ipak, iznenadila ih
je reakcija Savija. "Ako ostanete, obećavamo da ćemo ujutro da
sklopimo mir."
Sledećeg jutra su Ričardsonovi posmatrali najčudniji ritual kojeg su ikada videli. Dva plemena su stala
u redove ispred njihovog doma, sa obe strane poljane. Konačno je jedan čovek utrčao u svoju kolibu,
zgrabio svog novorođenog sina i počeo da trči preko poljane prema drugom plemenu. Na njegovom licu
bio je izraz potpune agonije. Njegova supruga trčala je za njim, vrišteći i moleći ga da joj vrati dete.
Ali njen suprug nije hteo da stane. Pritrčao je drugom plemenu i dao im dečaka. "Evo deteta mira za
mene. Dajem vam mog sina i dajem vam moje ime," rekao je. Nekoliko trenutaka kasnije neko iz tog plemena
učinio je istu bolnu žrtvu sa istim intenzitetom i strašću. Ričardsoni su kasnije otkrili da će dva plemena
sačuvati mir sve dok su ta dva deteta u životu. Ako umru, onda će bukvalno nastati pakao - hanibalizam,
ubistva, građanski rat.
Dok se ova zaprepašćujuća scena odvijala pred njim, Don je iznenada shvatio da je to analogija koja
mu je potrebna da bi govorio o Hristu. Sledećeg puta kada je razgovarao sa starešinama plemena Savi,
pričao im je o savršenom Detetu Mira, Isusu. Konačno su Savi
postali Hristovi sledbenici.
Nekoliko godina kasnije, na dan Hristovog rođenja, stotine
Savija iz svakog plemena - koji su ranije ratovali i ubijali jedni
druge tokom mnogih godina - po prvi put su se sakupili na
gozbu. Jedan Savi propovednik ustao je i na svom jeziku pročitao
tekst iz Svetog Pisma koji je vrlo malo ljudi tokom istorije
razumelo tako jasno: "Jer nam se rodi Dete, Sin nam se dade, kome
je vlast na ramenu, i ime će Mu biti: Divni, Savetnik, Bog silni, Otac
večni, Knez mirni" (Isaija 9,6).
Kasnije su Ričardsonovi pisali da je to bio najbolji Božić koji
su ikada doživeli. Bio je to najbolji dan koji su Savi ikada
doživeli.

52
 ~ Apologetika ~
Prigovor 20. Adventisti sedmog dana izjavljuju da je sedmi dan
sedmice odvojen kao dan odmora Božjim blagoslovom i
posvećenjem kod stvaranja sveta. Oni takođe žele dokazati da
su subotu prihvatili Jevreji i da je obavezna za sve ljude. Međutim
Postanje, koje sadrži izveštaj o Božjem počivanju i blagosiljanju
subote je napisao Mojsije 2500 godina posle Stvaranja, ili u
vreme Izlaska. Mojsije jednostavno iznosi u Postanju o danu od
odmora ono, što je Bog ustvari učinio za sedmi dan na gori Sinaju.
Prva činjenica koju jasno ovde vidimo i koju treba naglasiti na početku je ovo: priznanje da Postanje
iznosi blagosiljanje subote kod Stvaranja kao snažan dokument u korist univerzalnosti subote za sve
ljude i u sva vremena.
Druga činjanica je ovo: onaj koji iznosi ovaj prigovor predstavlja se kao da ima znanje o Mojsijevoj
literarnoj proceduri. Kako ju je dobio? On nema drugog izvora znanja od onoga koji je poznat svim
studentima Biblije, a takvi studenti i proučavaoci uključujući poznate komentatore su skoro jedinstveno
kroz godine smatrali da Mojsije u Postanju daje istorjiski izveštaj o sedmici stvaranja kada spominje
blagoslove sedmog dana. Oni su takvo stanovište zauzeli uprkos činjenici da su bili svetkovatelji nedelje.
Međutim, govoreći pošteno, šta bi drugo mogli osim zauzeti ovo stanovište? Ispitajmo činjenice:
1.Kakva je priroda knjige o Postanju? Ona je od početka do kraja istorjiska. Ona iznosi kratki izveštaj
o hronološkom redu o događajima od Stvaranja do Josifove smrti. Zato u nedostatku jasnih suprotnih
dokaza mi trebamo smatrati različite delove te knjige, izveštaje o onome što su ljudi rekli i učinili, a isto
tako i izveštaje i o onome šta je Bog rekao i učinio kao istorjiske događaje koji su se zbili u vreme koje
im daje izveštaj. Izveštaj o Božjem odmaranju sedmog dana sedmice Stvaranja, blagosiljanju i posvećenju
subote, pristaje tako prirodno u istorjiski niz kao i svi drugi događaji spomenuti u Postanju. U kontekstu
ne postoji ništa što bi ukazivalo na nešto drugo.
2.Činjenica što je knjiga Postanja napisana 25 vekova posle stvaranja ne dolazi u obzir. Sve istorjiske
knjige su napisane posle događaja koje opisuju. Knjiga koja želi da zabeleži događaje kroz 2500 godina
mora biti napisana posle tog vremena. Reči da je neki istorjiski pisac stavio u prvu godinu događaj koji
se zbio oko 2500. znači dati izjavu da se može verovati samo onda, ako smo spremni da optužimo autora za
šalu i prevaru. A mi ne želimo da optužimo Mojsija za tako nešto.
3.Obratimo pažnju na tačku u kojoj se tvrdi da izveštaj prestaje biti istorijski i postaje refleks događaja
koji se zbio 25 vekova kasnije. On prihvata izveštaj kroz celu sedmicu Stvaranja, uključujući Božje počivanje
sedmog dana od svih svojih dela (1.Mojs.2,2.). U ovoj
tačci, tako se izjavljuje, dolazi prekid i odmah slede reči
koje su refleks nečega kasnijeg. “I blagoslovi Gospod
sedmi dan i posveti ga jer toga dana počinu od svih sela
svojih koja učini”(1.Mojs.2,3.).
Zašto bi Bog trebao počinuti, ne zato što je bio
umoran. Njegovo počivanje koje je Mojsije verno
zabeležio, mora da je imalo svoje značenje. Počivanje
je bilo uzrok blagoslova. On je blagoslovio i posvetio
sedmi dan “jer u taj dan počinu od svih dela svojih”. A
kakve svrhe ima tvrđenje da je Bog počinuo na sedmi
dan sedmice stvaranja, da bi pružio priliku za
blagoslov, a zatim bi čekao 25 vekova da izgovori
blagoslov? Nikakve.
4.Obratimo pažnju na primere blagosiljanja koji su

53
zabeleženi u izveštaju o Stvaranju:
Događaj
Peti dan:
“I reče Bog neka vrve po vodi žive duše” – 1.Mojs.1, 20.-Postanje
Šesti dan:
“Potom reče Bog: neka zemlja pusti iz sebe duše žive…da načinimo čoveka po svom obličju”-1.Mojs.2,
24. 26.
Sedmi dan:
“I počinu u sedmi dan od svih dela svojih koje učini”-1.Mojs.2, 2. Blagoslov
“I blagoslovi ih Bog govoreći: rađajte se i množite se”- 1. Mojs.1, 22.-Postanje
“I blagoslovi ih Bog i reče im Bog: rađajte se i množite se”-1.Mojs.2, 28.
“I blagoslovi Bog sedmi dan i posveti ga”-1.Mojs.2, 3.
Spremno se priznaje da su blagoslovi nad delima petog i šestog dana došli neposredno iza opisanih
događaja. Uporedna doslovna konstrukcija i nedostatak bilo čega što bi zahtevalo prekid u izveštaju,
traži da se složimo da blagoslov sedmoga dana dolazi neposredno posle događaja Božjeg počivanja toga
dana.
5.Obratimo pažnju i na uporedne konstrukcije, koje se nalaze i u samoj četvrtoj zapovesti. Ovde Bog
govori Izrailju:
a)“..jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju.
b)“A u sedmi dan počinu.”
c)“..zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga.”
Obratimo pažnju na četiri glagola koji se svi nalaze u prošlom vremenu.
Ovo stalno prošlo vreme daje vrhunac sile reči “sećaj se” kojom počinje ova zapovest. Očigledno
značenje glagola “sećati se”, je podsećati se na prošli događaj ili iskustvo. Izrailju je bilo zapoveđeno da
se seća dana od odmora da ga svetkuje, a zašto? Zato što ga je Bog sada hteo blagosloviti? Ne. Nego zato
što ga je Bog već blagoslovio.
Imajući pred očima ove činjenice, čitaoc neće imati teškoća u odlučivanju po pitanju u prigovoru.

Prigovor 21. Izlazak (2.Mojsijeva) 16,29. i Nemija 13,14.

Dokazuju da subota nije dana do izlaska iz Egipta. Ćutanje
Biblije o onima koji bi je pre tog vremena držali, je još jedan
dokaz u prilog ovog tvrđenja.
Ovde se iznose dva tvrđenja. Prvo da je subota ustanovljena u vreme organizovanja Jevreja. Ovim
tvrđenjem se namerava pripremiti put za drugo tvrđenje a to je da je subota načinjena samo za Jevreje.
Izlazak (2.Mojsijeva) 16,29. i Nemija
9,13.14. bez obzira šta iznose trebali bi da
neutraliziraju izjavu u Postanju (1.Mojsijeva)
2,2.3. i da je odstrane iz izveštaja.
Međutim da li jedna Bibliska izjava čini
tako nešto sa drugom? Ne. Kada izgleda da
jedan tekst protivureči drugom, možemo biti
sigurni da smo mi učinili pogrešku u tumačenju
jednog ili drugog teksta. Mi smo već videli -
u prigovoru 20. – da 1.Mojsijeva 2,2.3. ostaje
čvrsto kao svedočanstvo da je Bog počinuo
sedmoga dana prve sedmice i da ga je tada

54
blagoslovio. Prema tome mi smo spremni da verujemo na samom početku, bez obzira šta uče 2.Mojsijeva
16,29.(Izlazak) i Nemija 9,13.14. da ne uče suprotno 1.Mojsijevoj 2,2.3.(Postanje).
Izlazak 16,29. Je dao izveštaj o davanju mane, koja se trebala sakupljati svakoga dana kroz šest radnih
dana, s time da se šestoga dana skupi dvostruko, jer Bog nije davao mane sedmoga dana. Međutim, neki
Izrailjci, nasuprot Božjoj zapovesti, izlaze u subotu da sakupljaju manu. Ovo je dovelo do pitanja kojeg
je Bog uputio Mojsiju: “Dokle ćete se protiviti zapovestima mojim i zakonima mojim? Vidite, Gospod
vam je dao subotu, zato vam daje šestoga dana hleba za dva dana”(Izlazak- 1.Mojs.16,28.29.).
Mnogo posle toga, Nemija se podseća šta je Bog učinio za Izrailj, izvodeći ga iz ropstva; on ovde izjavljuje:
“I sišao si na goru Sinajsku i govorio si s njima sa neba, i dao im sudove prave i zakone istinite, uredbe i zapovesti
dobre i obznanio si im subotu svoju svetu i dao im uredbe i zakon preko Mojsija sluge svojega”(Nem.9,13.14.).
Ovi se stihovi bave u suštini sa istim događajima a ujedno su i tako slični po konstrukciji da ih možemo
razmatrati zajedno. Obratimo pažnju na izvesne izreke:
1.“Gospod vam je dao subotu”(2.Mojs.16.29.).
2.“Dao im sudove prave i zakone istinite, uredbe i zapovesti dobre”(Nem.9,13.).
3.“I obznanio si im subotu svoju svetu”(Nem.9,14.).
Mi verujemo da se odgovor na gornji prigovor nalazi otkriven jasno, u drugoj od ovih izreka, ako, kako
se tvrdi konstrukcija prve i treće izreke zahteva zaključak da zakon o suboti nije postojao pre Izlaska, tada
konstrukcija druge izreke zahteva da zaključimo da i uredbe, zakoni i zapovesti, koji su bili izjavljeni i
proglašeni na Sinaju, nisu pre postojali. Prema tome ne samo da ne bi bio greh raditi sedmog dana, pre
Izlaska, nego isto tako ne bi bio greh, pre Sinaja učiniti bilo koju od stvari što zabranjuju različiti zakoni
i zapovesti, koje im je Bog predao u to vreme.
Međutim, niko ne bi tvrdio da bi bilo ispravno činiti ovo poslednje, jer se svako slaže da je devet zapovesti
Dekaloga izraz večnih moralnih načela. Kada je na Sinaju Bog zapovedio: “Ne čini preljube”, može se reći
u jednom smislu reči, da je Bog tada dao Izrailju zakon protiv nemorala. Bilo je to prvo formalno objavljivanje
toga načela, novoformiranom narodu, koji je trebao na svom početku jasno izraženu zbirku zakona.
Međutim, niko ni za trenutak ne veruje, da je pre davanja zakona protiv nemorala sa gorućeg brda, nije
postojala Božja osuda preljube, tj. greh u vršenju nemoralnih dela.
Isto je tako i sa zakonom o suboti. Pored drugih propisa Dekaloga i mnogih drugih uredaba, taj je
zakon formalno bio objavljen Izrailju u početku njegovog života kao nacije. U dugoj tami egipatskog ropstva
potpuno se iskvarilo njihovo razumevanje Božje volje.
Sada je iz ognjenog stuba Bog objavio tome narodu svoje
zahteva, uključujuću i subotu.
Bog izjavljuje: “Pred kojim im se pokaza i učinih da ih
izvedem iz zemlje egipatske”(Jez.20,9.). Da li će se iz
ovoga teksta zaključiti da Bog nije postojao pre Izlaska?
Ne. Zašto dakle tvrditi da subota nije postojala pre toga
vremena, samo zato što je Bog tada objavio Izrailju? Činjenice
su da je poznanje i o Bogu i o suboti izbledelo u mislima
Izrailja u toku njihovog dugog ropstva u Egiptu.
Potrebno je da se kaže samo jedna reč kao i odgovor na
tvrđenje utemeljeno na činjenici da Biblija ništa ne govori
o nekom ko bi držao subotu pre Izlaska. Onih nekoliko
stranica Biblije, koje prethode Izlasku, obuhvataju razdoblje
od oko 25 vekova. Zato je samo nešto svetla iz tog drugog
doba moglo biti ostavljeno. Mojsije je uglavnom nastojao
da pruži povezani izveštaj od stvaranja, preko događaja
koji su sledili padu čoveka, preko potopa, Avramovog
poziva, nastanka Izrailja do njihovog Izlaska iz ropstva iz
Egipta. Vrlo je malo spomenuto o religioznoj aktivnosti

55
ljudi kroz to razdoblje od 25 vekova. Iznositi ćutanje Biblije kao dokaz protiv subote znači osloniti se na
vanredno slabi argument.
Oni koji brane važnost nedelje uopšteno uključuju u svoje shvatanje da je čoveku potreban dan osvežavanja
svake sedmice. Oni u odnosu na taj dan ne navode nikakav vremenski ili lokalni okvir. Isto tako su oni koji
su živeli pre Izlaska trebali takav dan. Pošto im je takav dan trebao, da li je Bog propustio da ga da? Nije
li ga On dao kada je prilikom Stvaranja odvojio sedmi dan za svetu upotrebu? Da li nam je potrebno naći
naročito spominjanje da su oni držali taj dan pre nego što zaključimo da su sveti ljudi kao što su Enoh,
Noje i Avram držali taj dan? Ustvari da li bi ikakav drugi zaključak mogao biti prihvatljiv?

Prigovor 22. Subota je jevrejska. Ona je data Jevrejima i bila

je deo Staroga zaveta koji je Bog načinio samo sa Jevrejima.
Osim toga 5.Mojs.(Ponovljeni-zakoni) 5,15. izričito tvrdi da je
Bog zapovedio Jevrejima da drže subotu kao opomenu na
njihovo oslobođenje iz Egipta. Ona prema tome nema za nas,
koji smo hrišćani iz neznaboštva, značaja.
Ovakvo zaključivanje ide istim terenom kojim je pošlo i tvrđenje da je zakon dat na Sinaju trebao obuhvatati
samo Jevreje. U odgovoru na prigovor 4. pokazano je, da su celu Bibliju napisali Jevreji i da je njen najveći
deo upućen Jevrejima, da su Stari i Novi zavet načinjeni sa “domom Izrailjevim” i da je sam Hristos izjavio
da je “spasenje od Jevreja”. Ipak se sav protestantizam obraća Bibliji, Starom i Novom zavetu, za duhovno
vođstvo. Mi svi polažemo pravo na odnos u Novom zavetu i svi propovedamo da je spasenje za koje je
Hristos rekao da dolazi od Jevreja za svakog čoveka i u svakoj zemlji.
Mi bi smo postavili ovo jednostavno pitanje: Zašto je sedmi dan sedmice više jevrejski negoli što je to
prvi dan sedmice? Vestminsterska konferencija, koja je najjasniji izraz protestantskog gledišta o svetosti
nedeljnog dana od odmora izjavljuje da je subota “od početka sveta do Hristovog uskrsenja bila poslednji dan
sedmice. To je razdoblje od najmanje 4000 godina. Ipak kroz prvu polovinu ovog dugog razdoblja Jevreji
nisu postojali. Da li je sedmi dan sedmice dobio iznenada drugu osobinu i karakter kod Sinaja, kada je
Bog vodio svoj izabrani narod iz Egipta u obećanu zemlju?
Niko ne može pokušati i reći, da, i potkrepiti svoj odgovor izjavama Starog zaveta, u kojima se kaže
da je subota naročiti znak između Boga i sinova Izrailjevih. Međutim, ako ovaj odgovor išta dokazuje, on
dokazuje vrlo mnogo, jer sam izveštaj Starog zaveta koji ovako opisuje subotu, otkriva takođe da se Bog
opisuje u naročitoj vezi kao Bog Avramov, Isakov, i Jakovljev. Zašto Gospod ne bi dao subotu Gospodnju
svome vlastitom narodu?
Razlog zbog kojeg je svetkovanje ograničeno na Jevreje u drugoj polovini razdoblja od 4000 godina
pre Hrista je bio u tome, što nijedan drugi narod na zemlji nije bio pravi Božji sledbenik. Svi su drugi narodi
bili mnogobožci i neznabožci. Subota je naravno bila tesno povezana sa Jevrejima u vreme njihove nacionalne
istorije. Kao što smo već spomenuli to je bio slučaj i sa svim drugim što im je Bog otkrio, uključujući sve
Božje proroke i sve spise koji čine Svetu
reč.
Međutim, neko može odgovoriti:
“Biblija nigde ne kaže da je Spasitelj i
spasenje ograničeno samo na Jevreje”.
To je istina. Isto tako nigde ne čitamo da
subotu treba ograničiti samo na Jevreje.
Nasuprot tome imamo naročite izjave
Biblije koje pokazuju da je Bog nameravao
da se subota rasprostrani širom sveta.
Navedimo neke od njih:
1.Sama zapovest o suboti izjavljuje
naročito da dan od odmora, subotu,
56
moraju svetkovati ne samo Jevreji nego i “stranac koji je među vratima tvojim”(2.Mojs.- Izlazak – 20,10.).
Stranci su bili oni, koji nisu pripadali Izrailjskom narodu, oni su mogli pripadati bilo kojoj drugoj rasi ili
narodu.
2.Hristos je izjavio da je “subota načinjena čoveka radi”(Marko 2,27.). On nije rekao za Jevreje nego
“za čoveka”, te prema tome nema opravdanja da se značenje reči “čovek” ograniči samo na Jevreje. Ako
bi smo hteli ovako ograničiti reč, tada bi smo brzo došli u teškoću. Mi čitamo da je Hristos “videlo istinito
koje obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet”(Jov.1,9.). Da li je Hristos doneo videlo samo takvim
ljudima kao što su Jevreji? Osim toga subota je data da bi ljudi uživali blagoslov počivanja i službe svom
Stvoritelju. Zašto bi Bog hteo da samo jedan mali deo Njegovih stvorenih bića – jer su Jevreji uvek bili mali
deo svetskog stanovništva – učestvuju u sreći odmora i bogopoštovanja?
3.Kako je subota mogla biti data samo Jevrejima, kada je bila načinjena kod Stvaranja, koje je bilo
mnogo pre vremena Avramovog koji je bio otac jevrejske rase? (1.Mojs.- Postanje – 2,2.3.).
4.Prorok Isaija, govoreći o završnim danima zemaljske istorije, kada će Božje “spasenje skoro doći”,
govori o blagoslovima koji će doći na “tuđina”, “koji drže subote moje”(Isaija 56,1-8.).
5.Konačno na ovoj zemlji, “gde će biti ljudi svake rase i svakog naroda, držaće se subota”(Isaija
66,22.23.).
Šta ćemo sada reći za 5.Mojsijevu – Ponovljeni zakoni – 5,15., za koje se kaže da dokazuje da je subota
samo za Jevreje? Tekst glasi: “I pamti da si bio rob u zemlji Egipatskoj i Gospod Bog tvoj izvede te odande
rukom krepkom i mišicom podignutom. Zato ti je Gospod tvoj zapovedio da svetkuješ dan od odmora.”
Obratimo pažnju na mesto u kojem se tekst nalazi. Peto poglavlje “Ponavljanja” iznosi Mojsijevo sumiranje,
sa pristajućim komentarom, velikog događaja kod Sinaja pre 40 godina kada je Bog izgovorio deset zapovesti.
Da Mojsije nije pokušao da doslovno ponovi zapovesti, nego da ih pozove da drže ove dobro poznate
propise, pokazano je u stihu 12. Gde se kaže: “Drži dan od odmora i svetkuj ga kao što ti je zapovedio
Gospod Bog tvoj”.
Prema tome prva tačka na koju trebamo obratiti pažnju jeste ovo ponavljanje zapovesti u “Ponavljanju”, ne
može biti uzeto kao nadomestak za oblik zapovesti koja se nalazi u “Izlasku” –2.Mojs.20. U “Izlasku” mi
nalazimo izveštaj o zapovestima kako ih je Bog izgovorio i na taj izveštaj je Mojsije naročito podestio
Izrailj, kada ih je pozvao: “Drži dan od odmora i svetkuj ga, kao što ti je zapovedio Gospod Bog tvoj”. Bez
obzira kakvi bili pozivi ili razlozi, koje je uputio Mojsije, oni se moraju smatrati kao dodatak, a ne kao
zamena za ono što je Bog govorio kada je u početku izgovorio zapovesti.
Bog je izjavio da je sedmi dan subota kada svi trebaju počivati – “Jer je za šest dana stvorio Gospod
nebo i zemlju…i počinu u sedmi dan”: Bog je zatim dodao:”Zato je Gospod blagoslovio dan od odmora
i posvetio ga”(2.Mojs – Izlazak – 20.11.).
Pogledajmo ponovo u kontekst “Ponavljanja” 5. Mojsije nastavlja sa parafraziranjem zapovesti o suboti i
završava ih stihom 14. – koji opisuje kako se i sluge i gospodari terbaju odmarati, dodajući: “Da bi se
odmorio sluga tvoj i sluškinja tvoja kao i ti”. Zatim neposredno sledi stih 15. Koji podseća Izrailjce da su
bili sluge u Egiptu itd.
Do kakvog ćemo dakle prirodnog zaključka
doći? Jednostavno ovog, da je Mojsije dao dodatni
razlog za držanje zapovesti o suboti, a naročito
one pojedinosti koja govori o počivanju slugu.
Mi kažemo, ovo je prirodni zaključak, do
kojeg stižemo. On postaje neizbežan zaključak,
kada se citiraju izvesne paralele.
Nešto kasnije, Mojsije daje uputstva o posupanju
sa slugom koji posle služenja od šest godina
treba biti otpušten sedme godine sa darom od
stoke i stada svoga gospodara. Mojsije dodaje:
“Opominji se da si bio rob u zemlji Egipatskoj i

57
da te je izveo Gospod Bog tvoj; zato ti je zapovedio ovo danas”(5.Mojs – Ponavljanje 15,15.). Možemo li
zaključiti da su dobrota i ljubav prema slugama, zapovesti koje su date tek kod “Izlaska”, te da su svi koji
su živeli pre tog vremena mogli postupati okrutno sa svojim slugama, a da ne izazovu Božje nezadovoljstvo?
Da li je Bog zahtevao samo od Jevreja da budu tako prijazni sa slugama?
Čitajmo još jednu zapovest: “Ne činite nepravde u sudu ni merom za dužinu ni merom za težinu ni
merom za stvari koje se sipaju. Merila neka su vam prava, kamenje pravo efa prava in prav. Ja sam Gospod Bog
vaš koji sam vas izveo iz zemlje Egipatske. Držite dakle sve uredbe moje i sve zakone moje i vršite ih. Ja
sam Gospod.”(3.Mojs. -Levitska 19.35-37). Možemo li uzeti stihove same i načiniti dokaz da je zapovest
o ispravnom postupanju u različitim prilikama života nastala kod Izlaska, te da je pre toga čovek mogao
varati svoga suseda nekažnjeno; i da su samo Jevreji bili narod koji je Bog pozvao da ne varaju nikoga?
Ili uzmimo ovu izjavu: “Ja sam Gospod koji vas je izveo iz zemlje Egipatske, da vam budem Bog.
Budite dakle sveti jer sam Ja svet”(3.Mojs.-Levitska 11.45.). Možemo li iz ove zapovesti zaključiti da
“budite sveti” pristaje samo doslovno Izrailju, koji je izveden “iz zemlje Egipatske”? Mi verujemo da bi i
najvatreniji protivnik subote oklevao da zastupa ovakvu ideju. Međutim, ako i svetost i držanje subote
imaju neke veze sa oslobođenjem iz egipatskog ropstva, a mi se slažemo da svi ljudi trebaju biti sveti, tada
nikako ne možemo upotrebiti Egipat kao izgovor ze kršenje subote.
U svetlosti ovih a i drugih tekstova koje bi smo mogli dati, očigledna je činjenica da je egipatsko ropstvo,
mesto gde se sa Izrailjcima postupalo nepravedno i nečovečno. Mojsije je jednostavno citirao, kao dodatni
razlog, na osnovu kojeg oni, koje je Gospod tako milostivo oslobodio iz takvog stanja, trebaju postupati
pravedno i ljubazno sa drugima, a naročito sa onima koji su žalosnom stanju i da je on obavezan za sve
ljude od postanja sveta.
Umesto da oslabi zapovest o suboti 5.Mojsijeva-Ponavljanje 5,15. Služi da pokaže kako je vanredno
široka ova zapovest i kako je Gospod nameravao da subota bude izvor osveženja i blagoslova i za robove
i sluge.

58
 Sadržaj Pastira:
Uvodne reči: Hoćemo li Ga slušati? ...................................................................................... 1

Saveti vođama:
* Razumevanje Elen Vajt: 8. poglavlje: Elen Vajt i razvijanje doktrina Adventista
sedmog dana ................................................................................................................... 3
* „O danu tom i času niko ne zna“ .................................................................................... 9
* Praktična služba: Crkva i njeni kritičari ......................................................................,... 14
* Pastor i zdravlje: Lek za pregorevanje pastora .............................................................. 17
* Pristavska služba: Pronalaženje zadovoljstva ................................................................ 19
* Gradivo - čitanja za dar .................................................................................................. 21

Propovedi:
* Božje Jagnje .................................................................................................................. 25
* Zašto je Bog postao čovek ............................................................................................ 27
* Rođen u Vitlejemu ......................................................................................................... 30
* Uspešna 2017! .............................................................................................................. 34
* Licem k licu sa Bogom .................................................................................................. 35
* Ambicija ....................................................................................................................... 39
* Snovi o carstvu: 2. Božje carstvo prikazuje Božju vladavinu ........................................ 40

Propovedi za decu:
* Mudraci i njihova tri poklona ....................................................................................... 45
* Pregled srca .................................................................................................................. 46

Ilustracije .............................................................................................................................. 47
Apologetika: Pitanja iz doktrine ........................................................................................... 53

Adrese i brojevi telefona:

E-mail: drciric@gmail.com
Telefoni: 021 4737120; 060 8080 588
Petra Drapšina 13, Novi Sad
Uređenje časopisa: Ljiljana Ćirić
Odgovara: Dragan Ćirić