iggSTttN AOMjta

Tad Richards:

VRUĆA
SEDLA
 Činilo se kao da čitava preri­
ja podrhtava od vrućine pod
žarkim popodnevnim suncem.
Životinje su se vukle u svoja
skloništa i dahtala u hladovini.
Jedan je bizon nepomično sta­
jao, a oko njegove opuštene gla-
ye dosadno je zujao roj mušica.
Životinja nije imala snage da se
pomakne s mjesta.
U daljini prerije nazirala se
silueta jedne životinje koja je,
čini se, jedina imala dovoljno
snage ili tvrdoglavosti da se
ogleda pod užarenim suncem.
Njen trag vodi preko prerije.
Neobičan je za divljinu poput
ove. I kao da ga nikad dotad ov­
dje nije bilo!
Bila je to željeznička pruga.
Tek ako priđete bliže, na vla­
ku ćete zamijetiti radnike. Po
njihovim kretnjama odmah po­
staje iasno da svi ti ljudi nisu
dobrovoljno odabrali posao koji
obavijaju. Bili su to nesretnici
što su igrom slučaja, već od sa­
mog rođenja, bili osuđeni da se
poslušno pokoravaju ljudima
druge boje kože i porijekla.
Bili su to pretežno Crnci, Ki­
nezi a bilo je i nešto Iraca. Na
LASO 352
željeznici su obavljali najteže fi­
zičke poslove. Odlikovali su se
radinošću i izdržljivošću. No, uz
okrutnu kontrolu svojih nad­
glednika, drukčije i nisu mogli.
Lyle, predradnikov pomoć­
nik, prođe pored skupine i mr­
ko ih odmjeri. Po izrazu njego­
va lica bilo je jasno da je neza­
dovoljan poslom potčinjenih. Iz­
vukao je iz džepa sat, pogledao,
namrgodio se i odmjerio dvoji­
cu radnika što su ga htjeli mi­
moići.
- A vi tako, znači! Šepurite
se s tim lopatama kao da plaća
mjesečno pada s neba umjesto
kiše - dobaci očito raspoložen
Lyle. - Pljucnite malo u dlano­
ve,'sto mu bogova!
Lyle je imao dobra publiku.
To je bio dovoljno jak razlog da
novim šalama podržava svoje
dobro raspoloženje. Skupini lo-
žača pridružilo se još nekoliko
predradnika.
- Ha, a gdje vam je mladost
momci? - obrati se nekolicini
Crnaca. — Dok ste bili robovi,
pjevali ste kao ptičice, a sada to
više ni na što ne nalikuje. Pona­
šate se poput mrzovoljnih usi-
3
 djelića. Sto je s dobrom starom
crnačkom pjesmom? Može li se
tako nešto još ovdje čuti?
Crnci su na trenutak preki­
nuli posao. Naslonjeni na lopa­
te, znojni i umorni, pogledaše
Lylea, a zatim uzajamno razmi-
jeniše duge poglede. Lyle je če­
kao. Na njegovu licu očitovalo
se nestrpljenje. Htio je, pored
ostalog, pokazati da je i u nje­
govim rukama dio vlasti i da on
također može potčinjenima uli­
ti povjerenje ako ustreba.
Pogledi radnika zaustavili su
se na kraju na licu jednog mla­
dića, koji je čak i u ovakvim si­
tuacijama, pomalo jadnim i
uvredljivim, izgledao snažno i
smireno. Očito je bio vođa sku­
pine radnika. Prešao je dvade­
setu, no još ga je prilično života
dijelilo od tridesete.
Zvali su ga Bart. Istupio je ne­
koliko koraka naprijed. Pokreti
su mu bili lijeni i spori Skinuo
je šešir i značajno podigao obr­
ve, a zatim se okrenuo ložačima
davši im nekakav znak. Zatim
se začuo njegov glas. Počeo je
pjevati.
Činilo se kao da je lokomoti­
va u tom trenutku prestala do­
sadno štektati i da pored Barto-
va milozvučnoga glasa nijedan
drugi zvuk ne dopire ispod uže-
gloga prerijskog sunca.
Lyle je iznenađeno pogleda­
vao ostale predradnike. Prvi
put imao je prilike čuti Barta.
— Čekaj! Čekaj! - povikao je.
- Koji je to vrag? Htio sam čuti
dobru pjesmu, a ne... Htio sam
pjesmu! Nešto poput one stare
»Njiši se, njiši, zlatna kočijo«.
Mislim, pravu pjesmu!
Bartu i družini nije puno zna­
čio ovaj prijedlog i želja Za tu
pjesmu ili nisu znali ili nisu
4 LASO 352
marili. Tek da bi scena dobila
pravo ruho, značajno su se po­
gledali, iznenađeni i zapanjeni.
Jedino je Lyle izgledao uzrujan
i nestrpljiv.
- A tu ne znate, ha? No, do­
bro, a što je s onom drugom, ka­
ko se ono zove...? »Dama iz
Camptowna? Svaki Crnac mo­
že otcvrkutati tu pjesmu, ha? /
Bart se okrene društvu i po­
drugljivo namigne.
- Dama... dama... iz Cam­
ptowna.. - reče značajno po­
dižući obrve.
Ostali su ga slijedili. Zbunje­
no su mrmljali spominjući ne­
ku damu iz Camptowna. f nije­
dan se tobože nije mogao sjetiti
riječi te pjesme.
Bart okrene Lyleu svoje dje­
čački zbunjeno lice. Bilo je to
dovoljno da tašti pomoćnik
predradnika eksplodira.
- Do vraga, zar baš to ne
znate, nitkovi! A što da čovjek
uopće misli o vama, neznalice?
»Jedino dama iz Camptowna
čini to lijepo, pjeva to nježno, o,
ooo, lalo, loo ...«
Bart ga je isptivački proma­
trao. Usput se trudio da djeluje
nesretno zbog neuspjeha svojih
drugova u očima »velikog šefa«.
Mrmljao je traženu ariju i po­
kušavao se sjetiti stihova.
Nekoliko pridošlih predrad­
nika pokušalo je priskočiti u
pomoć. Ljudi su brisali znoj sa
čela i uporno slagali riječi. Bart
je očito bio omiljen među radni­
cima i pretpostavljenima.
Dirljivih li riječi! - oglasi se
Bart, gotovo sa suzama u oči­
ma. Netko je uspio cijelu kiticu
izvesti do kraja. O dami iz Cam­
ptowna ipak se sada nešto više
znalo.
- Ja obožavam kad svi plešu
i pjevaju — ganuto će jedan od
radnika. Sve je to davalo potica­
ja onom najpametnijem da svo­
ju priču o dami vodi sve dalje.
U tom trenutku zagrmi dobro
poznati glas. Istovremeno svi
utihnuše. Pojavio se Taggart.
Bio je to jedan od najokrutnijih
predradnika. Svi su strepili da
se ne pojavi, a dolazio je obično
tamo gdje ga nitko ne očekuje.
- Što se, dovraga, ovdje do­
gađa? - zagrmio je. - Nisam
za ovo mjesto unajmio bandu
dvorskih luda već ljude koji će
nekog vraga i koristiti! A vi, što
vi ovdje predstavljate, ako mo­
gu znati?
. - Oprostite, mister Taggart,
zanio sam se - zbunjeno će Ly­
le.
Ovaj prepad nije očekivao.
Počeo je mucati natežući neku
nesuvislu rečenicu. Taggart je
jednim pokretom popljuvao
njegovu ispriku. Bijesno je za­
mahnuo rukom.
- Slušaj, ti, žutokljunče - re­
če. - Radije pripazi na teren i
kraj u koji sada dolazimo. Nad­
zornik je upozorio da doskora
dolazimo u područje živog pije­
ska. A o tome treba voditi raču­
na! To je tik ispred mosta, glu­
pane. Razmisli o poslu, za koji
si plaćen više nego što vrijediš
skupa s imanjem cijele porodi­
ce i dalje i bliže rodbine.
- Razumijem - pokorno će
Lyle. - Poslat ću naprijed
skupni konjanika da izvide sta­
nje zemljišta.
Taggart ga nepovjerljivo po­
gleda.
- Konjanike? Pa jesi li ti lud?
Zar si smijemo priuštiti taj luk­
suz i tek tako gubiti konje! Ra­
dije pošalji dvojicu Crnaca.
Bart se trudio da djeluje kao
LASO 352
da ga taj razgovor ne zanima
ili. u najgorem slučaju, kao da
ga se ne tiče. No time nije m o­
gao zavarati pokvarenog Lylea.
- T i... - reče Lyle, pokazuju­
ći debelim prstom prem a Bartu.
- I... - Prst mu se zaustavio
na Bartovu prijatelju Charliju.
- Ti - reče.
- Ali - umiješa se Bart. Po­
kušao je zvučati sm ireno i
uvjerljivo. — Gospodin je tražio
da krenu isključivo dvojica Cr­
naca. Međutim, m oja je baka bi­
la čista Nizozemka. Za Nizo­
zemsku ste čuli, ne? Amster­
dam, ha?
Lyle eksplodira. M rzio je ton
kojim mu se obraćao.
- Gubi mi se s očiju! I za­
pamti, bit će uvijek onako kako
ti se kaže da radiš.
- Nisam im ao pojm a da ti je
baka Nizozem ska — reče Char­
lie dok su polako hodali prem a
ručnoj drezini.
- No - podrugljivo će Bart,
znajući da ga nijedan pretpo­
stavljeni ne m ože čuti - djed je
uvijek jadikovao da mu se žena
potucala s crncima. Očito su joj
bili slaba točka u životu.
Takav ih je način razgovora
m ogao oraspoložiti. O bojica su
bili svjesni svog položaja i sve­
ga što ih okružuje, no bili su d o ­
voljno pametni da si crnim mi­
slima ne otežavaju ionako gru­
bu svagdašnjicu.
Složili su se da napokon u
miru izvedu do kraja onu priču
o čednoj dam i iz Camptowna.
Nitko ih u tom e sada nije m o­
gao ometati.
Ipak, stalni ih je opsjedala
m isao o tome tko su i što rade,
bez obzira na prijateljstvo i do­
bre naravi. Crv je im ao dovolj­
n o prostora da utire svoj uski
5
put. gdje god oni bili. Drezina je
polako odmicala u nepoznato, a
to je moglo značiti i ono sa čime
se čovjek ni na samrti ne može
pomiriti...
Preostalo im je tek da se pre­
puste jednoličnom ritmu i po­
kretima ruku koje su ih vodile
naprijed, sve do jednog trenut­
ka kad će ta mala smiješna na­
prava otkazati poslušnost i jed­
nostavno stati. I jedino će im ta
činjenica, od svih stvari na svi­
jetu, biti kristalno jasna.
Naprava će stati. I ništa je vi­
še neće pokrenuti. I oni s njom
na nekoj mrtvoj točki. A zatim
će tonuti, dok će im, kao iz da­
ljine, đopirati neko škripanje
pijeska pod nogama.
- Ili sa mnom nešto nije u
redu ili sve oko mene raste -
reče mimo Charlie. - Ovaj je
svijet očito poludio!
- Ne znam - odgovori Bari
- No, što god bilo, ne sviđa mi
se.
Oko Barta. i Charlieja sve se
počelo iznenada uzdizati. Šutke
su gledali kako drezina nestaje
pod njima, a za njom su u neku
baršunastu mekoću uranjala i
nestajala njihova stopala, kolje­
na i noge...
Bili su do pasa u dubini kad
je Bart ponovno progovorio.
- Hej, Charlie, da. te nešto
upitam. Samo, nemoj žuriti s
odgovorom. Razmisli, što znači
ovo- Nije zemlja, nije voda, a
kad te to proguta, osjećaš se
kao zgnječeni limun i iz pluća
ispuštaš zadnji dah. sve dok i
dušu ne ispustiš?
Bart i Charlie se pogledaše.
- ŽIVI PIJESAK! - jednogla­
sno povikaše, a taj je povik zvu­
čao groznije od agonije umiru­
ćeg.
6 LASO 352
Dva konja su im se približa­
vala. U tom trenutku sam o su
im glave virile iz pijeska, no u
očim a im je bljesnuo tračak na­
de.
Na konjim a su bili Lyle i Tag­
gart. Sjahaii su i nevoljko bacali
pogled oko sebe. Taggart, je ba­
cio na zemlju šešir i bijesno ga
zgazio čizmom.
- Živi pijesak - bijesno p ro­
cijedi predradnik. — Ovo nam
baš nije trebalo. I kako da se
sad izvučem o iz ov oga 0
- Kako da se oni izvuku? -
reče Bart Charlieju, Za koji tre­
nutak m ogli su potonuti u ne­
povrat.
Taggart se nije osvrtao na
njegove primjedbe. On je imao
svojih briga. Spustio se na zem ­
lju i raširio pred sobom topo­
grafsku kartu. Lyle je sjeo uz
njega
Bart. i Charlie šu gubili svaku
nadu. Preostalo im je tek da is­
puste očajni urlik i pozovu u
pom oć.
- Da vidim o - reče Taggart,
dok se Lyie podigao na koljena
da bi bolje vidio kartu. - Ovim
putom ne m ožem o nastaviti, no
ne m ožem o skrenuti ni u desno.
Tu je klisura.
Prstom je klizio po karti Bart
i Charlie s bespom oćno vriskali.
Taggart se na to tek namrštio i
pokušao usredotočiti na pro­
blem što leži pred njim.
- M orat ćem o skrenuti pre­
ma sjeveru.
- POMOĆ! POMOĆ!
Taggart podigne pogled. Ovo
zapom aganje prekinulo mu je
rečenicu na pola.
- ... k Rock Ridgeu.
Taggart se razljuti.
- Slušaj - reče. - M ogu li
ovi tvoji umuknuti za trenutak
da kažem ono što želim? Poku­
šavamo ovdje srediti neke važ­
ne stvari. A kao što rekoh, važ­
no je da mislimo na Rock Rid­
ge. Drugog izlaza jednostavno
nema, jasno?
- Pomoć! Pomoć! — oglasi se
Bart. - Dva ljudska bića umiru.
- Dva brata tonu u beskraj
- doda Charlie.
U tom trenutku učinilo se kao
da je Taggartu nešto palo na
um.
- Zaboga! — poviče. — Požu­
ri, Lyle! Treba nam jedno uže!
Lyle skoči. Potrčao je prema
sedlu i zgrabio laso. Taggart je
mimo sjedio i zadivljeno ga gle­
dao, diveći se njegovim spret­
nim pokretima
- Hej, Lyle! - poviče okrutni
poslovođa - zar sve to tako
jednostavno izvodiš običnim
užetom?
- Ne znam - odgovori Lyle.
— Vrijedi sve pokušati. Možda
uspije...
Lyle u velikom luku zabaci
laso iznad glave. Bart i Charlie
su ga netremice gledali.
Taggard je pljeskao rukama
poput djeteta.
- Da vidimo kako će ovo iz­
gledati - zapuhano reče Lyle.
Htio je pošto-poto iznuditi
beskrajno divljenje svojim vrli­
nama.
- Radije požuri - prekine
ga iznenada Taggart. Bart i
Charlie su gledali sa strepnjom.
Obojica su duboko disala. Tlo je
pod njihovim nogama postajalo
sve čvršće, barem u mislima.
Pogledi su im očajno slijedili
sporu putanju lasa. Bila je to
nada koja je u ovom trenutku
sve značila. No, u jednoj sekun­
di netko je izgubio koncentraci­
ju. Putanja je promijenila svoj
LASO 352
smjer, a s njom i nade dvojice
nesretnika. Umjesto da se zaus­
tavi pred njihovim glavama,
uže se na milimetar približava­
lo drezini.
Lyle je za stražnji dio vagona
pričvrstio kraj užeta Taggart je
već bio u drugim problemima.
Nije se obazirao na događaje
oko sebe. Neke stvari tek su ga
usput nervirale. Postao je očito
nestrpljiv.
- Požuri već - reče. - Ove
su drezine vrijedne četiri stoti­
ne dolara Ne možemo dopustiti
da to tek tako potone.
- Drezine! — zaurla Bart. U
ovom trenutku gubio je osjećaj
za diplomaciju i čvrste živce. —
Kako možete, kujini sinovi! A
što mislite s nama?
Taggart je stajao na čvrstom
rubu što ga je dijelio od beskra­
ja živog pijeska. Povlačio je uže.
- Kad biste imali malo više
poštovanja prema svojim gaz­
dama, možda bi od svojih života
i mogli nešto učiniti - hlad­
nokrvno reče. - No, ovakvim
ponašanjem očito ne možete
daleko stići
Charliejev glas postajao je
sve tiši.
Bart je zabacivao glavu una­
zad. Tako je uspijevao zadržati
položaj u kojem mu je lice još
bilo na površini Oko sebe više
nije nikoga vidio. Čak ni Char-
lieja, kojeg je želio vidjeti. Zvu­
kovi su postajali sve prigušeniji.
- Bart, umrijet ćemo! - po­
novno zacvili Charlie.
- Ne uznemiruj se, Charlie,
mislim da ćemo moći... osje­
ćam da...
Drezine se pokrenu prema
granici živog pijeska. Bart uspi­
je osloboditi ruku i u trenutku
dok kotač prođe kraj njega, po­
7
sljednjim se snagama uhvati za
sam rub... Charlie zgrabi Barta
za nogu... Konji su povlačili
drezinu prema čvrstom tlu, a
ova su dvojica osjećala kako im
se ponono vraća dah.
Na svu sreću, Lyle i Taggart
su bodrili konje te nisu zamije­
tili dodatni teret. Tek kad su se
našli na suhom zajedno s vozi­
lom, Taggart, kao da ih prvi put
vidi, zajedljivo procijedi:
- Momci, pauza je završila. A
sad na noge! Nije vrijeme za
sunčanje. To vam, ionako, neće
biti osobito korisno.
Oštro je opalio Charlieja u re­
bra. A zatim je drski predrad-
nik gromko prasnuo u smijeh.
- Uzmi - reče Taggart, pru­
živši Bartu lopatu — ovim se
može učiniti nešto korisno.
Okrenuo mu je leđa i otišao.
Bart ga je dugo gledao. Zatim je
skrenuo pogled prema alatu.
Čudio se kao da tu stvar prvi
put vidi u životu. Zatim stisne
šake i lijeno krene za Taggar-
tom. Njegovi su pokreti bili od­
lučni. Znao je što želi.
Charlie ga je zapanjeno pra­
tio pogledom.
- Nemoj! — .upozori prijate­
lja.
Bartovo je lice bilo mračno i
odlučno, a glas mrtvački hla­
dan i miran.
- Moram - bilo je sve što je
imao reći.
Taggart je zamišljeno stajao.
Dao je znak Lyleu. Ovaj je izva­
dio notes i spremno čekao što
će mu šef reći.
- Lyle, sad smo u priličnom
škripcu. Moramo se nekako iz­
vući iz svega. Trebat će nam
mnoštvo zaliha, mislim dodat­
nih. Zapiši! Spreman?
8 LASO 352
- Spreman - poslušno od­
govori Lyle.
- Oko tisuću petsto metara
čeličnih tračnica, petsto prago­
v a i još tri dodatne skretnice.
- Jasno — zaključi Lyle.
- Još jednu skupinu nad­
glednika.
- Skupina nadglednika -
ponovi Lyle.
- Nazovi ured u Topeki i reci
im što sam naručio.
II
Taggart je žurno koračao stu­
bištem. Na kraju se zaustavio
pred staklenim vratima na koji­
ma je pisalo:
HEDLEY LAMARR, DRŽAV­
NI TUŽILAC
- I tako stvari stoje, gospodi­
ne Lamarr. Dobro smo obavili
svoj posao sve do trenutka kad
smo se našli pred živim pije­
skom. ..
- M mm... - Lamarr se zna­
čajno nasmiješi
Njegovi tanki, zavijeni i uvis
podignuti brkovi svaki put bi
zatreperili kad bi se nasmijao.
- Da vam sve to pokažem na
karti, gospodine Lamarr?
- Na karti? O, da, da. Bez
sumnje, to bi trebalo vidjeti, iz­
volite! — reče.
Taggart istog trenutka raširi
pred njim veliku topografsku
kartu i stavi je na stol. Na kra­
jeve položi velike metalne otva­
rače za pisma, suvenir iz
ogromnog porodičnog nasljed­
stva, što je Lamarr dobio na dar
od neke udovice kad je progla­
sio istek roka hipoteke.
Taggart se nagne iznad stola.
Trudio se da u svakom trenut­
ku drži glavu uspravno. No, s
obzirom na mnoštvo zavoja oko
glave očito mu to nije bilo jed­
nostavno.
- Evo, tu je mjesto gdje smo
naišli na, živi pijesak, mister La-
marr.
Laman- je pozorno prouča­
vao kartu.
- Živi pijesak - mrmljao je.
— Da, da... jasno, fantastično!
- Sada željeznica mora kroz
Rock Ridge.
Lamarrov prst je polako kli­
zio preko papira.
- Rock Ridge... Rock Rid­
ge. .. fantastično.
Taggart se zadovoljno pro­
meškolji na stolici. Imao je do­
jam da je učinio nešto osobito
značajno. Zadivljeno je klimao
glavom. A zatim je to oduševlje­
nje dobilo i izraz. Kroz stisnute
zube procijedio je:
- Da, da, gospodine. Rock
Ridge, odlično. Da, ja...
- Samo polako, Taggarte -
reče mu Lamarr, podigavši zna­
čajno ruku. - Razmišljam o
hlapljivim idejama što u bes­
kraju svemira obogaćuju svijet
novinama.
Oči su mu plamtjele. Taggart
ga je blijedo gledao. Ništa nije
razumio. Nepomično je stajao
pred čovjekom zadivljenim vla­
stitim mislima.
- Plan... — zamuca Lamarr
sam za sebe. Ustao je od stola
i počeo šetati po uredu. Uzruja­
no i nestrpljivo pucketao je pr­
stima.
- Plan... treba mi nekakav
plan...
TRAS!
Taggart se panično baci na
pod, a zatim polako ustane i
bolno sjedne.
- Koji je sad vrag?
Lamarr ljutito jume prema
prozoru. Podigao je zasun i pre­
LASO 352
ko ramena pogledao van. Imao
je što vidjeti: ogroman čovjek,
nakaradan i obučen poput
srednjovjekovnog krvnika, sa
crnim povezom preko jednog
oka, stajao je na vrhu stratišta.
- Slijedeći - reče krvnik
nježnim glasom.
- Boris, molim te, možeš li
na nekom drugom mjestu. Ova­
ko ne možemo mimo razmišlja­
ti.
- Žao mi je, mister Lamarr
— prošapta krvnik. Bio je u
svom načinu govora smiren i
metodičan. - Ostao sam bez
dvojice ljudi. Imaju gripu, a da­
nas je velika gužva. Posao ne
može čekati.
Čovjek je na stolici preko ko-
lotura polako klizio prema stra-
tištu. Oko vrata mu je bila om­
ča.
- Pokušat ću što je moguće
tiše, no i sami možete vidjeti
da... - poče se ispričavati.
- O, da, dakle - umiri ga dr­
žavni tužilac. - Vidim, smak­
nuće doktora Gillespieja. Pošte­
no obavite svoj posao.
Zatvorio je prozor, navukao
zavjesu i značajno krenuo pre­
ma stolu. U sobi se slijedećih
nekoliko trenutaka osjećala na­
petost. Činilo se kao da nitko ni­
je mogao ništa reći sve dok se
nije začuo neizbježni TRAS! od
kojeg se cijela zgrada potresla
iz temelja. Taggart je zadrhtao
od straha, kao da se u najmanju
ruku pred advokatovim vrati­
ma nalazi skupina željezničara
koji pošto-poto žele unutra.
Lamarr je ponovno prošetao,
- Dakle, gdje smo ono stali...
ah, da, kod Rock Ridgea Kad
željeznica bude* prolazila kroz
Rock Ridge, tada će tamo zem­
ljište vrijediti milijune. I sve
9
ostalo, naravno. A ja upravo to
želim. Toliko želim tu zemlju da
točno njušim njen miris. Osje­
ćam ga
Taggart je pokušao zamisliti
okus zemlje, no nije mogao. Lju­
tio se na sebe samog što ne mo­
že uživati koliko Lamarr. Umje­
sto toga on se zlobno naceri.
- Sredi se, Taggarte!
- Da, gospodine. Osjećam is­
to što i vi, gospodine.
- Na žalost, postoji samo jed­
na teškoća u cijeloj stvari. A to
su zakonski vlasnici te iste zem­
lje. No, mora postojati način da
ih se riješim. Na primjer, neki
slučaj po kojem je zakonski ne­
što prije bilo izrečeno, neka
osuda ili slično.
Izvukao je zakonik, ogromnu
prašnjavu knjigu, i počeo za­
dubljeno listati po njoj.
- Sad da vidimo... - stav kao da duboko razmišlja o
mrmljao je sam za sebe. - ...
pristajanje zemljišta...
hmmm... evo, dakle, tu sjno...
Haley protiv U. S. d a .. Haley
7... m ožda.. no još moramo na­
ći načina da ih obezglavimo,
prestrašimo...
Taggart je neprestano gegao
s jedne noge na drugu, podižući
ruku da ga Lamar napokon za­
mijeti.
- Na dnu hodnika s desne
strane - nervozno će Lamarr.
- Ne, gospodine, nisam to
mislio. Imam plan. Što mislite o
tom da svakoj kritičnoj obitelji
iz Flock Ridgea ubijemo prvo
muško dijete?
Lamarr strese glavom.
- Ne, ne. To nikako.
Bezosjećajni predratnik nije
bio obeshrabren.
- Ja još ne vidim pravih raz­
loga da se ozbiljno zabrinemo.
10
Uvijek im možemo prilijepiti
broj šest, ne?
- Broj šest? Bojim se da ne
znam što to znači?
- Znate, dakako da znate. To
je bilo onom zgodom kad smo
išli prema gradu i pedalj po pe­
dalj brisali sve živo s lica zem­
lje, osim... razumije se... nešto
ženskog roda
- Oho, znači, poštedili ste že­
ne? — U advokatovu glasu osje­
tio se trunak razočaranja.
- Ne, ne. Učinili smo s njima
ono što zaslužuju...
- Zvuči strašno, ali svakako
zabavno... to bi se eventualno
moglo uzeti u razmatranje, kao
mogućnost. A ti si, Taggarte, bio
ranjen? Zašto, ako smijem zna­
ti?
Lamarr je iznenada i čini se
tek sada zamijetio zavoj na
Taggartovoj glavi Zauzeo je
onome što mu se dogodilo. Tag-
gart se spremno nasmiješio,
baš kao da je riječ o nekoj ne­
važnoj sitnici
- O, da, gospodine. Onaj ne­
sretni Crnac opalio me lopatom
po glavi. Bio bih vam neobično
zahvalan kad biste mi nekako
pomogli da ga objese. Drugo ni­
šta i nije zaslužio. Dolje je, u pri­
tvoru
Lammar se zamisli, napravi
nekoliko koraka po sobi, klim­
ne glavom i značajno podigne
kažiprst.
- Da li to znači da će moja
molba biti ispunjena? - upita
Taggart.
- Pazi sad!
Lamarr je prišao prozoru, od­
gurnuo zavjesu i otvorivši jed­
no krilo povikao:
- Boris!
- Samo trenutak, gospodine.
LASO 352
Ovaj čas sam strašno zauzet.
Na stratište je upravo pristi-
zala nova žrtva. Boris je pažlji­
vo obavljao svoj posao. Kad mu
se učinilo da je ono najvažnije
obavljeno odazvao se Lamerru.
- Sto ima novog, gospodine
Lammarr?
- Boris, imam nešto poseb­
no Kad budeš uhvatio minutu
slobodn og vremana, pa da ga
središ?
Boris namjesti om ču na vrat
nekog nesretnika.
- Na žalost, do ponedjeljka
ni po protekciji nitko ne može
doći na red. Sve je rezervirano.
Pretrpani smo.
- Odlično! Onda, u p on ed je­
ljak.
Stručnjak je spretno zabaci­
vao om če žrtvama. Bio je miran
i metodičan. Ništa ga nije m o ­
glo zbuniti. Lamarr je zadovolj­
no zatvorio prozor, povukao za­
vjesu i prošetao po psobi.
- N eobično sam vam zahva­
lan, gospodine Lamarr - po­
korno će okrutni poslovođa. -
A za ostalo ne brinite Bit, će sve
u redu. Rock Ridge će požaliti
štc je ikad ugledao svjetlo dana,
- O d...
TRAS!
.. lično - reče Lamarr i
protrlja ruke.
Taggart panično pojuri pre­
ma Lamarru. Na ove uzbune,
koje su ostalim a bile svakida­
šnje, nije se m ogao priviknuti
za tako kratko vrijeme. Pao je
Lamarru u naručje.
- Sve je u redu, Taggarte -
reče ovaj, pogladivši ga po kosi.
- Nije se dogodilo ništa poseb ­
no. Samo su objesili jednog ja­
hača, skupa s njegovim konjem.
Drugo, uostalom, nije ni zaslu­
žio.
LASO 352
Ili
BALADA O ROCK RIDGEU
Bio jednom skr&vi? grad Rock
Ridge, u kojem su ljudi živjeli
sretno i m im o ...
Izgledao je kao da ga je netko
skinuo s fotografije: tih pra-
šnjiv, idiličan i m aleni grad na
Zapadu. Ulice su uvijek pune
ljudi. Život u njemu teče i svat­
ko ima svoje mjesto, svoju bri­
gu, koju će u toku dana izvesti
do kraja ili neriješenog proble­
ma zakoračiti u novi dan.
U ovom gradu svi se poznaju
i pozdravljaju. T dlica je istovre­
m eno i drugi dom, u kojem se
sastaju svakodnevno članovi
velike obitelji. U znak pozdrava
podižu šešire, smješkaju se i
razgovaraju o najvažnijim stva­
rima na svijetu.
»U ovom gradu nikad nem a
tuče ali ovdje ljudi strašno bu-
če!«
Na vrata dućančića, izlazili bi
trgovci i mahali za prolaznici­
ma, dozivali ih da uđu i pogle­
daju što ih zamma. Za plaćanje
nije bilo teškoća.. Ljudi bi uzi­
mali robu n& kredit i plaćali po­
slije. Jedni su drugim a vjerova­
li.
.»Saiun je uvijek bio pun ljudi,
jer tu orkestar bučno gudi!«
Povrem eno u grad bi svratila
skupina kauboja što su dovodili
stoku na prodaju. Zadržavali bi
se neko vrijeme na javnim m je­
stima, trošili novac u saiunima
i potom odlazili. No grad i red
u njemu bili su svetinja za sve
što je u nj navraćalo.
»Za šankom Anal Johnosn to­
čio piće, dobro je to radio, bilo
je zadovoljno svako biće.«
Ana! Johnson je bio grdosija
od čovjeka Znao je stajati za
11
šankom, pijuckati u čaše, a za­
tim ih brisati svojom prljavom
pregačom. Čistoća mu nije bila
najvažnija stvar na svijetu. No
unatoč tome svi su rado dozalili
k njemu.
U trenutku kad to nitko nije
mogao očekivati, kroz idiličnu
tišinu zaorili su stravični vrisci.
Prozori na salunu zadrhtali su
kao da je smak svijeta. Staklo je
letjelo na sve strane, a meci su
sablasno zviždali. Svatko živ
tražio je sklonište. Okrutna je
banda ubojica upala u grad.
Na čelu ubojica nalazili su se
Eyle i Taggart. Ujurili su u grad
poput najkrvoločnijih životinja.
Sravnili su sa zemljom sve što
im je bilo na putu. Šerif je pre­
strašeno zurio kroz rupicu na
svojim vratima.
- Koji je sad ovo vrag? -
zlovoljno je pitao.
Umjesto odgovora dobio je
metak u trbuh. Više ništa nije
pitao.
Nekada sretni grad sad je bio
u rukama odmetnika.
Neki gospodin u kockastom
odijelu zamišljeno je prelazio
ulicu. Nije ga zanimalo što se
događa oko njega. U jednom
trenutku oko vrata mu se našla
omča i čovjek je nemoćno pao
na zemlju.
Neka postarija dama prolazi­
la je ulicom. Jedan majmunoli­
ki napadač skočio je s konja i
napao nedužnu ženu. U pomoć
su mu odmah priskočila dvoji­
ca dokonih siledžija Ruke su joj
zavrnuli na leđa i bezrazložno
je počeli udarati u pleksus. U
tom trenutku naišao je Taggart.
Išao je svojim putem, gotovo se
i ne osvrćući na ovu trojicu.
- No, ipak biste, momci, mo­
gli pronaći i neki korisniji po­
12
sao! Kako vas nije stid, trojica
na jednu nemoćnu ženu.
Ovi na trenutak umuknuše.
Pustili su ženu. Učinilo se kao
da svi nešto važno razmišljaju.
- Imaš pravo. šefe. Nas dvo­
jica držimo slabašnu, malu že­
nu, dok treći skače po njoj i
udara je. To nije pošteno.
Istog trenutka izmijenili su
uloge. Samo je jedan bio zadu­
žen da je drži, a ostala su je
dvojica tukla.
- To je već bolje - oglasi se
Taggart i produži prema grad­
skom skladištu.
Nakon nekoliko trenutaka
opet se pojavio na ulici. Jahao
je konja na kojem je bilo nato­
vareno mnoštvo robe. Za njim
je ostala jezovita slika. Iz zgra­
de su prestrašeno trčali ljudi,
žene i djeca, a za njima je su­
kljao dim i vatra.
- Požurite, momci! - poviče
Taggart. - Vatra nije uvijek
ugodna. A ovdje za koji tren
svašta treba očekivati.
Luđački se smijao. Galopirao
je niz ulicu i prošao pored čov­
jeka u kockastom odijelu, kojeg
su konji u trku još vukli za so­
bom.
Ni ostali prizori nisu proma-
kli njegovu oku. Ona su trojica
još tukla nesretnu ženu. Ona
nemoćno podigne ruke i drhta­
vim glasom obrati se nebu iz­
nad sebe:
- Zar je tako nešto svijet
ikad vidio?
Po svoj je prilici Taggart nije
čuo. Prolazeći dalje, očito nije
imao sluha ni za posljednju ki­
ticu »Balade o Rock Ridgeu«,
što je u koru dopirala iz crkve
uz koju je upravo prolazio:
»I što ćemo sad, što ćemo sad,
kad taj grad nije naš bio tad ?♦
LASO 352

IV
Obeshrabrena i uspaničena
skupina građana Rock Ridgea
jurila je kroz pepeo i ruševine
ne mogavši shvatiti što se doga­
đa. Sve je ovo bilo nepredviđe­
no i besmisleno. Njihovi mirni
životi izobličili su se pod kopita-
ma divljih razbojnika, a snovi
ubrzano kopnili. Građani su se
skupljali u crkvi očekujući od
pastora Johnsona neku pomoć
i utjehu.
- Ne moram vam reći što se
dogodilo našem divnom gradu,
dragi građani — reče potreseni
pastor - Šerif je ubijen, sva
nam ljetina gori, skladišta su
opljačkana i zapaljen, ljudi po­
niženi, stoka odvedena... zar
još može postojati veće zlo? Do­
šao je trenutak da se saberemo,
braćo, da nešto zajednički ura­
dimo. Da, braćo, trenutak je kad
se svatko od nas mora zamisliti.
Stati, ne bježati. Na sreću, ja od­
lazim.
U gomili nastane iznenađen
žamor.
George »Gabby« Johnson,
smiješni, sijedi čovječuljak, nag­
nuo se nad ogradu propovjeda­
onice. Značajno je promatrao
svoje vjernike. Njegova sijeda i
rijetka brada jedva primjetno je
podrhtavala Oko njega se širio
težak zadah viskija, a u ustima
je neprestano žvakao duahn.
Činilo šakao da i u snu žvače.
Govorio je tečno, dapače, kao
da je s duhanom i progovorio.
Na kraju je iz njegovih usta
provalila bujica riječi i psovki,
kovanica koje nitko do sada ni­
je čuo.
Kad je pastor Gabby Johnson
sjeo, crkvom se prolomio
aplauz. Trebalo mu je nekoliko
LASO 352
trenutaka da se odmori, da ča­
šicom osvježi suho grlo, a zatim
je ponovno ustao i obratio se
svečanim tonom građanima.
- I što sad da jadni čovjek
uradi? Moramo točno znati
gdje smo i tko smo. Drago mi je
što je ovdje mnogo djece i što su
sve ovo čula. Ovo im je najbolja
lekcija za život. U ovom trenut­
ku svi moramo biti hrabri. Od
čega smo stvoreni? Od volje i
upornosti. Naši su očevi izgubili
živote da bi prevalili cijelu pre­
riju, pobili Indijance i sagradili
domove za nas. Ovdje, braćo. Ni
tada se nitko od nas i od njih
nije predavao, a kako bismo to
mogli sada?
— Tako je! - Poviče iz gomile
doktor Samuel Johnson. - Ka­
kvi smo mi to ljudi ako se ne
možemo boriti za naš rođeni
grad? Predlažem da nitko ne
odlazi, da ostanemo i borimo se
do kraja.
- Ima pravo - reče Howard
Johnson. — Ni mrtav ne želim
otići iz svoje kuće. Gradio sam
je cijeli život sa svojih deset pr­
stiju. I što sad? Da tek tako sve
napustim? Nikad!
— Howard Johnson ima pra­
vo - reče Van Johnson. Njegov
glas je bio dubok i ulijevao je
povjerenje.
— Hvala ti, Van — reče Ho­
ward.
- Dobro - zaključi pastor.
— Ako ostajemo, a svatko o to­
me ima svoje mišljenje, u tom
slučaju treba nam šerif. Koga
da izaberemo?
Van Johnson istupi korak na­
prijed.
— Predlažem da izaberemo
Olsena Johnsona
- Ja sam počašćen, gospodo
— reče Olsen svečano. — No,
13
mislim da se ne m ogu prihvatiti
te dužnosti. Predlažem radije
Vana Johnsona.
- Svjestan sam dužnosti i ča­
sti koju nosi šerifov ured. No is­
to tako znam koje su posljedice
te iste časti. I zato bih pošteno
i po savjesti rekao: NE.
- Slušajte - obrati im se pa­
stor. — Tako ne može. Jasno
vam je, valjda, da svaki grad
m ora imati šerifa. M ir je u nje­
govim rukam a i on ga m ora ču ­
vati i njegovati. Dakle, tko se
prihvaća te dužnosti?
- A zašto da ne telefoniram o
vladi da nam pošalje jednoga
dobrog šerifa? Zašto da naš
čovjek nastrada? — upita Ho­
ward Jonson.
- Howard Johnson apsolut­
no im a pravo - reče Van. -
Trebam o što prije telefonirati
vladi.
Pastor skrušeno sklopi ruke.
- Onda, pom olim o se za is­
poruku našega n ovog šerifa. Io­
nako mu neće biti lako. Čitat
ćem o evanđelje po Matiji, M ar­
ku, Luki i DUKI!
TRAS!
Netko je kroz prozor ubacio
dinamit. Trenutak poslije eks­
plodirao je iznad glava Johnso-
novih.
***
Za stolom, usred zadimljene
prostorije, sjedio je čovjek čije je
ime ukrašavalo ulazna vrata.
Bio je to guverner W illiam J. Le
Petomane. Uz njega je bila p o­
hotna, crvenokosa sekretarica,
gospođica Stein s jedne strane,
te Hedley Lamarr s druge.
Guverner Le Petomane bio je
doslovno senilni, sijedi imbecil.
Za stolom je bilo još mnoštvo
uzvanika, službenika, političa­
14
ra. nepotista, tjelohranitelja i
stražara, ljudi koji su davali ton
ozbiljnosti i službenosti tog sa­
stanka. Lamarr, je dakako, vo­
dio glavnu riječ.
- Samo ovo potpišite, gospo­
dine guverneru - reče Lamarr
gurnuvši pred Le Petomanea
komad papira.
- A što je to? — upita Peto­
mane.
- Prema proviziji s ovog ra­
čuna, Cheyenne Nation nam
ustupa 200.000 jutara zemljišta
koje im u ovom trenutku nije
osobito korisno, a nama će do­
bro doći.
- Kako je to divno! - koket-
no će Le Petomane. — A što će­
mo mi njima zauzvrat?
- Kutiju ovoga - odgovori
korumpirani advokat. Glas mu
je bio patetičan dok je iz fraka
izvlačio neku figuricu izrezba­
renu u šperploči, za koju je bila
pričvršćena gumena loptica.
- Baš mi se čini zgodno za
poklon - primijeti Le Petoma­
ne. Glas mu zatim postane tiši
i spustivši glavu prošapta La-
marru - Da li biste i meni mo­
gli dati jednu od ovih lijepih
stvarčica, ako ostane...?
- Dakako, gospodine -
zacvrkuta Lamarr. - Samo kad
na ovom mjestu budete potpisa­
li. ..
Guverner se blago nasmiješio
i klimnuo glavom. Uzeo je olov­
ku u kojoj su bili ugravirani
njegovi inicijali, podigao je i
značajno pogledao. Zatim je is­
pružio ruku i prije nego što je
šiljak dodirnuo papir, ponovno
se nasmiješio i značajno pogle­
dao Lamarra. Ovaj mu nježno
prihvati ruku, pomažući da se
potpiše.
- Što još? — upita kad je je­
LASO 352
dan potpis bio zajednički sre­
đen.
- Još jedan dokument na
potpis, gospodine.
- Najprije da vidim ovo -
reče Le Petomane i dohvati ig­
račku od šperploče. Nekoliko
puta pokušavao je udariti lopti­
cu, no svaki put bi promašio.
- Ova ne valja - svečano iz­
javi i vrati je na stol.
Hedley Lamarr uzme igračku
i pokaže guverneru kako se ru­
kuje njome.
- Dobro, dobro. Sad nije važ­
no. Vratimo se na posao. Što
smo rekli da je na redu? Kakav
račun?
- Želimo državnu bolnicu za
slaboumne preurediti u memo-
rijalnu kockarnicu slaboumnih,
a pod pokroviteljstvom Willia-
ma J. Le Petomanea.
Le Petomane dramatično
skoči sa stolice.
- Taj račun će biti ogromni
korak naprijed u tretmanu bo­
lesnih kockara
- To ste predivno rekli - za­
divi se Lamarr. - Nije zato ču­
do što vas zovu govornikom
srebrnog jezika.
- Hvala, Heddy - ogovori
počašćeni guverner i nanovo
sjedne.
- Nije m oje ime Heddy, g o ­
spodine guverneru... Ja sam
Hedley, Hedley Lamarr.
- I što te muči? - brižljivo
će Le Petomane. — Ovo je mo­
derno doba, 1874. godina. Možeš
je zaprositi.
- Samo potpišite ovdje - re­
če Lamarr.
- Polako, hej! - zajedljivo će
Petomane. - Nježno s m ojom
rakom. Pazi na slova. N je važ­
no, a T lijepo prekriži, stavi gore
crticu, inače izgleda smiješno.
LASO 352
Tako. A sad, ima li još nešto?
- I još ovaj hitno telegram
što je sinoć došao iz Rock Rid-
gea - prošapta mu u uho po­
hotna gospođica Stein. Tutne
mu papir pod nos.
- Čitaj, kujo... čitaj - zađah-
će starac.
ŠERIF UBIJEN, EKSPLODI­
RALA CRKVA USRED SVETOG
OBREDA MOLIMO DA PO­
MOGNETE DA OKONČAMO
OVO NASILJE. HITNO POSLA­
TI NOVOG ŠERIFA.
Le Petomane je ustao sa stoli­
ce i počeo nervozno šetati po
sobi.
- Hm .. .ubijen šerif... eksplo­
dirala crkva i ginu nevina djeca
i žene. Naravno, to me se ni naj­
manje ne bi ticalo, no uskoro su
izbori. Na to treba računati,
svaki je glas i te kako važan.
Hm, hm, hm ... Izbori su blizu!
Za stolom nastane tišina. Nitko
očito nije mislio na ove važne
činjenice oko izbora i vlasti.
- Onaj tamo ništa ne govori.
Kao da ga se sve to ni najmanje
ne tiče. Nije čak ni uzdanuo! -
čangrižljivo će guverner, poka­
zujući na političara što je sjedio
na kraju stola.
- Hm.,. - oglasi se ukoreni
političar.
»Hm« je napravio još jedan
krug oko stola. Svi su ga pažlji­
vo i glasno izgovarali u znak
zabrinutosti i poštovanja pre­
ma guverneru, koji je sada za­
dovoljno klimao glavom.
Glavnu riječ ponovno je pre­
uzeo Lamarr.
- Gospodo, smirite se -
obratio se prisutnima. — Ja vas
uvjeravam da će u najskorije
vrijeme doći novi šerif u Rock
Ridge. Sastanak se privremeno
15
odgađa. Oprostite, gospodine
guverneru, vi ste tako htjeli.
- Što sam htio? - zapanjeno
će guverner.
- Da se sastanak prekine.
- Oh, da - složi se.
- Znači, rekli ste.
- Što?
- Ništa, gospodine, nije važ­
no.
Lamarr iziđe iz ureda.
Guverner pogladi crvenoko­
su gospođicu Stein. Ruka mu je
blago podrhtavala.
- Dobar čovjek taj... - reče
joj. — Samo je malo nervozan.
Visoki ljudi su uvijek nervozni.
Ne znam zašto. Daleko su od
zemlje.
Guverner značajno podigne
obrve i namigne sekretarici.
Svoje igračke još nije zaboravio.
- Dodaj mi jednu, dušo - za­
moli je.
Nekoliko puta pokušavao je
prstom pogoditi gumenu lopti­
cu. Nije mu polazilo za rukom.
Na kraju je baci u torbu i ljutito
promrmlja:
- To je baš ona što ne valja.
Vrativši se u svoj ured, Hed-
ley Lamarr je razmišljao o ne-
predviđenostima u vezi s Rock
Ridgeom. Od svega na svijetu
sad mu je najmanje trebala bri­
ga oko novog šerifa. S malo re­
da u gradu ljudi bi se mogli po­
zvati na zakon i omesti mu sve
planove. No, pravi šerif možda
bi mogao pomoći — možda ne­
ki njegov čovjek? Pomislio je na
sadističnog Lylea i njemu slič­
nog Taggarta. Ili, možda još bo­
lje. ..
- Da - zam išljeno prom rsi
Lamarr. - Kad bih sam o m o­
gao naći šerifa koji će omrznuti
život građanim a Rock R idgea...
16
Da ih do te mjere ponizi pa da
sami odu iz grada... Gdje da
nađem takvog čovjeka?
Zavjese u uglu guvernerova
ureda živo su lelujale, no kad
uđoše Bart i Lamarr, iznenada
su se smirile. Le Petomane je
provirio kroz njih.
- Što želite?
- Posao, gospodine.
- Dobro, za trenutak dola­
zim.
Glava mu je ponovno nestala
iza zavjesa. Bart i Lamarr su ja­
sno čuli uzdahe gospođice
Stein.
- Ne brini, dušo - rekao joj
je guverner. - To su gluposti
koje ne smiju opterećivati tvoju
lijepu glavicu. Dolazim za tre­
nutak. Podigni haljinu s poda —
prljav je.
Guverner je izronio iz gomile
zavjesa. Popravljao je košulju
gurajući je u hlače.
- Dobro došli, gospodo —
umiljato im se obrati. - Opro­
stite što ste malo čekali. Zagle­
dao sam se kroz prozor te ni­
sam ni zamijetio da je netko
ušao. Što mogu učiniti za vas,
gospodine Hedley?
Lamarr se nakloni.
- Gospodine guverneru -
reče on zažaren u licu — kao
što smo se dogovorili, Rock Rid-
ge dobiva novog šerifa. Doveo
sam ga da ga upoznate.
Le Petomane se okrene pre­
ma Bartu. U znak pozdrava,
pružio mu je ruku.
- Drago mi je...
Le Petomane je uzeo Barta za
ruku i poveo ga na drugu stra­
nu sobe. Usput mu je nešto po­
vjerljivo šaptao u uho
- Lamarr, pa jesi li ti polu­
dio? Ovaj čovjek je Cr...
Guverner je iznenada shvatio
LASO 352
da ga još drži za ruku. U silnom
uzbuđenju zaboravio ga je pu­
stiti.
- Ne ljuti se, sine. Čekaj m a­
lo. Lamarr, dođi da nas dvojica
nasam o razm ijenim o nekoliko
riječi.
Petomane uhvati Lamarra za
ruku i šapne:
- Lamarr, ti si sasvim polu­
dio. Ovaj čovjek je crnac!
Lamarr potapša Barta po ra­
menima.
- Samo se raskomotite, šeri­
fe, dok ja s guvernerom ne sre­
dim neke sitnice.
- Lamarr - podivlja Le Pe­
tomane - sto mu grom ova! Po­
stavio sam pitanje. Jesi li sa­
svim poludio? Ne m ožeš posta­
viti Crnca na mjesto šerifa. Bez
uvrede, sine, ali to je tako —
obrati se Bartu. — Za Rock Rid­
ge ovaj m ladić ne odgovara, ja­
sno?
- Guverneru, ne uznemira-
vajte se. Ja sam vaš čovjek i ra­
dim za vas. Sada upravo stva­
ram povijest za vas, povijest po
kojoj će vas cijeli svijet pamtiti.
Najprije, ministarsko mjesto.
- Ministarsko? - reče Le Pe­
tomane podižući glavu kao da
ga oplahuje neki zlatni povjeta­
rac ravno iz Washingtona.
-- Le Petomane će biti prvi
čovjek u povijesti koji je posta­
vio Crnca za šerifa. Razmisli o
tome - W ashington, Jefferson,
Lincoln, Le Petomane.
- Neće to lako ići. Nikad ga
neće prihvatiti kao svog šerifa.
Ubit će jadnog Crnca. Bez uvre­
de, sine, ali poznajem te ljude
Kameno vat će ga prvog dana.
- M oram o biti pam etni -
reče -Lamarr. — Nama ■3 potre­
ban upravo tai iedan dan da
uđete u povijaš; apada. A to će
LASO 352
osigurati nom inaciju z a ... pred­
sjednika. .. usudio bih se reći.
- Samo hrabro naprijed —
bodrio ga je Bart Sjedio je za
Petomaneovim stolom i pušio
najbolje havanske cigare.
- Vrlo dobro, predsjedništvo!
Guverneru nije preostalo ni­
šta drugo već da u svojoj novoj
ulozi istupi pred Bartom i za­
uzevši stav budućeg predsjed­
nika, da održi kratki govor n o­
vopečenom šerifu.
- Puno sreće, Crnče. Bez
uvrede, mislim. Nadam se i vje­
rujem da ćeš se snaći i uspjeti
kao šerif, kako god to kratko
trajalo.
- Bile, dolaziš ii ili ne? - za­
čuje se glas pohotne sekretari­
ce, gospođice Stein.
- Ima li još što, Hadley? upi­
ta. - Trenutno sam vrlo zauzet,
pa ako nem a ništa hitn o...
Dok ¡e govorio, jadni je starac
nesvjesno počeo skidati hlače.
- Naravno, naravno - sar­
kastično će Lamarr. - Imate
važne državne poslove, ha?
- Glupo, zar ne? No, ja te još
m ogu otpustiti, kad god mi pad­
ne na um, ha?
- Ne možete, guverneru.
- Onda dobro. Puno sreće te­
bi i tvom Crncu. Bez uvrede.
Dolazim, dušo!
V
Građani Rock Ridgea nestrp­
ljivo su očekivali dolazak novog
šerifa. Za sve je to trebao znači
ti trenutak sreće i povratak sta­
rog blagostanja i mira u grad.
U gradu je vladala posebna
atmosfera. Ulice su bile okićene
zastavama, a ljudi su u sveča­
nim odijelim a izišli u glavnu
ulicu da u društvu pozdrave d o­
17
lazak svog najuglednijeg gra­
đana.
Uzbuđenje je počelo onog tre­
nutka kad je iz Western Union
ureda izletio Olsen Johnson, s
brzojavom u ruci.
- Stigao je iz ureda guverne­
ra u kojem javljaju da novi šerif
stiže oko podne. Novi šerif! —
urlao je. - Bit ću na licu mjesta
točno u podne.
Djeca su bila počešljana i
uređena. Vriskala su od radosti.
Svi su pričali o šerifu, te su i oni
klicali u znak radosti zbog nje­
govog dolaska.
Howard Johnson je vježbao
pripremljen govor za trenutak
kad se pojavi...
— Počašćen sam što mogu u
ime svih građana našega ma­
log grada Rock Ridgea pozdra­
viti dolazak i od sveg srca pože­
ljeti dobrodošlicu...
Gabby Johnson se dugo gle­
dao pred ogledalom. Šešir mu
je napokon pravilno stajao, a
ono malo kose što mu je preos­
talo, bilo je počešljano. On je
bio prvi koji je mogao vidjeti
novog šerifa. Popeo se na zvo­
nik, poluruševinu što je ostala
od nedavne eksplozije crkve, i
zagledavši se u dalekozor, pra­
tio je kad će mu u vidokrug ući
onaj koga cijeli grad tako željno
očekuje.
Da je Gabbyjeva naprava bila
dovoljno jaka, mogao bi u tom
trenutku, čak i na tako velikoj
udaljenosti, vidjeti krupna slo­
va utisnuta na njegovoj torbici
što je visjela uz sedlo.
Bart je jahao preko prerije.
N osio je na sebi upadljivo bijelo
odijelo, skrojeno u stilu Doc
Hollidayja. Izgledao je kao da
lebdi, brzo odm ičući na svom
konju.
18
A u Rock Ridgeu, Gabby se i
dalje zabavljao dalekozorom.
Primijetio je poštansku kočiju
koju su sa strane podržavali da
se ne raspadne. No to ga nije
zanimalo te je jedva uspio regi­
strirati da ju je vidio. Polako se
okretao na drugu stranu obzor­
ja. A tamo je u daljini mogao
jasno vidjeti figuru koja se veli­
kom brzinom približava gradu.
- Dolazi šerif! - povikao je.
- Neka na crkvi počnu zvo­
niti zvona! - zapovijedio je Ho­
ward uzbuđeno.
Gabby je pratio konjanika ka­
ko se sve više približava gradu.
Razrogačeno je gledao. Činilo
se kao da vlastitim očima gleda
pokojnika koji je izdahnuo prije
sto godina. Nekoliko trenutaka
trebalo mu je da se sredi, a za­
tim se okrenuo prema građani­
ma i poviknuo:
- Znam da nećete povjerova­
ti, ali naš novi šerif je Ćr...
Crkvena zvona progutala su
ostatak njegovih riječi.
DING - DONG, DING -
DONG...
- Što je rekao? - upita dok­
tor Johnson. ,
- Da šerif samo što nije do­
šao — odgovori Olsen.
- Samo što nije došao - pro­
nosio se glas među ljudima.
Vijest o njegovom dolasku za
trenutak se proširila po gradu.
A iz daljine je Bart čuo tri­
jumfalnu zvonjavu crkvenih
zvona. Radost zbog šerifova do­
laska bila je očigledna.
Gabby Johnson još jednom
pokuša nadjačati graju.
- Ljudi, šerif je Cr...
DING - DONG, DING -
D O N G ...
Bar!: je u galopu dojurio do
glavne ulico grada,. Za njim se
LASO 352
podizao gusti oblak prašine što
ga je zaklanjao od pogleda ra­
doznalih građana.
Kad se slegnula prašina, ljudi
su ostali zapanjeni. Izgledao je
kao da je svako živo biće što se
u tom trenutku našlo vani po­
stalo santa leda.
Vladala je mukla tišina. Bart
je lagano jahao prema svečano
ukrašenoj platformi, na kojoj je
stajao Howard Johnson. On još
nije ništa shvaćao. Držao je u
ruci pripremljen govor i uzbu­
đeno počeo čitati:
- Građani Rock Ridgea sret­
ni su što mogu od sveg srca za-
željeti dobrodošlicu svom no­
vom ... Crncu.
Prije nego što se onesvijestio,
Howard Johnson je uspio na­
praviti dva koraka i baciti lovo­
rov vijenac. Bart je sjahao i po­
peo se na platformu. Probijao
se kroz okamenjenu gomilu.
Gabby je ubrzano žvakao du­
han. Nije mu polazilo za rukom
da sroči nijednu suvislu rečeni­
cu.
Majke su pokrivale rukama
oči djece da ne bi vidjeia stravi­
čan šok i Crnca u ulozi šerifa.
Bart je stajao na sredini podija.
- Izvinite, samo da ovo izva­
dim - reče pruživši ruku pre­
ma opasaču.
Žene su zavriskale. Nekoliko
ih je palo u nesvijest.
Bart je pažljivo izvukao pro­
klamaciju i podigavši je visoko,
počeo čitati.
- Zakon me ovlašćuje da od
današnjeg dana...
Jedan po jedan čovjek oslo­
bađao se prvog šoka. Kao po
dogovoru počeli su puniti pišto­
lje.
- ... a po nalogu Williama J.
LASO 352
Le Petomane, guvernera ove
države...
Bart je mogao jasno čuti
škljocanje oružja oko sebe. Se­
dam strijelaca u sekundi se
stvorilo oko njega. Pištolji su bi­
li upereni u njegovu glavu. Lju­
di su se međusobno pogledava­
li, ohrabrivali pogledima. Bart
je ubrzao govor.
- ... I na ovom mjestu prista­
jem preuzeti dužnost šerifa
Rock Ridgea.
Pastor istupi. Podigao je ruke
prema gomili. Zatim je uzeo bi­
bliju i počeo tiho čitati:
- Braćo, neka srdžba ne
upravlja našim činima. Kao vaš
duhovni vođa, molim da me sa­
slušate. Po Abrahamu i Izaku.
BLAM!
Zagrmio je prasak pištolja i
biblija je nestala s postolja.
Pastor se okrene Bartu i reče:
- Sine, sad se moram skloni­
ti, a propovijed ću održati ne­
kom drugom prilikom. A ti, ka­
ko znaš...
Svećenik se baci na pod i ne­
stane s nišana.
Bart je bio sam na platformi.
Gledao je u metal uperen u nje­
ga. Mozak mu je ubrzano radio.
Tražio je način da se izvuče iz
sigurne smrti. Preostalo mu je
samo jedno.
Munjevitom brzinom izvukao
je svoj revolver i hladnu cijev
prislonio na svoj vrat. Mrtvački
hladnim glasom progovorio je:
- Trenutak Dovoljan je je­
dan pokret, i Crnac je gotov.
Građani su se značajno po­
gledavali.
- Mislim da je ozbiljan, uči­
nit će to — reče jedan.
- Čekajte, ljudi! — naredi Ol-
sen Johnson. - Crnac ne blefi­
ra. Ubit će se.
1»
 — A sad odložite puške - ja­
vi se Bart. - I to bez trikova.
Džentlemenski, Molim vas -
nastavio je Bart izmijenjenim,
pokornim glasom plantažnih
Crnaca. - Bacite oružje, Crnac
će se ubiti.
— Čujete li ga? - upita dok­
tor Johnson. - On to ozbiljno
misli. Dovoljno je lud da to uči­
ni.
Doktor Johnson prvi baci
oružje. Ostali su ga slijedili.
Bart je sišao s platforme, držeći
cijev pištolja na vlastitom vratu.
Krajičkom oka zamijetio je Va-
na Johnsona kako stoji na vrhu
krova s uperenom puškom.
— Baci to! — zapovijedi Bart.
— Baci ili ću u trenu raznijeti
Cmčevu glavu.
— Poslušaj ga. Van - nervoz­
no će Howard. — On to ozbiljno
misli.
Van posramljeno baci oružje.
Bart produži ulicom prema za­
tvoru. Oružje mu je i dalje bilo
u prijetećem stavu.
Harriet Johnson bolno povi­
če:
— Zar nitko ne može pomoći
ovom nesretniku?
— Šuti, Harriet! - umiješa se
doktor Johnson. - Tako bism o
ga samo dokrajčili. Dovoljan je
jedan pogrešan potez pa da ne­
sretnik zauvijek nestane.
Još sam o nekoliko koraka di­
jelilo je Barta od zatvora.
— Sad ne pokušavajte nika­
kve gluposti - reče Bart. - Još
samo nekoliko koraka i tu smo.
Iznenada on naglo potrči niz
ulicu. Pucanj iz vlastitog pišto­
lja smrtno zagrmi. Bart stane
kao ukopan.
— To je bilo sam o upozorenje.
Ako pokuša slijedeći put, p o g o ­
dak će biti točno između očiju.
20
Bart se polako povlačio pre­
m a vratima zatvora. Jednom
rukom otvorio je vrata. Zakora­
čio je unutra snažno zalupivši
za sobom. Osjetio je olakšanje.
Bacio se na pod. Duboko udah­
nuvši, osjeti kako mu sa srca
pada težak kamen. O no najgore
je prošlo. Od divlje mase sada
su ga dijelila zaključana vrata.
A to je ipak bila neka sigurnost,
barem privremeno.
- Uspjeli smo! Uspjeli! -
šaptao je sam sebi. - O, Barte,
ti si tako sposoban momak!
Poput djeteta obgrlio je sa­
m og sebe i dodao:
- A oni jadni tako glupi.
VI
Građevinski štab
Ulaz slobodan sam o za adm i­
nistrativno osoblje
Pokucaj prije nego što uđeš!
Iza vrata je sjedila skupina
Taggartovih nadglednika. Šut­
ke su jeli. Razgovor ih očito nije
zanim ao u trenucim a kad se ra­
dilo o tome tko će biti brži i ko­
me će dopasti više hrane. Ćulo
se sam o mljackanje i struganje
po zdjelam a i tanjurima.
Taggart je n ogom udario po
vratima i uletio.
Jedan od nadglednika podig­
ne pogled s tanjura i spazi Tag-
garta.
-H o ć e te li m alo graška, g o ­
spodine Taggart? - upita ovaj.
— Vam a je u svakom slučaju
bilo dosta - odgovori Taggart
suzdržavajući dah.
— Cuo sam da je Rock Ridge
dobio n ovog šerifa — reče
okrutni predradnik. - Tko ga
želi ubiti?
Petorica predradnika gotovo
istovrem eno podigoše desnu
LASO 352
ruku. Pucketali su prstima tru­
deći se da uhvate Taggartov po­
gled, no Lyle je prvi istrčao na­
prijed. Nije mogao prigušiti svo­
je uzbuđenje.
- Gospodin Taggart, mislim
da imam jedinstvenu ideju!
- Jedinstvenu? - značajno
će Taggart. - To bi me svakako
zanimalo. A o čemu je riječ?
- U vezi sa čim?
- Rekao si da imaš jedinstve­
nu ideju, budalo(?)!
- Zašto da ga ne prepustimo
Mongu? On će ga srediti po
kratkom postupku.
- Mongo! - radoznalo pri­
hvati jedna ulizica. - To zvuči
fantastično.
- Sjajna ideja, Lyle!
- Učini to, Taggarte, nećeš se
pokajati!
- Hej, Mongo će ga pojesti za
doručak.
Taggart potvrdno klimne gla­
vom.
- No - reče napokon - što
ti misliš o tome, M on go?
M ongo je sjedio na drugoj
strani, tik uz ognjište. Oko vrata
mu je bio ukrasni lanac. Bila je
to grdosija od čovjeka, stravič­
na izgleda, od kojeg bi ljudi pre­
plašeno bježali u pola bijelog
dana. Između koljena čvrsto je
držao lonac pun graška. Nikad
se nije služio žlicom. Bio je to
nekoristan alat za njegova di­
vovska usta. Bolje mu je koristi­
la lopatica kojom su bacali ug­
ljen na ognjište.
Taggart došeta do njega.
- Dakle, M ongo, što misliš o
novom šerifu?
M ongo se nasmiješi, a onaj
tko ga u tom trenutku nije vi­
dio, nikad ne bi rekao da takav
glas potiče od ljudskog bića.
- Dobro, pravi si ti dečko!
LASO 352
Mongo uvuče ruku u čizmu i
izvuče ogromnu cigaru. Otrgne
kraj s nje i pruži je prema vatri.
Trenutak zatim bila je upaljena.
Polako je gume u usta.
- Kako želiš da to obavim?
- upita Mongo. — Ima više na­
čina, ne? Odjednom ili dio po
dio?
- Sam odluči, Mongo. Napo­
kon, svaki ima svoju metodu. Ti
znaš najbolje - reče Taggart.
* * *
Tridesetak milja dalje ležao
je Rock Ridge. Bart je još bio u
zatvorskoj zgradi. Kao iz dalji­
ne, čuo je neku graju. Pošao je
prema prozom i pogledao van.
Nebo je bilo vedro. Pomisli da
je možda grmilo, no nemoguće
za to doba godine uz tako mir­
no vrijeme. Slegnuo je rameni­
ma i vratio se prema stolu.
Shvatio je napokon u što se
uvalio prihvativši da postane
šerif Rock Ridgea. Za sve je bilo
kasno. Morao se pomiriti sa
sudbinom, ili je imao svoje raz­
loge da to učini.
Bart je pravio red u šerifo-
vom uredu. Kopao je po ladica­
ma i pregledavao papire. Iz naj-
donje je izvukao *nekoliko po­
tjernica. Bili su to odmetnici,
uglavnom bijelci. Samo je jedan
bio Crnac. Bart istog trenutka
zgužva njegovu sliku i baci je u
koš.
- Ovom je ionako svega do­
sta - promrmlja. - Nisu mu
sad potrebni ovi bijeli idioti da
mu kroje pravdu.
Zagrmio je još jedan tresak.
Bart nikako nije mogao raza­
brati o čemu je riječ.
- Zar je moguće da grmi? -
tiho reče. - Ne, to je moralo biti
onako isto što sam čuo prvog
21
 dana kad sam stigao ovamo —
pomisli. — Neka gužva u zatvo­
ru.
Uzme svežanj ključeva i kre­
ne prema ćeliji broj dva, u kojoj
se vjerojatno nešto događalo.
Pogledao je unutra.
Krevet je stajao okomito, a za
gornji dio bile su privezane no­
ge nesretnog čovjeka. On se po­
lako njihao s lijeva nadesno.
Glava mu je bila oblivena
krvlju, nekoliko centimetara iz­
nad poda.
— Znači, zbog ovog već dvije
noći ne spavam — obrati se
Bart zatvoreniku. Zatim se uoz­
bilji i upita:
— Što se dogodilo?
— Ne znam, ne znam - pa­
nično će zatvorenik. Prevrtao je
očima da bi bolje vidio Barta. —
Mi Crnci, ha? - upita.
— Aha - odgovori Bart.
— Onda sve znam. Budan
sam... Samo da se malo ispru­
žim. Sve me boli u ovom položa­
ju.
Bart mu pomogne da se oslo­
bodi. Čovjek je bio nemoćan. Ni­
je mogao stati na noge. Bart mu
spusti krevet i pomogne da
sjedne.
-H v ala - promrmljao je.
— Ne govori to više — reče
Bart. - Bolje bi bilo da sad ne­
što pojedeš.
— Ne, ne... Hrana bi me ubi­
la. .. Kad bih samo... mogao...
Bart podigne slamaricu. Imao
je pravo. Ispod nje je bila boca
rakije. On je otčepi i pruži za­
tvoreniku.
— Ovo je oštro — reče Bart.
- Ako budeš puno pio, i ne bu­
deš jeo, brzo ćeš umrijeti, prija­
telju.
— Kad? - upita ovaj zakr­
vavljenih očiju.
22
-K a k o se zoveš? - prekine
ga šerif.
Pomno je promatrao svoga
novog prijatelja. Imao je četrde­
setak godina, bio je sijed i iscrp­
ljen. Moglo bi se reći ruševina
od čovjeka. Oko očiju je imao
nešto što je ukazivalo na to da
je u mladosti bio lijep čovjek, a
po pokretima je Bart shvatio da
je morao biti revolveraš.
- Jim - odgovori.
- Dobro, Jim. Ti si moj gost
ovdje. Prema tome, dopusti, da
te i ugostim kako treba Što mo­
gu učiniti za tebe? Što bi htio?
- Ne znam ... - iznenađeno
će Jim. Nije očekivao ovakav
nastup novog šerifa. Trenutak
je razmišljao. - Da igramo šah
- reče bojažljivo.
Bart je trenutak šutio.
- Dobro, ako tako želiš. Igrat
ćemo šah.
* * *
Građani su se ponovno oku­
pili u crkvi. Ovaj put trebalo je
razraditi novu strategiju kako
da se izvuku iz novog jada. Bio
je to neobičan sastanak. Ljudi
su bili obeshrabreni i izgublje­
ni. Činilo se kao da nitko nema
nijednog argumenta za ili pro­
tiv, a čak nije bilo jasno što bi
moglo biti jedno ili drugo
Pastor je stajao u propovjeda­
onici i bespomoćno lamatao ru­
kama. Pozivao je građane da se
srede. No vladala je sveopća
panika.
- Reda, braćo, reda! — obra­
ćao im se.
Howard Johnson stajao je tik
uz njega. U jednom trenutku
svečano je izjavio:
- Tišina! — vikao je pastor.
- Poslušajmo brzojav koji ša­
ljemo guverneru. Mislim da on
LASO 352
mora znati što osjećamo u po­
gledu izbora novog šerifa. Da­
kle. ..
Građani su se iznenada smi­
rili. Znatiželjno su čekali da se
dogodi nešto veličanstveno,
makar se to svelo na čitanje br­
zojava koji može a i ne mora
svršiti u rukama onoga komu
ga šalju.
- Poštovanom Williamu J. Le
Petomaneu, guverneru.
- Hej, što je to? Glasnije! Ni­
šta ne čujemo — začuje se graja
iz ugla crkve.
Van Johnson na trenutak
prekine čitanje.
- No, polako. Smirite se, pa
ćete čuti... Poštovanom Willia-
mu J. Le Petomane, guverneru.
- Tako, bravo! - počeše
oduševljeno aplaudirati. - Moji
građani Rock Ridgea - nastavi
Van - ovime želimo izraziti
svoje nezadovoljstvo zbog vaše
odluke o izboru novog šerifa.
Molimo da ga smjesta smijeni­
te. Činjenica da ste ga upravo vi
poslali u naš časni grad, potvr­
đuje naše uvjerenje da ste na­
jveće govno u ovoj državi.
Crkvom se zaori spontani
aplauz. Svi su odobravali riječi
upućene Le Petomaneu.
* * *
Bart je pomno proučavao ša­
hovsku ploču. No misli su mu
bile na stotim stvarima.
Jim ga je začuđeno pogledao.
- Kako si to mogao odigrati?
Imao si odličnu priliku da me
matiraš jednim potezom...
- Ovdje izgledi ništa ne vri­
jede - malodušno će Bart.
Jim se namršti.
- No, sve ima svoj razlog -
nastavi Bart. Nijedna stvar se
ne dogodi slučajno. Čak ni cije­
LASO 352
panje drva nije bezrazložno, a
da ne spominjem piljenje, pra­
nje suđa, seđlanje konja ili ubi­
janje šerifa. Sve ima svoju
svrhu.
- Dobro, ako je tako - po­
slušno će Jim. — No ja se ne bih
suviše brinuo oko toga, jer vje­
rojatno ćeš biti mrtav prije ne­
go što saznaš sve te odgovore
što te muče. Ako se baš želiš bi-
nuti oko nečega, onda predla­
žem da razmotriš taj glupi po­
tez koji si upravo učinio.
- Oh, da Hvala ti, umalo da
izgubim kraljicu!
- Vrati je nazad, nemam ni­
šta protiv - reče Jim.
- Nema veze!
- Ne, vrati. Ne sviđa mi se
takva pobjeda. Imam drugačiju
strategiju. Usrećuje me pobjeda
koja iz nje proizlazi.
- Ja sam učinio taj potez i ne
stidim ga se. Neka i ostane. Uvi­
jek snosim posljedice svojih po­
teza, kako god bili nepromišlje­
ni. Nisam dijete.
- Onda dobro. I zbogom,
kraljice!
- Šah mat! - najavi Bart.
- ŠTO?
Bart nevjerojatnim strplje­
njem i mirnoćom pokaže Jimu
zamku u koju ga je naveo.
- ŠAH MAT. Sah mat? — ču­
dio se Jim. — Kujin sine!
- Oprostit ćeš mi - odgovo­
ri Bart. - Drugačije nisam mo­
gao. Šah bi za mene, inače, iz­
gubio svaki šarm da ne igram
baš tako.
Skočio je i od veselja zaple­
sao. Radovao se poput djeteta.
Nije mogao izdržati a da ne za-
pjevuši, kao da se inati poraže­
nom.
»Ja pobijedio, ti izgubio,
ti crvić, a ja lav,
23
 o, Jim, Jim je izgubio
Jima boli želudac, a ja zdrav!«
Trenutak poslije smirio se i
sjeo za stol. Mimo je upitao:
- Želiš li još što igrati, stari?
Jim zamišljeno odmahne ru­
kom. Šutke je gledao u stranu,
a zatim ponovno izvukao bocu
rakije. Činilo se kao da će jed­
nim gutljajem ispiti cijelu bocu.
Kad je završio, obrisao je usta
rukavom i spustio bocu na pod.
Bart ga je pažljivo promatrao.
Zamišljao je kako se alkohol
polako širi po njegovom tijelu,
crijeva se grče, a lice oblijeva
krv.
- Hej, čovječe, pa zašto to či­
niš samom sebi?
Jim s velikim naporom uspije
zadržati pogled na Bartovu li­
cu. Prodorno ga je gledao ravno
u oči.
- Zar to ozbiljno želiš znati?
- Dakako. Bavim se mišlju
da napišem senzacionalni čla­
nak o tebi: Najokmtniji pijanac
kojeg sam ikad sreo u životu.
Samoubojica!
- Kao prvo, nisam se oduvi­
jek zvao Jim.
Bart lagano podigne obrve.
- A kako si se prije zvao?
- Znaju me kao Waco Kid.
Bart preneraženo skoči sa
stolice. Nije vjerovao svojim oči­
ma.
- Da - nastavi Jim. - A bio
sam poznatiji kao Ritz Brothers.
- Ne nasmijavaj me. Ti Waco
Kid? Jesi li poludio? Znaš li da
je taj imao najbrže ruke na Za­
padu?
- Na Zapadu? - prezirno će
Jim. - Ja bih radije rekao na
čitavom svijetu.
- Dobro, ako si to ti, dokaži!
Pokaži mi neki Kidov prokuša­
ni trik!
24
Jim se poraženo povuče na
stolicu. Podigao je ruke što su
nemoćno drhtale od alkohola.
Izgledao je jadno.
- Prije puno godina mogao
bih ti štošta pokazati! A danas,
na žalost... pogledaj m e...
Podigao je desnu mku.
- Mirna poput stijene - pri­
mijeti Bart.
- Da, ali ja pucam ovom ru­
kom.
Jim je sada podigao lijevu ru­
ku. No, nije imao snage da je
dugo zadrži podignutu. Ona mu
nemoćno padne niz tijelo.
- Znao sam da nisi Waco
Kid. Samo si izmišljao da se
osvetiš zbog poraza u šahu -
izazove ga Bart.
- Dobro - reče Jim i pokuša
prikupiti posljednju snagu što
je ostala u njemu pošteđena od
razorne moći alkohola. U nje­
govim očima bljesnuo je tračak
odlučnosti.
- Dobro - reče. - Vidiš tog
kralja? — pokaže prema šahov­
skoj ploči.
Bart klimne glavom.
- A sad stavi ruke na obje
strane ploče.
Bart posluša. Gledao je znati­
željno Jima.
- Tako. A sad slušaj. Kad
krenem rukom prema kralju,
pokušaj ga uhvatiti. Vidjet će­
mo tko će biti brži.
- Čovječe, sredi se! To nema
veze. Ti si na drugoj strani sto­
la, milje daleko.
- Ništa ne brini. Kad kažem
»sad«, pokušaj uhvatiti kralja.
Jesi li spreman?
- Sad!
Bart munjevitom brzinom sti­
sne ruke.
- Uhvatio sam, evo! - reče
trijumfalno.
LASO 352
 Jim ga je bezizražajno gle­
dao. Jedino je u krajičku njego­
vog oka drhtao plamsaj radosti.
— Otvori šake.
Bart posluša.
— Ali... pa... što...? - mucao
je.
U rukama nije bilo ničega.
Bart nije mogao povjerovati.
Iznenađeno je gledao Jima. On
se smiješio. Oči su mu bile tuž­
ne. Izgledalo je kao da će sva­
kog trenutka zaplakati.
— Tražiš kralja? — mimo
upita Jim.
— Oprosti - reče Bart. - Ni­
sam mogao vjerovati. Ali kako
si mogao biti tako brz? U čemu
je tajna?
Jim je šutio.
— Znači, ti si doista ... Waco
Kid.
— Bio sam. Sad je to nešto
drugo. Davno nekad, svaki pre-
rijski štakor koji je znao nositi
pištolj, od Yume do Lareda, do­
lazio je u grad da okuša sreću
s Kidom. Vjerojatno sam ubio
više ljudi nego sam Nepoleon u
svim bitkama. Da, da... bilo je
strašno. No, jednog dana, dok
sam hodao ulicom, čuo sam
glas iza sebe: »Opali, mister!«.
Okrenuo sam se i imao što vi­
djeti. Preda mnom je stajalo še­
stogodišnje dijete. Nastavio sam
svoj put, ne obazirući se na ne­
stašno dijete. No malo me kopi­
le pogodilo u stražnicu. Dovu­
kao sam se do saluna, salio se
u sebe bocu viskija i od toga da­
na više nisam izlazio.
Bart je pažljivo slušao svaku
riječ. Kad je Jim završio svoju
priču, izvukao je novu bocu i
ponudio nekad slavnom Kidu.
— Izvoli - reče.
— No to sad više nije važno.
Star sam i moj život ne vrijedi
LASO 352
mnogo. Bilo bi bolje čuti što je
tebe navelo da se nađeš ovdje?
- Vidiš - nevoljko će Bart -
bio sam na prvoj željeznici što
se probijala na zapad.
- Oko pedesete, ha?
- Da - reče Bart i nastavi
svoju priču. - Bio sam dio te
crne zmije, skupa s ostalima, i
danima gutao crnu prašinu. A
na nesreću, bio je uz velike va­
gone i jedan manji, što je probi­
jao put ispred svih ostalih.
Bartova priča trajala je dulje
no što je Jim mogao slušati.
Kad je Bart izlazio iz ćelije,
slavni Kid spavao je snom pra­
vednika.
- Guverner?
- Guverner Le Petomane...
gospodaru?
- Jeste li tu?
Kurir je stajao usred guver­
nerova ureda s kuvertom u ru­
ci. Bio je zbunjen. Pogledom je
tražio po sobi. U ovo vrijeme go­
spodin guverner morao je biti u
uredu. Uostalom, nitko ga nije
vidio da je izišao. A sekretarica,
vatrena gospođica Stein? Ni nje
nije bilo.
Kurir je kao iz daljine začuo
neko milozvučno pjevuckanje.
Znatiželjno je pogledao oko se­
be. Ništa nije zamijetio osim za­
vjesa u jednom uglu sobe. Poče­
le su lagano treperiti. Kurir na­
glo popravi kravatu, zauzme
važan stav i odlučno krene na­
prijed.
Pogledao je iza zavjese. Gu­
verner Le Petomane bio je u
strasnom zagrljaju s gospođi­
com Stein.
- Guverner Le Petomane...
gospodine ... — počeo je kurir.
- Što? Koji te vrag nosi ova­
mo? 1 tko si ti uopće?
- Vaš šurjak. A radim kod
25
vas, gospodine. Dobili ste hitan
brzojav, pa sam ga donio.
— Hm... hm ... Kako se zo­
veš?
— Harry.
— Oh, da. Dragi moj Harry.
Da to odmah riješimo! Ako ka­
žeš jednu jedinu riječ mojoj že­
ni, tvojoj predragoj sestrici, znaj
da ćeš istog časa dobiti otkaz.
Najurit ću te da se nikad nećeš
sastati sa sobom. Jasno? A sad
mi daj taj brzojav?
Istrgnuo je brzojav iz ruku
preplašena kurira, koji je brzo
nestao povukavši zavjese za so­
bom. Nastavio je trčati sve dok
se nije našao na drugoj strani
grada.
Le Petomane je otvorio brzo­
jav i ljutito počeo čitati. -
Ahr.. ,phhhaaa...rmph... Svinja­
rija!
Gospođica Stein je poslušno
pratila svaki njegov pokret.
- Naravno, Bille, kako ti ka­
žeš.
- Ne, Ne to! Moram sad hit­
no razgovarati s Heddyjem
Guverner se brzo obukao i iz­
jurio iz ureda. Usput je mum­
ljao neke nerazumljive riječi.
Ne velikom vjenčanom por­
tretu iznad Petomaneovog stola
mladoženja se počeo zlobno
smijuljiti. Bio je to Hedley La-
marr. Izišao je iza slike i podi­
gao brzojav s poda. Pažljivo je
čitao, značajno podižući obrve.
Bio je očito zadovoljan. Stvari
su se odvijale upravo onako ka­
ko je želio.
Advokat je počeo uzbuđeno
hodati po sobi.
- Plan ide fantastično za ru­
kom - oduševljeno je govorio.
- Bolju ideju nisam mogao
smisliti Upravo to! Crnac za še­
rifa! Građani su poludjeli! Sva­
26
kog časa mogu ga kamenovati.
Trenutak se približava. Uskoro
ću u Rock Ridge. Zemlja mi se
sama nudi. Moram je samo uze­
ti.
Lammar se histerično smijao.
- Danas Rock Ridge, a su­
tra... Laredo!
***
A u Rock Ridgeu sve je išlo u
tom pravcu da se Lammarrovi
snovi ostvare. Bart i Jim su još
bili zaštićeni debelim zatvor­
skim zidovima. Satima su sjedili
za stolom i zabavljali se sitnica­
ma koje su im dolazile pod ru­
ku.
Bart je bio u čudnom optimi­
stičnom raspoloženju, a Jima
tuga već godinama nije napu­
štala. Šešir mu je bio nabijen ni­
sko preko čela. Jedva je nalazio
snage da uzme piće. Drhtavim
rukama motao je cigarete.
- Znaš li kako me zovu? -
iznenada upita Barta.
Kako?
- Crnački izaslanik.
Bart se slatko nasmije. Jima
iznenadi njegova reakcija. Nije
shvaćao što je u tome toliko
smiješno.
- Jednog dana, kad se stvari
srede u ovom gradu, moj će po­
ložaj biti prilično uvažen - re­
če Bart paleći cigaretu.
Jim se nelagodno pomakne
na stolici’
- Ti planiraš izaći, ha?
Bart ne odgovori.
- Čuj, učini mi uslugu. Ne iz­
lazi! Ne možeš osvojiti te ljude,
bez obzira na to koliko se tru­
dio i radio za njihovo dobro.
Oni te jednostavno neće prihva­
titi Nikad! Nema načina. Dobro
ih poznajem. Uzalud ti sav trud.
- Jučer je tako izgledalo,
LASO 352
 Jim. No danas je novi dan -
odgovori Bart. - Ti jednostav­
no ne razumiješ ljudsku narav.
Kad jednom pustiš korijenje,
moraju te prihvatiti.
Jim zabrinuto strese glavom.
Bart polagano ustane sa stolice,
pažljivo ugasi cigaretu i izađe
na ulicu.
Vani je bio lijep, sunčan dan.
Nebo je bilo prozirno plavo, da­
jući poseban sjaj zlatnoj preriji
što se valovito protezala iza
grada. U zraku je lijeno kružio
orao. Lagani povjetarac činio je
dan ugodnim.
Neka je žena prelazila ulicu.
Tek je izišla iz Osenova dućana,
noseći mnoštvo namirnica. Bila
je to Granny Johnson. Žurila je
kući da za siročad ispeče pitu
od jabuka. Činila je to jednom
tjedno.
Jim je stajao uz prozor i pro­
matrao kao Bart prolazi pored
nje, polako podiže šešir i po­
zdravlja je.
- Dobro jutro, gospođo. Lije­
pog li dana!
- Gledaj svoja posla, Crnče!
- odbrusi žena i požuri ulicom.
Jim uzdahne i ode od prozo­
ra. Nije dugo izdržao. Morao je
pratiti sudar dvaju vlakova,
onaj najizravniji, pri brzini od
stotine milja na sat. Drugačije i
nije izgledao Bartov susret sa
stanovnicima Rock Ridgea.
Jim se nadao da će se Bart
vratiti u zatvor. Nije ga htio ra­
zočarati, ali nije imao snage ni
da mu daje hrabrosti u gradu
poput ovog. No Bart je preko
ramena pogledao prema prozo­
ru. Jim je morao odgovoriti. Sve
je trajalo tek nekoliko sekundi.
Nastavio je dalje ulicom.
Jim je pogledom lutao po so­
bi. Pokušavao je naći neki pred­
LASO 352
met koji će mu na trenutak od­
vući pažnju. Nije mogao gledati
kako Bart odlazi ravno u smrt.
U dubini duše Bart je možda
osjećao isto. No produžio je. U
jednoj pokraj noj ulici naišao je
na skupinu djece. Bila je to pra­
va tuča i vriska. Trojica su tukla
jednog, koji se nije mogao bra­
niti.
- Hej, momci! - umiješa se
Bart. - Kako možete tako? Tro­
jica protiv jednog?
Bio je to šerifov prvi pokušaj
da očuva red i mir u gradu. Je­
dan dječak se okrene i pogleda.
Kad je shvatio tko je, skočio je
i zavriskao. S dvojicom ostalih
dječaka pojurio je niz ulicu. Če­
tvrti je ostao ležati u prašini, tik
ispred Bartovih nogu. Odjeća
mu je bila poderana, a mali za­
plakan. Bart mu pomogne da
ustane.
- Što se dogodilo, sine? upita
ga. — Zato su te tukli?
- Igrali smo se novu igru -
odgovori kroz suze. - Zove se:
»Dobro došao, novi šerife!*
- A, tako - reče Bart i izvadi
iz džepa maramicu. Pažljivo mu
obriše nos.
- Hvala - bojažljivo će dje­
čak.
Bart ga prijateljski potapša
po ramenima. On se ponosno
nasmiješi, a tada se nečega sjeti
i preplašeno reče:
- Ne smijem razgovarati s
tobom. Zabranili su mi roditelji.
Nije bilo neprijateljstva u đje-
čakovom glasu. Molećivo je gle­
dao odbačenog čovjeka. Bart
pogleda niz ulicu.
- Nisu te vidjeli, a ako im ne
kažeš, neću ni ja - reče.
Mali je stajao još nekoliko
trenutaka kraj Barta, a zatim se
okrenuo i potrčao niz ulicu. Ne­
27
koliko trenutaka poslije stao je.
Skinuo je s košulje šerifovu
značku, koja je potrebna za no­
vu igru. Razmišljao je. Očito je
bio spreman da je baci. Predo­
mislio se. Još jednom je pogle­
dao prema Bartu i otrčao.
Ovaj susret dao je Bartu sna­
ge da nastavi. U nastavku šet­
nje gradom, Bart je sreo neobič­
nog stranca, pomalo smiješnog,
s velikim šeširom i sjajnim čiz­
mama. No učinio mu se da je
srdačan i otvoren, bar koliko se
to može zaključiti po izgledu li­
ca. Bart pokuša povesti razgo­
vor.
- Oprostite, gospodine, mo­
žete li mi reći koliko je sati?
Čovjek je hodao kao da ga ni­
je čuo.
Bart požuri uz njega.
- Pitao sam koliko je sati.
Ovaj se nije obazirao na po­
novljeno pitanje. Bart. osjeti očaj
odbačenog čovjeka, no bio je
dovoljno lud i uporan da ne
odustane.
- Oprostite, gospodine. Htio
bih saznati koliko je sati, i mo­
lio bih, ako možete, da mi to ka­
žete?
Čovjek postiđeno spusti gla­
vu.
- Rečeno rai je da s vama
nemam što razgovarati - reče
i žurno odjuri niz ulicu.
Bartu nije preostalo drugo
već da i sam krene dalje. Htio
je još jednom okušati sreću.
Brijačnica je mjesto u kojem
se sastaju muškarci, važno raz­
govaraju o politici i stotinu dru­
gih tema. A osim toga, tu je to­
liko nevažnih sitnica o kojima i
stranac može lako povesti raz­
govor. Miris sapuna, recimo. Ili
ručnik oko vrata.
28
Brijačnica je bila potpuno
prazna. Majstor se odmarao za­
valjen u stolici ispred radnje.
Pušio je lulu i čitao novine. Ma­
lo podalje jedan je čovjek svirao
harmoniku. Bilo je mirno i to­
plo popodne.
Kad je svirač zamijetio Barta,
iznenađeno je prestao svirati.
Bio je šokiran. Brijač je malo
pomalo shvatio da nema glazbe
pa je skinuo pogled s novina i
pogledao što se to događa oko
njega.
- Tko je slijedeći? - upita
Bart smiješeći se.
Brijač je panično buljio u nje­
ga. Trenutak zatim skočio je i
pojurio unutra.
- Ja! - izderao se iz sveg gr­
la.
Iz džepa je izvukao škare i
počeo šišati vlastitu kosu.
***
Bart se vratio u zatvor. Jim ga
je nestrpljivo čekao.
- Što si uopće mogao očeki­
vati? - umiri ga Bart. — Ovo
su jednostavni ljudi, farmeri,
seljaci, od krvi i mesa kao i svi
ostali. Tipični ljudi Zapada...
nazovi ih kako hoćeš...
Jim je umjesto odgovora salio
u sebe bocu piva. Bart otpije
gutljaj i strese glavom.
- Čini se da imaš prave Ne
znam što bih trebao učiniti da
me ovi ljudi prihvate.
Iznenada se cijaia prostorija
počela tresti. Slike su popadale
sa zidova, a masivni stol od hra-
stovine poput kutije šibica odle­
tio je najprije u jedan pa u dru­
gi ugao. S ulice su dopirali vri-
skovi i zapomaganje ljudi.
Bart i Jim se zapanjeno po­
gledaše.
LASO 352
 - Koji je sad vrag? - tiho
upita Bart.
***
Bio je to M ongo. Samo je on
to m ogao biti. Bio je spreman
na čitsku u svom prokušanom
stilu. Ušao je u Rock Ridge jašu­
ći na ogrom n om bizonu bučno
se probijao glavnom ulicom. Na
lijevoj butini životinje pisalo je
krupnim slovima: DA.
Mali M eksikanac u ogrom ­
nom som breru prvi ga je sreo
na ulici.
- M O N G O ... Santa Maria!
— prošaptao je i od straha p o ­
vukao som brero preko cijele
glave tako da više ništa nije vi­
dio.
M ongo je sjahao i privezao
bizona za ogradu preko puta
saluna. U tom trenutku ulicom
je prolazio doktor Johnson.
- Hej, tamo je zabranjeno
parkiranje! - dovikne Johnson.
M ongo mu bez riječi zakrči
put. Činilo se kao da će pogle­
dom progutati najprije čovjeka,
a zatim njegovog konja. Bez ri­
ječi stisnuo je šaku i snažno
opalio doktorovog konja u gla­
vu. Životinja zatetura i poput
vreće stropošta se na pod.
U salunu je b io Howard John­
son. Nekoliko ljudi radoznalo je
slušalo njegovu priču.
- ... a u Francuskoj, kažu -
govorio je Howard - zapravo u
Parizu, Louis Pasteur stvara ču­
do. Otkrio je novu vakcinu i b o­
lesti od kojih se do sada um ira­
lo. .. pobijeđene su. Sada su či­
sta prošlost!
- Ne brinite se oko tih glu­
posti - reče Olsen Johnson
utrčavši u salun. — Dolazi
M ongo!
M ongo je stao na vrata. Smje­
LASO 352
škao se pakosno svojim žrtva­
ma. U očima mu je plamsao ču­
dan sjaj. Promumljao je nekoli­
ko neartikuliranih glasova.
** *
Bart i Jim su bili uznemireni.
Pokušavali su shvatiti što se va­
ni moglo događati. U tom tre­
nutku zatvorska vrata su se na­
glo otvorila. Sav zadihan, uletio
je Van Johnson.
- Šerife! - panično je za-
hroptao. - Vratio se Mongo.
Razbija čitav grad. Ti nam mo­
raš pomoći, molimo te.
- Što sam to čuo? - reče
Bart Jimu. - Čak »molimo te«.
A jutros nisam mogao saznati
od građana koliko je sati.
Zgrabio je pušku.
- No to je moj posao. Zakon
treba poštivati - doda Bart. —
usput, tko je taj Mongo?
- Ovaj... - počne Jim, poku­
šavajući pronaći najprikladniju
riječ. — Nisi baš trebao pitati
TKO, već ŠTO. A da sam na
tvom mjestu, ne bih se laćao
oružja. Ako ga pogodiš, samo
ćeš ga razljutiti.
Bart je bio iznenađen. Nije
shvaćao što to Jim govori. Tko
je mogao biti taj Mongo i što
uopće hoće? Ili što treba učiniti
s njim?
M ongo je hroptao i luđački se
smijao. Lice mu je bilo iskrivlje­
n o u sablasnoj grimasi. Nekoli­
ko ljudi je stisnuo u ugao salu­
na, tik uz zid, udarajući po nji­
m a malim klavirom. Bart je u
tom trenutku ušao u salun obu ­
čen u kom pletnu vojničku uni­
formu.
- Paket za M onga! - vikao
je Bart. — Pošiljka za Monga!
- Ja M ongo - prom um ljalo
je čudovište i spustilo klavir.
29
Nesretni ljudi stropoštali su se
na pod. Mongo se okrenuo pre­
ma Bartu.
- Ovdje potpiši da je primlje­
no - reče Bart i priđe mu s
olovkom u ruci. Pruži mu je za­
jedno s komadom papira.
Mongo polako zagrebe po pa­
piru, ostavivši trag velikog X.
Bart mu preda paket. Ljubaz­
no se zahvali i čak ne pričeka
da mu Mongo da napojnicu.
Udalji se od njega.
- Mongo voli slatkiš -
mumljao je i trgao kutiju zubi­
ma.
U tom trenutku kutija eksplo­
dira. Umjesto bombona, u njoj
je bilo sedam štapića dinamita.
Kad se dim slegao, salun je
bio sav u ruševinama. Mongovo
lice bilo je spaljeno eksplozi-
Hedley Lammarr je duboko
razmišljao. Taggart ga je rado
gledao u osvakvim pozama. Bi­
lo mu je to gotovo isto uzbuđe­
nje kao kad gleda radnike na
željeznici kako padaju s nogu
od iscrpljenosti i umiru.
Hedley Lamarr je razmišljao
u kadi. Na tom mjestu razmi­
šljanja su mu obično bila plod­
na. Zato je uvijek sa sobom no­
sio malu priručnu kadu. Nikad
se nije znalo kad će mu ustre-
bati. Bez nje je bio nesiguran.
Trenutno se nalazio u željezni­
čkom kampu. Kada je bila smje­
štena u Taggartovoj kabini.
Taggart je obožavao gledati
Hedleyja Lammara kad se ku­
pa.
- Hmm - glasno je razmi­
šljao Lammar — uspio je, znači,
nadmudriti Monga. Ćini se da
smo napravili strategijsku gre­
šku. Ogromnu.
30
- Kako to mislite, mister La­
marr? - upita Taggart.
- Jednostavno. Napravili
smo jednu od najprimitivnijih
taktičkih greški u militaristi­
čkoj proceduri. Potcijenili smo
svog protivnika.
Taggart klimne glavom.
- Bio sam siguran da će
rastrgati šerifa na tisuće koma­
dića. Ne shvaćam kako se to
moglo dogoditi.
Advokat ga umiri jednim po­
tezom sapunjave ruke.
- Budi miran. Ideja se rađa
u kaskadama kristalnih kaplji­
ca.
Taggart zapanjeno uzdahne.
- Gospodine Lammarr, kako
slatko govorite.
- Šuti, govnaru — sa gnuša­
njem će Lamarr. Iznenada se
njegovo lice ozari i on radosno
udari šakom po vodi.
- Dakako, to je ono pravo!
To! - usklikne.
- U redu, to je to - složi se
pokorno Taggart.
- Upalit će, mora upaliti!
- Nema sumnje!
- Taggarte, ja sam genijalac,
shvaćaš li, genijalac!
- Gospodine...
- Rekao sam da sam genija­
lac!
- Naravno, gospodine, i...
oh.. .a... samo jedno pitanje...
da počnemo... molim vas...
- Pucati!
- O čemu govorite?
Lamarr uzdahne.
- Životinja nije uspjela, a
kad životinja promaši cilj, onda
se treba pozvati na Ljepotu.
- Točno. Molim? Ljepotu?
- Ne budi nestrpljiv, Taggar­
te - reče mu advokat i pomilu­
je ga po licu sapunjavom ru­
kom. - Na vrijeme ćeš biti upo­
LASO 352
 znat sa svim potrebnim pojedi­
nostima ove genijalne zamisli.
U m eđuvrem enu ja ću u tišini
sve razraditi. Ona me nikad do­
sad nije iznevjerila. Uvijek je us­
pijevala. Pred njom će kleknuti
na koljena. Odlično. Gdje je moj
žabac?
- Ne znam, gospodine. Ni­
sam ga vidio kad sam ušao.
Taggart je ustao. Panično je
gledao po sobi.
- No, potraži ga, sto mu vra­
gova! Pomakni tu lijenu guzicu
i potraži ga!
Histerični advokat je udarao
rakam a po kadi prepunoj vode.
Prštalo je na sve strane. Tag­
gart je pročešljao cijeli šator i
na kraju ispod Lamarrova šeši­
ra pronašao m aloga zelenog
žapca od gume.
Lamarr mu ga iščupa iz ruku.
Pomiluje ga i nježno mu tepaju­
ći počne ga ljubiti.
- O ooo — uzdisao je. — Ne
volim ovakve šokove!
Čizme su mu blistale od čisto­
će, brkovi mirisali, a o rub hla­
ča m ogao se porezati. Svaka
vlas na glavi bila je na svom
mjestu. Hedley Lamarr je stajao
ispred saluna u Rock Ridgeu.
Blistao je od zadovoljstva čita­
jući pano s pozlaćenim slovima:
HEDLEY LAMARR PRED­
STAVLJA
LILI VON SHTUPP
Na posteru je bila slika sjajne
Lili. Na njoj je bila poluprozirna
haljina boje neba. U ruci je dr­
žala ogrom nu cigaru.
Hedley Lamarr je nekoliko
trenutaka zadivljeno gledao, a
zatim se uputio u salun. Sve je
bilo u znaku slavlja, posvuda
cvijeće i ukrasi, mnoštvo pojedi­
nosti što su zabavljale i odvlači­
le pažnju. Na vratima je bila
LASO 352
svježe naslikana zvijezda sa že­
ljeznim križem u sredini.
Lamarr snažno zakuca na
vrata.
- Willkomen, bienvenu, wel­
come - začuje iznutra.
Lamarr stisne kvaku, otvori
vrata i proviri unutra. U ruka­
ma je držao buket ruža.
- Za tebe, draga — reče i na
prstima uđe u sobu.
- Oh, kako je dosadno - zi-
jevne Lili.
Sjedila je za stolom prepunim
šminke i nakita. Bila je u nebes-
koplavoj haljini i na lice nano­
sila zadnji sloj pudera, Letimič­
no je pogledala advokata i nje­
govo cvijeće. Nijednim pokre­
tom nije pokazala da joj je dra­
go što ga vidi.
- Leopolde - lijeno je rekla.
- Stavi ovo u vodu.
Otvorila su se još jedna vrata.
Na njima se pojavio čovjek koji
je izgledao sasvim poput Erica
von Stroheima iz »Velike ilizi-
je«. Bio je ćelav. Vrat mu je bio
ukočen. Nosio je prusku oficir­
sku tuniku iz prusko-
francuskog rata. Za tisuću
osamsto osamdesetu bila je to
zaista neobična odjeća.
Ukočeno je došetao do stola,
spustio drvenu ruku i uzeo cvi­
jeće. Nije bilo nježnosti u njevo-
gim pokretima. Grubo je zgnje­
čio jadne cvjetiće. S nekoliko
odmjerenih, ukočenih koraka
brzo je nestao iz sobe. Hedley
Lamarr je znatiželjno pratio
njegove kretnje. Pročistio je gr­
lo i rekao:
- Lili, ne m ogu naći prave ri­
ječi koje bi opisale moju iskre­
nu radost što te vidim ovdje.
- Sranje! - odbrusi Lili. -
Što ovai put tražiš?
- Oh, Lili - uzdahne Hedly
31
Lamarr. Glas mu je bio visok,
feminiziran i smiješan. — Zašto
bi se uvijek posao morao posta­
viti između nas dvoje?
Prišao joj je bliže. Dahtao je
na njenom vratu. Lili nije preki­
dala šminkanje.
- Oh, Lili, zašto me uporno
odbijaš? Zar je moguće da sam
ti toliko... odvratan?
- Samo u seksualnom smi­
slu.
Lamarr je mucao. Odmakao
se od nje i počeo dramatično
hodati po sobi. Lili se nije oba-
zirala.
- Sredi se, Lamarr. Pitala
sam što ovaj put želiš? O čemu
je riječ?
- Želim da zavedeš i ostaviš
šerifa Rock Ridgea. Možeš li to
izvesti?
Lili ga značajno pogleda is­
pod gustih trepavica.
- Kakav li je taj šerif?
- Za pet minuta, Fraulein
von Shtupp!
Iza vrata se začuo Leopoldov
glas. Slijedilo je nekoliko oštrih
udaraca. Vrata su se iznenada
otvorila. Provirila je Leopoldo-
va drvena ruka.
- Oprostite, gospođice - za­
čuo se potom njegov glas. Ruka
je brzo nestala s druge strane
vrata.
**★
Jim je nervozno šetao i raz­
gledavao zatvorsku ćeliju sa
svih strana. Vraćao se na počet­
nu točku, češkao glavu i ne vje­
rujući svojim očima nastavljao
hodati. To je bilo nevjerojatno,
ali istinito.
Mongo je bio u ćeliji. Sa stoti­
nu lanaca zavezali su ga. za
vrata. Spavao je mirno poput
djeteta.
32
— To ne m ogu povjerovati —
reče Jim Bartu. - Apsolutno
nevjerojatno. Vidim svojim oči­
ma, ali još ne m ogu povjerovati.
— Nije uopće bilo muke s
njim — reče Bart. — Vještica je
smislila ono s pošiljkom. A što
da od njih tražim zauzvrat? Ni­
šta, razumije se.
Netko je lagano zakucao po
prozorskom staklu. Prekinuli
su razgovor. Prozor se lagano
odškrinuo. Osjetili su zamam-
ljiv miris pite od jabuka. Bila je
to dobrodušna Granny John­
son.
Bart je stajao kraj prozora,
Žena mu pruži tepsiju još tople
pite.
— Oprostite mi zbog on og ju­
tros - posram ljeno prošapta.
- Ova pita neka znači zahval­
nost za svu vašu hrabrost, za
on o što ste jutros učinili za d o­
brobit ovoga grada. Porazili ste
zloglasnog Monga, gospodine.
Hvala vam.
— Hvala vama, gospođ o —
zahvali se Bart.
Granny nestane u mraku, a
Bart zatvori prozor za njom.
Trenutak poslije opet je netko
pokucao.
Bila je opet Granny
— Nadam se da ćete biti d o­
voljno pametni i o ovom e niko­
me ne reći ni riječi — bojažljivo
će žena.
Bart potvrdno kimne glavom
i odgovori čak pretjerano lju­
bazno:
-N a ra v n o, gospodo. Ne, ne­
ma razloga da se zabrinete.
Granny p o n o v n o . nestane,
Jim se još osjećao m alodušno,
prem da je bio ganut prizorom,
— Dakle, jednu imaš na svo­
joj strani — reče.
LASO 352
 Tek što je to izgovorio, pon o­
vo se začuje kucanje po prozo­
ru.
Ovaj put bio je Howard John­
son.
— Šerife, htio sam ti dati lo­
vorov vijenac. Zapravo, htio
sam ti ga predati onaj dan kad
si došao u grad.
- Hvala i laku n oć - reče
Bart.
Uzeo je vijenac i zatvorio pro­
zor. Nakon nekoliko trenutaka
ponovo se začuje k ucanje... Ho­
ward Johnson se vratio.
— Naravno — povjerljivo će
Howard. - Ako bilo tko nešto
upita, reci da si uzeo iz m og du­
ćana,
— Nemaj brige — odgovori
Bart i duboko se pokloni.
Bart značajno nam igne Jimu.
Netko je kucao. Brijač.
- Htio sam se ispričati zbog
on og danas. Dođite sutra da
vas ošišam i obrijem.
- Hvala i laku noć - m eha­
nički će Bart.
Zatvorio je prozor. Ali opet
netko.
- Zapravo, bilo bi najbolje
kad biste došli u četiri u jutro
- reče mu brijač. - Tad ću si­
gurno biti slobodan i učinit ću
vam frizuru kakvu god želite.
— D ogovoreno — uzvrati
Bart.
Jim je iznenađeno gledao
- Naglo stječem ugled u
ovom gradu - naceri se Bart.
— A za nekih dvadeset godi­
na tako ćeš daleko dogurati da
ćeš im usred bijela dana m oći
slobodno stisnuti ruku. Narav­
no, ako im dopustiš da prethod­
no stave rukavice.
Hajde, sredi se! Večeras ne
želim kasniti. Lili von Shlupp
otvara saiun.
LASO 352
Bart je dohvatio kaput, stre­
sao prašinu s njega i trenutak
poslije obojica su bili na ulici.
* * *
Saiun je bio prepun kad su
Jim i Bart stigli. No svi su se
poput snijega topili pred njima.
Imali su slobodan put pred so­
bom, i u svoj toj gužvi stvorio se
slobodan stol.
Tek što su sjeli, počela je cere­
monija.
— A sada moje dame i gospo­
do — počeo je svečani uvod -
evo djevojke koju ste željno če­
kali. .. gospođica Lili von
Shtupp!
Salunom se zaori bučan
aplauz. Zavjesa se podigla i po­
javila se Uli u modrom striptiz
kostimu.
— Ah, hvala, hvala, dame i
gospodo! A sad bih za vas htjela
izvesti svoju poznatu ljubavnu i
tragičnu točku, s pjesmom koja
se zove: »Umorna sam...«, pjes­
mom koja je osvojila čitavu
Poljsku. A prije toga htjela bih
se malo komotnije osjećati, ako
to dopustite...
- HURA, KOMOTNIJE, KO­
MOTNIJE! — grmila je publika.
- Vrlo ste ljubazni - mazno
uzvrati Lili. Glas joj je bio bar­
šunast i snen. Zatim je nestala
iza zavjese.
Trenutak zatim vratila se na
pozornicu . Imala je na sebi mi­
nijaturni kostim. Publika je za­
divljeno urlala, no ona ih jed­
nim gestom umiri. Svi su se vra­
tili na svoja sjedala i duboko di­
sali.
Lili je milozvučno zacvilila
stihove najavljene pjesme:
OVDJE SAM KAO BOŽI­
CA ŽUDNJE,
STAVLJAM MUŠKARCE
33
 NA VATRU,
NOĆ MI JE PUNA BLUD­
NJE,
JUTROM I NOĆU
SVI ME SALIJEĆU,
I ČEKAJU DA KAŽEM
HOĆU!
A TKO DA IH SVE ZADO­
VOLJI,
DA IM UČINI ŽIVOT BO­
LJI?
Njen glas i kretanje iznenada
se promijene. Iz nekog čednog
stava, ona protrči s pozornice i
nestane u gomili svjetine. Tre­
nutak poslije stajala je na jed­
nom stolu.
BOLESNA SAM I - Što piše na cedulji? - zna­
UMORNA
SITA LJUBAVI,
IDU MI NA ŽIVCE
SVI OVI UBAVI...
Lili siđe sa stola. Zaljuljala se
bokovima pred nosom Gabbyja
Johnsona.
Gabby je zbunjeno mucao. Li­
li mu je dobacila grudnjak.
Gabby je pozelenio...
KULE SU MI OBEĆAVA­
LI...
UVIJEK IZNOVA
ALI NIŠTA NISU DAVALI!
Dok je prolazila između sto­
lova, jedan kauboj ustane i
zgrabi je za grudi ogromnom,
dlakavom rukom. Lili ne izgubi
prisebnost. Svom snagom opali
ga koljenom u najnezgodnije
mjesto...
Kauboj bolno jaukne i stropo-
šta se na pod Ona prekorači
zgrčeno tijelo i nastavi pjevati,
obilazeći stolove.
ONI SU DOLAZILI I OD­
LAZILI,
OKO MENE PLAZILI,
34
UVIJEK NA ISTI NAĆIN,
MANJKAO IM JE BAR
NEKI ZAClN!
SAD SAM UMORNA OD
LJUBAVI.
HTJELA BIH ŽIVOT UBA­
VI!
U tom trenutku našla se kraj
Bartova i Jimova stola. Nagnu­
la se prema šerif ^ i gurnula mu
ceduljicu u ruku. Zatim se okre­
nula i otišla prema pozornici.
Muškarci su urlali. Lili je sta­
jala na podiju. Duboko im se
klanjala i zahvaljivala na paž­
nji. Pljesak nije prestajao.
Jim se okrenuo prema Bartu.
tiželjno upita.
»Želim biti nasamo s tobom.
Čekat ću te u svojoj garderobi
čim prestane program.
Pusa. Lili*.
* * *
Bart se našao pred Leopoldo-
vim neljubaznim licem.
- Mislim da imam sastanak
s gospođicom von Shtupp — re­
če ljubazno.
Leopold ga je netremice gle­
dao sve dok se nije začuo Lilin
glas.
- Leopolde, pomozi gospodi­
nu da skine kaput.
Bart se pobjedonosno naceri
i pruži Leopoldu šešir Ovaj ga
prebaci u drvenu ruku. Jadni
šešir doživi sudbinu prethodnih
stvari što su završile u Leopol-
dovoj destruktivnoj drvenoj na­
ći. Leopold se zatim brzo okre­
ne na peti i otvori vrata garde­
robe.
Bart uđe.
- Sviđa mi se ovaj šešir -
prom rm lja Leopold samom se­
bi.
LASO 352
 Bart slegne ramenima i kre­
ne prema Lili. Duboko joj se po­
kloni i pruži jednu crvenu ružu.
- Za tebe - reče.
Lili se koketno nasmiješi.
- Oooo, crvena ruža... kako
romantično. Izvolite sjesti, šeri­
fe.
Bart odmjeri Lili od glave do
pete. Zatim sjedne.
- Hvala - reče.
- Ne ljuti se što ću na trenu­
tak ustati. Moram se presvući.
Ne osjećam se najbolje u ovo­
me. .. - mazno će Lili.
Nestala je iza zavjese u uglu
sobe. Bart je razmišljao kako se
uopće može raskomotiti kad na
sebi ima samo milimetar strip­
tiz kostima.
- I ti se raskomoti - dovik­
ne mu ona iza zavjese. - Osje­
ćaj se kao kod kuće. Odloži opa-
sač i taj teret na njemu.
Lili se pojavi iza zavjese.
Umjesto' zlatnog, sada je imala
srebrni kostim
- Osjećam se tako svježe -
reče. - Ali peku me oči. Ovdje
ima previše svjetla.
Ona se priljubi uz Barta i
pruži ruku prema svjetiljki. Tre­
nutak poslije bili su u potpu­
nom mraku.
Zar ne da je ovako bolje? -
upita ga.
— Dakako — potvrdi Bart. —
Svjetlo nas ne zanima.
Nastala je mrtvačka tišina, a
tada se na vratima začuje naglo
lupanje.
— Oprosti - reče Lili. - Vra­
ćam se za minutu. Zapamti gdje
smo stali...
Pošla je prema vratima, otvo­
rila ih i pogledala na hodnik.
Tamo je stajao Hedley Lamarr.
4 Kako ide? - prošapta ad­
vokat.
LASO 352
- Mekan je da mekši ne mo­
že biti - reče Lili. - Do jutra
bit će moj rob.
- Fantastično - protrlja ru­
ke Lamarr.
Lili zatvori vrata. Hedley La­
marr ja otišao niz hodnik.
Bart je čekao na kauču. Osje­
ćao ju je u prstima dok je dola­
zila.
- Gdje si, tigriću... ne vidim
te... Imam puno toga s tobom
razgovarati...
Bacila se na njega.
- Zanima m e... moram saz­
nati. .. ovaj.. . 0 0 0 0 0 0 ........
- Oprosti - reče Bart, poku­
šavajući biti vrlo fin i taktičan.
- Ne želim kritizirati tvoju teh­
niku, no mislim da će mi rame
biti sutra u zavojima ako ovako
nastaviš.
* * *
Bart se polako oblačio. Navu­
kao je čizme i stavio noge na
niski stolić pored kauča. Lili je
nalijevala kave u šalicu.
- Može još jedan schnitzen-
gruber? - upita Lili.
- Ne hvala, maco. Petnaest je
moja mjera u schnitzengrube-
ru. Sad je dosta.
- Dobro, onda... - nagnula
se nad njim i tiho šapnula u
uho. Imala je još jedan prijed­
log.
- Hej, maco - pobuni se
Bart. - Pa nisam seksualni ma­
nijak.
Popio je kavu i ustao.
- Osim toga, već kasnim. Još
me čekaju važni poslovi.
Lili zadrhta. Oči joj bijesno
planu. Pokušavajući da zadrži
mirnoću glasa, uzdahne:
- Mogu li te poslije vidjeti?
- Ne znam — odgovori Bart.
Sve ovisi o tome da li ću se na-
35
šopati dovoljnom količinom E
vitamina.
Kad je otvorio vrata i poku­
šao izići, Lili izgubi osjećaj sa-
m okontrole i u jednom skoku
baci se na pod. Prije nego što
Bart. uspije izići, on a ga snažno
šćepa za nogu.
- Ne, šerife, ne idi! M olim te,
ne ostavljaj me! Ne smiješ sada
otići! Trebam te! Bez tebe neću
m oći preživjeti ni jedan jedini
dan. Nikad dosad nisam srela
nekog poput tebe.
- M olim te — otresito će
Bart. - Ne pravi ovdje njem a­
čke spektakle. M eni ne trebaju.
* * *
- Dakle? - upitno će Jim
kad na vratima spazi Barta. —
Ako ništa drugo, sređen ti je še­
šir. A to je dovoljno. Ili se m ož­
da varam ? Ima li još što n ovog?
Bart skine šešir i pažljivo ga
pogleda.
- Nisam siguran, no mislim
da sam izmislio pornografiju.
Bart nem oćno sjedne na stoli­
cu.
- A što se za to vrijem e d o ­
gađalo u n eporočnom svijetu?
- Loše vijesti. D obio si neka­
kav nalog da M onga pustiš na
slobodu. Pogledaj.
Izvukao je iz ladice kom ad
papira i pružio ga Bartu.
- Potpis Hedleva Lamarra.
Bart, se namršti.
- Hedley Lamarr, ha? Zašto
bi Lammar vodio brigu o sudbi­
ni M onga? Nešto tu nije u redu!
Bart baci pogled prem a ne­
mani u lancima, a zatim opet
na papir u svojoj ruci, pokuša­
vajući riješiti zagonetku.
- Bilo kako bilo, to je doku­
ment. Potpisan. Valjan. M ožda
36
bi zbilja trebalo da ga oslobodi­
mo.
Mongo je hroptao u lancima.
Nije bio svjestan kakve je sve
zabune izazvao svojom poja­
vom. Bart uzdahne i donese
kantu vode. Salije je divu na
glavu. Ovaj se strese i otvori oči.
- Doručak, ha?
Dobio je sok od naranče,
kruh i kavu i... rođendanski ko­
lač.
- Danas ti je rođendan, ej?
Mongo zijevne i protegne se.
Lanci su polako pucali.
- Dobro Mongo, slobodan si
- reče šerif. - Sad možeš izaći.
Ali tiho, što možeš tiše. I brzo.
Nema potrebe za ceremonije.
Ne moraš iz zahvalnosti poraz­
bijati glave desetorici.
Mongo svom snagom tresne
na pod ćelije.
- Ne! Mongo će ostati!
- Hej, čovječe, ustaj i odlazi
odavde! - zapovijedi Bart. -
Slobodan si.
Mongo je strpljivo sjedio. O d -.
lučno je gledao šerifa.
- Mongo će ostati sa šerifom
Bart. Bart je prvi čovjek koji je
prešao Monga. Zaljubljen sam
u šerifa. Šerif je strašan.
Jim zapanjeno podigne obr­
ve.
- Bolje pripazi na sebe, Bar-
te. Vjerujem da te Mongo poči­
nje obožavati.
- Bvvvaaahhhh. Mongo je is­
kren
- Naravno, Mongo. Možeš
ostati - reče Bart. - Drago mi
je što si sa mnom.
Uzeo je dokument i pažljivo
ga čitao.
- Hej, Mongo - reče mu -
ti možda znaš. Što to Hedley
smjera u svojim prljavim igra­
ma i potkopavanjima maloga
LASO 352
grada kao što je Rock Ridge?
- Ne znam ništa sigurno -
reče Mongo. - Ali ima veze ta­
mo gdje ide vlak.
- Nije mi baš jasno, Mongo
- reče Bart više za sebe. - A
što se tiče Lamarra, gdje prolazi
vlak?
- Mongo ne zna - odgovori.
- Mongo je samo upleten u ig­
re. Koriste Monga za sebe, kako
im se prohtije.
- Hu-hu... - zamisli se Bart.
- Možda je upravo sad pravi
trenutak da malo pronjuškamo
okolo. Da vidimo na kojem mje­
stu grade željeznicu. Možda će
to nešto otkriti!
Jim je buljio u Barta. Izgledao
je na smrt preplašen. Pokuša­
vao je govoriti, ali je bio toliko
uzbuđen da nije mogao izgovo­
riti nijednu riječ. Trebalo je ne­
koliko minuta da se sredi.
- Da, da. Malo njuškanja i
puno ludosti. Ti si ludi Crnac,
koji svakim danom sve više gu­
bi osjećaj za mjeru! Ne mogu te
razumjeti, ne shvaćam što želiš,
Barte? Tvoji su potezi samoubi­
lački. Ponašaš se kao... kao...
kao... šerif.
Bart mu priđe vrlo blizu. Gle­
dao ga je ravno u oči.
- Po zvijezdi koju šerif nosi,
to i jesam — odgovori.
Jim je zanijemio. Uplašeno je
buljio u Barta.
- Hajde - reče Bart uzima­
jući pištolj. Krenuo je prema
vratima. Jim je poslušno uzeo
oružje i krenuo za njim. Drugog
izlaza nije imao. Bio je opčinjen
Bartovom odlučnošću i tvrdo­
glavošću.
- Crnački poslanik — doda.
Mongo poviče za njima. Bu­
nio se što ostaje sam.
- A ručak za Monga?
LASO 352
- Kočija iz Jume bit će tu u
dva i četvrt. Pojedi oba konja -
reče Bart.
VIII
Bart i Jim su se približavali
željezničkom kampu. Sunce je
žestoko peklo. Radnici su se ku­
pali u vlastitom znoju. Nadgled­
nici su strogo pazili da ne pro­
puste nijednu sekundu. Nemi­
losrdno su se derali goneći ih
da neprestano rade. Čuli su se
njihovi prodorni glasovi, vika­
nje i često pucketanje biča.
Charlie je za trenutak odložio
lopatu. Krenuo je prema bačvi
s vodom. Kad je lončić prima­
kao ustima, pogled mu je odlu-
tao u daljinu. Na obzorju je za­
mijetio dvije figure kako se br­
zo približavaju kampu. Nije vje­
rovao svojim očima. Lončić mu
je od iznenađenja ispao iz ruku.
- Ne mogu vjerovati — tiho
reče. - To je nemoguće. Valjda
je u pitanju neko čudo?
Ponovo je zagrabio vode i is-
plahnuo lice. Dobro je protrljao
oči. Pogledao je ne vjerujući
svojim očima! Ništa se nije pro­
mijenilo. Na konju je jahao čov­
jek u šerifovskom odijelu. Bio je
to Bart. Uz njega još jedan.
- Dakle, bit će skoro...
Charlie nikad nije završavao
rečenicu. Započeo bi misao i
ostavio je na pola. Uostalom,
njemu je bilo jasno što želi reći
te nije imao potrebe gubiti vri­
jeme na nekorisnom ponavlja­
nju.
Raširenih ruku potrčao je
prerijom. Njegovoj radosti nije
bilo kraja.
- Barte! Barte! - vikao je.
Bart je stao i sjahao s konja.
Pružio je ruke da pozdravi
Charlieja. Charlie se zaletio u
37
njega. Počeli su mahnito plesati
od sreće sve dok nisu pali na
zemlju.
- Ti zloćo od Crnca! - vikao
je Charlie. - Svi pričaju da si
odavno mrtav. Obješen. Davno.
— Imaju pravo — udari ga
Bart u rebra.
- Stani! Ne zafrkavaj se!
Gdje si našao tu značku? Jesi li
je dobio u salunskoj tučnjavi?
Bolje bi ti bilo da si zaradio
mjehur od sapunice. Ludo bi­
smo se zabavljali, ti nespretnja-
koviću.
— Mladiću, polako! Sredi se!
Imaj na umu da razgovaraš sa
šerifom Rock Ridgea. A to nije
za izrugivanje.
Charlie je zabezeknuto gle­
dao.
- Barte... nemoj se šaliti__
Rock Ridge? Jesi li lud? Hej, pa
kroz Rock Ridge prolazi željez­
nica, ako se ne varam? To je to,
ha, šerife?
- Zar ti to ne govori dovolj­
no? — reče Jim.
- Tko je ovaj? - upita Char­
lie i tek sada spazi Jima.
— Ne brini za njega — reče
Bart. - To je Jim, moj prijatelj.
Pouzdan je i hladnokrvan.
Jim sklizne sa sedla. Charlie
mu priđe i odmjeri ga od glave
do pete. Potom se namršti, uoz­
bilji i trenutak ostane nepomič­
no stajati. Pruži mu obje ruke i
pozdravi ga.
— Dobro, prijatelju - reče.
— Imaš pravo - potvrdi Jim.
Jednim stiskom ruke obojica
su shvatili da su »svoji«.
U kampu je vladala stroga
disciplina. Ali kad se pojavio je­
dan koji je davno proglašen mr­
tvim, nastala je sveopća gužva.
Svi su prestali raditi. U Barta su
gledali kao u čudo. Veselje je bi­
38
lo beskrajno. Svi su se radnici
sjatili oko njega, Crnci, Irci i Ki­
nezi. Pozdravljali su ga, vriskali
i skakali.
- Hej, momci! Poštedite bra­
ta. Raznijet ćete ga u sto koma­
dića ako tako nastavite! - vi­
kao je Charlie. - Priberite se,
momci, postao je nježan i osjet­
ljiv otkako se ne druži s nama.
Jedan po jedan radnici su od­
lagali alat i dolazili do Barta.
Oko njega se stvarao neprobo­
jan krug ljudi. Vijest se brzo
proširila kampom. Gotovo svi
su prestali raditi. Svatko je htio
stisnuti Bartovu ruku, potapšati
ga po ramenima, čestitati mu i
poželjeti puno sreće ubuduće.
U jednom trenutku gomila se
počela razilaziti. Pojavio se vi­
sok i dobro obučen čovjek. Pro­
bijao se prema dvojici pridošli-
ca.
- Čini mi se kao da dola­
zi Toni Martin - reče Jim.
Toni se rukovao s Bartom, a
zatim se okrenuo prema radni­
cima i rekao:
- Zar ne shvaćate što ovo
znači? Pogledajte... zvijezda na
košulji Crnca. Ovo je strašan
korak naprijed. I ne samo za
njega već za sve nas: crne, žute,
bijele... Svi ćemo jednog dana
biti isti, radit ćemo kao braća,
rame uz rame, bez obzira na
boju kože, bez potcjenjivanja i
omalovažavanja rada!
Učinilo se kao da je zasvirao
ogromni simfonijski orkestar.
Tony je iz sve snage zapjevao.
Ostali radnici skladno su ga
pratili.
Iznenada se Taggart pojavio
na konju zajedno sa svojom
pratnjom.
- Sto mu vragova! Što se ov­
dje događa? - zagrmio je. -
LASO 352
Vrati se na svoje mjesto, Marti-
ne.
Radnici su nevoljko počeli
odlaziti na svoja mjesta. Tag­
gart je prišao sasvim blizu Bar-
tu.
- Za ime boga! — zaurlao je.
- Zar to nije Crnac što me je
opalio po leđima svojom lopa­
tom? I koga vraga sad izigravaš
s tom zvijezdom na košulji, mla­
diću?
Bartov glas je bio mrtvački
hladan i miran.
- Pazi što govoriš, žutokljun-
če! A to »mladiću« objesi sebi
za... Razgovaraš sa šerifom
Rock Ridgea.
Taggart ustukne. Lice mu je
postalo mrtvački blijedo, zatim
crveno, ružičasto, ljubičasto i
na kraju zeleno. Da je u tom
trenutku netko imao kist, mo­
gao je za dvije klase preći Mic-
helangela! Tijelo mu je nemoć­
no klonulo u sedlu. Nepomično
je sjedio. Kad je napokon pro­
govorio, glas mu je zvučao
prazno i porazno:
- Dakle, tako je to? Ovdje
pijuckamo krv i tratimo vrijeme
trudeći se da očistimo zapad od
Indijanaca, a zašto? Da bi na
mjesto šerifa stavili čovjeka ko­
ji je još crnji od Indijanaca -
da zlo bude gore, čistog crnca!
Krasno! Dakle, do te mjere sam
šokiran da...
- Oprostite, gospodine Tag­
gart - bojažljivo će Lyle. - Me­
ni je zaista mrsko što vas vidim
u tako groznom raspoloženju.
Imam ideju. Zašto ne bih ja s
momcima malo polio Crnca
vrućim olovom? Blijed je, nismo
ga navikli takvog vidjeti. A vi
ćete se možda bolje osjećati.
- Mogao bih i pomoći - od­
govori Taggart.
LASO 352
- U redu, obavit ćemo to za­
čas. Momci, spremni? Kad iz­
brojim do tri, startamo, jasno?
- Da sam na tvom mjestu, ne
bih to učinio.
Glas je bio miran i prijeteći.
Na pola puta prema oružju, ru­
ke prisutnih ostale su kao
smrznute.
Bio je to Jim. Izgledao je po­
put ruševine od čovjeka. Bio je
uvaljan u sedlo, dok su mu no­
ge mimo počivale na konjskom
vratu. Ruke je prekrižio a preko
očiju navukao sombrero.
- Ne obraćajte pažnju na
njega, momci! - dovikne Lyle.
- Ovaj više ne može ni pridrža-
ti pušku a kamoli što drugo. Je­
ste li spremni? Kad nabrojim
do tri. Dakle, jedan dva. . tri!
U tom trenutku odjekne puc­
njava. Bart obriše blato s lica.
Lyleova kohorta je preplaše­
no i iznenađemo zurila u zakr­
vavljene i raznesene ruke. Pu­
ške su im popadale na zemlju.
Razmjenjivali su zbunjene po­
glede i ne vjerujući tresli gla­
vom.
- Što se dogodilo?
- Ne znam. Valjda čudo.
- Čudo? Kakvo čudo? Šališ
se. Nije se ni pomaknuo. Nisam
vidio ni da je okom trepnuo. Je­
si U ti što vidio?
- Ništa nisam vidio.
- Ne?... pogledaj!
Jedan od razbojničke bande
pruži ono što je ostalo od njego­
ve ruke i pokaže prema Jimu.
Iznad opasača s revolverima iz­
vijao se tračak bijelog dima.
Jim je još sjedio prekriženih
ruku, udobno uvaljen u sedlo, s
nogama na vratu konja. Lijeno
se cerekao ispod svog sombre-
ra.
39
 Radnici su spontano uzdah­
nuli, a zatim je uslijedio dug
pljesak. Ushićeno su bacali u
zrak šešire i marame pozdrav­
ljajući Jima.
Bart podigne pušku i uperi je
u Taggarta i njegovu pratnju.
- A što je s vama, momci?
Suviše ste tihi u ovom trenutku,
sretnom za sve nas! Sad da ču­
jem muški aplauz za Waco Ki­
da!
Taggartovi su ljudi pljeskali
dugo i bolno.
IX
Pljus!
Lili von Shtupp je užasnuto
gledala. Razrogačeno je buljila
u Hedleya Lamarra. Trebalo joj
je nekoliko minuta da dođe k
sebi nakon grube pljuske. Tag­
gart je u ovom prizoru bio sret­
ni promatrač. Zabavljalo ga je
ono što se događalo u nepo­
srednoj blizini. Jednim je okom
pazio na LeOpolda. Bespomoćni
sluga nije mogao zaštititi Lili.
Stajao je zavezan uza zid. S dru­
ge strane zida ležala je njegova
drvena ruka.
- Tako, dakle? - reče Hed-
ley Lamarr. Lice mu je podrhta­
valo od bijesa. - Prilično dugo
sam bio milosrdni brat. Sad je
toga dosta. Trenutak je da se
počnem ozbiljno ponašati. Svi
su moji planovi poremećeni.
Umjesto da odu, ljudi su se po­
čeli slagati i malo pomalo pri­
hvaćati šerifa.
- Neke stvari priznaj samom
sebi — nasmije mu se Lili u lice.
— On je pravi muškarac u us­
poredbi s tobom. Ja to znam. Bit
će ti potrebna čitava armija da
ga uništiš. S tobom je gotovo. Ti
si fertig! Fertig! Fahrlumped!
Ferucht!
40
- Zavežite, prostaci! - zaur-
la Lamarr.
Trenutak zatim lice mu se ra­
zvedri. Lili ga je nadahnula svo­
jim ruganjem.
- Čekaj malo. Armija! Na­
ravno. Armija, Taggarte!
- Da, gospodine?
- Odlučio sam izvesti pot­
hvat koji će Rock Ridge sravniti
sa zemljom.
- Što želite od mene, gospo­
dine? Što da učinim?
- Želim da obiđeš čitav Za­
pad i da mi prikupiš armiju
naoružanih otpadnika. Želim:
kradljivce stoke, koljače, ubo­
jice, plaćene ubojice, nitkove,
bandite, boksače, pljačkaše,
drumske razbojnike, neznalice,
povodljivce, izdajnike, pedere,
obijače banaka, pljačkaše že­
ljeznica, konjokradice.
- To si ti rekao, šefe - za­
ključi Taggart. - I tako neka
bude. Krećem!
***
Bart i Jim su se trijumfalno
vratili u Rock Ridge. Dočekale
su ih vijesti o uroti. Otkrili su je
jednim pogledom. Svi su se pa-
kovali i spremali da odu iz gra­
da.
- Zbogom, šerife - reče Ho­
ward Johnson. - Drago mi je
što smo se upoznali.
- Čekaj! Što se to događa ov­
dje? Kamo svi idu? Pa, ljudi, to
je najveća glupost koju ste mo­
gli učiniti!
- Ne znam o i nije nas briga.
Idemo! Pročitaj ovo - reče Ol­
sen Johnson.
Pružio je Bartu smotani
oglas. Bart skoči s konja i naslo­
nivši se na nj počne čitati:
LASO 352
 TRAŽE SE Za malim kartaškim stolom
OKRUTNI RAZBOJNICI, sjedili su Lamarr i Taggart.
UBOJICE I NASILNICI ZA Pred njima su bili dugi redovi
AKCIJU SRAVNAVANJA ljudi. Bilo ih je toliko da Bart i
ROCK RIDGEA 100 DOLARA Jim nisu mogli vidjeti kraj kolo­
DNEVNO PRIJAVE SLATI ne, a kamoli razabrati njihova
HEDLEYJU LAMARRU lica. Ipak su mogli zamisliti da
po izgledu odgovaraju tipovima
RIJETKO DOBRA PRILIKA ZA iz Lamarrovog proglasa.
ZARADU! Jedan čovjek upečatljiva lica
-A li ne budite ludi! Zar ne je prišao stolu. Koža mu je bila
vidite da je to zadnji pokušaj
puna brazgotina. Lamarr je gla­
propalog čovjeka!?
sno postavljao pitanja, dok je
- Ne zanima nas da li je prvi Taggart ispunjavao formular.
ili zadnji. Svega nam je dosta i
odlazimo iz ovoga prokletog - Kako se zoveš? — pitao je.
grada. - Gospodin Jim.
- Čekajte trenutak! - molio - Zanimanje?
je Bart. - Dajte mi samo malo - Silovanja, pljačke, uboj­
vremena... dvadeset i četiri sa­ stva, prepadi i silovanja.
ta. To nije mnogo. Toliko još Taggart je značajno podigao
možete pričekati. Kunem se da pogled.
ću spasiti vaš grad. Dvadeset i - Rekao si »silovanja« dva
četiri sata, to je sve što tražim puta. Zašto?
od vas. To biste mogli učiniti i - Zato što mi se silovanja na­
najgorem razbojniku, a sad je u jviše sviđaju.
pitanju vaš Rock Ridge!
- Taggart, sviđa mi se stil
- Dosta nam je šala, šerife -
ovog čovjeka - reče Lamarr. -
reče Van Johnson.
Potpiši ovdje, prijatelju. Evo tvo­
- Samo dvadeset i četiri sata
je značke!
— uporno je ponavljao Bart. - Slijedeći! - pozivao je Tag­
Johnsonovi su šutjeli. gart.
—* U redu šerife - reče Ha- Istupio je čovjek za kojeg je
ward Johnson. — Dvadeset i če­ najjednostavnije bilo reći da iz­
tiri sata. Ali za to vrijeme neće­
gleda sumljivo.
mo raspakirati stvari.
- Ime?
Jim i Bart su se okrenuli i po­ - Kaktus Bob.
jurili prerijom prema željezni­ - Kvalifikacije?
čkom kampu. Ovaj put zausta­ - Oružana pljačka, recimo...
vili su se na određenoj udalje­ - Trenutak - prekine ga La­
nosti, sjahali i tiho poveli konje. marr. - Što žvačeš?
Omotali su im kopita tako da ih Kaktusove oči se panično ra-
nitko ne može čuti da dolaze. skolače.
Posljednjih stotinjak metara - Ništa. — promuca.
ostavili su konje u zaklonu i pu­ Lyle mu priđe i snažnim za­
zali po kamenju sve dok se nisu hvatom ruke razjapi usta. Ispod
potpuno približili kampu. Sada jezika izvukao je ogromnu ma­
su mogli neprimjetno gledati su gume za žvakanje. Stavio ju
što se tamo događa. je na stol ispred Hedleyja La-

LASO 352 41
marra. Ovaj skoči na noge i
počne drhtati od bijesa.
- Žvačeš gumu, ha? - poku­
ša on zadržati miran glas. - I
to toliko mnogo da bi za sve re­
dove bilo dovoljno, ha?
- Ja... ja... ja... nisam mislio
da će biti tako puno... ja sam
mislio da...
- Pruži ruke! Ispravi se! -
naredi Lamarr. Razbojnik ga
pokorno posluša.
Taggart iz rukava izvuče pi­
štolj . i u sekundi mu ispali me­
tak pravo u srce. U blizini se
stvori nekoliko Taggartovih lju­
di i istog trenutka odvuku leš u
stranu. Lamarr je mirno sjedio.
Na licu mu je poigravao osmi­
jeh zadovoljstva.
- Nadam se — reče ostalim
razbojnicima — da će ovo biti
dobra lekcija za ostale. Discipli­
na mora postojati!
Ljudi su počeli pijuckati iz
usta duhan, žvakaće i sve osta­
lo što im se nepredviđeno zate­
klo pod jezikom.
- Moramo prići bliže — reče
Bart. - Hmmmm.. ..ali da mi je
znati kako?
- Trenutak! Mislim da sam
shvatio! - reče Jim. - Ti ostani
tu gdje jesi.
Dva bijela Ku-Klux-Klanovca
su se kroz stijenje probijala pre­
ma kampu. Na njihovim leđima
je krupnim slovima pisalo:
DOBAR DAN!
Jim istupi pred njih i mahne
im da stanu.
-H ej, momci, pogledajte što
sam ulovio!
Poput pileta, uhvatio je Barta
i podigao ga za ovratnik.
- Bože moj, smiluj se! - cvi­
lio je Bart. - Ja sam tek jadni
Crnac s plantaža. Mučim se,
42
umirem. Nikom ne želim zlo.
Pustite me! Do sada sam cup­
kao pamuk i više ne tražim od
života - samo još da se oženim
rasnom bjelkinjom.
- Cuj ga! - poviče jedan ku-
kluksovac.
- Priđi bliže - reče Jim. -
Pokazat ću ti kraći put prema
kampu.
- Ne znam kako da ti zahva­
lim, strance - reče kuklukso-
vac penjući se stijenama.
- Hajde, Barte, imamo ih!
Ovoj dvojici nikad neće biti
jasno što se dogodilo. Nekoliko
slijedećih minuta čulo se mulja­
nje i stenjanje, nakon kojeg je
uslijedio Jimov komentar:
- Dobro, Barte, dobro smo
ih! A sad pokret!
- Jime, ne zaboravi da se
moramo spustiti dolje da vidi­
mo što je novo kod Lamarra.
- Barte, ne brini previše oko
ovog...
- Hej, Jime, ne pretjeruj! Ne
možeš ići tako daleko! Bolit će
ga ako mu kaktus prilijepiš za
stražnjicu...
- Barte! Hej, Barte, pa zar si
to morao?
Bart se uspravio. Preko glave
je namjestio bijelu kukuljicu i
okrenuo se prema Jimu. Ovaj je
već bio kompletno obučen u ku-
klusovsku uniformu.
- Morao sam - odgovori
Bart sanjivim glasom.
Trenutak zatim probijali su
se prema zbornom mjestu i sta­
li u red s ostalima Čekali su
svoju prijavu. Ispred njih je sta­
jao krezubi bandit, zvan Meksi­
kanac.
- Budi spreman za napad na
Rock Ridge, sutra u podne —
objašnjavao je Lamarr.
LASO 352
 Bart zabilježi inform aciju na - A sada - najavi Bart —
rukavu košulje. Vidjet ćete moj slijedeći pot­
- Taggarte, uzmi ovom p o­ hvat.
datke, uvedi ga u knjigu i daj Taggartovi ljudi su grabili
mu značku - reče Lamarr. prema svojim konjima.
Značku? Kakvu to značku? - Hej, momci! Jest li poludje­
- Ne treba ništa - procijedi li! — dozivao je. — Vratite se,
bandit gazeći n ogom šerif ov- sredit ćemo ovu dvojicu.
sku značku. Hedley Lamarr je gledao bli­
Bart i Jim nisu više imali vre­ jed, a ne vjerujući svojim očima.
mena. - Mrzim njegov prostački je­
Lyleva ruka dograbi značku, zik - promrmljao je.
gotovo otrgne pola Bartovog - Charlie! ^
rukava i povuče ga pred Hed- Radnik je mumljao u snu i
levja Lamarra. hrkao.
- Ime? - Tko? Koji? - trgnuo se iz
- Er... Billy Lee W illie Stone­ sna.
wall Sherman. Ruka ga potapša po rameni­
- Zanim anje? ma, a Charlie još u polusvje-
- Koljač stoke. snom stanju počne urlikati iz
- To nije osobit kriminal. petnih žila.
- H m m m m ... Tkoooooooooo!
- No dobro. Razlikuje se od Jedna mu ruka u tom trenut­
ostalih zanimanja. Odlično. Pot­ ku čvrsto začepi usta. On se
piši ovdje. počne otimati, ali tada začuje
Tragart mu pruži olovku, a poznati glas.
kad ovaj pom akne ruku da je - Charlie... ne boj se... to
dohvati, sklizne mu rukav s sam ja, Bart. - Bart mu polako
ogrtača i otkrije tamnu put nje­ oslobodi usta. — Vrlo dobro a
gove kože. sad lijepo pozdravi prijatelja.
Jim to zamijeti gotovo u sto­ - Hej, ti...
tinki sekunde. Isto je bilo s Bar- - Tako, to je već nalik na po­
tom, Taggartom, Lyleom i La- zdrav — reče Bart i ponovo mu
marrom. začepi usta. - A sad dobro po­
- M ogao si se oprati, Willie slušaj što ću ti reći! Važno je, ne
Lee. Koliko puta m oram ponav­ propusti nijednu riječ. Moraš
ljati da se čađ skine kad spalju­ sakupiti svoju braću i donijeti
jete križeve. na hrpu šatorska platna, čavle,
Bartovu čađ ne bi bilo jedno­ daske, boje i dočekati me na tri
stavno oprati. Lyle naglo povu­ milje istočno od Rock Ridgea.
če kukuljicu s njegovog lica. Jasno?
Ruka mu ostane u zraku. Charlie klimne glavom.
Bart se duboko nakloni i raši­ - Odlično. Sad pozdravi pri­
ri ruke kao da će sve izljubiti. jatelja.
Jim zaplješće. Bart makne ruku s njegovih
Pothvat je uspio. Banditi su usta.
zapanjeno gledali. I oni su zap- - Doviđenja! - reče Charlie.
ljeskali. Jim s Taggartovog sto­ - Pravi se momak, vidiš! Od­
la dohvati trubu i zasvira. lično. A sad ponovo legni i od-

LASO 352 43
maraj se desetak minuta dok ja
ne odem.
Bart se na prstima udalji iz
kampa. Ubrzo je poput crnog
duha galopirao preko prerije
oblivene sjajnom mjesečinom.
Put ga je vodio prema Rock
Ridgeu.
***
Charlie se šuljao po kampu i
budio prijatelje, jednog po jed­
nog. Činio je isto što i Bart: za­
tvarao im usta i na uho tiho
prenosio poruku. Uskoro su svi
bili na nogama i u tišini napu­
štali kamp. Charlie je s još dvo­
jicom izvodio konje iz korala,
dok je skupina Iraca gurala va­
gon sa svim potrebnim stvari­
ma.
Kad su bili dovoljno daleko
od kampa da ih više nisu mogli
čuti, upregli su konje i nastavili
put.
***
Kolona koju su činili svi sta­
novnici Rock Ridgea kretala se
tiho i začuđeno. Ćulo se samo
drndanje vagona. Da li su ljudi
prekršili obećanje što su ga dali
Bartu? Dakako da nisu.
Na čelu kolone jahao je Bart,
brzo i gotovo nečujno.
— Podmaži malo taj kotač,
Howarde - reče Bart. - To ču­
do možeš čuti na dvadeset mi-
lja .
— Šerife, svaka ti čast, ali ovo
što radiš... Ne znam, izvukao si
iz kreveta cijeli grad i sam bog
zna kud nas vodiš i zašto nas
vodiš!
Howard Johnson je pokuša­
vao djelovati smireno, no glas
mu je bio napet i uznemiren.
— Ostaje vam da mi do da­
ljeg vjerujete - odgovori Bart.
44
- Građevinski posao usred
noći? - mumljao je Howard
Jonson. Tik uz njega jahao je
Van Johnson.
- Nema to nikakve veze ni
smisla.
- Vrlo dobro, momci - ogla­
si se Bart. - Sad možete presta­
ti s jadikovkama. Upravo smo
stigli!
- Stigli? Kamo smo stigli? -
upita doktor Johnson i začuđe­
no pogleda oko sebe.
Bart pročisti grlo i obrati se
građanima.
- Znam da vas je sve ovo
zbunilo - počeo je. - Pitate se
zašto vas je ovaj luđak doveo
ovamo usred noći.
- Moram priznati da ne vi­
dim ni prsta pred nosom - re­
če doktor Johnson.
- Dakle, poslušajte! Prije ne­
go što svane novi dan, na ovom
mjestu sagradit ćemo grad koji
mora biti čista kopija Rock Rid­
gea. Svaka kuća, svaki dućan,
stablo ispred njega mora biti is­
to. A kad se sutradan pojavi
Hedley Lamarr sa svojom raz­
bojničkom vojskom, napast će
pogrešno mjesto u pogrešno
vrijeme, dok ćemo mi čekati da
obavi svoj posao.
- Šerife, kako to m ožem o iz­
vesti? - upita Van Johnson -
Nem am o ni ljudi ni vremena.
- Nemate pravo — odgovori
šerif. — A evo zašto!
Okrenuo se i rukom dao
znak. Johnsonovi nisu imali
vrem ena da se snađu. Sa s v je ­
tiljkama su nagrnuli sa svih
strana radnici, a za njima i va­
goni s robom.
- Hej, Barte! zaori glas, a tre­
nutak poslije pojave se Jim i
Charlie. Za njima su slijedila
LASO 352
kola puna građevinskog mate­
rijala.
— Ovo su radnici sa željezni­
ce - reče Bart. - pristali su da
nam pom ognu da sagradim o
lažni grad i spasim o Rock Rid­
ge, za našu djecu i djecu naše
djece. Zauzvrat oni žele m alo
zemlje, svoje vlasništvo, na ko­
jem će izgraditi svoje domove.
Sto kažete na to?
Ljudi su se pogledavali.
— Ja ne znam — reče Van. —
Prava je stvar da će djeca naše
djece, kao što si rekao, biti nji­
hove djece djeca.
Bart je bio miran. N aslonio se
na kola i čekao dok se ljudi ne
srede.
Na kraju je istupio Olsen
Johnson. Ruke su mu drhtale.
— U redu - reče. - Dat će­
m o nešto zemlje Crncima. Ali
ne dolazi u obzir da dam o i Ir­
cima. Dakle?
Charlie progunđa neku neja­
snu psovku.
— To nikako - reče Bart.
Olsen Johnson slegne ram e­
nima i vrati se ponovno na dis­
kusiju. Trenutak poslije zadere
se;
— Ah, prerijska govnadi, svi
ćete dobiti zemlju!
— To je pravi, veliki duh ove
zemlje. Oke), svi na posao! -
zagrm i Bart.
Pastor se ponudi da na brzi­
nu dade blagoslov:
— Bože, daj nam snage da
ovo izvedem o noćas ili smo g o ­
tovi zauvijek
Rame uz rame, svi su se pri­
hvatili posla: djeca, žene, starci,
radnici... bez obzira na boju ko­
že.
* * *
Kad su se prvi zraci sunca
LASO 352
počeli probijati na obzorju,
Rock Ridge je bio gotov.
- Hajde, zakorači, gotovo je
- reče Bart Olsenu, koji je
upravo zabijao posljednji ča­
vao.
- Odlično! — vikao je Olsen.
Svi su skakali od sreće. Rock
Ridge bio je rukom napravljen
za jednu noć, i do sitnice je na­
likovao na pravi. Sve je bilo na
svom mjestu, crkva, škola, sa-
lun. Sve...
- Trenutak - reče Bart. -
Nemojmo se prerano veseliti, u
neprilici smo.
Svi se okrenuše prema Bartu.
- Zaboravili smo jedan mali
detalj.
- Sto želiš reći? - plane Ho­
ward Johnson. - Ništa ne
manjka. Sve je na svom mjestu,
do posljednje sitnice.
Okrene se i ponosno pokaže
rukom prema zajedničkom dje­
lu, a tada svi shvate da Bart
ima pravo...
- Dobri bože! - reče Olsen
Johnson. - Grad bez ljudi!
- Primjedba ti je na mjestu
- doda Bart.
- Ne brinite - umiješa se
Van. - Pa mi smo ljudi. Zašto
ne bismo ostali sve dok ne dođu
one ubojice, a tada..?
Van ušuti. Osjetio je kako ga
svi preneraženo gledaju.
- Ništa niste čuli, ništa ni­
sam rekao - završi misao.
- Slušajte - reče Bart. - To
i nije problem. Napravili smo
izvrsnu kopiju Rock Ridgea. A
sad nam preostaje da napravi­
mo isto tako savršene naše ko­
pije.
- Ali oni će biti ovdje za pola
sata! - usprotivi se Howard.
- Točno. Moramo požuriti.
Howarde, izaberi skupinu i poč-
45
ni praviti lutke! Jim i Charlie
neka uzmu desetak ljudi sa so­
bom i za mnom! Pala mi je na
um fantastična ideja kako da ih
zadržimo.
* * * Ridge. Da bi što brže prevezli
Hedley Lamarr se penjao na
govornicu. Tik uz platformu
stajala je beskrajna horda raz­
bojnika.
- Ljudi! - počeo je Lamarr.
— Pred vama je križarska voj­
na, što će dati pečat moralu i
krštenju Zapada. Svi stavljate
na kocku život, a ja svoje veliko
djelo. Molim da sada svi podig­
nete šešire i položite zakletvu.
Banda posluša.
- Ja...
- Ja... se kunem ... na vjer­
nost Hedleyju Lamarru...
Ljudi su u horu ponavljali.
- i zlu za koje se on bori...
- A sad svi na konje i pokret!
Divlja je horda poput vihora
pojurila prerijom.
- Vrlo dobro, stavi točno ov­
dje — reče Bart Jimu i Charlie-
ju. Oni su s nekoliko konja vu­
kli na kotačima ogroman svod.
Na njemu je krupnim slovi­
ma pisalo:
DOBRO DOŠLI U PROLAZ
GUVERNERA WILLIAMA J. LE
PETOMANE
PROLAZ SE PLAĆA
DESET CENTI
U ZLATNICIMA
- Tako je, sad brišite odavde!
Brzo postavimo nekoliko luta­
ka!
U međuvremenu je Taggart
dojurio sa svojom hordom. Iz­
nenađeno je stao.
- Petomaneov prolaz! Ma
koja je to glupost! Lyle, vrati se
u grad i donesi vreću metalnog
novca.
46
- Razumijem, gospodine -
reče on i smjesta ode.
Howard Johnson je sa svojim
ljudima završavao lutke upravo
kad je Bart dojurio u lažni Rock
kutije s »ljudima«, upregnuli su
Monga umjesto konja. Svaki je
građanin imao svoj duplikat.
- Gdje je Mongo? - pitao je
div. - Gdje je Mongo?
Na kraju je u dnu ogromnog
sanduka pronašao sebi najdra­
žu lutku. Bacio se na nju i stra­
sno je zagrlio.
- Auuu... Mongo - mum­
ljao je ganuto.
Bart ga je pustio da uživa ne­
koliko trenutaka, a zatim ga la­
gano potapšao po ramenima.
- Idemo, Mongo. Nauživat
ćeš se poslije. Sad se požurimo
da svaka lutka bude na svom
mjestu.
Jedna za drugom lutke su na­
lazile svoja prava mjesta, u du­
ćanima, ispred kuća. Djeca su
bila u školi, nekoliko ljudi u sa-
lunu, a pastor je u svojoj mantiji
stajao ispred crkve.
Dok su se građani zabavljali
lutkama, Bart, Jim i Charlie su
stavljali dinamit ispred svake
zgrade. Kad je sve bilo gotovo,
Bart je poveo ljude iz grada. Ja-
hali su prema brdima.
* * *
Lyle se vratio s vrećom novca.
Podijelio je svima po pregršt
sitniša. Taggart je gledao kako
se ljudi guraju da bi dobili svoj
dio. Ovaj ga je kaos činio očaj­
nim.
- Požurite, sto mu vragova!
- vikao je. - Ovako nikad ne­
ćemo stići u Rock Ridge. Uzmite
novac, govna! A što vi idioti ra­
LASO 352
de s tim sakupljenim centima? - Od ovog časa na dalje sva­
To bih htio saznati! ke sekunde mogu otkriti naš
* * *
trik.
- Hmmmmm - Bart je raz­
Jim i Bart su dalekozorom mišljao. - Jim, prijatelju dragi,
pratili što se događa. Kolona je da li misliš da bi mogao odavde
krenula nadsvođenim prola­ opaliti točno u eksploziv? -
zom. Kad je i posljednji novčić upita.
bio ubačen, začuo se metalni Jimova ruka lagano krene
»bing* i Taggart je povikao: prema opasaču.
- U redu, momci! Krećemo! - Što? Jesi li poludio? — za-
- Prolaze - prošapta Jim. cvili Van Johnson. Tko bi živ
- Vrlo dobro - doda Bart i mogao tako nešto učiniti! Pa to
podigne ručku detonatora. - je daleko odavde. To zaboravi­
Imamo još dvije minute. te! .
Lamarrova horda je bučno - Mmmmm... mmmm. Po­
jurila prema lažnom Rock Rid- kušat ćemo - reče Jim i poku­
geu. Vriskali su luđački, u stilu ša nanišaniti. Trenutak poslije
osvajačkog pohoda. povuče okidač.
Bart, Jim, Howard, doktor Sa­ ★* *
muel, Van, Olsen i Lili su pažlji­
vo promatrali s vrha stijene. - Lyle, Lyle! - vikao je Tag­
- Uspjeli smo svi su ušli u gart.
grad - reče Jim, prateći dale­ Ovaj se u trenutku stvori
kozorom. pred njim.
- Začepite uši! — najavi Bart. - Što je, šefe? - upita.
- Sad će zagrmiti! - I Bart po­ - Pa ovo je lažni grad, sto
vuče ručku. mu gromova! Dobro su nas na­
Jedan za drugim polako su sanjkali! Sakupi ljude i požuri­
micali ruke s ušiju. Ništa se nije mo smjesta u pravi Rock Ridge.
dogodilo. Lili prva prekine tiši­ - Odmah, šefe - poslušno
nu. Dakako, nije to bila prava će ovaj.
tišina jer se i dalje čula vriska * * *
razuzdanih razbojnika.
- Žica je prekinuta - reče - Promašio si - primijeti
ona, pokazujući prema žici. Howard Johnson,
- Sto je rekla? - upita Char­ - Trenutak - reče Jim. Nije
lie čovjeka koji je stajao uz nje­ se dao zbuniti. - Prilično je da­
ga. Bio je to Gabby Johnson. leko. Ćak treba vremena da se
Ovaj je hladnokrvno ponovio dojaše do tamo, a kamoli... Sa­
svoju beskrajno dugu životnu mo trenutak.
psovku, koju ionako nitko nije - Što trenutak?
mogao dešifrirati. - Pričekaj trenutak, rekoh...
- Što reče? - upita Charlie - Koliko dugo?
Barta. - Trenutak, budalo!
- Žica je prekinuta. * * *
- Što ćem o s njom ? - upita Cijeli je grad odletio u zrak.
Van Johnson. U njegovom gla­ - U redu, momci! - vikao je
su već se osjećala panika. Bart. - Sve je dobro završilo. A

LASO 352 47
sad pokret! Dokrajčimo ono što visoko u oblacima. Dekoracija
je ostalo od razbojničke bande. je bila u grčkom stilu, sa dvije
Građani Rock Ridgea doletje­ fontane na svakoj strani. Pore­
li su do svoga lažnog grada po­ dani uz stube, stajali su plesači
put gladnih vukova. Taggart je sa štapovima pozlaćenih vrho­
panično dozivao svoje ljude. Po­ va, s bijelim kravatama, u fra­
kušavao je spasiti ono što se da­ kovima ustreptali prije svoje
lo. velike točke.
- Slušajte, nitkovi! Saberite Bilo je točno trideset plesača.
se! Ovako nešto se nikad nije Pred njima je stajao Buddy Bi­
dogodilo na Zapadu. Izdržite zarre, na glasu po svojoj pro­
još malo, sredite se, mi ulazimo slavljenoj plesnoj trupi.
u povijest, nitkovi! Razumijete - Jesu li Fred i Ginger
li?! — vikao je luđački. ' spremni? - pitao je.
Pastor Johnson je stao na­ - Na mjestima su, gospodine
sred trga. Bio je uređen kao da Bizarre.
stoji pred oltarom, u svečanoj - Vrlo dobro, momci — reče
odori, s križem na grudima. Buddy. - A sad pokušajmo...
- Oprosti im, Bože. Nisu kri­ Glazba je počela. Plesači su
vi što su nitkovi! vrhovima štapova lagano dodi­
Mahao je križem na sve stra­ rivali pod, a to je označilo poče­
ne i blagoslivljao ih. tak točke. Kor je zapjevao:
- Oprosti im, gospode... Pružite ruke,
Jim je dojahao iza ugla i go­ zabacite glave,
tovo nagazio na skupinu raz­ ruke na kuk,
bojnika što je sjedila na zemlji. kad čuješ huk.
Plakali su poput djece, a kad je Sam ćeš se čudit sebi,
u neposrednoj blizini stala Lili što radiš ono što nikad ne bi.
i zapjevala svoju melankoličnu - Ne, ne, ne! - prekine ih
pjesmu »Dosta mi je života« svi Buddy Bizarre. Progurao se u
su zagrcali u suzama... sredinu plesača. - To grozno
Jim i Bart su skupljali u krug izgleda. Ne može tako, gledajte!
sve odmetnike. Zanjihao se lagano na peti
- Kako napreduješ? — upita pokušavajući dočarati pravi ri­
Jim Barta. tam i kretnje.
- Fantastično - odgovori Lagano poskakujući stuba­
ovaj. ma, zapjevao je svojim tenorom.
Mongo je uživao. Napokon je Plesači su ga pažljivo slušali.
dobio priliku da jednim udar­ Trenutak poslije ponovili su to­
cem sređuje desetoricu. Nitko čku.
ga nije sprečavao da se malo Činilo se kao da će stube sva­
zabavlja. kog trenutka presjeći na pola.
* * *
Ljudi su se gurali. Svatko je htio
iskušati svoju točku i ocijeniti
Pozornica s koje je dopirala spremnost da pred građanima
glazba svjetlucala je i blještala Rock Ridgea pokažu ono najbo­
čistom djevičanskom bjelinom. lje. I kad se činilo da će sve pro­
Prema njoj su vodile zavojite ći u najboljem redu, iznenada
stube. Činilo se kao da nestaju se čuo strašan tresak i bez ika­

48 LASO 352
kve najave cijela pozornica kao
da je potonula.
4t * *
Ljudi su nahrupili s ulice.
Građani i odmetnici. Jurili su
preko Bizarrovih stuba.
- Koji je sad vrag? - vikao
je Buddy, sav izvan sebe. - Ka­
kva je to neslana šala?
Prišao je Taggartu.
- Kakvo si ti pravo uzimaš
ovdje? - okosi se Buddy. -
Ovo su moji plesači, moj orke­
star i moja pozornica, jasno?
Ovaj ga bez riječi zgrabi i
skupa sa stolicom što se našla
u blizini odbaci na drugu stra­
nu prostorije.
- Gledaj ovo - prošapta je­
dan plesač. - Udario je Buddy-
ja. Momci, kidajmo odavde.
Nije bilo vremena. Kauboji su
nailazili sa svih strana. Nije se
znalo što se zapravo događa.
- Prljava svinjo! - zaurla je­
dan plesač i svom snagom opa­
li pljusku jednom kauboju.
- Ma kamo se guraš, mali! -
procijedi on. - Pogledaj se, je­
dva si vidljiv.
Kauboj gume plesača. Ovaj
samo što glavom ne probije zid
na drugoj strani pozornice.
Lyle je držao pušku u ruci.
Nišanio je pravo u noge skupini
plesača.
- Hajde sada, mačkice, za­
plešite! - naredio je.
Plesači se ukočiše kao da im
je to posljednji ples u životu.
Počelo je sveopće divljanje.
Bila je to kombinacija borbe,
plesa, rvanja i pucnjave koje je
s vremena na vrijeme nadgla­
savao sjajni orkestar.
X - Čuvaj se, mali! — dobaci
Bart je stajao nasred trga u
Rock Ridgeu. Njegov je konj bio
LASO 352
osedlan, a na njemu je bila spa-
kovana sva Bartova imovina.
Bio je spreman da ode iz grada.
Željeznički radnici i građani
Rock Ridgea stajali su oko nje­
ga. Po licima im se vidjelo da su
iznenađeni i tužni zbog Bartove
odluke.
- Šerife, sad nas ne možete
ostaviti - reče Howard John­
son. - Potrebni ste nam.
- Ne - reče Bart. Držao se
važno i visoko podignute glave.
- Ovdje više nemam što raditi.
Možda sam negdje nekome zai­
sta potreban. A to može biti sva­
ki grad kojim odmetnici i uboji­
ce slobodno šeću. Na Zapadu je
potreban zakon, jer žene i djeca
se još boje proviriti iz svojih ku­
ća. Ulice su pune nasilja. Čovjek
mora dostojanstveno provesti
svoj život.
- Glupost! - gunđali su lju­
di oko njega.
- Dobro - prizna Bart. -
Svašta sam izgovorio u dvije se­
kunde. Da budem iskren, ovdje
mi se više ne ostaje. Jednostav­
no, hoću dalje.
- Onda - reče pastor - ne­
ka ti je sa srećom.
Mongo je stajao u gomili. Od­
sutno je cvilio. Uz njega je staja­
la neka ženica. Sirota je raširila
kišobran da se zaštiti od plju­
ska njegovih suza.
- Da li je ikad itko vidio da
netko može toliko plakati? -
pitala je.
* * *
Bart podbode konja i krene iz
grada. Prolazeći pored Charlie-
ja, sagne se i snažno ga opali po
ramenu.
mu.
Pored njega je stajala Lili.
49
 - Bart — prošaptala je — ni­
kad te neću zaboraviti
Bart je zurio u njene rasko­
šne grudi. Pročistio je grlo i od­
govorio:
- Ne brini, dušo... prvu ću
čašicu ispiti u tvoje zdravlje,
gdje god bio!
Kad je grad ostao daleko iza
njega, još jednom se okrenuo,
skinuo šešir i mahnuo.
- Ne gubite nadu, Crnci! —
doviknuo je.
Jim se stvorio uz njega. Pru­
žio mu je paket kokica.
- Kojim putem si krenuo? -
upita Barta.
- Nemam određeni cilj. -
odgovori Bart.
50
- Oduvijek sam želio krenuti
a da ne znam kamo ću stići.'
- Onda, hoćemo li zajedno?
U trenu su pojurili prerijom,
prema točki gdje se sunce dodi­
ruje s obzorjem:
A kad su napokon stigli, sja-
hali su s konja i pričekali. Za
nekoliko trenutaka do njih je
doklizao ogromni crni cadillac.
Ušli su i odjurili. Dugo su još
čuli za sobom milozvučni glas
lijepe Lili:
ADIEU, BYE, BYE, CRNI
BART!
I od toga dana, kad god bi
negdje na Zapadu izbila gužva,
crni cadillac bi se našao u blizi­
ni.
LASO 352
 Z N A M E N IT I L JU D I
D IV L JE G Z A P A D A
W YATT
EARP
W yatt E arp leg en d a rn a je ličn ost
a m e ričk o g Zapada. N ep ok oleb iv o
hrabar, m udar, p r o ra ču n a t i sa v r­
šen o h ladn ok rvan. Bio je i fizičk i
o so b ito n a d a ren za u logu k oju mu
je d od ijelio splet ok oln osti i d ob a
divljeg bezak on ja, odm ah nakon
g ra đ a n sk o g ra ta u A m erici, za k o ­
jeg a je W yatt iz d je ča k a izrasta o u
m lad ića i m u škarca.
M n og e p riče i glasin e k oje su se
isplele o k o ličn osti tog n a jp ozn a ti­
jeg rev olv era ša Z a p a d a b a cile su i
n em alo sjen a na n jegov k a ra k ter i
postupke.^ N o W yatt Earp p reživio
je b ezbroj' op a sn osti i d o č e k a o d u ­
bok u starost; u m ro je u svom dom u
u Los A n g elesu 13. siječn ja 1929. Pi­
sa c i n ov in a r Stuart N. Lake p ro v e o
je s njim g o to v o dvije g o d in e z a p i­
sujući E a rp ov a sjećanja, ob ila zeći s
njim m jesta g d je je Earp su djelova o
u stvaranju povijesti Zapada.
Bez sum nje, W yatt E arp b io je
o n o što se d a n a s p od ra zu m ijev a
p od p o jm o m rev olv era š i borac. N o
za razlik u od b r a ć e M asterson,
W ild Bill H ickoka, R oy a Beana, Joh-
na W esleyja H ard in a i drugih koji
su bili na straži zakon a, ali p o n e ­
kad prelazili i s on u stranu g ra n ice,
W yatt Earp b io je čov jek čvrstih
k a rak tern ih n a čela kojih se d rža o
bez o b z ira na posljed ice. To nije b i­
lo n im a lo la ko u to divlje d o b a kad
je svatko p osta v lja o svoje zakon e,
LASO 352
o n o lik o čvrste i v rijed n e k olik o ih
je m o g a o p od u p rijeti sn a g om v la ­
stite volje, m išica i m etaka.
G dje p o č in je i za v rša v a p ošten je
nije uvijek bilo lako ocije n iti u d ob a
kad su ljudi od za k on a karta li s
u bojica m a, r a z b o jn ici p oslije plja­
čk e d ola zili u g ra d o v e d a p otroše
plijen, a d o m a ć ic e uvijek držale n a­
pu njenu d v ocijev k u uz k oša ru s vu­
n om i pletaćim iglam a.
Wyatt, čin i se, n ikad nije d v ou m io
k oja je stra n a prava. Zaslužan je to­
m e n ajviše n jeg ov ota c N icholas.
O n je h ra b rošću , p ošten jem i čv rsti­
n om pred stav lja o u zor k ojeg su
W yatt i n jeg ov a b r a ć a p ok u ša va li
slijediti c ije lo g a života. S toga je za
W yattove p ostu pk e i p o n a š a n je u
zrelim g o d in a m a v rlo važn o ra z­
d ob lje d ječa štv a i ra n e m ladosti,
koje Stuart N. Lake op isu je p o k a zi­
v an jim a sa m o g a Earpa.
* * *
F.arpovi su p r e ci bili p orijek lom
iz Škotske, ali živjeli su u A m e rici
v eć šestu g e n e ra ciju k ad su N ich o­
las i V irg in ia Earp ku pili farm u na
k ojoj će se rod iti dva n jih ova n aj­
starija sina, Ja m es i V irgil, i k će r k a
M artha. N ich olas, k oji je u sk o ro p o ­
stao p ozn at na cije lo m o k o ln o m p o ­
dru čju p o h ra b rosti k o jo m se su­
protsta v lja o bezakon ju , b io je iza ­
bran za š e r ifa i, bez ik a k ve plaće,
51
stavljao život na kocku . K ad je 1845.
bu k n u o rat izm eđu S jedin jen ih D r­
ža va i M eksika, N ich ola s sm jesta
p r o d a je farm u , sm ješta p o r o d ic u
na sig u rn o m jesto i d o b ro v o ljn o se
javlja u kon jicu. G odin u d a n a p o s li­
je v ra tio se k u ći k a o k apetan i in ­
valid.
N a red n e g o d in e r o d io se treći
d ječa k k ojem u su nadjenu li im e
W yatt B erry Stapp. S lijedila su g a
još dva dječaka, M org a n i W a rren ,
i jed n a d jevojčica , A delia. Svih šest
sin ov a N ich ola sa E arpa — šest jer
je W yatt im a o i je d n o g p olu b ra ta -
p ro šlo je n a jop a sn ija p od r u č ja Z a­
p a d a i svagdje osta v ilo svoj pečat,
a o so b ito »b o r b e n a trojk a« - la se sprijeda. G o rn ja se cijev n a b i­
W yatt, V irg il i M organ .
Kad je 1861. b u k n u o g ra đ a n sk i
rat, N ich ola s je od m a h stao na stra­
nu S jevera, ia k o je b io rođ en i o d ­
g o je n n a Jugu. B udući d a zb og ran e
iz m e k s ič k o g ra ta n ije m o g a o na
ratište, p rik u p lja o je d o b ro v o ljc e i
u vježba va o ih. S tarije sinove, Jam e-
sa i V irgila, p o s la o je na., frontu,
od a k le se Jam es v ra tio tešk o r a ­
njen.
W yattu n ije b ilo d op u šten o d a se
m ob ilizira . O ta c m u je d od ijelio v e­
liku njivu za sađ en u k u k u ru zom i
u p o z o rio ga, n e bu d e li u ro d dobar,
d a ć e m u b r a ć a gladovati. W yatt se
p rih v a tio m otik e i uz p o m o ć dese-
tog od išn jeg M o rg a n a i šestog od i­
šn jeg W a r r e n a p o s tig a o u rod k a o
n a jb olji ok o ln i fa rm eri. A li kad m u
je i slijed eće g o d in e d od ijeljen a ista
njiva, je d n o g jutra, kad je ota c b io
odsutan, n a pu stio je sve i p o b je g a o
d o n a jb ližeg m jesta g d je su p rim a li
d ob rov oljce. Prvi čo v je k k o g a je ta­
m o su sreo b io je otac. W yatt se v ra ­
tio svojoj njivi uz o b e ć a n je da n eće
odlaziti d ok n e d ob ije m a jčin u p r i­
volu.
Kad se rat bližio k ra ju i k ad je
p osta lo ja sn o d a ć e S jever p o b ije d i­
ti, N ich ola s n ije o sta o d a u b ire p lo ­
d ov e te p ob jede. Z a jed n o s jo š n e k o ­
liko v ećih obitelji o d lu č io je d a se
n aseli u K aliforn iji. P rikup ila se
k a ra v a n a od četrd eseta k k o la i sto ­
tinu p ed eset ljudi. N ich ola s je im a o
52
jed n a laka kola, k oja su vukli konji,
i d v oja teretna, svaka sa za p re g o m
od osa m volova. W yatt, k oji je tek
n a v ršio šesnaestu, treb a o je voziti
jed n a od tih kola, d ok su starija
b r a ć a tjerala stado stoke u kojem u
je bilo i o k o četrd eset E arpovih g r ­
la.
P rije n o što su krenuli, ota c je
W yattu p o k lo n io pušku, prvu k oja
je bila sa m o njegova.
- Bilo je to g lo m a zn o i n esp retn o
o ru žje - s je ća o se W yatt. - Pa
ipak, v o lio sam ga više od n ajboljih
p rim je ra k a koje sam p oslije p o s je ­
dovao. Bila je to d vocijevk a , k o m b i­
n a cija k u gla re i sa čm a rice, a p u n i­
ja la ku glom k a lib ra 10 mm, a don ja
sačm om . Ni d om et ni točn ost nisu
bili zavidni, sig u rn o se m o g lo g a đ a ­
ti d o p ed eset m etara. Ali p o n o sio
sam se tom pu šk om i o n a m i je p o ­
m og la da op sk rb lju jem m esom dva­
deset ljudi na cijelom putu do Kali-
forn ije. Bez o b z ira na dob, b io sam
n ajbolji strijela c u obitelji; za to
sa m im a o u rođ en dar. Bila je to više
stvar in stin kta n o vježbe. O tac i
n jegovi p rija telji znali su to, p a sam
od re đ e n za lo v ca na tom putovanju.
W yattov ota c iza b ra n je za vođu
k a ra v a n e k oja se p r ip re m a la na
put p re k o k ontinenta. I nisu bili d u ­
g o na putu kad je N ich olas shvatio
da n jegov treći sin im a m n og e d o ­
tad n eslu ćen e kvalitete.
- Iako m u je tek šesn a est g od in a
- p is a o je n ek i čov jek k oji je s n ji­
m a p u tov ao - W yatt Earp ra d i i
rasu đu je k a o sasvim o d ra s ta o č o v ­
jek, p a sm o navikli, kad g o d je to
b ilo potreb n o, tražiti od n jega sud
s jed n a kim p o v jeren jem k a o i od
n jeg ov a oca.
N a tom je putu bu d u ći revolv era š
p rvi put b io svjed ok sm rton osn og
ob ra ču n a . K ad je k a ra v a n a p ro la z i­
la p ok ra j g r a d ić a O m ah e, W yatta
su za jed n o s još jed n im m ladićem
p oslali d a nakupuju p o tre b n e n a ­
m irn ice.
O m a h a je bila n aselje b a ra k a u s­
r ed travn ate rav n ice, a više od p ola
zd a n ja bile su k rč m e i k ock a rn ice.
LASO 352
 Kad su W yatt i n jeg ov prijatelj p r o ­
lazili ulicom , iz je d n o g su b a ra iza ­
šla dva m u šk a rca s izvu čen im r e ­
v olverim a i stala na sred in u ceste.
- O ba vili su to h la d n ok rvn o kao
neki o b iča n p o s a o — sjeća o s e -
W.yatt. - Ni jedan od njih nije iz g o ­
v o rio ni riječi. N as d v o jica bili sm o
skam en jen i, suviše zbu n jen i da p o ­
tra žim o zaklon. Izazivači su se su o­
čili na razm ak u p d o k o deset m eta­
ra i p o č e li pucati. Jed an je op a lio
dva a dru gi tri pu ta i o b o jic a su se
sru šila u blato. Ne znam što sam taj
tren utak m islio i o sjeća o. N isam
p r iša o g ru p i k oja se ok u p ila o k o
palih n eg o sa m se u daljio što sam
brže m ogao. P ozlilo m i je.
Te sam n o ć i is p riča o o cu o tom
događaju . P ok u šao je da m i što je
m og u će zorn ije p rik a že ra zlog e tih
dog ađa ja, zašto n itko nije p ok u ša o
sp riječiti sukob, i n a k ra ju m e u p o ­
z o r io d a od sa d m oja sigu rn ost i ži­
vot ov ise o sp rem n osti i sp o s o b n o ­
sti da se branim . Iznio m i je svoj
stav o tom e k a k o treb a p rom a tra ti
čo v je k a k oji se la ća o ru žja da bi
o b r a n io sebe ili zakon , te č ov jek a
koji traži i n ajm an ji p o v od da bi
u bijao:
»U vijek o m o g u ći čov jek u da d o ­
k ra ja ra zjasn i svoj stav i n am jere;
život je ov d je slob od a n i p on a ša n je
je takvo. Ali, kad si sigu ra n da si se
n a ša o n a su p rot p ok v aren osti, n a ­
su p rot o n im a k oji n em aju p o š to v a ­
n ja p re m a ljudskim p ra v im a i v rli­
nam a, ne sm etn i s u m a d a su to n a­
jveći n eprijatelji čovječa n stva. S va­
k om p ošten om čov jek u du žn ost je
da se b o r i p rotiv takvih d o te m jere
d o k oje g a svojim p on a ša n jem p r i­
sile. I od lu čiš li sudjelovati, udari
prvi a k o m ožeš, a k ad udariš, n eka
to bu de s n a m jerom da ubiješ.«
N apustivši O m ahu, E arpova je
k a ra v a n a p u tovala p re rijo m p r e v a ­
ljujući na dan dvadeset d o dvadeset
i pet kilom etara. D ivljači je b io u
izobilju. T isu će p r e p e lic a jed va su
u zm icale p re d k on jsk im k op itim a i
teškim k ota čim a, a k a d bi W yatt
od ja n a o u lov, u rok u od je d n o g sa ­
ta d o n io bi tolik o a n tilop in a m esa
LASO 352
k olik o je n jeg ov konj m o g a o nositi.
D vadeset ljudi, za čiju je p reh ran u
W yatt b io zadužen jelo je p rep elice
i a n tilop in o m eso tri puta na dan
za svih tih dugih tjedan a putovanja.
K ad je k a ra v a n a ostav ila za so­
b om tvrđavu L aram ie u W yom in gu ,
doživjela je p rvi n ap a d Indijanaca.
Lovac p o im enu C h ap m an p o š a o je
p ješice iz lo g o r a u lov na a n tilope
i kad se m a lo udaljio, u gled ao je
sku pin u od četrd eseta k ratn ik a
Siouxa. C h ap m an se o k re n u o i p o ­
č e o bježati p r e m a logoru.
- O ta c m i je u vijek p on a v lja o —
sje ća se W yatt — a k o n aiđ em na
Indijance, leg n em u najbliži zaklon,
p a m a k a r to b ila sa m o v iso k a tra ­
va. N akon tog a treb a lo je o b oriti
p rv o g ra tn ik a k oji d o đ e na d om et
p u šča n og metka. In dija n ci bi m e ta­
d a v jeroja tn o opk olili, ali pu šk a bi
ih m og la držati izvan d om eta k oje
su im ale n jih ove strelice. Pucati je
treb a lo sa m o kuglom , a n aboj sa č ­
m e i rev olv er sa ču vati za blisku
borbu . B udući d a m i lov ci n ikad ni­
sm o odlazili ta k o d a lek o od lo g o ra
da se ne bi ču li naši h ici, a p on ek a d
sm o bili i u v id ok ru g u ostalih, m o ­
gli b ism o se bran iti dok ne stigne
pom oć.
C h ap m an je više puta slušao ta
u p ozoren ja , ali kad su Siouxi p oja -
hali p r e m a njem u, izg u b io je glavu.
Iz lo g o ra sm o vidjeli što se događa,
aii ppije n o što sm o mu m ogli k re ­
nuti u p o m o ć S iou xi su g a sustigli,
ubili, sk a lpirali i uzeli pušku, re v o l­
v er i m uniciju. Sve se to zb ilo pred
n ašim očim a . C h a p m a n a sm o p o ­
k op a li na ob a li rijek e i od red ili jed ­
n og starijeg d je ča k a d a se brin e o
n jeg ovoj p o r o d ic i i stoci. U to sam
d o b a p o č e o sh vaćati i vjerova ti da
je svaki savjet m og a o c a p osljed ica
ž iv otn og iskustva i n a jb olja uputa
k oju m ogu slijediti.
P ovjerenje k oje je N ich olas Earp
p ola g a o u ozb iljn ost svog sina
op ra v d a n o je n ek olik o d a n a poslije
p rilik om slijed ećeg n ap a d a Indija­
naca.
D ok su iseljen ici kuhali doručak,
kon ji su, p ov eza n i za jed n ičk im uže-
53
 tima, pasli n ed a lek o od kola. W yatt
i n jegov brat M org a n pazili su na
očevu stoku d ok su stražari iz o sta ­
lih obitelji čuvali svoju.
Iznenada se iza n eke u zvisin e p o ­
javila sk u p in a siouških ratn ika ja ­
šu ći n a jv ećom b rzin om prem a sta­
dim a, p od v risk u ju ći i p u ca ju ći u
stra žare ne bi ii p op la šili životinje
i otjera li ih u preriju. Ljudi su z a p u ­
cali iz lo g o r a a stra žari su napustili
stada i p otrča li p rem a zaklonu.
W yatt je zn a o d a mu je p rva du ž­
n ost zaštititi o č e v e konje.
- Pohvataj užad, M org! — vik n u o
je W yatt i sam se p rih va tio tog p o ­
sla. Kad je n apa d p roša o, jed n a k o
ta k o b rzo i n e o če k iv a n o k ak o je i
p o če o , dva su d je ča k a stajala o k r u ­
žen a k on jim a : nisu izgubili ni jednu
životinju dok su d ru g i izgubili d v a ­
desetak grla.
N a redn i put S iou xi su n apali
opet ra n o u zoru, n ek olik o d a n a p o ­
slije. W yatt je bio izvan lo g o ra i č u ­
v ao stoku za jed n o s o č e v im k au bo-
jem Copeleyjern.
K ak o uz ob a lu n ije b iio trave, sto­
ka je pasla na nekoj uzvisini, a dva
su ja h a ća p ošla ju žn o od stada, gdje
je b ilo n ajv jeroja tn ije da će g ov ed a
odlutati;
M alo p oslije Wyatt, je za ču o plju-
sk anje vode. P roviru ju ći p re k o ru ­
ba u zvišice, izb ro jio je dvan aest
S iou x a koji su jahali jed an iza d ru ­
g o g sa kriven i v iso k o m obalom .
W yatt je od m a h p o d ig a o pušku na
ram e, ali g a je C op eley p ov u k a o na­
trag.
- P obit c e n as a k o o p a liš - p ro-
ša pta o je.
O m eten u n am jeri da o b o r i p r e d ­
vodnika, W yatt je p o d ig a o pušku i
isp a lio n aboj sa čm e u zrak u p o z o ­
ren ja ostalim ču varim a . N aslutivši
d a In dija n ci n am jera va ju zauzeti
položaj izm eđu k a ra v a n e i stada,
ok re n u o je k on ja i p o ju r io p rem a
stadu i o b iš a o ga. No, i Siouxi, zn a­
jući d a su otk riven i, natjeralf% u k o ­
nje n a obaiu.
Za ta je v rijem e W yatt na drugoj
stra n i v ik om i p u cn ja v om p o k r e ­
n u o stado - k oje se sa stojalo od
54
o k o pet stotin a konja, m azgi i v o lo ­
va - ra v n o p r e m a r ije c i i n apa da
ć im a ta k o da su se Siouxi, p op ev ši
se na v isoravan , našli p red čelom
p o p la še n o g stada k oje ih je g otov o
pregazilo. D ok su bježali u stranu,
stado se sru čilo niz o b r o n a k i p re­
plivalo rijeku, a za njim i W yatt
p ra će n C op elev jem i ostalim ču v a ­
rim a k oji su se v ec o p o r a v ili o d iz­
nenađenja. Kad ie sta d o bilo na. s i­
g u rn om , p ok u ša li su slijediti Siou-
xe, ali bez v id n o g uspjeha. S a m o su
jed n og ratn ik a ranili.
U tom je o k rš a ju W yatt Earp prvi
put n a n iša n io na ljudsk o biće, ali
bio je pošteđ en g rižn je savjesti i
m oraln ih d ilem a jer je razdaljina
bila p rev elik a za d om et njegove
stare puške.
Nastavivši uz rijeku N orth Plate,
k a ra v a n a je stigla d o tvrdavice
B ridger i ta m o duže zastala da bi se
vu čn a stok a o d m o rila za težak put
d o Slanih jezera. Biia je to sretna
okoln ost, jer W yatt je im a o priliku
upoznati slav n og izv iđ a ča i b rđ a n i­
na Jim a B ridgera, jednu od n a jp o ­
znatijih ličn osti tog dijela Zapada.
U toku dva tjedna, k o lik o ie trajao
odm or, d ječa k je sv a k og d a n a o d la ­
zio s B rid g erom u r ib o lo v ili lov i
m n og o tog a n au čio. Poznati lov a c i
b o r a c p rotiv In d ija n a ca im a o je već
g o to v o šezdeset g od in a, ali n jegovi
su pothvati i iskustva bili d o b ra
šk ola za m ladića.
N apustivši tvrđavu B ridger, Ear-
p ov a je k a ra v a n a bez osob itih n ez­
g o d a stigla d o Slanih jezera i odatle
krenula na najtežu d ion icu puta.
o k o i 50 k ilom eta ra k ro z pustinju
M ojave. I k on a čn o, sed am m jeseci i
sed am d a n a n ak on pola sk a , k a r a ­
van a je došla n a odredište, u dolinu
San B ern a rd in o u Južnoj K a liform -
ji
U San B ernardim X n a jja čem u p o ­
rištu d oseljen ik a, bilo je više sta­
n ov n ik a n ego u sa m om Los A n gele-
su, o k o dvije i p ö hiljade ljudi. N o
tu je bilo središte o p s k r b e tisu ća lo ­
v a ca i tr a g a č a za zlatom , sa b irn o
m jesto za rob u k oja se otp rem a la u
unutrašnjost, u A rizon u , Utah i Ne-
LASO 352
vadu. G ra d ić je leža o u sred velike
p lod n e doline, o b iln o o p sk rb ljen v o ­
dom , što je sa m o p o seb i b ilo p ra v o
bogatstvo.
N ich ola s E arp k u p io je r a n č o k o
dvad eset i pet k ilom eta ra udaljen
od g ra d a, uz rijeku S an ta Ana, na
m jestu g d je je p oslije izrasta o g r a ­
d ić R edlands.
U s k o ro je N ich ola s E arp p osta o
g la v n a ličn ost z a je d n ice i n ajza­
služniji čo v je k za n a p red a k Južne
K aliforn ije. S p o so b a n g o s p o d a r u s­
k o r o je p r o š ir io i u n a p rije d io svoj
posjed. S a vez d oseljen ik a im en ov a o
g a je sv ojim p re d sje d n ik o m i
ok ru žn im su cem , p a je tu du žn ost
o b a v lja o sve d o k se n e k o lik o g o d i­
n a p r ije sm rti n ije povu kao.
N a k on d ola sk a u San B ern a rd i­
no, n ek o su v rijem e u obitelji E arp
bili u vjeren i d a će W yatt studirati
p ra v o i ba viti se su d sk om prak som .
Ali da n i p ro v e d e n i na putu k ro z
p reriju ostavili su p red u b ok trag
na m ladiću, a rad o k o p od iza n ja
r a n ča p o m o g a o m u je d a n ajp rije
o d g o d i a o n d a sa sv im za b o ra v i p la ­
n ove o studiju.
* * * ka, p o s a o v o z a r a b io je izu zetno te­
U p r v o m e d esetljeću d ru g e p o lo ­
v ice p r o š lo g a stoljeća, u San Ber-
n ardin u ok u plja le su se tisu će z a ­
p a d n ja k a — k o p a č a zlata, g o n ič a
stok e i k oćija ša , lo v a c a n a k rzna, iz­
v iđača, stoča ra . G ra d ić je b ru ja o od
n jih ovih p r ič a o stva rn im i izm i­
šljen im d og od ov štin a m a , a n jih ov o
p on a ša n je, o d je ć a i oru žje d on osili
su d a šak n eslu ćen ih p u stolovin a iz
n epregledn ih , n esavla dan ih p r o ­
stranstava. C a k i u ta k vom društvu
iskusnih i p rek aljen ih , W yatt Earp
u živao je v eć k a o se d a m n a e s to g o ­
dišnji m om a k p r ilič a n ugled. Ljudi
koji su d op u tov a li k a ra v a n o m n je­
g o v a o c a sv jed očili su o W yattovoj
h ra b rosti i o d lu čn osti k a d se tr e b a ­
lo su očiti s op a ’s n ošću . A u ro đ e n a i
stečen a sp retn ost p ri b a ra ta n ju
oru žjem p rib a v ila m u je ugled i k od
n ajp rek aljen ijih . U n a tjeca n jim a u
g ađa n ju p u šk om ili rev olv erom
m a lo je tko m o g a o p o stići W yattove
rezultate, i to sa m o p on ek ad. N itko
LASO 352
se n ije m o g a o nazvati b oljim strijel­
ce m od tre će g a sin a N ich ola sa Ear-
pa. Još je jed n a W y a ttova sp o s o b ­
n ost ulijevala divljenje - o so b ito je
n a d a re n o i u sp ješn o p ostu p a o s p o ­
ludivljim k o n jim a i m a zg a m a k oje
su u to d o b a bile g la v n a v u čn a sn a­
g a Zapada.
W yatt je o d r a s ta o uz k on je i ota c
m u je p r e n io sve sv oje b o g a to zn a ­
nje. C esto je m la d ić za p a n jio k o ći-
ja še-v etera n e k ad se p o p e o n a sje­
da lo teških teretn ih kola, p o k re n u o
z a p reg u o d šesn a est živ otin ja i iz­
v e o sve m a n ev re p op u t isk u sn og
vozara.
G od in e 1865, g e n e ra l B ann in g
o tv o r io je liniju p o š ta n sk o m k o č i­
jo m k o ja je p ov eziv a la San B ern a r­
d in o i Los A n geles. Put, d u g a ča k
o k o stotinu i d v a d eset k ilom eta ra
v o d io je p la n in sk im p revojim a , p u ­
stin jskim pred jelim a , isu šen im k o ­
ritim a r ije k a ljeti, a p r e k o b u jica z i­
mi. Z b og m o g u će k on k u ren cije, put
je tre b a o trajati n ajviše šest sati, a
istog se d a n a k o č ija m o r a la vratiti
u San B ern ardin o. Z b o g lošeg tere­
n a i o p a sn o sti o d n a p a d a ra z b o jn i­
ža k i opasan .
O n o ljeto k ad je W yatt n a v ršio
sed am n aestu , B a n n in gov v o z a r slo­
m io je nogu.
— T k o ć e te za m jen jiva ti — u p i­
ta o g a je p oslod a v a c.
- U posli W yatta, sin a N ich ola sa
E a rp a - s je ć a o se m n o g o g o d in a
p oslije g e n e ra l B ann in g v oza rev a
od g ov ora . - T voja je z a p re g a sa ­
stavljen a od zlih k on ja, a i pu tnici,
k a o i o n i k o je su sr e ć e m o n a putu,
nisu bolji. W yatt Earp m ože iza ći
n a k raj i sa živ otin ja m a i s ljudim a.
Štoviše, k a d se v ra tim na p osa o, n e­
ću n a ći isk va ren e i slom ljen e konje.
S lijed eće ju tro W yatt je b io na
sjedalu p ošta n sk e k o čije ; p reu zeo
je p o s a o k oji se in a če n u d io sa m o
iskusnim m u š k a r c im a U pravljao
je š e s to r o p r e g o m m ijen ja ju ći k on je
svakih dvad eset kilom eta ra , sed am
d a n a u tjednu, u toku tri m jeseca.
K očiju je izv u k a o iz p o la tu ceta za ­
sjed a ne izgu bivši kon ja, pu tn ik a ili
55
 p oštu k o ja m u je b ila povjeren a . To
m u je siln o p o d ig lo ugled.
K ad je B a n n in gov v o z a r ozd ra v io
i v ra tio se n a posao, W yatt je p r i­
h va tio pon u d u d a v ozi teretn i dese-
to r o p r e g iz K aliforn ije u A rizonu. U
to se d o b a m a lo d o b a r a slalo p re k o
kon tin enta. R ob a se p reb a civ a la
b r o d o v im a o k o rta H orn u K alifor-
niju, a o n d a bi je k a ra v a n e teretnih
k o la razv ozile u unutrašnjost. Put je
b io ta k o težak, pu stinja ta k o v jetro­
vita i vru ća, d a v olov e nisu sm jeli
od v od iti iz za p re g a n e g o su ih h ra ­
n ili i n ap a jali pod ja rm o v im a sa m o
d a bi što p rije p rešli najteže dvije
stotin e k ilom eta ra u ža ren e pu sti­
nje. G olem a k o la bila su n a tov a re­
n a sa p et stotin a k ilo g r a m a rob e p o
vu čn oj životinji, a za svaku je tr e b a ­
lo voziti i o k o dvije stotin e i pedeset
k ilo g r a m a sijena. Put od o k o devet
stotin a k ilom eta ra treb a lo je p r ije ­
ć i za dvadeset dana, i to je uglav­
n om ostva riva n o, b ez o b z ira na p o ­
v rem en e n ap a d e In d ija n a ca i ra z­
bojnika.
Za v o za re takvih teretn ih k a r a ­
v a n a u zim a n i su sa m o iskusni i
zreli m u šk a rci, sp o so b n i d a uvijek
stignu n a v rijem e n a cilj, bez ob z ira
n a za preke, d a pri tom ne p r e m o r e
i unište za p režn e životinje, da izv r­
sn o ba ra ta ju p u šk om i rev olv erom
i, n a p ok on , d a posjedu ju d ov oljn o
sn age i h ra b rosti d a izd rže sve te­
š k o će puta.
Iako je u to d o b a im a o tek se­
da m n aest g o d in a W yatt je b io p o t­
p u n o izrastao, vitak, v iso k i jak, p o ­
znat p o h la d n ok rvn osti i hrabrosti.
P ov jeren i p o s a o teretn og v o za ra
W yatt je n ek o v rijem e ob a v lja o na
za d ovoljstvo svog p oslod a v ca , sve
dok g a n ije sam n a pu stio i p reu zeo
još teži zadatak, p rije v o z tereta z a ­
p r e g o m od šesn a est životin ja na
d u g a čk o m i tešk om putu d o Slanih
jezera.
Jed n om su ih na putu n apali In­
d ija n ci iz p lem en a Paiute. K arava­
na teško n a tov a ren ih k o la bila je u
pok retu , rastegn u ta k ilom etrim a , i
nije bilo m og u ćn osti d a se stvori
ok o l i o r g a n iz ira obran a. S toga su
56
v oza ri nastavili v ožn jom i sa svojih
sjedala izm jen jivali h ice s n a p a d a ­
čim a.
U sk oro je o b o r e n o n ek olik o Indi­
ja n a ca i n a p a d a či su se povukli, a
k a ra v a n a je nastavila put a da se
ni tren utka nije zaustavila.
K ad se W yatt v ra tio u San B er­
n ardin o, u živao je u gled k a o i n aj­
p ozn atiji b o r c i s g ra n ice. Uvrstili su
g a tada u sku pin u p ro b ra n ih b o r a ­
c a k oji su treba li pružiti p o m o ć n e ­
koj k on jičk oj je d in ici op k oljen oj u
p u stinjskoj stan ici Cadiz. In dijan ci
su ubili tri vojn ika, n ek olik o ih r a ­
nili i o p sjeli lo g o r ta k o d a se p reživ ­
jeli nisu m og li probiti.
Š e r if John King, k oji je p r ik u p ­
ljao sn age za p o m o ć opsjedn utim a,
sm a tra o je da n a jv eći izgled u u s­
pjeh im a m ala sk u pin a p rob ra n ih
b o r a c a k oji m ogu d a n im a izdržati
u sedlu i p re ciz n o gađati. Bit ć e to
o n i k oje n eće napustiti p riseb n ost
i u tren u cim a n a jv ećeg iskušenja.
Z n a ča jn o je d a je K ing od n ek olik o
stotin a g ra n ič a r a iza b ra o sa m o
d vad esetoricu , m eđu k o jim a i
W yatta Earpa. S tom četom b o r a c a
John K ing p r o b io se k ro z o b r u č od
n ek olik o stotin a ratn ik a Paiuta i
sp a sio preživ jele v ojn ik e iz lo g o ra
Cadiz.
V rativši se s tog poh od a, W yatt,
ugled k o je g a je i dalje rastao, d o b io
je p on u d u da su djeluje u prijevozu
ro b e k oja je če k a la k od Slanih jeze­
ra, ali sad k a o k om p a n jon , što je
d o n o silo zn atn o v eću zaradu, ali uz
velik rizik d a izgu be i n ov a c i robu.
O d m a h se na djelu p o k a z a la u m je­
šn ost m la d og a Earpa. Na n jeg ov je
zahtjev k a ra v a n a u tovarila v eće
k oličin e zob i k oje je putem osta v ­
ljala na sk rovitim m jestim a. Kad su
se n ek olik o tjedan a p oslije za p reg e
v ra ća le tešk o n a tov a ren e robom ,
za p režn a je stok a v rlo d o b ro p o d n i­
jela put k ro z pu stinju u p ra v o za­
h valju ju ći skriv en oj zobi.
Z aradivši d o b r o na tom p u tov a ­
nju, W yatt se o d lu č io og ledati za
n ovim p o s lo m p a je p o š a o na g r a ­
d ilišta U n ion P acifica , željezn ičk e
p ru g e k o ja je treb a la pov eziv ati is­
LASO 352
točn u sa za p a d n om o b a lo m S jever­
ne A m erike. W yatt je od m a h k u p io
stado m a zgi i n ek olik o k o la te p o ­
č e o p revoziti ro b u i m aterijal na
gradilište. N jegove su z a p reg e vu ­
kle i g o le m e p lu g ove k oji su izora -
vali g o rn ji sloj p r e rije n a m jestu
gdje je treb a la biti p o lo ž e n a željez­
n ičk a pruga.
L og orišta u k o jim a su živjeli i
ok u plja li se ra d n ici U n ion P a cifica
b ila su n a p u čen a g ru bim , divljim i
sn ažn im ljudim a, ali tu nije bilo zlo ­
čin a ca , u b o jica i v a ra lica kakve se
m og lo su sresti u stoča rsk im g r a d i­
ć im a i n a zlatnim nalazištim a. Ti su
se lo g o ri nalazili uz cijelu trasu
pruge, na u daljen osti od če tr d e se ­
tak k ilom eta ra , a u sv a k om je bilo
dvije stotin e radn ika. U glavn om su
to bili vetera n i ob iju v ojsk i k oje su
su djelovale u g ra đ a n sk o m ratu. Z a­
rađivali su jed an do dva d ola ra na
da n za hranu, a živjeli su u v rlo te­
škim u vjetim a i n a p o r n o radili. R a ­
zon od u su n alazili u o p ija n ju i tu č­
n jav am a svake vrste. I za ra d a bili
su n a oru ža n i d a bi se ob ra n ili od
in dijan sk ih n apada, ali kad bi d o la ­
zilo d o m eđ u sob n ih obra ču n a va n ja ,
ostavljali bi oru žje p o strani i p r o ­
blem e rješa va li p esn icam a. W yatt
Earp sje ća se sa m o jed n og' slučaja
k ad su d v a ra d n ik a željezn ice p ose-
gli za re v o lv e rim a d a riješe neku
zadjevicu.
G lavn a n edjeljn a za bav a b io je
b o k s a čk i m eč k oji se o d rža v a o iz­
m eđu p red sta v n ik a dvaju susjednih
logora . O d rž a v a o se isp red neke
k rčm e, gdje je b ilo n ajviše slo b o d ­
n og p rostora , a sv ak a bi strana
sku pila p olov icu svote k oja je bila
n a m ijen jen a pobjedn ik u . Između
ostalog, du žn ost su ca na tim m e č e ­
v im a bila je da drži k o d sebe kožnu
kesu s n a g ra d om i d a p rim a ok la de
gledalaca. To što su tu od g ov orn u
d u žn ost n a jč e šć e p ov jera v a li W yat-
tu E arpu d ov olja n je d o k a z u gled a
k oji je taj d v a d esetog od išn ji m ladić
u živao m eđu g ru b im i p rek aljen im
sta n ov n icim a željezn ičk ih radilišta.
Kad se g ra d n ja željezn ice Union
P a cific bližila kraju, W yatt je r a s ­
LASO 352
p r o d a o vu čn u stoku i k o la i p o š a o
u p o h o d svom djedu u Illinois.
O dm ah n a k on d ola sk a u p ozn a o
je djevojku iz su sjedn e obitelji, za­
ljubio se i u s k o r o se n jom e ožen io.
Ta je r o m a n sa za vršila tr a g ič n o jer
je m lada žen a n edu g o p oslije vjen ­
č a n ja u m rla od tifusa. U spom en e
na te d a n e pratile su W yatta sve do
sm rti, ia k o je m a lo tk o v je ro v a o da
je taj hladn i i p ro ra ču n a ti čovjek
sp o so b a n za nježnosti.
N jegov djed, sudac, p o k u ša o g a je
n a g ov oriti d a se posveti pravu, N e­
ko je v rijem e W yatt ra zm išlja o o
nastavku studija, ali je n a k on g o d i­
nu d a n a sh vatio d a život u g ra d u
nije za njega. N eza dovolja n izg u b ­
ljenim v rem en om , sk u p io je h ra ­
brosti d a to izjavi i roditeljim a.
Z ačudo, on i su b ez protiv ljen ja
prih vatili W yattovu odluku.
— Z n a o sa m — p r ič a o je p oslije
W yatt - d a su ota c i m a jk a d u b ok o
ra zoča ra n i, ali o n i su m e n astojali
u vjeriti d a ć e p oštov a ti b ilo kakvu
m oju odlu ku o bu d u ćem životu. Kad
sam ih napu stio, p o č e li su ra zm i­
šljati o m og u ćn osti d a M o rg a n stu­
d ir a pravo.
K asno u jesen 1869, W yatt je d o ­
p u tov a o u St. Louis, od a k le je na­
m jera v a o n a Zapad. G dje ć e se
sm jestiti i što će rad iti ni sam nije
znao. Jasn a je bila sa m o n jeg ov a
od lu k a d a n apusti sigu rn ost i u d o b ­
n ost Istoka i za m ijen i ih tešk im i
op a sn im ali uzbu dljivim živ otom
Zapada.
* * *
In dijan sko p o d r u č je zvan o The
N ation s b ilo je u to d o b a golem o,
n eistra žen o p rostra n stv o p r e rija i
planina, k a m o je v ojsk a S jedin jen ih
D ržava p o la k o potisn u la in d ija n ­
sk a plem ena. Za čin o v n ik e su m o ž­
da i p ostoja le g ra n ic e p o d r u č ja k o ­
je je za p o sje d a lo p o je d in o plem e, ali
In dijan ci su s lo b o d n o jahali od A r-
k a n sa sa d o R ed Rivera. Ta zem lja
n ije bila za n im ljiva za naseljavanje,
ali se u b ije la ca p ro b u d ila p oh lepa ;
v jerova li su d a se na in d ijan sk om
p o d ru čju nalazi v elik o p r ir o d n o b o ­
57
gatstvo. P ojed in e sa vezn e d ržave
p o če le su, svak a za se, tražiti d io
tog p osljed n jeg u točišta Indijanaca.
Z em lja je bila b o g a ta šu m om i v o ­
dom , a savezna je v lada v jerova la
da ta m o p ostoje g o le m a ru d n a b o ­
gatstva p a je slala o d r e d e k a rto g ra ­
fa i g e o lo g a d a tem eljito istraže to
podru čje.
Kad je W yatt E arp u p ro sin cu
1869. d op u tov a o u S p rin gfield, 11
M issouriju, ta m o se u p ra v o p r ip r e ­
m ala e k sp e d icija n a in d ija n sk o p o ­
dručje. S u d ion icim a tog pothvata
b io je p otreb a n lo v a c da bi ih
o p sk rb ljiv a o m esom i u jed n o p ru ­
žio d op u n sk u zaštitu p rotiv Indija­
n a ca i razb ojn ik a. W yatt se p rih v a ­
tio te službe.
E kspediciju je sa čin ja v a lo d v a n a ­
est g e o lo g a i kuhar, a d v oja k ola
n a tov a ren a vukle su p o četiri m az-
ge. Bilo je tu jo š i sta d o tovarn ih
konja, a i rezerv n ih ja h a ćih konja.
W yatt je u g o v o rio p la ću od trideset
i pet d o la ra n a m jesec s dod a tk om
od dvad eset centi za svaki k ilo ­
g ra m b izo n o v a m esa k o ji bude p o ­
treba n ek sped iciji, p o d ola r za sva­
ku u bijenu an tiolpu ili jelan a te d o ­
la r i p o za divljeg p u r a n a Uz taj
n ov a c o b e ć a n o m u je d a ć e g a p o ­
d u ča va ti u g e o lo g iji k o lik o to v rije ­
m e b u d e dopuštalo.
Prvih d a n a 1870. e k sp e d icija je
kren u la u divljinu. W yatt je b io
n a oru ža n sa dva re v o lv e ra k a lib ra
.44, p u šk om k o ja je p rim a la istu
m u n iciju i d v ocijev k om k oja se n a­
b ijala sprijeda. N o s io je m u n iciju
k o ja je, p o n jeg ov im raču n im a , tr e ­
ba la dostajati za šest m jeseci.
' N a su p rot oček iva n jim a , na tom
pu tovan ju n ije b ilo su k ob a ni s In­
d ija n cim a a n i s razb ojn icim a.
U m jesto d a napadaju, In dijan ci su
se sku pljali o k o k u h a ra tra žeći še­
ćer, kavu i duhan, a k o n jo k ra d ice
su dva pu ta b ez u sp ješn o p ok u ša v a ­
le otjera ti stoku. W yatt je ipak im a o
m n o g o p rilik e služiti se oru žjem i
uvježbati u brzin i i točn osti, što mu
je p oslije i te k a k o d o b r o došlo. Č la­
n ovi ek sp ed icije h ra n ili su se
u gla vn om m esom , a k a k o je p o s a o
58
b io v rlo težak, W yatt je m o r a o p r i­
baviti svaki dan o k o dva i p o k ilo ­
g ra m a rnesa p o čovjeku .
Istražujući, m je re ći i zapisu ju ći,
p rešli su p o d r u č ja k oja su n astava­
la p lem en a C hoctaw , C reek, C h ic­
kasaw , S im in ole i C h erokee. Za c i­
jelog tog p u tov a n ja W yatt ni jed n o
ju tro n ije tre b a o o tići dalje od n e­
k olik o stotin a m eta ra od lo g o ra ili
u trošiti v iše od sata d a bi p rib a v io
m eso p o tre b n o za taj dan.
U travn ju slijed eće g odin e, petn a­
est m jeseci n ak on polask a, ek sp ed i­
c ija se vra tila u n aseljen a podru čja ,
u A rk a n sa s City, a d a n ije izgu bila
n ijed n og č o v je k a ni životinju. Uz
veliku svotu n ovca, W yatt je stekao
i m n o g o zn an ja iz geodezije.
P rije n o što ć e o p e t n a Zapad, o d ­
lu čio je još m a lo ok u siti civilizacije.
P oša o je u K ansas City, tada m etro­
polu ljudi s g ra n ice, on ih k oji su se
ob og a tili i tražili zabavu, fin o jelo i
p iće, n a jm od ern ije oružje, svilenu
košu lju d a bi se o d m o rili od jelenje
kože.
Te g o d in e 1871, svaki bi posjetilac
K ansas C ityja n a jp rije p o h o d io sa j­
m išn i trg g d je su se sastajali trg o v ­
ci, lovci, v oza ri i stoča ri n a polasku
ili p ri p ov ra tk u sa Zapada. Ljeti je
tu b ilo i m n o g o lov a ca na bizone,
je r u to su g od išn je d o b a životinje
im ale k rzn a slabe kvalitete pa ih se
nije isplatilo loviti. O d z o re d o k a ­
sne n o ći svi su ti za p a d n ja ci lunjali
o d trgovin e, d o saluna, od k rčm e d o
ig ra čn ic e p re p riča v a ju ći d o g o d o v ­
štine, p r e n o s e ći in fo rm a c ije i p o r u ­
ke. O kupljali bi se u sjen i trijem ova,
a sv ak o m a lo p o n e k a bi sku pin a
dola zik a u salun na piće, u sk o ro se
v ra ća la i nastavljala ljen ča ren jem i
brbljan jem .
— K ad sam prvi put d o š a o na saj­
m išn i trg K ansas C ityja - p r ič a
Earp - n ajp ozn a tiji ju n aci Z apa da
ok u plja li su se p red še rifo v im u re ­
d o m gdje bi im se, p oslije podne, r e ­
dov ito p rik lju čio i š e r if T om Speers.
Ti su ljudi tako m n og o znali o ž iv o ­
tu na g ra n ici da sam n astoja o u p o ­
znati ih i g o to v o sam cijelo ljeto
p ro v e o u blizini š e r ifo v a ureda. Lju­
LASO 352
 de, koje sam ta m o u pozn ao, su sre­
tao sam p oslije diljem Zapada, na,
lovištim a bizona, u stoča rsk im sre ­
dištim a. n a n alazištim a ziata i p u ­
tovim a koji su sve to povezivali. Po­
n eke ča k i na A laski 1897. i 1898.
W ild Bill H ick ok a u p ozn ao sam u
Kansas Cityju 1871. godin e, a tamo
je b io i slavni izviđač Ja ck G a lla g ­
her i m n og i drugi, im en a kojih da­
nas nisu poznata, ali u o n o ih je d o ­
ba p on a v lja lo sv ak o dijete. V ećin a
n jih ovih poth v ata n igd je nije pribi-
Iježena, p a ipa k su-oni k a o p o je d in ­
c i zn atn o p rid on ijeli stvaranju p o ­
vijesti Zapada. Bili su to v ećin om
gru bi, sirov i i n ep ism en i ljudi, ali
svi su red om bili v rlo inteligentni,
snalažljivi i neustrašivi. O ni su utrli
put n eseljavan ju Zapda.
K od ljudi koji su dolazili s Istoka
n ajv eće je ču đ en je iza zivao njih ov
n a čin odijevanja. Jer d ok su vani. u
p reriji i planinam a, nosili kožnu
od jeću ku pljen u od In dija n aca ili
tešk e vun ene košulje, k ra tk e k a p u ­
te i h lače za štićen e k ožn im navla-
kam a, kad bi se d ok op a li grada,
iia o što je b io K ansas City, p o s t a v ­
ljali su n ajču d n ije zahtjeve k r o ja č i­
m a i o b u ća rim a . N a ru čiva li su r u ­
k om rađ en e čizme- od n a jfin in o c r ­
ne teleće kože, košu lje od tankog
p la tn a ili svile i duge c rn e kapute.
D o b r o k ro je n e h la če nisu se ugu ra-
vale u čizm e, a od k ro ja č a se često
zah tijevalo d a kapu ti im aju duge
r e p o v e k a o k od fra k a i da ov ra tn ici
budu od baršuna. N aravno, r e d o v i­
to su se n osili prslu ci, b ilo od svile,
b rok a ta ili od kože, p o s e b n o o b r a ­
đen e i u k ra šen e staklen im du gm e-
tima. Takve prslu k e za sv ečan e p ri­
like p o s e b n o su n aru čiv ali od Indi-
janki. Po on d a šn joj m odi, ov ra tn ici
košu lja priteza li su se du gim crn im
v rpcam a. U glavnom su se nosili c r ­
ni šeširi širok ih obod a, ali m n ogi su
se za p a d n ja ci p ok riv a li svilenim
/Šeširima d ok su p reb iv a li u K ansas
Cityju.
Za toplih i sunčanih dana ljudi su
se skupljali i sjedili u košuljama ko­
je su blistale besprijekornom b jeli­
nom. Poslije podne n avlačili su c r­
LASO 352
ne kapute, a v e če r i bi p rov od ili u
m n og im v arijeteim a , plesnim d v o ­
ra n a m a ili kazalištu kad bi u gradu
n aišla k o ja pu tu ju ća kaza lišn a d ru ­
žina. Tek n ak on predstave, p u n om
bi se sn a g om razm a h a lo o n o naj-
p riv la čn ije — k ock a n je. K ock a lo se
ta m o bez prestan ka, dan ju i noću,
ali p ra v e velike pa rtije rijetk o su
p o čin ja le p rije p o n o ć i a potra jale
su p on ek a d i d o d ru g og p rijep od n e-
v a Ig ra o se m onte, fa r o i poker.
Pilo se ta k ođ er bez prestanka.
K an sas City n u dio je m n o g o bolja
p ić a od p rerijsk ih trgovaca. Saluni
su bili d o b ro op sk rb ljen i razn im
v rstam a piva, vin.v, lik e ra i n a jfin i­
jim v isk ijim a k oje bi pozn avalac
m og a o n aručiti. I k a o da ništa nije
b ilo d ov oljn o d o b r o za za p ad n ja k a
k oji je za v ršio lov a čk u sezonu s k e ­
som p u n om zlata. N eki su p očin ja li
p ija n k e k oje bi p otra ja le danim a,
pa i tjednim a. V ećin a se, ipak, z a d o ­
voljavala d o b rim op ija n jem odm ah
čim bi iz divljine pristig la u grad, a
p oslije bi pili um jeren o.
R a zg ov ori na sa jm išn om trgu v o ­
dili su se o o n o m e što je za n im alo
zapadn jake. U glavn om je to b io lov
na bizone, o cije n a m a na tržištu k o­
ža i krzna, te p ora st za n im a n ja za
p rijev oz m esa n a Istok. D otad su se
bizoni lovili da bi se m esom o p s k r ­
bila g ra d ilišta željezn ice i v ojn ičk e
postaje, a m a lo je pa žn je p o s v e ćiv a ­
no kožam a. Ali od 1871, s Istoka su
pristizali trg o v ci k o žo m i pla ća li
g otovim n ovcem svaku k oličin u bi-
zon sk ih krzna.
— Z a b ora v k a n a In dijan skom
p o d ru čju sk u p io sam d ov oljn o isk u ­
stva o lovu na b izon e - p r ič a dalje
W y a tt - G en eral C rook p ro cije n io
jc na zahtjev vlade da se n a p r e r i­
jam a nalaze k rd a od o k o pedeset
m iliju n a grla. V jeru jem da je m alo
p retjerao, ali v rlo m alo. N akon toga
p riča lo se da vlada p od rža v a p ok olj
bizona, pa su je n apali svi kojim a
je b ilo na srcu ču v an je p rirod n ih
bogatstava.
Iako se ne m ože op ra v d a ti n ačin
na koji su p r o fe sio n a ln i lov ci u n i­
štavali stada u zim a ju ći sa m o kože,
58
a tisu će ton a m esa ostavljali da tru­
ne na p rerija m a , treb a lo bi priznati
,da je n aseljavanje Z a p a d a bilo n e­
m og u će d ok su se ta m o nalazili b i­
zoni.
O sim tog a on i su pru žili In dijan ­
c im a sve što je p o tre b n o za život.
K reću ći se za krdim a, ratn ici su d r ­
žali v elik a p o d r u č ja u ratn om sta­
nju i v ojsk a ih nije m og la k o n tro li­
rati sve dok bizon i nisu uništeni.
D o tada se nije m og la razviti ni p o ­
ljop riv red a ni stoča rstvo, jer n ik a ­
kva o g ra d a nije m og la zaustaviti
n ep reg led n a i p od iv lja la krda. No,
treb a prizn ati da u to d o b a ni ja a
ni bilo k o ji lo v a c n ism o na svoj p o ­
sa o g ledali k ao na bitku za civ iliza ­
ciju n ego sm o n a p rosto išli za z a ra ­
dom . W ild Bill H ick ok is p riča o mi
je d a je za osa m m jeseci lova z a ra ­
d io o k o pet tisu ća dolara, a Jack
G allag h er p re d v iđ a o je i v eću z a ra ­
du. S toga sam se i ja od lu čio ok u ša ­
ti na tom polju.
Kad bi n am d oja d ili ra zg o v o ri o
bizon im a, p rešli b ism o na oru žje i
n jegovu u potrebu , p riča li sm o o p o ­
znatim ljudim a i ču v en im d v o b o ji­
ma. R a zg ov ori su se o b ič n o za v rša ­
vali p r e p ir k a m a o kvaliteti p o je d i­
n og o ru žja i k a k o se n ajb olje njim e
služiti. I svatko ¡e b io sp rem an da
u p ra k si d ok a že v rijed n ost sv ojeg a
oružja.
To ljeto nije b ilo m n o g o d v o b o ja
u K ansas Cityju, a k ad bi do tog a
i došlo, u b o r b i nije su d jelova o n ije­
dan pozn atiji revolveraš. S toga i
n itko nije o b r a ć a o pažnju tim o b r a ­
čunim a. U pravilu pozn atiji b orci,
nikad nisu- b ezra zložn o izazivali.
O sim toga, d rže ći se n ep isa n og
p rav ila Z apada, k a o šerifov i p r ija ­
telji nisu g a željeli dovesti u težak
položaj. Ali u K ansasu se sm atra o
d osa d n im svaki on aj dan kad ne bi
bilo streljačk ih n a tjeca n ja m eđu
najboljim a.
— Ja sam i p rije d o b r o ba ra ta o
revolv erom , pu šk om s a čm a r ic o m i
k arab in om , ali to sam ljeto n a u čio
više no što sam i sa n ja o d a se o
oružju i n jeg ovoj u p otreb i m ože
znati. Z a p a d n ja ci su ba ra ta n je o r u ­
60
žjem sm atrali v rlo ozb iljn om vješti­
nom , što je i p r ir o d n o uzm u li se u
o b z ir uvjeti u k ojim a su živjeli. Pu­
ca n je je za njih zn a čilo m n og o više
n ego n iša n jen je i p ov la čen je o b a r a ­
ča. P ozn avan je svojsta va i m eh a n iz­
ma, n ačin nošenja, otv a ra n ja vatre,
sve što je v o d ilo d o vrh u n sk e k o m ­
bin a cije brzin e i točn osti, zn a čilo je
on u siću šn u v rem en sk u razliku,
on aj d jelić sek u n de k oji je d o n o sio
život ili smrt. Sati i sati vježbe i g o ­
lem o iskustvo stajali su iza svakog
v rh u n sk og revolveraša.
- N ajvažn ija lek cija koju sam
n a u čio -» sje ća se W yatt - i k oje
sam se p oslije p rid ržav ao, bila je da
o b ič n o p ob jeđ u je on aj tko nije b r ­
zoplet. D ru ga je p ou k a da, m a k ak o
bili spretni u ba ra ta n ju oružjem ,
nikad ne tre b a izvoditi trik ov e da
biste dok a za li svoju n adm oćn ost.
Poslije, k a o b ra n ila c zakon a, n e k o ­
lik o pu ta v o d io sam o č a jn ič k e bitke
p rotiv n a jok orjelijih revolv era ša
Z a p a d a i m n og i su se ču d ili k ad bih
p r o š a o b ez ikakvih ozljeda. N eki su
od m etn ici i n jih ovi prija telji čak
tvrdili d a pod k ap u tom n osim pan -
cirn u košulju. P on ek ad sam ča k i
p oželio takvu oprem u , ali p a n cirn e
sam košu lje v id io sa m o u m u zeji­
ma. Ne, nisam im a o takve zaštite.
M n og o m e je puta u b o r b a m a p o ­
služila sreća, ali i lek cije stečen e to ­
g a ljeta 1871. n a sa jm išn om trgu u
K ansas Cityju.
— Jack G allag h er često je sa vje­
tov a o d a oru žje treb a n ositi o n a k o
ka k o n a jb olje o d g o v a ra pojedin cu .
K od m en e su to bile o tv oren e k o r i­
ce, svaka o jed n om boku k a d sam
n o sio dva, revolvera. O b ješen e su
bile m a lo u koso, p re m a n ap rijed i
dosta n isk o je r im am d u ga čk e ru ­
ke. N eki su n osili rev olv ere visoko,
o pasu, neki d ršk om n aprijed, k a k o
je bilo u o b ič a je n o u vojsci, dru gi
op et utaknute za pojas, na sa m om
trbuhu, ili bi rev olv er sjed io u k o r i­
c a m a ob ješen im p o d lijevim pazu ­
hom.
Jahač n aoru ža n »do zuba« n osio
je k a ra b in utaknut u navlaku is­
pred d esn og strem ena, sa čm a ricu
LASO 352
na lijevoj strani o m č o m ob ješen u o
jabuku sedla. Bio je o p a sa n sa dva
p oja sa na k o jim a su visili revolveri;
u jed n om je n o sio m u n iciju za k ra t­
ko oru žje a u d ru g om za karabin.
T reći p o ja s s n a b o jim a za s a čm a r i­
cu b io je p r e b a če n p r e k o jabu ke
sedla. Takav je čov jek b io pra v i ja ­
šući arsen al, ali če sto se n a ša o u
p rilici kad m u je sva ta m u n icija
b ila potreb n a . B ow ie-n oževi n ošen i
su u navlaci, straga, u gla vn om za
razn e p o tre b e k a m p ira n ja i lova.
Iako je v eć b ilo p r o šlo v rijem e kad
je to b ilo g la v n o oru žje za b o rb u na
blizinu, n eki su ih stariji za p a d n ja ci
n osili ob je še n e o k o vra ta i n jim a
sređivali o s o b n e obraču n e.
— Iz vlastitog iskustva, a i k a o
svjed ok b rojn ih revolv erašk ih
ob ra ču n a , tvrdim d a strijela c koji
se služi ra zličitim trik o v im a i p u ca
od m ah s b o k a ili k oristi »fan ning«,
to jest op a lju je u d a ra ju ći dla n om
slob od n e ru k e p o kokotu, n em a n i­
kakvih izgleda p rotiv m irn og i
h la d n ok rv n og p rotiv n ik a k o ji p a ž­
ljivo nišani.
K upivši n ov revolver, v la sn ici bi
ih re d o v ito d otjeriva li d a bi postigli
veću brzin u i to čn o st gađanja. Neki
bi od sijeca li zu b o tp o n c a k oji za d r­
ža va kokot, d ru g i bi o tp o n a c sa ­
svim o d b a c ili ili ga, u p ov u če n o m
stanju, zavezali za bran ik. O ru žje se
p a lilo ta k o d a je p a lcem b io za pi-
njan i pu štan u darac. U tom slučaju
n ije r ije č o sp om en u tom »fan n in -
gu«, kad se revolver, k ojem u je sk i­
nut otp on a c, d rži jed n om ru k om a
d ru g om se v elik om b rzin o m u dara
dla n om p o u d a ra ču k oji bi se tako
za p in ja o i od m ah v ra ća o, u d a ra o
p o k apsli m etk a i op a ljiv a o ga. Is­
kusan »fan ner* m o g a o je ta k o brzo
ispaliti m etke svog rev olv era da bi
se d e ton a cije stopile u jednu, ali
točn ost p o g o d a k a bila je ta k o m a le­
na d a bi, u dvoboju , takav n a čin p a ­
ljenja z n a č io sam ou bojstvo.
T ako g o v o r i W yatt Earp o školi
k oju je p r o š a o u svojoj dvadeset i
trećoj g odin i, a iskustva u b a ra ta ­
nju oru žjem k o ja je ta da stekao u
K ansas Cityju p o m o g la su m u da
LASO 352
ne sa m o preživ i k a o še r if nekih od
najdivljih g ra d o v a Z apada, n ego da
u njih u vede red i mir, što n ik om e
d otad nije uspjelo.
- U sk u pin i pozn atih revolv era-
ša k o ja se 1871. ok u p ila u K ansas
Cityju - sje ća se W yatt — n itk o ni­
je b io ravan D ivljem Billu p o u m je­
šnosti i b a ra ta n ju revolv erom . Bil-
lovo p u n o i p ra v o im e b ilo je Jam es
B. H ickok. P rep riča v a n jem za čin je ­
nim m aštom m n og i su n jeg ovi p o t­
hvati preu v eličav an i. N ije toča n
broj p rotiv n ik a za k oje se p r ič a da
ih je H ick ok ubio, a p o g re š n i su i
op is i k a k o je to uradio.
- H ick ok je zn a o svaki m og u ći
trik s revolv erom , ali kad bi d ošlo
d o o d lu čn o g o b ra ču n a , n ikad tom e
nije p rib jega va o. B arem m i je tako
sam p riča o. V id io sam g a u m n o ­
g im a k cija m a ; n ikad nije k oristio
»fan n in g«, p u ca o s b o k a ili p ok u ša o
ispaliti o b a re v o lv e ra odjedn om .
- To sa dva rev olv era za seb n a je
priča. V e ć in a prav ih rev olv era ša
zaista je n osila dva rev olv era i, kad
bi d ošlo d o akcije, p o v la čili b i o b a
od jedn om . Ali, n ik ad ih nisu tako
ispaljivali.
- D va su rev olv era predstavlja la
doda tn u vatren u m o ć i pru ža la v e­
će izglede p ojed in cu k o ji se su p rot­
stavio gom ili. N eki su strijelci jed ­
n a k o d o b r o g a đ a li lijevom i d e­
sn om rukom , ali n aizm en ce. O stali
bi, isp ra zn ivši jed an revolver, za m i­
jen ili oru žje i nastavljali p u cn ja ­
vom . Tu za m jen u m o g a o je vrh u n ­
ski rev olv era š izvesti ta k o b rzo da
je p o g le d o m n iste m ogli pratiti. No,
a k o je v eć b io ta k o d o b a r u b a ra ta ­
nju oružjem , m a lo k ad m u je b io p o ­
treba n d ru g i revolver.
- A k o ik ad vidite sliku ili crtež
re v o lv e ra ša k o ji istod ob n o p u ca iz
o b a revolv era, s boka, znajte d a je
crta č b io n eznalica. S jeća m se n e­
k o licin e strijela ca k oji su p ok u ša ­
v ali sve od jed n om , ali on, k a o ni
»fa n n eri«, nisu d u g o živjeli.
- U danim a, o k ojim a govorim ,
čov jek je p o s e z a o za oru žjem sa m o
u teškoj i ozb iljn oj situaciji. K ad se
hvatala d ršk a revolv era, sve sp o ­
61
sobnosti, snaga i brzina bili su us­
redotočeni na. brzo i precizno puca­
nje, na to da se ispali p rvi metak
koji će ujedno biti i posljednji u tom
sukobu. Ubiti, a da sam ne budeš
ubijen. N ije bilo vrem en a za ra zgo­
vore ili z.aplašivanje protivnika.
— N a Zapadu se uglavnom pošto­
valo p ravilo da ne treba ništa podu­
zim ati ako te protivnik drži na ni­
šanu. V id io sam ipak revolveraše
koji su bili tako sigurni u sebe da
bi i u takvim slučajevim a trgnuli
revolver i čak, štoviše, pobijedili. N o
takvi su bili vrlo rijetki.
M nogo se p riča o urezim a na
kundaku od kojih svaki označava
ubijenog protivnika. N ije m i poznat
nijedan ozbiljan čovjek koji bi to
radio. Razbojnici, protuhe i prip ad ­
nici nekih divljih skupina, koji su
ubijali zbog puke razmetljrvosti, p o­
nekad su to radili. A li ozbiljni ljudi
koji su se b orili na strani zakona,
Billy Tilghan, Pat Sughrue, C harlie
Bassett i drugi, koji su prošli kroz
bezbrojne pucnjave, nikad se ne bi
tako ponizili.
— N aravno, široka publika ne
m isli tako, pa ću vam ispričati kako
je nastala legenda o Batu M asterso-
nu i njegovu revolveru sa dvadeset
i dva ureza. Kad je Bat napustio Za-
p&d i p reselio se u N ew York, ne-
prekidno ga je salijetao neki skup­
ljač suvenira tražeći da mu Bat da
jedan od svojih revolvera. Bio je v r ­
lo uporan i, da ga se otarasi, Bat
ode u zaiagaonicu i kupi neki stari
izlizani kolt. k alibra četrdeset i pet.
Čekajući posjet skupljača, pade mu
na pam et da bi se m ogao našaliti
pa nožićem ureže dvadeset i dva
zareza. Kad je čovjek došao u Ma-
stersonov ured, zinuo je od uzbuđe­
nja i zamuckujući pitao je li Bat
zaista tim revolverom ubio dvade­
set i dva protivnika.
— N isam mu rekao da, ali mu n i­
sam rekao ni ne - sm ijao se Bat
pričajući to Wyattu. - A nisam mu
baš ni lagao. A li nedugo zatim no­
vine su počele pisati o tom »m om «
revolveru svaki put obogaćene no­
vim izm išljenim pojedinstima. No
62
u sp rk os svim izm išljotinam a,
vrh u n ski su rev olv era ši m ogli izve­
sti zaista n evjeroja tn e pothvate, o
čem u im a m o još jed n o W yattovo
sv jed oča n stv o k oje se o d n o si na lje­
to 1871. p ro v e d e n o u K ansas Cityju:
- H ickok je tada obično nosio
par revo lvera s dršcim a od slono­
vače, poklon senatora W ilscn a ko­
jega je pratio na obilasku Zapada.
Tim revo lverim a H ickok je često iz­
vodio dvije om iljene ekshibicije. N a
udaljenosti od dvadesetak koraka
zatjerao bi m etkom čep k roz g rlić
položene boce ili bi pogađao novčić
namješten hrptom u liniju gađanja.
N o jednom g a je š e rif Tim Speers
upitao što m ože zap ravo postići tim
revolverim a na veliku udaljenost, a
ne s takve blizine.
Dijagonalno, preko sajm išnog tr­
ga, nasuprot šerifovu uredu, nala­
zio se salun. Iako je natpis stajao
ukoso prem a Hickoku, p rije no što
je itko naslutio što će mu biti meta,
W ild Bill je ispalio jedan revolver
desnom rukom, zam ijen io oružje i
ispalio i sve metke iz drugog. Onda
reče Tomu da pošalje nekoga da
pogleda slovo »o« natpisa »saloon«.
Svi Billovi m eci našli su se unutar
kruga om eđenog slovom.
N evjerojatn o da je čak i strijelac
poput H ickoka m ogao postići takve
pogotke na udaljenosti većoj od tri
stotine metara. To su bile udaljeno­
sti pogodne za karabin, ali i stari,
teški »single action« revolver v e li­
kog k alibra bio je sposoban za ta­
kve pothvate u rukam a izvrsnog
strijelca.
Nedugo nakon te dem onstracije,
Biil H ickok pozvan je u Abilene, u
Kansasu. Š e rif Tom Smith, junak
toga kraja i jedan od najhrabrijih
branilaca zakona na granici, o d r­
žavao je red u Abileneu. No, za jed­
ne navale teksaških stočara, dva su
kauboja ubila Smitha. N e prona-
šavši pogodnu osobu u Abileneu,
građani su poslali po Hickoka. D iv­
lji Bili ukrotio je stočare kratkim
postupkom ubivši p ri tom dvojicu
ili trojicu.
LASO 352
 U to doba Wyatt Earp nije još
priželjkivao ni sanjao da će se jed­
nom i sam baviti sličnim mukotr­
pnim i opasnim poslom.
- T o sam ljeto odlučio da ću poćt
u lov na bizone. Potkraj kolovoza
LASO 352
napustio sam Kansas City i krenuo
do trgovačke postaje Stone Store,
gdje sam namjeravao nabaviti kola,
zaprege i namirnice, kako bih se
već početkom rujna našao na lovi­
štima bizona.
63
U PRIPREMI,

G, F. Unefer
LOGOR CATALINA

H4 LASO 352
U ODMORU RS MAGAZIN
U RS MAGAZINU ODMOR
I KOD VAŠEG PRODAVAČA NOVINA