ОСНОВНИ ПОЈМОВИ ГЕОПОЛИТИКЕ

1. Реч геополитика потиче од грчких речи γη (земља) и πολιτική (политика). Овај

термин је први употребио Рудолф Кјелен 1889. године. Употреба појма у
Европи шири се у периоду између Првог и Другог светског рата, да би се после
Другог светског рата његова употреба проширила на цели свет. У
савременом политичком дискурсу, геополитика је често синоним за
интернационалну политику.
Геополитика је анализа географских утицаја на односе центара моћи у
међународном контексту. Постоје уже и шире схватање геополитике. Уже
схватање обухвата географско-детерминистичка схватања по коме географија
одређује политику. У најширем схватању, геополитика означава свако довођење
у везу појма географије и политике. Мајка-наука геополитике је географија,
тј. њен антропогеографски субсистем у чијем саставу се налази дисциплина
политичка географија.
Претходно споменут Рудолф Кјелен је геополитиком сматрао као науку о
држави као географском организму, истичући важност њених територијалних
својстава као што су пространост, границе, облик територије, положај,
самодовољност. Иако је Кјелен био „кум“ геополитике, њен научни „отац“
несумњиво је британски географ Х. Џ. Мекиндер (Halford John Mackinder).
Његов чланак „Географска осовина историје“ из 1904. године и данас се
сматра „главним геополитичким текстом у историји те дисциплине“

2. Геостратегија је научна дисциплина која обухвата све друштвене феномене од

технике, економије, војске до културе и политике. Све што је значајно за развој
одређеног географског простора. Њена друштвена снага је у налажењу најбољих
економских решења за државу и у политичком деловању на спровођењу тих
решења. Настала је као научна дисциплина на универзитетима у САД, а данас се
проширује у свим развијеним земљама.

3. Геоекономија је научна област која се бави мултидисциплинарним изучавањем

економског развоја и међусобног повезивања региона света, као и националних
привреда. То подразумева изучавање географских, историјских, политичких,
правних, културних и језичких карактеристика појединих делова света.

4. На ране сакралногеографске перцепције дуализама висија и низија, планина и

равница, речних развођа и долина, морских приобаља и континенталних залеђа,
шума и степа, тајги и тундри... геополитички је над(о)грађена основна,
најважнија планетарна дихотомија – земље и воде, тј. копна и мора. Из тога су
изведена два фундаментална геополитичка појма – телурократија („моћ
посредством копна“) и таласократија („моћ посредством мора“) – који
подразумевају и њихов природно предиспониран, вечни антагонизам као „први
закон геополитике“, те склапање стратегијских савеза на истом принципу као
„други закон геополитике“.
Х. Џ. Мекиндер на географским датостима тријалистички је засновао „природни
размештај моћи“ и структуру света: Осовинска област – Унутрашњи или ивични
полумесец – Земље спољашњег или острвског полумесеца. Посебно је
потенцирао Осовинску област (Pivot area), физичкогеографски заштићено и за
поморске силе неосвојиво евроазијско средиште које контролише Русија и из
кога долазе кључни историјски импулси. У другој варијанти из 1919. године (и
трећој из 1943.) извршио је њено преименовање у Срце копна (Heartland) и
територијалну корекцију, те поставио незаобилазни постулат геополитике: „Ко
влада Источном Европом, управља Срцем копна; Ко влада Срцем копна,
управља Светским острвом; Ко влада светским острвом, управља Светом“.

Макиндер спада у теоретичара који даје предности копненој моћи због контроле
над стратешки важним делом евроазијске копнене масе. Макиндер је Хартленд
теоријом одредио стратешки образац којим се руководи и телурократија и
таласократија. Поморске силе покушавају да спрече интеграцију Евроазије под
једним геополитичким ентитетом. Копнене силе, са друге стране, покушавају
интегрисати континент геостратешким окупљањем око око простора Хартленда.
Руска држава је кроз историју главни историјски организатор простора
Хартленда као средства за континенталну хегемонију.

Чланови групе: Лена Лазовић, Гордана Николић, Страхиња Марјановић и

Богиња Николић Вукајловић III-10