1

METODOLOGIJA TUMAČENJA KNJIŽEVNOG TEKSTA

(POJEDNOSTAVLJENA, U NEKOLIKO KORAKA)

Svaka analiza ne mora imati sve opisane korake; to zavisi od toga

šta tekst nudi, tj. onoga što o njemu i oko njega ima da se kaže.

Preliminarna faza podrazumeva čitanje i razumevanje teksta, kao i

otklanjanje nedoumica vezanih za jezik, žanr, autora, vreme
nastanka dela, itd.

I UVOD
Predstavljanje dela iz kog je odlomak (osnovna faktografija
– pun naslov, ime, prezime autora, godina obj. i slično, u koji rod –
vrstu – podvrstu spada, žanr takođe ako je to u pitanju). Reći
veoma sažeto nešto o autoru i mestu pomenutog ostvarenja u
njegovom opusu.
Odrediti mesto odlomka u delu iz kog potiče: da li je s
početka, sredine, kraja... ili: iz tog i tog čina, te i te scene; tog i
tog poglavlja, itd. Povezati mesto kome pripada fragment sa
književnim delom u celini, ako ima potrebe i prostora za to.
VAŽNO: Odrediti temu odlomka, u jednoj ili dve sažete
rečenice, bez prepričavanja.
Dati odlomku naslov.

II ANALIZA FORME
Jezik: analizira se više lingvističkih aspekata, ovim redosledom.
Fonetsko-ortografski: zanimljiv kada su stari tekstovi u pitanju.
Treba napomenuti da li se nešto piše drugačije u odnosu na
savremenu normu (assi, dexaba, i sl.), ili pak čita drugačije. Kazati
koja jezička norma je u pitanju u zadatom tekstu (moderan
španski; starošpanski /do XVI veka/; klasični španski /esp. áureo,
XVI i XVII v./).
 2

Morfološki: oblici reči, glagolskih vremena, itd, koji su, isto tako,
drugačiji u starim tekstovima. Primer, túvose por feliz – danas se
zamenica koristi kao proklitika (ispred glagola, tj. se tuvo por
feliz); dejalle (asimilacija, za dejarle) i slične pojave, česte u
baroknim tekstovima. To je dobro objašnjeno u primerima za
baroknu književnost datim na kraju Plajorovih izdanja (Playor).
Leksičko-sintaksički. Ovde registrovati leksička polja, tj. grupe
reči koje su sličnog (srodnog značenja) i koje ukazuju na glavnu
temu i motive prisutne u odlomku (primer: u fragmentu iz
pikarskog romana, o gladi, npr, izdvojiti reči i izraze kao što su
hambre, comer, pan, comida, itd. Njihov broj ukazivaće na
prisustvo i značaj određene teme/motiva i znatno pomoći u daljoj
analizi).
Sintaksa je nekad uobičajena, a nekada treba podvući prisustvo
izuzetno dugih rečenica, sa zavisnim ili koordiniranim; u poeziji,
npr. kod Gongore, skrenuti pažnju na karakteristične sintaksičke
konstrukcije kao što su bimembracija, plurimembracija, incisos i
slično. To je ipak dosta redak slučaj, i ovaj odeljak obično ne
iziskuje previše analize.
Ukoliko je u pitanju poezija, takođe treba u glavnim crtama
definisati metrička obeležja. Strofa, stih, vrsta i raspored rime, i
ako ima nešto specifično, to naglasiti. Ne mora se ići detaljno u
metričku analizu, jer se podrazumeva da svako pesničko delo
sadrži pojave kao što su hiperbaton, sinalefa, opkoračenja, itd.
Nije cilj puko nabrajanje metričkih fenomena, već poentiramo one
koji se ističu svojom učestalošću ili specifičnošću (hiperbaton kod
Gongore npr.)
Struktura i njena obeležja. Struktura samog odlomka – da li se
može podeliti na tematske ili neke druge celine -; da li preovlađuje
naracija, deskripcija, dijalog, monolog, itd. Uzmimo za primer
dijalog i njegova obeležja; negde je on dat u sasvim uobičajenom
obimu, a nekada baš mora da se naglasi njegov značaj i
karakteristike, npr. u Selestini ili Don Kihotu.
 3

Stil. Registrovati prisutne stilske figure. To se ne svodi na puko

nabrajanje istih unedogled, već na analizu onih glavnih, koje zaista
ukazuju na stil pisca i njegove karakteristike, kao i na specifičan
stil zadatog odlomka. Nije bitno registrovati sva retorička
(stilska) sredstva, jer nisu sva podjednako značajna, već sa
razumevanjem analizirati one najprisutnije i konstatovati šta one
govore o delu i autoru uopšte.
Ovde spada i ton pripovedanja (u romanu) ili ton lirskog JA (u
pesmi), raspoloženje, stav prema pripovedanom, ironija, sarkazam,
burleska...

III ANALIZA SADRŽINE

Tema. Ponoviti ranije definisanu temu (podsetiti se na nju), samo
je formulisati drugim rečima nego ranije.
Motivi. Izdvojiti noseće motive, ne nizati ih i ne usitnjavati do
besmislenosti. Samo registrovati one koji su bitni za tumačenje,
ne i sve koji se daju uočiti (to je dodatni kvalitet, jer samo
zapaziti i nabrajati motive i nije neka veština). Oni, ako su pravilno
registrovani, treba da ukazuju na suštinu odlomka (temu, glavne
odnose, itd), da ga osvetljavaju i objašnjavaju.
Likovi. Registrovati ih i kazati koji su noseći, a koji sporedni.
Analiziraju se oni glavni, a tek ponekad, ali ne i uvek, i sporedni
(ako imaju bitan uticaj na temu, radnju, ostale likove, ili ako su
tipski likovi; ili pak ako nema dovoljno glavnih). Analiza
podrazumeva registrovanje njihovih glavnih karakternih crta i
ponašanja u zadatom kontekstu, kao i stepen psihološke
produbljenosti; obeležja tipskog lika i ev. odstupanje od utvrđenog
obrasca).
Narativna tehnika. Prisustvo autora u tekstu: stav, tačka gledišta,
stepen „intervencije”.

IV ZAKLJUČAK
 4

Vratiti se ukratko na noseće formalno-sadržinske odlike odlomka

(s očitom hijerarhijom između njih, znači, ne ponavljati sve, već
samo najbitnija obeležja). Izvući kratak zaključak o odlikama i
karakteristikama teksta samog po sebi, a onda ići od pojedinačnog
ka širem – tj. značenju odlomka u široj celini (poglavlju, činu, delu
knjige, itd.). Pokušati dati vrednosni sud o mestu i značaju
odabranog dela u kontekstu: a) opusa pisca koga izučavamo; b)
vremena i sredine u kome je delo nastalo.
Zaključak može da sadrži do desetak rečenica.

2011/2012
2021/2022 Prof. Jasna Stojanović