Ne mogavši da se savladam, sedoh da napišem ovu istoriju mojih prvih koraka u ţivotu, iako sam mogao

proći i

bez toga... Jedno znam pouzdano: nikad neću sesti da pišem svoju autobiografiju, pa makar ţiveo i do sto
godina.

Mora ĉovek biti baš bedno u sebe zaljubljen, pa da bez stida piše sâm o sebi. Ipak se opravdavam time
što ne pišem

iz istih razloga zbog kojih pišu svi, to jest zbog pohvale ĉitalaĉke. Što sam se iznenada rešio da napišem
od reĉi do

reĉi sve što se sa mnom dogodilo od prošle godine, to sam uĉinio po unutrašnjoj potrebi: toliko sam
potresen svim

onim što se desilo. Zapisaću samo dogaĊaje, izbegavajući koliko je god moguće sve što je sporedno, a
naroĉito

knjiţevne ukrase; knjiţevnik piše trideset godina, i na kraju krajeva opet ne zna zašto je pisao toliko. ja
nisam

knjiţevnik, niti hoću da budem knjiţevnik, i smatrao bih da je nepriliĉno i ruţno da iznosim unutrašnjost
moje duše i lep

opis mojih osećanja na njihovu knjiţevnu pijacu. MeĊutim, na ţalost, predosećam da, kako mi izgleda,
nije moguće

potpuno proći bez opisivanja osećanja i bez razmišljanja (moţda ĉak i otrcanih razmišljanja). Toliko
razorno deluje na

ĉoveka knjiţevni rad, ĉak i kad piše samo za sebe. Razmišljanja će moţda biti ĉak i vrlo otrcanih, jer je vrlo
moguće

da ono što ĉovek sâm ceni, nema nikakve vrednosti za druge. Ali sve to na stranu. Pri svem tom, evo ipak

predgovora! Više u tom pravcu neće biti.

Na posao! Mada ništa nije teţe nego prići ma kom poslu, moţda ĉak i svakom poslu.