Алекса пријемни - 3

*Писање сложеница

сложенице које имају само један акценат и у којима се први део не мења:

Београд, голорук, пароброд, писмоноша, бездушан, југозападни, преполовити, извући...

називи становника насеља иако се имена тих насеља састоје од две акцентоване речи и пишу се
одвојено:

Новосађанин (према Нови Сад), Белоцркванка (према Бела Црква), Бјелопољац (према Бјело
Поље)...

присвојни придеви изведени од назива места ако се састоје од две акцентоване речи:

горњомилановачки (према Горњи Милановац), јужноамерички (према Јужна Америка),

кривопаланачки (према Крива Паланка)...

речца не уз именице и придеве с којима сраста у сложенице:

незнање, нечовек, незахвалност, незналица, небрига, непријатељ; непознат, неприродан, незрео,

неписмен, невелик, невидљив...

придевске сложенице за обележавање нијанси боја:

мркожут, зеленкастоплав, светлоцрвен, тамноплав...

спојеви придева који се могу схватити допунски:

књижевноисторијска литература (‘која се односи на књижевну историју‘) према књижевно-

историјски списи (‘и књижевни и историјски списи‘), књижевнојезички проблеми (‘који се доносе
на књижевни језик‘) према књижевно-језички одсек (‘и књижеви и језички‘)...

бројеви од 200 до 900:

двеста, триста, деветсто, шестсто (али две стотине, пет стотина)...

пут с бројевима један, два и три:

једанпут, давпут, трипут и ниједнапут, одједанпут, али два пута, три пута...

сложени прилози као:

малопре, малочас, доскора, покадшто, гдекад, гдегде, наједном, напамет, отприлике, снеруке и
предлози: испод, између, изван, прекопута, поврх, наместо, украј, уочи, подно...

прилози сложени са не-, ни-, и-:

некад, некако, никад, нипошто, икако, икад, игде...

речца нај- у суперлативу описних придева:

најлепши, најлакши, најбољи, најјачи, најједноставнији...

С цртицом између првог и другог дела пишу се полусложенице, ако сваки од саставних делова
чува свој акценат и ако се први део не мења по падежима. Тако се пишу:

комбинација бројева или бројева с именицом:

два-три, двојица-тројица, дан-два, сат-два...

глаголске комбинације:

хоћеш-нећеш, рекла-казала, повуци-потегни...

прилошке и заменичке сложенице:

данас-сутра, тамо-амо, лево-десно, брже-боље, горе-доле, кад-тад, какав-такав...

традиционални спојеви:

ремек-дело, рак-рана, спомен-плоча, бисер-грана, гас-маска, туш-кабина, меч-лопта, фикс-идеја,

веш-машина...

комбинације различитих боја:

плаво-бела застава, плаво-зелена комбинација, црвено-бели дрес...

спојеви придева са равноправним односом (а не допунским):

америчко-европски разговори, српско-француски речник, македонско-грчка граница, природно-

математички смер, шумадијско-војвођански дијалекат, културно-историјски споменици...

Писање речи са почетним саставницам ауто-, фото-, радио-

ауто-

а) ‘сам, сопствени‘ - спојено: аутобиографија, аутопортрет, аутосугестија...

б) скраћеница од аутомобил и аутомобилски - са цртицом: ауто-пут, ауто-механичар, ауто-лимар,

ауто-делови, ауто-камп, ауто-пијаца, ауто-школа...
фото-

а) ‘светлосни‘ - спојено: фотосинтеза, фототерапија, фотоћелија, фотометар...

б) који се односи на фотографије, фотографски

- спојено (када је друга саставница несамостална): фотограф, фотографија, фототека...

- са цртицом: фото-апарат, фото-модел, фото-монтажа, фото-копија, фото-копирница, фото-

финиш...

радио-

а) када се односи на зрачење - спојено: радиоактивност, радиоскопија, радиологија...

б) који се односи на радио, радијски - са цртицом: радио-апарат, радио-касетофон, радио-

пријемник, радио-станица, радио-таласи, радио-драма, радио-телевизија...

в) радијска установа - одвојено: Радио Београд, Радио Бања Лука...

Растављено се пишу:

речца не у одричним облицима глагола:

не знам, не верују, не долазимо, не питај, не може; изузетак су одрични глаголи нећу, немам,
немој, нисам;

одричне заменице нико, ништа, никоји, ничији, никакав кад се употребљавају с предлогом:

ни за кога, ни са ким, ни у чијем, ни пред каквим, ни за којим...

речца ли уз глаголе у упитним реченицама, нпр.:

Хоћеш ли доћи? Верујеш ли ми? Знаш ли то? и у упитним реченицама са да, на пример: Да ли би
ми помогла? Да ли имаш новца?

ни један и и један
вишечлани бројеви (основни, редни и збирни) и збирне бројне именице: двадесет (и) један, сто
тридесет (и) седам, двадесет (и) четврти, двеста осамдесет (и) пети, двадесет (и) тројица, хиљаду
петсо (и) двоје...

помоћна реч пут пише се одвојено уз вишечлане бројеве чији је последњи члан један, уз редне
бројеве и заменице:

тридесет (и) један пут, сто (и) један пут; који пут, овај пут...

глаголи на -ћи у футуру I (увек су сложени):

доћи ће, изаћи ћу...

предлошке везе с личним заменицама: преда мном, пода мном, нада мном, са мном, уза ме, уза
се, с њим, за ме, за те, у се...

Подела речи на слогове

Слог је гласовна језичка јединица која се остварује једним изговорним (артикулационим)

захватом. Може га чинити и један глас, под условом да је то самогласник. Носилац слога може
бити само самогласник (вокал) или сонант р, са једним или више сугласникам, а граница слога у
речи је иза самогласника, а испред сугласника:

а-ви-он, а-ви-о-ни, а-ви-о-ни-ма, ли-ва-да, чи-та-ти...

Према завршетку слога, он може бити отворен: ма-ма, ра-ди-ти, о-ва-ко, када се завршава
самогласником, и затворен: под-јед-нак, слом-љен, када се завршава сугласником...

Уз опште правило да граница слога долази иза самогласника, важе и следећа правила:

а) Када се у средини речи нађе више сугласника од којих је на првом месту неки струјни или
сливени, граница слога ће бити испред те групе сугласника: ла-ста, по-шта, гро-жђе, зве-зда, на-
фта, во-ћка, ма-чка, че-шћи, у-зми-те...
б) испред сугласничке групе биће граница слога и ако се у групи сугласника у средини речи на
другом месту налази неки од сонаната в, ј, р, л или љ, а испред њега било који други сугласник сем
сонанта: то-пло-та, све-тлост, до-бра, пре-бра-нац...

в) ако групу сугласника сугласника у речи чине два сонанта, граница слога долази између њих, па
један припада претходном, а други следећем слогу: трам-вај, лом-љен, мар-љив, ав-ли-ја...

г) ако групу сугласника чине праскави сугласник на првом и неки други сугласника осим сонаната ј,
в, л, љ и р, граница слога долази испред те групе: леп-тир, лоп-та, сред-ство, при-по-вет-ка, ве-рид-
ба...

Подела речи на крају реда

Правила поделе речи на крају реда:

а) Не преноси се једно слово: исписа-о, чу-о.

б) Једносложне речи се не растављају: пласт, склад, грозд.

в) Ако је на месту прелома постојала (полусложеничка) цртица, онда се једна цртица пише на
крају, а друга на почетку нареднога реда: ауто- -салон, ђул- -башта, корак- -два, пет- -шест и сл.

г) Када се нађе сугласник између два вокала, он припада делу речи који се преноси у следећи ред:
ва-љати, де-војка, о-вако, у-садити, мо-лити итд.

д) Када се на крају реда дели сугласничка група поштују се правила поделе речи на слогове: брат-
ство, град-ски, трам-вај, тор-ба, пар-тија...

ђ) Кад прелом сложеница на крају реда падне око споја њихових препознатљивих и смисаоно
прозирних саставница, треба их делити границом саставница: из-бацити, из-градити, пред-
школски, пред-услов, од-водити, рас-познати, раз-љутити и сл.

Сугласник ј

а) Сугласник ј се по правилу пише између самогласника и-а, и-е и и-у, осим на препознатљивом
споју сложених речи:
и-а: авијација, армија, линија, радија, таксија, жирија, Марија, али: иако, антиамерички, триатлон;

и-е: дијета, досије, клијент, премијер, таксијем, жиријем, пијем, али: архиепископ, полиедар,
полиетилен;

и-у: пијук, тријумф, подијум, радијум, таксију, жирију, пију, али: приупитати, приуштити,
ниуколико.

б) Не пише се ј између самогласника и-о, осим у случајевима када је ј део основе: био, пио, носио,
авион, камион, милион, пион, радио, фиока, али: змијо, Мијо, Србијо, историјом, вијорити.

в) Не пише се ј у групама вокала када се и нађе на другом месту, осим у случајевима када је ј део
основе речи или творбеног форманта:

а-и: наиван, каиш, лаик, Каиро, заискати, наискап и сл.,

али: догађаји, обичаји, крајина, крајичак, гајити, Мајин;

е-и: атеиста, неимар, протеин, резимеи, сижеи, преиначити и сл.,

али: музеји, релеји, Пејин (од Пеја или Пејо), сеји (од сеја);

о-и: стоик, хероин, егоизам, бистрои, сакои и сл.,

али: моји, твоји, завоји, кројити, ројити се;

у-и: руина, бедуин, флуид, конструисати, табуи, уистину, уигран и сл.,

али: гуји, олуји, бујица, бруји, зуји, Вујица.

г) Између два и (и-и) по правилу се пише ј:

Илији, судији, кутији, жирији, менији, студији, кутијица, ракијица, Маријин и сл.

у компаративу придева: веселији, милији, кроткији; у облицима заменица чији, ничији, свачији, и у
наставку присвојних придева: овчији, врапчији, гушчији. (Предност се даје овом наставку када се
основа завршава сугласничком групом; у осталим случајевима пак препоручује се наставак -ји:
божји, дечји, вучји, козји итд.)

д) Глас ј из основе чува се у придевским облицима на -ски: историјски, хемијски, шумадијски,

медијски, студијски.
ђ) Редовно се пише ј у императиву глагола који се у презенту завршавају на -ијем: пиј, пијмо, пијте,
налиј, бриј, шиј.