Đorđević, Vladan. Crna Gora I Austrija U XVIII Veku

This is a reproduction of a library book that was digitized
by Google as part of an ongoing effort to preserve the

information in books and make it universally accessible.
https://books.google.com
UC - NRLF
JX VHANGE
8 1918
1565
$B 5ВЧ ЧЗВ
ИЈА .
ZZA92 СРПСКА
ЦРНА ГОРА И АУСТРИЈА
уXVIII ВЕКУ .
НАПИСАО
Д- Р ВЛАДАН БОРЂЕВИЋ .
LIBRARY
О сна
UNIVERSITY
CALIFONIA
ДВАНАЕСТА КЊИГА ,
НАГРАЂЕНА ИЗ ФОНДА Д-РА ЉУБОМИРА РАДИВОЈЕВИЋА.
У БЕОГРАДУ .
ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ.
1912 .
ЦЕНА З ДИНАРА.
EXCHANGE
SLIKA
C
A
L
I
F
WAT
LID
IS
EX LIBRIS
ЕВРОПА и БАЛКАН .
ДИПЛОМАТСКА ИСТОРИЈА
БАЛКАНСКИХ ХРИШЋАНСКИХ ДРЖАВА
У XVIII и XIX ВЕКУ .
КЊИГА ДРУГА .
ЕВРОПА И ЦРНА ГОРА .
СВЕСКА ДРУГА .
ЦРНА ГОРА И АУСТРИЈА
y XVIII BERY .
1912 .
СРПСКА КРАЉЕВСКА АКАДЕМИЈА .
ЦРНА ГОРА и АУСТРИЈА
У XVIII ВЕКУ.
НАПИСАО
Д - Р ВЛАДАН БОРЬЕВИЋ .
ДВАНАЕСТА КЊИГА,
НАГРАЂЕНА из ФонДА Д-РА ЉУБОМИРА РАДИВОЈЕВИЋА.
1912 .
Тl / 5-65
27 A72
САДРЖАЈ .
СТРАНА :
І. Црна Гора, напуштена од Русије, обраћа се Аустрији за заштиту 1
. 25
II . Мисија аустријског пуковника Павлића у Црној Гори
е 60
II. Друго аустријско изасланство у Црној Гори
IV. Дипломатска преписка између Беча, Петрограда и Црне Горе 100
V. Победе на Мартинићима и Крусама . Погибија Махмуд-паше Бу
шатлије . Извештаји владике Петра ћесару - 122
е а
VI . Црна Гора између Француске, Аустрије, Русије и Турске . 137
VII . Црногорско-аустријски сукоб . 157
VIII . Бенерал Рукавина и владика Петар I 168
Примедба . — Одељак о протеривању владике Петра из Русије биће

у наредној свесци овога дёла .
Прилози на које се писац позива у овој свесци, штампаће се, по
одлуци Српске Краљевске Академије, у засебном зборнику докумената,
који ће изићи у току ове године.
Л
І.
ЦРНА ГОРА , НАПУШТЕНА ОД РУСИЈЕ , ОБРАЋА

СЕ АУСТРИЈИ ЗА ЗАШТИТУ.
Руска заштита Црној Гори , основана на ратној помоћи

коју су Црногорци указивали руској војсци у њеним великим
ратовима с Турском, обећавана за то и потврђивана толиким
царским граматама, почела је 1711. године , за владе Петра Ве
ликога, и трајала је до 1766 .
и ако се та заштита сводила на милостињу Цетињском
манастиру и на веће и мање поклоне црногорским изасланствима

у Русију нешто у новцу и медаљама ; нешто у црквеним
Књигама, одеждама и црквеним утварима ипак је Црна Гора
искрено била одана Русији ; јер се увек надала да ће јој Ру
сија помоћи да дође макар и до примитивног државног устрој
ства и до међународног признања њене политичке независности ,
за коју се борила од почетка XVIII века .
Али и та платонска љубав Русије према Црној Гори охла
дила се , приликом трећег путовања владике Василија у Петро
град , толико , да је владика у највећој беди умро у руској пре
стоници ; а , за владавине Шћепана Малог у Црној Гори, руска
заштита претворила се у отворено непријатељство.
Кад је Шћепан Мали убијен, световну власт у Црној Гори
приграбио је њен гувернадур Јован Радоњић . Овај је покушао
још једном да Црној Гори поврати милост рускога двора , и
пошао је за то лично с још два изасланика у Петроград ; али
и та је депутација у Русији тако примљена, како ))никада није
могла очекивати “ . То је био главни разлог зашто се гувернадур
над свом Црном Гором “ први пут обратио за помоћ другој хри
шћанској велиликој сили Аустрији ; и тиме је настао први већи
ЕВРОПА и ЦРНА ГОРА 1
604130
•
• * •
• * * •
-
1це НА горA и штв зАштиту од Аустриљ.
преокрет у ономе што би се, за невољу, могло назвати спољном

политиком Црне Горе.
Да видимо, на основу службених докумената која се чувају
у бечким архивима, како су отпочети и како су даље вођени
преговори за то између Црне Горе и Аустрије.
Гувернадур Радоњић је, пре свега, „сондирао терен“ у
Бечу. Он је при крају 1777. год. послао у Беч приморца „грофа“
Николу Марковића, да упита: да ли би ћесарски двор био вољан
да прими неколико главара црногорских, који би хтели доћи да
се поклоне царици Марији Терезији и да замоле за њену моћну
заштиту Црној Гори.
Никола Марковић упућен је у Државну Канцеларију (Sta
atskanzlei), где је саслушан; и 8. децембра 1777. год. државни
канцелар аустријски кнез Кауниц поднео је сину и савладару
Марије Терезије, Јосифу Карлу (доцније Јосиф II) опширан ре
Ферат о мисији Николе Марковића. У том документу најпре се
обраћа пажња на Факат: да аустријски дом, више него и која
друга династија, може да извуче највећу и најбитнију корист
од граничара, Црногораца и других народа који су под турском
влашћу; јер су њихове ратничке способности неопходно по
требне, пошто су Мађарска и даље земље у Турској постале
право „гробље немачко“, те ваља гледати да се аустријска војска
попуњава од сад поглавито из тих народа. Само их ваља најпре
научити субординацији и дисциплини, јер су иначе пљачкаши:
а то се може постићи ако се предузму довољне мере у духу
тих народа. Затим кнез Кауниц ипак налази да не би требало
примити предлог да дође неколико црногорских главара у Беч,
јер би то пало у очи, а опет се на тај начин не би дошло до
поузданих података о Црној Гори. Место тога он предлаже да
се један виши официр који уме да цени људе, с једним или два
нижа енжењерска официра који знају српски, пошљу прерушени
у трговце заједно с „грофом“ у Црну Гору, те да ови приберу
најтачније податке о бројном стању тога народа, о његовој спо
собности за службу, о устројству његову, о правом располо
жењу и свему што је потребно знати не само о Црној Гори
него и околним провинцијама; па тек онда да приступе прего
ворима с тамошњим главарима, и да с њима уговоре привре
мену конвенцију до највише ратификације. Томе вишем официру
требало би — поред пуномоћства, новаца и поклона — дати и
кратку, али довољну ннструкцију, подесну и за ратно и за мирно
доба; јер би за ово требало још сада донети одлуку: да ли да
LЦРНА ГОРА ИШТЕ ЗАШТИТУ ОД АУСТРИЈЕ. 3
се известан број Црногораца насели у Банату и Буковини, или

да се установи један или неколико батаљона њихових добро
вољаца, у којима би била школа за Црногорце, Арбанасе, Кли
менте и т. д., који би се спремали за аустријску службу и за
подржавање и јачање доброг расположења у поменутим на
родима.“)
Решење које је цар својим ручним билетом канцелару са
општио, не налази се у актима; али се из примедаба којима је
кнез Кауниц одговорио на то решење, и које му је поднео 22.
децембра 1777. год., види: да је Јосиф Карл био наредио да цр
ногорски пуномоћник дође на Ријеку или у Сењ, па да се ту
састане с ћесаровим повереником. Сасвим умесно примећује на
то Кауниц: да колико се Никола Марковић обрадовао да одмах
одведе царева пуномоћника, толико је несигурно да ли ће Цр
ногорци радо пристати да о свом трошку пошљу у поменута
места своје људе да тамо чекају док из Беча стигне одређени
повереник. Сем тога, тешко да у Црној Гори има много или
неколико писмених људи који би осим српскога знали још који
страни језик; а насигурно у њих нема никакве канцеларије у
којој би се знало да се, како ваља, пишу пуномоћства, инструк
ције ит.д., и зато би такав захтев аустријског двора само довео
људе у неприлику, па не би знали шта да раде. Поврх свега
тога, Њ. Величанству је главна намера да добије поуздане по
датке о устројству и целокупном стању Црне Горе. За то је
најкраћи и најјевтинији пут послати једног способног официра“.
Цар је нашао да су ове примедбе умесне, и наредио је
пуковнику барону Клебеку — коме беше наменио ту мисију —
да се пред министром унутрашњих послова бароном Биндером
разговори с Николом Марковићем: да ли би овај могао чекати
у Бечу док се спреми све што треба за Клебекову мисију.
У свом рапорту“ о том разговору, барон Клебек јавља цару
да Марковић дуже бављење у Бечу не би могао објаснити ни
својима, а камо ли „свету“; него он ће, полазећи дома, понети
100 цената гвожђа, као да му је то дао некакав трговац из
Љубљане, који хоће да тиме покуша с трговањем у Далмацији:
па да Клебек, када буде готов за пут — прерушен у тог љу
* Оригинал се налази у Ц. Кр. Д. Д. Д. Архиву, у актима под „Моnte
negro“, Фасцикули 1., conv. A., fol. 7.—9. Сигурно погрешком пера, а због слич
ности речи у њему, стоји „Pacification“ уместо „Ratification.“
* Ц. К. Д. Д. Д. А.: „Montenegro“, fasc. 1, conv. A., fol. 16.—18.
* Ц. К. Д. Д. Д. А., „Моntenegro“, fasc. 1., conv. A., fol. 13.—14.
1+
4 ЦРНА ГОРА ИШТЕ ЗАШТИТУ ОД АУСТРИЈЕ.
бљанског трговца — дође у уречени дан на Ријеку, и он ће га

одвести у Црну Гору, а после тако исто вратити.
Кнез Кауниц нашао је за потребно да своје мишљење,
изнесено у реферату од 22., допуни једним Француски написаним
рапортом од 22. децембра 1777. год.“; али цар беше већ пре
два дана донео своје решење о целој овој мисији Николе Мар
ковића, које није испало по жељи државног канцелара.
То је царево решење од 25. децембра 1777. год.“ у ручном
писму кнезу Кауницу: да ће најбоље бити да се дотични Мар
ковић, с једним поклоном за пут од 400 до 500 дуката, врати
у своју домовину, али с наредбом: да саопшти коме треба како
ствар још није довољно сазрела, да би се што трајно могло од
лучити; али, ако један од тамошњих главара хоће да дође на
Ријеку или у Сењ, снабдевен пуномоћством — које треба да
буде потписано од свију тамошњих главара — онда ће се из
Беча послати један човек да прими његову понуду, и да се
с њим споразуме о изашиљању једног пуномоћника у њихову
земљу...
Тако је и учињено.
Не нађосмо нигде писанога трага како је Радоњић са сво
јима примио овај усмени одговор који им је Никола Марковић
донео. Факат је да Црногорци нису никога послали ни на Ри
јеку ни у Сењ целе 1778. године, сигурно с разлога које је
Кауниц унапред предвидео. Међутим из године 1779. чувају
се у Бечком Архиву три врло важна документа из Црне Горе.
Два су без датума, написана су на италијанском језику и
упућена цару Јосифу П. На њима су потписани Михаило вој
вода Пламенац, Ђорђе конте Пламенац, Стеван капетан Кнежевић
и Давид Радановић секретар, као главари Црне Горе. Уверава
јући да имају пуномоћство митрополита Арсенија Пламенца и
осталих главара, сердара, војвода и кнезова, траже: да сва њи
хова браћа постану цареви поданици, да им се да један коман
дант који ће им судити по закону, и да им се пошљу учитељи
за децу. Трећи је докуменат од 9. априла 1779. г., писан „во
Черној Гори“, и гласи:
„Свето Царско Краљевско и Апостолско Величаство,
Преклонити слуге, сердари, кнезови и воје воде црмничке
и ријечке нахије и Цетиња от Черне Горе понизно падамо пред
* Ц. К. Д. Д. Д. А., „Моntenegro“, fasc. 1., conv. A., fol. 29.—30.

* Ц. К. Д. Д. Д. А., „Моntenegro“, fasc. 1. conv. A., лист 27.
ЦРНА ГОРА И ШПТЕ ЗАШТИТУ ОД АУСТРИЈЕ. .)
ноге Вашега Царскога и Краљевскога и Апостолскога Велича

ства, и кажемо како посласмо наше три офицера пред ноге Ва
шега Царскога Краљевскога Апостолскога Величаства, тер да нас
примите под крилом могуће отбране Ваше и славне деснице.
Сви тверду вјеру дајемо да ћемо вазда бити превјерне слуге,
приправни пролити нашу крв за Ваше дугочестито владаније;
и да ове снижене молбе буду вјерован (е), списе потписујемо
и нашијем властитијема печатима утврђујемо ови писмени пре
клонити лист. Истина јесмо сиромаси, али велико срдце имамо
за Ваше Преславно Величаство, коју милост господин Бог, и
у истину којијех ствари дана на девет априлија, года 1779. во
Черној Гори. -
Смирени митрополит черногорски, скендериски и приморски

(М II.) Арсеније Пламенац.
Сердар
(М. П.) Мојсеј Пламенац.
Сердар
(М. П.) Јован Ђурашковић.
Bojeвода
Стијепо Мартиновић.
Прва два документа показују сепаратну акцију митрополита

„Арсенија, упућену цару Јосифу П, сарегенту царице Марије Те
резије: докле је трећи, као кредитива за гувернадура и друга
два „офицера“, упућен царици Марији Терезији.
Очевидно се митрополит Арсеније био уплашио да Радоњић
не заузме за себе сва благовољења аустријскога двора, па је по
хитао да на брзу руку (зато је ваљда и заборављен датум) — преко
два своја рођака, оба Пламенца — с једним капетаном и једним
секретаром упути она два писма Јосифу П, како они имају пуно
моћство митрополитово да сву своју браћу Црногорце направе
царевим поданицима и да траже аустријског команданта (оче
видно да би овај ослободио митрополита превласти Радоњићеве).
Арсеније се надао да ће овом понудом наткрилити понуде свога
ривала; и ми ћемо мало даље видети да је ова његова се паратна
мисија имала више успеха, него она коју је предводио гувер
надур Радоњић, из врло простог разлога: што је ова у својим
захтевима била и сувише претенциозна.
Кад је изасланство — које је било састављено из гуверна
дура, првог сердара Ивана Петровића и архимандрита Петра
6 LЦРНА ГОРА И ШТЕ ЗАШТИТУ ОД АУСТРИЈЕ.
Петровића — стигло у Беч, оно се најпре представило влади и

показало своје горње пуномоћство, па је онда поднело царици
Марији Терезији овакав акт на италијанском језику, који је прилог
министрову реферату од 22. априла 1779. године: '
„Свето Царско Краљевско Апостолско Величанство,
| Ванредна материнска брига којом Ваше Свето Царско Кра
љевско Апостолско Величанство ствара срећу своје простране
монархије, није у Европи мање слављена од великодушности
вере и искрености њене, којима поступа не само са својим на
родима, него и према страним државама, па чак и према својим
непријатељима.
Одушевљени тако оправданим разлогом, ми потписани усу
ђујемо се да изнесемо пред узвишенп престо Вашега Величанства
своју најживљу жељу: да изволи уврстити у своју високу кли
јентелу и заштиту и нас с целим народом црногорским.
Давно је, Свето Величанство, како се Црногорци с оружјем
у руци дреше од свирепог отоманског јарма, коме су Турци под
вргли Илирик и Грчку. Исти Турци — поучени покољем који
смо ми правили од њих — кад год су покушали да и нас при
тисну, врло су задовољни да нас оставе у нашим границама, да
будемо поседници своје природне слободе.
Али, ма колико да нашем народу изгледа драгоцена та сло
бода кад је упореди с оним што је трпео под турским јармом,
опет он разуме да сама слобода не вреди много у овом про
свећеном веку, ако та слобода није умеравана у исто време
мудрим законодавством које регулише грађанске и привредне
радње, као и ако нема тачне војничке дисциплине, којом би могао
не само одбијати непријатеље, него још бити од користи својим
пријатељима и савезницима.
Наши претци одиста су се увек надали да ће задобити
такве користи (законодавство и војнички запт) преко Русије,
с којом смо — због једнакости у вери — толико година на
овамо били заједно и савезници. Петар Велики био је први који
нас је величанственим обећањима и лепим речима позвао да се
с њиме удружимо противу Турака. Услед тога, Црногорци тада
направише у европској Турској врло јаку диверсију противу
мухамеданаца, која је великим делом узрок његовим успесима,
а ови су га (Петра) направили бесмртним. Али каква је била
* Ми га овде саопштавамо у српском преводу г. професора Дионисија
ди Сарно Сан Ђорђо, драгомана италијанског посланства у Београду. Ори
гинал је у „Прилозима“ који ће се засебно штампати.
ЦРНА ГОРА И ШТЕ ЗАШТИТУ ОД АУСТРИЈЕ 7
награда нашега народа за то? — Никаква: почасне грамате,

дипломе, црквене књиге и мало поклона без икакве користи!
При свем том, народ црногорски непрестано се надао да
ће Московија једанпут изменити своја илузорна начела, и са
чувао је своју највећу оданост и верност према тој сили. И одиста,
и у последњем рату између Руса и Турака — чим смо позвани
(може се превести и „подбодени“) од кнеза Долгоруког да на
правимо нову диверсију у непријатељевој земљи — сви смо
скочили на оружје, упали смо како у Арбанију тако и у Хер
цеговину, и задржали смо за много месеци противу себе 60.000
Отомана, који састављаху језгро турске војске. Одиста то беше
велика помоћ за Русију. Али и овога пута поступила је та
велика сила с нама врло незахвално, јер тек што је кнез Дол
горуки успео, својим лепим речима, да баци ватру рата у Ар
банију, он је побегао из наше земље, оставивши нас без паре,
без обећане ратне муниције, изложене беснилу отоманском, које
смо сами морали да угушимо, бранећи јуначки свој живот. Кад
су ратничке стране после овога рата уговарале мир, наш народ
не само што није поменут у чланцима уговора о миру, него му
ни после није захваљено.
То је жалосна историја, за коју не могосмо се уздржати а да
је не доставимо најпокорније до знања Вашем Светом Величан
ству, те да би се уверило о верности којом ми испуњавамо
своје уговорене обвезе са сваким с којим преговарамо, и да би
се смиловало да нас прими под своју високу заштиту.
Уморени од тога да гледамо и даље како наш народ служи
за играчку илузијама Русије, ишли смо ту скоро у Петроград,
да и формално одрешимо ону везу која нас је везивала за руски
двор и која је већ стварно прекинута.
И тако смо сада слободни од ма какве обвезе, и можемо
— без икакве повреде за веру и „поштење нашега народа — да
се ставимо под високу заштиту и клијентелу В. Св. Величанства,
ако оно благоволи да нас прими и да утврди за сада тајни или
отворено јавни споразум о томе.
Знајући ми одлично да сваки споразум треба да садржи
сразмерну узајамност у користима за обе стране, у стању смо
оне погодбе на које је наш народ готов да пристане у корист
Вашега Величанства, као и оне које ми и наш народ очекујемо
да добијемо у размену, у овим тачкама изнети:
П. Сви пријатељи узвишенога аустријског дома биће и наши
пријатељи, а сви његови непријатељи биће и наши.
П. У случају рата узвишеног дома Вашега Величанства

противу Турака, обвезујемо се да ујединимо сву снагу свога
народа да се помоћу узвишенога дома боримо противу невер
ника; и то: почињући од наших граница, па настављајући свуда,
докле год нас одведе срећа аустријског оружја. Тако исто обве
зујемо се да се постарамо да одушевимо и суседне нам народе
да пристану уз Ваше Величанство.
III. Ако би узвишени дом аустријски заратио ма с којом
другом силом у Европи, нудимо да ставимо на расположење
краљевском комесару, кога би Ваше Величанство требало да по
шље у Црну Гору, највећи могућни број људи, колики узмогнемо
одвојити од земљорадње; а, према нужди у којој смо, да увек
држимо на граници потребан број оружаних људи. Стараћемо
се, сем тога, да још и народи у нашем суседству пођу за нашим
примером, па да и они даду војника. Али сви официри такога
кора, од главнога команданта до најмањега, морају бити Црно
горци; а то неће бити тешко, кад ови буду дисциплиновани и
обучени војничким вежбањима. Потребно је затим да такав цр
ногорски кор — од поласка из Црне Горе, па до повратка у
отаџбину — буде издржаван о трошку реченога високога двора.
Разуме се, осим тога, да по свршеном рату сваки наш војник
може да се врати у отаџбину. Природно, они који не буду хтели
остати и у мирно доба у служби аустријског суверена, имају
се довести кући, и то морем. Што се тиче официра и војника
рањених у рату, осакаћених и онеспособљених, тврдо се надамо
да ће узвишени двор и њима одредити половину плате, као
доживотну пензију, као што то милостиво ради и са свима
другим монархијским трупама.
IV. Ако би високи двор и у мирно доба држао велики
број војске, желели бисмо да се о његову трошку држи и један
одред од 150 војника у Црној Гори. Ако би ови војници били
странци, предвиђамо да би они производили опасне неспоразуме;
али ако би то били Црногорци, онда би они служили за пример
другима и одржавали би у земљи субординацију и полицију. Ми
бисмо тих 150 војника регрутовали чим се вратимо у Црну Гору,
и они би спречавали обичне испаде Црногораца у турску тери
торију. За плату, одело, оружје и за све потребе тих војника било
би за редове доста по један и по дукат месечно, а за официре
или старешине — њих шест — било би доста по два и по це
КИН: Мe C e UIН ().
ЦРНА ГОРА И ШТЕ ЗАШТИТУ ОД АУСТРИЈЕ. 9
V. Да не бисмо компромитовали узвишени двор, ми не

бисмо ни с ким ратовали без његова одобрења. Али, пошто је
могућно да ми будемо нападнути — било случајно, било због
пакости турске — тражимо да у таквом случају будемо стварно
потпомогнути и заштићени од стране високога двора.
VI. Пошто је земља у којој станује наш народ преполов
љена на двоје једном дугачком равницом, која се зове Зета, а
која за сада приџада Турцима, заједно с градовима: Подгорицом,
Спужем и Жабљаком; и пошто се та равница пружа од ушћа
реке Бојане до на север од горњих брда, и пошто се може
догодити да, помоћу Божјег провиђења и храбрости аустријске
војске, Ваше Величанство наново заузме Србију и Босну и да
напредује према Арбанији: — то у таквом случају захтевамо:
да та равница, са Скадарским Језером до ушћа Бојане, буде
остављена у својину нашега народа, да се њоме заокругли земља,
али наравно увек под заштитом високога двора.
VII. У случају рата с Турском, захтевамо да високи двор
уговором о миру, који би се закључио после тога рата, изради
од Порте да она формално призна нашу слободу и независност.
VIII. У случају да високи двор аустријски рашири своје
царство преко садашњих својих граница и даље од наше земље
(то ваљда значи „да бисмо ми дошли у унутрашњост монар
хије“), резервишемо себи слободу исповедања своје вере; тако
исто и потпуну слободу да, по својој вољи, одређујемо регуле за
своје грађанске, судске и привредне послове; јер смо решени да
сачувамо слободу и независност, које су наше претке коштале
толико крви.
IХ. Ако затреба да један или неколико изасланика оду у
Беч или да у Црну Гору дођу за бољу службу високога двора,
захтевамо да буду снадбевени станом и храном о трошку ви
сокога двора.
Х. Ако се у црногорској земљи нађе какво природно бо
гатство у рудама или сличном, надамо се од великодушности
аустријскога дома да ће послати стручњаке за искоришћавање
тога блага. У таквом случају учинићемо да Царска и Краљевска
Државна Благајница учествује у добити, како би се на тај начин
олакшали трошкови високога двора.
XI. Желимо да митрополит црногорски зависи од пећскога
патријарха у Србији. Кад садашњи митрополит умре, пристајемо
за сад да његов наследник буде рукоположен у Карловцима,
али да увек буде изабран по старом обичају, т.ј. да га бирају:
1() ЦРНА ГОРА И ШТЕ ЗАШТИТУ ОД АУСТРИЈЕ.
гувернадур, потчињени главари и цео народ црногорски: али
само дотле, докле Турци буду владали Србијом, те не можемо

да га слободно пошљемо у Пећ.
ХП. Црногорска земља дели се на 5 округа или нахија:
катунска, ријечка, црмничка, љешанска и пјешивачка нахија.
Њима управљају 5 сердара, 9 војвода и 34 кнеза, а над свима
стоји гувернадур и митрополит. Пошто су ти главари душе које
крећу цео народ, надамо се да ће узвишени двор хтети да им
одреди неку годишњу новчану помоћ, у знак своје прослављене
великодушности; н. пр.: од 4.000 Форината годишње гуверна
дуру, од 3.000 фор. митрополиту, од 1.000 фор. архимандриту или
митрополитову помоћнику, првом сердару 100, другој четворици
по 50 цекина, деветорици војвода по 25 цекина, а за кнезове
по 12 цекина годишње с главе на главу; за издржавање школа
у земљи 2.000 фор. годишње; напослетку народу, једанпут за
свагда, 25.000 фор., да се провесели у једној свечаности, што је
ухватио везе љубави и верности према узвишеноме дому ау
стријском. -
XIII. Остаје још граф Бјеладиновић, главни покретач (prin

cipal Promotore) овог најкориснијег предузећа, који је уман човек
и способан да саветом и делом учини Вашем Величанству нај
веће услуге. Он је сада несрећна жртва руске незахвалности.
Пошто јгодинама верно служио тој сили, као пуковник на
границама Херцеговине и Арбаније; пошто јој је жртвовао цело
своје имање и сам живот свога сина: он је сада од ње напу
штен! Молимо, дакле, Ваше Величанство да му подари чин свога
пуковника, с платом која одговара томе чину.
Жао нам је што морамо да Вашем Величанству предла
жемо толике трошкове; али ако с Вашом заштитом узмогнемо
доцније доћи до тога да за нашу сиромашну земљу на други
начин добијемо толику исту помоћ, онда ће престати потреба
за горњу годишњу субвенцију, и узвишени двор уживаће без
икаква трошка наше војне услуге.
XIV. Наша је тврда одлука да ова конвенција, којом жртву
јемо своју крв за царску службу и за напретке славног оружја
Вашег Величанства, буде вечна и неразрешива.
Ово су, Свето Величанство, погодбе под којима, заједно
с нашим народом, молимо за Вашу заштиту и клијентелу. Ако
Ваше Величанство одобри ове погодбе, оно ће тиме задобити
срца читавог једног народа, и још ће придобити тиме добра
расположења свију илирских и грчких народа, који ће, уместо
ЦРНА ГОРА ИШТЕ ЗАШТИТУ ОД АУСТРИЈЕ. | |
да и даље Фанатички иду за Московијом, претпоставити да се

ставе под заштиту аустријскога скиптра, а то је, по нашем
скромном мишљењу, у толико важнија ствар, што је све већа
сила и опаснија навала северних народа противу јужних.
Очекујући са живим поверењем Њене суверенске намере,
остајемо с осећањима највећега цењења
Вашега Цар. Краљ. и Апостолског Величанства највећи по
штоваоци и најпокорније слуге (и ако је цео докуменат написан
италијански, потписи су српски):
Швант, Радоничљ,
начални кљ и гвбернаторЂ черногорски.
(М. П.) Пвант, Петровичљ,
первши сердарЂ.
АрхимандритЂ н нам bстникљ митропо

лицкоћ Петрт Петровичњ.
Печат је један, и то велики. На њему је двоглави орао :

међу орловским главама крст; унаоколо натпис, који не мо
жемо прочитати.
Ево, дакле, како је у оригиналу изгледао онај докуменат,
од кога су најпре Вацлик, а после њега и по њему толики писци
направили формални уговор између Аустрије и Црне Горе, са
стављен тобоже иницијативом саме Аустрије; јер они тврде: да
је барон Биндер звао гувернадура, па чак и да је царица Ма
pија Терезија тај уговор ратификовала; само што још не кажу
и кога су дана ратификације измењане!
У ствари, то је обична прошња појединих црногорских гла
вара, какве су они и дотле толико пута подносили рускоме двору.
Разлика је у томе, што су овом приликом Радоњићи и Пе
тровићи, ражљућени на Русију, пали у руке једноме с мора
мајстору, једноме графу Бјеладиновићу; те им је овај не само
дао савета да се обрате аустријском двору, него им је ову
прошњу за годишње издржање увукао у S 14., па је изгледала
готово као каква међународна конвенција.
Разлика је, даље, што су досадашња „прошенија“ црно
горских главара, упућивана рускоме двору — изузимајући је
дино владику Василија — била скромнија од овог првог „про
шенија“, упућеног аустријскоме дому.
Да је Бјеладиновић одиста био умна глава, „uomo di testa“ —
као што сам за себе пише у овој молбеници „Светом Величан
ству“ — он би зацело видео да у конвенцији и су више много
12 ЦРНА ГОРА И ШТЕ ЗАШТИТУ ОД АУСТРИЈЕ.
тражи сталних годишњих субвенција, и сувише велики ванредни

кредит „једанпут за свагда“ за цео народ, да се провесели што
може да притегне (stringere) везе љубави и верности с аустриј
ским домом; он би видео да сувише мало нуди у размену. Јер
драгоцена крв коју он обећава, своди се на учешће Црногораца
само у евентуалном рату Аустрије против Турске, па и то о
њену трошку; јер оно што обећава у другим њеним ратовима,
т. ј. ставити онолико људи колико се може одвојити од потребе
земљорадничке и чувања границе, не значи ништа друго него
послати толико људи на аустријску храну и плату. Да је Петар
Бјеладиновић био одиста мудар човек, он би морао знати да
ће се аустријски двор само насмејати тврђењу: како ће сви
илирски и грчки народи пристати листом уз Аустрију, само кад
виде да ова даје годишње пензије не само у њену рату рањеним
и онеспособљеним Црногорцима, него и у мирно доба даје го
дишње за оно време велике плате, и то свима главарима од гу
вернадура до последњег сеоскога кнеза! Мора бити да је овај
с мора мајстор помислио: да ће, ако Црногорци не добију све
што он за њих овом конвенцијом тражи („захтева“), сигурно
барем он постати аустријски агенат за ту земљицу; да ће бар
он добити, ако не баш пуковнички чин, а оно бар добру плату;
јер ће барон Биндер или други који министар у Бечу који буде
преговарао о овој „конвенцији“, имати прилике да види колико
је овај „гроф“ промоћурна глава!
А сад да видимо како је аустријски државни канцелар
кнез Кауниц реферисао царици Марији Терезији, кад јој је поднео
овај елаборат црногорскога изасланства.
Рефератом од 22. априла 1779. год., кнез Кауниц најпре
резимује шта је пре две године рађено, и како је цела црно
горска ствар лани напуштена, јер је пуковник Клебек лани морао
са својим хрватским трупама да измаршира; а баш у то време
беху црногорски изасланици кренули за Петроград, па су се,
при пролазу кроз Беч, јавили како иду у Русију да раскину
везе које су их дотле везивало за ту силу. Сад су се ти иза
сланици вратили, па су одмах у Тајној Дворској и Државној
Канцеларији изјавили да су раскинули с Русијом, и поновили су
своју жељу да дођу до ближег споразума с Аустријом. Да би
избегао прерану усмену дискусију, Кауниц им је саветовао да
своје жеље написмено поднесу. Они су то учинили. Сада кан
* Ц. Кр. Д. Д. Д. А., „Моntenegro“, fasc. 1., conv. A., fol. 68.-78.

целар реферише царици о појединим тачкама црногорских жеља.

Помиње да су, сем ових, поднели и један напис под натписом
„osservazioni geografiche concernanti il paese di Montenegro“.“ И ако
Кауниц признаје да би Аустрија могла имати користи од Црно
гораца — како због географског положаја њихове земље, тако
и због борачких способности њихових; и то не само у каквом
рату с Турском, него и с другим државама — опет он не може
саветовати да се с њима сада у Бечу преговара; јер су се Турска
и Русија измириле, па треба избегавати да се на турском двору
не изазове каква „Scheelsucht“. Али да се људи с тако поштеним
и корисним намерама не би отпустили без икакве утехе, требало
би — ако Њено Величанство мисли у будућности на какав спо
разум с њима — казати им да ће се овде мислити на изашиљање
нарочитих повереника у њихову земљу, ради проучавања на лицу
места, с овлашћењем да с њима преговарају; и требало би им
дати какве знаке највишега благовољења. „У осталом — завр
шује Кауниц овај свој реферат — примећујем покорно да ови
црногорски изасланици, међу којима се налази и губернатор
Радоњић, с великом одвратношћу говоре о рускоме двору, јер
их је увек празним обећањима наводио на њихову највећу штету,
и ако су они за тај двор и у последњем рату и раније жртво
вали живот и своје имање. Напротив, они говоре с искреном
тронутошћу и дужним поштовањем о благој и праведној влада
вини Вашега Величанства, као и о Њ. В. Цару, који је одличан
заштитник целог илирског народа, због чега би нарочито гу
бернатор желео да му се баци пред ноге, те да би се тиме могао
похвалити пред народом. Али све зависи од просвећене оцене
Вашега Величанства; и ја молим за највише наредбе ит.д.“
На овом реферату, под шифром царичином, има оваква „ре
золуција“:
„Слажем се с кнезом, а из приложене ноте видеће и царево
мишљење“.
У том мишљењу Јосиф II налази да у садашњим околно

стима, и према свему што су Црногорци сами предложили, он
никада не би могао саветовати да с њима ступа у некакве везе,
нарочито стога, што они траже „да их ми најснажније потпо
могнемо ако би их Турци напали; а то би нас заплело у рат
с Турском“, док Аустрија од њихове помоћи зацело не би имала
велике користи. Сем тога, налази да је много што Црногорци
* Овај натпис не нађосмо у дотичним архивским актима.
14 црнА говА иштE зАштиту од Аустриле.
траже 28.000 форината годишње и 25.000 за једно „народно ве

сеље“. Зато нека се ти људи, онако како кнез Кауниц предлаже,
на леп начин отпусте: само нека их упита шта би с оним ба
таљоном црногорских добровољаца који је требало установити,
те да би се из њихова одговора могло оценити колико се у
таквим случајевима може од њих очекивати.
После такве одлуке, Кауниц предлаже" царици какви по
клони да се даду изасланицима црногорским. Затим, истога дана,
извештава царицу шта су изасланици одговорили о Фрајкорцима.“
А одговорили су да они о томе ништа не знају, јер су више
од године дана на путу; али чим се врате у Црну Гору, по
слаће тачно извешће.
Писмом од 27. априла 1779. год., писаним на италијанском

језику у гостионици код „Јелена“, Иван Радоњић, Иван Петровић,
архимандрит Петар Петровић и соmte Pietro Beladinovich јављају
Њ. Превасходству да су примили прекрасне поклоне Њ. В. Ца
pице, који су им послати по чиновнику Хајнцу, и то, примили
су: 3 златне дуванкесе, један часовник окићен бриљантима,
четири златне медаље, две стотине угарских дуката, и — што
их је још више усрећило — примили су слику цареву. Њихова
захвалност је у толико већа, што они те поклоне сматрају као
претходни доказ милости и заштите узвишенога двора, за којом
они с целим народом уздишу, и за коју су готови да жртвују
крв своју ит.д. Како им је преко истог Хајнца дат миг, они се
враћају у отаџбину, где ће чекати да се испуне њихове жарке
жеље на начин и када Њ. Величанство нађе да је најбоље.
Захваљују Превасходству што је њихову молбу доставило Њ. Ве
личанству, и преклињу га да им сачува очинско благовољење,
„за које моли један тако многобројан и јак народ као што
је наш.“
Из овога писма види се да је прво црногорско изаслан
ство у Бечу прошло онако као и слична дотадашња изасланства
у Петрограду. Добило је и ово златних медаља, само много мање:
добило је уместо панагије часовник украшен бриљантима, уместо
одежда и црквених књига златне табакере и једну слику Јосифа П,
али новаца — оно што њима највише треба — новаца су добили
много мање него што су њихова изасланства добијала у Русији
* Актом од 24. априла 1779. г., ibidem, fasc. 1., convol. A., fol. 80.
* Актом од 24. априла 1779. г., ibidem, fasc. 1., convol. A., fol. 82.
— свега двеста дуката! И што је најгоре, добило је „миг“ да

се што скорије врати у отаџбину!...
О другом, сепаратном изасланству владике Арсенија, које
је имало да спречи Радоњића да се преко Аустрије не осили
сувише у Црној Гори, нема белешке о каквим поклонима, али
нађосмо доказе да је његов предлог у Бечу узет озбиљно у оцену.
О ономе што су војвода Михаило Пламенац, кнез Ђорђе
Пламенац, капетан Стеван Кнежевић и секретар Давид Рада
новић говорили у Бечу, вођена је опширна белешка, коју смо
нашли као прилог реферату царици од 9. јула 1779. год.
Ево шта се каже у том прилогу:
„Главна њихова мисија састоји се у томе да измоле од
Њ. Величанства да узме под своју заштиту њих и цео народ,
а споредна: да измоле накнаду за трошкове које су имали око
организације „Фрајкора““. -
Односно првога, изасланици су — нешто у одговору на

постављена им питања, а нешто сами — дали ова објашњења:
Њихови су земљаци кроз толике векове, а нарочито за
време последњег руско-турског рата, доказали да су они у стању
да се сами бране од непријатеља, јер још никада није Турској
пошло за руком да их сасвим подјарми; само у приступачним
равницама успео је пре 60 година Ћуприлић да освоји нешто
земље, да подигне један градић, да од околних села наплаћује
по 1 форинту на кућу харача годишње, и да их потчини ска
дарском паши. Али чак и та села одрекла су доцније плаћање
харача; и тако цела земља, нарочито њени брдовити делови, нису
никада били потчињени Турцима.
До сада су имали неку врсту републиканске државе. Њоме
управља губернатор с осталим главарима. Ових има 4 сердара
или пуковника, који управљају војничким пословима; 8 војвода
или окружних старешина и потребан број графова (кнезова), који
су старешине појединих општина. Свака општина има свога
графа; а пошто су они сви грчко-источне неуједињене вере,
то имају и владику од те вере. Пошто је садашњи владика то
лико остарео, да не може више да отправља послове, то су му
придали једног епископа, као администратора; и овај као да
међу њима ужива велико поверење. Становништво њихове земље
могло се рачунати на 150.000 душа, а сваки је човек прави
војник. У последњем рату имали су 30.000 људи под оружјем.
Али, како су их Руси срамно (schändlich) напустили, то су изгу
били врло много људи способних за борбу : и зато они сада не
могу са сигурношћу рачунати на више него само на 20.000 бо

раца, јер остало становништво мора да се бави земљорадњом,
сточарством, пчеларством и трговином (с производима првих
двеју грана; па онда с воском, медом, кожама и вуном). Зе
маљски производи не само да су довољни за исхрану целога
народа, него за оно што претекне, купују пушке, прах и олово
и потребне хаљине. e
Због надмоћности својих суседа, они су дошли на мисао

да потраже заштиту какве европске велике силе. Видећи да
млетачка република нема великог утицаја на Порту и да се од
те републике не може очекивати довољна заштита, они су при
хватили тајне руске понуде, повели су се за њиховим подбу
њивањима, и закључили су с Русијом Формалну конвенцију; по
којој су при последњем рату скочили на оружје и војевали пуне
3 године противу знатне војне надмоћности турске, жртвујући
живот и имање. Млетачка република не само да је знала за ово
њихово помагање Русима, него га је испод руке и помагала
муницијом и новцем. Руси су им били дали уверење да ће им
при уговарању мира израдити да их Порта призна за потпуно
слободне и независне, и да ће Црну Гору осигурати од сваких
даљих турских напада. Али Руси не одржаше своје обећање.
То је за Црногорце било врло осетно. Услед тога, они су од
тог тренутка само на то мислили како да се отарасе својих
обавеза према једној држави и великој сили која не држи своју
реч. И они су зато пре годину и по дана послали у Петроград
свога губернатора с неким главарима, да на свечан начин изјаве
како и они скидају са себе своје обавезе према руском двору.
Како су они некада били својина мађарске круне (?!), то
је њихова давнашња жеља била да дођу под заштиту пресве
тлога прадома (Еrzhaus); и зато су они сада, пошто су раски
нули своју обавезу према Русији, дошли да моле за ту заштиту
у толико пре, што цео свет хвали и слави поступање Његова
Величанства с илирским народом. У осталом, њихова оданост
показала се чим се чуло за Формирање једног Фрајкора у ц. кр.
служби, јер је одмах њихова омладина похитала гомилама да се
у пише у спискове оних који су готови да понесу оружје за
ц. кр. Двор.
Познато је какве су сметње Млечићи испречили ; како су
црногорски младићи који су пошли у тај Фрајкор, хтели да
с оружјем у руци прокрче себи пут до цар. краљ. лађа; и како
их је од тога задржао капетан пристаништа у Соњи, који је хтео
ЦРНА ГОРА ИШТЕ ЗАШТИТУ ОД АУСТРИЈЕ. 17
да избегне даљи заплет“. Али, ако је ова прилика да послуже

пресветлом прадому туђинским сметњама спречена, опет је њи
хова стална жеља да ступе у цар. краљ. ратну службу. Изасла
ници се беху десили на обали морској када су Млечићи спречили
укрцавање црногорских добровољаца на аустријске лађе. Тада
им народ и његови главари на брзу руку дадоше пуномоћство
и наредбу да одмах овамо дођу, и да саопште како народ ни
за чим толико не жуди као за тим да што скорије ступи под
заштиту Њ. Величанства. Они су готови да приме у своју земљу
и аустријску војску и команданта, кога би Њ. Величанство по
ставило и коме би они сви своју покорност показали. За доказ
како они умеју слепо слушати вишу заповест, наведоше иза
сланици: како им је руски двор пре неколико година наредио
да слушају некога Петра Малог (Pietro Piccolo); па су му се
безотпорно покоравали, и ако се он ружно владао, и ако они
ни до данас не знају ко је тај човек управо био.
Као даљи доказ колико њихов народ жели да се у свему
управља према узвишеним намерама Њ. Величанства, изасла
ници су с наваљивањем молили да се известан број њихових
људи прими у овдашњу војну службу, и да се неколико њихових
младића милостиво приме у овдашње академије, те да се спреме
за највишу службу. |
Уопште они желе да се поставе на војну ногу, онако од

прилике као што се поступа с Хрватима. Истина, њихово је
пуномоћство потписано само од оних главара који се беху де
сили на окупу; али они уверавају да је цео њихов народ у томе
сложан. Изасланици су се надали да ће овде затећи свога гувер
натора Радоњића, који се ту скоро вратио из Русије, па да ће
с њим заједно на овом послу радити; али су се они запрепастили
када су видели какве је непристојне погодбе он Њ. Величанству
стављао (liber die unschicklichen Bedingungen), и они могу јамчити
да се њихова заједница (Gemeinschaft) нимало не слаже с тим
погодбама. |
Да би се о томе стекло потпуно уверење, не остаје друго

средство, него да Његово Величанство благоволи послати неко
лико својих повереника у Црну Гору, па да преко њих добије
поуздане извештаје. При том, изасланици не могу одрећи да за
н
*) О овом осујећеном покушају врбовања међу Црногорцима за ау

стријски Фрајкор налазе се у Д. Д. Д. А., fasc. 2., conv. B., четири документа
под fol. 27., 33. и 35., који се налазе у „Прилозима“ овој књизи.
ввроп А и цен А говА 2
сада, у недостатку добре полиције, у народу известан неред

влада; али они гарантују, и нуде се да остану овде као таоци:
да се повереницима које би Њ. Величанство у њихову земљу
послало, неће ништа непријатно десити, да ће им се у свему
показати добра воља, да ће се они тамо уверити како је цео
народ за ово што су они овде изјавили, и да ће се тамо брзо
повратити мир и слога.
Поред тога, изасланици изјавише да би они путовање цар
ских повереника тако обазриво удесили, да ни Млечићи ни
Турци не би о томе ништа могли сазнати.
На постављено им питање да ли се Црногорци не би могли
одлучити да се сви населе у наследним земљама Њ. Величан
ства, изасланици одговорише: да би тешко било наговорити цео
народ да напусти своју отаџбину; да би, напротив, Турци такву
сеобу народа свима силама помагали, да се ослободе црногор
ског суседства, што је скадарски паша приликом питања о Фрај
кору сасвим отворено и казао. Зато изасланици мисле да Турци
не би ни најмање зазирали од изашиљања каквих аустријских
повереника у Црну Гору, докле би од Млечића ваљало бити на
опрезу; јер би они на то мpко гледали, и предузели би све што
могу да тако изасланство осујете. То би им било у толико
лакше, што је Црна Гора с морске стране опкољена млетачком
територијом, нарочито Боком Которском; и Црногорци, осим
једног недовољног језичка земље, немају морске обале, те стога
не могу имати никаквих својих бродова на мору.
Најзад су изасланици изнели још ове две молбе:
1.) Молили су да се два угледна њихова младића, од њи
хова старог племства, приме као официри у угарску гарду Њ.
Величанства. Кад им је објашњено да то не може бити по устрој
ству, по коме само Мађари могу бити у тој гарди, онда су
замолили да их приме за официре у каквом хрватском пуку.
2.) Молили су да се највише решење по њиховој главној
молби што скорије донесе, како би што скорије могли однети
радосне гласове својим земљацима, који с највећим нестрпље
њем очекују њихов повратак... -
Узевши у обзир да ово друго црногорско изасланство из

Црне Горе није тражило никакве годишње плате за своје гла
варе, а камо ли 50.000 динара за једно весеље народно, да оно
није стављало никакве захтеве ни погодбе, него је, напротив,
нашло да је непристојно оно што су тражили њихови прет
ходници; да је друго изасланство просто, кратко и јасно став
ЦРНА ГОРА ИШТЕ ЗАШТИТУ ОД АУСТРИЈЕ. 19
љало Црну Гору под аустријско поданство; да је тражило једног

аустријског команданта, коме ће се сви безотпорно покоравати;
да је чак пристајало на аустријски гарнизон у Црној Гори: —
то је појамно да је кнез Кауниц о молбама другог црногор
ског изасланства поднео цару овакав реферат: од 14. јула 1779.
године.“)
„Истина је да је Црна Гора малена, сиромашна и — као
што географски положај показује — са свију страна од цар.
краљ. држава одвојена и удаљена земља, у којој се за сада ни
какве привредне установе не би могле подићи. Међутим ста
новништво је те земље сразмерно знатно; и, као што сам и у
прошлим својим рефератима покорно приметио, тај је народ
храбар и ратоборан. То је он у последњим турским ратовима
довољно доказао, и за слободу коју уживају, имају да захвале
не само брдовитости своје земље, него и својој храбрости. У том
погледу требало би Црну Гору сматрати у неку руку као ра
садник за ратнике, од кога би се могле имати велике користи
кад би се у њој завеле граничарске установе. Како би то тре
бало извести, то не спада у мој круг, него у војне послове, у
које је В. Величанство посвећено.
Привлачење тих људи могло би бити од велике користи у
два случаја.
|- Прво, кад би се с ове стране опет дошло до рата с Пор
том, тад би све што у Црној Гори може понети оружје, пошло
с нама, а тако исто и њима суседни народи: Арбанаси, Срби
јанци и Бошњаци, међу којима је већина старовераца, али их
има и римско-католичке вере; те би тако Црна Гора постала
збориште за разне народе, а Турска би на једанпут имала и за
леђима једну непријатељску силу од побуњених својих поданика.
Корист од тога за цар. краљ. државе била би већа од оне коју
су Руси од истога народа извукли зато што смо им ми ближе,
те би смо се лакше споразумевали и у мирно и у ратно доба.
Што се другог случаја тиче, т. ј. да се њиховим трупама
послужимо против других непријатеља, то су Црногорци дали
јасног доказа у својој оданости за службу пресветлога прадома
још последњом приликом, приликом врбовања Фрајкора, када се
понудило 1.400—1.600 Црногораца, и када их је још много било
тако, да би број њихових добровољаца достигао 3.000. Ну, пошто
није главно број, већ дисциплина и употреба оружја, то зависи
*) Ц. Кр. Д. Д. Д. А., „Моntenegro“, fasc. I., conv. A. fol. 90.—98.

2+
од највише оцене: да ли не би требало и у мирно доба издр

жавати. један мали кор Црногораца: или да ли не би требало
известан број најлепших и најпоузданијих њихових младића рас
поредити по пуковима регуларне војске, да се науче ратној
служби и дисциплини, па да се онда ти људи у ратно доба по
ставе за официре и подофицире за обучавање њихових земљака.
Изгледа да би одговарало највишој бризи за благостање
државе када би се искористила добра воља и одушевљено рас
положење ових људи и када би увлачењем њиховим у овамошњу
војну службу растао број наше ратне снаге, те бисмо тако могли
своје становништво, као највеће државно благо, више штедети.
Што се тиче молбенице и усмено поднесених представака по
менутих изасланика, то се све може свести на ово двоје:
| 1.) Они су поднели тронак због установљавања зрајкора.
Тај трошак износи 650 дуката, и они моле да им се то накнади.
. . . 2.). Њихова је поглавита молба да се цео њихов народ од
сада па за сва времена стави под највишу заштиту Вашега
Величанства и да се у тој заштити одржи у толико пре, што се
народ сада ослободио веза које су га везивале за Русију и што
му сада очигледно прети нов напад од стране Турске.
Што се тиче прве молбе, то њено решење зависи од њи
хових обвеза које су с њима уговорене, и о томе би ваљало
најпре саслушати Ратни Савет; али и при томе требало би во
дити рачуна о будућим - користима које можемо имати из те
земље и о највишој милости. Тако исто треба поступити и с по
траживањима Марковића и Каменаровића. Што се тиче друге
молбе о узимању црногорског народа под заштиту Вашега Ве
личанства, показује се велика разлика између ове молбе и оне
коју је ту скоро подносио губернатор Радоњић. Јер, докле је
овај тражио да Црна Гора остане независна држава са својом
војском и са својим главарима, којима би се само одредиле
годишње плате; докле је таквој независној држави тражио за
штиту: — дотле садашња молба пристаје на неограничену вла
давину Њ. Величанства, на нарочитога команданта и на гарнизон
из овдашњих трупа. -
Ова важна разлика заслужује пре свега потпуну јасност;

и да бих уопште могао своје немеродавно мишљење најпокор
није изнети како се сада треба понашати према Црногорцима,
ја налазим, с једне стране, да би могућно било из војне службе
тога народа извући битне и драгоцене користи; али само у том
случају, ако се тај крајњи циљ може постићи без сувише ве
ЦРНА ГОРА ИШТЕ ЗАШТИТУ ОД АУСТРИЈЕ . 51
ликих трошкова и без других непријатних последица за државу.

У ове последње штетне последице ваља рачунати : ако би ,
због нашег споразума с Црногорцима, дошло до неспоразума
с Портом и другим државама ; ако се не би могло наћи пута
и начина да се то штетно последице предупреде и да се оне
ОТќдоне .
да се не би губило времена, ја сам са свом опрезношћу,
али ипак енергично писао нашем отправнику послова у Ца
риграду Тасари упутства — од којих покорно прилажем копију !
којима је задатак да сузбије замерке и питања (Портина од
носно наших врбовања Црногораца ; а барону Херберту , новом
интернуцијусу, даћу инструкције и такве разлогс , да Порта
но буде могла имати ништа противу таквог нашег свентуалног
споразума у Црној Гори , те да се тако унапред спрече турске
жалбе.
Али успех и оно што ће у будућег околности саветовати,
не може се споузданошћу предвидети ; па како, и осим тога ,
не би било мудро улазити ближе у тај споразум с Црногорцима
без ближег познанства унутрашњег стања земље , то , по мом
мишљењу , сада не би још било време доносити дефинитивну
одлуку о овој ствари , него би црногорским изасланицима тре
бало дати привремено одговор , можда у овом правцу : Њ . Ве
личанству била је врло пријатна њихова молба и понуда , и бла
говолело је показати се наклоњено да испуни жељу тога народа ,
ако околности то допусте ; ну пошто с ове стране постоји обичај
да се свако обећање свето одржи , то мора да се избегне сваки
корак који не би био довољно обазрив и који не би водио рачуна
осви околностима . Према томе ће тај народ сам увидети да
је , пре свега, нужно да се једно или више лица изашље у њи
хову земљу да проуче све тамошње одношаје , па тек онда да
се приступи преговорима и дефинитивним одлукама . И томе
нзашиљању приступиће се у скором времену, а изасланици нека
поднесу своје мишљење како би најбоље било то удесити. Ова
кав општи одговор требало би, по мом немеродавном мишљењу ,
спровести и неким специјалним милостима : да се изасланицима
накнади трошак и да им се осим тога да неколико хиљада Фори
ната . Овим милостима вања обухватити и приложени рачун
T
Марковића и Каменаровића, јер њима нема више живота међу
1 Ibidem ; fasc . 1 , conv , A., fol. 98.— 101 .; налази се такође у „Прило
зима “ овој књизи .
22 ЦРНА ГОРА иштE ЗАШТИТУ ОД АУСТРИЈЕ.
Млечићима; и пошто су они учинили услуге највишој служби,

ваљало би им осигурати живот међу Хрватима и граничарима.
На тај начин би се ти људи одржали у свом добром рас
положењу и припремили за потоње дефинитивне одлуке; а ми
бисмо са своје стране добили времена да дочекамо извештаје
интернуцијуса из Цариграда, па да према њима удешавамо своје
одлуке.
Важнији је други предмет, а то је: брига да турске трупе
које се налазе на маршу у Мореји и у Арбанији, не окрену
против Црне Горе, и да тај народ не покоре барем делимице
својим оружјем. Ако је та брига основана, онда много зависи
од тога да ли ће црногорској храбрости и овога пута поћи за
руком да се довољно одупре непријатељевој надмоћности. То
лико изгледа да је сигурно: да више нема времена да чинимо
представке на Порти, нити да спремимо одовуд за њих довољну
помоћ. Према томе, мора се оставити томе народу да се и сада
сам побрине за своју одбрану, при чему би му горњи новчани
поклон згодно послужио да благовремено набави праха и олова.
Напослетку, што се тиче молбе да се њихова два младића
приме за официре, то ће ићи тешко, јер и онако имамо преко
бројних официра које тек треба да сместимо; али можда би се
они могли узети као кадети у мађарске пукове, с каквим до
датком, да лакше излазе на крај.“
На овом реферату кнеза Кауница има оваква царева ре
золуција:
„Пошто мени цела ствар не изгледа још довољно зрела за
главну одлуку, а не вреди тиме подизати ларму, то сам ја вољан
да наредим само да се исплате накнаде за учињене трошкове,
како оних 650 дуката, тако и рачун који ће поднети Марковић
и Каменаровић; и одобравам да се она два црногорска младића
узму у који угарски пук, као кадети с додацима.
Ако одиста Марковић и Каменаровић не могу више оп
стати у својој домовини, нека ми се предложе пензије које би
одговарале њихову досадашњем стању, па нека се преселе у
На ШG Зе МЉ С. *
У осталом, нека се изасланицима објасни да се њихова по

нуда још не може сматрати као понуда целога народа, и да нам
ваља још чекати тај једногласни предлог целога народа, с којим
нека нам пошљу и своје мишљење на који би начин најсигурније
могли доћи у њихове земље наши повереници који ће имати
да је проуче. Јосиф Карл.“
ЦРНА ГОРА иштE зАштиту од АустријВ. 23
Дакле, цар не даде ни оне три хиљаде Форината које је

кнез Кауниц предлагао да се поклоне овом изасланству, те да
Црногорци могу барем купити праха и олова за нов напад турски,
у коме им „због краткоће времена“ Аустрија не може помоћи
ни дипломатски ни војнички.
И тако се и ово друго црногорско изасланство у Беч —
и ако је без икаквих, а камо ли „непристојних“ погодаба ну
дило Црну Гору просто у поданство аустријско — вратило
празних шака из Беча.
- Ето шта је историјски тачна истина у покушају Црне Горе
да се, напуштена од Русије, стави под заштиту Аустрије. За
тај покушај није „узела иницијативу“ Аустрија; није истина да
је њен министар „Пинтер“ звао Радоњића у Беч, као што до
садашњи историци Црне Горе тврде, него је иницијатива била
чисто црногорска, и Радоњић је први слао у Беч Николу Мар
ковића да сондира терен, па су онда дошла ова два црногорска
изасланства. Није истина што Симо Милутиновић тврди да је
гувернадур Радоњић, на своје личне интересе, хтео да „прода“
Црну Гору Аустрији, него је преговарао с овом као држава
с државом, и ако јадна Црна Гора онда још не беше никаква
држава. У тим преговорима он само тражи довољну новчану
помоћ да почне организовати државу црногорску, тражи годишње
плате за најпотребнији број чиновника у тој држави, али иначе
он задржава Црној Гори све атрибуте слободне и независне
државе; а кад ова буде у стању да сама себе издржава, он
обећава да ће се она одрећи и те годишње субвенције, каква
у оно доба није била реткост ни у односима између других
самосталних и независних држава у Европи; и онда би, по идеји
Радоњићева (односно Бјеладиновићева) пројекта, између Аустрије
и Црне Горе остао само савез за заједничку одбрану и напад.
Истина, он је у оној страшној новчаној оскудици у којој се
тада налазила Црна Гора мало „прећерао“, тражећи чак и 25.000
Форината да се народ провесели што је добио тако моћног са
везника; у ствари, он је, јадник, желео да свакој црногорској
кући донесе из Беча по 6 Форината. те да сваку кућу придо
бије за овај свој велики план. Да Аустрија, на нашу срећу, није
била још у ХVIII веку увек „en retard d'une armée et d'une
idéе“, Јосиф II не би се уплашио од једног годишњег издатка
у 28.000 Форината, нити од оног у 25.000 фор. „једанпут за
свагда“. Овако, прво посланство добило је 200 дуката и још 300
у поклонима; а друго изасланство није добило ни то, него само
накнаду за трошак око Фрајкора и празно обећање да ће их

„имати у виду“! |
Најзад, ето на што се свео онај „формални уговор између

Црне Горе и Аустрије“, за који су Вацлик, Ленорман, Кокел,
Ђорђе Поповић и други наши писци аподиктички тврдили да
је не само потписан, него чак и да га је царица Марија Тере
зија ратификовала! -
II.
мисија Аустријског пуковникА ПАвлиЋА

У ЦРНОЈ ГОРИ.
—-----
Скоро две године чекали су црногорски главари да дођу

они „ћесареви“ људи, за које је њиховим изасланствима у Бечу
обећано да ће их послати да проуче право стање ствари у
Црној Гори, па да онда с њима приступе дефинитивним ирего
ворима, на основу којих би се могла донети царска одлука о
аустријској заштити Црној Гори, али ти повереници ипак не
дођоше.
Услед тога, на црногорском збору који је био 15. априла
1781. год. на Цетињу, донесена је одлука: да се у име збора
напише „великом императору“ писмо, да се то писмо пошље у
Беч по гувернадуру Радоњићу и да се замоли за „рђШенis“.
Тај докуменат налази се у Бечком Д. Д. Д. Архиву “). На
њему је потписано „все обшество черногорскоe“, што је врло
необично, јер на свима сличним писмима дотле налазимо пот
писе или митрополита или гувернадура или обојице, с два-три
потписа других црногорских главара. На овом акту нема ни
каквих потписа, те би се могло помислити да је то гувернадур
сам себи издао пуномоћство... |
У том писму подсећа се „велики император“, који се у

почетку до неба хвали и преузноси: како су Црногорци 1778.
године слали свог гувернадура и још две особе у Петроград
с молбом, у којој су се позивали на услуге што их указаше
Русији почињући још од 1722. год. Али, како та њихова молба
- против сваког њихова очекивања — није ни примљена, него
је и њихово изасланство отпуштено без и најмање наде ; како
t
* Он је верно преписан у „Прилозима“ овој књизи.

26 МИСИЈА АУСТРИЈСКОГ ПУКОВНИКА ПАВЛИЋА У ЦРНОЈ ГОРИ.
је то исто изасланство долазило у Беч, где је преговарало с цар

ским министром „Пинћером“, коме су предали написмено „ка
питуле“ под којима би црногорски народ желео да ступи под
високу заштиту ћесареву, а он њима рекао „апробацију“ ца
реву и преко господина Зан-Батисте Хајнца казао да ће нај
виши двор, још у августу 1779. год., послати своје људе у Црну
Гору да се увере о верности и оданости њиховој, па како је
њихов губернатор, због тог обећања, на повратку, оставио у
Трсту графа Петра Бјеладиновића да дочека и допрати те цареве
изасланике, али ето ни до сада нема тих људи да дођу! Међутим
црногорско „општаство“ зна да једно такво пространо царство
(као што је Аустрија) може имати врло важних послова и других
околности које су до сада спречавале да се изврши оно што
им је обећано; и зато је „за благо расудило“ да пошље свог
губернатора и још двојицу с њим освећеним стопама Њ. Ве
личанства, и моли да их оно милостиво прими, и да их обра
дује одлуком која би била за углед и околним народима.
Из мотивације за овај корак, вреди навести ове речи: „...зна
јући да се тако велики број наше браће наслађава благостањем
под срећном владом тако великог владаоца, коме на свету нема
равна.“
Кад је ово треће изасланство из Црне Горе стигло у Беч,
с ким је и како преговарало, не види се из докумената, али
оно је ипак дошло до некаква резултата; јер из ручног писма ца
рева државном вице-канцелару графу Кобенцлу од 5./16. октобра
1782. г., видимо да је пуковник Павлић из банатског грани
чарског пука одређен да иде у Црну Гору на начин о коме се
споразумело. Цар шаље Павлића вице-канцелару да му преда
спремљену за њега инструкцију и да му је објасни, па онда да
га састави с црногорским изасланицима, и да се спреми унапред
све што треба за његово путовање. -
Пуковник Павлић споразумео се с црногорским изаслани

цима, и поднео је о томе свој рапорт“ кнезу Кауницу. Дого
ворили су се: да Павлић путује прерушен у трговца, а његова
два официра — један као његов помоћник и рођак, а други као
слуга. Радоњић и војвода Петровић отићи ће раније у Трст да
најме нарочиту лађу. Они моле да поведу собом Радоњићева
писара и опата Долчија, који је и до сада радио на овом послу,
а да у Бечу оставе само кнеза Бјеладиновића (не каже се, али
* Ц. Кр. Д. Д. Д. А. ; »Montenegro“, fasc, 1., conv. A., fol. 113.
* Ibidem; fol. 127.—129.
мисиЈА АУСТРИЈСког ПУКОВНИКА ПАВЛИКА У ЦРНОЈ ГОРИ . 27
сигурно као таоца). и Павлић моли за Долчија да пође с њима ;

јер он добро познаје Црну Гору, па му може бити од помоћи
у многом којечему. Затим излаже за свакога : под каквим hе
именом путовати ; како ће растурено поћи ; како ће се на Ри
јеци састати , а одатле заједно отпутовати ; да се искрцају у
једном напуштеном пристаништу код Грбља ит.д. Радоњић је
још молио да се представи цару ; а међутим се исповедио Па
влићу да се толико месеци сасвим истрошио , па је у ноприлици .
Пуковник додаје да би му требало дати какав „ douceur “ , као
и постарати се за издржавање Бјеладиновића, који остаје .
О свему овоме поднео је кнез Кауниц свој реферат од 16.127 .
октобра 1781. год. цару ' , на коме је цар својом руком написао :
„ Губернатор Радоњић нека дође сутра 29. о . м . рано у моју
кабинетску канцеларију ; затим одобравам да му се изда 400 ду
ката за пут , а кнезу Бјеладиновићу, који остаје овде као талац,
да се издају 3 Форинте дневно на издржање . За пуковника Па
влића наређено је већ да му се изда ҳиљаду дуката . De re
liquo placet.. Јосиф. “
е
Тек из инструкциј ? која је дата пуковнику Павлићу, ви
димо да је ова трећа депутација из Црне Горе била састављена
из три члана : гувернадура Ј. Радоњића , војводе Петровића и
кнеза Бјеладиновића , и шта је она у Бечу изјавила ; а изјавила
је : да у њиховој земљи нема никаква реда ни полиције ; да у
свима случајевима пресуђује право јачета ; да гувернадур , сер
дари и војводе немају никаквих других средстава за одржавање
реда и за вршење правде сем саветовања ; и пошто немају под
руком никакву трупу , то нису у стању никога принудити на
послушност , нити спречити разузданост народну . Зато су под
нели молбу да Његово Величанство цар прими под заштиту
њихов народ , и да гувернеру и осталим главарима помогне да
заведу унутрашњи ред и да уреде све што треба за одбрану
земље од спољних напада . По њихову мишљењу , то би се нај
лакше постигло преко једног повереника , који би по највишој
заповести послан био у њихову земљу с довољним средствима
да организује једну малу трупу, која би осигуравала извршење
свију заповести Његова Величанства , којима би се они снај
већим поверењем потчинили . Зато би се они обвезали да свим
својим силама помажу Његову Царском Величанству противу
свакога непријатеља и у свакој земљи .
1 Ibidem ; fol . 126.— 131 .
2 Ibidem; fol. 115-121 .
28 мисиЈА АУСТРИЈског ПУКОВНИКА ПАВЛИКА У ЦРНОЈ ГОРИ :
После овога експозеа шта је трећа црногорска депутација

тражила и нудила , инструкција наставља овако :
»Све зависи од питања : је ли за највишу службу саветно
и могућно да се упустимо ма у шта с тим народом ?
Одговор на то питање зависи поглавито од разних до сада
или непознатиҳ или недовољно Ігознатих података о локалним
односима. Да се ти подаци поверљиво , али поуздано прибаве ,
то је главни задатак путовању пуковника Павлића .
Царево Величанство очекује од његових проучавања ова
објашњења :
1.) Опис тога комада земље које се уопште зове Црна Гора,
њен обим, њ не праве границе са суседним провинцијама.
2. ) Под чијом непосредном јурисдикцијом стоји онај део
Црне Горе који Турцима плаћа данак ? Како леже турска утвр
ђена места : Подгорица, Служи Жабљак ; каква су и чему служе ?
3.) Ближи опис оних крајева из којих су тако званІІ » де
путирци “ изашиљани .
4.) Права подела тих краіева на срезове .
5. Њихово становништво и од прилике број бораца .
6.) Како и од чега живи тај народ ?
7. ) Унутрашња управа, црквено устројство , духовни и свет
ски главари , њихов углед , утицај и моћ .
8.) Је ли народ у тим крајевима одиста слободан и од сва
кога независан , те никоме не плаћају никакав данак ; и зашто
има да се боји од скадарског и осталих суседних паша ?
9.) Да ли се та независност оснива само на брдовитости
земљиној, или уједно и на храбрости народној, или на спољнім
сасвим случајним околностима ?
10.) Је ли одиста истина да је у априлу ове године на Це
тињу била многобројна скупштина тамошњих војвода , кнезова
и сердара , и да је она одлучила изашиљање напред поменутих
депутираца ?
11.) Да ли би бито могућно дати томе народу потребна знања
из артиљерије, енжењерства и других ратних вежбања и како ?
12.) Да ли би било саветно те људе извући из њихове до
садашње неуредне и сурове дивљине , и војничким дисцип.Інно
вањем поставити их у положај у коме би имали да се міне
боје Турака, па да им за то мање треба и највиша заштита ?
13.) На који начин и којим би се средствима могла преду
предити та незгода ( Bedenklichkeit) и осигурати зависност тога
народа од нас ?
мисиЈА АУСТРИЈСКог ПУКОВНИКА ПАВЛИКА У ЦPHoЈ ГОРИ . 29
14. Пошто су при последњем покушају за врбовање Црно

тораца у Фрајкор : млетачке власти... биле у стању да го спрече ,
то треба испитати да ли има начина да се створи саобраћај
између нас и њих који Турци и Млечићи не би могли спречити ,
по коме би наши људи с артиљеријом могли доћи у Црну Гору,
односно њихове помоћне трупе на ц , кр . територију ?
15.) Да ли би се у мирно доба могле имати какве користи
од тога народа регрутовањем способних људи , пресељавањем ;
и како ?
16. ) . Да ли би се тај народ , у случају каквог нашег рата
с Турцима, могао корисно , употребити и како ?
17. Ако би они потражили и добили заштиту од Руса или
Млетака , да ли би то , за нас било незгодно и зашто ?
18. Какво је расположење народно према Русији ? Има ли
ова још утицаја ?
19.) Пошто сва ова проучавања ваља с највећом опрезношћу
извести , и пошто прави задатак овог изасланства треба очувати
као највећу тајну , то пуковник Павлић мора увек бити у гра
ђанском оделу и мора се увек издавати за трговца, који само
зато путује да види да ли би се могла засновати каква трговина
између нашег приморја и тамошњих крајева ; и зато треба да
му се изда пасош у Трсту или на Ријеци на лажно име .
20.) У самој Црној Гори не сме се он издавати за официра
који је изаслат од ц . кр. двора, него као познаник Радоњићев,
кога је овај повео да види може ли бити какве трговине из
међу њих .
21.) Само оним гаварима за које би се уверио да су нам
О.Писта одани , може дати да познаду да он има познанства и
кредита у овдашњем министарству , и да он по свом повратку
може њему доставити све што би му они усмено поверили
о својим одношајима, расположењима и жељама , и задовољење
ОВИх потпомоћи.
22.) уопште , он ће се трудити да их увери да је за сада

док не дође прилика да се ослободе од сваке опасности тур
ског подјармљења за њих најбоље да буду мирни , да не дају
Турцима никаква повода за сумњу и жалбе, и да треба тиме
и сваким другим начином стварне оданости да осигурају себи
моћну заштиту ц . кр . двора .
23. ) Он ће се тамо дотле бавити, док не прибави тачно и

основано знање освима поменутим и сродним питањима .
24.) За цело то време имају овде да остану као таоци

војвода Петровић и кнез Бјеладиновић, а он ће путовати с Ра
доњићем.
25.) За време свог одсуствовања одавде, Павлић не треба
да шаље никаква извешћа овамо, него, тек кад се врати, има
да поднесе опширну релацију. Тамо ће само бележити ради
свога памћења кратке белешке; па и то само са скраћеним ре
чима, које нико други не може разумети.
26.) Пошто Црногорци желе да установе једну сталну на
родну трупу од 150 људи, то ће г. пуковник проучити колико
би издржавање њено, заједно с потребним официрима, коштало
према тамошњим људима и њихову начину живота. Пошто даље
осим новаца нема другог начина да се тамошњи духовни и све
товни главари одрже у добром расположењу, то ће г. пуковник
на лицу места оценити колико би на то требало трошити, во
дећи наравно рачуна о тамошњим околностима и начину живота;
јер можда би нека сума, која овде изгледа мала, тамо могла
знатно помоћи угледу дотичних личности.“
Прво аустријско изасланство у Црну Гору кренуло се из

Беча у почетку новембра 1781. г., и било је састављено овако:
пуковник Павлић као шеф, капетан Орешковић и потпоручник
Филип Вукасовић као његови помоћници. Последња двојица по
слата су, да би се заварао траг, из њихове карловачке команде
у Љубљану „на службу“, а у ствари да се ту преруше. Ту се
Павлић, пошто је послао Долчија напред на Ријеку, састао са
својим помоћницима и с њима заједно такође отишао на Ријеку,
где је затекао гувернадура Радоњића с Ником Петровићем, који
су преко Трста путовали. На Ријеци имали су поузданог човека
у капетану пристаништа Јакетићу, који их је држао прикривене
док није све спремљено за њихово даље путовање; и тек 9./20.
децембра могли су се укрцати у лађу, која их је, избегавајући
сва пристаништа, одвезла у Бигово, једно млетачко сасвим на
пуштено и пусто пристаниште. Ту су Нико Петровић и гувер
надуров писар поп Ђуро Мару пић обукли опет народно одело,
изишли на обалу, на грбљанску страну, и довели 50 које људи
које жена и неколике мазге, те пренеше цео пртљаг. У по ноћи
искрцали су се путници и 17./28. децембра стигоше у Стањевиће,
где им је митрополит уступио своје најбоље собе. По договору
с Радоњићем још у Бечу, ови аустријски официри издавали су
МИСИЈА АУСТРИЈСКОГ ПУКОВНИКА ПАВЛИЋА У ЦРНОЈ ГОРИ. 31
се за штампаре, родом из аустријског дела Пољске, и да их је

сада силни и богати Подгоричанин ђенерал Зорић погодио да
штампају црквене и школске књиге за Црну Гору. Они су још
у Бечу били набавили једну малу пресу и 3 центе „илирских“
слова, али су те ствари стигле у Будву тек при крају њихова
бављења у Црној Гори, те тако су своје бављење и свој нерад
целе зиме могли извињавати тиме, што им још није стигао алат
за њихов рад. Осим тога, Павлић се издавао за трговца, који је
дошао да пропутује Црну Гору, да види каква би се роба могла
извозити, а какву би требало увозити; па док његове калфе
Данило (Орешковић) и Сава (Вукасовић) буду штампали књиге,
он ће извести нешто робе, а после довести ону која треба Црно
горцима; и ако нађе да би му трговина добро ишла, он ће остати
у Црној Гори неколико година. Шта је права њихова мисија,
то су знали само Долчи, Иво и Миле Пламенац, који су били у
Бечу, и који су потврђивали народу да су то трговци и штампари.
Митрополит је тада живео у Брчелима и дошао је само
да се поздрави са својим гостима у Стањевићима, па се опет
вратио на Брчеле. Изгледа да је то Павлићу било по вољи;
јер — као што је он записао „од њега“ — и ако је искрено.
одан аустријскоме скиптру и уме ћутати, није могао имати ни
какве помоћи, јер је јако одан пићу“. Радоњић је становао у
Његушима и није често долазио у Стањевиће, да то не падне
у очи; али је често јављао Павлићу све што овај треба да зна.
| Стање у коме је аустријска мисија затекла Црну Гору,
беше тако, да је не само било немогућно приступити матирању
и проучавању земље, него је било у питању и само њихово
бављење у тој земљи; а ево из којих разлога.
Пре 17 година, услед чобанске свађе, дошло је до крвавог
сукоба између Његуша катунске и Ћеклића ријечке нахије. У
том сукобу један је Ћеклић, рођак сердара Ђурашковића, убио.
једног Његуша, и то Радоњића, старијег брата садашњег гувер
надура, коме је онда било 17 година, и однео је оружје убије
нога. Да би се дошло до измирења између закрвљених братстава,
изабран је тада млади Јоко Радоњић за гувернадура, и примирје
је трајало до јесени 1781. год. У ријечкој нахији био је сердар
Никола Ђурашковић, кога су сви Црногорци високо поштовали,
више него остале своје главаре. Чак и скадарски паша водио
је рачуна о том сердару, којим се ријечка нахија поносила.
И тај сердар беше пристао уз оне главаре који су тражили
аустријску заштиту. И кад је гувернадур последњи пут полазио
у Беч, хтео је и он да иде с њим; али га није пустио његов

отац, те гувернадур мораде повести уместо њега другога гла
вара. Док је Радоњић био у Бечу, замолише закрвљене породице
из катунске и ријечке нахије сердара Ђурашковића да их мири.
Речити сердар брзо је успео да их измири, али како на збору
беше много народа, то они који су подаље стајали, нису чули
одлуку. Међу овима беху и два Његуша, два рођака гуверна
дурова, који још не беху прегорели оног Радоњића, убијеног
пре 17 година; и кад је сердар Ђурашковић, по уговореном
миру, кренуо преко поља, опале она два Његуша из пушака
и убију га на место. Један од убица убијен је одмах на месту,
али други је успео да однесе сердаров јатаган и сребром око
вани пиштољ као трофеју. Услед тога букну наново крвава завада
између катунске и ријечке нахије; и Ћеклићи су сада јавно
говорили: да је гувернадур наредио да се, за време његова
бављења у Бечу, убије сердар Ђурашковић; и да се овај може
само тиме осветити ако се убије и Јоко Радоњић. Отац убије
нога Ђурашковића пресвисну од жалости за сином. Сердарова
сина, младога попа Николу, дражише на ту освету не само
његово братство, него и паша скадарски, који га је позвао к себи
и обећавао да ће га својом војском помоћи да раскопа Његуше
и дом Радоњићев. Сем тога, паша је писао многа писма у ри
јечку нахију, која су испод руке достављана пуковнику Павлићу,
и у којима им паша јавља да ће најпре отерати пашу Парма
ковића из Спужа, па ће онда напасти на катунску нахију; него
нека они пошљу своје главаре њему у Подгорицу, где скупља
војску, да им преда барјаке и заиру, као својим пријатељима.
Паша скадарски зазирао је и од тих странаца што су дошли
на Стањевиће; јер је, пети дан по њихову доласку, ванредни
которски провидур већ био јавио у Скадар за тај долазак. По
гласовима који су се ширили, дошли су некакви страни преру
шнени ђенерали у Стањевиће; и то: два аустријска, два руска
и један прајски. Људи који су преносили њихов пртљаг, при
чали су да је требало 30 коња да пренесу њихову муницију и
новац. Паша је одмах писао војводи Стјепу Мартиновићу у Ба
јице и понудио му је 3 кесе новаца за главе тих странаца. Вој
вода је то шоверио калуђеру Исаију на Цетињу, не знајући да
је Павлић овога већ поклонима придобио за се. Калуђер одмах
оде у Стањевиће и саопшти Павлићу да се војвода Мартиновић
још ломи: не зна шта да ради. Архимандрит Петар Петровић
и Теодосије Марковић обавестише одмах пуковника какав је
мисиJA. АУстријског пуковникA пAвлиЋА У црно Ј гори. 33
човек војвода Мартиновић, те је Павлићу и Радоњићу било лако

поклонима, хвалама и обећањем сердарства придобити Марти
новића и његово братство за себе. А да би се скадарски паша
ублажио или бар заварао, писао је Радоњић, по савету Павли
ћеву, у Фебруару 1782. год., скадарском паши једно писмо, у
коме му каже: како је чуо да је он пред неким Црногорцима
у Скадру говорио да је Радоњић довео из Немачке 5 краљева,
па и њега у подсмеху назива његушким краљем, и како због тога
прети и њему и катунској нахији. Нека паша не верује таквим
глупостима; јер оно 5 људи то су просте занаџије, који су дошли
да у Црној Гори покушају да штогод зараде; и ако им паша
допусти, и ако су тамо потребни такви радници, они ће доћи
и у Скадар да раде свој занат. У осталом, гувернадур ништа
толико не жели, колико да буде у пријатељству с пашом ска
дарским; и зато га моли да не верује којекаквим лажима које
се проносе. Али ово писмо није имало жељеног успеха. Најпре
паша није ништа одговорио. Тек у априлу 1782. г., кад је Павлић
био у Његушима код Радоњића, добио је овај од паше писмо
у коме је формална објава рата Црној Гори. Одмах послаше
уходе у Скадар, Спуж и Подгорицу да виде шта је. У ходе од
говорише: да се још не виде никакве спреме за рат; само је
Подгорица одређена као збориште за војску. Радоњић је одмах
писао пријатељска писма пашама у Спуж и Подгорицу не би
ли их искушао. Подгорички паша одговорио је да ће он већ
ублажити срџбу скадарског паше; али то је било претварање.
Спушки паша, да би сакрио свој страх од Махмуда, обећаваше
Радоњићу своју помоћ ако буде нападнут; али се из његова
писма видело да управо он рачуна на помоћ црногорску. По
савету Павлићеву, Радоњић је одмах спушком паши обећао
помоћ катунске, пјешивачке и љешанске нахије. -
Међутим се которски провидур — преко својих људи, а на

рочито преко кнеза у Поборима — непрекидно старао да сазна
што ближе о странцима у манастиру на Стањевићима. Распи
тивао је Црногорце који долазе на пазар у Котор; али није могао
ништа сазнати, сем да ти странци о Турцима не говоре ништа,
а о Млечићима само да имају врло мудру владу. Затим се про
видур обратио самом Радоњићу и позвао га на кумство у Котор.
По савету Павлићеву, Радоњић је отишао, али је провидуру
казао да су ти људи штампари које му је Зорић набавио. Про
видур је сад желео да се позна с тим странцима. Радоњић је
обећао да то каже старешини штампара. Кавалијере Врача писао
ЕВРОПА И ЦРНА ГОРА. 3
је после двапут Радоњићу да пошље те људе у Котор, али су

ови увек нашли згодан изговор да не оду. У јануару 1782. г.,
ухватио је игуман острошког манастира једно писмо которског
провидура паши скадарском и послао га је Радоњићу. У том
писму саветује Латинин Турчину да нападне на Црногорце док
су још у крвној завади због убијства сердара Ђурашковића, те
да оним сумњивим странцима не остави времена да нешто пре
дузму с тим народом. Затим је которски провидур три пута по
кушавао — преко осуђеника (гали ота) и дезертера, већ одавно
настањених у Црној Гори — да отрује те странце у Стањеви
ћима; али су кувар мисије (овај је у ствари био њен хирург),
архимандрит Петар Петровић и Теодосије Марковић, својом оба
зривошћу, успели да осујете све те покушаје. Сад је провидур
покушао да раздражи саме Црногорце противу тих странаца на
овај начин: сва трговина катунске нахије иде у Котор и у До
броту. Трговци из ових места узајмљују зими имућнијим Ка
туњанима по 100—200 и 300 дуката, које ови поделе сиромаш
нијима да се преко зиме исхране; па онда лети враћају тај зајам
у стоци, сиру, вуни, воску, меду, суху месу и риби. Которска
влада препоручила је сада трговцима да овога пута не дају те
уобичајене зајмове Катуњанима; јер ће на пролеће Турци наси
гурно напасти и опустошити катунску нахију, па ће им тај новац
| пропасти. Трговци послушаше своју власт. Радоњић је одмах
писао кавалијеру Врачи и питао га шта то значи? Овај је од
говорио да су за то криве оне „мапкаре“ на Стањевићима. Ова
млетачка мера није остала без последица. Маса Катуњана, на
рочито сиромашних, стаде гунђати против странаца и противу
самога гувернадура. Радоњић је тешио људе да за то нису криви
странци, него Млечићи, који гледају да Црногорце још боље за
ваде и да на њих напујдају Турке; али ако Црногорци буду
међу собом сложни, они ће као и до сада направити од Турака
пачарис, па ће сваки јунак имати богатога плена. Главно је да
сад један другоме помогну, као што раде кад је гладна година,
а после ће им трговци из Котора и Доброте сами нудити новаца
у зајам. Ове добре савете гувернадурове Павлић је потпомагао
делећи тајно новац најпотребнијима преко Долчија, Петра Пе
тровића и Теодосија. Али, наравно, пуковник није имао толико
новаца да свима помогне; и они који нису ништа добили, гун
ђали су и даље. И странци не би добро прошли, да Црногорци
нису видели како они не само никоме не падају на терет и о
свом трошку живе, него и помажу колико могу, а поглавито
што они славе и хвале Црногорце, који никад ништа нису на

жао учинили ни зликовцима који пребегну у њихову земљу. Сем
тога, они су слутили да ће међу тим странцима бити и онај ће
сарев човек за кога се одавно говори да ће доћи, и да ће од
тих странаца бити добра за Црну Гору. Само ако је тако, онда
зашто гувернадур не сазива народни збор и сte главаре, да
каже шта је израдио на ћесареву двору, и је ли који од ових
странаца онај ћесарев човек. Зар није он пре 3 године, кад
се вратио из Беча, казао збору да му је ћесарски министар обе
ћао да ће послати тога човека да се увери како је и шта је у
Црној Гори?! Па кад прође цела 1780. година, а тај човек не
дође, зар му не рекоше људи: нека гледа да он дође, јер
ће они иначе морати мислити да их је он просто слагао ”! Па
зар Радоњић није лани у априлу на збору казао да иде опет
у Беч, па ће се или с тим човеком вратити, или неће више ни
своју главу донети у Црну Гору?! Ето се вратио с неким љу
дима отуда! Што не казује који је међу њима онај ћесарев
човек?! -
Радоњић, који је знао да не сме издати тајну, изговарао

се да он не може сазивати збор, док се катунска и ријечка
нахија сасвим не помире, док се сасвим не опрости погибија
cepдара Ђурашковића. Зато најпре треба на томе радити. Али
она два рођака гувернадурова који су поделили оружје сер
дарево, не пристајаху никако да га врате.
Пуковник Павлић и Долчи договорише се те поклонима
приволеше ту двојицу да предаду то оружје Павлићу, а овај
да га тајно преда младом Ђурашковићу; тако, да нико не може
тврдити да су се та два Његуша уплашила од освете те вра
тила сердарев ханџар и пиштољ. Архимандрит Петар приволео
је поклонима Ђурашковића да пристане на овај начин измирења.
И од тога тренутка Ђурашковићи не само да нису сметали
мапирању аустријских официра, него су Павлићу предавали сва
писма која су добили од скадарског паше и сваки њихов од
говор да прочита. Само јавно измирење између Радоњића и Ђу
рашковића морало се још за неко време одложити, јер жудња
за осветом беше још у братству Ђурашковића сувише силна;
али оба попа Ђурашковића обећаше да ће своје приватне ин
тересе жртвовати општима. Па како је паша скадарски младога
Ђурашковића третирао као сердара ријечке нахије, то је Павлић
саветовао свима Радоњићима да га и они признаду за сердара;
и гувернадур је на то пристао.
3“
Пошто је тако повраћен унутрашњи мир, то су сад аустриј

ски официри — пошто су још у јануару снимили цело млетачко
земљиште од мора до Паштровића — у половини марта при
ступили снимању земљишта појединих нахија.
Павлић је хтео 10. априла, дакле одмах после трећег дана
Ускрса, да оде на Његуше, али како му је потпоручник Вука
совић јавио да ће гувернадур други дан Ускрса држати збор ка
тунских главара, на коме ће бити речи о њиховој мисији, то је
пуковник писао Радоњићу да му пошље сердара Петровића, те
да му по њему поручи како да се влада ако на збору буде
речи о његовој мисији. Услед тога, стигао је сердар Петровић
на Велики Петак у Стањевиће; али тај његов долазак био је
повод да се открије једна нова завера противу аустријских оФи
цира. Као што се доцније сазнало, из Котора је понуђено Ње
гушима Лазару и Тодору Кустодији, Јову и Перу Попову и
Нику Перову 1.200 дуката, ако протерају оне странце из Црне
Горе. Ови се дигну у Цуце, Јелице, Чево и Цетиње најпростијим
и најсиромашнијим људима, па им стану причати како се гу
вернадур са сердаром Петровићем, архимандритом Петром и
с калуђером Теодосијем спремају да покупе све драгоцености
и све залоге које се налазе у манастиру на Стањевићима, па
да заједно с оним странцима побегну; него треба сви заједно
да се томе одупру, да протерају странце, па ће им бокељски
трговци опет давати новаца у зајам, а Турци неће имати више
разлога да нападну на Црну Гору. Многи пристадоше, само да
им се јави дан када ће им се ваљати скупити.
Чим је сердар Петровић на Велики Петак стигао на Ста
њевиће, одмах је то схваћено као сигнал, и оних 5 Његуша
поручише онима на Цетињу да исту ноћ похитају манастиру.
Поп Марко Мартиновић — кога пуковник Павлић беше
већ придобио за себе — видећи да два Његуша заређаше по
неким кућама, па се хитно вратише, посумња да има неки ђаво.
Он одмах зовне и саслуша домаћине тих кућа, па их увери да
су они Његуши све то измислили, и да ће за то ускоро бити
грдно осрамоћени; па онда јави за заверу и гувернадуру и
Павлићу и капетану Орешковићу, који тек што беше стигао на
Цетиње, и који одмах писмено о томе извести свога шефа.
На тај начин, осујећена је ова завера; и Павлић је имао
муке да после спасе живот и куће оне петорице Његуша, јер
су Радоњић и хтели да их искасапе и да им разоре домове.
Распра око тога учинила је да на збору главара катунских дру
мисијА АУСТРИЈског пуковникA плвлит. А у црној гори. 37
гога дана Ускрса није ни дошло до речи о аустријској мисији;

у толико мање, што је баш сад Радоњићу стигло писмо ска
дарског паше, у коме овај јавља да је добио од султана Ферман
да завојшти на Црну Гору. У исти мах добио је и млади Ђу
рашковић позив од паше да с неколико главара дође к њему
да прими барјаке и заиру. Ниједан од главара не хтеде да иде.
Љуботињски војвода и други главари говораху да ће их паша
задржати све у Скадру као таоце, док цела нахија не пристане
да се бије не само са Спужем, него и с Катуњанима; а тим
расцепом могла би цела Црна Гора потпасти под Турке. У по
тврду наведоше како је исти паша у јануару на превару до
мамио попа Ускоковића, првог главара пјешивачке нахије и
наредио да се убије. При свем том, млади Ђурашковић и поп
Иван Пловић одоше у Скадар, али кад се вратише после 8 дана
и донеше 5 барјака, они су одмах писали Павлићу да нису из
пријатељства према паши ишли у Скадар, него само зато да што
дуже одрже слободан довоз хране из Зете на пазар у Црноје
вића Ријеку; јер само на тај начин могу и Катуњани набављати
храну, со, пушке, барут и кремење. За доказ да они нису у
Скадру ништа уговарали против своје отаџбине, послаше пу
ковнику свога блиског рођака попа Прела Ђурашковића, с мол
бом да га поведе собом кад крене из Црне Горе.
По савету Павлићеву, почели су Црногорци још у марту
да набављају муницију; и то: за црмничку нахију бринуо се
Пламенац, коме је Павлић на то дао и нешто новаца. Архиман
дрит Петар набављао је кришом муницију из Будве; и, захва
љујући опет новчаној помоћи Павлићевој, сложено је у мана
стиру доста праха и олова. Радоњић је писао кавалијеру Врачи
да се заузме код провидура те да овај допусти продавање праха
и олова Црногорцима. На то је добио одговор провидуров: да
дотле, докле буду на Стањевићима оне маске, неће Црногорци
ни за готове паре моћи добити праха и олова; него нека Радоњић
отера те машкаре, па ће међу Црногорцима и Млечићима опет
бити све по старом. Да би забрана била што сигурнија, после
неколико дана провидур је наредио да се покупи што је год
било муниције у целој Боци и да се донесе у Котор на једну
лађу. Паша од Спужа с друге стране — коме је Радоњић био
обећао да ће му помоћи — да би ту помоћ себи осигурао, посла
Црногорцима четири коња натоварена готовим убојним метцима,
и обећа им да ће им послати још, ако Махмуд-паша одиста
крене на њих. И тако је мало по мало ипак набављено за сваког
Црногорца способног за борбу толико муниције, да је долазило

на сваку пушку и пиштољ по 30, односно 20 метака; и народ
беше тиме потпуно задовољан.
По савету пуковника Павлића, гувернадур је сад настао
да све нахије црногорске притоку у помоћ паши од Спужа, ако
Махмуд најпре на њега нападне; а то из ових разлога: султану
ће бити право ако Црногорци помогну Пармаковићу, који је
царским Ферманом постављен за пашу од Спужа, да се одбрани
од скадарског силеџије; а тиме ће задобити и пријатељство
босанског везира, ако помогну његову потчињеном паши, те
барем неће имати да се боје ништа с босанске стране ако ска
дарски паша нападне на Црну Гору. Истина, два Ђурашковића
беху примили турске заставе; али, као што видесмо, само зато
да што дуже одрже отворен пазар на Црнојевића Ријеци, а сада
могу поручити у Скадру да њихова нахија неће да се одваја
од осталог народа. За случај да одиста дође до рата са ска
дарским пашом, Павлић је саветовао Радоњићу да својим опе
рацијама одвуче што више скадарске војске на своју страну,
те да олакша Пармаковићу, а опет да се не удали од својих
граница. Нека пошље један одред у помоћ Спужу, али главну
снагу нек задржи на својим границама. Даље нека остави до
вољно војске у црмничкој нахији; а према Подгорици и Жаб
љаку нека намести опсервационе одреде тако, да скадарска вој
ска нигде не може неопажена продрети у Црну Гору.
Пошто је на тај начин осигурао сложен отпор свију црно
горских нахија против евентуалног напада скадарског паше; и
пошто Орешковић и Вукасовић изјавише да ће с маширањем
Црне Горе бити готови до свршетка априла, и да се у оним окол
ностима не може ни мислити на то да се тај посао настави и у
турским околним провинцијама: то је пуковник Павлић сматрао
своју мисију за довршену, и наредио да му се нађе и погоди
каква лађа за повратак. Али пре него што је ова нађена, Павлић
је саветовао Радоњићу да сазове народни збор, који је он дотле
одлагао само да не мора полагати рачуна о својој мисији у
Бечу, кад још нема ништа дефинитивно решено сд стране ће
сарскога двора.
Збор се састао 8. маја 1782. године на Цетињу. Сем гла
вара, искупило се још до 300 људи из народа. Павлић је био
научио Радоњића, архимандрита Петра и Теодосија како да од
говоре на питање о странцима, и како да поглавито навале на
то да се осигура сложан отпор целога народа скадарском, а
МИСИЈА АУСТРИЈСКОГ ПУКОВНикА ПАвлиЋА У ЦРНОЈ ГОРИ. 39
помоћ спушком паши, па чим се донесу те одлуке, да одмах

збор распусте, да не би на њему могло бити речи о личним
питањима и крвним завадама између појединих породица.
Чим је збор отворен, гувернадур Радоњић и сердар Ђура
шковић загрлише се и измирише пред свима; па онда им беше
лако добити од збора заклетву да ће се међу свима завађеним
братствима и нахијама држати примирје до Митрова Дана, а
дотле да се главари старају да дефинитивно измире све закрв
љене. После тога се зачуше неколико гласова из збора: нека
Радоњић каже шта је урадио на бечкоме двору, и који су то
људи који су с њим дошли? Радоњић је на ту „интерпелацију“
одговорио кратко: да он може да им каже само једно, а то је
да има оправдану наду да ће се њихове жеље испунити; али
да се од једног великог краља, који је тек ступио на престо, не
може тражити да он најпре мисли на туђе народе, па тек онда
на своје. Ваља имати стрпљења!
После ове изјаве узеше реч архимандрит Петар и калуђер
Теодосије: „А што питате за оне људе што су у манастиру, знајте
да су то добри и поштени људи, који не раде ништа што би
нама на штету било, који за цело време што су међу нама про
вели, нису никога увредили нити су што коме на жао учинили;
и да ће они скоро од нас поћи поштено, као што су и дошли.“
На то је из збора неко одговорио да ће се народ радо претp
пети, само кад има наде да ће га најзад огрејати сунце коме
се нада... Најзад је цео збор положио заклетву да ће се све
нахије сложно борити противу скадарског паше, а помагати
оном у Спужу; па се затим растурио.
После овог збора уверавали су разни главари Павлића, да
од кад памте народне зборове, само су два овако на миру прошла:
онај пре три године, када је Радоњић изјавио да је напустио
заштиту Русијину и да је замолио за заштиту у Бечу, и овај сад.
Чим се сазнало за одлуку овога збора, одмах су Брајићи
писали которском провидуру да им да потребну муницију; јер
они хоће, као што су и до сад увек радили, да помогну Црно
горцима против Турака. Такву исту изјаву дадоше и Паштро
вићи, „јер они не могу живети без Црногораца, па морају с њима
делити сваку судбину.“ Провидур је обема овим општинама
одговорио да ће им дати тражену муницију ако Турци одиста
нападну на Црну Гору. Скадарски паша, међутим, наредио је
да се 19. маја концентришу све његове трупе код Подгорице.
40 МИСИЈА АУСТРИЈСКОГ ШУ ковникА ПАВЛИЋА У ЦРНОЈ ГОРИ.
Да би Црногорцима учинио још једну услугу, написао је

Долчи, у име Радоњићево, једно писмо католичком бискупу Ква
данију у Бар, у коме га моли да међу хришћанима своје дијецезе
поради како они, ако их скадарски паша примора да војују
противу Црногораца, не би у томе заборавили да су хришћани.
Которска влада са своје стране још не напушташе наду
да ће покварити слогу постигнуту на збору од 8. маја међу
свима нахијама. Она посла митрополиту Арсенију и свима угле
дним Пламенцима поклоне (кафе и шећера) и овакву поруку:
Црмничка нахија, зато што је најимућнија, увек је највише
страдала од свакога сукоба с Турцима. Зато би за њу било
најкорисније да се одвоји од осталих Црногораца и да се стави
под заштиту млетачке републике, па да живи на миру и си
гурности. Пламенци одговорише: да захваљују за послате по
клоне, и да би они у другачијим околностима радо примили
заштиту која им се нуди; али сада то не могу учинити, нити
они смеју својој нахији предложити да се одвоји од савеза свију
нахија, јер би то било издајство према земљацима, и они би
се морали стидети да покажу толики страх од Турака.
Радоњић је хтео да пође с Павлићем, те да сада барем
дође до неког резултата у преговору с ћесарским двором. Али
му је Павлић објаснио: да је сада, уочи рата, његово место
пред црногорском војском, и да је сада моменат да он утврди
свој углед и положај у народу; а за даље преговоре он ће по
вести собом Ђура Пламенца и Прела Ђурашковића. Сад је за
ову двојицу требало набавити млетачке пасоше и санитетске
„Феде“; и кад је Павлић — преко Сима Пецете, који му је нашао
лађу — затражио и те исправе за пет Црногораца, добио је
одговор: да је 15. априла 1782. г. изишао указ млетачког сената,
којим се забрањује издавање таквих исправа ма коме Црно
горцу; јер је с таквом санитетском Федом, изданом другом Цр
ногорцу, лани отпутовао сам гувернадур Радоњић. Павлић је
уграбио ову прилику да увери провидура како он и не мисли
да поведе собом Радоњића, кога он толико исто мрзи, као и
све црногорско стење; па моли да му се да Феда за једног Цр
ногорца, кога би хтео да поведе као слугу, и ту је Феду одмах
добио.
Павлић је из обазривости оставио у манастиру на Стање
вићима цео снжењерски алат, бусолу, Фарбе и т. д., с поруком
да се те ствари за њим пошљу кад Пламенац и Ђурашковић
пођу, а свој израђени план од Црне Горе расекао је на комаде,
Ми СИЈА АУСТРИЈСКОГ ПУКОВНИКА ПАВЛИЋА У ЦРНОЈ ГОРИ. 41
које је тако сакрио, да се ни при каквом претресу његове лађе

не могу наћи. |
Кад су Радоњић, архимандрит Петар и Теодосије дошли

у манастир да се опросте с Павлићем, овај им је казао да ће
он у Боци и на лађи грдити што више може и њих и целу Црну
Гору, и они нађоше да је то врло добро. То је пуковник доц
није и учинио; и то му је помогло те је не само добио лађу
и оскорту Млечића до лађе, него је провидур послао и свог
ађутанта на лађу да их поздрави.
И ако је, као што смо напред видели, аустријска мисија
била снабдевена прилично новцем, опет је Павлић сав тај новац
утрошио најпре на помоћ сиромашним Црногорцима, који због
њега осташе без кредита код бокељских трговаца, затим на поклоне
при мирењу закрвљених породица, најзад за набавку најнужније
муниције Црногорцима; и због свега тога сада оста без путнога
трошка, то је морао узајмити од Ђура Пламенца 150 дуката.
22. маја 1782. г. стигао је Павлић са својим официрима
и с Долчијем у Бакар, а одатле је отпутовао у Беч, где су га
8. јула стигли и Пламенац и Ђурашковић прерушени. Док им
је Долчи нашао стан у коме су се прикривени бавили, Павлић
је израдио и 10. августа 1782. г. поднео три опширна елабората
о свом путовању у Црну Гору. У првоме беше описано само
путовање и рад у Црној Гори, у другом беху одговори на пи
тања која му беху постављена у инструкцији за његову мисију,
а у трећем беше војнички опис Црне Горо с планом. Прва два
нашли смо у Ц. Кр. Д. Д. Д. Архиву“; и пошто их овде укратко
саопштимо, стављамо их и у целости у „Прилоге“ овој књизи.
Трећи слаборат нисмо могли наћи у овим актима.
А сада да видимо како пуковник Павлић описује Црну
Гору 1782. године. - |
Ова мала планинска и стеновита земља, која се на илиp

ском језику зове Црна Гора, може се на њеној периферији обићи
за 23 часа; јер има у дужину 10, а онде где је најшира — 6
часова хода. Граничи се Скадарским Језером, па југу Паш
тровићима и Јадранским Морем, на западу млетачком тери
торијом которском и једним делом Херцеговине, а на северу
турским Зетским Пољем и Херцеговином.
Оно што сад Павлић говори о прошлости Црне Горе, по
знато је данас много боље него што је он онда могао сазнати.
* „Моntenegro“; fasc. II, conv. B., fol. 79.—109. и 1.—50.

42 мисиј А АУСТРИЈСког пуковникА ПАВЛиЋА У ЦРНОЈ ГОPи.
У одговору на друго питање, пуковник вели:

Што се данас зове Зета, то није ни издалека оно што се
тако звало у старој српској држави, него равница у којој су
Спуж, Подгорица и Скадар и брда с оне стране насељена хришћа
нима, који се зато зову Брђани. Уз ту Зоту иду и неколико
села пјешивачке и љешанске нахије, која су у равници и која
плаћају Турцима харач. Али Турци сматрају целу Црну Гору
као своју провинцију. Од тврђавица у зетској равници, Спуж
и Жабљак могу успешно да се одупру побуни околног станов
ништва, ако ово нема добрих вођа и артиљерије, и могу да га
одржавају у покорности. Ако би Аустријанци заратили с Тур
ском, сва три ова градића лако би се отела с мало тежом ар
тиљеријом и били би згодни депо-и за ратне потребе.
За земљу из које су изасланици долазили у Беч, Павлић
вели да је врло брдовита и стеновита, с врло мало њива за
обрађивање, с нешто пашњака за стоку, с мало шуме, без икаквих
путева, сем пешачких стаза. Од 5 нахија у које се Црна Гора
дели, највећа је катунска, од које се један део — онај што је
крај мора — пре 96 година ставио под млетачку заштиту. Павлић
вели да су се Брајићи, Мајине, Побори и цео Грбаљ потчинили
млетачкој републици по савету тадашњег владике Данила, који
је желео да црногорска сиротиња и нејач, у случају какве нове
катастрофе, има где да се склони . . . али од тога доба је Црна
Гора изгубила морску обалу . . .
На пето питање одговара да је земља у онакој брдови
тости доста добро насељена. У њој има 4.884 куће и у њима
нешто преко 40.000 становника. Мушкиња има више но жен
скиња. Сами Црногорци рачунају да увек могу избацити 10.000
бораца, али Павлић налази да их не може бити више од 8.000
способних за борбу. Људи су лепи и јаког састава.
Што се тиче хране и издржавања, Црна Гора — изузи
мајући једину црмничку нахију, која има доста и хлеба и вина
— нема толико земље за обрађивање колико би јој требало.
Главна је храна кукуруз. Од стоке има највише оваца и коза.
Њихово млеко, сир и месо састављају главну храну тих гор
штака, а од вуне праве сами себи хаљине. Што им од тих про
извода претекне, продају у Котору. Рогате стоке има таман
колико треба за земљорадњу. Њу, као и нешто коња и мазге,
купују у Зети. У целој Црној Гори тешко да има више од 2.000
коња и мазги, па и од тога броја долази 500 на саму Црмницу,
јер немају хране за стоку, и зато морају људи и дрва за огрев
и друге терете да преносе на леђима и на рамену. Риболов је

у Скадарском Језеру врло обилат. Риба има доста и за храну
и за извоз. Има и јегуља и пастрмака, скакавица и шарана, али
највише има укљева (Scoranze), т. ј. риба мало већа од сардела,
које лове од новембра до марта, суше их на диму одмах на
обали, па извозе у Котор. Ријечка нахија извози и рујевину,
једно дрво које садржи у себи жуте и зелене боје. Радоњић је
учинио Црној Гори велику услугу тиме што је уништио оне ха
рамбаше који су пљачкали сточне транспорте из Херцеговине
у Црну Гору и преко ове, те сада та трговина слободно иде.
Лана и кудеље мало има, те морају платно са стране да набав
љају. Зато људи зими облаче хаљину на голу снагу, а чувају
кошуље за лето, када преко кошуље само ћурак носе. — Црна
Гора нема ни својих рудника ни ковница, него се служи мле
тачким и турским новцем. — Минерали се могу видети у Цр
мници, на Стањевићима и у теснацу Колашинског Ждрела.
Црногорци су врло умерени у јелу и пићу, али су го
стољубиви како је ретко наћи у другој којој земљи.
Односно политичког и црквеног устројства, Павлић одго
вара: да у Црној Гори нема ни полиције ни каквих закона. Сви
су људи апсолутно једнаки. Главари се само тиме разликују од
других Црногораца што се баве општим пословима и раснрав
љањем размирица. Од световних старешина свака нахија има по
једног сердара; само катунска има их два, зато што је велика.
Тек оцу Радоњићеву дао је народ титулу гувернадура, да би
пред Турцима и Млечићима он имао више угледа. Општи по
слови решавају се на нахијским и на народним зборовима на
Цетињу, као средoкраћи за све. И ако ће многи Црногорци гу
вернадуру рећи: „Ти си господар; заповеди што ти је воља!“,
опет ни он, ни и који други главар не може што наредити или
за неизвршење заповести казнити, јер ће му сваки одговорити:
„Ја сем Бога немам никаква господара! Ја те поштујем као на
родног главара, али не морам слушати твоје заповести.“ — У гра
ђанским споровима састају се нарочити судови „добрих људи“;
али ако се пресуда не свиди парничарима, ником ништа! Је
дина моћ главара налази се у томе да наговоре људе да нешто
учине. Цео је народ православне вере, али је о њој врло мало
обавештен; и зато се сва његова побожност своди на постове,
иначе је врло празноверан. Црквени је поглавар владика, који
обично има и помоћника. Ово је друго место сада упражњено.
Владици су потчињени сви православни свештеници од Пећи до
Кроје и до Далмације, али само због запопљавања; јер, од како

је укинута пећска патријаршија, црногорски је владика најближи
митрополит. У правом смислу потчињени су му само црно
горски свештеници. Његове су Функције: да запопљава, да осве
штава нове цркве, да прегледа парохију; при чему не гледа то
лико како врши свештеник своје дужности, колико на прику
пљање тако зване „милостиње“, којом се и калуђери за свој рачун
баве. По смрти последњег Црнојевића, постао је владика прва
личност у Црној Гори, и калуђери и мирјани га титулишу са
„свети владико“. Од како је Радоњићев отац постао гувернер,
ови се старају да заузму прво место у народу. Првоме то није
пошло за руком. Његов син би потпуно успео да има више дара
и да је имућнији, јер је садашњи владика Пламенац одан пићу,
те га народ не поштује. Калуђери уживају такође известан углед,
али само кад су добри беседници, вешти да распале народно
одушевљење, када за што затреба. Али се њихов број све више
смањује. Неће људи да живе нежењени, да вечно посте и да
послужују госте. Манастири су: на Цетињу, у Доброти, у Ста
њевићима, у Мајинама и у Црмници. Главни је онај на Цетињу,
јер су до сада владике у њему становале; али сада у њему
имају само два калуђера. У стањевићском, где сада живи вла
дика, има још један архимандрит, три калуђера и један ђакон,
и неколико ђака који се спремају за свештенике тиме што науче
да читају и пишу. Ови ђаци, и ако постају свештеници у 18. и
у 20. години, већ су ожењени, јер се морају најпре оженити да
би се могли запопити. — Манастири имају црквеног имања, које
се протеже од Мајина до Жабљака, од чести од задужбина,
остало од завештања или купљена. Најбоља места за риболов
на Скадарском Језеру припадају манастирима, који сем тога
имају преко 2.000 оваца и коза. Има још и манастира основа
них од појединих општина, као онај у Грбљу с мало, или онај
у Остругу с више калуђера; јер се у овом манастиру чувају
мошти Св. Василија, ради којих долази народ у манастир са
свију страна. Пре је Црна Гора имала један велики манастир на
отоци у Боци Которској са 73 калуђера, али се прича да су их
Млечићи једнога дана отровали равно 70. Мирских свештеника
има у сваком селу, на сваких 40 кућа по један ; јер они имају
да служе у цркви, да крштавају, венчавају, сахрањују и да свете
водицу; али не уживају особито поштовање ни у народу, сем
кад се одликују храброшћу или беседништвом. Попови су обу
чени и наоружани као и сви други Црногорци, само се познају
по дугој коси; али њу спуштају само кад служе, иначе је држе

покупљену под капом. Међу њима има и неколико прота, који
су старији, те имају да опслужују већи број кућа.
Односно карактера и обичаја, Павлић вели да се Црногорци
одликују господством, слободом, леношћу, осветљивошћу и по
носитошћу. Сви су ратоборни. Воле слободу, јер немају никаквих
закона ни полиције; а Турке и Млечиће сувише мрзе, да би им
се потчинили. Слободан живот и немање никаква посла развили
су у њима леност тако, да по ваздан само пуше, певају, гађају
у нишан или причају јуначка дела, која су често само разбој
ништва. Убијство се свети убијством. Ко не стигне сам да се
освети, та дужност прелази на његову децу. Имају пословицу:
„Ко се не освети, тај се не посвети“. Сваки Црногорац поноси
се својим и свога народа јунаштвом. Гусле су и њима, као и
целом илирском народу, једини музички инструменат, уз који
певају своје јуначке песме. Али, поред све њихове поноситости
и сурове дивљине, ко год уме да им импонује, може да их води
како хоће; а ако уме да се користи њиховим карактером, може
да их доведе и до пужења. Тако је онај Шћепан Мали, по свој
прилици дезертер из Лике — и ако је био незналица — успео
да овим народом управља по својој вољи пуних 7 година, само
зато што се издавао за руског цара Петра III. Кад је због њега
дошло до рата с Турцима, после кога су Црногорци морали да
плате харач, опет је Шћепан остао господар у земљи. . . . Деца
расту без икаква запта, без икакве казне за погрешке и па
кости. Још у детињству их заручују; и кад им буде 12—13
година, венчавају их. Не чује се ништа о прељуби. То би било
и сувише опасно у тако осветничком народу.
Црногорско је оружје: дуга пушка с прстеновима од ме
синга на цеви и са спљоштеним кундаком; пиштољ и ханџар за
појасом; у по некога сабља; даље две Фишеклије, које хватају
до 30 Фишека и које се носе о кајишу на крстима. Цело спре
мање за рат састоји се у набавци муниције и кремења и у иза
шиљању ухода да сазнаду где је непријатељ. Чим то сазнаду,
шаљу из пограничних села све жене и децу дубље у унутраш
њост. Сви људи способни за борбу, заједно с поповима и ка
луђерима, изиђу на границу, на којој очекују напад неприја
тељев, и то на подножју брда, или у каквом кланцу; али никако
не излазе у равницу, јер немају коњице, а непријатељ има. Због
младости или старости неспособни за борбу, као и жене и одрасле
девојке без којих деца и стока могу бити, полазе с војском да
46 мисИЈА АУСТРИЈСКОГ ПУКОВНИКА ПАВЛИКА У ЦРНОЈ ГОРИ .
носе храну . Кад већ ҳоће да почне борба, онда се за борбу не

способни с храном , скинутим хаљинама и струкама бораца по
влаче у позадину, на извесно одстојање , с кога могу пратити
борбу , те према потреби ићи напред или назад . Ниједан човек
способан за борбу не сме остати дома , нити без ране одступити
из борбе , јер му у оба случаја жене припашу прегачу . Црно
горци немају и не могу имати ни појма онекаквој „ Формацији “
и подели војске ; него се групишу по селима и братствима у
веће и мање гомиле, које се приближе једна другој колико то
терен опушта . Нико нема врховну команду ; сви иду за онима.
који су најхрабрији , врло се брзо крећу напред или се повлачо
у кланце , да навуку непријатеља у њих и да га нападну с бо
кова . Пошто им је пушчана цев тежа од кундака , то слабији
гледају свагда у борби да је наслонс на какав камен , и онда
у толико сигурније гађају, и то истакнутије или боље обучене
непријатеље , при чему се старају да не избаце ниједан метак
без поготка, јер морају да штеде муницију . На тај начин и у
онаквом терену , може свагда да се одржи десет Црногораца
противу 100 Турака ; и ови обично имају много веће губитке .
Црногорци с клањају своје мртве и рањене чим то могу , и оду
вимају им муницију ; као што и при пљачкању непријатељевих
мртваца прво узимају муницију, јер ове никада немају довољно .
Турци прекидају борбу кад год им дође прописано време за
молитву. Обично и Црногорци пристају на те паузе , и онда се
у на вјеру « састају и дају један другом у размену дуван , хлеб;
а од хришћана који под морање иду с Турцима као авангарда,
добијају у размену чак и по неколико Фишека , јер су хришћани
обично с њима у споразуму и пуцају у ветар или се брзо рас
туре да пропусте Турке напред , те да ови не могу да контро
лишу њихово пуцање . Обично њихово ратовање не траје више
Од неколико дана . Само 1768. год . кад је босански везир са
својим корпусом држао висове око Чева пуних 6 недеља ; кад
је Румелијски везир са својим кором био у Зети , а скадарски
паша у Црмници ; и кад је млетачка војска поставила кордон
према Црној Гори тукли су се дуже , прелетали су с једног
бојишта на друго , изгубили су у самој Црмници 60 људи, док
им једна страшна провала облака није скинула с врата ова три
кора турске војске : 1 па се онда окренуше против у млетачког
1 Један интересантан детаљ : први се повукао скадарски паша , који је ,
из суревњивости према босанском и румелијском везиру, допустио да се из
Скадра пошље Црногорцима муниција на лађама до Црнојевића Ријеке.
кордона, али се овај повукао чим се чуло да су Црногорци

окренули противу Млечића. -
На питање да ли је Црна Гора одиста независна или плаћа

данак, пуковник Павлић одговара:
Од мира између Турске и Венеције, у коме су одређене
садашње границе Црној Гори, ова припада Турској. Сами Црно
горци признају да су за то време Турци два пута прегазили
и опустошили њихову земљу, да су се у њој и насељавали, да
су по кадшто били принуђени давати харач, као што они у
равници и данас плаћају; али веле да катунска и ријечка на
хија није нигда платила харач, па ни 1768. год., и да уопште
народ не признаје никакву турску власт над собом ит.д. Ме
ђутим, уз пркос свему што Црногорци наводе, Павлић налази
да Црна Гора, по ратном праву (jure belli), припада Турској.
Што је она у ствари независна, има да захвали купираности
свога земљишта, на коме сваки корак треба крвљу отимати, на
коме нема хране за читаву војску, те се ова не може дуже на
њему одржати; а, поред тога, има да захвали храбрости својих
бораца. Спушки и подгорички паша сувише су слаби, да би сами
могли што предузети противу Црне Горе. Босански везир може
кренути 60.000—70.000 људи, а скадарски паша може напасти
са 50.000 Арбанаса; али први не може даље од Чева продрети,
а други не може даље од Црмнице; јер је турски главни род
оружја у коњици, а ова се не може у оним кланцима и врле
тима употребити, а ни пешадија (осим Арбанаса), нарочито што
је у овој већина хришћана, и што Турци не знају ратну вештину
каква би им била потребна на оваквом бојишту.
На питање је ли одиста у априлу 1781. г. црногорски збор
на Цетињу одлучио да пошље своје изасланике у Беч, Павлић
одговара да је збор био, али 1779. г., и да је на њему ово од
лучено: како је Црна Гора до сада проливала своју крв за Ру
сију, а од ње није добила никакве помоћи — јер од оних поклона
које су владике и други изасланици у Русији добијали, није народ
видео никакве хасне — то да се пошље још једна депутација у
Русију, да упита хоће ли она давати Црној Гори оних 40.000
дуката што их је царица Јелисавета обећала да ће им давати
годишње; па ако неће, онда та депутација тражи заштиту Ау
стрије, која је ближе и може брже помоћи. Кад се Радоњић
вратио из Петрограда 1779. г., он је наново сазвао збор и јавио
му да је раскинуо с Русијом, да је у Бечу тражио заштиту ће
сарскога двора и од овога добио обећање да ће послати наро
48 мисијА АУСТРИЈСКОГ ПУКОВНикА ПАВЛИЋА У ЦРНОЈ ГОРИ.
читога човека који ће проучити стање у Црној Гори. Како прође

година дана, а тај човек но дође, Радоњић је — видећи нестр
пљење народа, и без сазивања нарочитога збора, по споразуму
с неколико главара — отишао поново у Беч с Ником Петро
вићем, Ђуром Марупићем и Бјеладиновићем, које је он сам
изабрао.
Што се тиче обучавања Црногораца у артиљерији, енже
њерији и другим војним вежбањима, Павлић мисли да би та веж
бања у самој Црној Гори навукла на народ беду са стране Турака
и Млечића; али би се то могло постићи, када би постепено
долазио известан број Црногораца у Аустрију да се обучи ратним
вештинама и да се врати у отаџбину. За ово би требало устано
вити у Аустрији један добровољачки „арбански“ батаљон (макар
и с пристанком Портиним) од 4 чете, па да се у њему спремају
синови из најбољих кућа црногорских. Кад ови ислуже и врате
се у отаџбину, из њих би се могла саставити она трупица од
150 до 200 људи коју је Радоњић лани предлагао за одржавање
реда. Неапољски краљ већ има такву добровољачку трупу са
стављену од Арбанаса.
Сваки покушај Аустрије да Црној Гори да некакво устрој
ство, пре него што би та земља дошла потпупо под власт ће
сареву, само би народу навукао на врат нове нападе Турака
и Млечића; а то, по мишљењу Павлићеву, не би било савесно,
докле Црна Гора поред устројства не би добила довољно вођа,
новаца, хране, муниције и сваке друге ратне опреме. Али баш
и кад би та земља добила све то, и потпуно војничко устрој
ство, она не би могла опстати без аустријске заштите, која би
јој била потребна баш за одржање тог устројства.
На 14. питање инструкција Павлић одговара: да није мо
гућно установити директни саобраћај између Аустрије и Црне
Горе, јер су између њих млетачка Далмација и турска Босна.
Не иде ни преко дубровачке територије, јер и ту ваља прела
зити између Бјеле Горе и Требиња, односно преко Новога и
Котора. Па и туда је тако врлетно, да би топове ваљало на
рукама преносити, што су Црногорци и покушали да ураде
с једним троФунташем, поклоном Петра Великога; али, и ако
је топ био за расклапање, једва су га довукли до Никшића, па
су га ту и оставили. Зато, ако би дошло до рата с Турском,
ваља пре свега отети Скадар, па да се све што треба војсци
превози морем.
МИСИЈА АУСТРИЈСког пУковникА ПАВЛИЋА У ЦРНОЈ ГОРИ. 49
Нашло би се много црногорских породица које би се радо

населиле у аустријским земљама, а тако исто било би на хи
љаде Црногораца који би се радо регрутовали за аустријску
војску (али не на капитулацију, него на трајну службу), и ако
су скоро сви ожењени. Али — због указа млетачког сената, да
се ниједном Црногорцу не издаје ни пасош ни Феда — једва би
се појединац могао провући морем под лажним именом; а сувим
путовати чак до Лике не би нико смео покушати, јер би их
Турци или искасапили или натраг пребацили.
На питање да ли би Аустрија, у случају рата с Турском,
могла имати какве користи од Црне Горе, Павлић одговара да
би могла; и то не толико због њених бораца, колико од после
дица које би имало узимање Црне Горе под аустријску заштиту;
а прва би последица била: што би сви хришћани у околини
Црне Горе, како православни тако и католици, једва дочекали
ту прилику да збаце са себе турски јарам. Њих има 19.710 кућа,
из којих би се могло добити 30.000 бораца. Томе би ваљало до
дати 2.000 из Шестана, дебеле Крајине и приморја до Бојане.
Свега, са 8.000 Црногораца, било би 40.000 бораца, који би, с не
колико аустријских топова и нешто аустријске војске, лако могли
да брзо отерају Турке, и да помогну Аустријанцима да заузму
Скадар, а после би лако могли пружити руку аустријској војсци
која би прешла Дунав и која би продирала долином Мораве, као
што би били од помоћи другој аустријској војсци која би имала
да освоји Босну и Херцеговину. Одмах, у почетку акције, тре
бало би да Аустрија баци у Црну Гору 10.000 својих граничара.
Црногорци, који сваку цифру радо увећавају и претерују, брзо
би разгласили да је дошло 20.000; а то би одмах охрабрило све
околне хришћане на устанак, а Турке би престрашило. Ако
Млеци неће у савез, требало би им одмах отети которску област,
у којој има 31.000 становника, који мрзе Млетке, а симпатишу
Црногорцима; у којој има добро пристаниште и око 200 при
ватних лађа, с по 2 и по 3 катарке, с добрим и храбрим мр
нарима. Црногорцима би требало дати официре који говоре
илирски.
Ако Аустрија не узме Црну Гору под своју заштиту, Ру
сија може имати од ње исту корист, само ако јој помогне. Ову
корист не би требало уступити Русији, ни онда кад би Аустрија
била с њом у савезу противу Турске; јер би и Црногорци и
околни хришћански народи, због своје вере, увек више наги
њали Русији него Аустрији; а ћесарски двор нема рачуна да у
50 мисиЈА АУСТРИЈСког пуковника ПАВЛИКА У ЦРНОЈ ГОРИ.
провинцијама које хоће да освоји , нађе присталице друге једне

силе , које би сметале освајању и даљем напредовању . Још горе
би било ако би дошло до рата између Аустрије и Русије ; јер
ево шта је један црногорски калуђер у простодушно “ испричао
пуковнику Павлиһу :
Одмах после прајског рата 1763. год . , покренуо је црно
горски владика с неким људима предузеће да се обнови стара
сриска држава, која би имала да обухвати : Србију , Бугарску ,
Босну , Горњу Арбанију, Далмацију, Карловачки Банат и Сла
вонију . По том договору , имали су сви православни у тим зсм
љама у један дан да побију све своје Турке , ау аустријским
провинцијама све официре странце. За ово је задобивен тадашњи
горњо -карловачки епископ Јакшић преко писама која су попови
носили . Цело је предузеће осујећено само зато , што није свуда
нађен потробан број вођа .
„ И ако вели Павлић није ласно извршити тако пре
дузеће, опет , због саме могућности да се дође на такву замисао ,
треба добро пазити на тај народ и никако га не пуштати из
очију “.
Тако исто било би за Аустрију опасно ако би се Црна
Гора ставила под заштиту млетачке републике ; јер би ова тиме
не само утврдила своју власт у Далмацији , него би је проши
рила и у Арбанији , те би тиме , ако не сасвим спречила , а оно
знатно отежала продирање Аустрије у те крајеве .
На питање како је Црна Гора расположена према Русији .
и да ли тај двор има још у њој утицаја, Павли одговара :
Народ је увидео : да је Русија сувише далеко ; да је , по
мажући њој у ратовима против Турске , више изгубио него добио ,
јер га се она при закључивању мира никад није сећала ; а Петар
Велики, који му је обећавао златна брда , после рата се извињавао
што се у рату силно истрошио , те му не може помоћи, Цетињски
манастир добијао је из Русије сваке треће године по 1 хиљаду
Форината , владике су добијале митре и одежде , главари медаље
и поклоне у новцу ; али од тога народ није видео никакве ко
ристи. Пок . царица Јелисавета обећала је усмено пок . владици
и оцу Радоњићеву : да ће слати у Црну Гору годишњу помоћ
од 40.000 дуката , да ће подићи школе и цркве , да ће се ста
рати и за друге потребе народне, а већ у време рата да ће
слати милионе у Црну Гору . Ниједно од тих обећања није испу
њено . Кңез Долгоруки дошао је за време последњег руско
турског рата у Црну Гору ; али је од оних 30.000 дуката што
мисијА Аустријског пуковникA плвлит. А у црној гори. 51
је донео, дао само по 200 дуката свакој нахији као напојницу,

није два-три месеца ништа предузео, него је једне ноћи побегао,
оставивши Црногорцима само прах и олово што је био донео,
а вративши се у Русију, само је грдио Црну Гору. То је народ
сазнао, и зато су његове симпатије према Русији знатно осла
биле. Само у случају ако Аустрија не хтедне примити Црну
Гору под своју заштиту, може руски двор преко владике и не
колицине главара повратити свој пређашњи утицај у народу,
коме је ипак дража и далека Русија него суседна млетачка ре
публика. „За сада — вели Павлић — уверавам да Црна Гора са
свима својим световним и духовним главарима ништа толико
не жели као да дође под заштиту ћесарскога двора. Па чак из
Брда, с оне стране Зете, долазили су главари у Острог чим су
чули да смо ми дошли у Црну Гору, и молили су и кумили
игумана острошког да преклиње Радоњића, нека и њихова пле
мена обухвати у оно што буде уговарао за Црну Гору“. Цео
народ увиђа да нема користи од слободе без закона, полиције
и судова. „За седам месеци које је Радоњић провео у Бечу, док
се с нама вратио, погинуло је у Црној Гори равно стотина људи,
а за шест месеци нашега бављења тамо свега четворица; само
зато што се слутило да је међу нама онај „ћесарев човек“ кога
народ чека“.
У једном прилогу овој релацији (који се не налази у ак
тима), Павлић је изнео како би требало организовати једну цр
ногорску трупу за одржавање реда, и колико би требало годишње
новчане помоћи док не настану друге прилике. Он је предложио
— за катунску, ријечку и црмничку нахију — једну чету од
200 људи, која би се међу њима поделила, и за сваког војника
по 50 форината годишње, чиме би се 200 првих кућа придобило.
За пјешивачку и љешанску нахију не предлаже ове четнике, јер
оне морају водити рачуна од села у Зети: али за њихове гла
варе предлаже пензију, и то за 6 сердара (и ако њих две за
сада немају ниједнога). С истог разлога, предлаже пензије не
само за седам садашњих, него за 12 војвода; како би у сваког
cepдара било по две војводе, и како би се што више угледних
породица придобило. Те пензије требало би давати као поклоне.
За њих треба да знају само главари који заслужују највеће шо
верење, а осталима и народу треба представити да се све те
плате и издржавање четника подмирују из оставштине умрлих
владика и њихових продатих или заложених адиђара.
- 4“
*
52 мисијА АУСтријског пуковникA плвлиЋА У ЦРНОЈ Гори.
Ми ћемо одмах, из министарских роферата ћесару, видети

колико је пуковник Павлић предлагао да Аустрија годишње троши
на Црну Гору, те да у њој осигура свој утицај и њену помоћ
у случају рата с Турском.
30. августа 1782. г. поднео је кнез Кауниц ћесару сва три
елабората пуковника Павлића са својим рефератом, у коме је
најпре направио извод из њих, па онда овако наставља:
„У случају нашег рата с Турском, могли бисмо имати
извесних користи од Црногораца. Они су сви храбри људи, вични
борби с Турцима, с којима су од вајкада непомирљиви непри
јатељи. Врло је вероватно да би они, потпомогнути од једне
велике силе, напрегли сву своју снагу, и да би уз њих пристали
и околни хришћани из Србије, Босне и Арбаније, само да се
ослободе несносног турског јарма, чиме би знатно помогли војсци
која би им похитала у помоћ. У таквом случају не би било равно
душно имати за нас симпатије тога народа, који је храбар, а
не онако страшљив, као што су Грци и други народи у Ру
мелији.
Да би се, дакле, за случај, који није невероватан, осигу
рале те симпатије, требало би још сада, поклонима у новцу и
у храни, одржавати у добром расположењу према најузвишенијем
двору како Црногорце, тако и околне хришћане. По моме не
меродавном мишљењу, то би се најлакше постигло, када бисмо
— преко каквог свога поузданог трговца — установили на гра
ници Црне Горе једну трговачку агенцију за размену наших и
њихових производа; јер противу тога не би могли имати ништа
ни Порта ни Млечићи, пошто ми имамо с њима уговоре о сло
бодној трговини. Преко то трговачке агенције могла би се водити
не само трговина, него би испод руке могли Црногорцима до
стављати потребну помоћ, и тако:
1.) осигурати њихову оданост и приврженост према Вашем
Величанству;
2.) учинити да не малакшу духом, да се и даље бране од
турског подјармљења, и очувати у њима наду да ће временом
доћи под срећнију владу: |
3.) постићи све то с релативним малим трошком Државне

Благајнице; јер, по рачуну пуковника Павлића, не би требало
више од 45.000 Форината годишње за издржавање оне једне
чете и за пензије главарима.
Ну, како је могућно да би због Турака и Млечића било
врло тешко организовати ту чету, то би се могло од ње оду
стати; и онда би се цео трошак свео на половину или на тре

ћину горње суме, па опет да имамо добрих резултата у Црној
Гори. Само би требало поменуту трговачку агенцију одмах у
почетку добро снабдети храном, сваковрсном робом, а — с по
требном обазривошћу — и убојном муницијом; па све то давати
било јевтино за новац, или на вересију, или у размену за њи
хове производе, или сасвим бесплатно онима који имају највећи
утицај у народу. На тај начин, требало би нарочито гуверна
дура Радоњића поставити у положај да прикупи силну партију
око себе и да стече углед, који би зависио од воље нашега двора,
а помоћу којега би могао одржавати ред и слогу у народу. У
тој агенцији трговачкој требало би да имамо повереника који
би нам јављали сваки важнији догађај, који би упућивали гу
вернадура и остале главаре, који би поједине регруте из Црне
Горе — тобоже као хамале за робу — пребацивали овамо; а
да би се све то сакрило од иностранства, они би чешће путо
вали тамо и овамо, да важније ствари усмено саопште и да
усмено приме даље инструкције. О свему томе даћу да се са
стави нарочити пројекат, чим сазнам милостиво мишљење Ва
шега Величанства о горе изложеноме. Само најпокорније при
мећујем: да би требало на то, ако не баш велике суме, ипак
нешто потрошити, да би се ти људи одржавали у вери према
Вашем Величанству, да их не би требало просто одбити и при
нудити да на другој страни траже помоћи, коју би — не без
штете за највиши двор — могли наћи у Млечића.
У осталом, сви они који су учествовали у овом нашем
изасланству у Црној Гори, показали су толико умешности и
обазривости, дали су о свима тачкама својих инструкција тако
потпуна обавештења, били су за пуних 6 месеци врло вредни
— и ако нису свагда ни за свој живот били сигурни — да ја
сматрам да је само право препоручити их највишем благовољењу
Вашега Величанства.
Пуковник Павлић и она два енжењерска официра налазе

се већ у највишој служби, и према томе мора се оставити нај
милостивијој оцени да ли у овом случају заслужују какво осо
бито признање.
Затим бих желео да препоручим абата Долчија, који је, по
признању самога пуковника Павлића, био од највеће користи
за цело изасланство; који је за пуних 6 месеци жртвовао своју
зараду само из ревности за највишу службу, те би му ваљало
за то дати какву награду и оштету, можда 300 дуката за цело
4 мисиј А АУСТРИЈС ког пуковникA плВЛитл у Црној Гори.
време. Исто тако требало би Бјеладиновићу, који је овде остао

х
до највишег решења, дати 100 дуката попутнине за повратак.
Што се тиче највише одлуке коју Ваше Величанство буде
по овоме најпокорнијем предлогу и плану донело, то се о на
може на неприметан начин доставити гувернадуру Радоњићу,
који је остао у Црној Гори, и његовим присталицама, привре
мено преко Пламенца и његова друга, који су га допратили у
изасланство“.
Драстична је одлука коју је на овом реферату цар Јосиф
својом руком написао. Она гласи:
„Пошто сам размислио, налазим: да цео овај црногорски

посао не вреди да се даље ради, јер у мирно доба не бисмо
од њих имали никакве користи, а коштали би нас много, докле
би нам у ратно доба и сувише мало користили. Међутим по
ложај им је такав, да нити им ми можемо што додати, нити
од њих примити, а да се не направи читава узбуна. Цео би се
тај новац просто бацао, можда више година, док дође до ка
квога рата с Турском; а кад дође до овога, онда се може не
колико стотина хиљада форината послати у ту земљу и постићи
исти резултат. Одлучујем, дакле: да се пуковнику Павлићу и
o Фицирима који су га пратили саопшти да сам задовољан њи
ховом службом у овој прилици и да се пошљу кућама. Даље,
наредио сам комори да изда 1.000 дуката; од којих 500 да се
подели између Долчија и овде задржаног таоца Бјеладиновића,
а других 500. да се распореде на Павлића и она два официра,
јер ови ће већ добити награду и од мог дворског Ратног Са
вета. Црногорцима ћете објаснити: да само зато нисам пристао
да се установи она чета, да им то не навуче какву штету од
Порте; али да им ја и даље остајем благонаклоњен, и да ћу их,
по могућству, потпомагати; и да ћу се старати да настаним
све оне од њих који би желели да се населе у мојим државама
или да ступе у моју службу; и најзад одобравам да им Државна
Канцеларија сваке године шаље по 1.000 дуката за поклоне, те
да се тај народ одржава у доброј вољи према нама.
Јосиф.“
Сигурно ни у верно-поданички мозак кнеза Кауница није

могло да уђе: да је за Аустрију боље тек онда, кад већ зарати
с Турском, послати неколико стотина хиљада Форината у Црну
* Ц. Кр. Д. Д. Д. А., „Моntenegro“, fasc. 1., conv. A., fol. 132.—143.
Гору — која ће вероватно дотле од невоље ставити се у нечију

другу заштиту, и тући се као савезник неке друге државе —
него давати јој 40.000 или 20.000 форината годишње кроз неко
лико година, и тиме осигурати за себе не само помоћ Црне
Горе, него и околних хришћана; дакле, осигурати за собе 40.000
бораца помоћно војске на земљишту које је стратегијски тако
важно за аустријске освајачке планове. Али, знајући да он не
може променити једном утврђену „резолуцију“ ћесарову, Кауниц
је покушао да бар милостиња царева испадне мало великодуш
нија; и зато је 16. септембра поднео цару нов реферат по овој
ствари, који гласи овако:
„Премилостиви Царе, Апостолски Краљу и Господару,
Да бих извршио највишу одлуку Вашега Величанства по

мом најпокорнијем реферату, који наново прилажем, наредио
сам да се с пуковником Павлићем држи још једна конференција,
и мислим да ми је дужност поднети на највиши увиђај посма
трања добивена том приликом.
Прво. Гувернадур Радоњић је, кад се последњи пут вратио
из Беча у своју отаџбину, пред својим народом узео на се
обавезу да ће резултат својих напрезања на највишем двору
саопштити свечано пред народним збором. Због тога он жели
да ту своју обавезу изврши на начин како би сачувао свој
углед у народу, или барем како му ова мисија у Бечу не би
На НС Л8. IIIT QT C.
Друго. Потребно је, преко ове двојице Црногораца који су

сада овде, послати не само утешну изјаву од стране Вашега
Величанства, него и неколико поклона разним главарима, наро
чито духовништву; јер су ти главари и духовници они људи који
су једини у стању одржати у народу оданост према највишему
двору, којом бисмо се у сваком могућном случају користили.
Треће. Све што би се тим главарима даље слало, треба
тако удесити да изгледа сасвим невино, баш и кад би се сазнало;
јер оно што се целоме народу саопшти, не може остати сасвим
сакривено од Турака и Млечића.
Узевши то троје у обзир, најподесније би било да Долчи —
под лажним именом, под којим је народу познат — напише Радоњићу
и оним главарима који имају највећег утицаја, од прилико ово:
„Његову Величанству било је непријатно сазнати да је
народ изложен по кадшто насиљу околних паша, и жао му је
56 МИСИЈА АУСТРИЈског ПУКОВНИ КА ПАВЛИКА У ЦРНОЈ ГОРИ .
што не може народу стварно помоћи а да не повреди мир уго

ворен с Турском , докло се овај с турско странс не би нарушио .
Једино што би Његово Величанство , као заштитник свију хриш
ћанских народа под турском влашћу , још могло учинити , било
би : да се за њих заузмо код Порто , ако би њени намесници
народ неправедно угњатавали . Како је гувернадур Радоњић по
штен и праведaн човек , то народ треба да је и с њим и међу
собом у слози . У осталом , пошто со чује да митрополитска
црква трпи оскудицу у извесним потребама својим , то јој је
Његово Величанство наменило извесну помоћ ; а ако би народу
затребала каква ванредна помоћ у храни или чем у другом , то
може после гувернадур ласно добити у ц . кр . наследним зем
љама , по којима ћо народу бити слободно путовати и трговати .
Уз овако писмо требало би послати и извесно по клоно ;
али тако , да се свакоме преда засебно и тајно , да се но изазове
завист и незадовољство у оних који ништа не добију. Коме
да се упути оно писмо , а коме и колико да се преда новаца ,
то је побројано у приложеној спецификацији . «
Ево како изгледа тај списак :
Радоњићу . 500 дуката .
Митрополитској цркви 150
Митрополиту е 150
Архимандриту 200 )
Калуђеру Теодосију 100
Глигорију 50
Проти Пламенцу 100 )
Попу Милу ІІламенцу 100 »
) Ивану Пејовићу 100 )
) Мартиновићу 50
Острошком игуману 50 »
Сердару Пламенцу 100 »
)) . 100 )
Петровићу
) 1)урашковићу 100
е 50
Војводи Мартиновићу
Тәуру Пламенцу, који је овде ,
попутните 100
Његову другу 100 »
Свега 2.200 дуката.
Истина наставља кнез Кауниц свој реферат да ова

сума знатно превазилази ону коју је Вашо Величанство најми -
w, * * * * * у
tље и њf a
U te i V is is “fºr
МИСИЈА АУСТРИЈСКОГ ПУКОВНИКА ПАВЛИЋА У ЦРНОЈ oРи. ter"
SSÉу -
лостивије благоволело одредити као годишњи поклон, али је,
по поновном и зрелом размишљању, пуковник Павлић нашао
и потврдио да у овом списку нема ниједнога који не би имао
видног утицаја на народ, и који према томе не би био у стању
да учини и много добра и да много поквари; и ако би се који
од њих изоставио, промашио би се крајњи циљ. При одређивању
сума пазило се на највећу штедњу, али је апсолутно немогућно
било мање одредити.
Пошто је сада крајње време да се томе народу дефинитивно
и за све случајеве одговори — а ово што се сада даје, не мора
се и у другим случајевима давати — то ће можда Ваше Вели
чанство, при оцени дотичних околности, одобрити да се изда
ова сума, и ако је мало већа испала.
Оно што је Вашо Величанство благоизволело изјавити одно
сно насељавања Црногораца и односно њихова ступања у највишу
службу, то се може усмено саопштити њихову изасланику Пла
менцу, који је овде, да саопшти својим земљацима такође усмено.
У осталом све остаје и т. д.
Беч, 16. септембра 1782. Кауниц Ритберг.“
Резолуција:
„Кад већ Долчи пише, може написати и оно што се тиче
насељавања у мојим државама и ступања у моју војну службу.
У осталом, кад је за једанпут, одобравам предлог да им се разда
2.200 дуката, и упућујем Вам ту суму преко Дворске Коморе.
Јосиф.“
».
Ето како се свршила прва аустријска мисија у Црну Гору!

Сва путовања црногорских изасланстава у Беч, сва прего
варања с царским министрима; сва напрезања гувернадура Ра
доњића да Црногорцима докаже да је за њих боље ако се, уместо
под руску, ставе под аустријску заштиту; сав шесто месечни
темељни труд аустријских официра Павлића, Орешковића и Ву
касовића у самој Црној Гори: — све се то свршило обећањем
ћесаровим да ће се заузимати на Порти за бедне хришћане у
Турској и за Црногорце, ако би их турске паше „неправедно“
угњетавале и ако би им чиниле какво насиље, и поклонима „само
за овај пут“ од 2.200 дуката! Кад се упореди помоћ коју су
Црногорци за пуних 70 година испросили у православној Ру
сији с овим бриљантним поклонима „једанпут за свагда“ које су
* Ц. Кр. Д. Д. Д. А., fasc. 1., conv. A., fol. 146.—163.
добили у Аустрији, тако милостивој за остале „Илире“ у њеним

државама, онда човек не зна чијој великодушности и политичкој
памети више да се диви: императорској или ћесарској!
Да видимо још како је Долчи, по упутствима кнеза Кауница,
написао оно писмо које је канцелар предложио цару. И то писмо,
или његов концепат у оригиналу, нађосмо у Бечком Архиву.
Оно гласи:
„21. септембра 1782.

Беч.
Предраги пријатељу, гне пресвијетли губернаторе

Чарне Горе,
Заиспунити обећаније којесмо дали вашему господству пре

свијетломе и жудећи указати нашу харност за добри начин и
љубав коју си нам указао у тијем странама и за пријатељско
причекање којесмо имали од свијех пријатељах нетом смо дошли
у беч, отишлисмо у министрах ћесарскијех, нашијех добријех
господарах и бранитељах, којијема смо казали свештоје прошло
у царној гори за наше бријеме, и туче које је то мјесто усило
вано трпљети од злотворах, сувише помоћ и одбрану коју жу
дити имамо од ћесара и краља, нашега господара, да може вас
пук царногорски живјети мирније и сретније.
Ови министри који вас поздрављају очигледно од бремена
вашијех путовањах, које си учинио у ове стране, и који вас
цијену и много љубу, пригнули су се за приказат ћесару све
оно што смо њима казали од стране ваше и обећали су нам
испросити пред ћесаром све што сви жудите. приказање овијех
министарах и пожудени јесу биле неплодне; јер ћесар њима
заповидио за чинити вами знати по путу нашему, да му је
веома жао да трпите неправедну силу од пашах турскијех ва
шијех крајичниках. Да ћесар није у бићу о пријети се, јер то
не може се без разбити мир, који је сада међу њима мир, који
ћесар неће разбити докле цар буде отcлуживати вјерно свијех
обећањах и не да прави узрок од боја. Саму ствар коју ћесар
може учинити у тезијем прогодам, како бранитељ народа хри
cћанскога који живе колак Турчина и свијех онијех који су под
Турчином јест чинити му знати ухитит се пред царом за вас
и уздржати ваше разлоге, кадгод узимате разлог тужити се од
силе и напасти којега паше, и небисте имали начин за прика
зати и уздржати ваше тужбе прид царем турскијем. Све ово

учињет (ће) добровољно исправац ћесар наш добри, кад год му
учини знат ваше госпоство пресвијетло, које наш преславни
ћесар цијени и познаје за чојека сарца праведна и пожудна
за учинити њему праву службу и добро свој Царној гори, која
за ово у истину има вам бити харна од свечем послушна.
Ћесарско величаство жуди над свијем да нако добри и
славни хрисћани и браћа сви царногорски живу међу собом у
миру и јединству.
будући ми приповиједали да ваша царква митрополија
има у толико потребу од које помоћи за уздржати се, хазник
ћесаров дао ми је мало цекинах које ја пошиљем да заједно
с вашијем пресвијетлијем госпоством и с архимандритом помаже
царкву речену, чинећи вам уфати становито да кадгође узима
коју потребу биће вазда поможена и уздаржана.
узавас и ваши ђецу бити ће мисао) ћесарова који ће ве
познат; ови министри рекли су нам по заповиједи ћесара да
кадгођ би ваше госпоство пресвијетло имали коју потребу и од
помоћи од вашега дома и да пук живи и уздаржи се у ћеса
poвијeм дaржавама ласно закупити све потребно имати кадгођ
би царногорски дошли у ове стране за њихове после битиће
лијепо причекани и уздаржани пријатељски све бријеме које би
хоћели стати и какоигођ би начин кћели уздаржатсе за њихову
корист и помоћ.
И ја сам радосан много и весео давајући вам на знање ово
што вам има бити драго, да за сада учинили су ово у Фајући
вазда боље од ћесара, који љуби и брани народ христијански,
ево вам све како ми је наређено уписато. и поздрављајући вас
веома драго од стране министарах и остајем за вазда на запо
вједима вашијема и свијех мојијех драгијех пријатељах и го
сподарах. |
колико је мило било ћесару да су његови подложници то

јест сви они који су били у Царној гори доведени од на гу
бернатора, били липо причекани и обрањени да је рек(а)о да ће
добровољно у згоди учинити милост њима и њиховој ђеци, би
тићете сретни и честити.
у град беч
21 Септембра покорни слуга и прави пријатељ
1782 Петар Стари
то јест ђенерал Францеско (и) Павлић
Писах Никола Плешивац то јест абате Францеско Долци
— ——О-ФО--
I)(I.
ДРУГО АУСТРИЈСКО ИЗАСЛАНСТВО

У ЦРНОЈ ГОРИ.
— -- --- – –
Она годишња помоћ од 1.000 дуката коју је цар Јосиф од

редио Црној Гори, примљена је и за 1783. годину — као што
се види из једне признанице од 16./27. маја 1783. год. — коју
су у Трсту потписали гувернадур Радоњић и сердар Јован Пе
тровић. Текст је те признанице с једне стране латински, а с друге
српски. Овај гласи:
„Совијем спознајемо ми посланици народа Црне Горе, да

смо за помоћ у нужди нашега народа примили у зајам од ће
сарске краљевске благодарности (баш тако!) тисућу цекина ће
сароваца, које совијем обећавамо за нас и наш народ вас све
ликом харностим вратити у три године сједнацијем дјелима, и
за вјеру овога остављамо ови запис, потврђујући га властитијем
потписањем руке.
Дано у Тријесту на и- маја годишта тисућу седам сто
тина осамдесет три
По? Радоничљ
Иванљ Петровичљ“.
Очевидно се у овом документу говори да је та сума узета

„у зајам“, који ће се за „три године вратити“, само зато, да
би се аустријска влада могла бранити, ако би ово писмено дошло
до непозваних руку, како та 1.000 дуката није она годишња
субвенција коју је ћесар својом резолуцијом одобрио, него само
зајам трстанских власти.
У осталом, има и других писаних доказа да још трају при
јатељски одношаји између Беча и аустријских пријатеља у Црној
Гори. Истина, - ми нисмо нашли оригинал онога писма које је
ДРУГО АУСТРИЈСКО ИЗАСЛАНСТВО У ЦРНОЈ ГОРИ. 61
гувернадур Радоњић писао при крају јула 1783. год. у Беч, али
смо нашли реферат кнеза Кауница цару о тој црногорској молби.
Тај је реферат од 15. августа 1783. год. и гласи:
„Премилостиви Царе, Апостолски Краљу и Господару,
С највећим страхопоштовањем предајем у милостиве руке

Вашега Величанства приложену најпокорнију молбу црногор
ског губернатора Јована Радоњића, у којој он тужно црта не
мире који сада у његовој земљи владају, и којом моли: или да
Ваше Величанство благоволи својим енергичним мерама повра
тити мир и поредак међу њима, или одредити земље у које би
се мало по мало могли преселити они који би желели да живе
под највишом заштитом. И ако ће Ваше Величанство за сада
тешко моћи одобрити оно прво, ипак мислим да за оно друго
треба оставити Вашем Величанству на оцену да ли не би тре
бало саслушати Угарску Двор. Канцеларију.
Кауниц Ритберг.“
Решење : -
„Може се саслушати о другој тачки Угарско-epдељска Кан

целарија.
ри) Јосиф.“
Немамо ближих података какви су то немири и нереди

били који су владали у Црној Гори 1783. год. Али само то што
их је било у толикој мери да Радоњић озбиљно мисли на сеобу
и насељавање Црногораца, и тражи да му се одреде потребне
земље за то, најбоље доказује колико је пуковник Павлић имао
право што је полагао толику важност на установљење поли
цијске трупе, макар од 200 људи.
Уз те унутрашње немире, почињу у лето 1784. год. и нови
напади скадарског паше на Црну Гору, вероватно у намери да
се користи моментом кад је Црна Гора остала без митрополита;
јер је 15. маја у Брчелима преминуо митрополит Арсеније Пла
менац, а Петар Петровић још не беше завладичен. И У тој не
вољи Радоњић се обраћа Бечу и добија од аустријског вице
канцелара овакав одговор од 6. јула 1784. год.:
„Јовану Радоњићу, гувернеру црногорског народа.
* Ц. Кр. Д. Д. Д. А., „Моntenegro“, fasc. 1., conv. A., fol. 165.
62 ДРУГО АУСТРИЈСКО ИЗАСЛАНСТВО У ЦРНОЈ ГОРИ.
„Благородни Господине,
Жао ми је што из Вашег писма видим незгодан положај

у коме сецео Ваш народ налази, због досадних насиља паше
скадарскога и његова народа.
Немогућно је веровати да султан и његова влада знају за
ово неправилно понашање њихова намесника, а још мање се
може веровати да се то ради на нарочиту заповест Портину.
Пошто је Његово Величанство благоволело пристати да
буде заштитник и врховни поглавар (Beschützer und Oberhaupt)
свима хришћанским општинама у невољи, то је наредио своме
министру у Цариграду да се свима силама заузме да спречи
С Ва Даља ЗЛОСТаBЉaЊa.
При тако срећно добрим односима између највишег и ото

манског двора, може се очекивати да ће овостраном заузимању
ц. кр. министра поћи за руком да задобије свако призрење тур
ског министарства, и да ће ово наредити све што треба.
Саопштавајући Вам ово утешно уверење, остајем с истин
ским поштовањем.“
Нисмо могли наћи даљу кореспонденцију о овој интервен

цији на Порти. -
По смрти митрополита Арсенија, архимандрит Петар обрати

се молбом аустријском цару Јосифу П да овај допусти карло
вачком митрополиту да га посвети за владику.
„Разумије се — вели Марко Драговић („Материјали за исто
рију Ц. Горе“, стр. 219.) — да аустријски цар, који никада
није могао равнодушно гледати на уплив руски међу Црногор
цима, радо се сагласио на Петровићеву молбу, и не само да је
дао допуштење патријарху, да посвети Петра Петровића за ар
хијереја, него је наредио да се то посвећење изврши са највећом
црквеном свечаношћу. Аустријски цар мислио је овијем начином
обрлатити митрополита Петра на страну Аустрије, и отклонити
га од пријатељства с Русијом, али као што ће се виђети даље,
он се преварио у својој претпоставци.“
Ми смо напред видели да аустријски ћесар није имао по
требе да тек овим свечаним посвећењем придобије и обрлаћа
Петра Петровића на своју страну, нити да га одваја од при
јатељства с Русијом, јер је Петар ево већ 5 година напустио
* Превод је с концепта на коме није било потписа.

ДРУГО АУСТРИЈСко из АСЛАНСТВО У ЦРНОЈ ГОРИ. 63
то пријатељство и постао ћесарев човек, а „виђећемо“ и доцније

да је и као митрополит — негда из своје побуде, а негда по
заповести руских царева — морао бити у пријатељству с Ау
стријом, чак и по цену целе Боке Которске, црногорских плућа
на мору...
На путу за Карловце, Петар је сломио десну руку и морао

се лечити у Бечу 6 месеци, те је зато тек 14. октобра 1784. г.
могао карловачки митрополит Мојсије Путник да га завладичи.
Владика Петар после тога најпре је отишао у Беч, да захвали
Јосифу П не само за посвећење, него и за „љубавни дочек, како
у Карловцима, тако и у Бечу, за време његова бављења.“
При свем том, после месец дана, 7. новембра 1784. г. вла
дика Петар Петровић пише кнезу Потемкину: „по примеру своји
јех предака, желим заједно с мојијем народом, стојати на службу
рускога двора и нештеђети пролити последњу кап крви, ако
тога буду тражили интереси братске нам Русије“.“
Шта значи ова промена Фронта?
М. Драговић овако је тумачи:
„Не гледајући на то, што је он од Русије претрпео велико
непријатности и многа унижења и озлобљења, он је све то не
пријатности предао забораву, у мисли да он мора себе жртво
вати за срећу свога народа, а срећу ту он је налазио, више у
пријатељству Русије према Црној Гори, него у свему другоме,
што је могла сама по себи учинити Црна Гора за своју срећу.“
Баш и ако би се могло замислити оволико алтруизма у
једног Црногорца из ХVIII века, опет то није могло бити главно
у овом другом политичком кораку владике Петра, јер је он
знао да 70-годишње пријатељство Русије према Црној Гори
није овој дало ту жуђену срећу. Црногорци су кроз цео ХVIII
век страдали поглавито од унутрашње анархије и од непреки
дних напада турских, јер је Порта увек хтела да поврати у Црној
Гори оно стање које је било пре владике Данила, т. ј. да од
ње направи опет саставни део свога скадарског санџака. Међу
собни покољи и анархија беху им тако тешки, да је Црна Гора
7 година признавала за свог господара првог пробисвета који
је у њу дошао, и који је показао да уме завести какав-такав
ред у земљи.
* По казивању Марка Драговића (стр. 221.), то се писмо налази у Држав.

Пар. Архиву у Петрограду, у св. ХV, под Ле 217.
64 ДРУГО АУСТРИЈСко из АСлАнство У ЦРНОЈ ГОPи.
Црногорци се беху начинили и подложницима млетачке ре

публике и примили млетачку управу и млетачки гарнизон на
Цетињу; али кад видеше да та управа није успела ни да их од
брани од Турака, а камо ли да заведе ред и законитост, они су
једва дочекали мисију Милорадовићеву, надајући се да ће од
силне и једноверне Русије добити и једно и друго. Али и ако
су Црногорци за пуних 70 година, и преко својих и преко ру
ских изасланстава, увек молили да се заведе ред и закон у њи
ховој земљи, да се пошље неко који би умео од ње направити
нешто налик на државу, да се установи каква год трупа која
би одржавала ред и уједно састављала језгро за њихову од
брану од Турака, — све то није помогло. Руси су гледали —
као што је сасвим природно — своје интересе; старали су се
да им Црногорци граде ратне диверсије, да задржавају што више
Турака на својим границама, те да њима олакшавају успехе на
њихову главном ратишту. А кад су то урадили, остављали су
их на милост и немилост Турцима, те су их ови, за помоћ Ру
сима, кажњавали како год су хтели; а већ на анархију у Црној
Гори у мирно доба Руси нису ни помишљали. Ето зашто су
Црногорци, после 70 година преварених нада, напустили пра
вославну братску Русију и обратили се за помоћ католичкој
- Аустрији; те ево 5 година њу мољакају поглавито да заведе
какву језгру за војску, да заведе ред и закон у њиховој земљи.
Црна Гора страдала је — као што смо видели, баш пре
него што ће Петар кренути да се завладичи — још више од
своје унутрашње анархије. Та не шокачком ћесару, него да је
у оно доба било у Европи какве мусломанске државе, сем ото
манске, и њој би се Црногорци обратили за помоћ, само ако би
ова хтела да их спасе од унутрашње анархије и спољних не
пријатеља; јер у томе је Црна Гора сада видела једину своју
срећу. Владика Петар — знајући врло добро из искуства баш
својих претходника: Данила, Саве, Василија и Арсенија да ту
срећу не може ни сада очекивати од Русије, него, у најсрећ
нијем случају, опет само одежде, књиге, медаље, грамате и
по коју хиљаду рубаља — зацоло оним писмом кнезу Потем
кину не би ризиковао да се компромитује пред ћесаром, који
га је, сем оног поклона од 200 дуката, тако лепо примио и не
говао у болести, да није имао други један мање алтруистичан,
али за њега лично врло важан разлог, који се јасно види баш
из тог његова писма, у коме је главно ово место:
„Поменути народ црногорски већ од 300 година признавао

је и сада признаје над соoом власт својијех митрополита, од ко
јијех последњи преставио се прошлог маја 15. дана; те ово, т.ј.
митрополитство, по праву насљедства на мене прелази. У смислу
овога јављам В. Светлости, као првом министру ит.д.“
Очевидно се владика Петар надао да ће православна Ру
сија, ако не помоћи Црној Гори да се спасе унутрашње анар
хије и спољних непријатеља — за љубав угледа и власти коју
православна црква и њен синод имају у Русији — помоћи и
њему да дође до власти у Црној Гори, коју је сто гувернадур
— дакле, један световни поглавар — сву приграбио. Док је био
само архимандрит, и док се митрополит Арсеније у Брчелима
„одавао пићу“, Петар се покоравао тој световној власти Радо
њићевој, ишао је с њиме У Беч, радио је све што је „гуверна
дур над свом Црном Гором“ желео, али сада, када је „по праву
наследства“ постао црквени поглавар, он покушава да — не
кварећи своје политичке одношаје с Аустријом — помоћу пра
вославне Русије, приграби и световну власт. Пошто ћемо доц
није доказати да је Петар I одиста био велики патриота, врло
је вероватно да је он то јединство власти желео не зато што је
оно постојало 300 година пре њега — јер је он врло добро знао
да то није истина — него што је био убеђен да ће се у земљи
у којој уопште тако мало власти има, лакше лечити унутрашња
анархија ако и то мало власти буде концентрисано у једној руци,
него кад је подељена на два главара, од којих један удара у
клин а други у плочу.
Међутим — било како му драго — митрополит Петар Пе
тровић није, на своју ноти Фикацију о ступању на „владу“, добио
никаква одговора из Русије; а кад је ипак отишао и без позива
и без допуштења у Петроград, он је — православни митрополит
— протеран из православно престонице и с једном полицијском
ескортом пребачен натраг преко границе! Појединости овога
невероватног догађаја описали смо у наредној глави.“ Овде ћемо
само додати: да је митрополит Петар пуно две године провео
на својим путовањима, и да је за то време једина власт у Црној
Гори био гувернадур Радоњић.
За те две године десила се велика несрећа у Црној Гори.
Махмуд-паша Бушатлија напао је с 12.000 војске на Црну Гору
* У П овој свесци нашега списа „Европа и Балкан“, одељак III.

66 ДРУГО АУСТРИЈСко изАСЛАнство У ЦРНОЈ ГОРИ.
и попалио је и опустошио катунску нахију, спалио и поново

разорио цетињски манастир.
Гувернадур Радоњић писао је о томе у Беч и поднео на
рочиту молбу ћесару за што хитнију помоћ. Ту молбеницу, коју
нисмо нашли у архиви, спровео је кнез Кауниц ћесару својим
рефератом од 29. августа 1785. г., који гласи овако:
„Премилостиви царе и господару,
Најпокорнија молбеница — коју је губернатор Црне Горе,

у име целога народа, поднео Вашем Величанству, и у којој
преклиње за што скорију помоћ и заштиту — изазвана је ве
ликом невољом у којој се она сада налази, јер је изненада ска
дарски паша с великом војском продро (у земљу). У чему би
управо требало да се састоји та помоћ, то се не каже у поме
нутој молбеници, коју ми је Ваше Величанство благоволело
с највишим својим потписом послати, и коју овде прилажем.
А и тешко је замислити како бисмо јој могли одмах и успешно
помоћи, када је турска војска до сада може бити већ посела
већи део места; и, сем тога, та се земља нигде не граничи не
посредно с ц. кр. државама, те да бисмо барем њене бегунце
могли прихватити и дати им прибежишта у својој страни. Да
се наш интернунцијус (посланик) у Цариграду сам једнострано
заузме за њих на Порти, ни то им не би помогло: напротив,
могло би им шкодити. Али пошто је тај народ већ и при дру
гим приликама добијао одличну милост Вашега Величанства;
и да би се његово поуздање у највише благовољење и његова
готовост (да нам послужи) очувала и за будућност, што би у
многом погледу било веома корисно: — можда би требало оста
вити барону Херберту (аустријском посланику у Цариграду)
да се разговори с тамошњим руским министром: да ли би они
заједнички и на који начин могли порадити на Порти — али,
наравно, без нарочито заповести од оба двора — да им се (Црно
горцима) помогне и да им се олакша насиље које сада трпе
од паше. Али, наравно, све зависи од највишега нахођења и
заповести.“
На овом реферату нема уобичајене цареве „резолуције“;
а и у наредбама бечкога министарства посланицима на страни,
као и у извештајима ових министру које смо разгледали, нема
* Ц. Кр. Д. Д. Д. Архив, „Моntenegro“, fasc. 1., conv. A., fol. 176.

ДРУГО АУСТРИЈСко изАСЛАНСТВО У ЦРНОЈ ГОРИ. 67
ни трага о каквој интервенцији у корист Црногораца 1785. и

1786. год. А како ћемо се доцније уверити да је аустријски
интернунцијус био врло ревностан чиновник, врло је вероватно
да барон Херберт није добио из Беча наредбу коју је кнез Кау
ниц услед Радоњићеве молбе предложио цару. У осталом, баш
да је он и добио ту наредбу и да је конферисао са својим руским
колегом, вероватно је да је овај односно Црне Горе сада имао
исте инструкције које је имао и руски посланик у Бечу када
владици Петру није хтео дати пасош за Русију, и које је имала
и полиција петроградска кад је протеривала црногорскога ми
трополита из Русије.
Не добивши никаква одговора из Беча, а чувши да је на
место Кауница дошао граф Кобенцл, гувернадур Радоњић пише
поново и цару и Кобенцлу 10. марта 1786. г. из Његуша.
У првом писму, које упућује „најмилостивијем ћесару и
непобедивом монарху“, позива се Радоњић на своје многобројне
жалосне и плачевне представке које му је дотле подносио, о не
вољама у којима Црногорци живе, и о напасти коју трпе од
Турака само зато што су се предали ћесару и што су му верни:
па онда и овим својим „ремолијалом“, у име црногорске владе
(гуверна) и народа, пада пред освећене стопе непобеднога мо
нарха, оца и браниоца свега хришћанства, и моли га да им даде
обећану и силну заштиту и одбрану; јер се чуло да је безбожни
султан издао Ферман, по коме Румелија, Арбанија, Босна и Хер
цеговина купе војску да овога пролећа нападну на Црну Гору,
oа је силом отргну из аустријске протекције, и да је покоре
под свој варварски јарам. Зато Радоњић шаље свог братанића,
у име своје и целога народа, да падне пред ноге Његова Ве
личанства, да их оно не остави „погинути до краја“; преклиње
великог монарха да се сети оног обећања које је дао и њему
и целоме народу, а они себе сматрају и остаће до смрти верни
поданици (suditi). Њ. Цар. Величанства.
Из писма графу Кобенцлу видимо да је Радоњић већ више
пута раније и њему писао о турским насиљима, која су Црно
горци претрпели зато што су се предали аустријском, у целом
свету прослављеном двору. Сада му јавља за нови султанов фер
ман поменутим провинцијама: да Црногорце сасвим разоре и
истребе; али ће ови радије сви изгинути, него се одрећи про
текције тако силног и непобедног монарха. Јавља му даље зашто
шаље свога братанића, и моли графа да му буде отац, патрон
и протектор, и да преда цару „ремолијал“, који по њему шаље.
- 5%
Ако ћесар не хтедне да им помогне и да их спасе, Радоњић —

који је у прошлом рату (1785. г.) изгубио и кућу и све што је
имао — бежаће у свет, „а јадни његови Црногорци нека по
гину до конца, поред све обећане ћесарске заштите!“ “
Не нађосмо ни трага каквог одговора на ова очајна писма,
која више не потписују ни сердари, ни војводе, него сам Ра
доњић у име „целог гуверна и општаства“; јер је он сада сам
на развалинама свога дома у Његушима.
- Поред ратних несрећа које су Црну Гору снашле 1785. и
1786. год., највећа је била: што Црногорци за те две године
нису могли да обраде ни оно мало плодне земље колико је има
у оном стењу, и године 1787. наста страшна глад у Црној Гори.
То се види и из једнога писма које смо нашли у Бечком
Архиву, у коме гувернадур Радоњић пише грофу Кобенцлу:
„Неколико мојијех жалоснијех писама писао сам В. Пре
светлому и Преузвишеноме господству о невољноме нашему
живљењу, које муке и напасти претрпљујемо, како од Босне и
Херцеговине, тако и од Албаније, и све ове напасти што имамо с
(због) предаје, коју смо учинили ћесарскоме величеству. За исти
узрок и ово понижено писмо покорно просим В. Пр, ради љу
бави Божје и прослављенога Вашег имена, с Вашом премудром
памећу и с Вашим ваздашњим добрим настојанијем принесите
Ћес. Кр. Величеству: да не упушти оволико беднога народа до
конца да пропаднемо. Оволико годиштах претрпљивали смо све
муке и напасти, али В. Пр. више се држати не можемо, не само
од бојевах, које чинимо сваки дан, но и од глади је народ доша
васколик да помре или да се пресели, како би и до данас много
пошло на преселеније, но сам их ја уздржа, као и уздржајем
док још с овијем авизам (јавим) и молим В. Пр. како мога тако
и све наше нације милостивога патрона и протектора, да ис
просите у Ћ. Величества или да ни (нам) пошље 7—8 бродо
вах жита, а за времено, када будемо могли да платимо, и од
брану од Тураках или да ни пошље неколико бродовах, да
преведемо неколико народа у Банат или у остала места у Њ.
Краљевство, што и ја доша (сам дотле) преселити се, и још
многе од госпоскијех фамилија, и народ почти (готово) васколик,
но с овим молим В. Пр. ради славе препрослављеног вашег
имена, неоставите нас испод надежне протекције таквога над
*
* Оба ова Радоњићева писма, у верном препису с оригинала у Бечком

Архиву, налазе се у „Прилозима“ овој књизи.
ДРУГО АУСТРИЈСко изАСЛАНСТВО У ЦРНОЈ ГОРИ. 69
свима народима монарха, да до краја пропаднемо: ако ли бу

демо такве несреће, да ћемо бити сасвијем остављени, а оно
просим В. Пр. пишите ми да немамо надежде, па ћемо ходити
у друге крштене потенције (силе) и остајемо ускоро ишчекива
јући милостиви одговор, који Ви целивам руке и остајем В. пре
свијетлога и Преузвишенога господства покорни и умиљени и
за вазда вијерни слуга
У Црну Гору, декембра 14. године 1787.
Јован Радоњић, губерн.“
Дакле, одиста беше Црногорцима дошло до грла. Само, као

што видимо, Радоњић се још нада помоћи од Аустрије — било
у храни, било у бродовима — да сели Црногорце у Банат; а
ако не добије ни једно ни друго, он ће се обратити другој којој
хришћанској влади, да ако се нађе каква год хришћанска др
жава која неће допустити да читав један хришћански народ
помре од глади . . .
Овај корак Радоњићев није остао без последица; али не
зато што се аустријски двор смиловао на толику невољу црно
горскога народа, а још мање због гувернадурове претње да ће
се обратити за помоћ другој којој „потенци“, него зато што је,
док је последње писмо Радоњићево стигло у Беч, већ настала
година 1788., када је Русија била већ уговорила савез с Аустри
јом противу Турске, да изврше између себе поделу турске ца
ровине, односно да изврше „грчки пројекат“ Катарине П, и да
на обновљени престо византијски подигну њена унука Констан
тина.“ Да би се створио повод за рат, Русија је узела под своју
заштиту молдавскога кнеза Маврокордата, навела је Грузију да
изјави жељу да ступи у руско поданство ит.д. Султан Селим III,
који се надао да помоћу Енглеске поврати себи Крим, користио
се овим пачањем Русије у њене унутрашње послове да јој огласи
рат. Тиме је створена и за Аустрију обавеза (casus foederis) да
уђе у тај рат. Сад су и Катарина II и Јосиф II, пре свега, поми
слили да треба дићи противу Турске све њене хришћанске пода
нике. Нису заборавили ни Махмуд-пашу Бушатлију, који се сам
направио везиром скадарским (на основу „права наследства“), и
који је био вечни одметник од Порте; а већ, разуме се, оба двора
помислила су одмах на корисну диверсију коју им могу Црногорци
направити у овоме рату; само сада не ратујући иротив ска
* Види нашу књигу „Европа и Балкан“, I одељак, III.
7() ДРУГО АУСТРИЈСКО ИЗАСЛАНСТВО У ЦРНОЈ ГОРИ.
дарског паше, него, ако се могне, заједно с њиме противу

султана.
Ту мисију да задобије и Црногорце и скадарског пашу,
поверила је Аустрија нарочитом изасланству, коме је шеф био
онај исти Вукасовић који је као потпоручник био у првом ау
стријском изасланству под пуковником Павлићем, који је сада
био капетан и одмах аванзовао за мајора.
Катарина II, сећајући се да је сада владика црногорски
онај исти Петар кога је њена полиција онако дивљачки проте
рала из Русије, није могла одмах послати свој манифест томе
истоме владици, него је послала једног Србина из своје службе,
мајора Мирковића, да најпре сондира терен у Црној Гори: а у
исто време — за случај да сада Црногорци, због толиких горких
искустава које су имали од руског савезништва, не хтедну по
ново пристати уз Русију — послала је потпуковника Марка
Ивелића с неколико хиљада дуката, да у приморју — где има
много познаника (јер је био родом из Рисна) — врбује добро
вољце, да с њима упадне и дигне Брђане и Арбанасe на оружје
против Порте, и — што је главно — да придобије скадарског
пашу за Русију. Сем тога, државна колегија спољашњих по
слова наредила је своме посланику код млетачке републике, Алек
сандру Мордвинову, да се писмено обрати владици Петру: те
да — претварајући се да не зна шта се с овим догодило у
Петрограду — покуша да од овога добије какву изјаву, на основу
које би царица могла послати нарочиту мисију на Цетиње и
обновити „прекинуте одношаје с Црном Гором“.
Мајор Сава Мирковић имао је среће да се још на свом
путу кроз Аустрију нађе с владичиним секретаром Долчијем,
код кога је сазнао да је аустријски двор већ послао своје иза
cланство у Црну Гору, с муницијом и с много новаца. Мир
ковић је одмах осетио да ће та аустријска мисија осујетити
ону која је њему поверена, и старао се да ма на који начин
осујети аустријску мисију. И ако је знао, или је од Долчија
сазнао, како је црногорски владика прошао у Петрограду и у
Русији, опет је Мирковићу пошло за руком да католичког сво
штеника задобије за православну Русију, и да докаже Долчију
како је оно што је било у Петрограду с владиком, било слу
чајно неспоразумљење или интрига кнеза Потемкина; али сада,
када његова велика царица улази у рат за ослобођење целог Бал
канског Полуострва, ко год жели добра Црној Гори, треба свима
силама да ради да она опет буде савезник Русијин. Долчи — и
ДРУГО АУСТРИЈСко ИЗАСЛАНСТВО У ЦРНОЈ ГОРИ. 71
----
ако је, као што смо видели, био искрени пријатељ Аустрије; и
ако је својски помагао пуковнику Павлићу; и ако је учествовао
у свима Радоњићевим покушајима да придобије Црној Гори
заштиту Аустрије; и ако је лично и због владике и због себе
имао разлога да буде огорчон на Русију : — ипак је тако искрено
служио свога владику, и толико искрено желео добра Црној
Гори, да је поверовао обећањима руског изасланика; па је одмах
написао „из Немачке“ гувернадуру Радоњићу овакво писмо од
22. марта 1788. год., од кога смо нашли само немачки превод“
у Бечком Архиву, те га морамо на српски превести:
„Милостиви господине,
Сматрамо за дужност да Вас опоменемо, да се после не

кајете целога живота. Овде се говори да је овдашњи двор по
слао 5 младића с муницијом к Вама да Вас збаце; а то ће им
у толико лакше поћи за руком, што ће Вас, као и до сада,
оставити без помоћи. Немојте се из користољубља преварити
да им верујете, а нарочито сада, када Вас Москва тражи да Бас,
као праве људе, призна и да Вас награди за све услуге указане
(руском) двору, и када ће све испасти најбоље за Вас. Благо
Вама, Вашој слави и Вашој деци ако сада будете верни Русији;
и верујте да ће овај наш савез донети велику корист и Вама
и Вашој деци. Ви сад можете једну круну задобити; али ја се
бојим да ћете се полакомити (на новац), па ћете се за навек
удавити. А има ли што горе него то учинити за мало пара?!
Желим да се сада покажете као човек и да послушате савет
Својих пријатеља; и ако ствар добро испадне, тиме ћете се
сами најбоље препоручити. Али ја се бојим да ћете се дати
преварити. Ви сте за те људе доста учинили. Стидите се тога,
као што се и ја због тога стидим. Кад бисте Ви знали шта ја
знам, Ви бисте те младе људе вратили натраг. Уместо њих при
мили бисте другачије људе. Принц Орлов иде у Тоскану. Зар
не би боље било његове људе примити, па да Вас његов двор
за навек узвиси?! Сада покажите сву славу свога имена, и да
сте готови да докажете оно што се до сада тако често пробало.
Саветујте се са Савом Мирковићем, слушајте га сви, па сам
уверен да ћете га за своје добро послушати; јер он не долази
* Њега мећемо у „Прилоге“ овој књизи.

за своје, него за Ваше добро. Благо Вама само ако хтеднете!

Молим Вас, јавите ми што скорије своје мишљење!
Ваше Преузвишености покорни слуга
н. н.“
Да је ово писмо одиста Долчи писао, уверићемо се доц

није из једног рапорта Вукасовићева ћесару.
Још пре него што је мајор Сава Мирковић успео да од
Долчија добије овакво писмо за гувернадура, извршио је Алек
сандар Мордвинов налог који је њему дат, и руски пуномоћни
министар при венецијанској републици писао је 4. фебруара
1788. год. овакво писмо владици Петру I:
„Ревност предшаственика ваших високому двору мојему,
а такође и ревност свега народа црногорскога, којијем ви управ
љате, позната је свјема, а особито мојој монархињи. За то се и
морамо надати да В. В. Преосвештенство неће одрећи пристати
у савез с нама тијем прије, што нас веже и закон (вера) и једно
племеност. Ево вријеме у којему ви ово можете доказати и учи
нити овијем дјело угодно Богу, мојој царици, и народу, којим
ви тако похвално управљате. Рат, који је Порта објавила Русији,
узбудио је срца свијех вјернијех поданика Њ. Величанства, те су
ријешили, да принуде Порту да се покаје за овај свој поступак,
да у будућа времена спомиње ово своје прегнуће. Надам се да
и народи, који су једног племена с нама, неће одрећи да се при
саједине к нама, тијем прије храброшћу познати Црногорци, који
су свагда указивали искрено учешће у слави руској. Користите
се В. В. Преосвештенство овијем добријем расположењем ва
шега народа према нама, и учините ваше име бесмртним.
Флота Њ. Цр. Величанства пошто дође у средиземно море,
идућег љета, учиниће вама помоћ да испуните ово предузеће.
Ја, будући министром Њ. Величанства при млетачкој републици,
нећу пропуштати да не доставим Њ. Величанству о вашем усрђу,
такође надам се потпуно да ваше усpђе неће остати без до
стојне награде.
Предатељ овог писма В. В. Преосвештенству г. Оливијери,
јесте један од највјернијих људи, коме можете или на ријечи,
или писмено саопштити све ваше мисли и жеље, што се тиче
помоћи, која би се морала вама учинити, да бих ја о томе могао
јавити моме двору.“
* М. Драговић, „Из хартија гл. архива Мин. Спољашњих Послова“; у

Москви, св. 4.
ДРУГО АУСТРИЈСко ИЗАСЛАНСТВО У ЦРНОЈ ГОРИ. 73
И тако, дакле, сада се владика, који је пре три године онако

срамно протеран из Русије титулише с „Високо Преосвештенство“,
које тако похвално управља црногорским народом; оно се под
сећа на оданост његових претходника Русији, па се мора да
изјави нада да ће јој и оно тако исто бити одано; и ако је то
сирото Високопреосвештенство пре 3 године само зато и кре
нуло чак у Русију, да докаже да је и оно тако исто одано, па
је ипак протерано као какав мангуп!... Сад се храбри Црногорци
позивају у савез с великом православном силом; а њихову се
владици обећавају за то не само материјалне награде, него и
бесмртно име!...
Ми не знамо шта је владика Петар одговорио на ово ла
скаво писмо рускога посланика у Млецима, и да ли је тај од
говор био писмен или само „на ријечи“ доносиоцу Оливијеру;
али ћемо одмах видети на понашању Црногораца, па и владике
спрам другог аустријског изасланства у Црну Гору, да је и корак
мајора Мирковића, преко Долчија и овај преко Мордвинова по
СТ11280 ШТО Се ХТе ЛО.
У Бечком Ц. Кр. Д. Д. Д. Архиву чува се један „пројекат“

за спроводно писмо и пуномоћство за ц. кр. официре који су
одређени да иду „у Арбанију“. Тај је пројекат без датума и
месеца; на њему је само записана година 1788. Али пошто је
очевидно да је то пуномоћство за Вукасовића и његове другове
— за које је у половини јануара одлучено било да се пошљу
у Црну Гору; а преко ове, ако предузеће пође за руком, и у
Арбанију — то вреди да видимо како је пројектовано то пу
номоћство. - |
„Ми, Јосиф II ит.д. објављујемо овим и потврђујемо: да су

носиоци овога, Филип племић Вукасовић и Лудвик племић Пер
нет, два официра наше славне војске, које Ми нарочито изаши
љемо да се споразумеју с хришћанским становницима турске
државе — а нарочито с њиховим митрополитима, владикама,
игуманима, протама и свештеницима; као и с њиховим војво
дама, магнатима, кнезовима, палатинима и осталим световним
и духовним претпостављенима — о средствима и начину на који
би се они најлакше и најпоузданије истргли испод јарма турске
владе и поставили на хришћанску слободу, у којој би уживали
све привилегије које уживају наше угарске провинције; а за
извршење тога осигурана је Наша најмилостивија и најсилнија
потпора.
Према томе, с поуздањем очекујемо да ће горе поменути

хришћански становници турске државе, а нарочито њихови све
товни и духовни главари, не само примити речене официре, и
веровати им све што им буду у Наше име рекли; него да ће
им — како на путовању, тако и у местима у којима би се ба
вили — указивати заслужено признање; да ће им стављати на
расположење потребне коње, кола, лађе, приборе и вође или
потребне спроводнике; да ће им у свему бити на руци у толико
пре, што од тога зависи њихова сопствена срећа, и што они
само на тај начин могу задобити Наше највише задовољство и
Нашу великодушну потпору. У потврду свега овога, ми смо ово
својеручно потписали и прикачили велики печат Величанства“.“
Ова друга експедиција кренула се из Беча у половини ја
нуара 1778. год. У њој су били: капетан (мало доцније мајор)
Вукасовић, капетан Пернет, војни свештеник Јосиф Кермпотић.
У Трсту им се придружише још 5 подофицира: кадет Вукасовић,
наредник Ковачевић, каплар Кнежевић и разводници Узелац и
Тонковић. Доцније, као што ћемо видети, добио је шеф мисије
Вукасовић скоро читав батаљон Личана на своје расположење.
Због буре на мору и због турске флотице која се налазила пред
Дубровником и Котором, аустријској мисији требало је месец
дана да дође од Трста до Малунте, па онда је у млетачком при
станишту Јежевици морала да чека 18 дана на бољу погоду.
Тако је мисија стигла у Црну Гору тек у марту.
У Ц. Кр. Д. Д. Д. Архиву у Бечу“ нашли смо и сувише
опширан и благоглагољив извештај, писан руком војног свеште
ника Јосифа Кермиотића „О операцијама капетана од Вукасовића
у Црној Гори и у Арбанији и о убијству Броњара и других по
заповести паше скадарског“. Тај војни свештеник експедиције
био је и секретар Вукасовићев и његов курир, и по мало Фак
тотум, јер је, кад је требало, вршио и дужност официрску.
Зато је Вукасовић, који је имао пуне руке другога посла, њему
наредио да води дневник и да после напише извештај, и кад је
овај прегледао и нашао да је тачан, наредио му да га сам од
несе у Беч и преда Дворској Канцеларији. Овом извештају може
се, дакле, бар толико веровати, колико и „журнаљној записци“
о мисији кнеза Долгору кога.
* Види оригинал у „Прилозима“.

* Под „Turkei, Varia collectaneа“; fasc. IV, fol. 65.—120.
* ДРУГО АУСТРИЈСКО ИЗАСЛАНСТВО У ЦРНОЈ ГОРИ. И О
Да покушамо да извадимо из тог извештаја само оно што

је најважније.
Аустријско изасланство стигло је — после небројених те
шкоћа и непогода, и после свију напрезања да од млетачких
власти сакрију искрцавање оружја (у овоме и четири мала топа,
Schifskanonen), муниције и пексимита — уочи Васкрса на Ста
њевиће, где га је митрополит Петар с неколико народних гла
вара дочекао добро и врло пријатељски. Одмах затим отпочео
је митрополит с Вукасовићем, гувернадуром и другим „отме
ним“ Црногорцима путовање по Црној Гори, од места до места,
где су приређивани „Формални“ скупови, на којима је Вукасовић
показивао ц. кр. патенте, и на којима је „дао полагати заклетву
верности“. -
„Са свију страна уверавали су нас: да су не само према

нама пријатељски расположени, него да ће се потпуно с нама
свезати (обвезати, verbinden), ако се с наше стране изврше оне
погодбе које сам ја имао част у пролеће изнети пред високу
Дворску Канцеларију.“
Из овог места у извештају види се да је још пре овог иза
cланства Кермпотић слат у Црну Гору, да сазна под каквим би
погодбама Црногорци пристали уз Аустрију; и тек пошто се
Дворској Канцеларији у Бечу те погодбе свиделе, послат је Ву
касовић. За ову претходну мисију изабрат је баш тај војни све
штеник зато, што је био добро познат и у пријатељству не само
с Црногорцима него и с Млечићима и с Дубровчанима, те његов
долазак у Црну Гору није ником могао бити зазоран.
Вукасовић је, чим је стигао у Црну Гору, послао по на
рочитом свом чиновнику Пихлеру у Скадар писма која је био
донео за Махмуд-пашу. Пихлер се вратио с усменим одговором
скадарског паше: да је он вољан да ступи у савез с Аустријом,
само ако му ћесар пошље новаца и војске у помоћ. Међутим
је шеф аустријског посланства — вероватно услед опомена које
су му Црногорци давали да се не ослања на вероломног пашу
скадарскога — и сам посумњао да ће Аустрија од Махмуд-паше
видети какве користи. Осим тога, изгледа да Црногорцима не
беше довољно оно пуномоћство које им је показао Вукасовић,
јер оно беше упућено свима хришћанским становницима Тур
ске, а не специјално њима; те захтеваху „грамату“ која би била
упућена само њима, и у којој би било мало ближе одређено да
ли су примљене њихове погодбе које су они у пролеће (оче
76 ДРУГО АУСТРИЈСКО ИЗАСЛАНСТВО У ЦРНОЈ ГОРИ. b
видно 1787. год.) преко Кермпотића поставили бечкој Дворској

Канцеларији.
Стога се Вукасовић одлучио да пошље свога капелана у
ћесарев главни стан, те да му преда његов први извештај о
његову раду у Црној Гори и у Скадру, и да тај извештај усмено
допуни. У своме писму о скадарском паши, Вукасовић је молио
цара да не верује Махмуд-паши. -
Тек што је Кермпотић с тим писмима отпутовао у Земун,

где је тада био главни стан царев, десила се у Црној Гори
„буна“ (Аufruhr). Каква? — Руски мајор Сава Мирковић беше
стигао на Цетиње!...
„Црногорски владика — пише у аустријском извештају —
за кога смо мислили да смо га сасвим придобили за себе и да
нам је врло веран, преварио нас је на најсрамнији начин (auf
das Schändlichste); јер је неке Црногорце подбунио не само да нас
не потпомажу, него да нас протерају. На његову је страну стао
и руски официр Сава Мирковић и калуђер Теодосије, који није
штедео труда да сеје сама неверства и буне међу Црногорцима.
Срећом капетан пл. Вукасовић беше ухватио писма дубровачког
свештеника Долчија, која је овај писао владици, Сави Мирко
вићу и гувернеру, у којима их је бунио противу нас и препо
ручивао (владици и гувернадуру) да слушају само заповести Саве
Мирковића, а нас неверне да што скорије протерају.
У овој незгоди и у највећој опасности да не изгубимо
не само своју муницију и храну, него и саме животе, оба ц.
кр. капетана одлуче се да одбију силу силом; па и они побу
нише оне Црногорце који им беху остали верни, противу владике,
Саве Мирковића и Теодосија, и тиме су постигли што су хтели.
Сава Мирковић и Теодосије морали су бегством да се спасу.“
О овоме догађају нашли смо, осим горњих врста у ау
стријском извешћу, још два документа у Бечком Архиву, који
згодно допуњују тај извештај.
Први је писмо које су капетани Вукасовић и Пернет пи
сали цару с Цетиња 8./19. априла 1788. г., које гласи:
„Ваше Величанство,
Најпокорније приложени превод с илирског и ниже наве

дене околности потврђују и сувише сумњу коју смо односно
| руског мајора Саве Мирковића исказали у свом најпокорнијем
рапорту од 20. марта. |
Писмо је упућено овдашњем гувернеру, а писао га је мирски

свештеник Франц Долчи, који је у споразуму са Савом Мирко
вићем, с овдашњим владиком и с руским ђенералом Зорићем.
То је онај исти Долчи који је пре неколико година био
послат с ђенералом Павлићем у Црну Гору, који се још онда
трудио да овај народ више привеже за Русију него за Ваше
Величанство, и који је учинио да од новца што га је Ваше Ве
личанство најмилостивије овој земљи наменило, није прост народ
ништа добио, што је морало изазвати неповерење и рђаво рас
положење према Вашем Величанству.
Сматрали смо за дужност да о овоме уједно јавимо и гу
вернеру, графу од Бригидо, те да овај према издајнику Долчију,
који има из Беча да дође у Трст, поступи према његовој заслузи.
Саву Мирковића ми бисмо одавно уклонили себи с пута,
да није стајао у тесној вези с овдашњим владиком, да не би
овај и онако Фанатички народ наново противу нас побунио.
Али, чим стигне трупа наших граничара, коју смо најпокорније
измолили од Вашега Величанства, ми ћемо га зацело ухапсити;
јер ћемо ми радије погинути, него допустити да се некакав
странац усуди да осујећује највише наредбе Вашега Величан
ства. Као што сазнајемо, тај исти Сава Мирковић труди се
посведневно да овом народу улије у главу како Ваше Величан
ство тирански поступа с народима грчке вере, и да се нико од
њих не може одржати у земљама Вашега Величанства. Кад је
сазнао да су се Црногорци предали под највишу заштиту Ва
шега Величанства, и да је свака кућа примала по два талира,
он их је пљувао и говорио да су сваку главу продали за дукат
туђем краљу, и ако су Руси, који су њихови прави савезници,
готови да им притеку са сваком помоћи.
9.-ог овог месеца стигла је у Будву лађа, натоварена храном
и остатком муниције, што нам је Ваше Величанство резолуцијом
од 26. јануара одобрило; али млетачке власти, и ако смо учи
нили најснергичније представке код ђенерала-провидура, не до
пуштају нам да ту лађу истоваримо. То нас доводи у највећу
незгоду; али ћемо се ми већ трудити да их (Млечиће) преваримо,
као што смо успели да истоваримо и прву лађу.
Цетиње, у Црној Гори. Вукасовић, капетан.

19. априла 1788. Пернет, капетан.“
* Препис с оригинала овог писма налази се у „Прилозима“ овој књизи.

78 ДРУГО АУСТРИЈСко изАСлАНСТво У ЦРНОЈ ГОРИ.
Други је докуменат писмо царево кнезу Кауницу:
„У Земуну, 8. маја 1788.

Драги кнеже Каунице,
Из приложеног писма дубровачке републике које сам још

добио, видећете да она продужава да ми јавља све што сазнаје
о садашњим околностима; а то ми је врло пријатно, јер ја отуда
најбрже могу да сазнајем о турским намерама у разним слу
чајевима.
Напротив, из приложенога писма капетана Вукасовића и
Пернета, који се налазе у Црној Гори, види се да се у тој земљи
налази један руски мајор, по имену Сава Мирковић, који про
тиву њих ради и стара се да изазове неповерење народа противу
нас, као и да је с њим у споразуму мирски свештеник, по имену
Долчи, који намерава из Беча тамо да отпутује.
Пошто је такво понашање мајора Мирковића сасвим про
тивно савезу који постоји између Нашега и Рускога Двора, то
ћете ово разложити кнезу Галицину и захтевати да се тај Мир
ковић уклони отуда. Што се тиче Долчија, биће најбоље да се
спречи његово путовање у Црну Гору; и зато сам већ издао
наредбу графу Бригиду у Трсту да му, кад тамо дође, не изда
пасош, него да га тамо задржи. Јосиф.“
Међутим је курир Вукасовићев био у Земуну. Ни писма

која је донео, ни његова усмена објашњења нису могла успети
да се одустане од плана за који је цар имао да придобије и
пашу скадарскога; јер кад је Кермпотић, по заповести царевој
стигао у Беч, Дворска Канцеларија предала му је не само наро
читу грамату за Црногорце, него и усмена и писмена упутства
за Вукасовића и Пернета како се имају понашати према Бро
нару (von Brognard), који ће кроз који дан стићи тамо, да као
ц. кр. комесар оде скадарском паши. Одатле је похитао назад,
и у Јазу нашао је лађе с аустријским војницима и њиховим офи
цирима Павелићем и Шенфлугом, опкољене млетачким лађама,
које су спречиле њихово искрцавање, при чему је један од
аустријских војника и рањен. Кермпотић је одмах отишао над
лежној команди, показао је своје патенте и тражио објашњења.
Одговорише му да власти не могу допустити искрцавање аустриј
* Препис с оригинала у „Прилозима“ овој књизи.

ДРУГО АУСТРИЈСко изАСлАнство У ЦРНОЈ ГОРИ. 79
ских војника због неутралности републике у овом рату. На то

им је енергични капелан казао да то није неутралност, него
отворено непријатељство републике према ћесарији; јер су они
у Боци Которској не само снабдели турску флоту муницијом
и храном, него су јој дали и 12.000 дуката. Мора бити да им
је и припретио и аустријским репресалијама за такву неутрал
ност, у којој једну страну потпомажу, а другу спречавају и
штете; јер му они обећаше да ће тражити од својих претпо
стављених одобрење да пропусте аустријске војнике у Црну
Гору. Кермпотић похита на Цетиње да преда важна документа
која је носио, и да јави шта су му млетачке власти у Будви
обећале односно искрцавања његових војника. На Цетињу је
затекао нову узбуну. Чим су капетани чули да је њихова трупа
опкољена у пристаништу Јазу, капетан Пернет одмах узе све
верне Црногорце које су имали на Цетињу, њих 80, па је с њима
отишао да покуша да силом ослободи аустријске војнике; али
кад је видео да је то немогућно, он се вратио на Цетиње. За
време док је Пернет с тих 80 Црногораца путовао до мора и
натраг, био је капетан Вукасовић остао на Цетињу с наре
дником Ковачевићем, кадетом Вукасовићем и капларом Тонко
вићем. Његови непријатељи међу Црногорцима покушаше да
се користе овом приликом да га опљачкају, а ако затреба и
убију; и доведоше чак и своје жене и мазге да однесу сву
муницију, храну и новац. Али капетан Вукасовић нареди те се
пред капију цетињског манастира, у коме је изасланство ста
новало, наместише она четири мала топа и 6 великих пушака
(Cavalletimusketten), и показа руљи да се одлучио на енергичну
одбрану. Видећи да не могу ласно успети нападом, послаше
„бунтовници“ своје људе оним Црногорцима који беху с • Пер
нетом, и јавише им да је Вукасовић са својима већ погинуо,
него нека и они смакну Пернета. Али у томе нису успели, јер
је млетачка власт међутим допустила искрцавање, и аустријски
војници стигоше на Цетиње три дана после Кермпотића.
Вукасовић је сада употребио своје војнике најпре на то
- да што скорије доврши оправку цетињског манастира, који је
пре две године био разорен од скадарског паше, те да сву му
ницију и храну метне под кров.
Затим се Вукасовић свима силама и свима средствима ста
рао да оне људе који су били подбодени против Аустрије при
добије на своју страну; и успео је у томе, у чему му је вероватно
80 ДРУГО АУСТРИЈСко иЗАСЛАНство у ЦРНОЈ ГОРИ .
помогла и ћесарова грамата Црногорцима, коју је Кермпоти

донео и која је гласила :
» Мы, Ішсифъ Вторій , Божіею милостію избранный Римскій
Цесарь, всегда Множитель царства Германии , Унгаріи , Богемін ,
Далмаціи , Хорвацій, Галицій , Лодомеріи и Славонои , Апостоли
чески Царь, Архивождь Тоскански , Великій Князь Трансилван
скій , Вождь Медіолана , Мантун и Парми, ГраФь Хабсбурга, Флан
дріи , Тирола и прочая и прочая и прочая...
Гледаюћи на похвалную ревность и изрядну храбрость съ
коїомъ мужественный народъ Черногорскій всегда се подви
завао вѣру и славу свою бранити и защищавати , обявляємъ
всѣмъ жителѣмъ Черногорскимъ , и особито ихъ Митрополиту
Архієрею , архимандритомъ, игуменомъ , протопрезвитеромъ и
священикомъ, такођеръ и Губернатору, Сердаромъ , Воеводамъ и
Нахіяхъ илити предѣловъ Княземъ и всѣмъ церковнимъ же и
мірскимъ Настоятелѣмъ , да показатель сего Филипъ отъ Вука
совичь и Лудовикъ отъ Пернетъ всу заисто Офицеры отъ непо
бѣдиме Наше войске , кои ид8, нарочито отъ Насъ послати да
би се с Вами найл8чше договорили о начину и найболѣмъ спо
собу како бы Мы сирѣчъ извершили Наше милостивѣйше на
мѣренів за вже народи овій одъ тиранства Отоманскія власти
избавити помощію Всемогущаго, у християнску слободу поста
вити и всѣхъ оныхъ достоинстевъ и преимущестевъ и свободъ
участники учинити , коихь толь мирно и спокойно уживаю бла
гополучнія жителы всѣхъ Нашихъ царствъ. Ожидаемо дакле да
по силѣ ове наше патенте и разсмотрившая важнiя узрокы соб
ственыя ихъ користи , помянути җителы Черногорски, и ихъ
настоятельи какъ церковныи такъ имірскіи реченныхъ ОФице
ровъ съ должною честію примити буду , и да све оно твердо
вѣруюћи щосе имъ у име Наше предложити буде , хоћеду на
све съ должномъ искреностію и благодарнымъ сердцемъ отвѣт
ствовати и да хоћеду имъ не само доп8стит ” да могу свободно
иһи и доћи и у свакомъ мѣсту мирно и безбѣдно пребывати.
Но јоште да хоћеду имъ давати и кони и подвози , бродови,
храну и препитаніє , путенаставникиже и водители И сваку
другу вещь , кою бы мог на пути потребовати , и тако да им
се хоће у свакомъ догађаю и случаю вообще свака помоћь да
вати и свака любовь показивати на тай конацъ всмо ово Соб
ственномъ Нашомъ рукомъ подписали и на тов великіи Нашъ
Цесаро - Кралѣвски Печатъ притиснути дали .
Вљ Вћнђ мфсеца Апрiћла седамнаестили денљ лЂто Хри

СТОВО ХИЛ ЖДа СедамЂ СТО И ОСам Де СеTЋ, О СМО Га ГОДa.
Пwсифт,
Кауницљ
ПовелЂнiемљ Ето Ц. К. Величества
Антон?уст, А. Спiелмант, с. p.“
Као што видимо, ова је „грамата“ истоветна од речи до

речи с пројектом за пуномоћство овом аустријском изасланству
које смо нашли у Бечком Архиву, само што је сада адресована
директно Црногорцима. - -
Док је Вукасовић придобијао своје дотадашње непријатеље

и у томе успевао, дотле стиже и Бруњар на Цетиње, где је
одмах држао конференције с владиком, гувернадуром и аустриј
ским официрима. Сви су му саветовали да не иде паши скадар
ском, јер је то вероломан човек. Он остави на Цетињу све по
клоне што је донео за пашу; па — узевши собом Пернета,
Пихлера и једног црногорског свештеника који је био познаник
пашин — оде у Скадар да се лично увери какав је човек тај
злогласни Махмуд Бушатлија. Овај га је тако лепо дочекао и
толико обећавао, да је Бруњар вратио све своје пратиоце на
Цетиње да донесу поклоне за пашу. Пратиоци су хтели да и
Вукасовић пође с њима у Скадар, али он, као командант експе
диције за Црну Гору, није хтео да остави своје место, а Пихлер
се извукао, те тако капетан Пернет узме место њега поруч
ника Шенфлуга, оног црногорског попа и једног храброг младог
Црногорца Илију Војводића, за кога се Вукасовић био потпуно
уверио да је веран и поштен, те они однеше у Скадар поклоне
за пашу. Махмуд им се јако обрадовао, потписао је савез с Ау
стријом, обдарио је богато изасланике, дао им дарове за ћесара
(врло - драгоцено оружје), гостио их је, па их је онда испратио
с највећим почастима на једној лађи преко Скадарског Језера.
Али код Сеоца стигла их је друга пашина лађа с нарочитим
убицама, који су аустријске изасланике убили, опљачкали их и
главе им одсекли. “
* Кад су из Скадра полазили, онај црногорски свештеник није пошао

с њима. После извесног времена угледаше ону другу лађу турску, на којој беше
14 пашиних људи, и која им се приближила, па су се пловећи заједно врло прија
тељски разговарали. Како су сви били жедни, то им Турци с оне друге лађе пред
ложише да сви пристану уз обалу да се одморе, јер баш ту има врло леп извор воде.
ЕВРОПА И ЦРНА ГОРА. -- 6
Овај догађај поставио је Вукасовића и његове људе у врло

мучан положај. Сви његови пријатељи, и православни и като
лици, збунише се и нису знали шта ће, јер се Махмуд-паша
није задовољио овим убијством, него је стао растурaти по свој
Црној Гори и Арбанији да је њихову жељу извршио кад је побио
оне Немце. Сад је на њих ред да побију и оне који су још
остали, а он ће им у награду за то оставити сву муницију и
новац који се буде у њих нашао, и, преко свега тога, он ће
дати 4.000 дуката ономе који му доносе главу Вукасовићеву.
Сад су и „Немци“ на Цетињу писали и дан и ноћ писма
на све стране својим пријатељима међу православним и като
лицима, у којима су их храбрили уверењима да ће њихов ћесар
грозно казнити вероломнога пашу, трудећи се да их придобију
за се, те да заједничким силама разоре скадарски пашалук. Ву
касовић је у тим писмима расписао и награду од шест хиљада
дуката ономе ко му донесе главу Махмуд-пашину; а они су се
већ уверили како он поштено плаћа што обећа...
Војводић је саветовао да се не прими тај предлог, али Бруњар нађе да нема

више никаква разлога неповерењу, и сви се искрцаше, па одшеташе до извора.
У тој шетњи Мешикукић (пријатељ Махмудов, који беше шеф изасланих убица)
загрли једном руком Илију Војводића, а другом му нуђаше дувана. То беше
сигнал за убице. У исти мах опалише 2 пушке на Војводића, 2 на Пернета,
5 на ШенФлуга, а један Турчин је Бруњара у исти мах заклао. Илија и Пернет
падоше мртви, а ШенФлуг, и ако је био рањен на 5 места, имао је још
толико снаге да отме једну турску пушку, те је њоме убио једног Турчина,
пре него што се и он срушио. Затим убице одсекоше главе Бруњару, Пернету,
Војводићу и ШенФлугу и однеше их паши, заједно с његовим поклонима и
свим што су на убијенима нашли. Махмуд је одсечене главе послао румелиј
ском везиру да докаже своју верност султану, али му их је везир вратио с напо
меном: да је Махмуд и према султану тако исто вероломан као и према
страним владаоцима. На Цетињу се о свему овоме није ништа знало, док једно
јутро не дођоше два Црногорца Вукасовићу; па га један, који је био брат
оног свештеника што је остао у Скадру, ослови са: „Крвниче, шта ти је урадио
мој брат те га срамно издаде Турцима па га ови погубише?“ Вукасовићева
стража одмах је ухватила ова два Црногорца, и они на испиту признаше да
су хтели да смакну и Вукасовића. Одмах иза тога стиже један од католичких
матрoза с лађе на којој је био Бруњар са својом свитом, па исприча Вука
совићу све што се десило. Овај одмах посла неколико људи на само место;
и кад се уверио о жалосној истини, прво је експедовао под стражом Пихлера
у Дубровник аустријском конзулу, с писмом овоме и графу Запарију на Ри
јеци и с рашортима ћесару, јер му се сад учинило врло сумњиво што Шихлер
није хтео по други пут да иде у Скадар, а није му ништа саопштио зашто
се из мисије извлачи.
У исти мах стиже на Цетиње још једна стотина Личана

под командом поручника Орловића. Вукасовић разгласи да ће
више аустријске војске стићи у помоћ.
На своје велико чудо, „Немци“ Вукасовић и Кермпотић
видеше да све то не помаже, и приметише на Црногорцима
извесну „хладноћу“, која је дотле ишла, да су неки Црногорци
достављали Махмуд-паши како ће они, с његовом помоћу, лако
свршити и с овим Немцима који су још ту, јер нити имају много
војске ни довољно новаца.
Откуда то? — Руски потпуковник Марко Ивелић беше
стигао на Цетиње!...
У извешћу аустријског изасланства има о њему овај запис:
„Затим нас је посетио руски потпуковник Ивелић, поре
клом такође Црногорац, заједно с неверним црногорским вла
диком. Он нам се представио као прави искрени пријатељ, и
ми смо га примили с највећим поштовањем и учтивошћу; али
смо брзо морали — на наше највише чудо — сазнати да и он
буни Црногорце противу нас и да их наговара на неверство“.
Да видимо шта сам Ивелић јавља својој претпостављеној
власти о том свом одласку на Цетиње, јер ћемо том приликом
видети како је прошао и руски покушај да се споразуме са
скадарским пашом противу Порте.
Ивелић је стигао у Рисан, своје родно место, 6. јуна 1788. год.
Сазнавши да су Млечићи поставили карантин противу Црного
раца, постарао се код млетачких власти да се Црногорцима до
пусти долажење у Котор без икаквих прегледања; и добио је
њихов пристанак да се Црногорцима продаје све што им треба,
али на Ивелићева писма. Још у Рисну сазнао је Ивелић „да се
Црногорци налазе у великом нереду и неслози, јер су подељени
у три партије: прва се држи Русије; друга се држи Аустрије:
а трећа, готово најмногобројнија, држи се Турске.“
„Пошто сам дошао у ове крајеве — пише Ивелић тајноме
саветнику Александру Андријевићу Безборотоку — ја сам почео
водити тајну преписку са г. митрополитом црногорским и старао
сам се да се гдје год састанем с њим пријед него пођем у Црну
Гору. Ја сам ово постигао. Из разговора са митрополитом видео
сам да је он привржен Русији. Такође старао сам се виђети се
и са осталим главарима, што сам и достигао и успео сам обра
тити их на моју страну, и учинити од њих моју странку. По
* М. Драговић, „Русија и Црна Гора“, у „Гласнику“ 72., стр. 271.—278.

6*
84 ДРУГО АУСТРИЈСко изАСЛАНСТВО У ЦРНОЈ Гори.
слије овога ја сам писао писма свјема у опште, у којима сам

им јавио да сам овамо дошао као царичин посланик са мани
фестом Њенога Величанства и позивао сам их да изаберу при
лично место, на које ће се сви окупити, да им објавим манифест
Њенога Величанства на што су се Црногорци радо одазвали.
Усљед тога позива изабрано је мјесто које се зове Ста
њевиће, гђе пребива и Њ. В. Пр. г. митрополит, гдје се скупило
знатнијех људи, сердара и главара више од четири стотине људи.
Неки дио од овијех главара дошао је мени у Котор, гдје су ме
пред Котором примили са примјерном поштом, приликом чега
учинили су шенлук из пушака и спровели су ме, с налазећи
јема се код мене официрима, до више реченога мјеста Стање
вића, гдје ме је срио г. митрополит с губернатором и великим
народом. Ја сам се са свјема понашао врло уљудно, разговарао
се с губернатором и главарима и увјеравао их о милости и бла
говољењу Њенога Величанства и предао сам им, у присуству
свега сабрања, на којему је било двије хиљаде људи, царски
манифест, који је био прочитан и саслушан са највећом пажњом,
послије чега су сви једногласно повикали: „Нека буде у свјему
онако како царица заповиједа“. При овоме учинили су три пута
паљбу из пушака. -
16-ога овог месеца отишао сам ја са свијема Црногорцима,

који су били на Стањевиће, на Цетиње, ђе бивају њихове главне
скупштине, и ђе се и овога пута налазило неколико главнијех
старешина. Тамо је се такође налазио и ћесарски батаљон од
400 људи са три официра. Тамо ме је срио заповедник овог ба
таљона, капетан и каваљер Филип Вукасовић, који ми је јавио
како Црногорци нијесу наклоњени ћесарскоме дому, и да се он
налази у великој опасности, како од паше скадарског, тако и
од Црногораца. По поводу овога, а у име дружбе (читај при
јатељства) и савеза нашега царскога са ћесарским двором, молио
ме је да му ја будем наклоњен, и да му будем при сваком слу
чају у помоћи. Видећи ја општу корист из добријех одношаја
Црногораца према Аустријанцима, који су овђе дошли, ја сам
наредио свјема Црногорцима, да се они тако исто пријатељски
односе према Вукасовићу и његовој војсци као према мени, и
да их свагда узму у своју одбрану, јер ја сам видио неверство
паше скадарскога из овог догађаја. Ћесар је послао био по
менутом паши шеснаест хиљада дуката да купи пушака и но
жева. Паша је узео ове новце, а два аустријска официра и једнога
знатнога Црногорца, који су понијели ове новце, дао је убити
и одрезати им главе. Ове главе он је исти дан послао везиру

у Босну, а у исто вријеме писао је Црногорцима да погубе мене
и ћесарски корпус, новце и друго што нађу да поделе међу
собом, а њему само да буду покорни; и ако ово не учине, он
је пријетио да ће подићи сву своју силу против њих и све пре
дати жестокоме огњу и мачу. Но будући су Црногорци прија
тељи Русије, то су они донијели ово писмо мени. Дознавши ја
о приправама, које паша чини да удари на Црну Гору, ја сам
предузео мере да се приправимо за дочек шаше и наредио сам
Црногорцима да узму од ћесарскијех официра прах, олово и
друге потребне ствари. Они су одмах испунили моју наредбу,
и узели су све што им је потребно, те су се приправили за рат,
и брзо ће се почети ратовање под заповедништвом мојијем и
ћесарскијех официра, те ћемо скоро ударити на пограничне турске
тврђаве.
Не могу пропустити да не јавим В. Сијатељству опширно
о мојему посланству и о преговорима, који су били међу мноме
и пашом скадарским. По наредби која ми је била дата, ја сам
писао паши још ирије него што сам дошао у Црну Гору и по
слао писмо по нарочитом човјеку. У овом писму ја сам му
рекао, да имам највишу царску заповјед, да поведем с њим
преговоре у смислу војничкијех дјела противу отоманске Порте.
При томе увјеравао сам га да ће бити удостојен особитога цар
ског благовољења, ако се покаже достојан овога.
На ово ми је оп одговорио, преко истога мог посланика,
да је врло рад виђети се са мном; ако ја желим то да могу,
заједно са ћесарским послаником, отићи њему на виђење. Бу
дући сам ја о њему имао неко подозрење, то се ја нисам могао
ријешити отићи њему, но сам опет послао нарочитога човјека
да му каже: И ако оба царска двора стоје у савезу у садашњем
рату, опет ја желим говорити с њиме на само и то пошто се
ћесарски официри поврате натраг. Као што ће се виђети из
догађаја, који су се догодили, ја сам овијем спасао себе од ње
говог вероломства. * -
Сви житељи грчкога и римскога вероисповједанија, који

живе у Арбанији, врло су огорчени на пашу, због његовог из
дајничког поступка према ћесарскијем официрима, и са нестр
пљењем очекују кад ће доћи наша Флота у арбанашке воде. Без
сваке је сумње то, ако дође и не велика наша Флота под Бар или
Драч, да ће ове ласно бити узети помоћу више речене војске.
86 ДРУГО АУСТРИЈСко изАСлАнство У ЦРНОЈ ГОРИ.
Што се тиче наредбе, која ми је дата, да накупим од нај

бољијех Словена један батаљон од 1000 људи, ја сам до сад
у том смислу учинио ово: Већ сам купио за њихово издржавање
40.000 Фуната ориза, 80.000 Фуната сухога хљеба, 40.000 фуната
сухога брављега меса; што се купљења војске тиче, ја нијесам
још објавио о мојој намјери да не бих дао повода незадовољству
овдашњему ћесарскоме корпусу (?!), а тијем и њиховом двору,
нo дo септембра мјесеца успећу у овоме потпуно. Сада имам
код себе само 100 људи одабранијех и најбољих Словена, које
држим на своме трошку, ради одбране у случају непријатељ
ског нападаја, и за друге томе сличне потребе (?).“
На овом писму стоји „из Црне Горе 5. јунија 1788.“ Међу
тим он сам у њему вели да је из Русије стигао у Рисан тек
6. јуна, и прича да је 16. јуна отишао из Стањевића на Цетиње.
Да претпоставимо да је за ову збрку у датумима крив пре
писивач и преводилац, опет у томе писму Ивелићеву има пуно
ствари које не могу бити тачне. По свему што смо до сада
у овој студији нашли, знамо да је у то доба одиста било у
Црној Гори нереда, и да су Црногорци одиста били подељени
на две партије, од којих је једна била за заштиту аустријску,
а друга за руску; али не нађосмо нигде да су турске присталице
у Црној Гори састављале читаву партију, а камо ли да је ова
била најмногобројнија, као што тврди Ивелић. Можемо му веро
вати да је он пре свега водио тајне преговоре с владиком, јер
му је и наређено било да најпре сондира да ли се тешко увређени
владика Петар, који је тако брзо после свога протеривања из
Петрограда постао потребан Русији, може опет придобити за
руски двор; али сумњамо да је владика, који је имао у кући чи
тав батаљон Аустријанаца, ишта друго обећао, сем да ће помоћи
свакоме ко ратује противу Турака. Драстично је што овај прому
ћурни Ришњанин каже да је успео од владике и главара да на
прави своју странку. Да тиме није мислио тек да ствара руску
странку, то се види одмах у почетку његова писма, где каже да
руска странка већ постоји у Црној Гори. Да он тиме помишља на
стварање своје, Ивелићеве странке, и то још 1788. године, увери
ћемо се при крају ХVIII и у почетку ХIХ века из докумената,
која доказују да је Ивелић хтео да уклони владику Петра и гувер
надура, па да он постане световни, а његов доцнији савезник
архимандрит Вучетић духовни поглавар Црне Горе. Даље Ивелић
тврди да је он посланик царичин за Црну Гору и да је он донео
царичин манифест; а ми смо видели и видећемо још и даље да
је царичин манифест Црногорцима донео пуковник Тутолмин,

а Ивелић је био послат у приморје, поглавито да врбује добро
вољце за један руски батаљон. Ми знамо даље да су све царске
грамате и манифести саопштавани црногорскоме збору, који се
увек држао на Цетињу, као што то и сам Ивелић у овоме писму
признаје. Према томе, ми не можемо веровати да је због њега
сазват збор на Стањевиће; у толико мање, што он тврди да је
на томе збору било 400 самих сердара и главара, а 2.000 народа,
— а ми знамо да у целој Црној Гори није било више од десетак
cepдара и војвода заједно с гувернадуром. Да је одиста било
тога збора на Стањевићима, и да је Ивелић одиста с тих 2.400
Црногораца дошао на Цетиње, апсолутно се не може замислити
да тако крупан догађај не би био записан у извешћу аустријског
изасланства, у коме је забележена свака Čитница. Колики је ме
галоман тај наш „гроф“ из Рисна, и ако је тек потпуковник
руске службе, види се из тога, што он — на молбу Вукасови
ћеву — просто наређује свима Црногорцима да се према Аустри
јанцима и њихову батаљону понашају као према њему самом!
Он је већ тако опасна зверка за Махмуд-пашу, да овај пише
Црногорцима да тога силнога Москова из Рисна погубе, као
што је он урадио с Немцима; али Црногорци, које је он в ћ
све придобио за „своју странку“, брже боље доносе то писмо
њему; и сад овај силан „Влах Алија“, у униформи руског пот
пуковника, одлучује да он поведе и Црногорце и Аустријанце
на турске тврђаве, и наређује Црногорцима да од Аустријанаца
узму прах и олово. И — бист тако: и Аустријанци, без и једне
речи, дадоше им сву муницију, и не записаше о томе чак ни
једне речи у свом извешћу, него су само чекали када ће их
силни Ивелић повести у рат против Махмуд-паше! ... Али, на
жалост, није им било суђено да им командује та силетина од
човека, јер је Ивелић брже боље отишао из Црне Горе!... Зашто?
— Па, за Бога, због врбовања оних 1.000 „Словена“ у приморју.
Истина, Ивелић — не знамо зашто — мисли да би Аустријан
цима било криво кад би он, с више од двапут толико бораца
колико су они имали граничара при себи, дошао њима у помоћ
да се заједно бију с Турцима; те зато Ивелић — да не би
увредио аустријски двор, који је сад савезник Русијин — одлаже
до септембра то врбовање, и задовољава се да издржава само
стотину, али најбољих Словена, за своју личну сигурност! Али
он ипак мора у приморје, да и даље купује храну за ту своју
потоњу војску; и ако је већ накуповао толико, да би с том
храном могло 1.000 људи живети и борити се 2—3 месеца! Сем

тога, Ивелић је имао мисију да преговара и с Махмуд-пашом.
Али, после свега овога, ми морамо мислити да он није ни по
кушао да води те преговоре; јер би иначе он своме претпостав
љеном, уз овај извештај, послао и копију тако важнога писма
које је он писао скадарском паши, или би бар поменуо име
онога човека по коме је тако важно писмо послао. Биће да је
Ивелић и ове преговоре оставио за доцније, док накупује до
вољно заире за војску; а кад је видео шта је Махмуд-паша
урадио с посланицима ћесаровим, он је просто дигао руке од
овог дела своје мисије, а ово о преговорима просто је измислио.
Из осталих писама које је Ивелић писао из Рисна Безбо
ротку,“ може се сваки читалац уверити да је Ђорђе Поповић“
потпуно у праву кад каже: да је Ивелић само био узрок што
су се Требјешани раселили и многи пострадали; јер је он с оних
6.000 дуката које је из Русије донео, само трговао, те себе и
своју родбину у Боци богатио. Он се није више ни макао из Рисна,
али је у Петроград јављао о победама кој је с Херцеговцима
и с Црногорцима одржао над Турцима.
За нас је овде довољно да констатујемо: да је Ивелић
својом кратком посетом на Цетињу само то учинио, да још
више раздражи Црногорце иротиву аустријског изасланства.
Да видимо шта је оно даље предузимало.
„Видећи — стоји у његову извештају — да смо са свију
страна опкољени неверством, да нас напуштају и многи који
су нам дотле верни били, а да на повлачење не можемо ни ми
слити — јер је море далеко, а свуд око нас само голо стење
— прибегосмо још последњем средству: да поред гувернера,
који се ни за тренутак није окаљао неверством, привучемо на
своју страну владику и друге главаре“.
Не каже се у извешћу како им је то испало за руком,
каквим су се средствима послужили да се главари и владик:
који су већ били у „Ивелићевој странци“, окрену њима, него
одмах настављају :
„Ова двојица (т. ј. владика и гувернер) стадоше одмах за
нас радити, стадоше писати писма својим потчињенима, а вла
дика је чешће држао беседе Црногорцима и претио је проклет
ством онима који би нас изневерили.
* Њих је М. Драговић штампао, н. н. м., стр. 278.—284.

* У својој „Историји Црне Горе“, на стр. 133.—140.
На тај начин и помоћу великих обећања, постигосмо на

меру да раздражимо Црногорце противу Арбанаса, јер како смо
објавили награду за сваку турску главу, то непријатељства брзо
почеше. Црногорци предузимаху испаде противу Подгорице,
Спужа и Жабљака, и доносили су нам чешће по неколико глава.
за што су одмах добијали одређену награду.
Прву опсаду почеше црмничка и ријечка нахија код Жа
бљака, али тек пошто су од нас захтевали плату и муницију
за 3.000 људи и да им дамо нешто од наших војника, те да их
уверимо да хоћемо збиља да ратујемо с Турцима. Г. мајор (Вy
касовић беше међутим аванзовао за мајора) одредио је поруч
ника Орловића и 30. Личана да пође с њима и да се стара за
уредно раздавање плате и муниције.
Г. мајор — пошто је оставио неколико војника и неколико
Црногораца у цетињском манастиру да чувају муницију, и пошто
је муницијом добро снабдео катунску и љешанску нахију —
одлучи да се с овима крене право на Спуж.
Али, пре него што стигосмо пред Спуж, нашли смо да је
неопходно нужно да се још једном споразумемо с Брђанима,
т. ј. с Бјелопавлићима, Пиперима, Пјешивцима, Рожањима и Ку
чима, које смо раније писмима придобили.
За ову експедицију понудио се сам владика; и г. мајор
посла њега, сердара Петровића и поручника Павелића са 60 Ли
чана на тај договор, а ми се после за њима кренусмо.
Кад смо стигли у Нижи Студенац, нађосмо и своје, као
и изасланике поменутих Брђана. Ови — после дугог саветовања,
и после многих с наше стране обећаних поклона — пристадоше
сви, осим Куча, да се боре с нама заједно. Баш у том тренутку
донеше нам из нашег одреда пред Жабљаком две турске главе.
То је на поменуте турске поданике и наше Црногорце напра
вило тако силан утисак, да смо се ми — и ако смо испрва
сумњали у њихову верност и храброст — почели надати да ће
нам ти људи најзад ипак својом храброшћу учинити великих
услуга, јер сви гракнуше, као у некаквом животињском беснилу,
и заклињаху се да ће они више и боље учинити. Али опет нам
је ваљало бити на опрезу, јер баш тада примисмо рапорт по
ручника Орловића: Црногорци се толико плаше коњице, да се
у мало нису разбегли од неколико турских коњаника; и од тога
их је задржао само тиме што се он с храбрим Личанима одупро
турским коњаницима, од којих је 6 убио и неколицину ранио.
9() У ЦРНОЈ ГОРи.
ДРУГО АУСТРИЈСко изАСлАнство — |
Брђани нам предложише да се више приближимо Спужу,

да идемо до Калкове Рупе, камо ће доћи још њихових људи
да се с нама договоре. Ми пристадoсмо на то у толико пре,
што код Нижег Студенца не беше довољно воде за наше људе.
Тамо затекосмо још брђанских изасланика и Куче, који су тра
жили да им унапред дамо обећане поклоне. Одговорисмо да ће
их добити чим се уверимо о њиховој храбрости и верности;
па да бисмо их уверили, како немасмо стола, изнесмо на добошу
колико смо понели собом новаца, и рекосмо да ћемо им новац
по заслузи поделити.
Затим посласмо Брђане да нападну Спуж са стране зетске
реке; а ми нападосмо на градску капију с Црногорцима, са 68
млетачких дезертера и с 220 наших храбрих Личана, које смо
штедели колико смо могли. Г. мајор беше поставио 400 Црно
гораца на једном вису да пазе да неће из Подгорице поћи каква
помоћ Спужу. Исцод тога виса поставио је наше Личане. На
редника Ковачевића с 10 редова и 2 мала топа које бејасмо
понели, откомандова пред градску капију.
Брђани — осим Куча, који не пристадоше на наше по
годбе — нападоше с дивљом дреком с њихове стране на Турке.
То исто учинише и Црногорци. Борба је била жестока, и тра
јала је од изласка сунца до 2 часа по подне. Пало је доста
Турака мртвих и рањених, и изгорело је с обе стране до 500
кућа у предграђима спушким. Од наших савезника Брђана мало
је погинуло, а само неколико рањено.
У тај мах дође нам једна жена, турска поданица, те нам
јави да од Подгорице иде велика гомила коњаника Турцима у
помоћ. Наши Црногорци с виса не беху ништа јавили, док сам
владика не сиђе да нам то потврди.
Мајор нареди да се она два топића дигну испред капије
на вис, па онда извади сабљу и кликну: „Браћу Црногорце!“,
да најпре намаме турске коњанике који су се већ видели ближе.
па онда с њим да јурну у њих. Али се Црногорци почеше по
влачити у стење. Сад је чак и војни свештеник Кермпотић
„с голом сабљом у руци“ стао да им држи беседу; али и то
не поможе — Црногорци се стадоше „пентрати као козе уза
стење!“ Сад је војни попа држао врло сјајну, али врло сувишну
беседу Личанима, и ако овима није падало ни на ум да се крену
с места без команде, и ако их овај извештај никад друкчије
не помиње него као „храбре Личане.“ Па ипак се та цела ду
гачка беседа налази од речи до речи и у извештају, као при
Богу у Медаковића. Вукасовић просто командова Личанима

бојни поредак, па онда паљбу. Од 33 турска коњаника који се
беху највише напред истакли из оне гомиле, у којој их је могло
бити до 500, падоше њих 18, које мртвих које рањених. Сад и
Црногорци стадоше викати и почеше се приближавати Лича
нима; а ови јурнуше у турску коњицу и отераше је у дивље
бегство, у коме се по 10 од оних под којима беху коњи уби
сјени, држало за коњске репове туђих коња, само да и они брже
умакну. У томе бегству изгуби турска коњица много људи и
коња, а од Личана беху само двојица рањена. Гоњење бегунаца
трајало је пола сата, док неко викну: „Пропаде владика с гу
вернером!“ Шта је било у ствари? — Турци из града, видећи
да су се Аустријанци удалили гонећи Подгоричане, испадоше
из тврђаве и покушаше да отерају владику и Радоњића с њи
ховим Црногорцима, који беху остали пред градом. Велики део
Црногораца „побеже“; али владика и гувернадур умели су
с оним Црногорцима који осташе на свом месту и с млетачким
дезертерима не само одржати своје положаје, него су се тако
добро тукли, да су Турци опет сатерани у град, изгубивши 12
које мртвих које рањених. Црногорци изгубишо 4, а од мле
тачких дезертера погинуло је и рањено њих 9.
Кад је Вукасовић са својима прекинуо гоњење Подгори
чана и вратио се под Спуж, ухватио је једно писмо које је
некакав Црногорац Иво Радоњић (? Мора бити да је неки име
њак и презимењак гувернадуров, јер овај зацело није на то ни
помислио.) писао Мешикукићу, спушком команданту. У том писму
га храбри да се ништа не боји, јер је Аустријанаца мало, a
Црногорци се само претварају да су њихови пријатељи; они се,
у ствари, неће борити с њиме. У исти мах добио је и писмо
једног Францисканца, у име Климената, у коме стајаше да ће
и они пристати уз њега, ако им унапред да оно што је Брђа
нима обећао. Вукасовић је том католичком попу одмах одго
ворио да ће обећано добити тек пошто Клименти у борби по
кажу да заслужују награде. Затим је Вукасовић држао савет
с Павелићем и Кермпотићем: „Пошто смо се уверили да, баш
и када бисмо Спуж отели, не бисмо се могли у њему одржати
— јер смо видели колика је сила у Подгорици — то одлучисмо
да се повучемо до Калкове Рупе“. То и учинише. Ту им до
ђоше и Брђани, којима је Вукасовић одмах исплатио обећане
награде. Ту је мајор предложио да се напусти опсада Спужа,
па да се најпре отме Подгорица, јер се после тога и Спуж
мора предати; и то: Брђани да нападну на Подгорицу са

стране Зете и Мораче, а они с друге стране. Тај је предлог
примљен. При свем том, Аустријанци преноћише ту ноћ у Фор
мираном каре-у. Сутра-дан кренуше даље преко брда, кад на
једанпут Аустријанци видеше све џбуње и дрва око себе у
пламену (у извештају стоји да су то „неверни Црногорци
упалили“); и морали су стати док се пожар не угаси, да
им мазге с муницијом не би запале у ватру. Кад је пожар уга
шен, дошли су на преноћиште на Краљичину Воду. Ту је гувер
надур Радоњић у поверењу саопштио Аустријанцима да се на
лазе у највећој опасности ; јер их је мало, па их могу не само
Турци него и Црногорци савладати и посећи. Зато је Вукасо
вић и ту ноћ провео са својима под оружјем, у каре-у, готов
у сваком тренутку да се брани. Трећи дан стигоше у Љешко
Поље. Ту су у питали: да ли су Брђани и Клименти на маршу
противу Подгорице, као што је уговорено? Одговорише им да
су Брђани били пошли, али су их Кучи зауставили кад су про
лазили кроз њихова села. Ту нађоше и две хиљаде за њих не
верних Милашана, Комана и других Црногораца, који их доче
каше са запетим пушкама и претњама; а чуше и то, да у једном
оближњем чардаку (по сахата одатле) има већ 70 турских ко
њаника, који чекају да њихов долазак јаве осталима у Подгорици.
„Самих Црногораца — вели се у извештају — не бисмо
се бојали, јер сада бејасмо у равници; али, због близине Под
горице, морали смо размишљати како да се извучемо из ове
клопке. Кад је владика видео да нам се они сасвим примакоше,
стаде их најучтивије и најпријатељскије саветовати да напусте
тако издајничку и паклену намеру, и да напротив треба с нама
заједно да се боре. Они нису хтели ни да чују владику, него
викаху да ће нам се осветити. Тада им стаде говорити г. мајор:
„Шта хоћете ви, црногорски јарци? Зар ви мислите да се ми
ваше гомиле бојимо?! Овде сте ви на равноме пољу; овде нема
ваших бусија и рупа нити стења, да иза њих гађате; овде вас
ми можемо излемати, па да вас је још толико Али ја нећу да
се с вама бијемо. Боље је да ви узмете ово (и овде мајор просу
50 дуката по земљи), па да пијете и да се провеселите.“ Ово
је г. мајор урадио, јер је знао да би нас они ту задржали докле
стигне турска коњица из Подгорице. Они сви јурнуше на про
сути новац; и, отимајући га један од другога, потегоше ноже
вима тако, да су се многи у оној гужви међусобно ранили.- Овим
се г. мајор користио да се с нама у највећем реду повуче на
једно брдо, до кога не беше више до “), часа, и на коме нам

турска коњица не би могла више ништа. Кад смо се срећнo пo--
пели на то брдо, видели смо 800—1.000 турских коњаника, пра
ћених многим Црногорцима пешке, како јуре за нама; и чули
смо њихове усклике: „Чекајте, пси аустријски!“, на што су им
наши Личани одговорили: „Ходите, гуске ит.д. “
После овога Вукасовић је увидео да се не може одржати
у Зети, па је одлучио да се сасвим повуче на Цетиње; јер
од 60 „барјака“ црногорских беше му остао само један веран,
а то беше свега 70 Црногораца с владиком и гувернадуром.
Осим тога, беху му Црногорци успут отели мазге натоварене
пексимитом, те сада није имао чиме хранити своје Личане. Он,
дакле, одмах написа заповест поручнику Орловићу, да — под из
говором како се намерава уједињеним силама напасти на Под
горицу — остави Жабљак, па да са својих 30 војника дође на
Цетиње; што је Орловић и извршио, а састао се ту са својом
КОМанДОМ.
После неколико дана добио је Вукасовић писма од Брђана

да скадарски паша лично иде с војском на њих, па га моле да им
пошље муниције и хране да се бране. Они моле Аустријанце да
не иду назад, јер ће пропасти од Црногораца, него да дођу њима
у помоћ, а они сада виде шта је и како је, па ће се свом снагом
борити. Сад је не само Вукасовић храбрио Црногорце да с њим
крену у помоћ Брђанима, него им је и владика писао писма у
истом смислу, у којима им је претио својом клетвом ако га не
послушају. Али све то није помогло. Само становници села
Загарача одоше Брђанима у помоћ. Вукасовић им је послао
све што су од њега тражили; и они су му за то послали 30
турских глава, и тукли су се с Турцима тако храбро, да се
скадарски паша морао рањен вратити кући, као што је вене
цијански конзул из Скадра јавио на Цетиње. Али Турци су ипак
том приликом попалили многа брђанска села; и Вукасовић им
је одмах послао толико новаца, колико је рачунао да ће им
накнадити целу штету.
„У то доба — наставља даље извештај — стигоше на Це
тиње из Трста два виша руска официра, који донеше Црногор
цима патенте и поклоне од Њ. В. царице руске за владику; па,
између осталог, изјавише: да њихова царица сматра свако не
верство Црногораца према нама, као да је учињено њој, а ако
учине све што су нама обећали, онда ће их и она богато на
градити.“ -
Ови руски официри бавили су се на Цетињу свега три

дана, па су, с аустријском ескортом до мора, отпутовали.
Какво је било то ново руско изасланство у Црну Гору?
То беше пуковник Тутолмин, који је тек сада стигао на
Цетиње с манифестом царице Катарине ПI Црногорцима и с је
дном панагијом, украшеном бриљантима, за оног истог владику
Петра, кога је њена полиција онако ревносно добацивала из
руку једног полицијског „конвоја“ у друге, докле га нису пре
бацили изван руске државе.
Манифест царичин датиран је још 14. марта ове 1788. го
дине, и њега је имао да однесе на Цетиње ђенерал Заборовски,
али овоме не беше суђено да то учини, па је онда послао пу
ковника Тутолмина и још једног официра Србина у руској служби
да то ураде. У том манифесту царица пише Црногорцима: да ће
им бити познато како је непријатељ крста Господњег вероломно
и „дрзновено“ изазвао Русију на рат, и да је она принуђена
била — за одбрану православне цркве и за освету увређеног
достојанства царске круне — кренути противу султана како
своју сухоземну, тако и своју поморску војску. Даље им јавља:
да ће дотле, докле њена Флота не стигне у Средоземно Море
да сатре непријатеља и да избави хришћанске народе испод
турског јарма, као и да обезбеди слободу оних који с храброшћу,
наслеђеном од својих предака, и сад једнако дају отпор варва
pину, — послати сувим у Италију свога ђенерал-лајтнанта За
боровског, коме је дала пуномоћство да спреми све што треба
за њену војску и да разбере за молбе и жеље народа хришћан
ског „у тим крајевима“, па да им испуни те жеље и да их утеши.
„Храбрих Црногораца и осталих њима једноплeмeних народа
усрдност за веру православну и приврженост према руским
Владаоцима, који с целим својим царством исповедају исту веру,
познате су целоме свету, особито од времена бесмртног славног
императора Петра Великог. Пошто смо убеђени о тим склоно
стима речених народа, наредили смо поменутом ђенерал-лајт
нанту да се с вама договори и да вас увери о Нашој царској
милости и благовољењу према свима вама; па ако вера коју
неверници срамоте, ако слобода којој они прете и коју даве, ако
безопасност и тишина коју они повређују, удахну у вас ревност
да с нама заједно учествујете у рату противу непријатеља имена
хришћанскога, онда о начину наоружања и о помоћи која вам
је у том случају нужна, он ће се с вама споразумети; па ве
рујте што вам рекне, и будите уверени зацело да ћемо Ми
ДРУГО АУСТРИЈСКО ИЗАСЛАНСТВО У ЦРНОЈ ГОРИ. 9) 5
свагда памтити и старати се да вас обезбедимо колико је год

могућно; а оне који за опште добро покажу одличну усрдност
и храброст, нећемо пропустити Својом царском милошћу и на
градом одликовати.“
И ако Заборовски није стигао ни у Италију, а камо ли на
Цетиње; и ако адмирал Грејг није ни видео са својом Флотом
Средоземнога Мора (спречио их је краљ шведски Густав III); и
ако је ову грамату донео владици пуковник Тутолмин, који је од
свију средстава за ратовање донео само једну панагију: опет
је владика Русима за љубав учинио све што је могао.
Уз ову грамату донео је пуковник Тутолмин Црногорцима
и једно спроводно писмо ђенерала Заборовског, писано у Пе
трограду 11. маја 1788. год., у коме им јавља: да је он постав
љен за команданта како оне војске која је на Флоти, тако и
оних војсака хришћанских које се по својој ревности за веру
и слободу руској војсци придруже. Њему је пријатно што ће
имати посла с народима које он одавно поштује због њихове
побожности, храбрости и оданости према Русији. Он ће што
скорије похитати да буде у њиховој близини; ну, да би убрзао
колико је могућно све што треба за њихово ратовање, шаље
им пуковника Тутолмина и мајора Драшковића, два исправна
и искусна официра, да им кажу каква им помоћ и у чему треба,
и да се они користе њиховим саветима. Кад стигне у Италију,
он ће преко истих виших официра или преко црногорских пу
номоћника наредити све што треба у њихову корист, а он је
писао министрима Њ. Величанства и бригадиру Псару, који се
налази у Неапољу и у Сицилији, те да и они, по споразуму
с Тутолмином и Драшковићем, пошљу Црногорцима све што
треба. -
У једном постскриптуму овога писма, Заборовски јавља да

ће ускоро послати у Црну Гору и мајора Рафаила Петровића.
Сумње нема да је владика Петар одмах сазвао црногорски
зоор, и да је на њему дао да се прочита како манифест царице
Катарине II, тако и ово спроводно писмо ђенерала Заборовског.
И Медаковић овако описује (стр. 80.) шта је било на томе збору :
„По том изваде посланици панагију и ставе ју владики на
света и витешка прса. Народ, обасут двоструком (?) радости по
кликну својим горским (?) гласом: Живила Царица и наша браћа
Руси! А по том проспу огањ из пушака и завјешташе (ваљда за
клеше се) одмах куд владика рече, за славу и помоћ браће Руса,
своју јуначку крв пролити. Вукасовић се укочио гледајући шта
96 друго Аустријско изAcЛАнство у црној гори.
народ за Русе чини, без дуката и икаквог мита, или каквијех

другијех сплетака, које је он мислио по западном начину употре
бити. Видећи Тутолмин брзи успјех царичине жеље код народа
црногорског, крене се у своје Отачество, а остави Црногорцима —
Вукасовића, препоручивши им да се с њиме у свему сложе.“
Према свему напред изложеном, ми сумњамо да су Црно
горци због саме панагије владици кликнули својим „горским“
гласом; јер они, сем оних хартија, не добише ни муниције, а
камо ли дуката, које они толико презиру. Сумњамо да је Ву
касовић имао толико разлога „укочити се“ када је видео дочек
Руса на Цетињу, јер је он то већ гледао једанпут кад је до
чекиван Марко Ивелић, па је знао колико вреде усклици „гор
ским“ гласом. Напротив, у службеном извешћу аустријског иза
cланства стоји: да су ова два руска официра били „искрени
људи, који се нису могли уздржати од суза кад су чули како
се Црногорци понашају према њима“. Вукасовић је сигурно
испричао Тутолмину и Драшковићу да Црногорци нису хтели
да помогну ни својој рођеној браћи Брђанима, него су их оста
вили да се сами бију с војском скадарскога паше; да им је
само он послао џебане и хране те су се одбранили, а после и
новаца да им накнади претрпљену штету. Ту ће бити узрок
што Тутолмин и Драшковић нису ни приступили никаквим пре
говорима с Црногорцима о начину како да им се помогне у борби
с Турцима, и ако им је то од ђенерала Заборовског нарочито
стављено у дужност, што нису ни помислили да иду у Неапољ
руском бригадиру Псару, те да од њега донесу све што Црно
горци буду тражили, него су после три дана оставили Црну
Гору да се врате право у Русију, па и то с аустријском, а не
црногорском пратњом до мора; и што су Црногорцима препо
ручили да се у свему слажу с Вукасовићем, или другим речима
да њега слушају...
А већ што се тиче Медаковићева тврђења да Црногорци
онда презираху Вукасовићеве дукате, ево још једног доказа из
аустријског извештаја:
„Кад су се Аустријанци вратили из Зете на Цетињe, Цр
ногорци опазише да они немају више при себи оне сандуке у
којима су донели паре, па се због тога направи читава узбуна
међу Црногорцима; и они су тражили рачуна : где су ти сан
дуци”! Ове је Вукасовић, пре поласка на Спуж, био послао
своме верном бродарском капетану Милоњи у Котор, те да барем
њих спасе ако експедиција пропадне. Да би сад умирио раздра
жене Црногорце, он је наредио Милоњи да у те исте сандуке

натрпа потковице за мазге, и да их врати на Цетиње. Кад су
Црногорци видели опет исте сандуке, они су се смирили толико,
да им је Вукасовић могао очитати читаву вакелу; и одмах је
обећао 10 дуката ономе ко му донесе главу онога Црногорца
што је — без икаква узрока, просто из крвожедности — убио
једног млетачког дезертера, који је при повлачењу војске од
Спужа био малаксао на путу, па заостао. Тако исто обећао им
је награде ако га освете на оним Црногорцима који му упља
чкаше мазге натоварене пексимитом за војску. Одмах затим по
ручио је свештенику Лазу Радоњићу, код кога је био оставио
два сандука с архивом изасланства, да му их одмах врати. Али
поп Лазо, мислећи да су и у тим сандуцима новци, одговорио
је да он те сандуке неће да врати, те је мајор морао послати
неколико Личана да му силом отму архиву.
Као да свега тога није било доста — почеше Аустријанци
трпети нужду и у храни и у доброј води за пиће; а међутим
сваки дан сазнаваху да се једни Црногорци дописују с пашом
скадарским, а други сваки час трче Мешикукић-аги у Спуж.
Зато они одлучише да напусте Црну Гору, али врло опрезно.
Како се је неколико војника њихових већ било разболело, то
Аустријанци изјавише владици и гувернадуру да у цетињским
цистернама, због велике суше, или нема воде за пиће, или је
врло рђава, и да ће они зато да пренесу своје болеснике у Ста
њевиће; а да се не би сви поразбољевали од рђаве воде, да ће
се и они преселити у Лорћину, где има добре воде (а место је
4 часа далеко од Цетиња, и толико исто од мора, коме су Ау
стријанци хтели да се поступно приближе). Владика и гувернадур
одобрише да се болесници пренесу на Стањевиће, али о селидби
здравих Аустријанаца у Лорћину нису хтели да чују. Тада је
Кермпотић подговорио Личане да се тобоже „побуне“ против
својих официра, што их приморавају да скапавају од жеђи или
да помру од рђаве воде, заложивши им своју свештеничку реч
да за ту „побуну“ неће бити кажњени. Ово је тако енергично
извршено, да су владика и гувернадур пристали да и они иду
с њима у Лорћину. Преко ноћ је све спаковано, и они се сутра-дан
кренуше. Али у том тренутку опколише их Црногорци, па ста
доше владику грдити што пушта Немце да побегну и да однесу
поклоне које је ћесар њима послао. У тој дреци највише се
одликовао војвода Стијепо Мартиновић, који се обратио Кермпо
тићу тражећи да му изда његов поклон. Војни свештеник му
08 друго лустријско из АСЛАнство У ЦРНОЈ ГОРИ.
поднесе свој пиштољ под нос, а и сви Личани наперише своје

пушке у гомиле, и тако успеше да отпутују. У Лорћини не на
ђоше, сем једне штале, никакву кућу; те војници одмах напра
више колибе и хладњаке, па тако и Црногорци почеше веровати
да ће Аустријанци ту презимити. Како је ту било и доста воде
и дрва, и како им је капетан Милоња редовно слао храну, то
се војници брзо опоравише; а у врећама у којима им је доно
шен хлеб, они су постепено испраћали свој пртљаг. Сада пуче
глас да Аустријанцима долази помоћ. У ствари, то беху аустриј
ске лађе, које беху дошле да одвезу Личане и њихове официре.
Али, како Аустријанци беху са свију страна опкољени црно
горским стражама од 100, 500 па и 1.000 људи, то је Вукасовић
позвао владику, главаре и гувернадура, и рекао им нека оду да
виде те лађе што су дошле, па ће се уверити да то нису тран
спортне лађе — на каквима су они дошли, и на каквима ће поћи
када томе дође време — него да су то ратне лађе с топовима,
које су послате у помоћ да заједно с Црногорцима казне ска
дарског пашу за његово издајство. Главари послаше неколико
Црногораца да се о томе увере; и кад су на ратним лађама
видели топове и нове војске (посаду лађа и послугу топова),
уверише се да је то одиста помоћ дошла; и када су се вратили,
увераваху своје о томе. Гомиле Црногораца почеше се разила
зити. Вукасовић преко Милоње пусти глас по народу да иду
још многе лађе с аустријском војском: а да би тај глас потврдио,
нареди Личанима те ови стадоше правити нове колибе и нове
хладњаке „за трупе које ће доћи“. Сада се још више Црно
гораца разиђе. А када би уочи Велике Госпође, празника који
се у целој Црној Гори светкује, не остаде у Лорћини више од
80 Црногораца. Орловић и Павелић с Личанима опколише их и
у питаше да ли хоће да пођу с њима; а кад Црногорци одгово
pише да неће, они их обезоружаше. Затим је Кермпотић послат
владици да му каже како аустријско изасланство неће више да
трпи што је до сада трпело, и оставља Црну Гору; а њега пита
хоће ли и он с њима. Владика се препао кад је то чуо, а још
више кад је изишао из своје колибе и видео оних 80 Црногораца
разоружаних. Ипак се брзо прибрао и одговорио је: да би их
он радо отпратио до мора па да се врати, јер он не може своје
место остављати; али он не може ни да их испрати, јер треба
да задржава Црногорце да не пођу за њима у потеру. Аустри
јанци се ту о простише с владиком, па онда одоше; и, после
10 часова марша, стигоше у напуштено пристаниште Бобовиште.
Ту су разоружаним Црногорцима које су дотле довели, повра

тили оружје, и — на њихово велико чудо — још их и наградили
па отпустили.
При прозивци у Бобовишту, нађоше да нема батаљонског
хирурга Реслера и једног редова. Реслер је још на црногорском
земљишту од марша малаксао, а онај редов није хтео да га
остави сама. Кад су њих двојица даље пошли и дошли у село
Мирац, ту их је „заробио “ Јово Попов Радоњић и поручио Ау
стријанцима да му за њих пошљу 1.000 дуката откупа, иначе
ће их издати скадарском паши. Вукасовић посла одмах 60 Ли
чана да опколе село и да спасу ону двојицу, али „Јова Попова
и његових робова“ не беше више у селу. Мајор написа владици
писмо о томе, и замоли га да му врати те људе. Владика од
говори да — поред најбоље воље — не може то учинити. Ву
касовићу се хитало да укрца своје људе и да крене, па зато
пристаде да се погађа за откуп , и после 4 дана откупио је оба
„роба“ за 50 дуката!... Али Јово Попов није видео користи од тих
пара, јер су други Црногорци хтели да поделе с њим те паре,
па је он побегао на млетачко земљиште; али су га которске
власти ухватиле и на једну галеру приковале.
Међутим је цела аустријска експедиција била већ отпло
вила у Сењ.
Тако се свршило ово друго аустријско изасланство у Црну
Гору, као и оно руско под кнезом Долгоруким — бегством из
Црне Горе!...
У извештају овог аустријског изасланства, које смо овде
само у изводу саопштили, има још 10 листова мишљења о Црној
Гори и о томе да ли би Аустрија, после таквих искустава, имала
још рачуна да се интересује за ту земљу.
Ко жели да и то прочита, упућујемо га на препис ориги
нала тог извештаја, који се у целости налази у „Прилозима“
овој књизи.
IV.
ДИПЛОМАТСКА ПРЕПИСКА ИЗМЕЂУ БЕЧА,

ПЕТРОГРАДА И ЦРНЕ ГОРЕ.
----+----
Чим су руски изасланици у Црној Гори почели да раде

против аустријског изасланства и да осујећавају мисију Вука
совићеву, овај се жалио у Бечу; и кнез Кауниц одмах је на
редио аустријском посланику у Петрограду Кобенцлу да пред
стави руској влади: како је то незгодно за њихов савез против
Турске кад руски емисари раде против аустријских у Црној Гори,
и тиме осујећавају успех диверсије, која је у интересу заје
днички предузетог рата.
На то је Кобенцл, у своме извешћу од 24. маја 1788. г.,
између осталога, јавио и ово:
». . . . У истој конференцији прочитао ми је (руски) вице
канцелар приложену белешку о Црногорцима, коју је, вели, на
писао само да помогне своме памћењу односно заповести ца
ричиних. Ја га замолих за ту белешку, да и ја њоме потмогнем
своје памћење; и он ми је даде, али с изјавом да то није ни
каква министарска нота.“
Та белешка написана је Француски, и гласи у српском пре
воду овако:
„Из новости које су овамо стигле, види се да се Црно
горци устежу да положе заклетву коју аустријски емисари од
њих захтевају. *
Њено Величанство Царица мисли: да је за сада главно пре

дузети само оне мере које су потребне да се осигура сурадња
тамошњих народа у заједничком предузећу савезних дворова;
и зато се с ове стране није наваљивало на то да они полажу
какву заклетву, која сада није ни нужна, осим ако бисмо се
: :
-
• - - •
„ “ i “ е * „ “ “ - -
дипломAтскА пPEпискА измЕЂУ БЕЧА, ШЕтрогрAДА и цРНЕ ГОРЕ. f() {
договорили да, као и у прошлом рату, саставимо Формулар, по

коме би се Црногорци обвезали да раде сложно за општу ствар
свега хришћанства.
Амбасадор кнез Галицин добиће наредбе у томе смислу,
као и за упутства која треба дати нашим изасланицима, да раде
у споразуму с изасланицима Њ. Величанства Цара.““
Ми смо напред видели да Вукасовић није од Црногораца
никакве заклетве захтевао, а знамо да су се Црногорци врло
лако заклињали свакоме ко им је обећавао помоћ. Очевидно је
ово руски мајор Сава Мирковић измислио и јавио у Петроград,
само да оправда зашто у Црној Гори поткопава радњу иза
cланства које је послао савезник његове царице.
Наравно, да је кнез Кауниц о том одмах разговарао с ру
ским амбасадором у Бечу, и да му је показао како у право стоје
ствари у Црној Гори: јер у рапорту графа Кобенцла од 13. јуна
1788. г. има и ово место:
„10.-ог ов. месеца стигао је овамо курир кнеза Галицина,
с његовим извештајем о разговору што га је Ваша Кнежевска
милост имала с њим о непојамном понашању руских емисара
код Црногораца према нашим изасланицима, и о томе шта су
кнез Галицин и г. Мордвинов урадили услед тог разговора.
Просто није за веровање како може ма коме чиновнику кога
један или други Царски двор негде постави, само и 11 а ПаЛИ eT
пасти да ради противу интереса другога двора; и ја нимало
не сумњам да ће се поступање њихових емисара поправити и
удесити према расположењима (Gesinnungen, НБена Руског Ве
Личан СТВ а.“
Сиромах аустријски чиновник! Он не може ни да појми да

руском чиновнику може тако што пасти на памет, што може
осујетити тако важну заједничку акцију Русије и Аустрије; а
колико је за успех тога заједничког рата била важна су радња
Црногораца и околних хришћана, види се из овог писма кнеза
Кауница графу Кобенцлу од 29. јуна 1788. год. (А. 116, fol. 53.—56.):
„Прошло је већ неко време од како је цар добио извешћа
И доказе да руски изасланик Сава Мирковић, који се налази у
Црној Гори, све предузима што је противно мисији и прегово
* Оригинал ове белешке налази се у „Прилозима“ овој књизи.

Цела ова преписка између Беча и Петрограда налази се у Ц. Кр. Д. Д.
Д. А.,“ под М 116., а под фасциклом „Russland. Expeditionen 1788“ и „Russland,
|Relationen 1788“. (Мai, Juni. Juli); „Schreiben des Staatskanzlers an Graf Co
benzl Botschafter«.
o
| () 2 ДИПЛОМАТСКА ШРЕШИ СКА ИЗМЕЂУ БЕЧА, ПЕТРОГРАДА И ЦРНЕ ГОРЕ.
pима ц. кр. капетана Вукасовића и Пернета, да он у тој намери

најмрскије предрасуде и клевете противу владе Њ. Ц. Кр. Ве
личанства у тамошњи народ протура. По највишој заповести,
ја сам са своје стране одмах о свему томе известио кнеза Га
лицина, и замолио га, у име искреног пријатељства између оба
двора, да предузме све што треба тако хитно, као што је хитна
сама ствар. И морам признати да се речени амбасадор с нај
већом готовошћу заузео, те је преко г. Мордвинова наредио да
се одмах одазове чиновник који се усудио да тако неопростиво
ради противно расположењима Његове Монархиње, која су у целом
свету позната.
Међутим, из последња два саопштења кнеза Галици на ње
говој влади (која је Кобенцл доставио и своме шефу), види се:
да је руским изасланицима пошло за руком да преваре цар.
руски двор о намерама нашега двора, и да га увере како се
ове укрштају с њиховим намерама. У овој претпоставци утвр
ђује нас новост коју смо баш сада добили, и по којој руски
изасланици већ на томе раде да одврате пашу скадарскога од
су радње с нама, и да га наговоре да он своје операције про
тиву Порте предузме у Грчкој и у Маћедонији. |
Како је међутим (наш) цар, осим она два капетана, ту

скоро послао још једног повереника у Скадар, с мисијом да
уговори с пашом заједничку акцију, као и прва двојица с Цр
ногорцима, те да се заједничка диверсија изврши у Босни, —
то је јасно да мора доћи до колизије између обостраних иза
сланика, која би могла постати од велике штете за општу ствар
и за част наше алијанције, када се оба двора не би благовре
мено споразумела да у путе рад својих изасланика у једном
правцу.
Ми смо потпуно убеђени да ће и Њ. Ц. Руско Величан- .
ство и руска влада, при ближој оцени свију околности, наћи:
да је за успех нашег заједничког предузећа далеко важнија
диверсија у Босни, него она у Маћедонији и Грчкој; и да ће
и они у својити мишљење нашега цара, да с Црногорцима и
Махмуд-пашом треба пре свега у пасти у Босну.
Да би се уверили да је тако, довољно је само узети у
рачун: да је крајњи циљ руских операција — бар у овој кам
пањи — да освоје Очаков и Бендер, и, према томе, да победе
турску војску која им преко Дунава иде на сусрет, а опера
ције руске флоте из Кронштата не могу имати другог задатка,
него да одвуку пажњу Портину на другу страну. Ова друга
диплом АтскА пPEпискА измЕЂУ БЕЧА, петрогрAДА и црнк говЕ. 103
диверсија не стоји у непосредној вези с главним циљем ового

дишње руске кампање, и може се много корисније заменити
првом диверсијом (Црногораца и Махмуд-паше) у Босни.
Напротив, за срећан успех наших операција у Босни, поред
освојења Београда, била би диверсија Црногораца и Махмуд-паше
од непосредне користи; у толико више, што је земљиште у Босни
много теже, а становништво у њој врло ратоборно.
С овим одлучним побудама стоји и то у вези, да руске
операције не може ништа толико потпомоћи као успех у нашим
операцијама; а овај би се знатно осигурао сурадњом Црногораца
и Махмуд-паше.
Осим тога, тамошњи двор ласно ће у видети да би се ова
диверсија у Босни далеко брже могла извршити него она у
Грчкој и Маћедонији; јер за ову би требало чекати неколико
месеци, колико кронштатској флоти треба да тамо стигне, и
ова може доћи на ред тек у другој линији, да попуни и рашири
успех ове диверсије, при чем искрцавању руских трупа у нај
јужнијим турским провинцијама не би више ни била потребна
помоћ скадарског паше, јер би турска војска била већ раније
ангажована и поцепана на два северна ратишта.
Ма с које стране узели да ценимо ствар, јасно је: да треба
претпоставити наше намере с Црногорцима и скадарским пашом
намерама руским чак у Грчкој и Маћедонији, барем односно
времена када што треба извршити; да је овде у питању за нас
главни циљ, а за Русе споредни; и да се међутим на наш начин
осигурава најбоље и руски главни и споредни циљ.
Ваше ће Превасходство све ово разложити на надлежном
месту, и стараће се свима силама да тамошњи двор изда својим
изасланицима заповести које одговарају нашим жељама; јер ће
В. Превасходству лако бити да замисли: како би морало бити
нашем премилостивом господару, кад би видео да му његов
искрени и мили савезник прави сметње у једном предузећу од
кога зависи успех целога садашњег рата.“
У једном штампаном зборнику“ нашли смо два документа
која бацају још драстичнију светлост на одношаје између Ау
стрије и Русије у овом рату, који су тобоже као савезници
предузели. То је једно писмо бечке владе посланику Кобенцлу.
а друго је писмо тога посланика цару Јосифу П. Пошто се и
* „Fontes rerum austricarum“, II Abtheilnng, Bd. LIV.

»Josef II und Graf Ludwig Cobenz1“, II Bd.
104 диплом АтокA пРЕпискА измЕЂУ БЕЧА, ПЕТРогРАДА и ЦРНЕ ГОРЕ.
та два писма тичу истога питања, то њима допуњавамо ову

дипломатску преписку коју смо нашли у рукописима Бечког
Архива. Ова су писма на Француском језику“, и гласе у српском
преводу:
»...... али је све изгубље но ако Руси продуже своје доса
дашње понашање, те увере цара да они гледају само своја посла
о нашем трошку (на нашу штету). Они нас не само ни на који
начин не помажу у ономе што смо предузели једино на њихова
мољакања, него контракарирају све што ми предузмемо, шаљући
своје изасланике у Молдавију, Албанију и Црну Гору да раде
противу нас. -
Кнез Кобуршки имао је срећу да с једном шаком људи

заузме целу Молдавију до Пpута и да се у њој сам одржи, и
сад руски официри, снабдевени наредбама маршала Романцова,
имају тај безобразлук (Tinsolence): да дођу у Јаш, до позивају
бојаре из дивана, да им пред нашим комесаром — коме је наш
цар поверио администрацију земље, заузете нашом војском —
нуде заштиту руску, и да постављају своје регрутне комисије
онде где ми организујемо с великим трошком молдавске и арба
На III К (2 трупе За, одбрану земље, те да колико-толико накнадимо
руске трупе, које су нам толико пута обећаване, па не дођоше.

Ми потрошисмо већ више од једног милиона у Црној Гори,
које у готовом новцу, које у оружју и муницији; ми посласмо
тамо и неколико стотина војника с оФицирима и подофицирима.
но би ли тамо с тешком му ком организовали један кор од шест
до седам хиљада људи за наше операције у Босни, — и при

свем том што смо се жалили на скандалозне интриге мајора
Саве Мирковића, већ г. од Заборовски посла тамо друга два
официра“ да шокушају да нам отму 2.000 регрута, да их одведу
на своју флоту. Има већ шест месеци како се ми трудимо да
задобијемо пашу скадарског, те да и он своје трупе окрене
с нама и с Црногорцима на Босну, а руски изасланици гледају
да га од тога одврате и да га упуте на Солун.
Лако је предвидети шта ће изићи из овог красног пона
шања Руса према нама. Ако су до сада руски изасланици све
ово могли да раде противу нас без икакво казне, то се има
приписати једино крајњим обзирима које наша војска има према
царици (руској), па није хтела да чини ништа што би њој било
* На њему се налазе и у „Прилозима“ овој књизи.
* Ово ће бити Ивелић и потпоручник Сидеренков, који су врбовали
људе не само у Приморју, него и у Црној Гори.
диплом АтскA пРЕпискА измЕЂУ БЕЧА, ПЕТРогРАдА и црне говЕ. 105
и најмање непријатно. Али ви ћете већ добро осетити да ово

не може тако даље трајати; и ако се не жели да се дочекају
врло кобне последице, онда ту не помажу учтивости и обећања,
него су ту потребне најтачније и најефикасније наредбе, које
ће из корена ишчупати тако скандалозне непријатности. Ово
се пак може, по мом мишљењу, постићи само на један начин:
прво, да се одмах одазову сви руски емисар и из Црне Горе и
Арбаније, и да се више нико тамо не шиље; и друго, да се
изрично забрани маршалу Романцову да диктира законе у земљи
непријатељској коју заузимају наше трупе.
Ове две ствари морате апсолутно гледати да добијете, ако
ни за што друго, а оно да се спрече скандалозне сцене пред
очима Европе. За остало нека Руси раде како им је воља: нека
пређу Дњестар, ако им је воља, или нека не прелазе; нека
опсаде Очаков и Бендер, или нека га не опсађују — то је њи
хова ствар! Нашем се цару већ досадило да он сам ратује ево
воћ четири месеца; и као да се одлучио да више не гура та
колица сам, докле и они не почну са своје стране да их гурају...“
Тек овако горопадно писмо — из кога међутим видимо
да су руске интриге у Црној Гори биле много веће него што
смо нашли у осталим својим изворима — имало је жељенога
успеха.
На ову представку графа Кобенцла, Катарина II је 20. јула
1788. год. одлучила да позове натраг све своје изасланике у
толико пре, што због рата са Шведском није могла да пошље
своју флоту у Средоземно Море, и што је видела да Црногор
цима и околним хришћанима не може послат и помоћ коју им
беше обећала. Син графа Моченига, који се беше десио у Пе
трограду, послат је с тим заповестима царичиним ђенералу За
боровском. Овоме је речено у тим заповестима: „Пошто ће
тешко бити објаснити оним народима зашто флоте не полазе,
ђенерал Заборовски има да позове к себи руске изасланике,
под изговором да има да им саопшти нова упутства; а када
они дођу, има да их задржи код себе, и да не допусти није
дноме да се врати на своје старо опредељење“. Графу Кобенцлу
царица је наредила да овако напише своме цару: „Царица, са
знавши какву корист В. Ц. Величанство очекује од Црногораца
и од скадарскога паше, ослања се апсолутно на В. Ц. Величан
ство да уради како за добро нађе, и како мисли да ће најбоље
бити за општу ствар“. У исто време Катарина II наредила је
106 дипломатска преписка измЕЂУ БЕЧА, петрогРАдА и црне горе.
својим маршалима Потемкину и Романцову да више никога не

шаљу у Молдавију...“ *
Сад тек разумемо зашто су се пуковник Тутолмин и Дра

шковић онако љубазно понашали према Аустријанцима на Це
тињу, и зашто су се већ после три дана вратили у својо „оте
чество“, као и зашто је Марко Ивелић могао да тргује и да
богати себе и своје разне „грофове“ рођаке у Рисну с оних
6.000 дуката, купујући и продајући храну за 1.200 добровољаца,
које није никад ни видео, а камо ли над њима држао смотру.
Тај промућурни ришњански граф, који је добио заповест ђене
рала Заборовског да остави све и да се врати, имао је згодан
изговор да настави своју трговину до јесени у томе што је сад
морао да „демобилише“ свој добровољачки кор, који никад није
ни био мобили сан. То је време још у потребио да се користи
овлашћењем које је имао: да добровољачким официрима даде
царско-руске официрске чинове, и произвео је у баснословне
чинове готово све своје рођаке из Рисна (Ивана, Петра „гро
Фове“ Ивелиће, Трифуна. Буровића и Николу Шпаровића); и кад
ђенерал Заборовски није хтео потврдити то чинове, он се обра
тио Његовој Светлости Александру Андрејевићу Безбор отку.“
Од остале преписке између Петрограда и Беча по овој
ствари, ми прескачемо Кобенцлове рапорте министру од 28.
јуна, 11. и 21. јула 1788. год., јер се у њима само слабије по
навља оно исто што је и у његову писму цару; само ћемо из
његова писма, које је три дана после онога цару писао кнезу
Кауницу“, прибележити: да је руски државни вице-канцелар
граф Остерман, и после онако категоричке заповести царичине
ђенералу Заборовском, покушао да задржи руске изасланике
у Црној Гори.
„Овај министар — вели Кобенцл — у питао ме је: да ли
ја не налазим да би одазивање руских изасланика било штетно
за саме наше намере; да ли не би боље било да они остану
тамо, те да помажу нашима; јер тамошњи народ, због једна
кости у вери, има већег поверења у њих и све што долази од
Русије. Али ја сам остао при свом захтеву да се они одмах ода
* Види писмо графа Кобенцла од 21. јула 1788. год. цару Јосифу П у
»Прилозима“ овој књизи.
* Види његове рапорте о тим његовим претензијама у М. Драговића
„Русија и Црна Гора“, у „Гласнику“ 72., стр. 280.—283.
* Ц. Кр. Д. Д. Д. А. »Russland, Relationen 1788.“; fol. 116. и 117., почи
њући од d.).
диплом АтскА ПРЕПИСКА изми ЂУ БЕЧА, ПЕТРогРАдА и црн Е горF. { () 7
зову, јер се никаква помоћ не може очекивати од људи који

су се онако скандалозно понашали; и граф Безборотко се при
дружио моме мишљењу“.
Доцније ћемо видети и много већа разилажења између
царских наређења и министарских извршења у Русији.
Најзад ова наредба Катарине П извршена је, али — доцкан
- за „општу ствар“.
Да руски изасланици Мирковић и Ивелић нису подбунили
готово све Црногорце противу „Немца“ Вукасовића и његових
„немачких“ Личана; да су Црногорци, богато снабдевени и му
ницијом и новцем „немачким“, одмах сви слошки јурнули у
Арбанију; да Махмуд-паша — после преговора с Аустријан
цима, који су вођени далеко пре него што је послан Бруњар
с поклонима — није добио поруку Ивелићеву да остави Аустри
јанце, па да иде с Русима у Грчку и на Солун, да Бушатлија
није видео из ове поруке колико је лабав „савез“ између Ру
сије и Аустрије: — врло је вероватно да Бруњар и Пернет са сво
јима не би онако вероломно погинули, нити би се напад црно
горски на Жабљак и Спуж онако жалосно свршио, нити би
Вукасовић тако лако напустио мисао да узме најпре Подго
рицу, па да му се мале тврђаве саме предаду; а најмање би
свој мозак мучио измишљањем начина како да се извуче из
Црне Горе, коју су му руски агенти били претворили у непри
јатељски логор.
Да Русија и Аустрија у овом рату нису ударале једна у
клин друга у плочу, вероватно је да би се тај рат сасвим друк
чије свршио и за њих, и за Црногорце и за оне бедно балкан
ске хришћане којима су слати онако бомбасти манифести. Ови
су том приликом највише страдали. Ево неколико доказа из
најближе околине тадашње Црне Горе.
Игуман манастира Богородице у Морачи Никодим, с вој
водама, кнезовима, барјактарима и „свом сиротињом од нахије
ровачке, морачке, дробњачке, пивске и осталом сиротињом хер
цеговачком и брђанском“, пишу Јовану Радоњићу, „своме пре
узвишеном господину и губернатору“, овакав „поклон и по
здрављаније“:
„Знаш, Господару, како наслани уведе господину Филипу
под барјак великога ћесара, а с Турцима нас зарати. Знаш како
господин Филип између вас (Црногораца) пође, а ми остасмо
u Од 17. августа 1789. год. Препис оригинала тога писма налази се У
„Прилозима“ овој књизи.
108 дипломAтскл пPEпискА измЕЂУ БЕЧА, пВТРогРАдА и цРНе гор Е.
изгубљени. Бог и ти до сад си нас одржао, те смо се твојом

помоћу (сигурно у муницији коју су Аустријанци оставили на
Цетињу) с Турцима секли и Турке пљенили и робили, и до сад
се с њима ћерамо. Али се већ, Господару, држати сили тур
ској не можемо, но те кумимо Богом који те је саздао, да или
ти одеш до нашега великог ћесара, или пошљи кога ти знаш
да нас избави или да нас преведеш у земљу нашега ћесара,
јер си нас ти на душу узео, па зато нас ти и чувај. Заиста,
Господару, више живети не можемо, но је свима дотужало и
дошло до тога да се сви истурчимо, па да и демо противу војске
нашега пресветлога ћесара. Но те опет кумимо Богом: или хајде
или шаљи, а не варај нас књигама, као што си до сад радио!
Знамо да имаш много да мислиш, али и ми смо Божји и твоји,
и о твојој се души вешамо. Имамо бркова и глава турских, ако
заповедиш да ти их донесемо. Сва сиротиња је о Богу и о твoмe
врату, а ми опет Божји и твоји. Немој да смо врагу на радост!
И подржао те Бог у здрављу и господству!“
Како је дирљив овај јаук преварено и напуштене брђанске
и херцеговачке сиротиње! Откуда је јадни гувернадур могао и
слутити — кад је ту сиротињу наговарао да пристано уз два
најсилнија царства, и када им је у њихово име обећавао пот
пуно ослобођење испод турског јарма — да ће те две силетине
у заједничком рату противу Турско само то гледати да једна
другу преваре?! Откуда је он, који је толико пута и с Петром
Петровићем и с осталим народним главарима ишао у Беч и
молио за ћесареву заштиту, могао и помислити: да ће ти исти
народни главари — онда кад је ћесар послао у Црну Гору
онолику муницију, онолики силни новац (сто хиљада дуката) и
400 војника с официрима — на једанпут бунити цео народ и
противу њега и против Аустријанаца, само зато, што су руски
официри Мирковић и Ивелић нашли да им треба да осујете ово
предузеће савезника противу заједничког непријатеља?! Откуд
је он могао слутити да ће сами Црногорци, услед тих руских
интрига, натерати да беже из Црне Горе оне који су дошли да
се с њима заједно бију противу Турске ”! Шта је могао тај
јадни „пресвијетли“, који је заиста узео на душу сву ту бр
ђанску и херцеговачку сиротињу, сада друго да ради него да
пише „ситне књиге“ у Брда и Херцеговину; не да их „вара“
— као што мисли игуман Никодим — него што је и „господин
Филип“ њему писао и непрестано му давао наде да ће он опет
доћи и с већом војском, да их поведе противу Турака?!
ДИПЛОМАТСКА ПРЕПИСКА измЕЂУ БЕЧА, шктрог РАДА и ЦРНЕ Горк, 109
Да наведемо једно такво Вукасовићево писмо Радоњићу —

и то оно од 13. октобра 1788. год., писано у Сењу" — јер се из
њега види не само то, него и лични одношај између њих.
Вукасовић пише:
„Пресвијетли и знани г. губернаторе,
Поздрављам те брацки. Не веруј да сам то заборавио! Ја

те волим као себе самога, и зато сам с ћесаром о теби и твоме
месту говорио; а они који хтедну, биће намештени у добре
земље, и биће ми мило ако буде повише Брђана и Херцеговаца.
А што се тебе тиче, услед мојих молаба и казивања о
твојој верности и јунаштву, ти ћеш бити срећан. Превисоки
император даће и теби и твојим синовима вечну плату, према
твојим заслугама.
Сада не губи времена, него шаљи што можеш више људи;
а дајем ти Божју веру да ћу с твојим људима и с великом
снагом (опет) доћи на те стране по милости императора, који
те познаје, воли и поштује. Брацки ти пишем, немој да ми не
верујеш.
Поздрављам твоју породицу, госпођу твоју мајку и г-ђу
домаћицу; и поздрави ми Рицара, и Новака, и Јова Попова, и
Николу старога, и Ђура, и кнеза Марка, и Петра Вучетића, а
свијех од моје гардо коју сам саставио, и немој заборавити да
ми пишеш како ти је било пошто сам ја отишао и како је Црни?
Не мисли, заклињем ти се Богом (да је ово превара)! Ето
нас на те стране с бољим наредбама, и ослони се на моју веру;
и ако је који на те стране погрешио, Бог да му о прости! По
здрављам све; а тебе, мога вернога пријатеља, грлим и љубим
ја, слуга Филип Вукасовић.“
Изгледа да је Вукасовић на свом повратку заустављен са

својим батаљоном у Сењу, и да је из Беча — после категоричке
заповести руске царице ђенералу Заборовском да повуче све
руске изасланике и да црногорско предузеће остави самим
Аустријанцима — добио боље наредбе, т. ј. да у Сењу прикупи
што већи број добровољаца, а нарочито Брђана и Херцеговаца,
који су по његовим рапортима били „вернији“ од Црногораца;
па кад организује „велику снагу“, да с њом по други пут оде
у Црну Гору, те озбиљније покуша ону велику диверсију у
* Писмо у препису с оригинала налази се у „Прилозима“ овој књизи.
110 ДиплоМАТСКА ПРЕПИСКА ИЗМЕЂУ БЕЧА , ПЕТРОГРАДА И ЦРНЕ ГОРЕ .
Босни, коју су при првом покушају осујетиле интриге руских

ОФицира.
Није, дакле , Радоњић у варао “ Брђане и Херцеговце кад

им је само писао књиге « да се надају . Он је , после оваКВИХ
уверавања и заклињања Вукасовићевих, морао веровати да се
озбиљно спрема нова аустријска експедиција преко Црне Горе
у Херцеговину и у Босну.
Међутим, ако је Радоњић био искрен савезник Аустрін
јанаца а то није чудо , пошто видимо шта му се све обслава
од странс и у име ћесарево ни онај кога Вукасовић зове
) „) Црни “, није седео скрштених руку ; јер он је остао веран Ру
сији , а није ни слутио зашто руски ОФИЦирии онако брзо одоле
Не само из Црне Горе, него и Ивелић из Приморја. Он није ни
Стутио да је Катарина поставила һссару да ради с Црном
Гором како он за добро нађе ; а баш ако му је ко и казао да
се више не нада у Русију , он му није могао веровати . Јер Ру
сија , која га је једанпут онако срамно протерала , не би сада
преко Мордвинова у Мецима, и преко толиких својих изасла
ника у Црну Гору тражила да се с њим помири , нити би му
слала драгоцену нанағију, украшену бриљантима, да она са да
није тврдо одлучила да њега и Црну Гору узме под своје пра
вославно окриље . Чим је видео да Вукасовић врбује у Сењу до
бровољце за своју нову гарду “, владика Петар писао је на
Сво странс да НИКО Не иде у то добровољце ; а {{ О Оде , тога
проклиње . Једно од тих владичиних писама нации смо у Бечком
Архиву, као прилог рапорту Вукасовићеву од 1. јула 1789. год .
( који рапорт на натосмо у дотичном конволуту), и оно гласи :
„ Од нас владике Петра благородној господи главарима и

свијема Глуходољанима поздрав и благословеније.
А ПО Том ево
разумијем и видим да неки људи 11ду те
Маме и варају народ да их воде некуђе преко мора , којима не
мојте вјеровати. Они гледају своју корист , а не како ће вама
добро учинити . Није вама тамо пута, осим да се брука с вама
бије, и друге да помажете а себе да губите част и поштенье ,
и да ги Heтe за туђу корист , а ОНИ да свама тргују и своју
Ако неко тамо пове, да Бог да му био зао пут и
кесу пуне .
За срећа, да срамотно погине и да га је анатема , као Јуди
Издајнику и проклетом Вуку Бранковићу !
дипломАТСКА ПРЕПИСКА изМЕТУ БЕЧА , ПЕТРОГРАДА И ЦРНЕ ГОРЕ . 111
Сувише вас молим и Богом заклињем , мирите се с Браји

ћима, а писаћу и њима и говорити .
Остајем жудећи вам свакога добра и поштена
владика Петар на службу. *
Ми знамо да је још једино клетва владичина имала неког

утицаја на Црногорце ; и , према томе , биће да је ово изједна
чавање свакога који пође Вукасовићу у његову гвардију «
с Јудом Искариотским ис Вуком Бранковићем, да је ова енер
гична клетва зауставила многе Црногорце и Зећанс да не оду
у Сењ, и да је владика Петар помогао да Вукасовић не накупи
» велику силу “ с којом је хтео по други пут доћи у Црну Гору .
Међутим Пипери су се још 6 месеци раније обратили не
посредно ћесару. Њихов кнез Иван Илић , војвода Радован Бо
жовић, војвода Паун Јањићі, Богдан Пилетић , Радован Лакић ,
Петар Поповић и игуман саборног манастира пиперског , храма
Св . Богородице, Стеван Братишић упутили су његовој „ високо
сјајности “ и у високоцарском “ Величанству, императору римском
1
Јосифу „ Фторому « једно велико писмо од 3. фебруара 1788. г.,
у коме му се жате на велико мучење које трпе од проклетих
тирана . Подсећају га како су се они , кад је Вукасовић дошао
у Црну Гору и послао им писма, ћесареву грамату и заповести
потписали и подложили под крило Њ . Величанства , и како су
заједно с Вукасовићем ударили на Спуж и крв своју проливали
ради крста , славе и поштења императора римскога . После то
битке, веле, Скадарски је паша скупио војску, па је са свију
страна напао на нахију пиперску , у којој све њихово имање
погибе ; али се они с Бјелопавлићима помолише Богу и при
зваше упомоћ срећу римскогa hecapa , oтeраше Турке и многе
их у Морачи подавише , те се паша )нспоштено “ поврати с воj
ском у Скадар. У овој њиховој великој невољи не хтеде им нико
се ове ЊИХОВО
пoмofiи , ни Црногорци ни г. Вукасовић ; а што се
борбе тиче , биће да је ћесар о њој сазнао и од Вукасовића и
од млетачке господе и градова који се граниче с Црном Гором
и скадарским пашалуком . После овога г. Bукасовић је отишао
из Црне Горе , а њих је оставио на великој муци да се идан
и ноћ биjу с Турцима без ичије помоћи. Те две наҳије , Пипери
и Бјелопавлићи , и сада стоје под оружјем, бију се с Турцима
1 у оригиналу стоји ова година, али се из садржине види да је писмо

писано у Фебруару 1789. године.
112 диплом АтскA пРЕпискА измЕЂУ БЕЧА, ПЕТРогРАдА и ЦРНЕ ГОРЕ.
и верни су ћесару; али ето немају ни хране за народ, а камо ли

помоћи у борби. И сада, 27. јануара, скупио је скадарски паша
војску, напао је на једно село бјелопавлићско, посекао је 12
Бјелопавлића и заробио је 13 које жена које девојака. Они су
с Бјелопавлићима јуришали на Турке, убили су 143, ранили их
3 пута толико, те се паша опет непоштоно вратио у Скадар. И
зато они сада саборно шаљу своју браћу и главаре: кнеза Ни
колу Нинића, барјактара Вукашина Бајовића, Павића Драгишића,
Станка Пренташевића и петога племића из Подгорице Луку Ива
новића, који је због Вукасовића био ухваћен и мучен код паше
скадарског; јер је овоме било достављено да је Лука примио
ћесарева писма да диже хришћански народ на Турчина, те му
зато одузе цело имање, а за го живот узе му 1.500 цекина.
Ово је било 15. октобра 1788. год. Поменуту браћу и главаре
шаљу да падну пред ноге ћесару и да му испричају целу
своју невољу, и да га моле за што бржу помоћ и његове даље
заповести, како би се знали даље у прављати.“
Не нађосмо нигде трага да је што по овој молби Пипера
и Бјелопавлића предузимано из Беча, а ни белешке да је њихово
изасланство стигло до ћесара.
Међутим изгледа да је Радоњићу пошло за руком да ипак
пошље Вукасовићу нешто својих људи, јер му овај писмом од
24. јуна 1789. г. с Тромеђе јавља: да ће тим људима код њега
бити као да су у својим домовима. Сигурно се Радоњић жалио
на владику што му смета у скупљању добровољаца за Вука
совића, јер му овај одговара: да су онај „Црни“ и „она петина
људи с њим“ који кваре целу „провинцију“ (Црну Гору). Да
није било њих, не би „дивљи Пипери и Бјелопавлићи побегли“
(из његове гарде?), и он би одавно био у Црној Гори, али не
пријатељство црнога владике чини те ни он ни његов двор
не могу ништа урадити с тим пуком. Ипак Вукасовић уверава
Радоњића да ће доћи у Црну Гору, а лаж ће пасти на оне који
траже мир. Само нека се стрпи, и нека помисли како је у време
рата; а треба да зна да је ћесар тешко болестан . . . . Још му
јавља: да су Турци жесто ко напали на ћесаровце, од којих је
погинуло 150, а рањено 250; али да је на турској страни пало
1.280 и више рањених. Опет се Турци скупљају за напад, али
* Препис оригинала и немачки превод овог писма који смо у њему

нашли, види у „Прилозима“ овој књизи. На преводу је белешка преводиоца
Ракерча: да га је превео 16. марта 1789. год.
ДИПЛОМАТСКА ПРЕП ИСкА ИЗ МЕЂУ БЕЧА, ПЕТРОГРАДА И ЦРНЕ ГОРЕ. 1 13
ће их они одбити и „за три дана стићи ће у Црну Гору“, па

ће онда у Арбанију.“
Али се Вукасовић преварио. Прође не три дана, него још
два месеца; и он опет пише — сада из Госпића — да је при
мио гувернаторов „господски лист“, у коме се плаши од ћeca
рове болести и од гласова да је углављен мир између Аустрије
и Турске. Уверава га да је ћесар оздравио и да ти гласови о
миру нису истинити. А баш ако би дошло до мира, император
ће и Црногорце унети у тај мир; и ако — вели Вукасовић —
докле је паше скадарскога, тај мир не би ништа вредео за Црну
Гору. Међутим, ако и дође до мира, Радоњићу и његовим си
новима „биће плата“; а слободно може од двора тражити једну
кућу у Трсту или у другом неком месту у коме би хтео жи
вети у ћесарској држави, као и што може послати једнога свога
сина у школу, да се боље осигура но у прошлости. Писмо се
свршава питањима о појединим непријатељима мајоровим, при
чему има и ружних речи.“
Овде се прекида, бар по актима Бечкога Архива, ова пре
писка између Вукасовића и Радоњића; и гувернадур се, после
два месеца, обраћа право у Беч државном канцелару само мол
бом у име становника Црне Горе да се пошље она „велика
снага“ коју је Вукасовић обећавао. На то је одговорено из
Беча 15. новембра 1789. г. „губернатору и команданту Црне Горе“.
врло учтивим писмом на италијанском језику самога канцелара:
да је он поднео Њ. В. цару како молбу народа, тако и Радо
њићево писмо њему. Задовољство му је јавити: да Њ. Ве
личанство у опште прима њихову понуду и непоколебљивост
њихове оданости према његову дому и личности; али, не нала
зећи у садашњим околностима за опортуно да од тога учини
употребу и да пошље већи кор војске у оне крајеве, задржава
себи право да се други пут користи делима и ревношћу ста
новника Црне Горе и „његова прејасног господства“.
С тим писмом кнеза Кауница држао је гувернадур Црно
горце „у јединству“; али — мрка капа зла прилика! Трвења
између руске и аустријске партије у Црној Гори узимале су
све веће размере, као што ћемо се мало даље уверити.
У октобру 1789. г. био је нов судар између Турака и Цр
ногораца. У битци од 16. октобра код Спужа и Подгорице по
* Види цело писмо у „Прилозима“ овој књизи.

* И то се писмо налази у „Прилозима“.
114 диплоМАТСКА ПРЕПисКА ИЗМЕЂУ БЕЧА , ПЕТРОГРАДА И ЦРНЕ ГОРЕ .
гинуло је 100 Куча и 34 Црногорца . „ Турака ни броја се незна “ ,

вели Медаковић (стр. 83.); и додаје : да су том приликом Црно
горци освојин Спуж, и да им је синовац Махмуд - пашин пре
длагао да се помире , да им Турци уступе и Жабљак и све
уоколине“ до Спужа и до Подгорице , под једном погодбом :
да буду турски поданици и да плаћају харач. „ Но Црногорци
нити су били ичији поданици , а још мање да су игда и Ком
данак плаћали, не пристану на овај предлог “.
У јануару 1790. г. нападну опет Арбанаси на Црну Гору.
Одупреше им се два нахије : ријечка и црмничка . Арбанасима
дође у помоћ Скадарским Језером 12 лађа, али их опази Петар
Буканов па с пешто војске и 8 „ Фркета “ блатом западно у одрин
ску гору , tе дочека Арбанасе и посијече 18 глава , узме 5 лаа
и растера Турке « .
У тој непрекидној герили потрошише Црногорци сву му
ницију коју им Вукасовић беше оставио у цстињском манастиру.
Сад је , пре свега , ваљало набавити муниције . Овде ћемо видсти
како Медаковић не само одриче да су Црногорци икада икoмe
плаћали данак, него чак Фалсификује историју, да би историјске
догађаје дотерао према својој тенденциjи с којом је писао своју
„ Повјестницу “. Ево шта он вели :
» У непрестаном рату поискавао је владика обећану помоћ
од Аустрије, па најпосле искао је једино праха и олова, али
му и на ово одговоре , као да се нијесу нигда ни виђали : да
он може слободно за своје новце у Аустрији купити праҳа и
олова . Сиромах владика , нcимајући ни динара за што би могао
праха набавити , принуђен буде и пошаље скупоцјену архијерејску
митру свог блаженопочившег стрица митрополита Василија, коју
му је дала царица Јелисавета , ќесару аустријском Јосифу II и
моли га , да му за то ( за ту митру ! ) пошаљс праха и олова. Тако
1790 - те пошаље ћесар Леополд (будући се већ Јосиф био пре
селио у вечност) 300 барјела праха , и за толико олова и кре
мења. А митра је два пут више вриједила, но је запала у ту
финске руке , па је и прошла како не треба и како није право “ .1
Наравно , Медаковић није могао знати да ће се после 60
година наћи преписка и о начину како су Црногорци добили
на поклон тих 300 буради муниције . Али како га друго ништа
није задржало од измишљавања да је аустријски цар поступио
као какав телалин старих хаљина , те је за половину вредности
1 Медаковић, Повјестница Црне Горе “ , стр . 85 .

Диплом Аток А иг ЕпискА измЕЂУ БЕЧА, ПЕТРОГРАДА И ЦРНЕ ГОРЕ. 1 1 5
једне владичанске митре дао праха и олова, а другу половину

вредности стрпао у свој џеп 2 | Како га од таквог измишљања
није уздржало то, што је у Милаковићевој историји — која је
изишла пре његове „Повјестнице“ — сваки писмен човек могао
прочитати на стр. 194.—195. писмо ђенерала Хенција, коман
данта аустријског Приморја, црногорском владици Петру, и што
се сваки могао уверити да цела Медаковићева прича о продатој
митри није ништа друго до простачка измишљотина?! Меда
ковић, који је толико година живео у Црној Гори, морао је
знати да је Црна Гора својом храброшћу и баш с тим поклоном
Леополда II извојевала своју сјајну победу над Турцима 11. јула
1795. год. Медаковић је био секретар владике-песника Петра II,
и као такав, ако ништа друго, сигурно је знао за ове стихове
Петра II:
„Франца I син велики

И Вијене трононосне
Владалац збиљски по дјелима,
IЦар Леополд бесамртно
Живи славним спомињањем
У народу Црногорском,
За прах што им даде исти
У витешку њихну муку,
Којим силу те аждаје
Од Бојане тихоносне
Раскрхаше, посјекоше.“
Зар би наш велики песник могао овако одушевљено певати
ћесару Леополду П и тврдити да ће његов славан спомен жи
вети у црногорском народу, да је он онако телалски трампио
митру за муницију 2 | Али il ny a rien de sacré pour un sapeur,
па ни за једног русофила какав је био некадашњи војвода, а
доцнији руски чиновник Медаковић.
Да видимо сад најпре писмо које су 16. јуна 1790. год. упу
тили гувернадур Радоњић, сердар Михаило Пламенац и војвода
Лазар Радоњић аустријском државном канцелару кнезу Кауницу:
„Ваша Светлости, премилостиви наш заштитниче,
Ми, најпокорније и у верности и непоколебљиве слуге, по

низно јављамо: да је овдашњи (у Трсту) главни командант тра
жио од нас ноту, шта је нашем народу најпотребније, без чега
8“
| 16 диплом АтскА ПРЕпискА измЕЂУ БЕЧА, ПЕТРОГРАДА И ЦРНЕ ГОРЕ.
не може бити. Ми смо ту ноту написали и предали истоме г.

ђенералу, који нам је казао да ће је послати у високу Ратну
Канцеларију. Копију од те ноте и наше молбе послали смо са
својим умилним писмом и Вашој Светлости, као своме шатрону
и заштитнику. Од истог ђенерала добили смо заповест да кре
пемо муницију, праха и олова, која нам је давно поклоњена, и
дато нам је 300 цекина, да платимо кирију за пренос те муни
ције преко млетачке земље. Ми смо с муницијом послали и своја
два посланика, који ће се старати за искрцавање њено и пренос
у Црну Гору; а ми смо овде остали да чекамо заповести Ваше
Светлости, да се с њима вратимо свому народу“.
Међутим они нису могли дотле чекати у Трсту, јер су сазнали
да је с оним официром који је отпратио муницију, отпутовао,
без њихова знања, и један човек, за кога су добро знали да
је шпијун паше скадарскога, па се уплашише да тај човек не
направи већу смутњу него што је већ у Црној Гори, те зато
и они одмах кренуше из Трста за Црну Гору, али јетки и жа
лосни што не добише од кнеза Кауница никакве „резолуције“,
те да народ умире протекцијом новога краља „непобедивог“
Леополда. Зато они у истом писму моле свога „протектора“ да
поради да аустријски двор што скорије пошље обећану трупу,
и оно за што су у ноти молили.
-JoШ се из ово у писма види: како се Радоњић са својим
људима жали на Долчија, као на највећег смутљивца, који за
једно с владиком Петром „одврће народ од службе“ аустријском
двору. Чак они тврде и то: да су владика Петар и Долчи у пу
тили пашу скадарског да изневери аустријски двор ...
„Исти смутљивац Долчи налази се сада код г. Ђенерала
Девинца, и лажима својим и владике Петра обрнуо истога ђе
нерала да је нама злотвор; а када је он противу нас, знамо да
је и противу свију наших народа. За све што су радили ти из
дајници високога двора, најлепше може Вашој Светлости казати
г. Вукасовић, који је због тих смутљиваца страдао и морао да
побегне из Црне Горе. Ти су смутљивци облагали нас и код
Девинца и код овог ђенерала (сигурно Хенција), те ова двојица
— по наговору тих лажљиваца — могу што писати противу
нас, који смо и били и вазда ћемо бити смерне слуге високога
двора, и предајемо се у Ваше руке и Вашу великодушност,
очекујући милостиву одлуку преко губернатора и команданта
г. графа Бригида. Ако би Вашим заузимањем високи двор по
слао обећану помоћ у Црну Гору, онда молимо, у име целог
дипломAтскА пPEпискл измЕЂУ БЕЧА, ПЕТРогРАДА и ЦРНЕ ГОРЕ. 117
народа, да се пошље исти Вукасовић, који наш народ добро

познаје, а и народ њега воли више него икога“.
После овога још се вајкају потписници овога писма: како
су се, чекајући толико месеци у Трсту, морали задужити у та
мошњег трговца Јова Куртовића за 3.000 форината; па како су
они сиромашни људи, то моле да се тај новац исплати брату
-Јовину Максиму Куртовићу, трговцу бечком ит.д. Од овога писма
нађосмо у Бечком Архиву два примерка, и на једноме од њих
има овакав постскриптум :
„Лажљиви и смутљиви владика Петар и абате Долци ми
слимо да су објавили у Високу Порту да нијесмо ми мољени
и послани од својега пука; само (ваљда зато) шиљемо Вашој
Светлости сведоџбу једну“.
* Те сведоџбе не нађосмо. Сигурно су Аустријанци из самог
овог писма видели како стоје ствари у Црној Гори, кад њена
духовна и световна власт овако једна о другој пише; и муни
ција коју је Леополд П поклонио Црногорцима, не предаје Се
гувернадуру Радоњићу, него се шаље по нарочитом аустријском
официру, с оваквим писмом од 1. јула 1790. г.:
„Генерал мајор дон Карло Јозепе Фон Хенци, командант

аустријског приморја.
Владици, главарима и народу црногорскоме.
Његово Величанство Ћесар Леополд II, мој просветли Го

сподар, уваживши представку, коју су господа губернатор Ра
доњић и сердар Пламенац из Црне Горе у име ваше поднели
напред именованом Њ. Величанству да би се смиловао дати вам
нужну помоћ, како за одбрану вашу личну тако и да можете
наносити штету општем непријатељу и гонитељу хришћанства.
благоволио је милостиво решити: да вам се међутим (за сада)
пошље разне муниције, која вам се данас шаље на једној лађи.
коју прати царски кутер, и то шаље вам се: 31.725 литара де
белих млетачких барута, 63.609", литара олова, 137.000 креме
нова, 315 pиса хартије за Фишеке, 2 топа са лафетама и са свом
осталом њиховом опремом, и 300 дуката за кирију што ће се
све то пренети од мора до вашега места. Ову муницију ви ћете
према потреби поделити између ваше две провинције Црне Горе
и Брда, и међу сва племена тако, да је сви имају доста и да
сви буду кадри сложно разбити непријатељску силу. За ову
царску милост, ја се надам, да ћете ви сви бити благодарни и
118 диплом АтскА пPEпискА измЕЂУ БЕЧА, пRтроге АдА и црнB говЕ.
верни пресветлом ћесару и да ћете и на делу посведочити да

заслужујете добити од високога његовог покровитељства од сада
и веће помоћи и пажње. Пошто право добро свију тих храбрих
народа не зависи само од помоћи, него и од вашег јединства и
слоге, то се у то и надамо, и за то вам се и даје ова помоћ,
а ту слогу и јединство најбоље ће вам знати улити у ваша
срца ваш митрополит и остали ваши главари“ (Милаковић, стр
194.—195.).
Када су се оба Радоњића са сердарем Пламенцем вратили
из Трста, и када је поклоњена муниција Леополда П срећно до
спела у Црну Гору, гувернадур је с више ауторитета могао да
уверава народ како се заштита аустријскога двора неће ограни
чити само на ту велику милост ћесареву, него и да обећава да
ће ускоро стићи и војска и артиљерија из Аустрије, те да за
једно отму Арбанију. То је подигло опет углед гувернадуров и
његове странке не само међу Црногорцима, него и међу окол
ним Србима. Али, како не дође ни обећана трупа, а камо ли
„артиљерија“ — а чуло се да румелијски везир и босански паша
опет скупљају војску да ударе на Црну Гору — то се народ
уплашио, а гувернадурови се непријатељи осилише. Зато Ра
доњић већ 14. септембра 1790. год. пише два очајна писма у
Беч: једно кнезу Кауницу, а друго графу Кобенцлу, у којима
их моли за обећану помоћ, или бар да му јаве да је не може
добити, па да са својом породицом бежи у Аустрију; јер „наш
владика Петар и абате Долци, који вазда противу нас плету
лаже у народ, сада отворено говоре народу: „Ето како ве пре
вари ваш похваљени принц Кауниц!“. И Радоњић у оба писма
признаје да је народ против њега, „јер га је одвојио од Русије
а прилепио за Аустрију“.“
Не добивши за пуних 6 недеља никаква одговора на та два
писма, Радоњић — коме положај постајаше све тежи — посла
наново сердара Михаила Пламенца у Аустрију да ургира или
помоћ или ма какву резолуцију; али, као што су лани њих гро
јица задржани у Трсту, тако је сад Пламенац задржан на Ри
јеци, те је одатле 20. новембра 1790. г. писао кнезу Кауницу
зашто је дошао“.
* Оба ова врло карактеристична писма налазе се, у преписима с ори
гинала, у „Прилозима“ овој књизи. |
* Немачки превод тога писма налази се у Ц. Кр. Д.Д.Д. А. под „Моn

tenegro“, у Фасцикули 2., конволуту А., лист 87. и 88. Препис види у „При
лозима“ овој књизи. -
диплом АтскА ш РЕш и СкА измЕЂУ БЕЧА, ПЕТРОГРАДА И ЦРНЕ ГОРЕ. | 19
У том писму Пламенац ређа како су Црногорци од онога

часа кад су добили патенту од цара Јосифа, непрестано у рату
с Турском; па сада нити су у стању наставити тај рат без
аустријске помоћи, нити закључити мир с њом. Међутим Црно
горци су чули да је Аустрија у говорила шримирје с Турском и
да се сад ради на уговарању дефинитивног мира, а на Црну
Гору нико и не мисли. Напротив, на толике њихове молбе које
су њему слали, па ни на ону коју су предали самоме ћесару
Леополду кад је долазио на Ријеку, но добише ни одговора, а
камо ли какву резолуцију, према којој би се знали управљати.
Они не могу да појме зашто се тако немилостиво поступа с је
дним народом који се сав предао заштити и великодушности
аустријскога двора, па га овај сада оставља беснилу турском
да га уништи. А Бог је сведок да је народ остао ћесару веран,
осим 5-6 људи, које је свештеник Долчи преварио за рачун
„друге једне силе“. Они су често молили да се тај свештеник
узме на одговор, па и сада моли Пламенац да њега, Долчија и
потпуковника Вукасовића пред судом суоче; па ако Вукасовић
посведочи да народ, осим Долчија и његових завереника, није
веран ћесару, онда пристају на сваку казну; али ако се докаже
да су они поштени људи, као што цео свет зна, онда ће Бог су
дити онима због којих је сад у опасности и сам живот њихов
и њихових породица. „И ако нисмо просвећени, опет умемо раз
ликовати добро од зла, и осећамо неправду која нам се чини.
Ако високи дом што на нас сумња због оних сума новаца што
је Долчи у два маха и римио за Црну Гору, то изјављујемо да
ми о томе ништа не знамо, и ако су само његови кореспонденти
тај новац добили, је ли то право?!“ Зато моли кнеза да им јави
има ли се народ чему надати од Аустрије , па ако нема, да се
покоре Турцима и да постану ренегати, јер их Турци сада сма
трају за „Немце“, ит.д.
Поред овога писма, нашли смо овакву белешку од 15.
марта 1791. г.:
„ „Одлука која се има саопштити, као одговор на мемо
ријал што га је, у име црногорског народа, Њ. Величанству
поднео сердар Михаило Пламенац:
„Односно најпокорније молбе црногорског народа, подне
сене Њ. Величанству, да при закључку мира с Портом и он
буде обухваћен амнестијом (?!), то је већ све потребно дато
ц. кр. пуномоћницима, који се налазе у Свиштову, и народу је
лан и преко губернатора дато уверење (о томе, о амнестији 2);
120 дипломАТСКА ПРЕПИСКА ИЗМЕЕ. У ТЕ ЧА , ПЕТРОГРАДА И ЦРНЕ ГОРЕ .
а , услед најновије молба из особите милости 1. Величанства

поновљена је иста наредба ц . кр . пуномоћницима, и гу
вернер Ријеке граф Сапари треба одмах да достави моли0
ЦИма ово утешно ca ) штење. Остале предмете у молби оставити
без решења .
Ми см (0 ВИДЦели да је манифест Јосифа Црногорцима
сасвим друкчије ствари обећавао над их је позивао да с њимо
ратују против у Турске ; а ни и у једном у меморијалу “ не на
фосмо ниједне речи из које би се могло Извести да би они амне
стију сматрали као велику утеху .. Али да ! У Француској беше
бугнула револуција, а Леополд II није хтео да настави рат
с Турском, у коме је руски цар онако славно Помагао његова
брата Јосифа II . Он је , осећајући каква му се олуја примиче
са запада , хтео пошто - ІІото да закључи засебни мир с Турском;
па је нашао према начину како је мисија Вукасовићева
прошла у Црној Гори да не треба ризиковати тај мир , за
хтевајући да ІІ орта призна независност Црне Горе, него да ће
доста бити, ако и за њу , као и за остале хришћане који су у
Босни, Србији, Влашкој и Молдавској помагали аустријској вој
сци . уговори амнестију. ...
Стом амнестијом и почиње текст уговора о миру између
Аустрије и Турске, јер члан 1. тога уговора гласи :
Art . 1. Il y aura désormais une paix perpétuelle et universelle ,
par terre , sur mer et sur les rivières , entre les deux Empires, leurs
sujets et vassaux , une amitié vraie et sincère , une union parfaite
et étroite , une abolition et amnistie pleine et générale de toutes les
hostilités , violences et injures commises dans le cours de cette
guerre , par les deux Puissances, ou par les sujets et vassaux de
l’une, qui ont suivi le parti de l'autre, et spécialement les habi
tants de toute condition du Monténégro , de la Bosnie, de la Servie ,
la Valachie et la Moldavie, qui , en vertu de cette amnistie , pourront
tous rentrer dans leurs anciennes demeures , possessions et droits
quelconques, et en jouir paisiblement, sans être inquiétés, molestés
ni puni , pour s'être declares contre leur propre Souverain ou pour
avoir prété hommage à la cour Impériale et Royale !
Дакле , уговара се амнестија за сва непријатељства, насиља
и насправде учињене за време рата од страна вазала или пода
ника једне или друге силе које су ратовале, а нарочито за ста
І
Martens, „ Recueil de traités “ , Tome V, p . 20.
Lérormant, „ Turcs et Montenegrins ", ctp . 229.-- 230 .
Диплом АтскA пPEпи СкА измЕЂУ БЕЧА, ПЕТРОГРАДА И ЦРНЕ ГОРЕ. 121
новнике Црне Горе, Босне, Србије, Влашке и Молдавије, који

ће се моћи слободно вратити у своје завичаје и уживати сва
своја права.
Жалосна им права!
Али, ако је Аустрија, која није имала среће у овом рату
с Турском, морала да буде скромна у Свиштову и да се за
довољи голом амнестијом за своје помагаче, ваљда је право
славна Русија, која је наставила рат и после свиштовскога мира
— после сјајних победа свога ђенерала Суварова у јесен 1791.
год. над отоманском царевином, када је могла да у Јашу 9.
јануара 1792. г. диктира Турској мир, и када је за себе добила
не само Бесарабију, него и цело кримско царство — ваљда је
она тада урадила што више за Црногорце, који — по наговору
њених изасланика, и да би Русији остали верни — натераше
Вукасовића да бежи из Црне Горе, те тако проиграше шансу,
да бар преко Аустрије што добију?
У јашком уговору о миру између Русије и Турске нема
ни толико о Црногорцима колико има у свиштовскоме уговору.
Црногорци се не помињу ни једном речју!
У.
ПОБЕДЕ НА МАРТИНИЋИМА И КРУСАМА.

ПОГИБИЈА МАХМУД ПАШЕ БУШАТЛИЈЕ.
ИЗВЕШТАЈИ ВЛАДИКЕ ПЕТРА ЋЕСАРУ.
----
У рукописима који се чувају у Народној Библиотеци у Бео

граду, налази се под бр. 585. копија једног пуномоћства, издатог
Николи Дворјанину, у име целе Црне Горе и „ново завојеваних
предела брђанских“, и потписаног од народних старешина „како
духовног, тако и мирског чина“. Од духовних потписан је само
Петар Петровић „архипастир“, а од световних пет старешина;
и то: Јован Радоњић, губернатор ; Никола Ђурашковић, сердар,
Михаило Плетанац (сигурно треба да стоји Пламенац), сердар,
Ђорђе Дрекаловић, војвода и Пахул Пипер, војвода.
Они овлашћују Николу Дворјанина и шаљу га у ћесареве
земље, нарочито у Угарску, да нађе какво „превисоко и бла
горазумно лице“ које би, ни мање ни више, него „извело Црну
Гору из таме у просвећеност“. То би значило: да нађу човека
који би завео школе; и зато га сигурно шаљу у Угарску, јер
тамо има и учених Срба. Али одмах затим тражи се да тај човек
буде у стању да уреди како војну „регулу“, тако и провинци
јални „штатус“, дакле унутрашњу администрацију; и још да је
вешт духовном „благочинију и сваком благоустројенију“, те да
се — по примеру других просвећених народа — и у њих уреди
„республика“, т. ј. држава у опште и влада. Ако би Никола нашао
таквога човека, и ако би га Бог њима даровао, потписници се
обвезују да ће му бити поданички верни и заклети му се као
свом „владјенију“, и да ће му дати сву своју власт и подло
жити се његовој вољи. И дадоше томе свом пуномоћнику власт:
„што сврши, да је свршено; и што учини, да је учињено“, и
утврдише такво пуномоћство опште-народним печатом!
ДВЕ ЦРНОГОРСКЕ ПОБЕДЕ. 123
Наравно, да Никола ни у Угарској није могао наћи такво

чудо од човека који би могао све то урадити; или баш ако га
је и нашао, таквом се човеку није ишло у Црну Гору.
Ми смо овај докуменат само зато овде споменули и мет
нули у „Прилоге“ овој књизи, што он доказује: како Црногорци
— одмах после свиштовскога мира, и док су Турци још заузети
ратовањем с Русима; док им још треба сва снага противу по
бедоносног Суварова, те зато остављају Црну Гору на миру —
прве године у којој могу мало-мало дахнути душом, одмах по
мишљају на оно исто што пуних 80 година траже и од Русије
и од Аустрије: траже школе, војну регулу, траже какво-такво
државно уређење; па кад то нису могли добити од великих
сила, они су се сетили релативног реда и правде што их међу
њима заведе и онако прост човек какав је био Шћепан Мали,
и сигурно помислише да би какав „високородни“ и просвећен и
Србин из Угарске могао то још боље урадити...
Али релативни мир, који је Црногорцима допустио да опет
помисле на оно за чим поглавито жуде толико деценија, није
трајао ни пуну годину дана; јер већ 29. маја 1792. г. Јован
Радоњић пише графу Кобенцлу у Беч: да им Турци не даду
ниједан час одмора, да нападају сваки дан на погранична црно
горска села, нарочито како су чули да је и Леополд II преминуо,
што их је јако осилило, јер сад довикују Црногорцима: „Нека
ви сада поможе ваш ћесар!“ Помиње од већих сукоба онај од
23. марта 1792. год., када је 4.000 Турака напало на црногорске
(пограничне) пандуре (?), од којих су 10 глава одсекли, али им
Црногорци за то одсекоше 60 глава и сатераше их у Подго
pицу. Сем тога, владика, који је отишао у Брђано да спрема
све што треба за њихову одбрану, јавља им да се сад тек спрема
велика турска сила на њих. „Сам Бог зна шта ће од њих бити!“;
а отуда, из Беча, нема никаква писма ни заповести!... Него нека
граф куми и моли кнеза Кауница и т. д.“
Таман је сада — у сред рата с Французима, и после смрти
Леополда II — имао Кауниц времена да се бави Црногорцима!
Владика Петар опет, видећи да се Турци озбиљно спре
мају да једном за свагда рашчисте своје рачуне с Црном Гором,
спремао се такође. Џебане има доста за једну кампању, али за
ратовање треба новаца, и то много новаца; а ни он га нема, а
камо ли Црногорци. Куда да се обрати? Русима? Они су сад
* Оригинал у Ц. Кр. Д. Д. Д. А., „Моntenegro“, Фасцикула 2., конволут А

124 ДВЕ ЦРНОГОРСКЕ ПО БЕДЕ.
тек закључили мир с Турском. Бојао се да из Русије н добије

одговор какав је добио владика Данило од Петра Великог: „да
су се јако истрошили у рату“! Аустријанцима? Та он је сада,
захваљујући рапортима Радоњићевим, у Бечу врло рђаво запи
сан! У осталом, Радоњић је ето сасвим њихов човек, па на то
лике његове кукњаве и мољакања ништа и не одговарају! Оче
видно та бечка велика господа имају сада преча посла. Како
би било да се обрати каквом мањем господину, који ће и моћи
и хтети да потрчи, да обија прагове њему за љубав, те да му
бар оно наплати што он с извесним правом може од Беча тра
жити? С правом у Бар се може удесити да тако изгледа. Да би
сачувао муницију коју му је ћесар Леополд послао за велику
какву нужду, владика је поставио стражу да чува ту муницију,
да је не разграбе Црногорци на крвне освете и на обична чар
кања по граници, одбијајући их тиме да је то ћесарева џебана,
коју он мора да чува до даље његове наредбе. Те стражаре на
смену морао је владика плаћати. Како би било да потражи од
аустријске владе да му накнади тај трошак 2 Али преко кога?
То би морао бити какав његов и црногорски пријатељ, који би
хтео и умео објаснити да у Црној Гори такве страже врло много
коштају. Па он има таквог пријатеља у Бечу. Тамо је онај исти
Павлић који је 6 месеци провео у Црној Гори, који се није за
мерио ниједном Црногорцу, који није морао да бежи као Вука
совић, него се са свима лепо растао, а већ с владиком као
искрени пријатељ. А тај је Павлић сада ђенерал у Бечу; он зна
све стазе и богазе, којима ваља ићи у такоме послу. И владика
одиста написа 12. јуна 1792. г. писмо ђенерал у Павлићу, и посла
му свога синовца Ивановића с признаницом на 6.480. Форината,
колико је таман потрошио на чување ћесареве џебане, и замоли
га да он поради да му се тај рачун исплати. Ђенерал Павлић
морао се насмешити кад је видео да је само чување ове покло
њене муниције коштало преко 1.000 дуката, али је он ипак успео
да нови ћесар Франц II (он се доцније прозвао Франц Т) одобри
исплату тога „дуга“. Он је одвео Ивановића у ратну касу, где
су му на владичину признаницу тачно исплатили тих 6.480 фо
pината. У врло пријатељском писму које је поред тога новца
ђенерал Павлић послао владици (Милаковић, стр. 198.), каже му:
да је та муниција њему дарована „за потребе које могу брзо
настати“, да према томе његов двор — нарочито од како је
закључио мир с Турском — не може од сада плаћати ту стра
жарину. Ђенерал моли владику да се овим новцем у ово време
ДВЕ ЦРНОГОРСКЕ ПОБЕДЕ,
125
задовољи, јер владичину „муку, скpб и труд тко може платити?
То ваља како ваше господство, тако и други многи вредни људи,
да ставите на рачун среће, која у овом последњем турском рату
није нам хтјела добра. Али поред свега тога, ја се не сумњам
ни мало да В. Прејасно господство своју добру вољу и склоњено
срце овоме двору, као и мени мило своје пријатељство и љубав
промјенити неће, јер нећемо вавјек бити худе среће.“
Ђенерал Павлић — пореклом Србин или Хрват, а по служби
и домовини добар Аустријанац — не само да је помогао вла
дици да дође до ове за оно доба худе среће аустријске — ре
лативно велике новчане помоћи, него се прави као да не зна
коме је сада наклоњено срце владичино, и на коју је страну,
после мисија Саве Мирковића и Марка Ивелића, окренута вла
дичина добра воља; па му гради златно мостове да се врати
„ономе двору“. И — као што ћемо мало даље видети — вла
дика Петар користио се њиме још исте године; јер већ 3. се
птембра 1795. г. почиње владика да пише непосредно ћесару и
да му јавља све важније догађаје из Црне Горе, а ових је сада
било и много и судбоносних.
Махмуд-паша Бушатлија — који је мислио да му је ска
дарски санџак остао по праву наследства; и који је, захваљу
јући слабости Портиној, остављен у тој заблуди — када је видео
и чуо за дотле нечувене победе Француске на Рајни и у Горњој
Италији; када је видео да ћесарева држава услед тих победа
постаје слабија, као и да су дани млетачке републике избро
јани: — зачео је врло велики план: да освоји целу Далмацију,
па да онда крене на Епир и Тесалију, и да тако за себе начини
читаво краљевство (Кокел, стр. 250., М. Драговић, стр. 130.). При
ступајући тако великом предузећу, Бушатлији беше јасно: да
га он не може извршити без помоћи једне велике силе, и док
целу Црну Гору не претвори опет у саставни део свога санџака,
како је била до владике Данила. У след тога, он је пре свега
повео преговоре с победоносном Француском револуцијом, с ње
ним главним ђенералом Бонапартом; и већ у мају 1795. г. до
лази под Скадар Француска ескадра и на њој неколико Францу
ских официра и снжењера, да организују Махмудову војску, да
поправе стара утврђења, да направе нова и т. д. У јулу исте
године Махмуд-паша већ напада на Црну Гору, и већ долази
у Јадранско Море, а у њену близину 7 галера Француских, на
товарених муницијом и храном. Тај је напад — као што ћемо
одмах у појединостима видети — одбијен; али Махмуд-паша
126 ДВЕ ЦРНОГОРСКЕ ПОБЕДЕ.
нарочито сада, када му је Француска помоћ осигурана, не на

пушта лако своју намеру: он сад спрема толико војске, да је
сигуран да ће по корити Црну Гору за навек.
Владика Петар I шаље 3. септембра 1796. г. тачан изве
штај ћесару „о алијанцији закљученој између Француске репу
блике и арбанашког везира: да оборе Црну Гору и дубровачку
републику“. У њему му јавља да су ти савезници углавили
овакав план: Махмуд са својим бунтовницима да продире кроз
Босну к Дунаву, а Француска војска која се налази у Италији,
да продре проко Трста и Славоније такође на Дунаво; ту да се
обе војске сједине у Молдавији, па онда да окрену к некадаш
њим границама Пољске.“ При крају тог извештаја владика моли
ћесара за помоћ.
Тај владичин извештај и још један формалан опис битке
између Црногораца и Махмуд-пашине војске од 2.—11. јула“
само су прилози писму које је владика писао ћесару 3. септем
бра 1796. год. У овом главном писму, којим владика хоће да
обнови своје одношаје с аустријским двором, он најпре говори
о сили и слави ћесаревој, о његову победоносном оружју, што је
све целоме свету познато још од времена израиљског царства!
Истина, владика зна да баш сад ћесарево оружје није тако по
бедоносно, јер му ђенерал Бонапарта баш сада отима један град
за другим, једну провинцију „римскога царства“ за другом;
али владика то не помиње, него само исказује своје убеђење
да ће Бог, који је увек бранио узвишени дом аустријски, и овога
пута учинити то исто у пуном обиму: да ће га ослободити од
„распуштених и неверних Француза, који су погазили закон
Исуса Христа и одрекли се његове вере, и да ће Њ. Величан
ству дати снаге да освети невину крв коју је тај неукротиви
народ пролио као Каин Авељу“.“ После тог приступа, владика
пише о захвалности црногорскога народа за милост и заштиту
коју су му указивали ћесарев предак Јосиф II и његов драги
отац „Леополд славне успомене“; па онда прелази на напад
који је Махмуд-паша, заједно по споразуму с Французима, пре
дузео противу Црне Горе. И ако Црногорци трпе оскудицу у
свему, они су — одушевљени храброшћу која одликује све сло
* Ц. Кр. Д. Д. Д. А., „Моntenegro“, Фасцикула 2., конволут А., лист 89.-90.

* У Бечком Архиву, на истом месту, лист 96.—97.
* Очевидно овде владика мисли на погубљеног краља Францускога Луја ХVI,
зета ћесарева.
ДВЕ ЦРНОГОРСКЕ ПО БЕДЕ. 127
венске народе — савладали све тешкоће; и овај народ, који се

неће никад одрећи свог порекла, сјајно је победио Турке. При
свом том, владика моли ћесара да у своје свете руке прими
молбу тога народа за што обилатију помоћ у оружју, топовима
и муницији; а он ће за то до века бити захвалан ћесару, и
молиће Бога да благослови њега и његову породицу. Владика
завршује своје писмо призивајући помоћ Свевишњега христо
љубивој војсци ћесаревој те да она победи Французе, као што
је Мојсије победио Амалекићане. Самсон стране народе, и као
што је Давид победио Голијата.“
А сад ево како је тадашњи „тајни“ секретар владичин и
по мало шеф штаба црногорске војске ђакон Алексије описао
борбу између Црногораца и Арбанаса „недалеко од турскога
града Спужа“, која је вођена од 2. до 11. јула 1796. год.:
1. 1.
Црногорска „дивизија“ имала Турска војска имала је 34.860

је 9.863 борца, које пешака које људи Арбанаса, Турака и сва
коњаника, стајала је код Сла којаке олоши (Gesindel). Пеша
ТИНО И делила се на четири дија је била код Спужа, а ко
((
» КОра. њица им је била подељена у три
дивизиона и чувала је висове
код зетске реке.
2. 2.
Првим и другим кором ко Првом дивизијом с арбанашке

мандовао је г. митрополит Петар стране командовали су: Мах
Петровић лично. Он је био у муд, везир од Арбаније; Ибра
потпуној војничкој опреми. С хим, његов брат, Осман-паша
њим су били сердари, војводе од Каваје, Хасан-паша од Ти
И КНеЗОВИ. ране; Абдул-бег од Гусиња и
Јусуф-бег од Дибре.
3. 3.
Трећом и четвртом колоном С турске стране (дакле, дру

командовао је г. гувернер Иван гом дивизијом) командовао је
Радоњић и неки отмени људи Махмуд-паша, синовац везиров,
из народа. Ахмед-паша од Елбасана и А
сан-бег од Хота.
i Да би се разумела ова реченица, ваља нам приметити да је у ово

време био секретар владичин један Рус, ђакон Алексије.
2. Ц. Кр. Д. Д. Д. А., „Моntenegro“, fasc. 2, conv. А., fol. 89.—90.
4. 4.
Права битка почела је 11. Трећом дивизијом командовао
јула у 6 часова изјутра и тра је Осман-паша од Никшића, Се
јала је у живој борби до 3 часа лим-капетан никшићски и Му
по подне. С црногорске стране рат-капетан колашински.
остало је на бојишту мртвих 23,
рањено их је 26, заробљено их
je 18, међу овима и три запо
ведника. Победа је, хвала Богу,
остала нама; јер је наша војска
била тако згодно намештена,
да је са свију страна била за
К. IОЊ С На СТ С ЊОМ.
5. 5.
После одржане победе одслу С турске стране погинуло је

жено је благодарење, а из ма 67 официра, две паше, 28 тур
лих топова избачена су три пло ских свештеника (хоџа) и један
туна (напред смо видели да је шеих. Свега је погинуло и ра
Леополд II поред муниције по њено с турске стране 2.500 људи.
слао и два мала топа). Многи су покушали да препли
вају Морачу (преводилац нема
чки мислио је да је то нека бара,
па је написао Могаste), па су
се удавили. И сам везир Мах
муд-паша смртно је рањен.
6. 6.
После овога држао је митро Турци су од нас отели једну
полит свој свечан улазак у ка заставу.
тедралну цркву Св. Тројице.
7.
Нагађа се да су у борби уче

ствовали и Француски официри.“
Овако се ова борба налази описана у хартијама Бечког
Архива.
Много је опширнији извештај о њој који је исти ђакон Алек
сије написао за руски двор.“ Из њега видимо како је владика
* М. Драговић, „Материјали за историју Црне Горе“, „Гласник“ ХV,

стр. 134.--137. Из тог извештаја да забележимо неколико детаља. У тој битци
на Мартинићима задобили су Црногорци, сем три главна алај-барјака, још 18
могао успети да на Мартиниће изведе 9.863 борца; дакле, го

тово све што је онда могло понети оружје у Црној Гори и
Брдима.
Али не види се из њега и преко кога је овај извештај по
слат рускоме двору; јер писмо владичино Катарини П које се
у тим „Материјалима“ налази, писано је тек после друге по
беде црногорске на Круcама, а после битке на Мартинићима
имамо за сада само напред наведено писмо владичино аустриј
скоме цару.
Може се лако замислити како је било бесноме Махмуд

паши, који је — осигуравши себи алијанцију с ђенералом Бо
напартом и његовом победничком војском — себе већ видео
као независног владаоца Арбаније, Епира и Тесалије, и који је
тако сигуран био у свој успех, да је повео собом и неколико
Француских официра, када је онако разбијен на Мартинићима,
и када га рањена „једва пренеше у Скадар“. Он је толико плам
тео за осветом, да није чекао да му рана сасвим зарасте, него
је одмах, са своје рањеничке постеље, издавао наредбе за нову
мобилизацију и концентрацију целе Арбаније, и за 6 недеља био
је опет готов за нов напад на Црну Гору.
застава турских (ако Драговићи из патриотизма нису оних 18 заробљених

Црногораца претворили у ових 18 отетих застава, јер они у преводу с ру
скога хоће по кадшто да поправљају, „благогласија“ ради). Приликом благода
рења 14. јула на Цетињу, изговорено је многољетство императору руском и
цару аустријском; првоме сигурно због православља, а другоме због оне џе
бане Леополда П, којом је ова победа одржана.
* У овим Драговићевим „Материјалима за историју Црне Горе“ налази
се и текст прогласа који збор црногорски упути свему народу црногорском
и брдском, у коме га позива на отпор. Збор је тај проглас донео 20. јуна
1796. У њему се вели: 1.) позивају се Црногорци и Брђани да друг другу,
племе племену и нахија нахији зада тврду веру да се у овој опасности неће
издати; 2.) куда год и ма на коју страну Турци ударили, да сви тамо похи
тају за одбрану ; 3.) ако би се од тога дана унапред нашао који Црногорац
или које село или племе или нахија да изда јавно или тајно, таквога збор
проклиње као Јуду и као Вука Бранковића, анатемише га, и на њега да падне
и на његову децу та анатема као што је пала на братоубицу Каина и на је
врејски народ: 4.) таквом издајнику и његову потомству да остане проклетство
и за сва доцнија времена, и то се ставља у аманет и ономе кога би Бог
узвисио да влада овом земљом; 5.) на ово се на јеванђељу заклео цео збор,
и овај проглас потписао је сваки писмени члан збора, а неписмени су за
крстили; 6.) свака нахија да чува овај проглас и да га предаје из рода у род,
а он ће се чувати и у митрополији међу хрисовуљама и граматама под бр. 439.
Како је овај извршен и с каквим резултатом, то се види

из писма владике Петра цару аустријском од 30. октобра 1796. г.
и његових прилога.“
У своме писму Петар I најпре тврди да благовољење, милост
и човекољубље које Његово у Христу освештано Величанство
указује црногорском народу, доноси Божји благослов пресвет
ломе дому аустријском и одржава ћесара на његову сјајном пре
столу, а с кога су и његови претци с милости Божјом онако
славно владали. Затим владика сматра за своју дужност да из
вести ћесара о поновној сјајној победи својој над Махмуд-пашом,
и да приложи опширан опис како је осујећен и овај нови без
ворни покушај Француза и Турака противу Црне Горе. Бог је
и овом приликом заштитио праведну ствар ; и пошто је Махмуд
паша својом главом платио своја злочинства, владика се нада
да ће Арбанаси од сада оставити на миру Црну Гору. И самом
Петру I изгледа да је чудновато да је њему и његовој малој
војсци могло поћи за руком да победи и разбије готово четири
пута многобројнијег непријатеља. Очевидно му је помогла не
видљива свемоћ Божја, и владика се нада да ће ову победу запи
сати историја за потоња поколења. Још подсећа владика ћесара
да му је о првој победи од 11. јула писао преко графа Кне
жовића, који се тада беше десио на млетачкој територији; па
завршује своје писмо, призивајући благослов онога од кога свако
добро долази, на ћесара и његову родбину, и препоручује ње
говој милости и заштити цео црногорски народ ит.д.
Истога дана датиран је и извештај ђакона Алексија о битци
од 8. до 22. септембра 1796. год.: |- |
1. Логор турске војске био је између Спужа и Подгорице

на десној обали реке Мораче. Њени главни команданти били су
Махмуд-паша, везир скадарски, његов синовац Ибрахим-паша,
Махмуд-Беговић-паша, а с њима беше много алај-бегова и дру
гих бегова и ага. Њихова војска бројала је 23.000 људи, које
пешака које коњаника.
2. Први црногорски кор стајао је на брду Сађавачу (?), на
десној страни реке Матице, под командом митрополита Петра
Петровића, уз кога је било и неколико војвода и кнезова.“ Овај
* Ц. Кр. Д. Д. Д. А., „Моntenegro“, фасц. 2. конв. А., лист 109.–113.,

120.—122.
* М. Драговић (стр. 137.), по истоме ђакону Алексију, вели да је вла
дика са својим одредом стајао код Вучјег Студенца, на десној страни реке
Матице.
одред имао је 3.590 људи. Други кор стајао је на брегу Бусов

нику, код села које се зове Крусе, под командом гувернадура
Ивана Радоњића и осталих војвода и кнезова, и имао је 3.000
људи. Између јодног и другог кора било је растојање од 3*/.
врсте (око једног пешачког сата).
3. Кад се турска војска кренула из свог логора, поделила
се у три колоне; а кад се приближила реци Матици, Форми
рала је још једну четврту колону да њоме обиђе црногорске
положаје, али та колона није стигла своју мету.
4. Оба црногорска кора, чим су опазила намеру неприја
тељеву, нападоше га слошки и примораше га на одступање.“
5. Око пола ноћи, 22. септембра 1796 г., кренуше се Турци
наново, и опет подељени у четири колоне. Црногорска два кора
нападоше их чим су их опазили. И ако је терен (врло стрмо
стење) био врло згодан за одбрану, а врло мучан за нападаче.
Турци су тако силно напали, да је — упркос великој храбрости
коју су Црногорци показали у овој борби — за читаву "/, сата
изгледало као да је победа на турској страни. Али су наши,
за последња 4 сата страшног крвопролића на обе стране, с крај
њим напрезањем свију својих снага, успели да отму победу и
да непријатеља натерају у бегство.“
6. И тако је судба и по други пут осујетила Француско
турски напад на Црну Гору. На овом је бојишту и Махмуд
паша испустио своју погану душу, и Црногорци су стекли славу
што су свет ослободили једнога таквога звера и чудовишта.
Губици турски у овој битци беху велики: 7.4 турска официра
* М. Драговић (стр. 138.) вели: да се то постигло на тај начин, што
су се и Црногорци поделили у неколико колона, што су њима посели раз
личита места на путовима куда би морала ударити турска војска, јер друга
места „због велике тврђе нијесу била згодна за марширање турске војске“.
* У руском извештају Алексијеву стоји да су обе војске у почетку
боја надале дивљачку дреку; да је ова била с црногорске стране много јача.
јер је одјекивала у ономе стењу, па су Турци морали мислити да Црного
раца има много више него што их је било у ствари. У почетку су Црногорци
морали напустити своје позиције, али су се после /4 сата вратили; и сада
су се обе војске тако помешале, да су се бориле само сабљама и ханџарима,
докле Црногорци не просекоше себи пут кроз турску војску, па је онда с леђа
нападоше. „На етом мјестје било паденије људеј разрушенију зданија подо
бноје“, вели Алексије. Сад је турска војска у општој шаници почела бежати.
видећи у дрвљу и камењу Црногорце, а у оној забуни пуцала је једна колона
турска на другу. По народној причи, М. Драговић бележи (стр. 139-140.):
да се црногорској војсци чинило да види „св. владику како се дигао од земље,
па стоји у ваздуху с крстом у једној, а с мачем у другој руци“.
* 9“
и 3.400 редова њихова осташе на бојишту. Црногорђи отеше 15

застава, масу оружја, многог сребром окованог. Међу погину
лим Турцима нађена су и 4 Француза. (Вероватно беху то Фран
цуски официри. Да су то били Французи — и ако беху обучени
у турско одело — познаше их по томе што имађаху дугу косу,
а Турци су махом били обријане главе, и што је та коса по
европском начину била увијена.). Црногорци су у овој битци
изгубили 96 људи (погинуло је 32, а рањено 64). “
Као што смо видели из оба извешћа ђакона Алексија, у
борби на Круcама није учествовала цела црногорска војска,
него само 6.490 Црногораца и 23.000 Турака. Како су обе стране
подигле све што су могле, намеће се питање: где су биле остале
трупе?
Одговор на то питање налазимо у другом прилогу влади
чина писма ћесару од 30. октобра 1796. год.
* У руском извешћу ђакона Алексија има више детаља. Глава Махмуд

шаше, везира од Арбаније, показана је целој црногорској војсци.
Бегова и ата посечено је 74. Ибрахим-пашу, који је био тешко рањен,
однео је у Подгорицу поп Јово Кнежевић из Љешкопоља, који је био у тур
ској војсци.
При бежању многи су се Турци удавили у Скадарском Језеру. Овде
се каже и вероватнији број црногорских губитака. По овом извешћу, поги
нула су на Круcама 132 Црногорца, а рањено их је 237. Свечани улазак
владике Петра и црногорских главара у цетињски манастир био је 28. се
птембра у 4 часа по подне. -
Оволико каже очевидац битке, ђакон Алексије.

М. Драговић (стр. 141.) додаје:
„Махмуд пашу посjекао је Богдан Вуков из Залаза. Како је владика
Петар био проклео Махмуд шашу овим речима „да Бог да га живи огањ из
горио“, то су Црногорци лешину везирову одиста и спалили. Кад је владика,
који је међутим био издао наредбу да се мртво тело Махмуд пашино „са вој
ничкијема почастима преда земљи“, добио извештај, да су Црногорци спалили
везирово тело „жестоко“ се расpдио, и карао је своје јунаке, што су то учи
нили, али му ови одговорише: „Како нећемо, свети владико, кад си га ти
проклео?! Твоја се клетва морала испунити над вјероломником!“
Ми сумњамо да се владика Петар I, при крају осамнаестога века, много
расpдио на своје јунаке што су најпре одсекли главу Махмуд-паши Буша
тлији, па онда његов леш спалили, не само зато што је тај везир арбанаски
био звер, а не човек, него и зато што ћемо доцније, из преписке сер-Вил
кинзна с владиком Петром П, видети да су Црногорци и у деветнаестом веку
имали обичај да секу главе не само мртвим него и само рањеним непријате
љима, а сумњамо да је Петар I и знао како се мртав непријатељ сахрањује
с „војничкијем почастима.“
По њему, било је: Турака Црногораца

Код Сутoрмана - - - - - - - - - 4.000 978
На Пипцу - - - - - - - - - - - - 76 () 315
Код Спужа (командант: дед везиров) 3.700 1.6()()
Код Оногошта . . . . . . . . . . 2.000 4()()
Код Корјенића, Клобука, Стоца и
Требиња, дакле с херцегов. стране . . 4.000 — 1
Према томе, осташе у резерви . . 17.460 3.978

Учествовало у борби на Круcама - 23.000 (5,59)()
Према томе, обостране војске имало

су у овом рату - - - - - - - - - - - 40.460 10.568.
Осим ових писама владике Петра ћесару и његових при
лога, М. Драговић износи још једно“; али, како не бележи ни
датум тога писма, ни где га је нашао (јер ако се оно налази
у цетињској архиви, сигурно има на њему не само датум него
чак и нумера, као што ју је нашао и на прогласу збора од 20.
јуна 1796. г.), то је вероватно да је цетињски концепат горњих
писама, која се чувају у Бечком Д. Д. Д. Архиву, мало дотеран
према тенденцији: да се помоћ Леополда П Црној Гори, која
се према сведоџби Петра П није могла сасвим игнорисати, сведе
на „неколико“ праха и олова.
Истога 30. октобра 1796. год., када су писана горња из
вешћа за ћcсара, писао је владика Петар и руској царици
Катарини П, али у том писму не говори ни о битци на Мар
* За ове турске трупе на херцеговачкој граници нису Црногорци ништа

знали, јер су биле добро сакривене по горама. Зато је сва катунска нахија
отишла у владичин логор, не оставивши никога против Херцеговине; а хер
цеговачки Турци, чувши како је прошао Махмуд-паша, нису ни нападали.
* L. c. стр. 145. По њему, то писмо гласи:
„Сматрам за свету дужност В. В. извијестити о побједама, које одржаше
Црногорци над Махмуд-пашом везиром од Арбаније. При томе приносим нај
већу благодарност В. Величанству за пријатељство, које показаше к народу
славено-илирском црногорском, претци В. П. Величанства блаженопочивши
стрип Јосиф II и драги Ваш родитељ, блаженопочивши Леополд II тијем што
дадоше Црној Гори неколико праха, олова, хартије и кремења, те тијем би
нам поможено бранити се и одбранити од ошћега непријатеља и последова
теља Мухамедовог Махмуд паше.“ -
Како се с овим писмом владичиним слаже оно тврђење истога М. Дра

говића да је и то „неколико“ праха и олова добивено за митру владике Ва
силија, која је двапут толико вредела, то остављамо самоме Драговићу да
објасни. -
тинићима, ни о сјајној победи на Круcама, нити о погибији

Махмуд-пашиној, него говори само о доласку Француских офи
цира у Скадар, о доласку седам Француских галера у воде
„старијех граница црногорскијех, које су Млечићи неправедно
присвојили“, о плану турско-Француском да освоје целу Далма
цију и Црну Гору, па да преко Босне иду на Дунаво; па онда
завршује: „Но ми се надамо на свемогућега Бога, да нас неће
пуштити у руке душманину, и надамо се на вашу помоћ“. Према
оваквој садржини писма, оно није могло бити писано после
битке на Круcама, него још онда када је писано и прво писмо
ћесару (3. септембра); и онда је Живко Драговић — који је ово
писмо, заједно с извешћима ђакона Алексија, преписао у Архиву
Мин. Спољних Послова у Москви“ — погрешио у датуму, па
уместо 3. септембра метнуо 30. октобра 1796. г. То се види и
по писму руског дворског свештеника Платона Зубова, коме је
царица заповедила да захвали владици Петру за његово писмо,“
које је датирано још 10. октобра 1796. г., дакле, 20 дана пре
него што је по Драговићима владика писао царици. Шта више,
придворни свештеник пише као да је владичино писмо упућено
нему а. не царици, и као да је владика писао 5. августа; јер
он, Платон Зубов, честита владици само прву победу (ону на
Мартинићима), и због ње налази да храброст црногорска „за
служује да помоћ Њенога Величанства никада не буде одузета“
од тога народа; али је формално не обећава, него завршује на
дом: да ће Бог, који је помогао Црногорцима, уништити и
„непријатељске намјере безбожнијех Француза, одступника од
праве хришћанске вјере“ и т. д.
Код овакве тачности, с којом су Драговић и преписивали
и преводили важна историјска документа из руских архива,
не знамо ни колико је тачно писмо руског консула у Дубров
* Штампао их је у „Руској старини“, св. за август, 1882. год., одакле

их је Марко Драговић превео и наштампао у „Гласнику“ ХLV, стр. 144.–145.
* Овога придворног свештеника аванзује М. Драговић за „рускога ве
ликодостојника и кнеза Платона Зубова“ (стр. 147.). Наравно, Марку Драго
вићу, који сваком приликом и неприликом истиче да је Петар I био не само
владика него и владалац Црне Горе, не иде у рачун да царица — код толиких
својих великодостојника — наређује своме придворном свештенику да пише
Петру I, као да је он обичан архијереј! . . .
Француски писац Кокел (стр. 250.) вели да је то писмо придворног
свештеника »exalta au plus haut point Tenthousiasme des Monténégrins et la
confiance qu'ils avaient en eux mêmes“.
ДВЕ ЦРНОГОРСКЕ ПОБЕДЕ. | 35
нику Антона Ђике“ владици Петру, у коме се радује његовој

победи над општим непријатељем Махмуд-пашом и јавља (тек
21. октобра 1796. г.) да ће најскорије о томе писати престолу
Њена Ц. Величанства, као и да ће разгласити ту радосну вест
„по свијема иностраним дворовима, нека се сва Јевропа насла
ђава и чуди толикој слави и мудрости В. Високопреосвештенства
и превеликој храбрости црногорскога народа“.
Међутим, баш ако овај руски консулчић и није имао на
чина да се дописује са свима европским дворовима и да насла
ђава целу Европу победом црногорском, ипак је врло вероватно
да се, без заузимања овога Ђике или Гике, у Европи чуло за
овакву победу Црногораца над четири пута јачом турском си
лом, и да је тај глас знатно допринео да се Црна Гора не сматра
више само као легло „горскијех хајдука“; као што је и то ве
роватно: да су се сада и Турци „почели бојати црногорског
оружја“. Само одатле, па до таквог страха самог султана да
изда Ферман у коме признаје независност Црне Горе, врло је
далеко . . . Па ипак су неки писци отишли тако далеко. Тако
Ленорман („Тurсs et Monténegrins“, стр. 247.) тврди да се у це
тињском архиву чува овакав Ферман:
„Nous, Sultan Selim Emir Khan, regnant du ciel a la terre, de
l'orient a l'occident, Empereur de tous les Empereurs, donnons a
la connaissance de nos vizirs, pachas et cadis en Bosnie, Herzego
vine, Albanie et Macédoine, qui sont les provinces voisines de Mon
ténégro, que les Monténegrins mont jarnais été sujets de notre Su
blime Porte, affin quils sont bibn accueillis a nos frontières, et
nous esperons, qu'ils agiront de la meme manière envers nos sujets“.
Дивно ли је цетињски архивар тумачио Ленорману овај
текст! Да је био добар Србин, види се што у калем султанов
меће и чисто српске изразе „од неба до земље“ и „цар царева“;
а да је био Црногорац, који се сећао да је некада један кадија
судио целој Црној Гори, види се по томе, што Селим III у пу
ћује овај свој „ферман“ чак и судијама, кадијама! Он је био
и Велико-србин у данашњем смислу, јер граничи Црну Гору
чак Маћедонијом. За њега је Порта „блистателна“, па зато и
султан, који је имао ружан обичај да на ту Порту шаље извесне
гајтане, мора да је у овом „Ферману“ зове „узвишеном“. После
победе на Круcама, султан мора да у верава своје лале и везире,
па чак и кадије, да Црногорци нису никада били његови по
* За њега М. Драговић, износећи га (стр. 148.), не каже где га је нашао.

1:36 ДВЕ ЦРНОГОРСіE IIОБЕДЕ .
данци, него ја Их лијепо “ примају и дочекују , не бі1 и они

тако његове подани с прима.И.
Јадан Ленорман верно је превео овај Фалсификат ; али со
морао упитати зашто се Селим II толико уплатио од погибије
свог бунтовника Маҳмуда , па је сматрао за дужност да дода
овакво објашњење :
Видински паша Пазван Оглу беше се у то време одметнуо
од султана, па се Селим II уплашио да се вика Петар
пошто је уништио Скадарског всзира не сају зи с Пазва
ном , јер онда оде Турска до Тавола !
Ето как () шовинизам и мегаломанија могу да и онако сјајно
победе, као І то несумњиво беху оне на Мартинићима и на
Кру сама направе ( " мешним или да их бар омаловаже !
Међутим главни непосредни резултат ових победа остаје
несумњив : Бјелопавлии и Ilu иери добровольно се саjузише
с Црном Гором.!
т Н. Дучић, „ Црна Гора , Београд. 1874 .; стр . 12 .

VI.
ЦРНА ГОРА ИЗМЕЂУ ФРАНЦУСКЕ, АУСТРИЈЕ,

- РУСИЈЕ И ТУРСКЕ.
Морално и материјално трула млетачка република није

умела да се нађе за време Француско-аустријског рата од 1796.
и 1797. год. Нити је отворено пристала уз једну од зараћених
страна, нити се држала оружане неутралности.
Велико Веће у Млецима поводило се час за послаником
Француске републике, а час за Француским емигрантима, који
су га навели на покољ млетачких „јакобинаца“.
Зато је ђенерал Бона парта — у тајним прелиминарима за
мир с Аустријом, утврђеним у Леобену — у говорио: да Фран
цуска узме јонска острва и један део Арбаније, а остале про
винције млетачке да узме Аустрија; дакле : Истрију и далма
тинско приморје од Кварнера до Боке Которске закључно.
12. маја 1797. год. заузеше Французи Венецију, збацише
аристократску и поставише демократску (општинску) владу. По
следња најамничка војска млетачка, у којој је било 10.000 при
мораца, одведена је у Задар и распуштена кућама, где је ши
рила мржњу на „безбожне“ Французе. Сем тога, било је у Дал
мацији доста људи који су се сећали да је њима пре Млечића
владао краљ угарски. Њима је тадашњи аустријски консул у
Задру граф Габријели, преко својих агената, сугерирао мисао
да би им се ваљало вратити „старом господару“. И већ 12. јуна
— на позив Францисканског свештеника Доротића, који је по
народу растурио прокламацију на народном језику — састао се
у Спљету збор најважнијих људи, који је одлучио да се Дал
мација понуди ћесару.
Доротићева прокламација, коју су католички калуђери
Францисканци растурили по свакоме селу, подсећаше „славни
138 ценА говА измЕЂУ ФРАнцуске, Аустриљ, Русиљ и турске.
народ“: како је прејасни дужд од Млетака њиме управљао по

законима Исуса Христа, и сачувао му католичку веру, и како
су сада највећи непријатељи хришћанства јакобинци и „чифути“
збацили дужда, отерали Далматинце из Млетака. Даље докази
ваше Доротић народу да је сада слободан да бира с ким ће у
савез, а да може и сам собом управљати.
Та Доротићева прокламација изазвала је праву анархију.
Прво се побунише сељаци и нападоше на Шибеник. 18.
јуна сељачка руља, у којој је било и неколико племића, пошла
је да уништи архиву у којој беху писмени докази о сопствености
властеоских земаља; али племићи спасоше те доказе, . а руља
је том приликом убила Француског консула и његову жену и
опљачкала Француски консулат. 22. јуна грађани шибенички на
збору одлучише да се предаду Аустрији. То исто поновило се
и у Спљету, где су побуњеници убили пуковника Матутиновића.
тајног агента нове млетачке владе, и одакло је 500 грађана по
слало депутацију ћесару. Нереди су настали и у Макарској и
на острвима. Само у Задру није било нереда, јер је ту аустријски
консул одмах узео власт у своје руке. И Задар посла депута
цију ћесару.
На тај начин, позвана од самих Далматинаца, Аустрија
посла свог ђенерала Матију Рукавину с 5 батаљона пешадије,
2. ескадрона коњице и нешто артиљерије да заузме Далмацију.
Али још пре него што је Рукавина стигао, аустријски пуковник
Казимир у Сењу беше скупио 2.000 људи, и с њима беше заузео
Задар (30. јуна). После 3 дана стигао је тамо и барон Рукавина,
и одмах је издао народу прокламацију, у којој вели: да је његов
Господар, видећи неред који влада у млетачким провинцијама,
предузео мере које ће осигурати мир Далматинцима. „Желећи
да ову земљу сачува од кобних последица револуције, која је
на другим странама проузроковала велике несреће, Њ. Вели
чанство наредило је својим трупама да уђу у ову провинцију,
да поврате ред и мир и да очувају права, толико давнашња
колико несумњива, која ћесар има на ову земљу“.
Али и у овој прокламацији и усмено при заузимању Ши
беника, Трава, Спљета, Макарско, Пољице и Отока, барон Ру
кавина „од Војнограда“ обећавао је Приморцима много више
него што је то било по вољи аустријској влади; а сем тога
ставио се на чело оних Далматинаца који су желели да дођу
под Угарску. Ова његова сепаратистична тенденција јако је на
љутила централистичког министра Тугута, и овај је одмах одлу
IЦРНА ГОРА ИЗМЕЂУ ФРАНЦУСКЕ, АУСТРИЈЕ, РУСИЈЕ и туPCRE. | 39
чио да Рукавину скине бар с цивилног гувернерства Далмације,

за које је одредио дворског саветника Турна. Сазнавши за ово
још у Задру, Рукавина похита да заузме Боку Которску, пре
него што Турн стигне, и крсне с војском из Задра 10. августа.
Шта је међутим било у Боци Которској?
Бокељи беху међу собом подељени. Земљорадници и сточари
беху противници становника на самој морској обали, који су
живели од риболова, бродарства и по мало од гусарства. Сем
тога, беше међу њима и много верске суревњивости и сукоба,
јер две трећине Бокеља беху православне, а једна трећина ка
толичке вере. Међутим, при свем том што су по занимању и
по вери били поцепани, они су били сложни у одбрани својих
старих привилегија од прохтева млетачке владе; и кад год нису
могли нешто добити од млетачког Великог Већа, они су му пре
тили својим су народницима у Црној Гори и великим бауком иза
ове, Русијом; и тако су увек добијали што су хтели, јер је Бока
била потребна републици као зимско пристаниште за њену флоту.
И тако се млетачка република односно Боке морала задовољити
само тиме, што је имала своје војнике у градовима, својега про
видура и неколико чиновника у Котору , а иначе је остављала
Бокељима готово потпуну самоуправу. Ова им је била толико
драга, да је дотле нису хтели жртвовати ни за спајање с Црном
Гором, и ако су сви Срби као и Црногорци, и ако их је две
трећине било исте вере с њима; а нису хтели зато, што у Црној
Гори не беше никаквих закона, па су претпостављали сизеренитет
млетачки, који им је осигуравао законитост, личну и имовну
сигурност.
Када је пала млетачка аристократска влада, которски про
видур Соранцо сазвао је збор изасланика свију бокељских оп
штина, и овај је (22. и 23. маја) изјавио: да ни када неће при
стати на Француско господарство; а, односно облика владавине,
да се чекају даља извешћа из Млетака. Православни Ришњани,
који масама беху допратили своје представнике на збор, захте
вали су да остану у Котору, да га бране ако затреба. Провидур
је једва пристао да их остане по десетина од сваке општине.
Повратак отпуштених млетачких војника у домовину иза
звао је велико узбуђење и у Боци. Провидур је морао поново
да сазове збор, који одлучи: да не признаје демократску владу
у Млецима, и да се умоли владика црногорски за помоћ, ако
затреба, противу Француза.
14 () ЦРНА ГОРА ИЗМЕЂУ ФРАНЦУСКЕ, АУСТРИЈЕ, РУСи ЈЕ И ТУРС књ.
20. јуна сазнаше Бокељи да је Аустрија заузела Истрију.

Сада више није могло бити ни речи о васкрсавању старе мле
тачке републике; сада се и Бокељима ваљало одлучити „коме
ће се приволети царству“. Пошто су они прави Срби, то се одмах
и међу њима појавише три партије. Једна, у којој беху готово
сви православни, вукла је Црној Гори, у савез с браћом по крви,
језику и вери. Друга партија, у којој беху католици, вукла је
Аустрији. Трећа беше за млетачку демократију, јер ова беше
већ послала своје агенте у Боку, који су умели придобити нешто
људи за себе.
Као да не беше доста и оволиког вашара — сад и ото
манска Порта нађе да би могла извући за собе какву корист
из дармара који беше направила Француска револуција; па посла
два своја изасланика на Цетиње, да и онуди владици: признање
црногорске независности онакво какво је имао Дубровник, и још
да му уступи један део Боке Которске, а други да задржи за
себе. Ти изасланици беху два авантуриста: „гроф“ Вујић и граф
Гасиари, и они су, као агенти Портини, радили да придобију
владику Петра за овај Портин план. И већ је изгледало као да
ће у томе успети, када стиже у Црну Гору „грађанин“ Јововић,
члан нове млетачке владе, као изасланик млетачке демократије,
и донесе владици њено писмо од 9. јуна 1797. год., у коме и
нова млетачка влада тражи његово пријатељство.
Куриозума ради, ево како је гласила та „ноти Фикација“ нове
млетачке владе владици црногорском да је „ступила на владу“:
„Слобода. Једнакост.“ (У „братство“ међу људима као да сум

њају млетачке демократе, кад овако крње републиканску девизу!}.
Привремена општинска у права Млетака Грађанину Петру

Петровићу, владици црногорском.
Негдашње Велико Веће, желећи да допринесе оиштој срећи

и да пође за примером других европских народа, одрекло се 12.
маја последње своје власти, и повратило је народу млетачком
суверенство које му беху отели племићи за пуних 500 година.
Чим је привремена влада ступила у дужност, она се обраћа
одличним људима који заштићују веру, врлину и науку, и апелује
на њихову просвећеност да заједно с њоме раде на општој срећи.
Међу таквим одличним особама, она одликује прво Вас,
Грађанине Митрополите; Вас, који као какав нови Аарон имате
црнА гор А измЕЂУ ФРАнцуске, АУСТРИЈЕ, РУСИЈЕ И туРСКЕ. 141
мисију да владате и да просвећујете паству (ах демократијо!)

коју вам је Бог поверио: Вас, који сте као Мојсије уважен и
поглавар храбрих Фаланги ваших суграђана: Вас, који сте под
пређашњом владом дали сјајних доказа свога пријатељства према
републици млетачкој.
Грађанине Митрополите! Кад су аристократски Млеци имали
срећу и славу да Вас рачунају у своје пријатеље, с колико се
тек поверења демократски Млеци могу Вама обратити!
Задобивши наново своја старинска права, састављена од
људи слободних као што су и Ваши синови, посвећена култу вр
лине, — садашња влада млетачка обраћа се Вама, Грађанине Ми
трополите; и јавља Вам, преко свога колеге и суграђанина Јово
вића, да је ступила на власт, и моли Вас за Ваше пријатељство и
љубав, а са своје стране обећава Вам пријатељство и поштовање.“
Да није било ђенерала Бонапарте, тешко да би икада ари

стократска млетачка влада вратила „суверенитет“ народу, и
онда ови Фразери не би имали прилике да декламују о општој
срећи на основу „вере, врлине и науке“!
Овај долазак једног члана нове млетачке владе у Црну Гору
ставио је црногорског „Аарона и Мојсија“ пред врло опасну
дилему.
Владика Петар I — и ако још није имао прилике да се
покаже као велики заштитник „науке“ — ипак је био врло би
стар и паметан човек. Као такав, он је одмах разумео да иза
ових демократских брбљиваца стоји победничка војска фран
цуска; и њему беше одмах јасно ко би поб дио, ако би дошло
до судара између Турске и Француске. С друге стране, Турска
му нуди да призна независност Црне Горе, која је од владике
Данила па до њега лила потоцима своју крв баш за ту неза
висност; а поред ове Турска нуди комад Боке, без које Црна
Гора не може да дише! Јест, али Порта тражи за себе остатак
Боке, а Црна Гора нема никаква рачуна да се Турска још више
рашири у Приморју. С треће стране, Аустријанци су већ зау
зели целу Далмацију. Сутра-прексутра — ето их и у Боци . И
ако се они угнезде у тој јединој одушци Црне Горе, неће је
нико лако истерати из ње; и Црногорци ће се и даље гушити
у своме стењу, опкољени са свију страна турским змијама и
„ католичким скорпијама“. На ове последње морао је највише
мислити православни митрополит, баш и да није био Србин од
главе до пете, као што беше Петар I. У осталом — баш и да
142 ЦРНА ГОРА ИЗМЕЂУ ФРАНЦУСКЕ , АУСТРИЈЕ , РУСИЈЕ И ТУРСКЕ .
прими понуду турску док њени агенти оду у Цариград, док

со на стамболском јавaшлуку потпише уговор о споразуму из
међу Турске и Црне Горе , и док се тај уговор изврши , — дотле
ѣ барон Рукавина одавно бити са својом војском у Котору !
Овако , ако прими понуду нове млетачке владе да заједно по
буне Приморје за свој рачун, вероватно је да ће им сам Бона
парта помоћи да истисну Аустријанце из Боке . Не морамо ,
дакле , нимало претпостављати да је владика Петар I , као Србин ,
био рођен демократа , да му је поласкало што нова демократска
влада у Млецима својим писмом нарочито истиче баш то , те
да је зато примио понуду коју му је Јововић ближе објаснио.
Остали горе наведени разлози били су претежнији за владику
да помисли да ће се лакше отарасити велике католичке силе
помоћу Француских и млетачких јакобинаца , него помоћу турске
војске ; и зато се он окренуо демократима и обећао им ' своју
помоћ да побуне Арбанију (под овим именом подразумевало
се онда цело приморје ). Отомански агенти Одмах побегоше из
Црне Горе у Дубровник ; али их уҳвати једна аустријска лађа
те издадоше своју тајну. (Документа о томе налазе се у исто
ријском архиву у Задру). Јововић је , свршивши успешно своју
мінсију код владике црногорског, издао потребне наредбе мле
тачким агентима ; и он није ни стигао да се врати у Млеткс ,
а цела жупа ( простор између Котора и Будве ) беше побуњена .
Провидур, немајући снаге да ту буну угуши , ограничио се на
само чување Котора и места у заливу .
Тај моменат употребио је владика Петар I да , у смислу
споразума с Млечићима, уђе у Жупу са својим Црногорцима
као ослободилац!. Он је то учинио на позив из Будве , као што
се види из једног записа , у коме стоји : „ Мудро мишљење не
умрлога грофа Антуна Зановића предложи и предлог би примљен
да се обрате црногорском владици и да га замоле да сађе и да
зно и бистро при
се заузме да се одане непријатељи, који су јавн
јетили е ће разорити град Будву за што прима Францезе “.
1 За догађаје изложене довде види :

L'abbé Paul Pisani, „ La Dalmatie de 1797 à 1815 “ ; Paris, Picard et fils,
1893, стр . 33.—55 .
Ристо Ковачић, „ Прилози за повјестницу Боке Которске “ ; Дубровник,
печатња Др. Претнера , 1878, стр . 25 .
Zinkeisen, Geschichte der Osmanen “, VII, стр . 22. и даље .
Марко Драговић, Извјешћа о самозванцу графу Димитрију Вујићу “;
у Гласнику« LXV, стр . 149. —178.
ЦРНА ГОРА измЕЂУ ФРАнцуске, АУСТРИЈЕ, РУСИЈЕ И ТУРСКЕ. 143
Владика је са својим Црногорцима одмах сишао и зау

зео Будву.
„Сутридан иза доласка му владика народи и постави ре
дарство које прозове буљук“. Ово је редарство пазило на си
гурност града, а обављало и неке судничке после како у граду
тако и у Паштровићима и у трима опћинама: Мајинама, Побо
pима и Брајићима. -
Владика нас увјери да ће нам бити чуван иа је и био (чуван)

живот и иметак, ради чега га Будва наименује својим спаси
тељем, штититељем и јединим судијом.
Кад би дошао когођ из опћине паштровске или из трију
опћина пред владику да му се жали или да што моли, буљук
би одмах пошао у кривца, разабрао посао, кривца глобио у новцу,
и штету која би била учињена одмах намирио.
За трајање буљука улице су градске биле чисте.
Будва је била у власти владике црногорскога од 14 Јула
до 28 Августа (п. н.). У овом току дана владика је издао три
прогласа и чинио да их јавно прочитају и на тргу прилијепе;
обичавао је пак прво доћи на трг, онђе сјести и на уста оку
пљеном народу садржај прогласа исказати и истумачити. Један
се од ових прогласа тицао да се народ у граду и изван умјери
у трошењу, или боље у расипању о прислужбама и крсним име
нима, у вјеридбама и свадбама, на рођењма, крштењма и укопима.
Кад је град (Будва) био у власти владике црногорскога
Петра Петровића обрате му се ришћани (православни) да им
допушти да саграде цркву. Владика их савјетује да овим пи
тањем не хитају, и послушају га.“
Зашто да не хитају православни с грађењем своје нове
цркве?! Зар таква жеља није била драга православном владици?!
Сасвим, али он је сада управљао и католицима, па није хтео
да задире у ту верску суревњивост, него је грађење те нове
* Ова је реч вероватно погрешно записана због сличности с речју кулук

и уместо ње; јер ћемо доцније видети да је владика Петар I, кад је завео
први суд у Црној Гори, тај суд назвао „кулук“, вероватно због тога што су
људи који су одређени за судије, морали због суђења да остављају свој посао,
па су тај народни посао, који су бесплатно радили, сматрали као кулук.
* Рукопис католичког свепцтеника, каноника д-ра Антуна Којовића, на
писан 1808.—10., који се чува у загребачком музеју. Ковачић, 1. с., свешчић
други, стр. Х-ХПI. -
144 црна горд измЕЂУ ФРАнцуске, Аустрије, Русије и турске.
цркве одложио док се види шта ће бити дефинитивно с Боком

Которском.
У исти мах стиже у Боку вест да су Французи заузели
јонска острва. Од Крфа до Бара и до Котора није далеко. Онога
часа нестаде међу Приморцима и демократске и Француске партије.
Которани, видећи да Црногорци долазе под њихове зидине, са
зваше трећу скупштину у цркву близу Пераста, и послаше
депутацију у Спљет да зове Рукавину. ----
Остали Бокељи обратише се владици Петру с молбом за

савет шта да раде. Владика им је саветовао да држе суд и по
редак, па ако васкрсне млетачка република, она им неће за
мерити на томе; а ако она не васкрсне, нека признаду и они
власт римскога ћесара, „али под условијем као што су негда
признали власт млетачку“. Тај „услов“ из године 1420. био је:
„ако република не буде способна да брани Котор, она да га
не може ником другом уступити, већ да га остави у његовој
старој слободи“.
Очевидно је владика овим саветом Бокељима хтео да до
бије времена; па ако Француска флота уђе у Боку, по његову
споразуму с демократском владом млетачком, онда ће он моћи
да изврши уједињење Црне Горе с њеним Приморјем, како је
било још за српскога царства; ако ли пре стигну Аустријанци
и заузму Боку, онда ће он, као паметан човек, гледати да, при
јатељским понашањем према њима, од њих добије што веће
користи и за Црну Гору и за Бокеље.
Према том савету владичину, али опет „мало друкчије“,
народни главари, искупљени у Будви, написаше и потписаше
овакав докуменат:
„ (М. П.)
У име Христово, амин.
1797 године, Јулија 14 дана.
Будва од давних времена била је потчињена аристократској
млетачкој влади, којој се драговољно предала, и поред свију
разних и тужних премјена ратних, остала је свагда вјерна. Сад,
кад је њен владатељ одрекао се аристократске власти, град Будва
са својим околинама на данашњи дан свечано својевољно и драго
вољно предајући се, предаје се Његовом Ћесарском Величанству
Францу П. Краљу итд. итд од којега милости проси, и просећи
се, на да се добити оне повластице, које је и пре уживала. А дотле,
докле под покровитељство Њ. Величанства примљена буде, из
бира за свога покровитеља заштитника и судију Петра Петро
*
цвнА горA измЕЂУ ФРАнцуске, Аустрије, Руси ЈЕ и турске. 145
вића, многославнога Архијепископа и Митрополита Црногорског“

(Милаковић, 210.).
Овај докуменат послао је владика Петар ђенералу Рука
вини заједно са својим писмом, кога немамо, али имамо одговор
ђенералов на њ, који је владици донео Војиновић, заједно с ђе
нераловом прокламацијом, Бокељима од 1. августа п. н. У овој
ђенерал Рукавина прима у име ћесарево Бокеље, јамчи им за
личну и имовну безбедност и обећава да ће чувати њихове при
вилегије. Од истога дана је и ђенералово писмо владици, у коме
му пише: „Примивши од стране мог Двора једно писмо за В. Пре
васходство, и извјестивши се о Вашој племенитој привржености
моме премилостивом Господару, у стварима Вама познатим, ра
дујем се унапред што ћу имати задовољство саопштити Вам,
кад дођем у Боку, даља осећања Његовог Величанства у при
зренију оних, која је Ваше Превасходство посветило Њ. Вели
чанству. Међутим ствари стоје добро у Вашим освећеним рукама“
(Милаковић, стр. 211.).
Которани су с толиком радошћу примили прокламацију
ђенерала Рукавине, да су одмах њену доносиоцу Војиновићу
дали племство; па су онда сахранили заставу Св. Марка (мле
тачку) у олтару пераштанске цркве, и одмах затим истакли на
своме граду аустријску заставу.“
Кад је владика то видео, он је одмах поново писао ђенерал у
Рукавини, и послао му свог архимандрита Стевана Вучетића,
који му је донео овакав одговор од 17. августа 1797. г.: „Много
ми је пријатно било писмо Вашега Превасходства, које ми је
предао пречасни Стеван Вучетић. Будите увјерени В. Прева
сходство о мојој лојалности да пред славни престо мог пре
свјетлог Господара ни једно друго лице неће Вам бити претпо
стављено“.“
20. августа 1797. год. стиже Рукавина са својом војском
пред Нови, и посла једну чету Хрвата те ова пре свега заузе
градић (Фортицу) Шпањолу, која доминира Котором.
Општинско веће которско односе одмах на брод и пре
даде ђенералу Рукавини почасну сабљу.
21. августа Рукавина се искрцао и отишао је прво у пра
вославну, па онда у католичку цркву, где се становништво за
клело на верност ћесару.
* P. Pisani, 1. с., стр. 39.

* Милаковић, 1. с., стр. 212.
ЕВРОША И ЦРНА ТОРА. 1()
146 ЦРНА ГОРА измЕЂУ ФРАНЦУСк Е, АУСТРИЈЕ. РУСИЈЕ И ТУРСКЕ.
Затим је ђенерал пошао да с једном четом заузме Будву.

На по пута изишао му је у сретање владика Петар и пре
дао му је кључеве од Будве, уверавајући га да је он тај град
„заузео у име Њ. В. ћесара, да но би народ учинио какав неред
докле не стигне ћесарска војска, и да не би Французи учинили
какву штету ћесарскоме двору“.
Све куће у Будви беху окићене натписима: „Живео
Франц II!“
Владика је одвео ђенерала у цркву, где је пред народом
поновио своје изјаве ђенералу.
По истом церемонијалу положише заклетву верности ће
сару и Побори, Мајини и Брајићи.
Одмах иза тога Црногорци напустише Будву, а владика
истога дана оде у свој манастир на Стањевиће.
Већ сутра-дан добио је владика из Котора од Рукавине
овакво писмо -
„Ваше Превасходство како својим плeмeнитим дјелима, при

случају кад се народ будвљански предао Њ. Апостолском Ве
личанству, тако и тиме што су се свечано развили његови
славни барјаци у томе граду, задобили сте велику љубав и по
читаније од свакога вјерног поданика Њ. Величанства нашег
пресветлог Господара, а још више од мене, коме је Ваше Пре
васходство олакшало најтежи посао, да се доврши заузеће целе
Боке“ (Милаковић, стр. 212.).
После неколико дана отишао је Рукавина на Стањевиће
да и усмено још једном захвали владици и да га посети. |
У то стигоше у Боку граф Турн, као цивилни и ђонорал

Бради, као војнички гувернер Боке Которске; а ђенерал Рука
вина оставио је Боку.
Оба нова аустријска гувернера изненађена су 11./22. окто
бра писмом команданта Француске средоземне ескадре, адми
рала Брије-а, у коме им вели да се зачудио кад је чуо да су
ћесарске трупе заузеле Боку Которску, јер су тиме повредиле
један од главних прелиминарних погодаба за мир између Аустрије
и Француске.
Ми смо напред видели: да је, баш по ономе што је из
међу тих ратничких страна уговорено у Леобену, Аустрија до
била право да заузме и Боку Которску. Али ова два аустријска
чиновника сигурно су имала заповест да се чине као да не
знају шта је уговорено у Леобену, јер им је сигурно у Бечу
казано да то треба да остане тајна до дефинитивног уговора
црн А горA измЕЂУ ФРАнцуске, Аустри ЈЕ, Руси ЈЕ и турске. 147
о миру; и зато Турн и Бради одговорише Француском адмиралу

да њима „није познат дотични члан прелиминарног уговора“,
да су ћесарске трупе заузоле Боку на молбу њена становни
штва, и послаше му документа о драговољном ступању тога
становништва у аустријско поданство. Међутим — ако Фран
цуски адмирал ипак нађе да је то повреда прелиминара, и ако
он ипак остане при том да Аустријанци треба да напусте Боку
— онда га они моле за рок од 10 дана.
Брије им одобри тај рок.
Турн је одмах одјурио у Задар да тражи упутства из Беча
и Пасјерава, где су се водили преговори за дефинитивни мир,
а Брадију и Војиновићу је оставио пуномоћство да ураде све
што затреба.
Војиновићу, који је добро познавао Боку, било је одмах
јасно да Аустријанцима пре свега треба осигурати помоћ вла
дике црногорског, било да ћесаровци покушају да се одрже у
Котору, било да се извуку из овог незгодног положаја. -
Зато је Војиновић одмах писао „прејасном господару и митро

политу“, своме пријатељу владици Петру — „кога он пуно по
штује“ — писмо, у коме му јавља, у име графа Турна, каква
је порука стигла од Француског адмирала, и да је то прилика
када владичино „прејасно господство“ може доказати она осе
ћања која изјављује за ћесара. На основу свете вере коју обо
јица исповедају, и љубави према заједничкој отаџбини, као и
за срећу државну, Војиновић с правом очекује стварну помоћ
од црногорског народа, да заједнички организују отпор неприја
тељу који „руши веру и најсветије законе људскога друштва“.
Владика Петар одмах опет сиђе са својим Црногорцима у
Боку, и споразумео се с ђенералом Брадијем о свима морама
за одбрану од Француског напада.
Одмах затим ђенерал Бради пише Француском адмиралу:
да су се Црногорци придружили Бокељима, и да заједно с овима
не даду Аустријанцима да напусте Боку.
У то стиже Брадију курир, који му донесе извешће да је
18. октобра 1797. г. потписан у Кампоформију мир између Фран
цуске и Аустрије, по коме (чл. 6.) Аустрија добија у сопстве
ност Истрију, Далмацију, Боку Которску, Млетке и територију
до Гарде и Адиџа (Р. Pisani, 1. с., стр. 55.).
И тако Аустријанци осташе у Боци, а Црногорци вратише
се опет у своје стење.
10+
148 ЦРНА ГОРА ИЗМЕЂУ ФРАНЦУСКЕ , АУСТРИЈЕ , РУСИЈЕ И ТУРСКЕ .
Једини добитак владичин за оволику услугу , указану he

сару , беше једна бурмутица од порфира, један напрсни брили
јантски крст и један драгоцен прстен , које му је Франц II послао ,
а које му је граф Турн спровео својим писмом од 27. октобра,
у коме се , између осталог, каже :
„ За оно што сте изволели одмах послати Ваше Црногорце
у помоћ овом народу, коме су Французи Формално претили да
ће га као непријатеља покорити, допустите В. Високопреосве
штенство да Вам ја , у име Њег . Величанства могу изјавити бла
годарност, подносећи Вам као мали спомен бурмутицу од пор
Фира, коју је врло вешта рука израдила , представљајући у одвей
красном мозаику изворни храм слоге у Риму, символ , који са
свим приликује оном , што сте Ви у садашњој прилици показали “
( Милаковић, І. С. , стр . 215. ) .
Али иако је аустријски гувернер Боке Которске граф Турн
овако писао владици Петру, ми Имамо и поред католичке
тенденције која провирује из овог писма други, такође пи
смени доказ , да се Рајмондо граф Турн није нимало варао од
носно правих осећања владике Петра према бечкоме двору ; јер
је он читав месец дана раније , 22. септембра 1797. г. , писао ау
стријском министру унутрашњих послова Тугуту овакав свој
рапорт :
» Дужност ми је обратити пажњу В. Превасходству да је
била очигледна аревара што се покушало и настојавало да се
увеличају заслуге митрополита (црногорског ), да се наша лако
верност обмане уверавањем да је он заузео Будву само зато
да је после преда војсци Његова Величанства ; јер је ствар јавно
позната самим Которанима и Будљанима да је владика заузео
Будву у споразуму с муниципалном владом млетачком , од које
ја примао депеше , с којом је стајао у живој преписци ; али кад
дођоше наше чете, он се (владика) користио недовољном раз
боритошћу нашега ћенерала (Рукавине) и његовом скоро пра
зноверном оданошћу слугама олтара, то му тако подвали да је
заузео Будву само зато да би је могао предати у власт IЊегова
Величанства !
Међутим ни владика Петар није се много надао од аустриј

скога двора, иако су дворски представници у Боци њега за
сипали усменим и писменим захвалност има и ћесарским драго
1 Он се налази у архиву Ц. Кр. Министарства Унутрашњих послова,

Sch . IV, M. 3. , Carton 444 .
ЦРНА ГОРА измЕЂУ ФРАнцускв, АУСТРИЈЕ, РУСилк и ту Рокв. 149
ценим поклонима. Он је уграбио прву прилику која му се дала

да подсети руски двор на Црну Гору. Та прилика била је смрт
Катарине II и ступање на престо руског цара Павла I.“
Ђенерал Бради у Котору — сазнавши да владика Петар,
под изговором да предузима први попис становништва, путује
по Црној Гори (у фебруару 1798. г.), а не знајући шта је прави
циљ тога путовања — хтео је да се о томе ближе обавести.
Како га је владика чешће позивао у посету, он би то и раније
учинио да Црногорци нису сваки дан чинили разна насиља
аустријским поданицима, за која Бради није могао да добије од
Црне Горе никакву „сатисфакцију“. Кад је у фебруару 1798.
год. један Црногорац, под самим бедемима которским, убио
једног Которанина, Бокељи су се жалили Брадију, и — пози
вајући се на манифест ћесарев, који им је обећавао суверенску
заштиту — тражили су од ђенерала сатисфакцију за то убиј
ство. Бради је услед тога писао и владици и гувернадуру; али
му ова двојица одговорише да је убица побегао, и у опште по
казаше му злу вољу у овој ствари. Сем тога, Бради је у пи
смима владичиним од неког доба опазио извесну резерву (réte
nue). Стога му се није ишло у посету владици. Али, с друге
стране, Бради нема довољно трупа под руком да би могао силом
прибавити сатисфакцију коју Бокељи с правом од њега траже,
и он је осећао да могу настати најгоре последице за углед
аустријске владавино у Боци ако ту ствар остави без икаква
задовољења. И Бради се одлучи да посети владику и да ту
ствар сврши, а уједно да сазна шта се то тајанствено спрема
у Црној Гори. Приликом те посете први пут се ђенерал лично
познао с владиком; и пошто је својим понашањем успео да
задобије владичино поверење, Бради се уверио: „да је владика
Петар мало наклоњен аустријској монархији, него је за чудо
наклоњен рускоме двору (mais singulièrement à la cour de Russiе)“;
да у осталом владичина лична амбиција, основана на власти
коју је успео да придобије над Црногорцима, превазилази све
остало. Бради је у питао како је испао попис људства односно
људи способних за оружје. Владика му је одговорио да на први
позив може да крене 7.000—8.000 бораца. Кад је Бради почео
разговор о оном Црногорцу што је убио једног Которанина,
владика му је одмах саопштио да убицу није могао ухватити;
* Опширније о томе кораку владичину у наредној свесци списа „Европа

и Црна Гора.“
15() ЦРНА ГОРА ИЗМЕЂУ ФРАНЦУСКЕ, АУСТРИЈЕ, Руси ЈЕ и турскR.
али га је ипак казнио, наредивши да му спале кућу, што је већ

извршено. Задовољан што је добио ма какву сатисфакцију, Бради
је одмах предложио да уговоре како ће уредити међу собом
криминално суђење, јер су убијства између Бокеља и Црного
раца и су више честа; али је владика одговорио да он но може
на себе узети никакву обвезу, јер се сва његова извршна власт
своди на клетву; а Црногорци су тако слободни и независни
ни од кога, да немају међу собом ни судија, ни судова.
Бавећи се приликом ове посете у Стањевићима, Бради је
гледао да сазна што више о владичину стању, и сазнао је да
Петар I има само од оних манастирских имања која су на аустриј
ској територији, до 8.000 форината годишњег прихода. Овај по
стаје из године у годину већи; јер, по православној вери, имање
свију православних породица које су изумрле, припада владици.
Најзад му је владика казао да се гувернадур Радоњић
спрема на пут у Беч, да тражи милостињу на коју га је Њ. Ве
личанство навикло, „Није моје — вели ђенерал Бради у свом
извешћу министру од 8. марта 1798. г. — да пресуђујем да ли
Радоњић заслужује те царске милости; али барем могу уверити
В. Превасходство да је његов ауторитет уображен, да он нема
никаква утицаја на духове црногорске“.“
Како се владика Петар трудио да своју духовну власт
над православним Бокељима прошири и преко граница до којих
су је и Млечићи трпели, ђенерал Бради пише о томе у Беч
28. марта 1798. г., подсећа владу да су и Млечићи сматрали
ту духовну јурисдикцију владичину за врло незгодну у својој
* Овај рапорт Брадијев, написан Француски (сигурно зато да би се

могао послати и Министарству Спољашњих Послова, налази се у архиву Ц
Кр. Мин. Унутрашњих Послова, IV, М. 3., Carton 444. -
У овим хартијама нађосмо и једно писмо Дамњана Кнежевића, барјак

тара и Алексија Стефановића, као пуномоћника »Прногораца који живе под
турском влашћу“, упућено 27. марта 1798. г. ћесару, у коме му јављају: да
је цела црмничка нахија »која лежи на мору“, одлучила да се баци пред ноге
»Римскога Величанства“, највећег и најмилостивијег монарха у Европи; и да
је њих двојицу послала као своје пуномоћнике да израде у ћесара да прими
све становнике црмничке нахије у своје поданство, да их насели у којој од
својих земаља, али онако као што су насељени војни граничари. Ова жеља
да се населе, као и остали Срби у војној граници, као „траничари“ понавља
се двапут у овој молби, а зато обећавају верност до гроба и живот и имање
за ћесара... Разлог им је за овакву молбу:
„Због непрекидне борбе, ево већ неколико година, не можемо ни да
оремо ни да конамо; а сад смо изложени још једном непријатељу — глади; и
ако нас не покоси један, то ће други“.
цРНА ГОРА измЕЂУ ФРАнцуске, Аустријк, Руси ЈЕ и турске. 151
земљи, јер она беше у рукама владике из једне земље коју су

они увек сматрали као турску територију; па моли за упутство:
како да се понаша према човеку с којим се, барем по изгледу,
стара да сачува најбољу слогу и споразум, као и са свима његове
вере (Ц. Кр. Министарство Унутрашњих Послова, IV., М. 3., fol. 6.).
Наравно да се Бради, барем по изгледу, још више старао
да буде у добрим односима с Радоњићем, и ако је знао да је
и овај кришом послао свога сина у Русију, одакле се исти вра
тио с „писмима за Црну Гору“. Овим писмима не нађосмо нигде
трага; али је врло вероватно да су и у Петрограду већ знали
оно што је Бради јавио у Беч, т. ј. : да Радоњић нема никаква
утицаја „на духове“ црногорске, да владика све више ове при
добија за себе, и да млади Радоњић није свом оцу донео добре
гласе из Русије. Услед тога Радоњић се обраћа у Задар, где је
сада столица аустријског главног комесара за Далмацију и ау
стријску Арбанију (тако они зову Боку), и пише графу Турну.
Овај му не одговара ништа. Радоњић силази у Котор и одатле
му 16. марта 1798. год. пише опширно писмо, и моли га да
поради код ћесара „да не напушта оволико раброга (сигурно
народа) испод обећане протекције“. Радоњић не може ни да
замисли. То „не може бити“ да му се неће брзо писати да он
с четири главара оде брзо у Беч ћесару, те да утврде „услове“
под којима би Црна Гора вечно стајала под „претецијом“. Ау
стрије; јер, ако би се то наредба њему да иде у Беч) потардило
(задоцнило), то би било од велике штете за ћесарски двор; онда
би ова провинција потражила другу „протецију“. Али за случај
да се догоди и оно што „не може бити“ и ћесар њих напусти,
Радоњић се позива на своју двадесетогодишњу верну службу
Аустрији и тражи за себе: једну кућу у Котору, пензију да
може живети према своме чину, мајорске чинове за своја два
сина, што му је све обећао Јосиф II. Узгред моли да се уклони
председник которског суда Марићевић с тога звања; јер ако се
то не учини, биће у Боци велико зло, које би већ и настало да
- није у Котор стигао „добри и милостиви ђенерал Бради“ и т. д.“
И на ову молбу Радоњићеву но нађосмо никакав одговор
не само из Беча, него ни из Задра од графа Турна. Акције Ра
доњићеве стајаху врло рђаво код Аустрије; и то је за његово
* Ово Радоњићево писмо налази се као прилог рапорту графа Рајмонда

Турна од 1. априла 1798. год. министру Тутуту, у Архиву П. Кр. Министар
ства Унутрашњих Послова, IV, м. 3., картон 444.
152 црнА говА измЕЂУ ФРАнцускR, АУСТРИЈЕ, РУСИЈЕ и ТУРС књ.
гувернадурство било у толико опасније, што сада поче расти

углед владичин у Русији.
Добри односи између владике и Брадија нису дуго тра
јали, као што се види из извешћа ђенералова министру уну
трашњих послова од 2./13. јуна 1798. год. под No 15, c којим је
послао црногорске претензије односно границе између Боке и
Црне Горе. По тим претензијама црногорским, Котор би био
са свију страна блокиран и оцепљен од три главна среза бо
кељске провинције. Због тако спорне границе, сваки дан су се
дешавали сукоби између становника једне и друге стране, и
Бради је уговорио с Црногорцима примирје на 4 месеца. Зато
он сад моли да се пошље нарочита комисија за разграничавање;
у толико више, што он — баш и кад би се осећао способан за
такве преговоре — не би имао да преговара ни с каквим шефом
који би имао уредно пуномоћство, него с „читавим трупама
оружаних беседника“ које на разлог одговарају претњама. Њему
се чини да Црногорци не би били тако дрски да не рачунају
ла нечију силну помоћ : а један велики монарх као што је ће
сар — пре него што се упусти у преговоре — треба да зна
с ким има посла. По Брадију, Црногорци нису ништа друго
него Портини бунтовници, које она врло лако може натерати на
послушност; „нарочито ако бисмо јој ми помогли тиме што бисмо
само забранили извоз соли и пшенице у Црну Гору“. Одмах
би се ти „дивљаци“ смирили, „јер смо ми потребни њима више
него они нама, баш и у претпоставци наших доцнијих намера.“
Даље јавља Бради да је владика успео да у Паштровићима
створи своју партију, и да два магацина снабдева храном коју,
противно санитетским наредбама, кријумчарски довлачи из Тур
ске. Уз овај рапорт шаље и два мемоара Радоњићева : један
у име старешина црногорских цару, а други који се тиче ње
гове личности и породице. Бради и у овом рапорту понавља
да гувернадуров ауторитет опада из дана у дан у толико, у
колико расте углед владичин; па завршује овако: „Ја сам имао
част још у ранијим својим рапортима, нарочито у оном под
\ 6 од 13. марта, да кажем своје мишљење о аквизицији те про
винције уопште и о личности гувернадуровој напосо, као и о
важности коју треба придати његовим предлозима. Али, баш и
ако би се нашло да ове треба одбити, ја налазим да треба по
слати Радоњићу, по наредби ћесаровој, ласкав одговор, који
“
* Архив Ц. Кр. Мин. Ун. Послова, Sch. IV., М. 3., fol. 25.
ЦРНА ГОРА измЕЂУ ФРАНЦУСКЕ, АУСТРИЈЕ, РУСИЈЕ И ТУРСКЕ. 153
да се саопшти главарима, то да се ови привежу што више за

његову партију, која је наша, а да се ослаби митрополитова
партија.“
Међутим се појавила говеђа куга у Турској. Бради је одмах
повукао кордон, али од њега ће бити слаба корист, јер чуваре
на кордону ваља плаћати, а он нема довољно новаца; и после,
докле год се не утврди граница између Боке и Црне Горе, зараза
ће се преко ове преносити и на аустријско земљиште. Јављајући
о томе у Беч", Бради наставља: да Црногорци све више захва
тају ћесарског земљишта, тако да су дуж целе границе ушли
у њега за три италијанске миље, и тиме лишавају аустријске
поданике земаља које су до сада храниле и њих и њихову стоку.
Да би се једном отарасили тих „разбојника“, они су вољни да
подигну и бране чардаке на граници; само ову ваља једном
утврдити. Три општине („гроф ства“) из Жупе изјавиле су му да
неће више да трпе духовну власт владике црногорског. Владика
им је поручио да ће се оне љуто кајати за то. Он само чека
док се врати његов повереник-калуђер кога је послао у Беч и
у Петроград. „Када би се — завршује Бради овај рапорт —
овде (у Боци) поставио други владика, онда би се спречиле све
последице даљих инфамних интрига црногорског владике. Поме
нута графства признала би духовну власт владике, кога би Ње
гово Величанство благоволело одредити.“
Услед мера које је ђенерал Бради наредио да се спречи
уношење говеђе куге из Турске у Боку, скадарски паша беше
кренуо војску противу њега. Бради јавља о томе у Беч“; и, на
лазећи да је владика црногорски сугерирао паши како Аустри
јанци с оним кордоном смерају нешто крупно противу Турске,
ђенерал тражи да се што брже појача гарнизон у Котору, јер
је ова провинција у след своје изолованости и суседства с Црном
Гором у великој опасности. Онај руски енжењер Никола Черно
вић Давидовић — за кога му је трстански гувернер, по заповести
министра полиције од 6. августа, јавио да треба припазити на
њега — стигао је у Котор, али се још није појавио у униформи.
Од повереника чује: да тај руски официр носи некакву велику
депешу, запечаћену руским грбом, за владику црногорског, као
и многе поклоне и медаље. И ако се не може претпоставити
“ А. Ц. Кр. Министарства. Унутрашњих Послова, Sch. IV. М. 3., лист 62.

* Рапортом од 3. септ. 1798 г., који се налази у архиву Министарства
Унутрашњих Послова, IV. м. 3. лист 68.
154 црнА гор А измЕЂУ ФРАнцуске, АустријВ, РУСилВ и турске.
каква непријатељска намера рускога двора, опет ови руски еми

сари могу унети опасну агитацију у ову провинцију, и он ће
пазити на њих; али он обраћа пажњу министрову на то: да
су сви православни душом Руси; да се код тога народа може
највише постићи поклонима и новцем: да ни владика црно
горски, који мрзи Аустријанце, ни гувернадур нису од ових
добили никаква поклона који би их придобио; да владика чак
није добио ни одговора на предлоге које је поднео Њ. Ц. Ве
личанству, па је зато увређен. „С неколико малих поклона —
вели Бради — могао сам задобити и њих и све православне
свештенике за добро службе, али ја немам ни оно што је
најнужније. Од како је стигао овамо тај руски официр, пра
вославни свештеници по Боци јавно говоре и жале се што нису
послушали владику црногорског; јер да су га послушали, и они
би данас били руски људи, дакле срећни“. Г. министар зна ко
лика је доброчинства Јосиф II чинио Црногорцима, па је ипак
ђенерал Вукасовић са својом трупом морао да се спасава како
је знао од ових „разбојника“, па нека према томе цени какав
је сад положај Брадијев, кад му се не даду средства да спречи
једну опасност која се с правом предвиђа, него га остављају
с циглих 600—700 Немаца! Толико је пута тражио и од коман
данта Далмације и од владе да му се пошље још војске, да му
се одобре кредити за оправку касарни, које се распадају у раз
валине, па ништа!...
Шта је било у оној великој депеши, запечаћеној руским
државним грбом, коју је донео руски енжењерски официр Ни
кола Давидовић? Какви беху то поклони и медаље што их је
он донео, то изазвао Брадијево вајкање што се и Аустријанци
но служе тим јевтиним средством?
У депеши беше писмо цара рускога Павла I, којим одго
вара оним јадним Требјешанима што их је Марко Ивелић пре
варио и у пропастио, на њихово писмо од 23. јула 1797. г., које
је њихов сердар Мина Лазаревић био предао још његовој матери
Катарини П. У тој грамати од 30. априла 1798. г., цар Павле I
јавља Требјешанима да ће их примити да се населе у његовој
држави.“ Доносилац је имао још да им преда 7 златних и 10
сребрних медаља.
* Текст овог царева писма наштампан је у Милаковића, стр. 217.—218.

Услед ове грамате, хтело је одмах око 200 породица из Мораче да се сели
у Русију; али је владика Петар одмах видео опасност од бројног слабљења
ценА ГОРА измЕ БУ ФРАНЦУскR, А Устријк, Руси ЈЕ и турскR.
Али тек што прође Никола Давидовић с том депешом и

медаљама, стиже у Црну Гору и други изасланик цара Павла,
руски официр Никола Пејов Ђуровић, и донесе другу тако исто
велику депешу. У њој је била нова царска грамата коју је
Павле I упутио владици Петру, својеручно писмо од 1. маја
1798. г. из Павловска, у коме му каже да зна за његову усрдну
оданост, коју је наследио од својих предака. Он зна да је та
његова оданост према руској империји због једно верности и не
поколебљива; и зато хоће да му да један нов знак свога бла
говољења, и производи владику за каваљера Св. Великог Кнеза
Александра Невског и т. д., и уверава га да ће према њему и
према његову народу увек бити благонаклоњен.“
Не треба да описујемо колику је радост изазвало ово писмо
цара Павла владици Петру. Нови каваљер Александра Невског
одмах је наредио да се истакне на манастиру Стањевићима руска
застава, која је поздрављена брујањем звона и паљбом из пушака.“
Да видимо како је о овом догађају ђенерал Бради јавио
својој влади. У свом рапорту од 10. септембра 1798. год.“ тврди,
по извешћу својих повереника, да је владика поздравио долазак
Ђуровићев паљбом топовском и развијањем руске заставе на
манастиру у Стањевићима. 4. септембра (п. н.) сазвао је вла
дика све црногорске главаре, и пред њима свима руски официр
метнуо је на владику знаке ордена Св. Александра Невског првог
степена који му је цар послао; а после је владика објавио целоме
збору да је император благоволео узети под своју заштиту не
само њега, него и цео црногорски народ. Радосни усклици беху
општи. Збор је одмах одлучио да се установи нека врста мили
иије у Црној Гори, и да се опет састану после 5 дана. Бради
ће се већ постарати да сазна шта се буде радило и на томе
збору; а за сада шаље писмо које му је владика писао одмах
после првога збора, и то на руском језику, тако да га у Ко
тору нико није могао превести, и свој одговор на то писмо.“
становништва брђанскога, и стао је свима силама радити противу тог исе

љавања. Последица његова заузимања била је: да се уместо 200 само 22 п0
родице преселиле у Русију (па и то тек 1804. г., кад је владика имао круп
нијих брига), а од осталих Требјешана не пође нико.
* Руски текст овог императорова писма наштампао је Медаковић, стр. 105.
* Вијала, стр. 21.-22.
“ А. Ц. Кр. Мин. Унутр. Послова. ГV, м. 3. лист 76.
* Ова два документа не налазе се у актима." Вероватно је да је владика
у свом писму јавио Брадију да је постао каваљер ордена Св. Александра
156 ЦРНА ГОРА измЕЂУ ФРАНЦУСкR, АУСТРИЈЕ, РУСИЈЕ И ТУРСКЕ.
Затим он наставља: „Ваља ми приметити да митрополит рези

дира у Стањевићима на царској територији, па ипак није се
нимало бојао да истакне руску заставу. Утисак који је овај
Факат учинио на горштаке и на све православне, не да се опи
сати. Међутим, до данас изгледа да тиме није уздрмана оданост
Бокеља, нарочито оних католичке вере, према узвишеном аустриј
ском дому. Тај официр и још два странца с њим који се сада
налазе код владике, као да имају још декорација и поклона за
раздавање, сигурно гувернадуру и осталим главарима. Они имају
и један манифест рускога двора. Ја ћу благовремено извешта
вати о свему што се буде даље дешавало, а В. Пр. може већ и
према досадашњем оценити предмет ове амбасаде и њене мо
гућне последице. Јавио сам В. Пр. у своме рапорту Ne 25, да
ми гувернер млетачки још није послао поуздане податке о ова
мошњим границама. Јуче ми је најзад послао неколико доку
мената без вредности, јер вели да су Французи однели сва акта
и цртеже о томе. Међутим за 20 дана истиче рок уговореном
примирју с Црногорцима; и ја дотле треба или да утврдим праву
границу, или да наставим мирно гледање убијстава, која су тако
често прљала ову земљу.“
——О-<_»U--
Невског, јер је он тој декорацији придавао тако велику важност, да је доц

нија своја писма Брадију увек потписивао „М. К. Петар Петровић“. Оно „М. К.“
значи „Митрополит Каваљер“. |
VII.
ЦРНОГОРСКО-АУСТРИЈСКИ СУКОБ.
—-4-4--
На толике молбе ђенерала Брадија да му поред оних 600—700

„Немаца“ пошљу још војске да појача гарнизон аустријски у
Боци, влада је обећала да ће му послати још неколико компа
нија, и то не више Немаца, него православних Срба — Банаћана;
и сад се војни гувернер Боке бринуо где да смести те војне
чете које ће добити. Као што смо из његових рапората видели,
старе млетачке касарне у Боци беху у развалинама, а од при
ватних кућа ниједна му се није чинила згодна за касарну. Ме
ђутим у Мајинама, дакле на аустријском земљишту, беше ма
настирска зграда празна, коју су Млечићи пре 30 година отели
од Црногораца, и у којој су држали своју војску све до дола
ска Аустријанаца у Боку. Како би било да он од тога право
славног манастира направи аустријску касарну “ Тиме би не
само добро сместио своје војнике, него би одсекао од Будве
Црногорце, који имају великог утицаја на православне Поборе,
Брајиће и Мајине: а то је у толико нужније што је Бради испод
руке сазнао да владика намерава да смести наоружане Црно
горце у мајински манастир, те да тако држи под својом руком
равницу ове „аустријске Арбаније“...
То су разлози који су навели ђенерала на опасну мисао
да један православни манастир претвори у војничку касарну, и
он ту мисао није крио.
Чим је владика Петар за ту намеру сазнао, написао је 5./16.
октобра 1798. г. Брадију писмо: да он не може да верује у те
гласове; јер би то била очита не правда, навaлична зађевица и
почетак нереда у народу „од ове Крајине“, за који се он свим
срцем стара да га одржи у миру. Бради му је одговорио да је
| 58 IЦРНОГОРСКО-АУСТРИЈСКИ СУКОБ.
манастир у Мајинама на аустријском земљишту, да у њему

нема никаквих калуђера, и да њему та зграда треба сада за
касарну.
На то му владика у своме писму од 7./18. октобра чита
овакву вакелу :
На целом свету има добара која људи слободно уживају
у туђим државама као личну својину; али нема ниједне државе
која би на тај начин отимала чак и општа народна добра, као
што ђенерал хоће да учини с манастиром у који су не само
владика и народ утрошили толико труда и новца, него и сам
император руски, који је знатне суме приложио том манастиру.
Јесу Млечићи чинили неправде, али су тако и прошли како су
радили. Слободно му се на њих угледати. Кад су се Приморци
од своје драге воље потчинили ћесару, они су били слободни
господари својих цркава и манастира, па и данас су то; али
види он добро куда је наумио г. Ђенерал. Он хоће да отме
од владике духовну власт коју су његови претходници вршили
прошлих 600 година; па зато хоће да му отима цркве и мана
стире, и ако ови нису само његови, него целога народа. Ако је
то насиље награда за услуге указане ћесарскоме двору и за
крв проливену за њега, онда ће то насиље оправдати пред целим
свотом „оно што се може догодити“.
Сад се Бради тргао и јавио владици да ће његово писмо
послати ћесару. Владика му на то 9./20. октобра јавља да му
је то мило; само га пита: да ли ће међутим цркве и манастири
остати слободни и у његовој власти како је било од старине и
како је и ђенерал Рукавина оставио?
Мора бити да је ђенерал ипак захтевао да Црногорци на
пусте манастир, у коме је и у млетачко доба била касарна: јер
га владика 9./20. октобра пита: по ком то праву тера Црно
горце из њихове куће, кад они нису његови поданици, и куда
их тора? Они су, ратујући 15 година за ћесара, изгубили и це
тињски манастир и толико сиротињских домова; па зар сад усред
мира да им он отима богомоље?! Јесу једном Млечићи на пре
вару метнули војнике у манастир, кад су Црногорци били у
највећој невољи од Турака, и кад су Млечићи за то обећавали
да ће им помоћи; али су они истерани из манастира далеко пре
него што су Аустријанци дошли у Боку. Владика, као царско
руски каваљер, води рачуна о пријатељству које постоји између
његова цара и ђенералова ћесара, и према томо стара се да одржи
мир у овоме крају : али такво исто понашање тражи и од њега.
ЦРНОГОРСКО-АУСТРИЈСКИ СУКОБ. 159
На то ђенерал није ништа одговорио.

Владика сазове збор и јави му шта је Бради наумио. Ово
је тако наљутило Црногорце, да је и највећи аустрофил Јован
Радоњић са сердарем Иваном Петровићем морао 12./23. октобра
да пише ђенералу: да они неће допустити поругу да се од
њихових богомоља граде војнички станови, него ће пре сви из
гинути. Зато га моле да остави њихове богомоље на миру и
слободи, и да то и писмено утврде. Да би се спремили да од
бију силу силом, Црногорци истога дана послаше читаве про
кламације свима православним општинама у Приморју, од којих
у овим актима нађосмо ону упућену „новској куминитади“, у
којој су скупљени сви разлози укратко наведени у владичиним
писмима Брадију. Ново је што се помиње: да и у Турској има
хришћанских богомоља, па ни Турцима не пада на памет да
од њих граде војничке станове, него се у њима служи Богу.
Узгред је и Јован Радоњић у овом документу морао потписати
да је црногорски господар руски цар Павле 1... И ако се из
pично не каже, опет се из сваке врсте овог документа види да
се сви православни позивају на одбрану од овог аустријског
На СИЉ:1.
Чим је Бради примио овакав докуменат, потписан и од ау

стријских пријатеља међу главарима црногорским, он је својим
рапортом од 13./24. октобра 1798. г. послао и тај докуменат и
владичина писма (која смо у горњој фасцикули нашли), сем пр
вога — које је већ 8./19. октобра послао био по свом ађутанту
поручнику барону Димонтелу — и спровео их је овако:
„Немајући довољно трупа, ја нећу заузимати манастир у
Мајинама, него ћу се, до даљих највиших заповести и до потпоре
од стране привремене далматинске ђенерал-командо, ограничити
на одбрану од црногорског продирања“. Затим овако критикује
владичина писма: кад владика говори да је манастир његова
својина, говори ли он то као приватан човек или као духовни
пастир * У оба случаја он би требало код овдашње власти да
докаже своју својину, а дотле да буде миран; у толико пре,
што је знао да је ђенерал његово прво писмо послао највишему
двору, и што је владика 7./18. октобра обећао да ће чекати
највише решење. Владика зна да ђенерал никоме не може без
највишег одобрења уступити једну зграду, која после ц. кр.
заузећа ове провинције припада садашњем господару земље, па
“ А. Ц. Кр. М. У. П., IV., М. 3., лист 84.

160 црногорско-Аустријски сУко Б.
ни томе смиреном владици, који у овој земљи нема никакве из

вршне власти. Уместо да се понаша као духовно лице, он на
своје писмо од 9./20. октобра ставља овако заглавље: „Команда
прногорског митрополита и каваљера Њ. И. В. Цара свију Руса“.
Владика се огрешио о свој духовни чин, када је узео на се такву
команду, и кад је 8./19. октобра увече послао 80 наоружаних
Црногораца у манастир мајински; а огрешио се о свој чин, када
је примио да својим руским орденским ритерством у народу
подржи веру као да ће скоро овамо доћи руска Флота, па ће
ова земља скоро постати руска, и да ће у њој државна вера
бити православна. Тим он хоће да себи осигура православне
Поборе, Брајиће и Мајине, а преко њих половину которског ушћа,
те да код Будве изиђе на море.
„Примерама за одбрану које сам предузео — наставља Бради
— ја се уздам у сеоско становништво, нарочито у верне и неу
страшиве Паштровиће, које сам све снабдео муницијом, али зази
рем од поменутих трију општина, које су због вере у тајном спора
зуму с владиком. Ово мало војске што имам, не може предузети ни
какву офанзиву, и зато се морам ограничити на саму одбрану“.
Узгред Бради још јавља: да се сердар Мина Лазаревић
— Никшић вратио из Русије, где је био као изасланик Мораче и
Херцеговине; да је баш сада добио владичино писмо од 9./20.
октобра, које такође шаље, али неће да на њ одговара док не
види да ли ће Његово Величанство трпети ову „државу у држави“
и да ли ће уступити Црногорцима читаву половину Боке Которске.
И ако се, као што видимо, ђенерал Бради зорли наљутио
кад је у службени рапорт унео и последњу љуту реченицу, опет
је он послао „грофа“ Зановића владици да га стишава, и да га
уверава да ће црква и манастир у Мајинама остати потпуно у
његовој власти, само да дигне одатле наоружане Црногорце (као
да су Црногорци икад без оружја); а он му обећава да никада
неће у манастиру становати ни војници ни други поданици ће
сареви. Владика се није задовољио да пошље такође само усмено
свој одговор по Зановићу, него му је послао и писмо од 13./24.
октобра, у коме захтева да ђенерал пошље своју изјаву напи
смено, и то збору црногорскоме, јер та ствар не зависи само од
њега; и то: нека то изјави не само односно Мајина, него и
односно свију других цркава и манастира у Приморју, јер вла
дика жели да се мир очува.
Ђенерал Бради послао је тражено писмо збору 14./25. ок
тобра; али не онако како је владдика тражио, него у њему само
ЦРНОГОРСКО-АУСТРИЈСКИ СУКОБ. |6|
покушава да умири Црногорце док он не добије инструкције од

своје владе. На то му „сверосијски императорски каваљер и
митрополит црногорски и скендеријски“, заједно с гувернадуром
и „начелником“ Радоњићем и са сердарима Петровићем и Ђу
рашковићем — у име свију војвода, кнезова и целог општа
ства — пишу 15./26. октобра: да кад ђенерал, без икакве ће
сареве заповести, хтеде да претвори богомоље у касарне, а
сада не може без нарочите заповести да да изјаву која се од
њега тражи, онда нека се он само писмено обвеже да неће
чинити никаква насиља, па ће се они обратити и ћесару и
императору по овој ствари, те како два цара пресуде, онако
нека буде.
Шта је на то војни гувернер Боке одговорио, не налазимо
у актима; али из писма од 16. октобра, које опет потписују
сви главари црногорски и брђански, види се да је он толико
обећао, да су они дигли „своју браћу“ из Мајина; само му по
ново кажу да пошље онакву изјаву, јер се они неће задово
љити једностраном пресудом ћесаревом — коме њихова народна
добра нису „подложна“ — него ће чекати „резољуцију“ од оба
двора.
Како ђенерал Бради налажаше да је за њега довољна од
лука његова ћесара и није хтео да се ни на шта обвеже до
решења од оба двора, то му владика и сердар Пламенац одго
варају 19. октобра да му на вољу остављају хоће ли погазити
веру и „разрушити“ општи мир.“
Међутим је Бради добавио оне владичине циркуларе свима
Бокељима у којима се ови буне против Аустријанаца. Четири
општине донеле су му тај владичин циркулар у оригиналу. Један
од ових с италијанским преводом шаље Бради у Беч са својим
рапортом од 14./25. октобра (А. Ц. Кр. М. У. П., IV, м. 3. лист
94.), у коме тврди: да је владика тај циркулар диктирао не само
* Колико је владика Петар у ово време био љут на ђенерала, види се

из ових речи које је владика казао адвокату Форланију, тадашњем првом
аустријском административном чиновнику у Боци:
»Бради ми је душу ојадио својим кињењима, којима ме је нагнао да
се заједно са својим народом предам Русији, и ја сам већ сада сав Рус. Бради
ће видети шта ја могу кад хоћу“ (Вијала, Ш, стр. 21.—22.).
Ми смо видели да се владика Петар и пре овог кињења Брадијева —
а видећемо и даље — увек руководио само интересима Црне Горе, а не својим
тренутним расположењима. За ова није се он никада градио ни Рус ни Ау
стријанац, него је увек пристајао уз онога од кога се надао највећој добити
за Црну Гору.
ВВРОПА И ЦРНА ГОРА. 11
162 ЦРНОГОРСКО-АУСТРИЈСКИ СУКОБ.
свом секретару, него и гувернадуру и главарима, које је прет

нама приморао на потпис. При свем том, све су општине
спремне за одбрану, нарочито Паштровићи, којима је поставио за
команданта Дабовића, бившег млетачког поморског капетана.
Црногорци хватају његове курирс с писмима, али још не напа
дају. Ако до тога дође, јавиће одмах. Од обећане му банатске
дивизије (?) стигла је једна чета с једним официром, и Бради је
ту чету одредио на службу у Будви. Од друге чете стигло је
само 40 војника, и њих је одредио на службу у Рисну.
Међутим изгледа да циркулар владичин није имао онолико
ефекта коликом се Петар I од њега надао; јер је Бради, у свом
рапорту од 17./28. октобра 1798. год. (А. Ц. Кр. М. У. П., IV,
м. 3., лист 97.), толико одушевљен верношћу приморских оп
штина према ћесару (он чак тврди да су му све општине пре
дале тај циркулар, с изјавом да ће Црногорцима одговорити
ватром из пушака на граници), да моли министра за медаље
или друга каква одличја четворици кнезова („конти“) њихових,
као награду за њихову верност и за пример и углед другима.
Владика, при свем том, није хтео да распусти искупљене Црно
горце; него је држао беседу, у којој је рекао: да је лани, пре
него што је стигао ђенерал Рукавина у Боку, могао да заузме
целу Боку, па би данас били срећни; али су се томе противила
два кнеза из Жупе: Војин Бојковић и Љубановић. Затим им је
прочитао једно писмо рускога двора (за које Бради мисли да је
„вероватно измишљено“), у коме цар Павле обећава: да ће за
штићавати њихову земљу и одбранити њихове претензије; да
ћо руска флота, чим стигне у Јадранско Море, организовати
црногорску владу и т. д. Црногорско новости које су стигле
баш кад је Бради писао овај рапорт, гласе: да су се искупљени
Црногорци свадили и побили међу собом, и да су се зато рас
турили. Само су главари остали да напишу своју жалбу ру
ском и аустријском двору и молбу да им они пресуде спор око
границе и манастира.
„Ако је истина — завршује Бради — да руски цар хоће
да окупира Црну Гору, онда би се та прилика могла употре
бити да се бунтовни владика истисне из ове земље у његову
дијецезу, а на његово место да се постави други владика; па
онда да се, у споразуму с руским министром, поправи и утврди
граница. Није вероватно да би наш савезник (Русија) допустио
Црногорцима да се под каквим лажним претекстом дочепају
тврђава на територији Његова Величанства. Најзад, чија је Црна
ЦРНогорско-Аустријски СУко Б. 163
Гора? Је ли руска, турска или своја слободна земља?! У сва

ком од та три случаја заслужује казну један владика који се
но само пача у световне ствари, него још буни народ у туђој
држави“.
Да ли су владика и главари одиста писали због ове ствари
и руском и аустријском двору — као што Бради у свом по
следњем рапорту вели да ће учинити — и да ли су зато они
остали на окупу, пошто се народ разишао, — то не знамо, бар
односно руског двора; јер ниједан од историка којима су ста
јали на расположењу руски архиви, није изнео тај докуменат.
Што се тиче ћесара, њему су са Стањевића 28. октобра
упућена два акта: један од стране народних главара, а други
под потписом митрополитовим. Овај други је само спроводни
акт, у коме владика Петар подноси ћесару народну жалбу про
тиву ђенерала Томо Брадија, који се окружио најгорим људима
из Боко и непријатељима црногорским, те ономе народу наноси
пакости и злобе. Он руши општи мир, не обзирући се на при
јатељски савез који постоји између „В. Ц. Кр. Величанства и
Нашега Сверуског Императора Павла I, који је — угледајући
се на своје премудре претке — мене одликовао каваљерским
орденом Св. Александра Невског“. И ако је владика о томе пи
смено известио ђенерала Брадија, опет се овај презриво односи
према свему што се тиче рускога двора. Зато он сматра за
дужност да извести ћесара: да је Бради оваквим својим пона
шањем угасио онај пламен (сигурно љубави) овога народа према
његову престолу, и јавља му да он и његов народ неће бити
криви, ако — услед оваквог понашања Брадијева —- дође до
неочекиваног и принуђеног судара.
Много је опширнији други докуменат од истога дана, који
су потписали гувернадур Ј. Радоњић, сердари И. Петровић, И.
Пламенац и Н. Ђурашковић, у име свију војвода, кнезова, бар
јактара и целог црногорског и брђанског народа. У њему се
ћесар најпре подсећа да је његов стриц Јосиф II године 1783.
послао у Црну Гору ондашњег пуковника, а сада ђенерала,
Петра Павлића и још два официра: Филипа Вукасовића и Да
нила Орешковића, с Дубровчанином Францисканским опатом
Долчијем Девицковићем. Ова је комисија провела 6 месеци код
митрополита, издржавана сваким поштовањем, али не казујући
ником ништа о својој мисији.
Али се ова учинила Махмуд-паши, самозваном везиру ар
банаском, тако подозрива, да је због ње опустошио Црну Гору
11+
1 64 ЦРНОГОРСКО-АУСТРИЈСКИ СУКОБ.
и разорио цетињски манастир 1785. год. Даље подсећају ћесара

на другу аустријску мисију од 1788. г., када су Вукасовић и
Никола Пернет — без икаква писмена за народне главаре —
донели само манифест, који их позива у помоћ ћесарову оружју
противу Турака. При свем том, и прегоревши своје страдање
које су претрпели услед Павлићеве мисије, они су радосно до
чекали ове официре и напали на Спуж и Жабљак; али их је
Вукасовић брзо напустио да се сами бију с Турцима, а он је
отишао и казао ћесару да је сав новац који је био понео на
њих утрошио, што они не признају. Затим ређају шта су све
Црногорци претрпели од Турака и од Млечића до пропасти
млетачке републике једино за двор аустријски. Али и тим још
није била исцрпена њихова служба ћесару. Када су лани 1797.
год. Французи заузели Млетке, они су сачували град Будву од
пропасти, утишали буну и прекинули међусобно проливање крви
међу Приморцима, који су принуђени били да потраже ћесареву
заштиту; и тако је његова војска дошла у Боку. Кад је Фран
пуска флота дошла под Дубровник, ћесарева војска у Боци
молила је Црногорце за помоћ, и ова им је указана; као што
сведоче писмени докази који се налазе код Турна, Војиновића,
капетана Дошина (бившег команданта у Будви) и каноника Вла
тковића. И када су Црногорци очекивали награде за толике
услуге учињене Аустрији, и када су приносили Богу благода
рење што је ћесареву власт раширио до њихових граница, те
ће се барем спасти од напасти са западне стране, — ћесарев
ђенерал Бради хоће да им отме њихова два манастира, у Ста
њевићима и Мајинама, и да их — на јавну поругу — претвори
у касарне, као што се може видети из приложене преписке.
Противу тога насиља они се жале и ћесару и свом императору.
Цео свет зна и може посведочити колико су Црногорци били
топло и усрдно одани највишем аустријскоме двору, али по
ступци ђенерала Брадија расхладише их; и „на какво смо озло
блeније на мјесто ожидајемо милости и награжденија за наше
услуге дочекали, то и прочим народам за углед и за регулу
послужити може“. Они, дакле, сви — и мали и велики — једно
душно траже и моле од ћесара правду, те да нареди „ономе“
команданту Брадију да остави на миру њихову земљу, цркве,
манастире и границу у њиховој власти и слободи, као и да их
о тој својој одлуци извести.
Међутим изгледа да ћесар није ништа одговорио ни на
владичино писмо — у коме се орден Александра Невског по
“
дарен њему обележава као читава епоха у историји Црне Горе,

као њено улажење у састав руске империје — а камо ли да је
донео какву „резољуцију“ по молби црногорских главара, који
му онако математички доказаше незахвалност ћесарску према
услугама црногорским. Барем ми у бечким архивима не нађосмо
ни трага каквог одговора, нити се он помиње у до сада штам
паним радовима о историји црногорској.
Колико је декорисање владике Петра лентом Александра
Невског на Стањевићима схваћено као ступање Црне Горе у
поданство Русије, то се види не само из напред наведене пре
писке — у којој и владика и главари руског цара никако друк
чије не помињу него као свог императора — него и нарочито
из преписке владичине с Русијом, коју је на руском језику водио
владичин секретар ђакон Алексије, и који се сам потписује:
„отправљени дља писмених тајних дјел от росијској империји
дијакон Алексиј.“ И Павле Ровински („Черногорија“, П, стр.
669.-670.) тврди да је овај ђакон био службено („официјално“)
послат у Црну Гору још 1793. г. Али тај руски секретар црно
горског владике пише тако надувеним стилом и таквим руским
језиком, да је чак Ровински једва ухватио смисао онога писма
што га је владика 19. маја 1798. г. писао императорову духов
нику, па тај смисао овако казује:
„Владика се много забринуо због Француске револуције,
нарочито због њена антирелигиозног правца и због опасности
да Французи не завладају целом Европом; и он се нада да ће
једино Русија бити у стању да се одупре тој сили и да спасе
православље од те опасности“ (то писмо налази се цело на
штампано у Ровинскога).
Ђакон Алексије, чим је видео какав је утисак направила
лента Александра Невског на владику и на остале главаре цр
ногорске, похитао је да „кује гвожђе док је вруће“; и владика
је 19. маја 1798. г. не само писао руском државном вице-кан
целару графу В. П. Кочу беју: да он истина строго пази на при
јатељство и алијанцију између руске и аустријске царевине, али
да његови нови суседи Аустријанци под строгим казнама за
брањују својим трговцима да продају Црногорцима прах и олово,
да би их том мером „отргли од уједињења с руском државом“,
— него спроводи и нарочити меморандум о томе како да се
изврши то уједињење.“ Из тога и сувише развученог састава
* Тај исти меморандум слат је још 30. октобра 1796. г. царици Ката- -
pини II, и с том адресом наштампан је у Медаковићевој расправи „Калаји

166 ЦРНОГОРСКО - АУСТРИЈСКИ СУКОБ .
Алексијева који је потписао најпре он , па онда митро

полит да наведемо само нешто из петога у пункта “. У њему
со тражи : да император узме под своју протекцију и своје »је
динодержавије и Црногорце и Брђане ; да им даде државне
власти војно , духовне и грађанске ; да им отвори и издржава
школе ; да се уреде државни приходи , који ће бити знатни када
у земљи буде строгости и правде ; да се отворе рудници , јер
изгледа да у земљи има много метала ; и да се пошље човек
кога император избере , и који ћо вршити врховну власт ! ....
Ни више ни мање , него је владика на предлог руског
» за тајна дела нарочито послатоге ђакона потписао да се
Црна Гора претвори у руску губернију ! ...
Врло је интересантна и у инструкција “ издата у из конзи
сторије “ митрополита црногорског , скендеријског и приморског .
а по саслушању опште- народног црногорског савета , архиман
дриту Сави Вукотићу , који је имао горњи меморандум да однесе
у Русију . Ми ћемо из тог упутства поменути само неколико
тачака :
7. Ако највишому Двору за сада не буде могућно учи

нити по нашој молби , онда молите да нам пошље бар једног
ОФицира са заставом императорског грба и с потребним упут
ствима, како би нам у невољи она ( та државна руска застава)
послужила за потпуну заштиту ; и тражите помоћ макар и у не
великој суми новаца и у војничкој муницији , која би се имала
послати преко Неапоља. У таквом случају , Ви ћете остати тамо
и чекати даље заповести .
8. Порадитo дa Руски Двор пише Римском Императору и

Порти да заштићавају Црну Гору , а својим постаницима да
одржавају трајну везу Црне Горе с Русијом.
9. Ако буде успех у свему , молите да се пошљу слика
царевс и цете царске породице .
на Истоку , у прилозима, на стр . 15.— 20. Сада је 19. маја 1798. год. поново
послат цару Павлу I, с овим додатком : „ Подигни оне који су пали ; својим
државним скиптром привуци их к себи ; прослави се скупивши порфиром сила
својих све растурене уједно ; уједини срца наша са синовима Русије ; поврати
себи оне које су туђинци упленили “ и т. д.
тТекст ове инструкције (штампан у Ровинског „ Черногоріи “, стр .
674. — 676.) написан је руски , и ако је писан само за архимандрита Саву, који
није знао руски ; и ако он ту инструкцију није имао никоме да показује у
Русији , него само да одмах тражи да изиђе пред цара да му представи стање
народно , и да навали на што скориjе решење императорово .
10. Молите да се пошље обична милостиња црквама, и то

— ако се могне — за 6 година унапред; поред тога да се пошље
св. мира, књига, црквених утвари и одежда.
11. Ако, против сваком очекивању, Највиши Сверуски Двор
не хтедне благоволети да узме овај црногорски и брђански народ
под своју јавну заштиту (која се не би могла скинути од „не
отверженое покровителњство“), онда се — с крајњим незадовољ
ством и ожалошћењем — овлашћујете, у име целога народа, да
за ограду наше невиности захтевате да нас коначно и за свагда
разреше (од наших обвеза према Русији); јер се ми у садашњим
превратним околностима не можемо одржати без највише за
штите, нити бисмо у таквом случају имали снаге да одржимо
обећања верности и услуга која смо до сада давали руским
самодршцима“. -
У овој тачки, после речи „отрbшенia“, има велика почивка,

као да је писар — или можда сам владика Петар, који је на
све остало пристао, само да може додати и ову 11. тачку —
хтео још нешто да каже, па се зауставио. Вероватно то неизре
чено гласило би: ако Русија неће, морамо гледати шта нам
ваља радити.“
Усред ових брига које је владика Петар I имао с Аустри
јанцима, и очекујући да види хоће ли му Русија помоћи да од
Црне Горе направи нешто налик на државу, он је увиђао да
се без икаквих закона у земљи не може ни толико чекати, а
камо ли без њих остати у случају ако Русија оним „отрbше
нiемљ“ сасвим дигне руке од Црне Горе. Зато је (18. или 22.
октобра 1798. г.) сазвао народни збор, на коме је утврђен први
законик црногорски, „коме су се дивили су времени људи од
закона, због његове простоте и правичности“ (Софuelle, 1. c.,
стр. 254.).
- - Фа
! Какав је резултат постигнут овом и још једном важнијом мисијом

црногорском, израђено је опширно у ХХI одељку наше књиге „Црна Гора и
|Европа у осамнаестом веку“.
VIII.
ЂЕНЕРАЛ РУКАВИНА И ВЛАДИКА ПЕТАР I.
Прође и првих шест месеци од 1800. године, а од великог

војводе „Црнојевића“ кога је владика с онако важном мисијем
послао у Русију, ни трага ни гласа! Последњи пут се јавио с не
каквих „острва“, биће Принчевих код Цариграда, јер је Дави
довић путовао преко Цариграда и одатле је послао неке Црно
горце да јаве владици да је тамо стигао. Али ни по њима није
јавио шта је урадио на Порти, јер изгледа да је имао и некакву
узгредну мисију да сврши у Цариграду; али какву, то се из
докумената не види. Међутим владика по свему види да ће се
велики европски рат скоро свршити; па зато пише свом иза
сланику у Петроград 14. јула 1800. г. из Стањевића писмо,“ у
коме му пребацује што ништа не јавља, и моли га да свима
силама, на основу датог му пуномоћства, поради да Русија ује
дини Боку Которску с Црном Гором, да их тако уједињене узме
под своју јавну заштиту и да им даде државну управу и законе.
Узгред му јавља насиља, како аустријска тако и турска. Ето,
вели, баш сад је добио извешће да је босански везир послао
диздара Беговића из Требиња у Скадар на договор с везиром,
а одатле у Котор, где је и с ђенералом Брадијем уговорио како
да „истребе“ Црногорце; а ови то не могу даље трпети, него
ће се оружјем бранити, „на славу рускога престола“; па нека
и то јави где треба. Владика је — наставља се у писму — одмах
по одласку Давидовићеву из Црне Горе, писао самом импера
тору за њега, а тако исто писао је и вице-канцелару Панину
и Димитрију Љвовићу Наришкину. Нека настане где треба да
се наместо Ђике, који је поднео оставку, произведе за руског
* Наштампано руски у Медаковићеву полемичком спису „Калаји на Исто

ку“, у прилозима, стр. 11.—13. --
ЂЕНЕРАЛ РУКАВИ НА И ВЛАДИКА ПЕТАР I. 169
консула у Дубровнику Јампољски. Нека јавља опширно и у по

јединостима како се развија „народна ствар“. Овлашћује га да
ступи у везу с Томом Марковићем; и ако се по молби влади
чиној донесе резолуција о г. Марошевићу, нека овога одмах
пошље у Црну Гору.
Из докумената се не види ни ко је тај Томо Марковић,
ни шта је владика молио за тога Марошевића, нити се та два
имена помињу у осталим изворима. Али то је споредно; главно
је: да владика наваљује да се у међународни уговор, који је
ускоро очекивао, унесе и одредба да је Црна Гора држава, и
ако под заштитом друге државе.
Међутим владика није имао када да дуго мисли шта ће
европске силе, кад закључе мир с Наполеоном, уговарати; јер
се у његовој непосредној близини баш тада десише догађаји
који су захтевали сву његову пажњу.
У Боци Которској беху се поједине општине између себе
љуто завадиле око својих синора; и то још лани, у априлу
1799. год. Побори се пожалише ђенерал-команди противу кнеза
Љубановића што им самовласно отимље земљу. Бради је наредио
те је барон Портнер направио карту, на којој је двема бојама
означио шта је чије, али с изричном напоменом да се цела та
земља нигде не граничи с Црном Гором. Кнез Љубановић до
казиваше да је све оно што је обухваћено црвеном линијом
његова својина, већ од 30 година на овамо, и позива се на ко
торске статуте. Побори показаше једну копију „извесног“ Ивана
Црнојевића од 1482. год., за коју рекоше да се оригинал чува
у архиви владике црногорскога; и према томе тврђаху да је
зелена линија права граница, а сво остало да је Љубановић
насилно присвојио.
Љубановић је своје тврђење утврдио с 15 сведока из разних
општина; а Побори нису могли да докажу зелену линију, јер
су, вели, ево већ 30 година насилно отерани за своје земље.
Бради је нашао да је она копија Црнојевићеве „карте“
врло сумњива, не само зато што је копија, него што је њу По
борима дао владика црногорски, који је њих бунио још противу
Млечића, па им је и сада дао ту копију само да их побуни
противу Аустријанаца. Ђенерал у осталом није имао никако рачуна
да узме у обзир и ту Црнојевићеву „карту“, јер би онда владика
на тој основи могао да рашири своје границе врло далеко, те
је зато — на основу которског статута, који важи већ пет ве
кова (?), и који у гл. 440. изрично помиње места Поњедо, Ђe
17() ЂЕНЕРАЛ РУКАВИНА И ВЛАДИКА ПЕТАР I.
новиће, Сомањаро и пристаниште Мајстора — решио да црвена

линија остане у важности, т. ј. да је Љубановић у праву.
Побори нису хтели да се покоре таквој одлуци ђенерал
команде которске. Владика, кад му не пође за руком да с „лаж
ном“ картом рашири свој утицај у „аустријској Аpбанији“, стаде
се жалити што се не поштује његово посредништво, што се
узурпирају и духовна и приватна права својине. Бради је од
говорио: да се у приватну својину не дира; да ће приватни
сопственици моћи при дефинитивној организацији провинције
доказивати своја права; а што се владике тиче, он ће се старати
да буде увек с њим у пријатељству.“
Колико се владика могао ослонити на његово пријатељ
ство, то се видело из његова покушаја да од манастира Мајина
направи касарну; а одмах ћемо видети да је Бради, када је
владика Петар хтео да дође у Будву да освешта нову право
славну цркву, поручио владици да не може долазити у Боку
без нарочите дозволе из Беча, јер је и под Млечићима за сваку
његову канонску визитацију у Боци морао добити нарочито до
пуштење од Сената у Млецима. На то је владика одговорио да
он за вршење духовних права у својој дијецези неће ни од кога
тражити допуштења, и није више долазио. Тако се у новој пра
вославној цркви није могло служити, јер она оста неосвећена.
Како се међутим Побори никако не хтедоше покорити пре
суди Брадијевој, овај је морао саставити нову граничну комисију
од општинских старешина, којој је за председника поставио
официра, капетана Граматика.
Ни то није помогло. Не само Побори, него и Брајићи и
Мајине смртно су мрзели кнеза Љубановића; не само за оно
за што га је Бради највише протежирао, што их је после про
пасти млетачке републике спречио да се уједине с Црном Гором,
него и због разних крвавих злочинстава која је Љубановић по
чинио са својим синовима. Ови сада беху од аустријске власти
постављени за судије у кнежини њихова оца, и ако је овај
некада био у тамници, а његови, синови на галерама, зато што
су једнога свога госта, калуђера црногорског, мучки убили и
опљачкали.
Садашња напрезања ђенерала Брадија да остави Љубано

вићима сву земљу у својину, и ако су је они отели силом од
* Релација Брадијева од 24. августа 1800. г., а Ц. Кр. М. У. II.; Sch. IV.
М. 3. лист 303. — 309.
ЂЕНЕРАЛ РУКАВИНА И ВЛАДИКА ПЕТАР I. 171
Побора, изазваше такво незадовољство — не само међу Побо

pима, него и међу Брајићима и Мајинама — да отворена њихова
буна противу Аустријанаца тек што не боша букнула.
У том тренутку посла аустријска влада ђенерала Матију
Рукавину из Задра у Боку с нарочитом мисијом. Бечком каби
нету мора бити да се одавно учинило да ђенерал Бради не уме
да поступа како треба с тако незгодним суседима као што су
Црногорци, с којима се барон Рукавина онако лепо растао, и
ако им је целу Боку узео, коју су они већ сматрали као своју.
Кад је ћесар добио жалбу владике црногорскога због Мајина,
онда је његово мишљење о подобности тог његова ђенерала за
гувернера Боке још више уздрмано. Сад већ и поједине општине
на аустријској територији, под његовом администрацијом, хоће
да се покрве међу собом. Зато је што скорије ваљало послати
у Боку Рукавину, који као Србин добро познаје онај народ и
у Боци и у Црној Гори, и који је у личном пријатељству с вла
диком, те да поврати мир у оним крајевима.
И зато је ђенералу Брадију дато неодређено одсуство „ле
чења ради“, за његова привременог заступника одређен је један
пуковник, а ђенерал Рукавина добио је заповест с оваквим ин
струкцијама: "
»Сазнавши за непријатности и свађе које су се десиле
између досадашњег шефа которске администрације ђенерала Бра
дија и црногорског митрополита с једне, а између ц. краљевских
поданика у Арбанији и црногорског народа с друге стране,
Њ. Ц. Кр. Величанство нашло је за добро да нареди своме
Ратном Савету: да предузме све мере да се одмах, без оду
говлачења и дискусија, уклони свака повреда и узурпација
границе; да се црногорски митрополит и његов народ увере
о заштити Њ. Ц. Кр. Величанства односно свију њихових веро
законских права и дужности; да се владици и Црногорцима —
у колико би имали каквих парница код которскога суда — оси
гура брза правда; те да се на тај начин поврати трајни мир,
слога и суседско пријатељство, како између владике и которске
администрације, тако и између ц. кр., поданика и Црногораца.
Познајући Вашу дугогодишњу службу, искуство, мудрост,
скромност, Ваше познавање локалних одношаја онога краја ит.д.“,
поверава се Рукавини та мисија, даје му се пуномоћство да
i А. Ц. Кр. М. У. Ш., Sch. IV, М. 3. лист 46.—47.

172 ЂЕНЕРАЛ РУКАВИНА И ВЛАДИКА ПЕТАР I.
горња питања дефинитивно реши, а наређује се свима властима

грађанским и војним да сваку његову заповест изврше.
Чим је Рукавина стигао у Будву, одмах је видео да су
Црногорци већ били готови да упадну у Боку, нарочито у Љу
бановићеву кнежину. Стога је одмах отишао „да се поклони“
владици црногорском, да га увери о поверењу које ћесарски
двор има у њему, и да је дошао да обнови с њиме савезничко
пријатељство које је с њиме закључио још пре 3 године, када
је заузео „Арбанију“.
Владика му је, „с њему својственом племенитошћу“, од
говорио: да он никада није испуштао из очију највише ми
лости Ц. Кр. Двора и да ни за тренутак није заборављао при
јатељство с Рукавином. Али он мора да му каже горку истину :
да се — упркос његову непрекидном старању да очува добро
суседство и пријатељство од како је Рукавина отишао — с ау
стријске стране према Црној Гори тако непријатељски поступа,
да он не би више могао уздржати своје људе да на силу не
одговоре силом, и зато се искрено радује Рукавинину доласку.
То је владика казао пред свима аустријским официрима које је
Рукавина собом повео да учине подворење владици. Затим су
их официри оставили на само, и владика је с ђенералом разго
варао пуних 6 часова. Међутим се напољу искупило много Цр
ногораца; и кад је ђенерал изишао, дочекали су га усклицима:
„Ако нам ни Рукавина не прибави задовољења, онда ћемо га ми
сами себи прибавити, и нећемо више чекати на политику свога
владике“. Ово му је рекао и сам брат владичин. Рукавина је
одмах казао народу да ће колико сутра изићи „на лице места“
где им је неправда учињена, ла извиди ствар; па нека и они
сви тамо дођу, и он ће им одмах учинити правду и дати задо
ВОЉС Њa.
Кад је 5. августа Рукавина с аудитором Шварцем и још

неколико официра отишао на спорне синоре, он се брзо уверио
и протоколарно утврдио: да је Љубановић самовласно захватио
не само поборске земље, него и добар комад црногорског зем
љишта. Одмах затим наредио је да се кнез Љубановић окује у
тешко гвожђе и одведе у которску тамницу; а искупљеном на
роду и владици — који такође није жалио труда, него је преко
оних врлети дошао и заједно с ђенералом обишао све спорне
синоре — изјавио је: да је Љубановић учинио врло тешку кри
вицу; да ће се с њим поступати по закону; и да ће граница
између Побора и љубановићске кнежине, као и између ових и
ТЕнвв Ал Рук Авинд и влАдикA пРтAP I. 173
Црне Горе, бити онакве исте какве су биле толико векова пре
тога, и неће се нигде смети погазити ни с једне ни с друге страно.
Народ је радосно клицао и хвалио Бога што је Рукавина бла
говремено стигао да спречи проливање крви. Затим је ђенерал
са својом свитом отпратио владику до манастира у Стањевићима,
„у његову брдску резиденцију“; и ту га је поново молио да чува
пријатељство и границе између „оба“ народа, што му је владика
и јавно обећао.
Кад се вратио у Будву, Рукавина је народио да се састави
комисијска одлука онаква какву је и он сам народу усмено са
општио, па је ту одлуку дао Брадију (његов заступник беше се
разболео на путу, те још не беше примио дужност); и овај ју
је циркуларом морао саопштити свима општинама у Боци Ко
торској.
Што се тиче сметњи које је Бради правио владици у вр
шењу његових архијерејских дужности, Петар I задржао је себи
да о томе сам напише ћесару писмо, што је и учинио; и Рука
вина је то писмо приложио свом извешћу, у коме узгред јавља
да је владици и његовим људима поклонио у име ћесара 250
дуката. -
Што се которског суда тиче, Рукавина се уверио да и Бо

кељи и Црногорци највише вичу на некадашњег млетачког по
ручника Јонија, кога је Бради узео за свог домаћег секретара,
и на судског чиновника Луку Валерија; и сви су га уверавали:
да мира дотле неће бити док се та двојица не уклоне. Рукавина
је то сазнао још пре 2 године када је по војничком послу до
лазио у Котор, и он је још онда казао Брадију целу ружну
прошлост оног Јонија и саветовао му да отера тог Француског
повереника од себе; али Бради је нашао да су и Јони и Валери
прави таленти, без којих он не може да буде, па их је обојицу
задржао. Сада је Рукавина показао Брадију писмене доказе о
неваљалству оне двојице; али је овај само викао: „То није мо
гућно!“, и обећао је да ће повести само истрагу. Јављајући о
свему томе својим претпостављенима, Рукавина додаје: да ће он
вероватно морати и по трећи пут трчати у Боку, ако се та два
чиновника — за пример другима — не уклоне са својих места;
али је лако могућно да трећи пут сувише доцкан стигне“.
* Извешће ђенерала Матије Рукавине од 24. августа 1800. г. из Задра,

у а. П. Кр. М. У. П., Sch. IV, М. 3., лист 185.–201.
Дворски Ратни Савет у Бечу, чим је примио прво извешће

барона Рукавине, подноси цару своју најпокорнију ноту од 4.
септембра 1800. год., у којој предлаже да се изврши све што
Рукавина предлаже; у толико пре, што је Бради већ добио
одсуство. Затим предлаже да се одобри учињени издатак од
250 дуката; и јавља да ће се поклони које је ћесар спремио за
владику, у вредности од 3.000—4.000 Форината, одмах послати“.
Из једног прилично конфузног документа види се да је барон
Рукавина имао још један задатак: да јави шта бивши потпу
ковник Војиновић хоће с једном руском фрегатом, која је из
Анконе имала да дође тамо (у аустријску „Арбанију“), па како
ђенерал о томе ништа није јавио у свом извешћу од 24. августа,
то се он — актом графа Тиге, привременог председника Двор
ског Ратног Савета, од 10. септембра 1800. г. — подсећа да јави
и о томе, и шта је са жалбом владичином односно масе покојног
барона де Vins, као и шта је с тужбом коју је још 1791. г. —
у име црногорског народа — поднео сердар Михаило Пламенац
противу опата Долчија да је прикрио неке драгоцености и да
треба да их врати“.
Барон Рукавина одговорио је врло опширно читавим ме
морандумом од 25. септембра 1800. г.“, у коме најпре подсећа
на пријатељске услуге које је владика Петар учинио у Боци још
пре него што је он с војском стигао у Боку да је за Аустрију
заузме, а у толико више том приликом; јер је он, као ми
трополит целе Боке, први истакао ћесареву заставу на Будви,
јер је он целу Боку — уз клицање целог народа — предао
њему у руке, без икаквих граничних спорова, осим питања о
једном малом комаду земље између Фортице Св. Тројице и Црне
Горе, о коме је Бради разговарао с владиком 23. јуна 1798. г.,
и која је ствар остављена да се реши при дефинитивној орга
низацији провинције. Оба пута — када је Рукавина био у Боци,
и када је с владиком улазио у детаљне разговоре о свему што
се тиче суседских одношаја — владика није ниједном речи по
казао да би хтео да окрњи и један срез у Боци у своју корист.
Према томе, све што је Бради јављао о владичиним предузећима
да приграби себи све до которских зидина, или није било истина,
или је намерно надувано, те је само дражило владику. Овај је сада
“ А. Ц. Кр. М. У. II., Sch. IV, М. 3. лист 74.—75.

* Ibidem, стр. 79.—86.
“ А. М. У. П., картон 1145., стр. 39.–45.
сасвим искрено казао Рукавини: да су га само кињења аустријских

власти у Котору натерала да тражи заштиту рускога двора. После је
дошло Брадијево протежирање Љубановићеве узурпације, које је
Рукавина поправио свечаним прокламовањем старих граница, и у
то питање не треба више дирати. Колико је Бради сметао владици
у вршењу његових архијерејских дужности у Боци, која спада у
његову дијецезу, то се види из жалбе владичине цару. Због Бради
јева захтева да владика за сваки свој долазак у Боку тражи до
пуштење, владика никако више не долази, а то оба народа,
који су једне вере, сматрају као насиље, којим се ограничава
њихова слобода вероисповести; јер због тога и нова право
славна црква у Новоме не може да служи, пошто владика не
може да је освоти. Сва уверавања барона Рукавине да ћесар
не одобрава та кињења, да он хоће да његови православни по
даници имају потпуну слободу вероисповести, нису помогла.
Владика неће више да дође у Боку док не добије на писмено
да му у томе не сме нико сметати. Рукавина (сигурно зато
што је знао слабост бечке владе према претензијама католи
чанства) није дао владици то писмено, него се задовољио да
објасни Брадију колико је важно то питање. Затим се мемо
рандум поново и опширно бави Јонијем, Валеријем и још неким
чиновницима, и доказује да их треба уклонити из Боке, „ако
је Њ. Величанству стало до мира и слоге у Арбанији и до љу
бави и поверења оба народа према њему“. Рукавина само зато
није хтео, на основу свога пуномоћства, да сам то нареди, што
није хтео да крњи ауторитет Брадијев: јер овај још није могао
предати дужност пуковнику Гаусу, који се на путу за Котор
разболео на Ријеци. За поклоне ћесарсве, које очекује преко
ђенерала Кеблеса, Рукавина јавља да ће их задржати при себи,
да их — према приликама — разда владици и његовим при
сталицама. Само моли да се једним писмом било самога ћесара
или из његове канцеларије, упућеним владици, овај и његов
народ за највиши двор привеже. То би више користило него
стотина изасланстава и усмених обећања. У том писму треба
да се потврди оно што је он урадио односно границе: да се
владици гарантује слободно вршење његових духовних права у
Боци, да се увери о задовољењу на суду односно масе de
Vins-ове, и да му се нагласе поклони које ће му Рукавина до
ставити. Односно жалбе Пламенчеве од 1791. год., Рукавина
јавља да је сада тај исти опат Долчи наново постао секретар
176 ТБЕНЕРАЛ РУКАВИНА И ВЛАДИКА ПЕТАР 1 .
владичин. и да је он всh Показао владици где се налазе оне

драгоцености , то је сада жалба Пламенчева беспредметна.
У другом једном рапорту од 28. септембра 1800. г. ? Ру
кавина само помиње да је о потпуковнику Војиновићу и руској
ескадри иод његовом командом ( ? ) послао засебно извешће . У
овом опширном документу Рукавина доказује зашто је сваки
војник незгодан за гувернера једне провинције као што је Бока;
и то баш поступцима ћенерала Брадија, који је подигао противу
себе и против Аустрије не само Црногорце, него и Бокеље , а
већ владику је он натерао да тражи руску заштиту. Зато са
ветује да се за гувернера у Боци постави политичка личност ;
а као најпогоднијег кандидата за то место препоручује Торба
Војиновића, који би био у стању не само да очува добре од
Носе с Владиком црногорским , него и да „ Русе држи далеко
од нас “ , јер Ђорђе познаје скроз и Црногорце и Боксљс . Ово
ина пише строго поверљиво . То сад зна само Бог и г.
Рукавин
министар и нико више , па ни сам Војиновић.
Овај извештај барона Рукавине унірстио се на путу с упут
ствима која му јо Дворски Ратни Савет послао 30. септембра
1800. 3 год .; из којих вреди забележити као ново само то : да
му се сада , пошто је Бради већ отишао из Котора, допушта да
уклони оне рђаве и поткупљиве чиновнике и да их замени бо
љима ; а ако нађе да је пуковник Гаус подесан да заступа
главног команданта у Котору , нека му изда потребна упутства,
и нека о свему извести како Дворски Ратни Савет , тако и ми
нистра унутрашњих послова Тугута.
Сад на једанпут бригадир који је остао у Котору , својим
рапортом од 3. октобра 1800.4 год . , јавља команди у Задру : да
је једна од оних руских лађа које су отпловило у Крф , дошла
1. октобра под Будву , да се ту усидрила и искрцала на обалу
три некадашња млетачка топа шестоФунташа и један тоскански
девстоФунташ, с 30 буради барута, 150 топовских ђулади и 100
картечних кутија . Ову муницију и топове наредио је владика
црногорски да се пренесу у манастир мајински, где је топове
наместио на огради и напорио их на будванско пристаниште .
1 Значи да је ђакон Алексије већ напустио своје место , сигурно по

заповести онога који га је и послао у Црну Гору за вођење тајних дела “ ,
јер се сада у Петрограду видело куда шиба мисија Николе Давидовића.
2 А. ц. Кр . м . У. п., Sch. IV, М. З., fol. 313.
з На истом месту, fol. 48.—54 .
4 На истом месту, fol. 165.
Тако је овај манастир на аустријском земљишту претворен у

црногорску тврђаву. Ко познаје положај овог манастира у вој
ничком погледу, а зна расположења владике црногорскога, ви
деће јасно шта се овим намерава. Чудновато је да је командант
дотичне руске лађе, док се она бавила пред Будвом, код многих
људи распитивао каквом се заставом владика служи, и био је
изненађен кад је чуо да то није руска застава!
Спроводећи овај рапорт Дворском Ратном Савету, главна
команда у Задру, својим актом од 10. октобра 1800. г., налази
да је бригадир сувише равнодушно гледао како се искрцавају
ти топови и муниција, уместо да то спречи: и уместо што
шаље копију од акта млетачког Сената, по коме је негда мле
тачка војска становала у мајинском манастиру, боље би урадио
да је запитао владику црногорскога: шта он хоће с том арти
љеријом на аустријском земљишту, и мисли ли је и даље др
жати у том манастиру 2
Међутим је пуковник Гаус 3. октобра стигао у Задар,
примио од ђенерала Рукавине његова усмена и писмена упут
ства и 4. октобра отпутовао у Котор.“
Из „најпокорније поте“. Дворског Ратног Савета ћесару од
4. октобра 1800. г.“ види се да је одобрено све што је Рукавина
предлагао; само се предлаже да се овласти ђенерал да даје
сваке године владици новчану помоћ према његову нахођењу,
и пита се шта да се даље ради с ухапшеним кнезом Љубано
вићем и његовим синовима, који су дошли у Беч, а у питање
о граници да се за сада не дира, јер би изашиљање официра
за дефинитивно обележавање границе изазвало нову узбуну у
тамошњем народу.
На укор који је бригадир которски добио, он одговара 28.
октобра 1800. г.“: да се он није могао одупрети силом искрца
вању оних топова и муниције; јер од Будве, где се то догодило,
треба пет часова до Котора, а толико исто и да његова запо
вест тамо стигне, а искрцавање је извршено за два сата. Он
се ни за то није могао силом одупрети, што му је ђенерал Ру
кавина — кад је последњи пут био у Котору — дао усмене
инструкције да се најсимпатичније понаша како према владици,
тако и према руској ескадри ако би тамо дошла, па није могао
* No 650. и 651., у истој фасцикули М. У. П., лист 166.
* Ibidem, fol. 351.
* Ibidem, fol. 263.—266.
4. Ibidem, fol. 169.
ЕВРОША И ЦРНА ГОРА. 12
узети на се толику одговорност; у толико мање, што је ВЛАДИК a
с масама свог народа био при искрцавању. Он је, по заповести,

тражио објашњења од владике и шаље његов одговор, али да
та артиљерија није набављена против Турака, најбољи је доказ
у томе, што она, стоји још на ћесарском земљишту, неколико
миља далеко од турске границе.
Извешћем од 25. новембра 1800. г., Рукавина шаље у Беч

доказе за све кривице које је починио кнез Љубановић и његови
синови, због којих ови не могу више бити судије у дотичној
кнежини. Он јавља даље: да је — из обзира према старости
кнежевој, и ако је још врло снажан — овоме скинуо гвожђа и
његово тамновање претворио у официрски затвор; али не сме
да узме на се одговорност, без нарочите највише заповести да
га пусти у слободу, „јер би то наново раздражило једва умирен
народ, него треба да му се суди за његове кривице и да се
осуди.“
Рукавина је међутим писао владици и питао га шта је
с оним топовима и муницијом; али како је владика путовао по
Црној Гори, то је ђенерал тек 16. децембра 1800. год. могао да
пошље своје извешће о томе.“ Из њега се види: да је владика
био принуђен да тражи од Руса те топове и муницију за њих
да се брани од Турака, јер му пређашња главна команда у Ко
тору није допуштала да купује у Боци ни пушчану муницију;
али да он никада није ни помислио да остави те топове у Ма
јинама, него да их пренесе на Цетиње, а одатле на турску гра
ницу, што ће се и учинити. Није истина да су ти топови били
наперени противу будванског пристаништа, него су одмах сме
штени у манастирски подрум, и владици није пало ни на памет
да шиље послугу за те топове у манастир. Што се тиче вла
дичине оданости према ћесару, ђенерал Рукавина узима на се
сву одговорност да је она искрена, и да владика и Црногорци
— и ако су сада под руском заштитом — неће никада ништа
предузети што би Аустријанцима могло бити непријатно. Стога
Рукавина предлаже да се сада предаду владици они ћесареви
поклони (крст у бриљантима и један драгоцен прстен), а он ће
се већ послужити уверавањима пријатељства од стране ћeca
реве, да оданост владичина према ћесарском двору постане што
већа и што поузданија.
* Ц. Кр. А. М. У. П., Sch. IV, М. 3., fol. 202.-203.

* Ibidem, fol. 348.
Поред овог службеног извешћа, има и једно поверљиво писмо

ђенерала Рукавине председнику Дворског Ратног Савета, ђене
ралу Тиге-у“. Из њега се види: како му је пошло за руком да
владика дигне оне топове и муницију с ћесарске територије и
да их пошље на турску границу, и да ће сада владици предати
оне адиђаре.
Из опширне писмене инструкције коју је Ц. Кр. Мини
старство Унутрашњих Послова издало привременом гувернеру
Боке Которске, пуковнику Гаусу, 4. октобра 1800. г.“, вреди да
забележимо само неке тачке. Тако, у тачки 8., под a.), стоји:
„Становништво Арбаније (Боке) предало се драговољно Њ.
Величанству, али под погодбом да му се очувају сва стара права,
привилегије и слободе, што је прокламацијом Њ. Величанства и
обећано; и према томе, и треба управљати тим становништвом
према стању у коме се затекла та провинција када је заузета.
Сувишно је напомињати да тамошњи народ врло суревњиво пази
на овај свој савез с Њ. Величанством, и да ништа не би било
опасније него новачењима вређати његово старе обичаје.“
А под б.) истог члана стоји:
„Владика црногорски уједно је глава православне (грчке
неуједињено) цркве у Арбанији; и, према најновијим највишим
одлукама Њ. Величанства, он има потпуну слободу да врши сва
своја права у Арбанији, која потичу из тога поглаварства, од
носно култа и религиозних обреда, без икакве сметње; јер је
православнима толико пута од стране Њ. Величанства ујамчена
слобода вере, и свака сметња томе само би изазивала неред и
буну међу становништвом.“
Из овога се јасно види: да је у сукобу између Црне Горе
и Аустрије, који је изазван неразумним поступцима Брадијевим,
владика Петар I — чисто дипломатским путем — потпуно по
бедио, те тиме спречио крвави сукоб, до кога би иначе наси
гурно дошло.
ж
»k »k
Овде се свршавају документи о одношајима између Црне

Горе и Аустрије у осамнаестом веку.
Како су се ти одношаји развијали у деветнаестом веку до
прогласа краљевине у Црној Гори, то је предмет наредно књиге.
* На истом месту, fol. 346.
* Ibidem, fol. 352.–354.
——- З-О-ФЗ-----
12“
UNIVERSITY OF CALIFORNIA LIBRARY
BERKELEY
Return to desk from which borrowed .

This book is DUE on the last date stamped below .
Uni WillU Junac'5112

(1
INTER - FOÀN
LD 21-100m - 11,'49 ( B7146816 ) 476

D'ord 1өті , 604130 Jx1565
Црна Гора и Аустрија Z7 A92
604130
X 505
Z 7492
UNIVERSITY OF CALIFORNIA LIBRARY

Србија и српски покрет у јужној Угарској 1848 и 1849. Написао
д - р Драг. М. Павловић. Београд, 1904. Цена 2 дніг.
Стогодишњица Српскога Устанка. Свечани скуп С. К. Академије
7. септембра 1904. Београд , 1904. Цена 1 дин.
Приповетка о девојци без руку, од Павла Поповића . Београд , 1905.
Цена 2 дин .
Омладина и њена књижевност ( 1848—1871) , од д-ра Јована Скер
лића. Београд, 1906. Цена 5 дин.
Црна Гора за Морејског рата ( 1684--1699 ), од Јов. Н. Томића.
Београд, 1907. IЦена 3 дин .
Д - р Никола Крстић, Београд, 1908. Цена 2.50 дин .
Град Клис у 1596 г., од Јов. Н. Томића. Београд, 1908. Цена 2
динара.
Историјски развитак нишавске долине. Морфолошка студија Петра
Т. Јанковића . У Београду , 1909. Цена 2 дин.
Српска књижевност у XVIII веку, од д-ра Јована Скерлића. У
Београду, 1909. Цена 6 дин .
Историја у народним еаским песмама о Марку Краљевићу, од
Јов. Н. Томића . У Београду, 1909. Цена 2 дин.
Основи теорије економских вредности , од Косте Стојановића. Бео
град, 1910. Цена 2 дин.
Србија за време последњег аустријско - турског рата ( 1788—1791 ),
од д - ра Драг. М. Павловића . Цена 4 дин .
Гроф Борђе Бранковић и његово време, од д-ра Јована Радовића .
у Београду, 1911. Цена 6 динара.
Елементи математичке феноменологије, од д-ра Мих . Петровића.
у Београду, 1911. Цена 6 дин.
Аустрија и Црна Гора у XVIII веку, од Д-р Владана Ђорђе
вића. У Београду , 1912. Цена 3 дин .
8. Издање Баталакиног фонда :
Историја српског устанка , од Лазара Арсенијевића Баталаке
Део први. Београд, 1898. 1 [ена 3 дин.
Историја српског устанка , од Лазара Арсенијевића - Баталака .
Део други. Београд, 1899. Цена 3 дин .

Đorđević, Vladan. Crna Gora I Austrija U XVIII Veku

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Đorđević, Vladan. Crna Gora I Austrija U XVIII Veku

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

This is a reproduction of a library book that was digitized

by Google as part of an ongoing effort to preserve the

ЦРНА ГОРА И АУСТРИЈА

БАЛКАНСКИХ ХРИШЋАНСКИХ ДРЖАВА

У XVIII и XIX ВЕКУ .

ЕВРОПА И ЦРНА ГОРА .

ЦРНА ГОРА И АУСТРИЈА

ЦРНА ГОРА и АУСТРИЈА

Примедба . — Одељак о протеривању владике Петра из Русије биће

ЦРНА ГОРА , НАПУШТЕНА ОД РУСИЈЕ , ОБРАЋА

Руска заштита Црној Гори , основана на ратној помоћи

манастиру и на веће и мање поклоне црногорским изасланствима

1це НА горA и штв зАштиту од Аустриљ.

преокрет у ономе што би се, за невољу, могло назвати спољном

се известан број Црногораца насели у Банату и Буковини, или

бљанског трговца — дође у уречени дан на Ријеку, и он ће га

* Ц. К. Д. Д. Д. А., „Моntenegro“, fasc. 1., conv. A., fol. 29.—30.

ноге Вашега Царскога и Краљевскога и Апостолскога Велича

Смирени митрополит черногорски, скендериски и приморски

Прва два документа показују сепаратну акцију митрополита

Петровића — стигло у Беч, оно се најпре представило влади и

награда нашега народа за то? — Никаква: почасне грамате,

П. У случају рата узвишеног дома Вашега Величанства

V. Да не бисмо компромитовали узвишени двор, ми не

гувернадур, потчињени главари и цео народ црногорски: али

само дотле, докле Турци буду владали Србијом, те не можемо

XIII. Остаје још граф Бјеладиновић, главни покретач (prin

да и даље Фанатички иду за Московијом, претпоставити да се

АрхимандритЂ н нам bстникљ митропо

Печат је један, и то велики. На њему је двоглави орао :

тражи сталних годишњих субвенција, и сувише велики ванредни

* Ц. Кр. Д. Д. Д. А., „Моntenegro“, fasc. 1., conv. A., fol. 68.-78.

целар реферише царици о појединим тачкама црногорских жеља.

У том мишљењу Јосиф II налази да у садашњим околно

траже 28.000 форината годишње и 25.000 за једно „народно ве

Писмом од 27. априла 1779. год., писаним на италијанском

— свега двеста дуката! И што је најгоре, добило је „миг“ да

Односно првога, изасланици су — нешто у одговору на

могу са сигурношћу рачунати на више него само на 20.000 бо

Због надмоћности својих суседа, они су дошли на мисао

да избегне даљи заплет“. Али, ако је ова прилика да послуже

Уопште они желе да се поставе на војну ногу, онако од

Да би се о томе стекло потпуно уверење, не остаје друго

*) О овом осујећеном покушају врбовања међу Црногорцима за ау

сада, у недостатку добре полиције, у народу известан неред

Узевши у обзир да ово друго црногорско изасланство из

љало Црну Гору под аустријско поданство; да је тражило једног

*) Ц. Кр. Д. Д. Д. А., „Моntenegro“, fasc. I., conv. A. fol. 90.—98.

од највише оцене: да ли не би требало и у мирно доба издр

Ова важна разлика заслужује пре свега потпуну јасност;

ликих трошкова и без других непријатних последица за државу.

Млечићима; и пошто су они учинили услуге највишој служби,

У осталом, нека се изасланицима објасни да се њихова по

Дакле, цар не даде ни оне три хиљаде Форината које је

накнаду за трошак око Фрајкора и празно обећање да ће их

Најзад, ето на што се свео онај „формални уговор између

мисија Аустријског пуковникА ПАвлиЋА

Скоро две године чекали су црногорски главари да дођу

У том писму подсећа се „велики император“, који се у

* Он је верно преписан у „Прилозима“ овој књизи.

је то исто изасланство долазило у Беч, где је преговарало с цар

Пуковник Павлић споразумео се с црногорским изаслани

сигурно као таоца). и Павлић моли за Долчија да пође с њима ;