TELO

Branislava Ilić

Livada. Pogled pokušava da prepozna bilje. Majka kaže lekovito. Držim kukuruz u
rukama. Hodam po cvetnom jorgančetu. Sam. Duva vetar. Kuvani kukuruz premazan medom.
Sladak ukus. Lepljive ruke. Umazana bluza. Dosadna pčela. Hodam otežano po livadi. Bilje
doseže iznad kolena. Duva vetar. Dižem pogled ka nebu. Sunce zalazi za oblak. Kukuruz
zaglavljem među zubima. Smeta mi. Sunce se ponovo oslobodilo. Do sledećeg oblaka. Ne
vidim put. Šuma je daleko. Duva vetar. Hodam. Ne dam pčeli kukuruz. Ima lekovito bilje, dosta
joj je. Leptir je na mojoj strani. Prati me sve vreme. Sigurno se izgubio. Pomoći ću mu. Znam
put. Duva vetar. Oblak je tako spor. Sunce mu beži iako znam da stoji. Mama kaže da sam ja
lenj a gde je sada da vidi ovaj oblak. Lenji oblak i dosadna pčela. Dosadna, dosadna pčela.
Ne dam ti kukuruz! Polizaću sav med i poješću sva
zrna kukuruza! Snađi se sama! Pogledaj koliko divnog
raznobojnog cveća imaš! Dosadna pčelo! Dosadna,
lenja pčelo!
Oblak je napokon stigao sunce. Koliko će ga ovog puta držati ušuškanog? I dalje hodam.
Nemoguće je zalutati. To mi je majka objasnila. Treba samo da hodam, hodam, hodam,
hodam... Samo da hodam. Nema ispravnog i pogrešnog puta. Treba samo da hodam. Da se ne
brinem. Da ne zapitkujem. Samo da hodam. Duva vetar. Samo glup čovek traži pravi put. I
traži, i traži, i traži... I tako zaluta. Ode na krivi jer traži pravi. Glupo. Ja nisam glupi dečak.
Treba da hodam. Samo da hodam. Pojeo sam kukuruz. Dosadna pčela se i dalje nada.
Evo ti dosadnice jedna! Sve sam polizao, pojeo i
isisao. Evo ti da se uveriš. Nema u ovom klasu ni kapi
soka ni mrvice zrna. Nema ničega što ti želiš.
Shvatila je. Brišem lepljive ruke o pantalone. Oblak je pustio sunce. Nastavljam da hodam.
Leptirić je sa mnom. Pametan neki leptirić. Mama nije tu da me sada vidi. Neki drugi dečak bi
se sigurno naljutio na svoju mamu kada bi ga ostavila ovako samog na livadi čiji se kraj ne vidi.
Sigurno bi se naljutio. Neki drugi dečak. Ne ja. Nikada se neću naljutiti na svoju mamu.
Nikada. Nikada. Nikada. Nikada. Nikada... Čak i ako se nikad ne vrati. Čak i ako se nikad više
ne vidimo. Nema oblaka na nebu. Duva vetar.
***

1
 Lela leži u krevetu. Njen nečujni dah odzvanja mojim slepočnicama. Osećam ga
kroz zidove. Dah žene koja pokušava da sakrije sve u sebi, da nestane iz života za koji misli da
nije njen. U njenoj sam sobi, pored kreveta u kome godinama sklupčana leži. Zatvorenih očiju,
otvorenog sećanja. Porodična kuća na moru. Ima šest godina. U velikom krevetu pokušava da
ostane budna. Čuju se glasovi iz kuće. Rodbina i prijatelji u opuštenim noćnim razgovorima o
prošlim vremenima. Ritmičnost razgovora i smeh odraslih uspavljuje. Prozor je otvoren. Spolja
na prozoru rešetka, unutra zavesa. Duva vetar. Pomera zavesu. Miris mora pomešan toplinom
noći i uzbudjenjem dana. Beli čaršaf hladi i štiti od komaraca. Oči širom otvorene čuvaju
stražu. Šta ako zmija ušeta kroz prozor? Danas je čak tri videla. Umalo jednu nije zgazila.
Preskočila je. A mogla je da je zgazi. Mogla je zmija da je ujede. Mogla je umreti. Baš danas.
Onda bi njen život bio svima važan. Onda bi svi plakali. Ali zmija je pobegla. I mala Lela je
pobegla. U kuću. U krevet. I više nije izlazla iako je more i vrelo kamenje dozivalo. I velika
stena je dozivala. I male školjkice prilepljene na stenu su je dozivale. I drugari su je dozivali.
Ostala je u krevetu. Čitav dan. Gledajući u prozor dočekala je noć. Prijatan vetar duva. Iz
daljine dopire muzika. Miris omamljuje telo. Lela se bori sa snom. Gleda u prozor. U zavesu
koja se leluja. Glasovi se gube. Oči sklapaju. San kao more potapa. Trzaj. Lela otvori oči.
Treptajem oka potisne sećanje iz detinjstva. Vetar sve jače duva. Zavesa se njiše. Hladan
vazduh ispunjava sobu. Jeza prolazi telom. Čopor pasa je u sobi. Neprijateljski su raspoloženi.
Okružuju je. Zubi i beonjače. Jedan nosi beli povez na glavi. Nedostaje joj snage da pobegne.
Jako zažmuri. Moli se. Strah je. Samo da lavež prekine. Rukama joj zatvaram uši da ne čuje.
Nema zvuka, nema bola. Psi raznose iskidano meso. Sklupčana posmatra svoje telo. Dobro je.
Nije njeno. Neke druge žene. Psi zasićeni odlaze. Baš je hladno u njenoj sobi. Trebalo bi da
zatvori prozor. Kako se ne ukoči ovako sklupčana? Znam da ne spava. Već danima. Jedna ruka
ispod glave, druga drži zgrčene noge. Vetar sve jače duva. Oluja pristiže. Trebalo bi da zatvori
prozor. Mora da ustane. Šta ako oluja slomi prozor? Šta ako oluja sve razlupa? Šta ako se
prehladi? Telo joj je hladno. Ruku je stavila između nogu da je ugreje. Butinama je steže.
Moraš ustati da zatvoriš prozor. Moraš, ma koliko ti to
teško palo. Moraš ustati iz tog kreveta. Oluja će sve da
polupa. Moraš. Nema ko drugi. Moraš! Ustani! Lela,
otvori oči. Pomeri to telo. Prehladićemo se.

Ne čuje me. Ne pomera se. Želi da joj hladnoća obloži kosti. Da joj sledi kožu, probode srce,
zaledi um, izbriše sećanje. Želi da joj se telo u vrtlogu rastoči u ledeni prah koji ne isparava, već

2
ostaje kao trag žene koja je u jednom trenutku možda i postojala. Neće ustati da zatvori prozor.
Vetar će ga sigurno slupati a Lela će biti ljuta. Na sebe.

***

Opet oluja. Drugi put u nekoliko dana. Moram da požurim. Lela je čitavog dana
sama s njim. Stojim pred vratima. Treba mi cigareta. Oluja i ne deluje tako loše u odnosu na ono
što me očekuje u kući. Palim cigaretu. Gledam kako vetar raznosi grane i lišće. Ljudi užurbano
ulaze u kuće. Sve je manje automobila. Kiša samo što ne padne. Nerado ulazim. Tišina. To nije
ona poznata tišina detinjstva u koju sam sa radošću uranjao posle dnevnih sukoba odrastanja.
Tišina sigurnosti i nade da će svi sukobi, dileme, strahovi i problemi u određenom trenutku
nestati. Ova tišina je muk nedobijenih odgovora. Lela stoji na vratima sa činijicom u rukama.
Nema podrške u njenom pogledu. Gledamo se bez pozdrava. Ne prepoznajem boju njenih očiju.
U jednom trenutku sve oči poprime istu neodređenu boju. Daje mi činijicu sa pireom. Ćuteći.
Kao strancu. Kao da ne govorimo istim jezikom. Kao da je nema. Kao da smo oboje nemi.
Nekada je govorila puno o svemu i svačemu. Bilo je naporno slušati sve njene misli i opažanja.
A onda su rečenice postajale sve kraće. I nisu bile upućene meni. Nisu bile upućene nikome.
Želela je samo da čuje sopstveni glas. Ne sećam se više njenog glasa. Ne bih ga prepoznao.
Odmeniću te.
Ni svoj glas više ne prepoznajem. Lela odlazi u svoju sobu. Gledam za njom. Činijica sa pireom
je u mojim rukama. Kakav nesklad. Činijica i moje ruke. Vidim kako je ispuštam, kako pada na
pod, kako se čuje tup zvuk njenog sudara sa podom, kako se pire po podu razmazuje... I želim
da ostane tako razmazan. Da čitav pod bude prekriven razmazanim kašicama koje je moj otac
odbacio. A onda bih i njega bacio na pod i kotrljao ga dok sav ne bi bio umazan. Lela bi sve to
vreme bila u svojoj sobi potpuno nezainteresovana. Mrzim ove ruke. I činijicu koja je i dalje u
mojim rukama. Sve ovo nepodnošljivo pritiska. Ostavljam činijicu na stolu, palim cigaretu i
izlazim napolje da udahnem vazduh kojem je ova tišina strana. Oluja besni.
***

Oluja napolju pravi veliko čišćenje grada. Vojkanu je sigurno hladno. Znam da je

došao. Osećam njegovo prisustvo. Znam i šta sada radi. Puši ispred vrata. Propušio je u
srednjoj školi. Meni u inat. Nisam mu ništa rekao. Svako odgovara i živi sa svojim odlukama.
To sam naučio sa pet godina. I sam sam pušio nekoliko godina. Shvatio sam da mi smeta i
prestao sam. On ne zna zašto puši. Ne zna zašto radi mnogo toga u životu. I njegova majka je
donosila odluke po inerciji, iz ljubavi ili potrebe da zaštiti druge a on uglavnom u inat meni ili

3
svetu koji ga ne razume. Kao da na svetu nema već dovoljno takvih kao što je on.
Neshvaćenih. Ne može da me gleda. Znam da ne može. Mrzi me. To je u redu. Sin treba da
mrzi svog oca. I ja bih svog da sam ga upoznao. Mrzeo bih ga istom snagom kojom sam voleo
majku. Ne bih mogao da ga gledam. Mrzeo bih i pomisao na njega. To je u redu. To tako treba
jer on je ja. Kao što sam i ja Vojkan i zato me sada mrzi. Ja njega ne mrzim. Nikog ne mrzim.
Nikad nikog nisam mrzeo ali svog oca bih. Da sam ga upoznao. Hladno je. Vojkan će se
razboleti. Ne zbog hladnoće. Hladnoća je dobra za organizam. Zbog cigareta. Dobiće karcinom.
Ali neće zbog toga umreti. Ubiće ga bes. Bes neshvaćenog, nevoljenog. Bes razmaženog derišta
koje mrzi svog oca a da ne razume zašto. A kad bi razumeo, bes bi nestao. Ostala bi mu mržnja
a to je jednom muškarcu sasvim dovoljno. Bes je za slabiće. Takvi uvek očekuju da žena reši
njihove probleme. Ne bilo koja, već posebna, posvećena. Ona „prava“. Lela mu ne može
pomoći. I ona to zna. Pametnija je. Žene su pametnije. Baš besni oluja.
***

Baš besni oluja. Zalupila je vrata za mnom. Sada će verovatno Lela da doleti iz

sobe sa pitanjem “Šta se dogodilo”. Čekam. Nema je. Čekam. Još malo čekam. Ne čuju se
koraci. Čekam. Nekada je bila brža. Nekada bi uletela uspaničeno tren pošto bi nešto lupilo.
Voleo sam da vidim taj zabrinuti, istovremeno i preplašeni pogled. Nekada. Nema svrhe da više
čekam. Neće doći. Ostaće u sobi. Ne zanima je šta se sa mnom dešava. Možda sam pao. Možda
sam i umro. Ona ništa. Ne zanima je. Ni moj nepokretni otac je ne zanima. Osim kada ga pere,
presvlači i hrani. Samo to. To je rutina. Kao da pere sudove. Ostalo je ne zanima. Ni to što je
čitavog života bio skot prema meni ni to je ne zanima. Ništa je više ne zanima. Činijica me
čeka. Neće on to jesti. Nema potrebe da pokušavam. Unutra je bar toplije. Osećam da mi uši
bride. Majka bi rekla “Neko te ogovara”. “Ma ko bi njega ogovarao” prokomentarisao bi otac.
Pa da, ja ne zaslužujem ni da me ogovaraju. Čak ni to. I sada treba da ga hranim dok on pljucka
po meni. Treba da mu perem usrano dupe kako bi bio miran. E neću. Ionako me ne prepoznaje.
Ne zna ni da ima sina. Ne zna ni ko je Lela. Samo mu se sviđa njeno ime kao lozinka za
opstanak. To je uslovni refleks. Vikne “Lela” i dobije hranu. Vikne “Lela” i opran je. Pokriven,
ušuškan, umiven, namazan, okrenut..... Samo “Lela”. Ogadio mi je to ime koje je nekada bilo
moja tajna lozinka skrivenog smisla. Lela kao nežnost, kao mir, kao odgovor, kao istina, kao
jagode iz naše bašte, kao jutarnje sunce na putu do škole, kao umirujući dodir na vrelom čelu
tela u groznici, kao pronađeno dugme za koje nisam ni znao da je otpalo, kao sladak ukus
ubranih dudinjki, kao napokon ukraden dugo priželjkivan poljubac, kao prvi dim cigarete, kao
vožnja biciklom niz strmu padinu, kao spust sankama niz našu zaleđenu ulicu, kao toplo telo
koje se privija uz mene svakim milimetrom svoje kože, kao vreli dah na mom pupku, kao moj

4
branitelj, moj čuvar, moj borac, moj osvetnik, moj ispovednik, kao moja žena. Gadi mi se
njegov miris na njoj. Miris odbačenih kašica, urina i znoja, isparenja nekog ko umire predugo.
Uspeo je da je obeleži svojim umiranjem toliko jako da je više ne prepoznajem. Sve mi je uzeo
a nikad ništa nije dao. Samo uzimao. Čitavog života. Od svih. I mrzim kako izgovara njeno
ime. Tako siguran da će se uvek odazvati. Dovoljno je da samo jednom vikne. I tako svakog
dana. Svakog dana. Lela. Lela. Lela. Samo “Lela”. Nikad Vojkan. Mrzim ova vrata i ovu oluju
što besni napolju!
***

Lela je zatvorila prozor. Znam da jeste. Uvek tako. Prvo neće a posle uradi. I ono što

neće. I ono što ne voli. I ono što joj se gadi. Kad nema ko drugi. Moj sin ne stiže od besa i
neshvaćenosti. Izgleda smireno dok ovako leži. Lice zagnjureno u jastuk. Grli ga rukama da joj
ne pobegne. Ovako zgrčena izgleda kao figurica na torti koje je moja pokojna žena pravila.
Nikada ih nisam voleo. Te malene figurice. Želeo sam da torta bude samo ukrašena šaumom.
Čvrstim snegom od belanaca i šećera u koji bi se zatim u toku polaganog mućenja dodavao
vreli ušpinovani šećer. Moja žena je tražila da joj mutim belanca dok ona sipa ušpinovani šećer
sa uvek istom rečenicom “moramo da pazimo da te ne opečem”. Lonče sa vrelim šećerom u
njenim rukama a mi da pazimo. Prvo bi premazala čitavu tortu šaumom a potom bi ga stavljala
u poslastičarski špric i vešto pravila različite šare na torti. I sve bi bilo belo. Poput Leline puti.
A onda bi počela da je kvari, cvetovima ili nekim drugim figuricama životinja ili ljudi. Lela ne
spava. Već dugo ne može da zaspi. U početku je to bilo zbog mene ali već dugo joj služim
samo kao izgovor. Ne spava jer sneva u polusnu. Naučila je da priziva određene snove, da se
bori za njihovo trajanje sa pravim snom koji nameće druge snene sadržaje. Da upravlja
snovima kad već ne može svojim životom. I sada sneva. Jesenju noć. Na mostu. Duva vetar i
podiže joj haljinu. Rukom je pridržava. Drugom se pridržava za stub. Kosa joj leti preko lica.
Prstenom zakači čarapu. Opsuje. Opako. Onako kako nikad nije na glas. Sklanja kosu sa lica.
Rupa na čarapi se uvećava. Izuva se. Cipelu odnese vetar. Drugu zadrži. Gleda za cipelom koju
vetar kotrlja. Samo je gleda. Cipela je zastala zaglavljena. Lela sklanja pogled. Drugu cipelu
štiklom zakači za pojas. Skida čarape. Njima uveže kosu. Penje se na ogradu mosta rukama
grleći stub svetiljke. Nespretna je. Nesigurna. Ne gleda u vodu. Ne zanima je tama njene
dubina, ni patetična metafora prolaznosti. Ne zanima je ni preteći poziv rečnog šaputanja. Tako
bih voleo da joj odvojim ruke od tog stuba. Snaga reke bi pred skokom za trenutak morala da se
slomi. Hladnoća vode je ono što Leli treba. Da je probudi i opameti. Da joj u svaku poru unese
po kap svoje sigurnosti. Da joj istinskom snagom razbije površna snoviđenja. Da se jedna
drugoj predaju i obe priznaju sopstvene granice. Da spozna snagu slabosti. Moć predaje. Ali

5
Lela gleda u nebo. Voda je ne zanima. Vetar joj podiže haljinu. Krajevi crnih, čipkastih čarapa
lelujaju zajedno sa pramenovima kose. Zašto već jednom ne pusti taj stub? Zašto ne skoči?
Znam taj osećaj. Znam taj san. Pacov trči po beloj posteljini. Bose noge radosno poskakuju.
Pacov se poigra a zatim vrati odakle je i došao. U belu rupu. Za njim se zatvore bela vratanca.
Tajno došao i u tajnu otišo. Snovi se potiskuju, takmiče i prepliću. Znam... Sve znam. Osećam
taj vetar koji prolazi njenim telom kao olakšanje. Kao suze bez plača. Kao duboki uzdah nad
ikonom istine. Lela se smeje. Vrišti. Skoči luda ženo! Nebo je nedostižno, voda te čeka! Skoči
bar jednom! Bar jednom! Prestala je da vrišti. Polako silazi s mosta. Skida čarape s kose i
polako ih navlači na noge. Obuje jednu cipelu. Pogleda u pravcu gde je bila druga zaglavljena.
Nema je više. Samo sa jednom cipelom, gegajući se, raščupana, izgužvana, Lela ostavlja stari
most. I vetar se smiruje. Šteta... Toliko uzaludno pocepanih čarapa. Muka je to velika kada ne
možeš ni da skočiš ni da zaspiš a i pacov je pobegao u svoju rupu. I opet je samo zgrčena žena u
krevetu.
***

Lela opet vrišti u snu. U početku sam je budio i pokušavao da je zagrlim i

smirim. Svaki put bi me ljutito gurala od sebe. Bez objašnjenja. Shvatio sam da sam suvišan.
Nepotreban. Moj otac mirno leži sklopljenih očiju. Mislim da ne spava. Ničim ne pokazuje da
je čuo Lelin vrisak. Ničega nije svestan. Ništa ne oseća, ništa ne čuje. Ko zna gde se sada
nalazi. Imamo iste ruke. Bolesno. Kad ostarim i moje će izgledati potpuno isto. Ako ostarim.
Već izgledaju isto. Bolesno. Sve je oko mene bolesno. Sve umire. Otac je prognao život iz mog
života. Ne otvara oči. Ne želi. Neće. Gadno mi je da ga dodirnem. Ja nisam kao Lela. Ona je
otporna na smrad, na znoj i njegova isparenja. Pre neki dan mu je sekla nokte na nogama.
Odvratno. Sve mi se gadi u ovoj kući punoj truleži. Samo želim da pobegnem. Ja bih ga davno
već negde smestio. Zašto da ga gledam? Nije zaslužio? Ni on mene nikada nije gledao. Nikada.
Nikada kada mi je bilo potrebno. Uvek je bežao iz kuće. Znam da je bežao od majke i mene. Od
nas. Bežao je nekuda. Uvek je nešto drugo bilo preče, važnije, hitnije. Uvek nešto drugo.
Možda i neko drugi, to nikada nisam saznao. Ni majku nisam razumeo. Volela ga je. Do
poslednjeg sata svog života je volela ovog čoveka koji u mom životu umire po drugi put. Davno
je umro, davno je sahranjen, oplakan i prežaljen. Telo čoveka koji leži u ovom krevetu u mojoj
kući je samo kopija čoveka koji je nekada postojao. Taj čovek je bio moj otac. Bar mi je tako
objašnjeno. Taj čovek je bio izvor svih mojih patnji i nesigurnosti. Taj čovek me je svojim
dugogodišnjim ignorisanjem naučio da nema ničeg što se podrazumeva u odnosu oca i sina.
Nema. Taj čovek me nikada nije udario. Nikada izgrdio. Taj čovek me nikada nije pitao kako
sam, kako je u školi, da li imam devojku, da li imam problema, odakle mi modrica, sa kim sam

6
se potukao, da li mi je potreban novac, da li mi je potreban razgovor, da li me profesor
maltretira, da li se drogiram, da li pijem, da li pušim, video je da pušim, video je da pijem, da li
me išta boli, da li nešto želim, da li mi nešto smeta. Taj čovek me nikada nije upitao da li mi je
potreban otac. Taj čovek je umro onog dana kada je ostavio moju bolesnu majku samu u kući
kako bi hitno morao nešto da obavi u gradu. Javio mi je, da mora da je ostavi na par sati. Ja sam
ga zamolio da sačeka 15 minuta dok ne stignem. Uzeo sam taksi. Dotrčao. Majka je ležala na
krevetu, otvorenih očiju. Njega nije bilo. Jebenih petnaest minuta nije mogao da sačeka.
Jebenih petnaest minuta. Umrla je. Sama. Nije on kriv. Nisam ja kriv. Niko nije kriv. To je
život. To se tako dogodi. Život se dogodi pa se i smrt dogodi. Tako se i smrt mog oca u tom
trenutku dogodila. Taj čovek je umro zajedno sa mojom majkom. Ja sam mu ukinuo pravo na
život. Ovaj starac u ovom krevetu, u mojoj kući, sa rukama poput mojih, sa istom bradom, sa
istim nosem, sa istim jebenim pramenom na temenu, koji neće ni na jednu stranu, je duh mog
mrtvog oca. Duh koji je okupirao moju kuću, moj život, moj brak. Uporni, zli duh koji sve
razara. Čudno ali u ovom trenutku ne osećam mržnju. Nestala je. Sve je nestalo. Moj otac je
nestao. Izbrisan iz mog sećanja i života u koji sam godinama na silu trudio da ga zadržim.
Prema ovom starcu ne osećam ništa. Baš ništa. On je za mene samo telo koje umire u krevetu
moje kuće. Počinje kiša. Kakvo olakšanje. Šetnja po kiši će mi prijati. Da sperem ovu tišinu
smrti sa sebe.
***

Oluja je prestala. Kiša pada. Umro je. Nomad u krevetu je zatvorio krug. Treba ga

obući dok se ne ukoči. Treba javiti Vojkanu. Treba mi samo malo sna.
***

Livada. Letnja sitna kiša. Držim kukuruz u rukama. Kuvani kukuruz premazan medom.
Sladak ukus. Lepljive ruke. Umazana bluza. Dosadna pčela. Pokisnuće. Kukuruz zaglavljem
među zubima. Šuma je daleko. Hodam. Nemoguće je zalutati. Treba samo da hodam, hodam,
hodam, hodam... Ja nisam glupi dečak. Treba da hodam. Pojeo sam kukuruz. Brišem lepljive
ruke o pantalone. Vidim mamu. Širi ruke. Trčim. Nema oblaka na nebu. Iz vedrog neba pada
topla kiša. Nisam zalutao.