Поезија Шарл Бодлера

Окујте бескрилну птицу у тами потонулих зракова, да би дотакли понор

и екстазу живота. Постадоше уклети сви они који одбацише и неразумеше
декаденте доба слободних мисли и доба нове уметности. У азилу љубави, у
жудњи духа и тела где умире дива, муза обесних и смелих и где се рађа
„Цвеће зла“.
Прелепи Албатрос шири своја „бела и огромна крила“по којима се
писац задивљен поистовећује са животињом. То су „силне морске птице на
путу немарне, тихе пратилице“, вредне дивљења. Лепота одједном полако
нестаје и претвара се у тужну и мучну слику која говори о људској злобној
природи. Ухваћен и мучен од стране морнара тај прелепи „кнез облака“ бива
на тлу спутан и земљи невичан“. Као што је човек рођен да живи, уметник да
ствара, ова прелепа птица је створена да досеже највеће висине али
„дивовска му крила сметају да крочи“. Та дивна крила као велика људска
мана терају га у смрт. Везе се испреплеташе у мрежу у којој сви постадосмо
везани, попут мириса, звукова и боја. Наше душе су постале пејзажи без
премца, а на лица смо ставили маске и шминку. Мириси су постали јансији
„ко пут дечја свежи зелени ко поље, благи ко обоје, док су други искварени,
победнички, тежи“. Сва та лепота постаде застрашујућа и дивна, јер га баци
у сукоб добра и зла. У сусрет тој лепоти која га пољупцем пића везује за себе
као верни пас засијаће попут „блиставог драгуља“ и који ће међу свима бити
најдражи. Као олујно небо лепота„одише зраком“, па се и сам писац пита да
ли је демонска или божанска , да ли долази из раја или пакла. Лепота је
амфора која свој опојни ефекат шири тако што „хероје слаби, децу чини
јаком“.Он постаде порок који је видео и лепоту и ужас. Испред њега се
простра ум као море, у које он погледа и даде животу чудан сјај, помало
мутан и нејасан. Онда зарони у море свох ума, своје душе и додирну дубине.
Човек и море се поистоветише и љубоморно сачуваше своје тајне. Он остаде
уклет у својој унутрашњој борби са космичким пространствима али и са
суровошћу овога света.
„Као амбра, мошус, тамјан, раскош њуха
који пева занос чула нам и духа“.

Вања Курија 3/3