Opservacije i teorije:

potvrđivanje i opovrgavanje

1
 Potvrđivanje teorija i problem
indukcije
• da li imamo razloge da verujemo da će obrasci koje smo
opazili u našem prošlom iskustvu važiti i u budućnosti:
kako možemo da opravdamo korišćenje prošlih
opservacija za generalizacije o stvarima o kojima ne
posedujemo opservacije?
• Hjum: ne postoji nikakva kontradikcija u pretpostavci da
će budućnost biti potuno različita od prošlosti (ako je
moguće da se svet radikalno izmeni u svakom trenutku,
prethodno iskustvo nam ništa ne koristi)
• Indukcija je u psihološkom pogledu prirodna za nas, ali
ne možemo racionalno da je opravdamo
2
• kako opservacije mogu da potvrde naučnu teoriju:
opservacije kao svedočanstvo za određenu teoriju
• Logički empirizam: kako opservaciona
svedočanstva mogu da podržavaju naučnu
teoriju?
• Naučne teorije ne mogu konkluzivno da se
dokažu, svedočanstvo samo može da pruži
podršku jednoj teoriji u odnosu na drugu
• Teorija potvrđivanja trebalo bi da obuhvati sve
slučajeve odnosa između opservacija i teorija u
nauci
3
 Kako logički empiristi izgrađuju
teoriju evidencije?
• Potvrđivanje kao apstraktna relacija između
iskaza
• Odnos između iskaza koji čine naučnu teoriju i
onih koji opisuju opservacije
• Kako testirati naučne genealizacije ako sva
evidencija potiče iz opservacija (nijedan
konačan broj opservacija ne može da potvrdi
generalizaciju)

4
 Nauka i metafizika
• “...središnji problem epistemologije je uvek bio i još uvek jeste rast
znanja,...a rast znanja najbolje može da se proučava kroz rast naučnog
znanja.”
• razlikovanje empirijskih nauka od neempirijskih oblasti (logika, čista
matematika, metafizika) i od pseudonauke
• logički pozitivizam: filozofija nauke je logika naučnog jezika
• kriterijum demarkacije u logičkom empirizmu je mogućnost empirijske
verifikacije
• stav mora da ima značenje, što se izjednjačava sa mogućnošću empirijske
verifikacije (značenje je dato sa metodom verifikacije)
• Poperova kritika:
1. samo mogućnost falsifikovanja predstavlja zadovoljavajući način testiranja,
2. kriterijum demarkacije ne može da se izvodi iz teorije značenja
3. odbija induktivne kriterijume demarkacije (dobra hipoteza ne može da se
izvede iz empirijskih činjenica)
5
• Tradicionalna opservacionističko-induktivistička paradigma naučnog
istraživanja: za nauku su karakteristične induktivne metode pomoću
kojih se opšti zakoni izvode iz skupa singularnih tvrdnji kao što su
npr. eksperimentalni opservacioni izveštaji
• Poperova kritika:
1. ne postoje “čiste” opservacije koje bi bile potpuno nezavisne od
teorije: “Opservacija je uvek selektivna. Potreban joj je izbor objekta,
definisan zadatak, interesovanje, tačka gledišta, neki problem.”
(opservacija uključuje primenu teorijskih termina, deskriptivnog
jezika i konceptualnih shema na pojedinačnu iskustvenu situaciju)
2. naučni zakoni ne mogu da se verifikuju (teorije su po prirodi
univerzalne i nijedan konačan skup opservacionih iskaza nije logički
ekvivalentan univerzalnoj propoziciji niti može da je opravda)
3. indukcija shvaćena kao sistem logičkih zaključaka koji generišu
naučni zakon iz pojedinačnih eksperimentalnih rezultata je običan
mit, ovakvi zaključci ne igraju nikakvu ulogu u naučnom istraživanju
6
 Kritika indukcije
• Hjumov propust u kritici indukcije: pozitivni rezultati u eksperimentalnom
testiranju ne mogu da demonstriraju istinitost naučne teorije, ali jedan istinski
kontraprimer je logički dovoljan (“Hjum je pokazao da nije moguće doneti
zaključak o naučnoj teoriji polazeći od opservacionih iskaza; ali, to ne utiče na
mogućnost pobijanja teorije putem opservacionih iskaza.”)
• Logička asimetrija između verifikacije i falsifikacije:
Pojedinačni protivprimer može da pobije univerzalni stav, ali nijedan broj
pozitivnih primera ne može da ga potvrdi. Moguće je dokazati da su teorije
pogrešne, ali je nemoguće dokazati da su tačne.
(T je teorija, a O opservaciona tvrdnja koja se može izvesti iz T)
Falsifikacija Verifikacija
Ako T, onda O Ako T, onda O
ne-O O
ne-T T
deduktivno validno nije deduktivno validno
• Kritičko testiranje hipoteza odvija se putem deduktivnog zaključivanja od
opservacionih izveštaja koji imaju oblik “Ovo A nije X” na netačnost
korespondentne univerzalne hipoteze.
7
• Antiinduktivističko stanovište u pogledu odnosa između naučne teorije i iskustva:
naučne teorije nisu logički izvedene iz iskustva niti mogu da budu potvrđene putem
iskustva
• Teorije se ne proizvode putem logičkog zaključivanja, već putem kreativne
imaginacije.
• Središnja racionalna aktivnost u nauci je rešavanje problema i pritom se, zahvaljujući
imaginaciji, stvaraju nove hipoteze da bi se rešili problemi koji su se pojavili u
prethodno postojećim teorijskim okvirima.
• Kritička uloga iskustva u nauci se ne sastoji u tome da nam pokaže koje teorije su
istinite, već koje teorije su lažne.
• Ukoliko imamo dve teorije koje nisu falsifikovane, naučno je vrednija ona teorija čiji
je informativni sadržaj veći, jer je utoliko veći i opseg njenog predviđanja i mogućnost
testiranja: dobra naučna teorija je manje verovatna nego teorije koje su konkurentske
(verovatnoća i informativni sadržaj teorije variraju u obrnutoj razmeri).
• Sa logičke tačke gledišta, sistem teorija je naučan samo ako može da se pobije ili
falsifikuje: “za jedan empirijski naučni sistem mora biti moguće da on bude pobijen
putem iskustva.”
• Središnje metodološko pravilo zabranjuje svaku ad hoc reformulaciju teorije koja bi
omogućila da se reši problem evidencije koja nije u skladu sa teorijom.

8
 Kriterijum demarkacije
• Kriterijum demarkacije definiše u terminima odnosa između naučne teorije i
“bazičnih iskaza” (singularni egzistencijalni iskazi): Ukoliko je neka teorija
naučna ona mora bazične iskaze bez preklapanja da deli na dve neprazne klase:
1. na klasu bazičnih iskaza koji su konzistentni sa teorijom, tj. koje teorija
“dozvoljava”, i
2. na klasu iskaza koje teorija isključuje, tj. “zabranjuje”
• druga klasa je od presudne važnosti, jer se ona sastoji od iskaza koji
potencijalno pobijaju teoriju: istinitost bilo kog iskaza iz klase 2 implicira da je
teorija lažna
Poper: “Jedna teorija je opovrgljiva ukoliko klasa iskaza koji je potencijalno
opovrgavaju nije prazna.”
• psihoanalitička teorija nije naučna: kritična slabost psihoanalize sastoji se u
tome što ona nije istinski prediktivna, tj. ona je neprecizna u određivanju klase
iskaza koje zabranjuje i zato ne može da bude predmet eksperimentalne
falsifikacije

9
 Standardno gledište o teorijama
• Opažajni termini (odnose se na ono što svi možemo
da opazimo) i teorijski termini (odnose se na
neopažljive osobine i stvari)
• Opažajni i teorijski iskazi
• Teorije su delimično interpretirani računi: opažajni
termini se neposredno interpretiraju, a teorijski
samo delimično
• Teorije moraju da dobiju empirijsko značenje tako
što se precizira značenje za opažajne termine i ono
se prenosi na teorijske termine
10
 Standardno tumačenje teorija
• Teorije teže da izraze regularnosti koje su otkrivene u
proučavanju klase fenomena i da omoguće dublje
razumevanje datih fenomena.
• Teorije ove fenomene tumače kao manifestacije entiteta i
procesa koji se nalaze u njihovoj osnovi.
• Ovim procesima i entitetima upravljaju karakteristični
teorijski zakoni ili teorijski principi pomoću kojih se
objašnjavaju empirijske regularnosti otkrivene u istraživanju.
• Teorije kao lingvistički entiteti, sistemi aksioma (zakona) sa
pravilima interpretacije (korespondencije) koja teorijski jezik
povezuju sa opservacionim

11
• Formulisanje teorije zahteva dve vrste iskaza:
1.unutrašnje principe koji karakterišu teorijski
okvir, tj. specifikuju bazične entitete i
procese koje postulira teorija i teorijske
zakone koji njima upravljaju, i
2.vezne principe koji pokazuju na koji način je
teorijski okvir povezan sa fenomenima koje
bi teorija trebalo da objasni (npr.
mikrokarakteristike objekta povezuju se sa
njegovim makroskopskim osobinama)

12
 Patnamova kritika
• 1. problem interpretacije teorijskih termina ne
postoji (dihotomija suvišna)
• 2. opravdanje ne ide u pravcu opažajnih
termina (ponekad se opservacioni iskazi
opravdavaju teorijskim), opservacioni izveštaji
nisu specifični u pogledu rečnika koji koriste
• 3. dihotomija neodrživa

13
 Opažajno-teorijsko
• Karnap: opažajni termini odgovaraju
svojstvima koja mogu da se otkriju bez
pomoći instrumenata, teorijski termini
označavaju neku neopažljivu osobinu
• Ne postoje opažajni termini koji ne mogu da se
primene na nešto neopažljivo
• Bar neki teorijski termini mogu da se primene
na opažljive entitete

14
 Održivost dihotomije
• Naučni pojmovi ne mogu da se podele na
opservacione (o kojima možemo da
posedujemo sigurno znanje) i teorijske (čije
značenje mora da se izvede iz neke
opservacione osnove)
• Svi opservacioni termini su opterećeni
teorijom, a teorijski termini igraju važnu ulogu
u opservacijama

15