Šta je istina? Kroz istoriju filozofije razvijeno je mnogo teorija kako bi se rešio problem istine.

Te
teorije su često bile međusobno iskuljučive. Ni dan danas ne možemo da precizno definišemo istinu
i uslove istine, ali možemo izučiti različite teorije i doći do nekog zaključka.
Aristotel je definisao istinu ovako: ,,Istina je reći o onom što jeste da jeste, a neistina je reci o onom
što nije da jeste." Ova teorija, teorija korespondencije, takozvana "klasična teorija istine", je jedna
od najstarijih i najzastupljenijih teorija. U srednjem vek su sholastičari najčešće definisali istinu kao
adekvatnost istine sa stvarima. U suštini, po ovoj teoriji, ako neko zapažanje odgovara stvarnosti,
onda je istinito. Problem kod ove definicije istine je što mi ne možemo da budemo sigurni u osobine
stvarnosti. Naša čula su subjektivna, i pošto ne možemo da eliminišemo vlastitu subjektivnost, ne
postoji način da budemo 100% sigurni da li je nešto istinito. Mi nikad nećemo dopreti do "gole,
neposredovane realnosti". Kako slep čovek, čovek koji nikad nije ništa video u životu, može da
bude siguran da neko ko tvrdi da vidi govori istinu? Aristotel je objasnio šta je istina, ali ne kako da
utvrdimo da je nešto istina. Zbog ovoga je teorija korespondencije neprimenjiva na apstraktne
stavove logike i matematike, budući da oni nisu izvedeni iz iskustava.
Po teoriji evidencije, kriterijum istine je očiglednost, tj. evidentnost nečega. Istinito je ono saznanje
koje je praćeno našim osećanjem neposredne očiglednosti ili izvestnosti. Kao primer je evidentnost
izraza 2 > 1. Iako su najčešće stavovi koji se odnose na direktno opažanje činjenice istiniti, to ne
mora uvek biti slučaj. Naša opažanja mogu biti iluzija oka, ili na njih mogu da utiču različiti faktori
(jezik, kultura, razlicitost znanj, itd). Evidentnost je takođe subjektivna. Ipak, najveći logičari i
matematičari su smatrali da postoje neke očigledne istine koje ne treba dokazivati, a koje služe za
dokazivanje drugih istina, takozvane aksiome. Na primer, u Euklidovoj geometriji, evidentno je da
se dve paralelne prave nikad ne seku, dok u geometrijsko zakrivljenom prostoru to nije tačno.
Po teoriji koherentnosti, istina se svodi na unutrašnji sklad mišljeja, tj. na međusobnu usklađenost
svih elemenata neke celine. Istinito je ono što je u skladu sa ranije prihvaćenim stavovima. Ova
teorija rešava problem subjektivnosti - ako jedan stav ne protivreči onim što ranije smatramo
istinitim, onda će taj stav biti istinit. Ipak, moguće je da jedan celovit sistem iskaza bude
koherentan, ali da u celini bude pogrešan. Ako je početna premisa pogrešna, sve će u tom logičkom
sistemu biti pogrešno. Na primer, paranoidna osoba ima koherentan sistem verovanja, ali se poziva
na osnovnu pretpostavku koja je netačna. Kriterijum koherentnosti pretpostavlja važenje još nekog
kriterijuma, sama koherentnost nije dovoljan uslov istinosti. Ovde uskače teorija verifikacije.
Po teoriji verifikacije, istinit je onaj stav koje se može proveriti (tj. verifikovati). Postoje 2 pravca u
okviru teorije verifikacije. Jedan je logički empirizam - da bi jedno tvrđenje bilo istinito, mora biti
praktično provereno. Empirizam dokaz nalazi u čulnom iskustvu, te se radi o oslanjanju na teoriju
verifikacije. Drugi je pragmatizam - ističe praktičnu upotrebu ili posledice stavova. U kontrastu sa
empirizmom, pragmatizam traži praktične posledice nekog stava da bi ga smatrao istinitim, na
primer, ako krenemo na putovanje oko sveta i vratimo se u grad od kog smo krenuli, onda je istinito
da je Zemlja okrugla. Ni ova teorija nije sveobimna, nekad se desi da praktični uspeh jednog stava
nije nužno dokaz istinosti, jer u određenim okolnostima pogrešni stavovi mogu dovesti do korisnog
ishoda.
Do istine se (verovatno) može doci kombinacijom ovih uslova. Dakle, ako stav odgovara realnosti,
ako je očigledan, ako se uklapa u ranije utvrđene istine i ako može da se verifikuje, verovatno je
istinit. Naravno, mi nikad ne možemo biti sto posto sigurni u ove teorije i uslove, ali je dobar
početak.