Kraljica

lir i njena deca

Srpska ženska priča

Najbolje priče savremenih srpskih spisateljica

priredila Ljubica Arsić

Copyright © ovog izdanja 2017, LAGUNA
Knjiga 13
 Ljudmila Petruševska

KRALJICA LIR
Jednom u jednoj zemlјi kralјica majka koju su svi zvali Lir malkice je šenula,
skinula krunu s glave i predala je svom sinu Kordelјu, odlučivši da se najzad
odmori, i to negde u zabiti i bez ikakvog komfora.
Jer samo bogataši prostog porekla, rođeni u bedi, grade raskošne dvorce, dok
aristokrate vole da je sve prirodno, mada im obaveze ne dopuštaju da se iz
svojih zamkova sele u straćare, kolibe i šupe.
Ali naša kralјica baka je, budući slobodna i jaka žena, odlučila da odmah
ostvari svoje snove. U blizini kralјevskog dvorca sagradila je dom za koji je
upotrebila osamdeset potpuno novih kartonskih kutija od makarona.
Starica ga je gradila sama, koristeći leplјivu traku, i postigla je neverovatan
rezultat: do večeri je kuća bila gotova.
Na kapiji dvorca zaustavila je ogroman kamion za odvoženje smeća, već
spreman za izlazak, i naterala vozača da sruči na put sve smeće koje se u
njemu nalazilo.
Pročeprkavši po toj gomili i poderavši plastične kese, kralјica je pronašla
mnogo novina kojima je zastrla pod svog doma – neće valјda da se valјa po
zemlјi!
Tom prilikom je našla i nekoliko polomlјenih kašika i sedam nagorelih
komadića sveća (otkud samo ti komadići sveća u dvorcu, pomislila je kralјica
sumnjičavo, ali je onda rekla sebi: „To više nije moja stvar! Izvinjavam se,
nisam odavde“).
U dvorcu je, međutim, nastala uzbuna zato što su sve zaposlene baštovane
preko radio-telefona pozvali da u kamion ponovo utovare sve ono što kralјici
Lir nije bilo potrebno. Skuplјane su po asfaltu kore od banana, zdroblјene
lјuske od jaja, kao i razno drugo blago.
Usput se saznalo da kralјica-baka ne želi da koristi ništa poklonjeno i ništa što
joj je ranije pripadalo, već želi da sama sebi nalazi hranu i sve što joj je
potrebno! (U znoju lica svog.)
Starici je došao njen sin kralј Kordelј, dao joj nekakvu karticu i rekao:
– Majko, ova kartica je čarobna, ako je ubacite u prorez kutije koja se nalazi
ispred banke, iz nje će izleteti parice i moći ćete sami, svojom volјom i
sopstvenim rukama da kupite sve što vam je potrebno!
Ali, rekavši: – Nemam nameru da bilo šta od vas uzimam – baba odbi
čarobnu karticu i objavi da ubuduće ne želi da živi na račun svojih podanika,
već hoće da sama nabavlјa sredstva za svoju egzistenciju, makar i na đubrištu
– poštenije je!
Kordelј je pocrveneo i otišao, a uskoro su se svi rastrčali i opremili novi
kamion za odvoženje smeća u koji su ubacili dušek, dva jastuka, čaršave, ćebe
od kamilјe dlake staro više od sto godina (poklon jednog mongolskog ratnika,
koji je, eto, sad baš dobro došao), zatim dve nove kofe (uzeli su ih od
čistačica), jednu šerpu, ali tu već počeše da razmišlјaju šta će biti ako Lir
naumi da u toj šerpi skuva supu ne izlazeći iz svog makaronskog vigvama, to
jest, neće li se i sama skuvati zajedno sa supom – te šerpu izvadiše iz
kamiona, a umesto nje ubaciše razne lepo upakovane kifle, lubenice, jaja,
džemove, salame, sireve, i sve to radi veće uverlјivosti pomešaše s pocepanim
novinama i utovariše u vozilo.
Kamion je ubrzo zatrubio ispred kartonske kuće bakute kralјice, a kad je ona
istrčala na prag, šofer je darežlјivo sručio svu tu džinovsku đubretarsku
pošilјku direktno na put.
Baba odmah poče veselo da izvlači hranu ispod dušeka i jastuka (hrana je bila
prekrivena postelјnim priborom jer dvorjani nisu dobro proračunali redosled
izbacivanja smeća: najpre ispada ono što je ubačeno prvo, a tek onda ono što
je stavlјeno na kraju, da znate za ubuduće).
Ukratko, baba se s mukom zavuče ispod dušeka i poče odande da vadi
kobasičice, siriće, zemičke i džemove. Nјenoj radosti nije bilo kraja. Osim
toga, u pomoć joj je došla praunuka princeza Alisa, njena mezimica, te su se
zajedno radovale bakćući se s dušekom i čudeći se koliko se mnogo raznih
korisnih i ukusnih stvari u dvorcu baca!
– Ali mene se to više ne tiče – namignuvši unuci rekla je kralјica, dok joj je
doslovno curila voda na usta. Nikad ranije nije imala takav apetit.
Alisa je pronašla čak i teglicu kavijara, koji kraljica inače nije mogla da
smisli, ali tu, na svežem vazduhu, u primitivnim uslovima, na travnjaku, i
kavijar je sasvim odgovarao.
Ukratko, celokupan sadržaj smećarskog kamiona do večeri se preselio u
kartonski kućerak stare kralјice. Pod je preko novina zastrt tepisima nađenim
u smeću; u ćošak je gazdarica smestila svoje zalihe, papirnate tanjire i
plastične kašike, dok je na najvišem mestu u kući, na dušeku, blešteći stajala
veoma jaka lampa koju je takođe neko bacio. E, baš nemaju pameti (govorila
je baba unuci).
Ukratko, kada je izašla prva zvezda, kralјica Lir i Alisa odlučiše da večeraju
ono što su ulovile na smetlištu.
Međutim, problem je bio u tome što ni jedna ni druga nikad ništa nisu
spremale: nikad u životu nisu otvorile nijedno pakovanje nečega, nijednu
konzervu, i nijednom nisu stavile vodu da provri!
Sedele su pored gomile hrane i razmišlјale šta s njom treba da rade.
– Poznato mi je – rekla je mudra baba – da jaja moraju biti topla!
Rekavši to, prinela je jaje lampi i oko pet minuta ga zagrevala.
– Eto, tako se sprema hrana, uči se, Alisa, dušice – rekla je baba kralјica.
Popile su jedno toplo sirovo jaje, kao „jaje za dve osobe“ (ostala jaja su se
porazbijala prilikom izbacivanja smeća), malo im se prosulo po halјinama i
tepihu, ali nema veze.
Zatim su obe dugo mozgale kako da otvore hleb uvijen u celofan i najzad je
unuka pregrizla pakovanje; ispostavilo se da su babini porcelanski zubi
prilično tupi.
Potom je unuka, sada već iskusna, pregrizla i pakovanje soka od pomorandže
i veselo se zakikotala jer je iz njega šiknuo mlaz kao iz fontane i pokvasio i
kartonski plafon, i tepih, i babinu frizuru, a da i ne govorimo o Alisi, koja se u
toj fontani malo zagrcnula. Dugo su isisavale ostatak soka iz tetrapaka i
pritom se radovale kao nikad u životu.
Zatim je unuka, pošto ju je baba na to nagovorila, donela u kofi malo vode za
umivanje, a vodu je uzela od baštovana koji su, kako se ispostavilo, dežurali
nedaleko odatle, izmešani s gardistima i pritajeni u žbunju.
Drugu, praznu kofu baba je stavila u ćošak, za svaki slučaj, i poklopila je
novinama – na sve treba misliti!
Onda se čuo signal kralјevske trube i po unuku je došla četa konjičke straže;
kapetan je pozvao Alisu, tobože da popričaju, a onda ju je oteo i odveo natrag
u dvorac. Ne zna se šta se s njom tamo događalo, možda su sirotu devojčicu
pokušali da nateraju da pojede svoju večeru itd., ali kralјica baba je rešila da
prvi put u svom životu sama namesti postelјu.
Odmerila je dužinu ćebeta, a zatim ga raširila na podu, preko njega bacila
čaršav, a onda povrh svega stavila dušek, na dušek je zafrlјačila jastuk, malo
razmislila, sve to pažlјivo zastrla novinama i, uzdahnuvši umorno, legla.
Pokrivši se rezervnim novinama – bilo joj je meko i toplo – kralјica je
zaspala.
Ujutru je baba radila fiskulturu: rešila je da započne sasvim nov život i
poželela je da se, između ostalog, polije vodom iz kofe (ujedno će se oprati i
halјina, pomislila je praktična Lir), ali je u žurbi sve pobrkala, te se polila iz
pogrešne kofe, posle čega je uzela onu s vodom i polila se još jednom, a tepih
obrisala jastukom.
Ipak, kralјici se nije dopadalo da boravi u tako prlјavoj kući: svuda unaokolo
su bile mrve, ostaci hrane, nekakvi komadići i mokre fleke, te se iskobelјala
napolјe.
Tada je Lir na travnjaku ugledala ono što, može biti, prethodne večeri nije
primetila – to jest, po svoj prilici, u jučerašnjem kamionu za smeće nalazio se
i poslužavnik s toplom džezvom kafe, kifle sa džemom i šerpica ovsene kaše,
kao i tanjir, šolјa i srebrne kašičice. Možda je šofer to primetio tek kasnije, pa
se vratio i ostavio na travnjaku – pošteni neki lјudi ti vozači kamiona za
iznošenje smeća (uzdahnula je kralјica, bacajući se na hranu)!
Potom je odmah pored poslužavnika otkrila čarobnu karticu – očigledno ju je
sin Kordelј bacio u besu i ona je sada bila ničija (može se reći – sa đubrišta).
Kralјica je strpala karticu u džep, za svaki slučaj, a srebrno posuđe, pošto je
bila uredna žena, lično je odnela u najbližu kantu za smeće. Eto, to je novi
život – kralјica je rešila da ubuduće uvek lično baca već upotreblјeno posuđe.
Odmah zatim, Lir je krenula iz dvorca i gardisti su se skamenili, ne znajući
šta da preduzmu: imali su zadatak da nikoga ne puštaju unutra, a što se tiče
izlaska – ništa im nije bilo rečeno, istina, rečeno je da se ništa ne sme iznositi,
to da.
A ovako, bez ičega – nek ide ko god hoće.
Naravno, kralјicu nisu prepoznali zbog njenog izgleda (mokra halјina, sva
uflekana, bez šešira, jer kralјica je morala da ga baci, o čemu će biti reči
kasnije).
Prvi put u životu Lir je krenula ulicom peške i sama.
U stvari, za njom je odmah pojurio odred naoružanih gardista, koji se dotle
krio u žbunju, međutim, stražari na kapiji, došavši k sebi, zaustaviše ih i
zatražiše nekakve propusnice za iznošenje oružja!
Bakicu bez stvari još su i mogli da propuste, ali naoružani odred je sa sobom
nosio dvorsku imovinu: mundire, zastave, gaće, čizme, sablјe, obojke, isukane
mačeve, maramice, bajonete itd.
Tako je bakuta grabila niz ulicu sama i bez šešira, osim toga, sijalo je sunce, a
ona je bila neočešlјana (u izlozima se sve videlo kao u ogledalu). Kralјica je
bila bez šešira jer je svojim mokrim šeširićem morala da počisti pod, posle
čega je šešir bacila u kantu za smeće. Zašto je morala da čisti šeširom?
Kralјica baka se naprosto setila kako gardisti, klanjajući se, skidaju svoje
šešire i očas – je’n-dva – perjem počiste kralјevski parket. I ona je pokušala
da na taj način pokupi mrve i ogriske na jednu gomilu, ali se šešir odmah
raspao na dva dela, na obod i dance, ne mogavši da izdrži toliki obim posla, te
se tako našao u kanti!
Jer – obratimo pažnju – čišćenje se u kralјevskim odajama odvija samo onda
kad domaćini nisu u njima, i zato Lir nije imala iskustva: ona naprosto nikada
nije videla ni metlu ni đubrovnik!
Očigledno je mislila da i spremačice tako čiste – šeširima. Sirota Lir.
Uzgred rečeno, mnoge žene i deca se za tako nešto bore u sopstvenim
porodicama, trudeći se da takve stvari nikada ne saznaju; kao, ja želim da
vidim samo rezultat, to je ono što traže. Ali barem moraju da gledaju čitav
proces, sve to pranje, peglanje, čišćenje, gulјenje krompira, paru od
makarona, a ponekad su prinuđeni da u tome i učestvuju – ipak nisu kralјevi.
Ali vratimo se kralјici Lir.
Obično su je češlјali dva puta dnevno, ujutru i pre bala, ali do trenutka koji
opisujemo prošla su već dvadeset i četiri sata bez frizera, a osim toga, čak i
kad bi kupila češalј, kralјica ne bi znala kako da ga upotrebi, ne bi mogla da
ga zabode u kosu i snažno povuče u pravcu svojih cipela nemilosrdno
čupajući usput sve što ometa njegovo kretanje. Jer, to je prava veština!
Dakle, neočešlјana kralјica je besomučno jurila ogledajući se u izlozima,
čupava kao nova metla, i odjednom je ugledala: iza stakla muškarac u belom
mantilu radi nešto nagnut nad kovrdžama neke dame. A dama sedi sva u peni,
kao morski talas.
Lir prikoči, uđe u frizernicu, sede na stolicu i reče:
– Dušice, ja sam spremna.
Frizer brzo pozva drugog majstora i ovaj stade iza stolice s kralјicom i upita
je:
– Želite li šišanje?
– Želim – reče Lir. Ona je bila veoma predusretlјiva i nikad nije protivrečila
posluzi.
– A kako? – upita taj dosadni čika.
– Evo, ovako – reče kralјica i pokaza prstom sliku na zidu.
Na toj fotografiji (ispostavilo se da je to bila reklama za boje za kosu) bio je
prikazan mladić obrijane glave s trakom guste čekinje po sredini lobanje,
otprilike kao u konja. Ta čekinja je bila zelena.
Možda je Lir želela da postane neprepoznatlјiva da niko u nju ne bi mogao da
upre prstom i da je zadirkuje: „Kralјice, kralјice, gde su ti rukavice“, ili tome
slično.
A možda je želela i da proživi jedan potpuno drugačiji život, kakav joj je
ranije bio nedostupan.
Iako je sasvim verovatno da ona naprosto nije dobro videla fotografiju jer su
joj naočare ostale u dvorcu!
– Tako!? – upita frizer za svaki slučaj.
– Da – potvrdi Lir. Ona nije trpela duge razgovore s poslugom. Sluga mora da
zna svoje mesto!
Ukratko, ne trepnuvši, frizer joj je napravio frizuru i Lir je takva izašla
napolјe – ružičasta, čista, ćelava, sa zelenom čekinjom posred glave.
Videvši delo svojih ruku, frizer se skamenio i čak je zaboravio da naplati;
neki biciklista, zagledavši se u nju, nalete na stub, taksisti prionuše na sirene,
đaci zauzvrat počeše da zvižde, starice prolaznice afektirano plјesnuše
rukama – eto, takav je bio efekat.
Što se tiče kralјice, ona se takođe nije setila novca jer nikada u životu ništa
nije platila, nije čak ni pomišlјala na tako nešto. A gužva na ulici joj je bila
dobro poznata – Lir su uvek tako dočekivali: trubili, zviždali, aplaudirali,
gurali se itd.
Međutim, obično bi je brzo odvezli s takvih mesta masovnog okuplјanja, a
sada je trebalo odatle da ode sama.
Kralјica Lir je odmah sela na prvi motocikl koji je ugledala – bio je to trkački
harvi crvene boje – i odvezla se odatle.
(Kralјica je imala jedan mladalački greh: oficir za specijalne zadatke na
motociklu dozvolјavao joj je da se provoza na motoru dok je svitala zora, o
živote! O, nade! O, grozne dvorske dame!…)
Klјuč za palјenje bio je na svom mestu, pošto je vlasnik motora bio
najpoznatiji lopov u gradu (ime mu je bilo Ferdinand) i nije pazio na svoju
imovinu, uveren da je on jedini rđav, a da su svi ostali pošteni. Tu misao su
mu pogrešno usadili u prvom razredu, posle čega je siroti Ferdinand napustio
školu ne želeći da bude najgori. Ko to voli? Među lopovima je, uzgred
rečeno, bio najbolјi.
Dakle, Lir je jurila ulicama na tuđem motociklu ne vodeći računa ni o kakvim
saobraćajnim propisima (nije ih ni znala).
Čemu li samo uče kralјeve, pitam se?
Kraj je došao veoma brzo: žestoka jahačica (zelena fensi frizura, plava
musava halјina, mokre cipele) primetila je u dalјini policajca i naglo zakočila.
Sreća što ga je videla izdaleka – stariji lјudi su dalekovidi kao jastrebovi!
I tako se kralјica Lir, dok je policajac prilazio, već izgubila u prvoj
prodavnici, a policajac je upravo i krenuo ka njoj zato što je crveni motocikl
lopova Ferdinanda video u delu grada koji nije bio Ferdinandov: šta bi to
moglo da znači? (Među lopovima i policajcima je sve strogo podelјeno na
zone uticaja.)
Međutim, kada je video čudnu osobu (zelena kosa, plava halјina) na
Ferdinandovom motociklu, njegovo čuđenje je bilo još veće: taj lopov nikada
nikome ništa nije davao, najmanje motocikl. Da nije možda reč o krađi?
Tako su započeli ilegalni život i policijsko proganjanje kralјice Lir, a ona je za
to vreme ufurala u prodavnicu i odmah pronašla zanimlјivu odeću: kožnu
jaknicu, skroz u nitnama, somotske čizme iznad kolena (kao pradedine
lovačke) i bele farmerke, zbog nečega su joj se baš one dopale!
Brzo se presvukla pred ogledalom i izjurila napolјe, bacivši halјinu i cipele na
pod, a na izlazu je zgrabila još i sedu periku i crne naočare.
Posle toga je, ne plativši ništa iz već poznatog razloga, Lir neometano otišla.
A prodavac je u dnu radnje slagao robu i ne sluteći da ga neko potkrada. Tako
su se mimoišli.
Bakuta kralјica je u novom odelu krenula dalјe ulicom uživajući u slobodi
(policajac je pored motocikla čekao uputstva svojih šefova i apsolutno nije
prepoznao Lir). Sve je bilo divno, ali se bližilo vreme drugog doručka i u
kralјičinom stomaku je zakrčalo, kao da je u njemu zabrektao zaglavlјeni
kamion. Kralјici nije bilo jasno kakvi su to zvuci, nikada ranije u životu nije
tako krčala. Ali kad ugleda prvi ulični bife, kao da beše privezana kanapom:
povukoše je kifle i viršle.
– Madam? – obrati joj se prodavac, i minut kasnije, držeći u ruci sendvič
dužine pola metra, Lir je sa žarom ulične mačke zabadala u njega svoje
porcelanske zube. Da bi joj bilo zgodnije, skinula je crne naočare i periku,
tako da se prodavac, videći staričinu ćelavu glavu sa zelenom lejom kose (kao
da joj je na glavi iznikla mirođija), skamenio i ukočio ispružene ruke (jasno je
zbog čega ispružene).
Istoga časa, praveći se delikatnima i tobože ne gledajući u Lir, ka kiosku
pohrliše lјudi, a pošto u tom kralјevstvu bezrazložna masovna okuplјanja nisu
bila uobičajena, svi žurno počeše da kupuju zemičke (bulјeći u Lir), te
prodavac beše prinuđen da je pusti.
Pošto pojede pola sendviča, kralјica ostatak vrati prodavcu, rekavši mu: –
Hvala vam, dušice, ovo možete da pospremite. – Uvek se tako obraćala
slugama.
Prodavac joj se iz nekog razloga nisko pokloni, ali se pravio kao da mu se
tobože odvezala pertla. Bilo mu je neprijatno, ali, s druge strane, bilo mu je i
prijatno. Nekakvo osećanje ushićenja mu se razlilo u grudima, a novac je tada
beznačajan!
Kralјica se pak, sita i slobodna, seti princeze Alise: dete se dosađivalo u
dvorcu pod stražom, a ovde se odvijao tako čudesan život! Trebalo bi je
pozvati telefonom, pomislila je kralјica. Međutim, ona nikada u životu nije
telefonirala sebi u dvorac i nikad nije okrenula bilo koji broj: to su uvek za
nju radili drugi.
Zato je malo zastala zamišlјena, postajala neko vreme u gomili koja je
žvakala i bulјila u nju, a onda je uzdahnula, stavila naočare i zaronila u prvu
prodavnicu – dopale su joj se prodavnice!
To je bila prodavnica najmodernije tehnike. U njoj se, kako se kasnije
ispostavilo, prodavalo sve, od kompjutera do telefona, a Lir je upravo bio
potreban telefon.
Prodavca opet nigde nije bilo.
Lir se prošetala između polica, neko vreme je prevrtala u rukama neke
stvarčice, okretala neke dugmiće, a onda se odjednom začulo nepodnošlјivo
zavijanje. Uto se, žvaćući, odnekud pojavio prodavac, isklјučio ono što je
kralјica uklјučila i u nastaloj tišini kralјica je rekla:
– Budite lјubazni, dušice… Telefon…
– Kakav telefon želite? – upitao je prodavac brišući se salvetom.
– S kog se može telefonirati – lјubazno je rekla kralјica.
Prodavac je shvatio da pred njim stoji neverovatna idiotkinja (kome bi još
palo na pamet da traži telefon s kog se NE MOŽE telefonirati). Ali dečko se
nije zbunio. Takvu klijentkinju, i to obavezno, treba izraditi.
– S kog se može telefonirati?
– Da, u kralјevski dvorac.
– Momenat, madam, baš imamo jedan takav.
I on nestade. Lir je još dugo dreždala ispred vrata kroz koja je on izašao.
Pravila po kojima je odgajana nisu joj dopuštala da pobesni i zato je stajala
čitavih pola sata, kao vojnik na straži, milostivo se smešeći, uspravna kao na
paradi. Tako je stajala svakoga dana, čekajući da se završi marš kavalerije ili
da svi održe svoje govore, posle čega je mogla srebrnim makazama da
preseče vrpcu.
Prodavac je za to vreme tražio broj telefona u dvorcu. Ako bi ga našao,
mogao bi glupoj bakuti da proda bilo koji aparat za besne pare – tobože jedini
s koga se može telefonirati u dvorac.
U tom kralјevstvu među prodavcima su ponekad mogli da se nađu i nepošteni
lјudi, koji su se trudili da za jeftinu robu uzmu veliki novac.
Najzad, preko sestre od strica koja je bila udata za sina nosača u bifeu
parlamenta (zbog čega je bila veoma ponosna), prodavac je našao broj
telefona u dvorcu (za tu uslugu je obećao sestri da će njen stari kompjuter
prodati po ceni novog).
Oznojen od razgovora, prodavac je najzad istrčao:
– Madam! Ovo je telefon s kojeg možete da telefonirate u dvorac. Izvolite!
I on svečano okrenu broj.
– Halo – skromno reče kralјica Lir – da li ste to vi Vilhelme? Dušice, dajte mi
radnu sobu princeze Alise. Hvala. Halo, ko je to? Brunhilda? Daj mi, molim
te, moju devojčicu. Nije važno. Ne mari ništa, časove ima svaki dan. Da li vi
mene čujete, BRUNHILDA? Halo. Jesi li to ti? Alisa, ja sam! Ovde napolјu je
divno. Dođi kod mene. Recite mi vašu adresu – obrati se Lir prodavcu. –
Ovako. Ulica zemički broj deset. Ali ne govori nikome. Izađi iz dvorca, zatim
desno, pa levo i ja sam tu.
Lir je deset minuta provela u prodavnici, slušajući učtivo prodavca koji je,
kako mu se činilo, uspeo da je nagovori da kupi telefonski aparat na pedale,
pribor za pecanje u plićaku, kosilicu za bambus, uređaj za noćno osmatranje u
pozorištu, stimulator apetita s dalјinskim upravlјanjem i kućni uređaj za
preradu stajskog đubriva…
Posle jedanaest minuta u Ulici zemički se začulo zavijanje sirena i odred
motorizovanih pešadinaca upao je u prodavnicu. Međutim, pametna starica
Lir uspela je da zbriše na suprotnu stranu ulice dok je zavijanje još bilo
udalјeno i uz to je skinula periku i naočare. Tako je bila bezbedna u
prodavnici prekoputa i kroz izlog posmatrala najezdu milicije, novinara i
snimatelјa.
Alisa je dovezena crnom limuzinom veličine odbojkaškog igrališta. Princezu
su pratile dve mlade dvorske dame, koje su se u dvorcu pojavile pre samo
četrdeset pet godina (Brunhilda i Kunigunda). One odmah poleteše u
prodavnicu, utrkujući se koja će prva da uhvati kralјicu, dok je Alisa malo
zastala. To je iskoristila Lir, koja gromoglasno dreknu s druge strane ulice:
– Alisa, juhu!
Alisa se okrenula („juhu“ je bio njihov bojni poklič kada bi igrale žmurke na
kralјevskoj postelјi) i ubrzo je mirno prelazila ulicu između motociklista,
oklopnih vozila i policijskih autobusa.
Bakica uvuče unuku u svoju prodavnicu, u kojoj nije bilo ni žive duše.
Kralјica je već imala iskustva i znala je da su prodavci najveće lenštine među
zverkama u gradskoj džungli. Kupac tu zverku treba da privuče galamom, da
je namami da priđe tezgi i prisili je da mu uzme novac! Dakle, u toj radnjici
nije bilo nikoga i kralјica i Alisa su znatiželјno posmatrale gužvu na ulici,
dolazak nekoliko helikoptera i čitavog puka pasa tragača, kao i lјude s
televizije koji su brzo zauzimali sva preostala slobodna mesta, pa i radnjicu u
kojoj se pritajila Lir sa svojom unukom. Snimatelј je drsko zamolio Alisu da
mu pridrži kabl, baki je tutnuo u ruke kovčežić s nečim teškim, uz to prlјav, i
kad su u prodavnicu zavirili policajci, pomislili su da su Lir i Alisa
beznačajan pomoćni personal jer se upravo u tom momentu na njih drao
sekretar režije – grdio je Lir što je razbila opremu vrednu čitav milion. (Alisi
je dojadilo da drži kabl, te ga je bacila na pod, a baka ga je preskočila, ali ne
skroz, malo ga je zakačila potpeticom itd. Na podu je stajao kovčežić, gotovo
čitav, ali kada ga je snimatelј uzeo u ruke, u njemu se začulo melodično
zveckanje, kao u starim satovima u dvorcu.)
– A gde je nestao pin kod, devojke – drao se snimatelј – gde je taj pin? Dajte
mi pin, lujke!
Začuvši dreku, policajci se delikatno povukoše.
Što se tiče Lir, ona nikada nije čula reč kao što je „lujka“ i nimalo se nije
uvredila, već je rekla Alisi:
– Malena, ovi su, čini se, izgubili nekakav pin lujke, ako se ne varam.
– Bako, mislim da nije kod mene! Ukoliko se i ja ne varam!
– Gde li si ga samo smotala? – kukao je snimatelј.
– Ako me sećanje ne vara, ti ga nisi smotala, zar ne? – upita kralјica Lir svoju
unuku i kada ova odrečno zatrese glavom, bakica se nežno obrati snimatelјu:
– Ako se ne varam, dragi moj, ona nije smotala vaš pin lujke. Potražite ga na
nekom drugom mestu, dragi moj.
Na snimatelјevu dreku odnekud se pojavi iscrplјena prodavačica.
– Dušice – reče joj kralјica – potreban nam je nekakav izlaz. Sve je blokirala
policija.
Prodavačica se ćutke okrenu i pođe, a baba i unuka carskoga roda krenuše za
njom te se, zahvalјujući tome, iskobelјaše kroz sporedni prolaz u susednu
Ulicu Kravlјi brod.
Prodavačica je očigledno veoma želela da ode iz prodavnice zajedno s njima,
ali je ipak naterala sebe da se vrati na radno mesto.
A princeza i Lir krenuše kud ih oči vode Ulicom Kravlјi brod, zagledajući
prolaznike i izloge; tri puta su svraćale u neke prodavnice i u njima se
presvlačile u potpuno drugačiju odeću, i niko ih nije zaustavlјao: ponavlјam, u
tom kralјevstvu je postojao ograničen broj lopova – Ferdinand i najviše pet
drugih, a Ferdinand se i tako u datom momentu nalazio u policijskoj stanici
da bi prijavio krađu svog motocikla.
Tako su Lir i unuka šetale sve do večeri – šta može biti prijatnije od lagane
šetnje po prodavnicama.
Pri tome je bakica, kao iskusnija, prilikom svakog presvlačenja premeštala
čarobnu karticu u novi džep – obratite pažnju na to!
Oko šest uveče unuka je bila odevena u potkošulјu i kožne pantalone, uz to se
gegala na visokim potpeticama, a u rukama držala lutku koja se smeje: svaki
put kad bi se lutki pritisnuo stomak spopadao ju je ludački smeh, u kome se
jasno mogao čuti strah, pa čak i užas. Alisi se veoma dopadao taj jezivi kikot:
nikad ništa slično nije čula u dvorcu i zato je princeza gotovo neprekidno
pritiskala lutkin stomak.
Što se tiče Lir, ona se presvukla u sladak crveni kostim, kakav se ranije nikad
ne bi usudila da obuče: bio je sav protkan zlatom, s veoma dubokim
dekolteom i veoma kratkom suknjom! Starica Lir se osećala kao mlada
glupačica, posebno kad je na glavu natakarila kovrdžavu periku boje slame,
crne naočare i, preko svega, rupičasti kaubojski šešir!
Kovrdže su joj potpuno prekrivale lice i vrat, i to je bio čaroban osećaj, te je
kralјica u svojim somotskim čizmama išla kao mlada balerina, dok se pored
nje na visokim potpeticama gegala Alisa Četrnaesta s lutkom koja se jezivo
smejala: bile su par – naprosto da staneš i da gledaš!
Istina, dok su izlazile na vrata jedne od robnih kuća, začulo se otegnuto
zavijanje: uklјučila se sirena. To je bio signal da se iz prodavnice iznose
neplaćene stvari (a Lir je uvek tako postupala).
Međutim, čuvar se nije čak ni pomerio s mesta: napustiš stražarsko mesto,
kreneš da loviš lopova, uhvatiš ga, odvedeš direktoru, a za to vreme drugi
lopovi pokupe iz radnje ama baš sve!
To je bio lukav, svima poznat štos, i čuvar je s mudrim osmehom ispratio
pogledom dve dame, od kojih je jedna, skroz pokrivena zlatnim kovrdžama,
bukvalno vrištala od smeha praveći se da mirno hoda! Druga je obema
rukama gnječila lutku, kao da želi da je zadavi.
Istina, čuvar je pripretio dvema kradlјivicama svojom palicom, podigavši je
uvis, i tada se Lir istinski uplašila:
– Alisa, moramo da bežimo, prepoznao nas je i ukazuje nam kralјevske
počasti, pozdravlјa nas žezlom!
Odmah su izletele napolјe i pojurile Kravlјim brodom gurajući prolaznike i
dovikujući im: „Izvinite, draga“ i „Oh, oprostite, dušice.“
Posle dva kilometra usporiše.
Uto je palo veče.
U stomaku Lir opet zakrča motor, kao da ga neko pali na mrazu, a u Alisinom
poče da zvoni i pišti, te zato obe, razume se, zastadoše pokraj prodavca
peciva.
Bio je to siromašan i nevešt prodavac, koji je prvi put izašao s korpom.
Nјegova žena je napekla pecivo sa svakakvim smećem i oterala muža da ga
prodaje, zapretivši mu: „Bez hilјadarke se ne vraćaj kući!“
Ta žena je, uzgred budi rečeno, svoje proizvode filovala kuvanim korama od
jabuka i gotovo presnim zelenim lišćem kupusa, koje lјudi obično bacaju.
Zbog toga je prodavac sebe iskreno smatrao nepoštenim čovekom, a kad neko
rđavo misli o sebi, taj isto tako rđavo misli i o drugima – to je poznat efekat.
Ukratko, prodavac je u svim svojim kupcima video lopove i glasno i lјutito je
vikao: „Izvol’te pecivo s ekološki čistim nadevom! Ni grama šećera (što je
bilo čista istina), ni kapi masnoće (ni tu nije lagao), integralno brašno (tj.
mekinje za stoku), navali narode!“
Drao se, a kupci su, žureći s posla, grabili vruće pecivo, ali im je bilo
nezgodno da ga jedu na ulici i zato su ga nosili kući. U tom kralјevstvu nije
bilo uobičajeno da se jede u tuđem prisustvu; šta ako je pored vas gladan
prolaznik u kome žvakanje može da probudi neprijatna osećanja! U takvom
stanju čovek može i da ubije.
Ukratko, prevareni kupci su se razbežali na sve strane, ali su, evo, obe kralјice
iz ruku prodavca uzele poslednje pecivo, tobože s kupusom, i odmah počele
da ga jedu.
– Alo! – rekao je prodavac krevelјeći se – a novac? Devojke!
– Alisa – primeti Lir – zar ne nalaziš da ovo pecivo nekako podseća na
izvestan materijal za saksije, nisam sigurna, ali mislim da se zove nepečena
glina?
– Vruće ne može da bude nepečeno – nalјuti se prodavac. – Lovu na sunce,
ženetino.
– Bojim se da ste u pravu, bako – reče unuka izvlačeći iz usta razmekšani
komadić papirnate uzice, greškom skuvane zajedno s kupusom.
– Bojim se da ćemo morati da vam vratimo OVO, dragoviću – rekla je baka, s
mukom skidajući sa svog skupocenog zubnog porcelana komadić nepečenog
testa. – Uzmite, uzmite. I pojedite TO u slobodno vreme.
Alisa je pak naprosto plјunula na travnjak komad peciva s vrpcom.
Što se tiče prodavca, on se uvredio i počeo da viče krevelјeći se:
– Sad ću da zovem policiju!
– Da, da, u pravu ste – rekla je Lir, oslobađajući vilicu od komadića testa uz
pomoć malog prsta (pa šta da se radi, nismo u dvorcu!) – time treba da se
pozabavi policija.
Prodavac je potrčao ka telefonskoj govornici, ali nije uzeo u obzir jednu
okolnost: damama su bili nepoznati običaji te zemlјe – ako je pozvana
policija, dužan si da stojiš i da ne mrdaš s mesta svog prestupa!
Ukratko, primetivši da je prodavac nestao u telefonskoj govornici, naše
putnice istog časa krenuše i ubrzo iščezoše u maglovitim dalјinama Ulice
Kravlјi brod.
Policija je stigla do prodavca tek sat kasnije (setimo se da su se svi automobili
i sav personal ove ustanove tiskali oko Ulice zemički br. 10, tražeći Lir).
Do tada je prodavca već istukla njegova rođena žena, koja je došla da ga
kontroliše i ustanovila manjak novca za dva komada peciva. On je stajao lјut i
uvređen, s modricom ispod oka, i odmah je rekao policajcu da su ga pretukle i
oplјačkale dve frajle, od kojih je jedna mlada, kovrdžava, u crvenoj halјini,
lice joj nije dobro video, a druga je patulјak u mornarskom odelu i na
potpeticama, i neprekidno se cereka kao nenormalna.
– A-ha! – rekao je policajac – upravo su nam javili iz prodavnice Krzna da je
par kradlјivaca ostavio na podu crveni kostim i kožne pantalone s
potkošulјom. A ima li nekakvih tragova?
– Eno tragova – obradova se prodavac. – Isplјunule su moje pecivo!
Policajci odmah pokupiše dokazni materijal s travnjaka, povedoše prodavca
kao svedoka i pojuriše u prodavnicu krzna.
A Lir i Alisa su odavno odande zbrisale i, posetivši usput jedan muški kabare,
rešile da predahnu, te su sada sedele u pivnici, to jest, ušle su na prva vrata na
koja su naišle ne bi li se odmorile od avantura.
Kad su ušle, rekle su da su veoma žedne.
Ali čovek treba da zna gde ulazi!
Kelner im je doneo po kriglu piva, uostalom, šta drugo i može da se očekuje
od kelnera u pivnici.
A treba reći da u dvorcu damama nikada nije služeno pivo!
Upravo zato se kasnije sve veoma iskomplikovalo.
Baka i unuka su se bacile na pivo, složno su se namrštile, ali bojeći se da ne
uvrede kelnera, nisu stavile primedbu tipa: vaša limunada je malo gorka, zar
vam se ne čini!
Osim toga, mlađa dama je naručila „ono tamo“, a starija je rekla: „Da, po svoj
prilici, meni takođe, dragi moj.“
Kelner im je doneo par viršli.
Dame su odvažno gutale pivo iz svojih krigli, pojele su viršle i složno rekle:
– Još jednom ono tamo.
Kelner je pošao u kuhinju osvrćući se. Vidi ti to! Izgledale su kao prave
pravcate Japanke u kimonima, s kosom crnom i kao lakiranom. Ali obema su
oči okrugle i plave. Baš čudno!
– Još viršli! – rekao je kelner u kuhinji. – One Japanke uopšte ne znaju kako
se zovu viršle niti šta je pivo! Ali su naš jezik naučile savršeno! I tako učtivo
govore! Meni se obraćaju sa „dragi“.
– Japanke! – značajno reče kuvar.
– Ali oči su im plave, jesi li video šta se sve radi! – uzviknu kelner.
– Ma, to su one stavile sočiva – doseti se kuvar. – U Japanu je sve moguće.
– Ali zar je moguće da im oči budu okrugle – reče kelner uzimajući vruće
viršle.
– Uradile su plastičnu operaciju? – začudi se kuvar. – Ti Japanci su u stanju
svašta da urade.
– Da, ta ti je pametna – rekao je kelner – a ja se nisam dosetio.
Istina, kada je svojim klijentkinjama doneo „ono tamo“, one su već sedele
oborenih glava, a oči su im bile skroz japanske, kose.
„Gle sad ovo“ – pomislio je kelner – „sada su im oči kose!“
Baka i unuka su zaista sedele kao prave Japanke, u kimonima i s crnim
perikama, jedino što su izgledale kao Japanke koje samo što nisu zaspale. S
mukom, promašujući usta, počeše da jedu svaka svoju drugu viršlu, ali ih ne
pojedoše. Praktična Lir svoju viršlu strpa u džep, za svaki slučaj.
To je već bio sam kraj njihovih avantura, a pre toga, kao što smo već rekli,
naše dame je put naneo u prodavnicu Krzna za mladence, gde su se presvukle
u raskošne bunde, a zatim su svratile u kabare u kojem su nastupali muškarci
s programom Plesovi devojaka sveta. Ali kralјica Lir i princeza Alisa su tu
ušle greškom, na službeni ulaz, i dospele pravo u hodnik iza kulisa, gde su na
vešalicama visili kostimi pripremlјeni za izvođače. I putnicama se veoma
dopadoše mali ogrtači, prvi s kraja, i male perike, te se obe smesta
presvukoše, ostavivši na podu dva krznena ogrtača – jedan od srebrnih
brdskih lisica, a drugi od paperja ružičastog flaminga.
Garderoberi odmah skloniše oba ogrtača, a što se tiče nestanka jeftinih
kimona i perika, to nisu čak ni prijavili policiji, malo li šta biva u životu! Vrlo
važno, danas neće plesati japanske devojke, a kakve su mi pa to devojke, ako
ćemo pošteno – malo je što pre nastupa briju lice, nego i vrat moraju da obriju
i telo gotovo do pojasa, i ruke, i noge, a leđa im briju garderoberi, jedna
Japanka se zove Herbert, a druga Vladimir, i obe su oženjene: pa i glumci
moraju nekako da zarađuju, makar i kao tetke.
Tako su krzna nestala zauvek, kimona i perike takođe.
Zato su se policajci pojavili u televizijskim novostima s pogrešnim
saopštenjem da oko Ulice Kravlјi brod haraju dve kradlјivice u skupim
ogrtačima (od lisice i flaminga), da su počinile već mnogo toga i da je
očigledno reč o delima iskusne strane bande kolumbijskih žena bandita ili, o
užasa, o ruskoj mafiji.
Ta mafija je izvršila sledeće: krađu motocikla, krađu kožne jakne, belih
farmerki, perike, čizama i naočara, zatim krađu potkošulјe, kožnih pantalona,
crvenog kostima i perike s plavim kovrdžama, šešira, kao i dva peciva s
nadevom od kuvanih uzica (eksperti su proučili materijalne dokaze), plus
krađu dva krznena kaputa i jedne lutke.
– Nečuven zločin – izjavila je policija – za sve ovo lopovima sleduje
najmanje doživotna robija plus četrdeset pet godina progonstva, kao i
oduzimanje vozačke dozvole i uskraćivanje prava da u zatvoru na televiziji
gledaju kralјevsku porodicu!
Kelner, koji se izveštio da opslužujući stolove istovremeno gleda u ekran,
uzdahnu i upita Japanke (s već veoma iskošenim očima):
– A da li se kod vas u Japanu krade?
– Molim? – odazva se Lir, koja je bila pod snažnim utiskom krigle piva i
ošamućena televizijskom emisijom. Nije valјda da traže nju i Alisu?
– Kod nas se krade da te bog sačuva – reče kelner. – U našem kralјevstvu.
– Sumnjam da sam vas razumela – odbrusi Lir kelneru. – Molim vas još dva
komada onog tamo. Audijencija je završena, možete da idete, dušo.
– O, japanska majko! – uzviknu kelner klanjajući se. – Sve ću za vas učiniti.
On je to obećanje uskoro ispunio, pošto su obe Japančice zaspale s glavama
na stolu, morao je da ih odvede do taksija i isprati u hotel Dve zvezde, gde su
obično noćili najneotporniji posetioci pivnice.
Ujutru bi tim posetiocima, po pravilu, doneli račun (pivo, taksi, hotelska soba,
razbijeno ogledalo, lekar, materijal za previjanje, doktor, materijal za
previjanje noćnog portira, dežurna bolničarka naoružana pištolјem, u šinjelu i
sa šapkom na glavi itd.).
Kelner je bio siguran da ga Japanke neće prevariti u pogledu novca: iz džepa
staričinog kimona virio je krajičak kralјevske kreditne kartice, tako da je
kelner lično ispratio svoje klijentkinje u hotel i izdejstvovao da dobiju
najlepšu sobu.
Sutradan se Lir probudila na nekom čudnom mestu: nije bilo zlatnih ogledala,
postelјe su bile bez baldahina, umesto tepiha na podu je ležala nekakva ćelava
krpa… Nema nijedne usnule dvorske dame, nema služavki ni orkestra iza
paravana, glavu joj nešto pritiska, ali to očigledno nije kruna, a u ustima oseća
ukus neoprane gvozdene vilјuške (kralјica je jednom prilikom, tokom jedne
posete, jela takvom vilјuškom u kolibi siromaška na ostrvu Tururoa –
siromašak je bio lokalni car).
U susednom krevetu, s perikom, u kimonu i čizmama, spavala je sirota Alisa.
„Bože moj“ – pomislila je Lir – „pa mi smo u zatvoru!“
Ona se momentalno svega setila i pomislila je da su Alisu i nju osudili na
doživotnu robiju!
– Alisa, ustaj! – glasom gvozdenim i oštrim kao vilјuška onog siromaška,
zavapi Lir. – Uhapšena si!
Istoga časa neko grubo pokuca na vrata.
– Ne čini li ti se, Alisa, da to dolaze da nas vode na gubilište? – nastavi gorda
kralјica. – Ustani! Dočekaćemo ih kako dolikuje! Pogublјenja se uvek
izvršavaju u svitanje! A sada je upravo jedanaest pre podne!
Alisa reče:
– Oh, bako, ne želim da ustanem tako rano… Neka me pogube u krevetu…
U sobu je ušla tetkica s usisivačem:
– Alo! Može li se?
– Nije mi o vama referisano – reče joj Lir.
– Ja bih da počistim.
– Čistite se, mila moja, i to odmah – reče Lir.
Tetkica klimnu glavom, uklјuči usisivač i poče da juri po zatvorskoj ćeliji uz
riku i treštanje.
Kad je nestala u kupatilu i počela tamo da pušta vodu i lupa četkom, Lir
viknu:
– Brzo, treba bežati! Zaboravila je da zaklјuča ćeliju!
Istog časa istrčaše u hotelski hodnik i pojuriše nekud, pronađoše stepenište i
kao vetar se stuštiše pravo pred staklena vrata.
– Stojte! – povika vratar. – Stojte!
On nije vikao tek tako: klijentkinje nisu platile ni za prenoćište, ni za
razbijena ogledala (portir je upravo fantazirao, dopisujući na račun oštećeni
nameštaj i pocepane peškire, tako da su mu uši gorele).
Međutim, Lir i Alisa istrčaše iz hotela i odmah uskočiše u autobus koji je
upravo kretao.
Šofer spazi u ogledalu dve rumene Japanke i pogleda ih očekujući da mu
priđu i kupe karte (u toj zemlјi je bilo uobičajeno da se stane u red kod vozača
da biste mu dali novac za vožnju).
Japanke, teško dišući, priđoše šoferu i starija na odličnom lokalnom narečju
(iako malo staromodnim jezikom) reče:
– Dobar dan, dragi moj! Izvestite me, dušice, gde se ovde nalazi dvorac?
– Dvorac? – zamisli se momak, vozeći svoju tešku mašinu. – Mislite na
dvorac sporta?
– Ne bih rekla – reče Lir učtivo.
– Ili na dvorac za sklapanje brakova?
– O, ne, ne mislim – smešeći se reče Lir.
– Ili na dvorac kulture Pjer Veliki?
– Nisam sigurna, dragi – svečano reče Lir. – Bojim se da mi je potreban
kralјevski dvorac.
– Mislite, možda, na zapadni manastirski?
– Bojim se da je upravo tako.
– A šta ćete tamo? – veselo upita šofer.
– O, ništa posebno – smešeći se reče Lir. – Da li biste nas tamo odvezli,
macane? Do ulaza broj četrnaest. Nećete zažaliti, dušo.
– Ulaz broj četrnaest – to nije na mojoj liniji – smejući se od srca reče šofer.
– Naređujem vam – bespomoćno, ali s pretnjom u glasu reče Lir.
– Isklјučeno, madam – veselo uzvrati vozač.
– Zažalićete zbog toga – objavi kralјica Lir. Pomislila je da ga neće nagraditi
Ordenom plave čarape, kao što je nameravala.
Tada se starica seti čarobne kartice od koje se nikada nije rastajala. Da je
možda pokaže šoferu?
I Lir zavuče ruku u džep kimona, u kome se iz nekog razloga, kako se pokaza,
nalazila i jučerašnja nepojedena, potpuno ukrućena viršla.
Lir se zbuni trudeći se da napipa karticu i zaobiđe viršlu.
Kroz džep kimona jasno se ukazaše strašni obrisi izduženog okruglog
predmeta, nalik na cev.
Šofer je bio proniclјiv momak. Primetivši krajičkom oka odlučne pokrete
japanske babe i cev koja je štrčala ispod njenog kimona, on reče:
– Kuda idemo?
– Ulaz četrnaest, ako može. Odmah iza statue mog dede na konju!!!
Kralјica je sa šoferom već govorila upravo glasom toga dede, hrabrog
generala: u trenutku opasnosti general je padao u vatru zbog pokliča koji se
razlegao bojnim polјem (jer megafona tada nije bilo).
Lir je bila strašno uplašena – Alisa ju je odavno gurkala, dajući joj znak da se
okrene: za autobusom je išao policijski automobil s uklјučenim svetlima, a
kroz prozor je mahao hotelski portir.
– U redu je, madam, nemojte se nervirati, madam.
Klimnuvši glavom baka je dreknula glasom svog slavnog dede:
– Brže! Što brže!
I još nervoznije je zatresla džepom kimona, tražeći prokletu karticu.
– O, nemojte se nervirati! Blizu smo! – zavapi uznemireni vozač gledajući
iskosa kako pod svilom kimona pleše povelika cev. – Brzo ćemo stići!
Policijski automobil je za to vreme izašao iz saobraćajne kolone i krenuo da
pretiče autobus.
– Još brže! Napred, mali moj! – graknu kralјica.
Alisa, začuvši da je policijski auto uklјučio sirenu, grčevito dohvati lutku za
stomak i jeziv kikot nadjača sve ostale zvuke.
Siroti šofer uvuče glavu u ramena, druga Japanka iza njegovih leđa je pored
svega ostalog bila još i luda: zar se neko normalan tako jezivo smeje! I na to
mora misliti! Ima pravi nastup histerije! Upucaće ga kao zeca!
I vozač je radio ono što bi radio svaki čovek koji se trudi da izbegne opasnost:
pojurio je svojim autobusom napred kao ošamućeni mamut. Nagazio je na
sirenu, zatrubio je i svi automobili ispred njega skloniše mu se s puta.
Putnici u autobusu su se grčevito držali za svoja sedišta, a neki su čak legli na
pod.
– O, bravo, dušice! – uzviknu Lir, nadjačavajući divlјačko lutkino kikotanje,
zavijanje policijskih sirena i sirenu autobusa.
Grmeći kao dvokolica, autobus prođe kroz crveno svetlo, preseče trg i uputi
se ka otvorenoj kapiji dvorca.
Ispred kapije su mirno stajali gardisti pod bakarnim šlemovima s perjem.
Ugledavši autobus, oni se uzmuvaše, ali kralјica i Alisa se nagnuše kroz
prozor i pozdraviše ih mahanjem ruku.
Gardisti se ukipiše.
– Tako, sada desno… Evo ovde, druškane – milostivo reče Lir.
Šofer zakoči svog mamuta ispred samog ulaza i otvori vrata.
Kralјica upita Alisu:
– Da li ti se dopalo, malena?
– Bojim se da jeste – odgovori Alisa.
– Hoćemo li jednog dana opet da se prošetamo, a? – šapatom reče Lir, a Alisa
uzdržano klimnu glavom.
Šofer autobusa, potpuno bled, gledao je kako Japankama sa svih strana
pritrčavaju lјudi u mundirima, u dugačkim prslucima, ogrtačima, livrejama,
kako izleću iz tog ulaza broj četrnaest dekoltovane dame sa šlepovima, kako
prave reverans, kako trube muzikanti i udaraju u doboše, kako japansku
devojčicu vode dve postarije tetke i kako padaju u nesvest na zvuk divlјačkog
mehaničkog kikotanja koje mladoj Japanki izleće iz grudi na kojima stiska
lutku…
– Ah, da – reče stara Lir vraćajući se ka autobusu (pri tome je skinula s glave
nepotrebnu japansku periku i ogolila svoju ćelu sa zelenom lejom, na šta se
šofer, sav pomodreo, prilјubi uz sedište, grčevito stežući menjač) – ah, da,
ovom dragom mladiću treba dati Orden lavlјa griva za spasavanje kralјice i
Orden mačji brk za spasavanje princeze. Zapišite to, Vilhelme!
Pri tome je pogled, prodoran kao u jastreba, uperila u pravcu kapije, ispred
koje se zaustavio policijski automobil.
Prevela s ruskog Mirjana Grbić

Beleška o autorki
Ljudmila Petruševska (1938, Moskva), ruska spisateljica. Imala je teško ratno
detinjstvo u kome je uglavnom gladovala, potucala se od nemila do nedraga, a
neko vreme je provela i u dečjem domu u Ufi.
Posle rata vratila se u Moskvu i diplomirala novinarstvo na Moskovskom
državnom univerzitetu. Radila je kao novinar u izdavačkim kućama, a od
1972. bila je urednik na televiziji.
Iako je rano počela da piše pesme i scenarije za studentske priredbe, nije
razmišlјala o spisatelјskoj karijeri.
Prvo objavlјeno delo bila je priča Preko polјa (1972). Posle te priče proza
Ljudmile Petruševske nije objavlјivana više od deset godina.
Nјenu dramu Časovi muzike (1973) režirao je Roman Viktjuk, ali je ona
gotovo odmah zabranjena i objavlјena je tek 1983. godine.
Profesionalna pozorišta počela su da igraju njene drame osamdesetih godina
(jednočinka Ljubav u Teatru na Taganki, Kolombina u Savremeniku,
Moskovski hor u MHAT-u). Petruševska je dugo pisala „za fioku“ – izdavači
su odbijali da objavlјuju priče i drame o „mračnoj strani života“.
Proza Petruševske je u tematskom smislu, kao i u pogledu umetničkih
metoda, produžetak njenog dramskog dela. Nјena dela predstavlјaju
svojevrsnu enciklopediju života žene, od mladosti do starosti: Verine
avanture, Priča o Klarisi, Ksenjina ćerka, Ko je odgovoran?, Mistika,
Higijena i dr.
Danas je Ljudmila Petruševska neosporno jedna od najizrazitijih ličnosti
ruske kulture. Objavlјeno je više od pedeset njenih knjiga (romana, priča,
pesama, drama, eseja, scenarija, njen je i poznati ciklus lingvističkih tekstova
Puski Bjatije, napisan na novom jeziku, njena je internet zvezda Prase Petar).
Svestrano obdarena, Petruševska ne samo što se ne ograničava na jedan
književni žanr već i slika, pravi crtane filmove i peva u sopstvenom kabareu.
Dela Ljudmile Petruševske prevedena su na više od dvadeset jezika; ona je
dobitnica mnogih značajnih književnih nagrada, a zbirku njenih priča koja je
2009. godine objavlјena u Americi pod naslovom Živela jednom žena koja je
htela da ubije komšijsko dete, časopis Nјujorker proglasio je jednom od deset
najbolјih knjiga godine. Ova knjiga je 2010. godine dobila Svetsku nagradu
za fantastične priče.
Živi i radi u Moskvi.
 Gordana Ćirjanić

BELEG
– Poljubi uvce.
Čovek, tobož poslušno, ljubi detetu uvo pazeći da mu ne prasne jako u ušnoj
duplji kako se igra ne bi izvrgla u plač. Majušno, na prostranom bračnom
krevetu, dete se praćaka od radosti i istura uvis boso stopalo.
– Jubi palac – tepa.
I sam zaražen dečjom razigranošću pred počinak, čovek reži kao vuk, ali
neuverljivo, da ne izazove detetu strah, pa mu kobajagi grize palac dok ono
ciči, da bi mu ga naposletku sočno poljubio.
– Jubi, jubi, jubi… – premišlja dete, pa naglo povlači obema ručicama gornji
deo pižame do grudi. – Pupu!
Beli stomačić koji sunce još nije liznulo blesnu na satenskom prekrivaču
nevinošću svetog jagnjeta. Čovek ustuknu.
– Tu – navaljuje dete, pokazujući kažiprstom u svoj pupak.
„Zar baš tu da je obeleži“, pomisli čovek na Boga koga je sebi predočavao
kao belobradog starca sa žezlom u desnici, i namah ga prođe želja za igranjem
kad je ugledao kraj pupka svoje unučice nepravilan smeđi beleg veličine
lešnika.
Izgovara se pred sobom da je umoran jer je upravo stigao s puta, od Soluna je
vozio bez predaha, i doziva snahu da preuzme brigu o detetu.
Povlači se u tišinu omrklog dvorišta i leđima naslonjen na ogradu gleda,
između dva strogo crna bora koja je posadio vlastitim rukama, osvetljeni
prozor kuće odakle dopire dečji plač.
* * *
Sedela je pored njega ne otvorivši usta dobrih pedeset kilometara – prvih
pedeset. Na njegove pokušaje da uspostave kakav-takav razgovor na
engleskom, sa dvadeset reči kojima je raspolagao, nije odgovarala. „Vot iz jor
neim? Aj gou Beograd. Ju gou Minhen?“ Pravila se da ne razume ni reč.
Pomislio je da nije gluva ili, bože sačuvaj, drogirana. Samo bi mu još to
trebalo.
Nikad pre nije primio auto-stoperku, mada se često dvoumio. U tom
kolebanju prošao bi kilometar-dva, i odluka je bivala donesena sama od sebe
– nije bilo moguće predomisliti se i okrenuti nazad kamion s prikolicom. Uz
to, podučili su ga da bude obazriv, stariji šoferi mahom su vadili iz rukava
neku nezgodu s devojkom na drumu: jednog je opelješila, drugom se
ispovraćala na novo sedište, trećem je uvalila i momka koji se krio u
žbunju… Doduše, slušao je i hvalisanja o lakim avanturama i slobodoumlju
auto-stoperki, ali mu nikad nisu delovala uverljivo. Dolazila su od
nametljivaca, i slutio je da je reč o drumskim prostitutkama, a ne o lepim i
mladim auto—stoperkama – radoznalim studentkinjama koje besplatno putuju
svetom.
Ali nikakva predostrožnost nije mogla da osigura čvrst stav usamljenom
muškarcu izloženom hiljadama kilometara drumske monotonije i danima
ćutanja. Svaki put kad bi ugledao u daljini siluetu sa isturenim palcem i
hrpicom ličnog prtljaga kraj nogu, najčešće u obliku ranca, pomislio bi da je
lepa devojka možda baš prijatna i razgovorljiva, i da ne pronosi putevima
nikakvu nevolju kojom bi ga opteretila, nego samo bezbrižnu mladost i
otvorenost za poznanstva. Kad bi prošao kraj bezimene prilike i osmotrio je
koliko je brzina dozvoljavala, viđao je i ovo i ono: najčešće mladiće zarasle u
bradu, u odeći uvoštenoj od štroke, ali i devojke koje su svu svoju ženstvenost
zaklanjale muškim jaknama, glomaznim rancima ili obespokojavajućim
izrazom viška iskustva. No katkad bi mu ipak bilo žao kad bi projurio pored
devojke koja mu nije delovala ni prevejano ni izmoždeno, nego kao čista
nepoznanica, zatvorena lepeza prijatnih mogućnosti, a bilo je i takvih. On bi
njoj omogućio prevoz dokle može, a ona bi njemu, zauzvrat, pravila društvo
nekoliko sati, bez ikakve druge obaveze. Bio bi to čist račun, ali uvek na
njegovu štetu, činilo mu se. Pre svega zbog jezika. U to vreme vozio je duge
međunarodne ture, najčešće do Hamburga i nazad, katkad do Amsterdama,
kako gazda ugovori. Znao je samo nužne reči na raznim jezicima, za istovar,
utovar, prelaz preko granice i cenkanje sa saobraćajnom policijom kad
ustreba. Uostalom, koja pristojna devojka ulazi u kola s nepoznatim
muškarcem? Mada, priča se da je u Evropi to normalno… Toliko ih ima na
drumovima.
Ovog puta se polakomio. Čekalo ga je dugačko putovanje, tek što je krenuo
nazad, kući. Vozio je sporo, na blagom usponu Harckih obronaka, prema
Getingenu, i imao je dovoljno vremena da donese odluku ugledavši ljudsku
priliku u daljini sa isturenom tablom veličine gramofonske ploče. Ako je
muškarac, proći će; ako je devojka, pokupiće je, pa šta bude. Ispostavilo se da
je sitna plavuša s kosom skupljenom u rep, s nogavicama pantalona uvučenim
u kaubojske čizme i malim rancem od zelene cirade, nalik na vojnički.
Pokazivala je karton na kome je krupnim, crnim slovima stajalo ispisano:
„München“.
Samo je rekla „Danke“, popevši se na visoki stepenik kabine i iskusno
ubacivši ranac na pod kako bi ga obuhvatila nogama. Od početka je znala da
je Jugosloven, morala je to znati po beogradskim tablicama spreda, ali pedeset
kilometara je ćutala ne otkrivajući mu da je i sama odande.
Tada, dok je ćutala, nije mu delovala ni napeto ni uplašeno, nego pre nekako
uzdržano – zaokupljena svojim mislima – i možda čak nadmeno prema
njegovom prostom položaju kamiondžije. Slušao je da su auto-stoperke
katkad iz dobrih kuća i neretko fakultetski obrazovane. Ova je delovala
daleka u svakom pogledu. Snežnobele puti, lepuškasta i negovana, prilično
čista s obzirom na način putovanja: nešto između tatine ćerke i pustolova.
Bilo je rano popodne, nebo bezvoljno, čitav dan siv i jednoličan, od onih kada
se čak nikom i ne zavidi na boljem životu jer sve uokolo pritiska neka
sumorna svetlost, kao tamnička. U kabini je barem toplo. Posle prvih
neuspelih pokušaja da zapodene razgovor s naslepo odabranom saputnicom,
prestao je čak i da je pogleduje iskosa. „Nema veze“, mislio je, „bar imam
živo čeljade uza se.“
Točkovi su mleli kilometre i pribegao je svojoj staroj navici da opšti s
gavranima, kao kad je sam u kabini. Ugledao bi crnu ptičurinu gde čuči na
kolobranu kao gospodar sveg prostranstva, neosetljiva na fijukanje
automobila, i onda bi na prevaru, kad joj priđe sasvim blizu, zatrubio. Gavran
bi se trgnuo i namah poleteo poplašen. Voleo je da mu vidi prvi zamah
krilima, kad hvata zalet otvorivši ih skroz u širinu, i tad bi mu se učinilo da
saobraća s pticom, kao da ju je nasamario. Čak bi se i nasmejao. Bila je to
njegova tajna igra tokom vožnje, treptaj zadovoljstva koje mu je skraćivalo
sate. Nikom ne bi umeo da objasni a da pritom i sam sebi ne zazvuči
detinjasto. Ali u trenutku bi se osetio moćno, kao da je oteo od ptičurine
gospodarstvo nad predelima, suveren i sam tamo gore u kabini, bez žive duše
u vidokrugu.
Dva gavrana je već poplašio, iz čiste navike, kad se ona iznenada oglasila.
– Zašto trubite bez razloga?
Bio je zapanjen ali nije hteo to da pokaže jer se i sam osetio nasamarenim,
kao gavran.
Tek pošto je i on nju izmučio napadnim ćutanjem tokom nekoliko kilometara,
progovorio je:
– Jugovićka, a ćutiš? Praviš od mene budalu? Umesto da se obraduješ što si
natrčala na zemljaka u ovoj bestragiji. Kakva slučajnost, a? – Nije mu bilo
potrebno mnogo da se odobrovolji. Zaista, kakva slučajnost!
– Umorna sam. Od Kopenhagena uopšte nisam spavala.
Progovorila je prirodno i opušteno, kao da se već poznaju, to mu se dopalo, i
uopšte, dopala mu se ova devojka koja je tek sad skinula vetrovku i
promeškoljila se – samo da ne nastavi da ćuti do Minhena. Glas je doduše bio
predubok za njenu krhku građu, ali to joj je davalo neki naročiti šarm.
„Možda je prepušila“, pomislio je.
– Možeš slobodno da zapališ, ako hoćeš.
– Ne pušim. A šta vozite u prikolici?
Zašto je to, dođavola, interesuje? Možda samo pokušava da bude ljubazna,
kao on malopre: pita tek da bi nešto pitala.
– Sad sam prazan. – Prećutao je deset kasetofona koje je pazario u Hanoveru,
izdatak koji će lako povratiti kod kuće, i udvostručiti.
– Istovario sam nameštaj u Hamburgu. U Minhenu imam utovar, sutra ujutru.
– Neće sad valjda da ga pita šta će utovariti. To već ne bi bilo normalno.
Otkrila mu je da je Beograđanka i da žuri na ispit koji je u jednom roku već
propustila zbog svog neredovnog života i čestih putovanja. Kao ponosna na
sebe zbog tračka odgovornosti u matici bezbrižnosti kojom se pohvalila,
usrdno je izvadila iz ranca konzervu piva i ponudila mu je, posegnuvši da za
sebe uzme drugu.
– Ne pijem dok vozim. Taman posla! Vidiš li kolika je ova kamiončina. Uz to,
s nemačkom policijom nema šale. Samo bi mi još trebalo da izgubim dozvolu.
– Mislila sam da nazdravimo srećnom slučaju. Naši ljudi retko staju,
nepoverljivi su. Ja sam baš ožednela.
Poklopčić konzerve zavodljivo je pucnuo pri otvaranju, a onda se čulo
šuštanje mehurića i osetilo se isparenje od naglog oslobađanja pritiska.
Kucnula je konzervom u masivni volan kamiona i otpila gutljaj.
Ponudiće joj da prespava u kamionu ako nema obezbeđen smeštaj u Minhenu;
očigledno je krenula kući a ono na tabli ispisala samo kao pravac kretanja i ne
sanjajući da će naleteti na zemljaka. Što se njega tiče, ne bi imao ništa protiv
da je vozi do Beograda, pa još kad uđu u Jugu i počnu da se mimoilaze s
kolegama: ugled bi mu skočio do nebesa. Među šoferskom bratijom glas
putuje trista na sat, u kafani bi ga već preksutra saletali s pitanjima i
potpitanjima. Ležaj nije neudoban, ali sačekaće još malo dok joj ga ne ponudi,
da ne ispadne nametljiv. Sam može da se pruži na sedištu, s nogama udenutim
ispod volana, ne bi mu bilo prvi put, a i ćebadi ima dovoljno. Ako pristane,
pred spavanje će u slast popiti s njom dva-tri piva, nije da mu se ne pije, ali
sad nikako ne bi smeo.
–Slobodno se raskomoti.
Otpila je još jedan gutljaj i uzdahnula.
– Baš sam umorna. Noge su mi se tako nadule da ne znam da li uopšte mogu
da se izujem. Možete li ovo da mi držite?
Pridržao joj je otvorenu konzervu dok se ona mučila s čizmama. Kad ih je
najzad izula, sa olakšanjem je digla uvis obe noge, priljubivši tabane uz
šoferšajbnu. Doduše, prethodno je omirisala stopala pokazavši pritom dečju
savitljivost i svakako zaključila da može mirno da ih isturi. Imala je bele
frotirske čarape. Iako mu se ovo podizanje nogu učinilo preslobodnim,
opravdao ju je u mislima: „Tako treba, što više, to bolje, da spadne otok.“ Ali
bi mu i milo što se opustila u njegovoj kabini, kao kod kuće. Zaista je imao
sreće. Već pet godina vozi a nije ni slutio da može biti ovako zabavno. Istini
za volju, kad je prvi put izašao u inostranstvo, takođe je bilo zabavno – zurio
je u svet oko sebe kao da je uplovio u luna-park: sve je delovalo blistavo,
uređeno, besprekorno čisto… Pogotovo u Nemačkoj.
Sad mu se već uopšte nije činila dalekom, a kamoli nadmenom. Naprotiv, bila
je prirodnija od većine žena koje zna, nekako pajtaški opuštena. I nimalo nije
bila koketna, da jeste, našao bi se u nezgodnom položaju, sa obavezom da joj
se udvara, a nije je zbog toga primio, samo zbog društva. Mada, nikad se ne
zna.
– Ovde je baš toplo – rekla je i skinula džemper ostavši u tankoj majici s
kratkim rukavima.
Pogledao ju je krajičkom oka, imala je male, čvrste grudi. Nije nosila
grudnjak.
Do Nirnberga su se izrazgovarali kao što je retko kad i retko s kim
razgovarao, onako otvoreno i pametno, da je na mahove jedva mogao da
prepozna samog sebe. „Ne kažu slučajno: s kim si takav si“, pomišljao je,
odajući tako priznanje njenoj spremnosti da se otvori, koju je on, iz svoje
skromnosti, nazivao „filozofiranjem“. Još pre nego što su stigli do Frankfurta,
ona je popila oba piva koja je imala u rancu, pa su usput stali na jednoj
benzinskoj pumpi, on da uzme kafu a ona da kupi još nekoliko konzervi.
Pričala mu je o prijatelju koga ima u Kopenhagenu, našem čoveku, slikaru
koji se tamo probija, i o drugom koji živi u Lisabonu, Portugalcu koga takođe
s vremena na vreme poseti putujući ovako, auto-stopom.
– Pa, koga od njih dvojice više voliš?
Zamislila se.
– Nijednog. – Opet se zamislila. – Muškarci su blentavi. Onaj koga ja volim
boji me se – pa se nasmejala.
Pričala mu je o svojim studijama istorije umetnosti, i o ikonicama koje sama
slika pa ih prodaje na Zapadu kako bi imala za trošak. Prodaje i druge, rekla
je kao uzgred, ostavivši zagonetku u vazduhu; tek mnogo kasnije je čuo za
unosnu trgovinu pravim ikonama, slikanim u davna vremena i kradenim po
zabitim crkvama.
Roditelji su joj razvedeni i živi sama od osamnaeste, i samo čeka da završi
studije pa da zaždi u inostranstvo, ali još nije odlučila gde će se skrasiti: Jug
ima svoje prednosti, a Sever svoje. Beograd nije nezanimljiv, ali u njemu joj
je tesno, rekla je. Pitao ju je kako je nije strah da stopira i da li joj se ikad
desila neka neprijatnost.
– Ma ne, to je najbezbedniji način putovanja, pogotovo na Severu. Na
Balkanu je druga stvar, kao što i Španci umeju da budu navalentni, mada se
povuku čim pomenem policiju, još su zaplašeni iako im je Franko mrtav. Ali
Francuzi i Nemci su skroz u redu. O Skandinavcima da i ne govorim. Jedino
što je naporno. Najteže je od svega što neprestano moraš da menjaš kod
ponašanja. Ujutru sediš sa gospodinom, pristojnim ocem porodice na koga se
trudiš da ostaviš utisak vredne studentkinje, u podne sa zadriglim mesarom,
sirovinom čije insinuacije moraš da demfuješ detinjom bezazlenošću, posle
sat vremena te vozi intelektualac, s kojim vodiš dubokomislene razgovore, a
onda hvalisavi klinac, probisvet koji hoće da te zadivi besnim kolima, da bi na
kraju natrčala na starca koji se oseća podmlađen što te je primio pa je nagazio
pedalu poletno, a sve uzjahuje punu liniju, ne vidi belu mačku. To je naporno,
to stalno menjanje face: sad si iskusna riba, sad školarica, sad mangup, sad
babina unučica… Kao neka glumica na prekovremenom radu, mada i nije
gluma, sve sam to ja, samo što u normalnim okolnostima ne moram po deset
puta dnevno da menjam talasnu dužinu.
– A ja? Gde ja spadam? U šofersku sirovinu?
– Ti si zemljak. S tobom nema glume.
Iako nije primetio precizni trenutak kad je prestala da mu persira, bio joj je
zahvalan na tome i istinski počastvovan zbog ove ispovesti kojom je izdvojen
među svim njenim vozačima, ne znajući pritom da je i iskrenost samo još
jedna zaštitna maska. Zato se i on njoj otvorio: pričao joj je kako se rano
oženio, kad mu je devojka ostala trudna, kako sad ne zna da li bi baš nju
izabrao da je mogao da bira, ali pokazala se kao dobra majka i privržena kući.
Žalio se što nije voleo knjigu u detinjstvu jer bi sad putovao drugačije, voli da
putuje, ali ne ovako težački nego kao gospodin čovek. Nije se iživeo u
mladosti kao što bi poželeo, mada, ima i on mangupskog staža i tajni pred
zakonom koliko hoćeš. Ume s ljudima, a vremena su takva da kao
poštenjačina ne možeš da zaradiš ni deci za knjige, a kamoli da sazidaš kuću
kraj Beograda kao što je on gotovo sazidao. Zapitkivala ga je o švercu.
Odgovarao je slobodno, čak malo i preterujući da bi ispao što veštiji i što
hrabriji, hteo je da ostavi utisak, a ona se, što je više pila, sve glasnije kikotala
onim svojim baritonom koji je počeo da ga omamljuje.
Zanoćilo je. Već su se bili dogovorili da će ispred Minhena stati na nekoj
benzinskoj pumpi i tu prespavati, ona u krevetu iza sedišta, on na sedištu, kad
mu je iznenada stavila ruku na koleno.
– Vrag si ti – rekao joj je i sklonio joj ruku kako ne bi sav prsnuo i izgubio
kontrolu nad volanom. – Sad ću da stanem, strpi se!
Nije shvatio da je skroz pijana, da se toliko opustila da je dozvolila sebi da se
napije. Smejala se nevaljalo, vraćajući ruku na isto mesto, kao nedokazano
dete. Bio je uzbudljivo izopačen onaj nesklad između njenog detinjastog
ponašanja, njenih namera, koje su mu delovale nedvosmisleno pohotljive, i
njenog gotovo muškog glasa. Odgurnuo ju je, sad već grubo, i osetio da mora
što pre da stane.
– Strpi se – ponovio je.
– Šta da se strpim? O čemu pričaš? Pa nisam ja tvoj tip – začikavala ga je.
– Jesi, jesi, nemoj da brineš – odgovorio je ne pridajući više pažnju rečima jer
se sav usredsredio da vidi u mraku gde bi mogao da se zaustavi.
– Pa vidi kakva ti je ova omiljena ženska! – pokazala je stopalom na brinetu u
kupaćem kostimu čija je silueta bila isečena iz nekog kalendara i zalepljena u
gornji desni ugao sa unutrašnje strane stakla. Bio je mrak, ali i tako se videla:
sva nabrekla, poturala je grudi na vozačevu stranu, okrugle i jedre i ogromne,
kao dve priljubljene lubenice koje samo što nisu prsle od trenja; usne crvene
od jarkog ruža i tako mesnate, ponuđene u vazduhu kao već isečena, zrela
kriška, a linija struka i zadnjice izvijena u sveobuhvatni znak pitanja. – Ovo ti
se sviđa, a?
Na trenutak ga je obuzeo stid što je bez prave potrebe podlegao
kamiondžijskom običaju lepljenja obnažene žene, imaginarne saputnice, na
šoferšajbnu. Retko kad ju je i pogledao, a sad je prvi put u životu osetio na
radnom mestu preku potrebu za ženom. Za ovom slatkom, mršavom,
vragolastom ženom, a ne za nekom raskalašnom utvarom.
Kad je ugledao znak za parking, na deset kilometara, pobojao se da neće
izdržati toliko, već je sav cepteo. Ali izdržao je, drugačije nije moglo biti na
nemačkom autobanu. Za divno čudo parking beše prazan, ali sve i da nije bio,
isto tako bi navalio na svoju saputnicu. Vrtelo mu se u glavi. Čuo je za ovakve
devojke, neopterećene vaspitanjem i čisto uspaljene, ali nije verovao da
postoje.
Od tog trenutka pa dok se nije istutnjao sećanje mu je ostalo zamućeno, jer što
je nagon žešći to više muti razum, a on je osećao nezapamćenu žestinu. Ne
zna koliko je trajalo: možda deset minuta, možda ceo sat. Ali nije zaboravio
da se opirala dok joj je skidao majicu i svlačio pantalone, da se i posle, kad ju
je podigao na ležaj, još malo opirala tiho kričeći „Ne to! Ne to!“, ali nekako
neubedljivo, što je njega dodatno raspaljivalo uprkos neudobnom položaju na
krevetu tesnom kao sanduk i natkriljenom pregradnom tablom o koju je
udarao temenom. „Umiješ pusta“, ponavljao je dahćući, govorio je to iz njega
nekakav glas predaka, dok se ona sva tresla grčevito ga stiskajući, a pena joj
izlazila na usta. Ta pena koju je, na čkiljavom svetlu u kabini, tek naknadno
primetio, ponovo ga je dovela do ludila i probudila zver u njemu, i ponovo se
zahuktao kao da stvar tek počinje. Nikad nije video ženu koja tako i toliko
uživa, a kamoli da je doživeo nešto slično.
Posle svega je dremnuo izvrnuvši se poleđuške na sedište kamiona: uvek
zadrema posle. Ali to sigurno nije trajalo dugo jer su motor a s njim i grejanje
bili isključeni, noć već ledena a on sav razdrljen. Probudio se cvokoćući od
zime i prebacio preko grudi njen džemper, koji je izvukao ispod sebe. Osetio
je lep i blag ženski miris što ga je raznežilo, i nekako rastužilo. Odelo njegove
žene uvek je mirisalo na kuhinju.
Lampica iznad retrovizora, koja je davala hladno, prigušeno svetlo, ostala je
upaljena, ali je zato napolju vladao mrkli mrak. S auto-bana je dopiralo
fijukanje automobila u nepravilinim razmacima.
– Dosta si popila, ali ne mari. Vredelo je, šta kažeš? – Ništa nije odgovorila i
poverovao je da i ona voli da se povuče u sebe posle svega, da se sladi još
vrelim sećanjem, zatvorenih očiju, kako bi se doživljaj produžio i kad je naboj
tela već splasnuo ali živci i dalje ostali nadraženi. – Ja ću ovo pamtiti. Ti
možda nećeš, ali ja ću pamtiti dok sam živ. Čisto sumnjam da želiš da
ostanemo u vezi. Ti si studentkinja, akademska žena, a ja sam običan šofer.
Nemam obrazovanje, nemam finoću, ne znam za zabavan život ni za
udobnosti. Zamisli, nemam još ni telefon u kući. Ali bolje je što ga nemam,
što neću moći da te tražim ako me uhvati čamotinja. Deca su mi još mala i
potrebna im je raspoložena majka, a moja žena je ionako smušena. Kad bih ja
imao ikakve nade da ćeš me ti zavoleti, ili da barem ostanem s tobom u nekoj
vezi, bojim se da bih digao ruke od svega i jurio za tobom kao besan pas.
Znam, to bi bilo jače od mene. A moja žena bi se potpuno izgubila, ona u
svemu od mene zavisi. Onda bih je nosio na duši, i nju i svoju decu. Bolje
ovako: što sam ti ja samo usput, i što ću te upamtiti do kraja života. Moja
žena u krevetu nije ni blizu tebi, ni porediti se ne može, otaljamo stvar s
vremena na vreme i svako na svoju stranu. Ali dobra je majka našoj deci i ne
bih smeo da je ubijem. – Ućutao je. Pošto mu se učinila predugačka njegova
ispovest, a devojčino ćutanje već neobično, dodao je glasnije: – Ti ćeš mene
brzo zaboraviti. Priznaj!
Opet je otćutala i tek je sad posumnjao da nešto nije u redu. Pridigao se,
pogledao je i shvatio da nije mrdnula otkad se od nje odvojio. Oči su joj bile
širom otvorene, pena oko poluotvorenih usta sasušena, skorena u beli prah,
kao mleko usnulom novorođenčetu. Protresao ju je. Ništa! Prisetivši se
pravila prve pomoći s vozačkog ispita, pomislio je da joj diše u usta, ali kad ih
joj je širom otvorio i dunuo, vazduh nije prolazio.
Koliko mu je trebalo da shvati da se ugušila vlastitim jezikom? Ni sam to više
ne zna. Kao što nije znao da uopšte postoje padavičari, a kamoli koji su znaci
da je „ono“ blizu. Valjda je bilo to, šta bi drugo? Kasnije se potuljeno
obavestio o bolesti, poslužio se lukavstvom da simptome opiše pred školskom
lekarkom i da ih pripiše izmišljenoj ćerki izmišljenog prijatelja. Ali to je
obavio tek nekoliko meseci kasnije, sa onoliko malo uživljavanja koliko su
mu naknadno gađenje i potiskivanje događaja u svesti dozvolili. Nije hteo da
se seća, da se muči neodgonetljivim zagonetkama nesrećnog slučaja. Kao da
je i od sebe krio da se uopšte desilo, a posle je verovao da je na dobrom putu
da zaista zaboravi. I jeste zaboravio, ali ne zauvek. Prođu meseci, prođu i
godine a da mu ne padne na pamet, pa tek iskrsne u trenutku kad bi to
najmanje očekivao: na zvuk otvaranja konzerve piva iza leđa; kad iskrsne
auto—stoperka na drumu, mada je to sad već prava retkost; kad čuje neku
ženu s dubokim glasom, što je takođe retko… Prostreli mu kroz svest kao
zverinje oči kroz mrak, i ostavi ga malaksalog i razdražljivog tokom celog
dana, a da usput i ne obraća pažnju zašto je to tako. Bude nekako zatvoren i
natmuren, pa ga prođe: život nosi uvek nove brige, ali i nova zadovoljstva.
No sad ga je baš sustiglo, na prevaru mu pritislo pamet, i ne pušta. Onaj beleg
na stomačiću najmilijeg stvorenja pojavio se kao neki đavolski znak, da mu
poremeti zadovoljstvo u svemu što je stekao svojim rukama, što je
decenijama gradio: kuću i mir u kući.
Sinovi su se zaposlili, mlađi se i oženio, darovao mu unuče, žena i snaha
uživaju u kućnim aparatima i ujednačenom grejanju – prošlog leta sproveo je
radijatore na oba sprata. Još nije omalterisao spolja, ali daće bog, i nedostaju
lusteri po spavaćim sobama, a ne bi da stavlja makar kakve. Telefon nikako
da im priključe. I još nekih sitnica je ostalo, čovek nikad ne može reći: „Sad
je kraj“, pa ipak, otkako mu se rodila unučica više ne oseća onaj stalni pritisak
nedovršene kuće. Svi su na okupu, svak ima svoj mobilni, i svi su se svrzli
oko deteta kao oko sunca. I on je omekšao, kafanu sve češće zaobilazi i žuri
kući, čini mu se da u vlastitoj deci nije ni izbliza ovako uživao, sigurno ih nije
ovako ludački voleo kao unučicu. Za nju će takođe posaditi drvo u dvorištu –
jelku. Ali ne seća se da je imala beleg kad se rodila, toliko puta ju je video
golišavu dok su je kupali, prepovijali. Kao što mu nikad, ama baš nikad
tokom dvadeset godina nije iskrsnuo u pamćenju beleg kraj pupka auto-
stoperke… Čijeg se tela morao ratosiljati.
Nije smeo da stavi na kocku svoju karijeru. Da se obratio policiji, bog sveti
zna ne bi li bio osumnjičen. Možda i okrivljen, poslat na robiju… Pokušao je
da se sabere. U mozgu mu je naizmenično ključalo i ledilo se, iz tog kotla
morao je vaditi čvrste poluge brzih odluka.
Ležala je tamo kao blistav, slomljeni lampion posle završenog slavlja: jedna
noga gola, izuzimajući belu frotirsku čarapu, na drugoj nogavica navučena do
butine; na potpuno ravnim grudima uspravne, čvrste bradavice, dva radoznala
oka, življa od ugašenih očiju u glavi; tanušna rebra, blede kovrdže ispod
stomaka i onaj nepravilni smeđi beleg kraj pupka, veličine oraha… To se širi
sa godinama.
Kad se uverio da u njoj nema ni daška života i da nema te veštine kojom bi joj
ga povratili, nije više mogao da joj gleda lice: zamotao ga je u čistu majicu
koju je našao u njenom rancu, a onda ju je nekako obukao i seo za volan da
razmisli šta će dalje. Na parkingu se zaustavio jedan mercedes s dvoje
putnika, i on je promišljeno raspakovao sendvič ne gaseći svetlo u kabini,
kako bi ga videli da mirno jede ako se slučajno upilje u njega. Kad je začuo u
daljini, iza sebe, brundanje kamiona koji je takođe skrenuo na parking, namah
je ugasio svetlance i upalio motor, valjalo mu je krenuti jer kamiondžije na
drumu neguju uzajamnu solidarnost, i nezavisno od zemlje porekla prilaze
jedni drugima kad se ukaže prilika, sa osećanjem bratstva.
Na prvoj petlji okrenuo je nazad, preko nadvožnjaka, i ponovo se uputio na
sever u potrazi za nekim mračnim i praznim parkingom, što nije bilo lako
naći. Udaljio se od Minhena možda i sto kilometara, svestan da ujutru mora
da se vrati tamo, da se pojavi sam, bez saputnice, za ugovoreni utovar. Bilo je
oko četiri pred zoru kad ju je istovario. Parkirao se u dubini pustog odmorišta,
tik uz šumarak, i izneo je preko ramena. Nosio ju je stotinak metara kroz
čestar koji je bio i mastan i mokar, naslage od olovnih isparenja na lišću,
raskvašene rosom, ostavile su mu po košulji prljav trag. Spustio ju je na
zemlju ne pokrivajući je lišćem ni granjem, no ipak joj je skinuo s glave onu
majicu. Neka je tako, pre će je pronaći, mislio je. Ali sigurno je neće pronaći
prvog dana, ni drugog, možda čak ni trećeg, važno je da on prethodno pređe
nemačku granicu.
Vratio se zatim u kabinu i pokupio sve njene stvari, uključujući prazne
konzerve od piva i dokumenta koja joj je još pre izvadio iz džepa vetrovke.
Odlučio je da ranac izbaci na drugom mestu, neka se malo pomuče dok joj ne
otkriju ime. Zatim je ponovo promenio smer kretanja i našao to drugo mesto,
slično onome, kad je već bio nadomak Minhena. Jedino što je ranac dobro
prikrio suvim granjem, učinio mu se suviše upadljiv u gluvom lugu, na svetlu
dana jer se već bilo razdanilo i raspršila se jutarnja izmaglica.
I nikad više nije išao u Nemačku, koja mu je od svih zemalja bila nekako
najmilija: onaj red i poredak, ona pravedna strogost, i izvesnost da u svemu
znaš na čemu si. To mu je nedostajalo na kasnijim putovanjima koja je
nekako, uz mnogo dovijanja, udesio da idu na jug, u Grčku, Tursku… I
nedostajali su mu, pogotovo u početku, gavrani.

Beleška o autorki
Gordana Ćirjanić (1957, Stepanovićevo) piše pesme, pripovetke i romane.
Takođe prevodi književna dela sa španskog i engleskog jezika. Prevela je dela
Luisa Sernude, Huana Oktavija Prensa, Huana Rulfa, Oskara Vajlda. Zbirke
pesama: Mesečeva trava, Gospa od sedam grehova, Pred vratima vodenijem,
Gorka voda. Knjige zapisa: Pisma iz Španije, Nova pisma iz Španije. Romani:
Pretposlednje putovanje, Kuća u Puertu, Poljubac, Ono što oduvek želiš,
Mreža, Sedam života princeze Smilje. Zbirke priča: Večnost je, kažu, dugačka;
Velaskezovom ulicom do kraja; Kaprici i duže priče; Kad svane, razlaz. Za
roman Pretposlednje putovanje dobila je Nagradu Žensko pero, kao i za
roman Poljubac. Dobitnica je Ninove nagrade za roman Ono što oduvek želiš i
Nagrada grada Beograda za roman Kuća u Puertu.
 Svetlana Velmar-Janković

STARA ČARŠIJA
Među starijim stanovnicima Dorćola i danas postoji uverenje da u podne,
kolovozom ulice koja se sada zove Ulica Sedmog jula, a koja se nekada zvala
i Ulica kralja Petra, i Dubrovačka, i Stara čaršija, izbija crna svetlost pod
kojom prah prošlosti postaje primetniji. Smatra se da se ta svetlost najbolje
može uočiti ako se, u doba dana kada sunce dostiže zenit, stane na jedan od
uglova raskrsnice ulica Sedmog jula* i Dušanove, pa se pogleda naviše, uz
padinu, prema Zereku koji se odande vidi i prema Knez Mihailovoj koja se ne
vidi. Tada se, kažu, u samom središtu ove raskrsnice, nazire krug u kojem je
svetlost, kao pramenje crnog sunca, najgušća. Ono što, po svoj prilici, nije
lako razrešiti, to je nedoumica o tome da li je u krugu izvorište ili ušće ove
svetlosti. Pažljivom se posmatraču ponekad učini da magla crne svetlosti
izbija baš iz kruga i klizi, nasuprot svim zakonima fizike, uz padinu, ponekad
je, opet, isti posmatrač gotovo siguran da se crni blesak, kao pokretljiva
skrama, survava niz padinu i utiče pravo u krug. Onima koji dobro poznaju
istoriju ovoga kraja nije predstavljalo napor da utvrde da se krug podudara sa
središtem ove raskrsnice koja se nekada zvala Dort—jol, što, na turskom,
znači četiri puta ili četiri sokaka i po kojoj je, docnije, ceo kraj na padini
prema Dunavu dobio ime. Za to je središte i za tu raskrsnicu, na kojoj se
danas seku Dušanova i Ulica Sedmog jula, vezano dosta verodostojno usmeno
predanje. Pored ostalih, to je predanje prihvatio i Filip Hristić, u drugoj
polovini XIX veka čuven i kao ministar i kao diplomata, a najčuveniji po
tome što nimalo nije bio sklon usvajanju nepouzdanih tvrđenja. Prema
Hristiću, Dort-jol nije bio samo raskršće četiri glavna puta nego i prostor na
kojem su se, u tursko doba, naročito krajem XVIII i početkom XIX veka,
izvršavale smrtne kazne, na neobičan način. U tom je načinu bilo mnogo od
one surovosti koja, izgleda, opstaje u svakom vremenu, a plod je moćne mašte
zla. Na Dort-jolu, na primer, pozorje smrti počinjalo je u samo podne a
zbivanja su se smenjivala po redu koji se mogao predvideti. Prvo su osuđenog
dovodili do raskršća na kojem je, pod istočnim svetlostima, uvek vitlao vetar i
nanosio zadah nestajanja. Ovaj zadah je dolazio i iz malih, nečistih, u sluzav
kal i smrad zaglibljenih radnjica, sa mesom i ribom, koje su se nizale jednim
od četiri sokaka, onim što je vodio ka Dunavu (to je sada Dubrovačka ulica
koja nastavlja, do obale, Ulicu Sedmog jula), ali iz neke praznine što je pretila
svima, sa otvorenih nebesa. Zatim bi osuđenik zakoračio u samo središte
raskršća, na mesto smrti obeleženo kamenom i stao, odmah isturene glave a
ona bi, ta glava, već sledećeg trena, kao neki od smisla otrgnut predmet, letela
kroz vazduh pa se kotrljala po tlu. Pošto ljudi, kao što se zna, odvajkada rado
prisustvuju predstavama ove vrste, i na Dort-jolu bi se uvek nalazila gomila
sveta preneraženog od sopstvene radoznalosti. Otuda su o ovim prizorima
ostala mnoga usmena svedočanstva, koja su se pamtila kroz decenije. Neka od
njih su doprla i do Filipa Hristića a on je opazio da u svim svedočanstvima,
ma koliko da se međusobno razlikuju, postoji nešto što ih povezuje. To je bio
opis jednog istog trenutka iz ovog čina smrti, opis koji je, zanimljivo, kod
svih svedoka bio isti. Oni su opisivali trenutak, ako se tako može nazvati onaj
odsev vremena u kojem se obezglavljeno telo kažnjenog klati, još
uspravljeno, pre no što se sruči na tle. U tom se odsevu, kao maškara kojoj je
otpala glava, trup, već mrtav, još živ batrgao pred nepostojanjem. Verovatno
da je baš ovo očigledno pretvaranje živog u neživo, to iscrtavanje nepojamne
međe iščezavanja, bilo ono što je gledaoce ispunjavalo najluđom stravom i
nekim saznanjem koje su hteli, odmah, da odgurnu. Strava se, posle, kao
paklena para, rasipala svud po okolnom glibu i razvlačila pod koracima
prolaznika. Ali ni to nije bilo sve. Kao upozorenje onima koji nailaze na
raskršće, trup je ostavljan, dva dana i dve noći, na samom središtu, uz kamen
smrti, okrenut potrbuške, sa odsečenom glavom između nogu.
Postepeno, neka se tama taložila nad Dort-jolom, nepromenljiva pod
promenljivim nebesima, i zgušnjavala se oko mesta tog obreda smrti. Tokom
decenija izgleda da se preobrazila u crnu svetlost što je, neopažena, promicala
duž silnih drvenih dućančića, sa ćepencima, u Staroj čaršiji. Po ćepencima je
bila izložena roba sa svih krajeva sveta, a trgovci su uglavnom bili Grci i
Cincari, Jermeni, poneki Jevrejin a, posle Ustanka, i poneki Srbin.
Tridesetih godina prošlog stoleća prvi je ovu svetlost primetio Duka Pešika,
trgovac od ugleda i Cincarin, koji je u Staroj čaršiji imao magaze, nekako
odmah ispod današnje Uzun Mirkove ulice. U to vreme već se uveliko
prestalo sa javnim kaznama na Dort-jolu a činilo se da nataložene strave čile.
Kad je jednom išao ka svojim magazama, trgovac Pešika je na kaljavoj
kaldrmi primetio neki crn, malo otrovan a malo zamaman sjaj. Zabuljen u taj
sjaj, nije obratio pažnju na to da ovo tkanje, sve od opakih svetlosnih niti,
dotiče i njegove magaze. Posle nekoliko časaka izbio je veliki požar u kojem
su drveni ćepenci goreli kao slama i koji je opustošio Staru čaršiju. Ovaj
požar, koji možda i nije bio ni u kakvom dosluhu sa pojavom crne svetlosti,
izazvao je u trgovcu Pešiki neku odvažnost koju dotad nije pokazivao: prvi je
podigao, u Staroj čaršiji, nekoliko dućana od kamena i od cigle, sa gvozdenim
vratima i sa kapcima od gvožđa na prozorima. U orijentalnoj arhitekturi ove
ulice to je predstavljalo pravo čudo.
Za Pešikom su se poveli i drugi trgovci, i Stara čaršija je počela brzo da se
izgrađuje. Tako je ispalo da je veliki požar, u stvari, doneo ovoj ulici više
dobra nego zla. Trgovac Pešika nikom nije pričao o onom crnom sjaju, a ta
neobična svetlost koju je, i dalje, povremeno opažao, kao da je u isti mah
donosila i opasnost i dobitak a u onome koji bi je ugledao budila neke
skrivene unutarnje snage. Kako je sve više bilo onih koji su je primećivali, to
su se i priče o crnoj svetlosti sve više ispredale. U to vreme izgledalo je
potpuno jasno ono što u naše vreme ne izgleda nimalo jasno: da ova svetlost i
ističe iz kruga i utiče u onaj krug što se, svako podne, razaznaje na središtu
dorćolskog raskršća (tada, a to su kasne četrdesete prošlog stoleća, sokaci koji
su ga činili zvali su se Vidinski i Dubrovački) i da neprekidno kruži padinom.
Povremeno, u ranije doba, kao da je nastojala da promakne naviše, pored
načičkanih dućana, preko Stambolkapijske ulice, kako se onda zvala Uzun
Mirkova, do velike Kumanudijeve kuće, na samom grebenu varoši. Taj
greben, koji se danas vidi kao duž što vezuje Kalemegdan sa Slavijom a
kojim prolaze i Knez Mihailova i Terazije, delio je Staru čaršiju na dva dela
kao što deli i Ulicu Sedmoga jula: na deo prema Savskoj padini, kraći, i na
onaj prema Dunavskoj padini, duži. Crna svetlost kao da je htela da prodre i u
čaršiju na Savskoj padini gde se, posle Ustanka, pod doskorašnjim pustim
kosinama i močvarnim nizinama prema Savi, naglo gradila nova srpska varoš.
Ali u tome nije uspela. U Uzun Mirkovoj crnu svetlost kao da je uvek
sačekivala prepreka od drukčijih rasvetljenja što su dolazila, i dolaze, od Save
i od Kalemegdana i rasipaju se, preko grebena i duž Savske padine, sasvim
prozračne i sasvim lake. Ta prozračnost i ta lakoća kao da su ono što crna
svetlost, sva nekako kabasta od slojeva iskoni, nikako ne može da savlada pa
se povlači iz Uzun Mirkove i klizi niz Dunavsku padinu, natrag ka svom
krugu, i tako traje, decenijama. Gde god prođe, u ljudima sposobnim da je
primete, izaziva jako osećanje sadašnjeg trenutka a, istovremeno, isto tako
jako osećanje prolaznosti. Otuda oni koji imaju sklonosti kao ovoj vrsti
doživljaja imaju i običaj da se, baš iz Uzun Mirkove, spuštaju nekadašnjom
Starom čaršijom, preko Zereka, do raskrsnice na uglu Sedmog jula i
Dušanove. Od Stare čaršije, koja je gorela i u svim ratovima dvadesetog veka
vođenim na Balkanu, u naše doba nije ostalo više ništa, ali u središtu
raskrsnice kojom sad, u sva četiri glavna pravca, prolazi silan saobraćaj, u
podne, kad se sunce bliži zenitu, nepromenjen se ocrtava krug crne svetlosti.
Teško se, u celini, raspoznaje zbog automobila koji ga uzalud gaze dok crna
svetlost, sa godinama sve neporoznija, počinje da klizi uz padinu i da, polako,
uznemirava prahove prošlosti.
Beleška o autorki
Svetlana Velmar Janković (1933–2014) rođena je u Beogradu, studirala
francusku književnost i izučavala latinski jezik. Bila je novinar u Dečjoj
štampi, sekretar i urednik časopisa Književnost. Uređivala je biblioteku za
prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkoj kući „Prosveta“ i pokrenula
poznatu ediciju „Baština“. Jedna od najznačajnijih savremenih srpskih
spisateljica, koja je svojim delima podigla spomenik Beogradu. Za redovnog
člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana 2009. godine. Romani:
Ožiljak, Lagum, Bezdno, Nigdina, Vostanije. Autobiografska proza: Prozraci i
Prozraci 2. Knjige eseja: Savremenici, Ukletnici, Izabranici, Srodnici. Knjige
pripovedaka: Dorćol, Vračar, Knjiga za Marka, Glasovi, Očarane naočare:
priče o Beogradu, Sedam mojih drugara i zbirka tekstova na ivici žanra
Zapisi sa dunavskog peska. Monografija Kapija Balkana. Drame: Knez
Mihailo, knjiga drama Žezlo. Dobitnica je Ninove nagrade, Andrićeve
nagrade, kao i nagrada „Meša Selimović“ i „Bora Stanković“. Prva je
dobitnica nagrade „Isidora Sekulić“ 1968.
 Judita Šalgo

MINOTAUR
Jutros me je pozvao telefonom: „Večeras te vodim u hotel Park, izvukli su me
u nekoj anketi.“
Nisam ga videla već nekoliko meseci, od one noći trangeljanja u hladnom i
zadimljenom kupeu. Stigli smo na novosadsku stanicu i on mi je, dok se voz
zaustavljao, u žurbi da ne zakasni, rekao:
– Slušaj, sada ću sa tobom da uzmem neke svoje stvari. Spakovaću kofer i
otići. Ti me nećeš ništa pitati. Jer ne mogu da te slušam. Ne mogu da te
gledam. Ako prosloviš samo reč, zadaviću te.
Čitav dan u Leskovcu na nogama, usta nije otvarao. Prepodne smo proveli sa
sinom, špartali gore-dole glavnom ulicom, otišli da vidimo muzej koji je bio
zatvoren, najzad seli u restoran hotela i pojeli po pljeskavicu. Ranko je, za
kratko vreme van kuće, u vojsci, još više izrastao, izvukao se kao puzavica,
uvijajući se između nas dvoje, oslonaca sve više udaljenih; sada je zaista ličio
na bledunjavu biljku sa po dva ogromna lista umesto stopala i šaka, glave
uske, pupoljičasto ušiljene, ružičastog obraza i ušiju. Pripovedao je sitne
dogodovštine iz vojničke trpezarije i spavaonice i sve vreme se ljuljao nad
stolom tražeći oslonac u priboru za jelo, svijen oko noževa i viljuški, sav u
čaši, u velikim komadima hleba koje je gutao nesažvakane, između reči.
Pojeo je svoju pljeskavicu, dve žice ražnjića, sve salate, najzad i očevu
porciju, skoro nedirnutu. On sâm čitavog dana nije ništa jeo, ali se sve vreme
nalivao kiselom vodom, predviđala sam da će mu se smučiti – kada smo sina
otpratili do kasarne, ušao je u prvu kafanu i potražio klozet, zatim je izašao
neopranih ruku, uhvatio me pod mišku i odvukao prema stanici. Voz je kasnio
skoro sat. Kada se pojavio na vidiku, muž me je uhvatio nekako čudno za
mišicu, kako do tada nikako nije: dodir plašljiv i gotovo nežan, stidljiv,
nesiguran kao slučajan, a onda su prsti šake ojačali, ražestili se, shvatili pravu
namenu i zarili mi se u mišić sve do kosti. U vozu se činilo da spava, bio se
sasvim razlabavio, opustio, skoro rastopio, gvožđurija mišićavog čoveka
valjala se tamo-amo po sedištu, nabacivala čas na moje rame, čas na rame
susedovo, na ofucane epolete neke teško raspoznatljive i meni nepoznate
uniforme, valjda železničkog službenika, koja se iz ko zna kojih razloga
klatila nasuprot mome mužu i suprotno talasu. Negde pred svanuće izašao je u
klozet, posle dugo stajao u hodniku. Kada se vratio, videla sam pod
ružičastim svetlom neona kako mu je brada naglo izbila kao da se tri dana nije
brijao. Sasvim iznenada pritisnuo je svoj bodljikavi obraz na moj vlažan,
osetila sam da se oprašta. Beonjače su mu sijale ljubičasto i suze na obrazima
kao pod indigom ostavljale ljubičaste tragove. Mislim da tog trenutka još nije
znao kakvo će se osećanje, mržnja jasna i neumitna, izroditi iz tog plika koji
mu je muka već načinila u duši. Kada se voz zaustavio na stanici, sišao je ne
osvrćući se na mene, požurio niz stepenice podzemnog prolaza. Pred
stanicom je mimo običaja uzeo taksi. Nije me sačekao. Nisam ga više videla.
Tog jutra je iz stana uzeo nešto svoje odeće, aparat za brijanje, dezodorans i
tranzistor. I, naravno, kola. Četkicu za zube je zaboravio. Narednih meseci
uzimao bi povremeno sve što je smatrao svojim. Dolazio je samo kada sam
bila na poslu. Nisam ni pomislila da ga sprečim, da zamenim bravu. Nisam
imala hrabrosti da ga zovem telefonom. Bila sam zatečena, nepripremljena,
nisam shvatila šta se dogodilo.
Negde sredinom januara pozvao me je telefonom. Gde je? Gušio se ili se
linija ili moja slušalica gušila od njegovog jeda. Nije smogao snage da
izgovori sinovljevo ime. Spustila sam slušalicu pošto sam mu prethodno rekla
samo jednu jasnu i glasnu reč: Ranko. Bolje reći, bacila sam je kao pijavicu.
Zvao me je narednih dana i, više, narednih noći. Gde je Ranko? Zašto se i
njemu ne javlja? Ja sam okrenula sina protivu oca! Ako mu sada zalupim
slušalicu i ne odgovorim, doći će i zadaviće me. Nisam spustila slušalicu, ali
mu nisam ni odgovorila, želela sam da me zove ponovo sledeće noći, da misli
na mene, muči nas oboje. A što je najgore, nisam imala pojma gde je Ranko,
ni meni se tri nedelje nije javljao, nije više bio u Leskovcu, rekli su mi da je
na vežbi, nisu rekli gde, ne vredi da dolazim…
– Večeras te vodim u hotel Park – ponovio je nakon izvesnog vremena
osećajući koliko sam zbunjena – biću u sedam ne benzinskoj pumpi.
Vreme je bilo prilično blago za ovo doba godine: hladnoća je iza podneva
naglo popustila, bio je jedan od onih varljivih martovskih predaha koje zima
na izmaku uzima da bi se sredila i ojačala za završni udarac. Bilo mi je vruće
u bundi – Bože, zašto sam obukla bundu? Neka glupa životinja, kuna ili zec u
meni, želela je da se dodvori, umili svom lovcu s onu stranu – a ipak, u
kolima dok smo se vozili bivšim Bulevarom JNA, drhtala sam kao peruška
okačena o retrovizor. Ispričao mi je kako mu je pre desetak dana na auto-
pijaci prišao neki momak i poturio anketni listić neke turističke agencije,
korporacije ili tako nečeg.
– Rekao sam mu da mi nije ni do kakve ankete niti do letovanja, ali je momak
bio uporniji. Radio je na procenat. Juče su me pozvali iz agencije i rekli da bi
im bila čast da budem njihov gost na svečanoj promotivnoj večeri i da
obavezno dođem sa suprugom.
Stakla su se od nečeg ovlažila, možda je počela da sipi kiša – promena
vremena – i on je uključio brisače. Rukama je čvrsto stezao volan (nekada ga
je držao samo palčevima, ostali prsti su nezaposleni mrdali po vazduhu),
brisači su stenjali, zanosili se levo-desno, za mlazevima, ne više kapima vode,
i odupirali se, pristajali i odbijali: da-ne-da-ne. I moje su se misli spoticale i
odjekivale tamo-amo. Zašto me je iznenada pozvao? Da li je naumio da me
prisili da mu kažem ono što ni sama ne znam – gde nam je sin? Da me privoli
na razvod koji mu iz inata ne dam? Ili da mi prizna kako se prevario, kako ga
je bila savladala kao neka bolest, teška, izluđujuća muka koja mu je navukla
mrenu na oči i srce, ali je mržnja nestala i sa njom i sve te slučajne žene o
koje je… i kako uostalom – UOSTALOM! – da ima vesti od sina, primio je
poruku i kako zapravo – ZAPRAVO! život sinovljev, naši životi i spas čitavog
sveta zavisi ponajpre od naše uzajamne supružničke ljubavi. Ili me je pozvao
samo da mi zada završni udarac, naprosto želi da me odmami do hotela, do
nekog žbuna u njegovom parku, premlati i zadavi, kako mi je već jednom bio
nagovestio. Desetak minuta kasnije, u hotelskom holu, pružio mi je cigaretu.
Našli smo se na promociji programa agencije čije ime nisam upamtila i koja
ima svoje ispostave u Beogradu i Novom Sadu. Prvo smo uvedeni u
pripremnu salu, gde smo jedno vreme sedeli svi zajedno da se tako
međusobno upoznamo. Većina nije imala pojma o čemu se radi i kada smo
već bili na putu da se obavestimo od onih koji su iz razgovora sa prijateljima
koji su prethodne večeri bili ovde, takođe svi bolje stojeći dobitnici
iznenadnog zgoditka na lutriji, prekinuti smo pozivom da pređemo u svečanu
salu. Svaki par je dobio poseban sto i društvo posebnog domaćina. Njihova
dužnost je bila, kako se pokazalo, da se potrude oko ugodnosti i dobrog
raspoloženja potencijalnih klijenata, da nas kroz neobavezno ćaskanje
„oslobode“ napetosti i zbunjenosti, rezervisanosti i nepoverenja, pred
mnoštvom stvari koje nam se nude iznebuha, i da nam uopšte pruže sve one
male informacije koje neće moći da nam tokom večeri pruži lično glavni
menadžer, pokažu kataloge sve turističke raskoši i podstaknu u nama čežnju
za luksuzom koju su neki od gostiju u ovim tužnim godinama privremeno
prigušili, da bi joj se sada, naklonošću sudbine, ponovo prepustili.
Kelner u isflekanoj, beloj platnenoj bluzi spusti ispred nas na sto šoljice tanke
espreso kafe, a onda glavni menadžer (Pavlović?) stade pred improvizovani
pult i započe govor:
– Zahvaljujući srećnom slučaju i volji ankete, vi, ovde prisutni, imate
privilegiju da odmah večeras – ali samo večeras! – uz znatan popust koji sutra
ujutru već ne važi, postanete vlasnici četvorokrevetnog apartmana najviše
kategorije u jednom od najekskluzivnijih naselja i najlepših apartmanskih
naselja na Mediteranu, da sebi i svojim naslednicima kupite ovaj dragulj koji
će u sva tamna vremena poput ovog osvetljavati vaš život.
Gospodin Pavlović je govorio uz pomoć dijapozitiva, oko petnaestak minuta
ili nešto više. Govorio je tečno kao televizijski spiker, a opet, svaka reč je
izlazila iz njegovih usta sa naporom, kao da je jezik svaku zakucavao u pano
ili nevidljiv zid između njega i nas. Sav je, i građom tela i stavom i oblikom
glave, bio nekako čekićast, jake, isturene brade i zaturenog, pljosnatog čela, i
sve što je tokom svog izlaganja izrekao, hodajući kasnije između naših
stolova, zadavalo je bol mom preplašenom umu, glavi preosetljivoj na
promene vremena i mesta. Kao neko suvišno znanje, udarac pesnicom kojem
ne mogu da se oduprem i od kojeg ne želim da se branim. Njegovi udarci su
govorili: Vi – dame – i gospodo uživate u životu – ti – ženo – moraš – biti –
srećna… i ja sam zatvarala oči, prepuštala se udarcima i osećala kako upravo
u ovom času, dok mi se glava zanosi, ili već u sledećem talasu topline,
počinje moja sreća. Naš momak je gledao u njega blistavih očiju, kao učenik
koji se beskrajno divi učitelju, ali već u sebi oštri oružje kojim će udariti po
njemu – Milivoj je potpuna suprotnost svom uzoru, pretpostavljenom.
Elastičan, gotovo mek, popustljiv ali izdržljiv kao opruga, što se pokazalo po
načinu kako je ustajao kao kad se opušta oroz, u času kada bi kasnije g.
Pavlović prilazio našem stolu da stekne uvid u tok pregovora, pojasni uslove
rajskog uživanja i vlasništva nad istim. Bio je amortizer između nas i
marketinške agresije svog pretpostavljenog, štedeći nas, dopuštajući da se
opustimo, pripremao nas je za podleganje, konačnu predaju i pristanak, da
ublaži naše nepoverenje pred mogućom investicijom koja nam je naprasno
ponuđena, da nam pruži mala, dodatna obaveštenja, ispriča neku zgodu,
prelista sa nama luksuzni katalog svekolike turističke raskoši i u nama zapali i
ohrabri žudnju za luksuzom, pa nas dva ili tri sata kasnije, bezbolno – tako da
ni sami ne opazimo, kao usnule mesečare odvede do male, bočne kancelarije
u kojoj ćemo još jednom popuniti upitnik i potpisati kupoprodajni ugovor.
Pričao je i o sebi, rekao je da je student elektrotehnike, da ovde radi za
kompaniju honorarno, da je izabran na testu inteligencije, da je zapravo
istorija njegova prava strast. Istorija Rima posebno. Kada zaradi dovoljno
novaca, otići će u Večni grad, grad svojih snova. Istina, do sada nije putovao u
inostranstvo, samo jednom na Kipar, ali već idućeg leta će svakako otići na
Krit, gde se nalaze luksuzni apartmani koje prodaje na večerašnjoj
promociji… Potom se raspitivao o nama i kao uzgred ponovo se vraćao Kritu,
pričama o lavirintu, Minotauru…
Neki parovi su ustajali, izlazili iz sale, i odmah odlazili kući, drugi su dolazili
da potpišu ugovor. Moj muž je lagano listao katalog. Tu je bilo na desetine
letovališta, apartmanskih kompleksa sa pet zvezdica, širom sveta, u sastavu
turističke megakorporacije sa simbolom bika u zaglavlju – Kipar, Mikonos,
Tera, Rodos, Tenerife, Maroko, Karibi. Informacije o prevozu, turističkim
programima, putovanjima, centrima, pijacama, istorijskim znamenitostima,
pogodnostima. Dečak je pokazivao već prve znake nervoze, vadio je olovku i
škljocao patentom, bilo je već vreme da se pokažu prvi znaci njegovog truda
na nama, trenutak kada bi moj muž upitao za cenu, pa da odmah pozove za
sto jednog od pretpostavljenih i ovlašćenih da barataju ciframa i ponudama,
ali moj muž sve vreme ne podiže oči niti proslovi ijednu jedinu reč.
Kelner je došao da pokupi prazne šoljice. Čitavog dana nisam ništa jela.
Sećala sam se da je moj muž jutros pominjao neku večeru – „Vodim te na
večeru u hotel Park?“ Bila sam gladna, ali glad nije dolazila iz želuca, već iz
čitavog bića. Bila sam najednom prazna kao da nikada u životu nisam mislila,
osećala, doživela išta, kao da nisam ni imala svog života. Kao da moj život
upravo počinje nad ovim praznim stolom, nad ovim debelim turističkim
katalogom iskrzanih rubova, prizorima plaveti i izobilja. Bilo mi je, razume
se, od početka jasno: menadžer je objasnio o kakvom je vlasništvu reč:
apartmani se, doduše, kupuju u trajno vlasništvo, ali se ono odnosi na samo
određenu sedmicu ili dve godišnje, zavisno od mogućnosti kupca, ali ja sam
gledala te sličice i slušala glas, imala osećanje da je to moje apsolutno
vlasništvo, da mi ti rajski prizori iz snova pripadaju potpunije i trajnije od bilo
čega što sam u životu stekla.
Milivoj je govorio prividno opušteno:
– Vidite ovaj bazen na trgu, u središtu apartmanskog kompleksa, danju po
njemu plivaju mali suncobrani od palmovog lišća i beli stočići u obliku
labuda koji pod svojim krilima nose osvežavajuće napitke i sladoled,
ušećereno voće, tako, ako ožednite, možete da, ne izlazeći iz vode, samo
odškrinete krilo i okrepite se. Predveče, kada sunce oslabi, tu je nešto žešće,
mastika, konjak, ili čaša crnog vina, a noću bazen je središte zabave. Pet
minuta pred ponoć, sedam devojaka i sedam mladića u sedefastim kostimima
izvode oproštajni ples vođeni čarobnim zvucima frule, pod tirkiznim svetlom
reflektora, dok crni Minotaur, nag, sa maskom na licu, otima devojke od
sedefastih partnera i odvlači ih sa sobom jednu po jednu u svoj vlastiti lavirint
na dnu bazena.
Oči dečaka Milivoja sijale su kao reflektori. Tačnije, kao dva okrugla bazena
između kritskih apartmana osvetljenih reflektorima. Nakon što je Minotaur
odveo i poslednju sedefastu devojku, svetlost se lagano ugasila i ja videh kako
i par za susednim stolom ustaje, oni poslednji osim nas jer su drugi već
napustili salu. Znala sam da moj muž nema novca da kupi ni jedan jedini dan
u ovom bazenu, nijednu belu rukavicu uslužnih konobara koji samo u tim
belim rukavicama služe svaki obrok, nijedan svileni krevetski čaršav
posteljine koja se menja svakog jutra, ali nisam mogla da ustanem i napustim
igru, izađem iz sale u vlažno veče sa mužem ili bez njega, vratim se u krevet,
svoj pusti – ili muževljev, svejedno. Moja je želja sada bila veća, teža, luđa.
Ništa sem tog sjaja, koji me je u trenutku omamio, nije moglo da me
zadovolji. Zanimala me je samo neostvariva želja, sve drugo je bilo u mraku.
Najednom me je sve zanimalo, gorela sam od žudnje, od preke, životne
potrebe da znam sve, da mi se sve objasni. Kakva je to turistička kompanija?
Zašto na ovaj način promoviše svoje programe, htela sam tačno da znam šta
se sve nalazi u apartmanu, u svakoj prostoriji, šta je u uglu pored kreveta,
čime je presvučen madrac ispod svilene posteljine, da li je to vodeni dušek,
šta se služi za doručak? Kako se love i pripremaju oktopodi, kakva je
autobuska mreža na ostrvu, kad pada senka na balkon, koliko su dugački
hodnici, i momak je, naš vodič, grozničavo listao taj jedini, po rubovima već
iskrzani katalog, kao knjigu života, tražeći odgovore na moja pitanja, tri puta
ustajao, odlazio do nekog od susednih stolova, kratko se konsultovao sa
svojim isto toliko mladim kolegama, jednom je za naš sto pozvao glavnog
menadžera, koji je jedini nadležan da razgovara o cenama apartmana, o
popustima za polusezonu i vansezonu, i drugim popustima koji važe samo za
to veče i nikad više.
U sali je gorelo samo još jedno prigušeno svetlo. Milivoj je nervozno škljocao
olovkom, nije znao šta ja hoću, da li je izgubio klijente ili ima još neke šanse,
očigledno nije verovao da je sve izgubljeno, kao da se još predomišljamo i da
će nas možda odvesti u kancelariju i dobiti procenat od sklopljenog posla, ali
moj muž je već izašao iz sale, verovatno i iz hotelske zgrade. Milivoj je stajao
pored mog stola i nervozno pogledavao put vrata, ja nisam htela da ustanem.
Čitav život, sve što je ikada bilo između nas dvoje, zaljubljenost, strast, briga
za sina, razlilo se nad kvadratima mediteranske plaveti, oblaka, izlazaka i
zalazaka sunca, nad nizovima cvetnih balkona, svilom presvučenih francuskih
kreveta, mermernih kupatila i trpeza načičkanih kristalom, srebrom i
porcelanom po kojem gamižu kuvani rakovi, sav jedan izgubljen život razlio
se u poplavu svakojakih pitanja koja nisam mogla da zaustavim ni obuzdam.
Kao što nisam ni mužu htela da dam razvod. Iz želje za osvetom, da ga
urazumim, izlečim od grča, cinizma. Baratao je mnome čitavog života, jedno
jutro se probudio i shvatio da se izlečio. Bio se navikao na mržnju i trebaće
mu vremena da se odvikne. Ništa nije moguće – spas je u nemogućem. U
fantaziji gluposti, u neostvarivom projektu našeg života. Ne mogući ništa da
učini sa životom, on se predao fantaziji; što je briga za sina veća, fantazija je
lekovitija, kao da nas je neko bacio u tajno spiritističko društvo, da nas
omađija, i kada izađemo i dođemo sebi, znaćemo na čemu smo. Imamo
poruku od živih ili pokojnih? Sa dna duše naših bližnjih? To je volšebni
komad sveta van svakodnevice, van dnevnih aktuelnih emocija. Čistilište je
prljalište sa anđelima/demonima – vodičima.
Naš uporni vodič, poluinteligent sa visokim koeficijentom lukavosti, i dalje je
u nedoumici škljocao olovkom.
Shvatila sam da smo svi mi, i ovi ljudi oko nas i nas dvoje, ovde GREŠKOM,
kao što je mržnja greška. Do suza me je mučilo njegovo prisustvo i čekala
sam trenutak da ode, da se muž vrati, kaže mi nešto ili kaže u prisustvu ovog
svedoka, momka koji je ovde umesto Ranka, onako kako je on sedeo između
nas u Leskovcu, i ja gotovo da sam poverovala da smo kompletni, da nisam
već sasvim sama i da se vratio onaj trenutak pre izbijanja mržnje i da je sve
moguće poništiti.
Sedeti i dalje i listati katalog dok me ne izbace. Čitav život kao da je bio lažno
letovanje, dugi medeni mesec sladosti; živeti u životu koji nam pripada samo
sedam ili četrnaest dana godišnje, odnosno desetak minuta ili sekundi tokom
dana. Odjednom se život ukazuje u pozlaćenom sjaju koji ne mogu da
podnesem. Zastrašuje me taj rajski sjaj – šta on hoće sa mnom? Igra se?
Zavarava me? Pred očima mu je Smrt na Nilu?
Zaplet – smrt na Kritu?
– Moj muž i ja smo razvedeni – kažem mladiću koji guta pljuvačku. Čuo je
malopre kako moj muž – dok me hvata za mišicu i poluglasno kaže:
„Hajdemo!“ – mrsi kroz zube: „Rekli su mi da ćemo biti gosti na večeri. Nisu
mi rekli da li će biti večer ili večera.“ Lukavstvo megakorporacije koja je lako
ušla u lavirinte naše gramatike, tajne akcenata. Od sedenja su mi noge utrnule,
u sali je hladno, i da hoću da ustanem ne bih mogla… ne znam zašto me je
doveo ovamo.
Odjednom me obuze talas mržnje. Dovukao me je ovde samo da bi me
ponovo odgurnuo, da bi dao zamaha svojoj mržnji. U jednom trenutku, dok
sam slušala o Kritu, bazenu, dopustila sam da me zaslepi sjaj svilene
posteljine i kristalnih čaša – pet meseci skapavam na minimalcu. Zašto me
nije odvukao u žbunje i pretukao, ako ima potrebu da me muči, čemu taj
komplikovani postupak, taj sistem mučenja, čitava ova dramaturgija tokom
koje treba ponovo da preživim, prođem silaznu putanju naše ljubavi, braka:
ima potrebu da me iznova, s vremena na vreme, ponovo odbaci kao zmija
košuljicu, da svaki put izađe sa osećanjem olakšanja, čistote. Ritual
odbacivanja. Mržnja mora od nečega da živi. Ona se hrani nagoveštajima
neželjene ljubavi, mrvicama bivšeg privida života. Samo trenutak
zaslepljujućeg sjaja da bi i mržnja zasijala novim sjajem.
Sedela sam već sasvim sama u sali sa prigušenim svetlima, napuštena od svih
i intenzivno, strasno razmišljala kako da uteknem od njegove mržnje, od
mržnje uopšte.
Na Krit? Minotauru u lavirint?

Beleška o autorki
Judita Šalgo (1941–1996) rođena je u Novom Sadu, u porodici vojvođanskih
Jevreja. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost Filološkog fakulteta u
Beogradu. Knjige poezije: Obalom, 67 minuta naglas, Život na stolu. Knjige
proze: Trag kočenja, Da li postoji život, Put u Birobidžan, Jednokratni eseji,
Kraj puta: završetak knjige Put u Birobidžan. Dobitnica je Nagrade „Miloš
Crnjanski“. Prevodi sa mađarskog (Tibor Varadi, Mit i moda; Ištvan Konc,
Pesme; Beata Sekelj, Zaplenjena planeta; Magda Sabo, Jagnje Jova; Karolj
Ač, Pohvala redu vožnje; Janoš Siveri, Vavilon).
 Vida Ognjenović

VELIKI ŽUTI LEPTIR

Izdužio se i malo očvrsnuo, onako koštunjav i tankovijast, reklo bi se
mladićak, a opet, sve je na njemu dečačko, mada mu je, kako kaže njegova
mati, već skoro sedamnaest. Neobične građe. Sklepan tako dosta nevešto, kao
da je ispleten od granja, ništa se u njegovom sklopu ne slaže, svaka stvar iz
druge radnje. Ruke preduge i tanke, glava kao neki rascvetali trnjak, zarasla u
neprohodni riđi čečar od kose, kroz koju se uspešno probijaju samo vrhovi
povelikih, lopatastih ušesa. Mršuljav, čukljast, stesanih, malko povijenih
ramena, klampusava hoda, kad basa po pločniku, čuje se: flap, flap. Kad
Ferika prolazi gradom, on ide kao po livadi ili po praznom prostoru, ljude
gotovo i ne gleda, niti koga pozdravlja. Od dece se nekad kloni i zaobilazi ih,
a nekad zastane pa ih gleda kako se igraju, trza glavom za loptom i maše
rukama kad ona promakne dečaku – golmanu.
On jedva koga i primeti u prolazu, ali je zato teško odvojiti pogled od njegove
lomne figure, jer Ferika je, u stvari, nekako bolno lep dečko, onako zagubljen,
neusmeren i tuđ za sve oko sebe. Izgleda kao da je sišao sa nekog davno
slikanog akvarela, sa onom bakrenastom grivom i dugim vratom. I to što je od
odela na njemu, nisu to rite, ništa to nije izbucano, ni ulepljeno od gliba i
znoja, već je toplo i prisno, mekano privijeno uz njega, skoro mu sraslo s
telom, kao da je u tom rođen. Sve bivših boja, mestimično izbledelo od pranja
i od sunca, jer ako ono igde u okolini izgreje, makar samo na koji minut, taj
će to osetiti i poći će mu u susret. On je pravi sunčani sat.
Ipak, ono što na njemu najviše zapne za oko i čini ga lepim jeste njegov izraz
neke prijazne i odsutne blagosti koja mu se stalno razliva po licu, iako je uvek
zagledan, onim svojim rasutim pogledom, u nešto drugo, samo njemu znano,
dok mu sitne oči, kao neka svetlucava zrna borovnice, nemirno sjajkaju, a i
osmehnut je nečemu što se ostalim ljudima oko njega ne ukazuje. Ponekad se
raspriča sa vazduhom ispred sebe, tapara-rapara, smešak mu se samo širi, a
rukama grana i lepeće, nešto objašnjava, ili se možda prepire, sa sobom ili ko
zna s kim, ali nikad ne viče, niti mu je govor onako grub u svom grlenom
nahrupu kao kod drugih dečaka njegove vrste, koji teško artikulišu i
izgovaraju reči. Njegov glas je mekan, gotovo detinji, a takav mu je i izgled.
On je, zapravo, najviše nalik na nečije izgubljeno dete, koje je volšebno naglo
izraslo dok je preplašeno tražilo unaokolo svoju majku. Često zastane tako u
hodu, pa se osvrće, kao da proverava gde je.
Samo kad se zatrči, a to se često dešava – jer Ferika je, u stvari, nesmireni
trkač-letač – tada se vidi da je to hitar i snažan momčić, eruptivnog zamaha i
brzog, skoro divljeg ritma. Kad se on zaleti u trk, to izgleda kao da ga neka
iznenadna vazdušna struja uznese i zakovitla, a niko ne zna kuda to on i za
čim juri jer taj nikad ne šiba istim pravcem ni jednakim ubrzanjem, već
kolomati, savija, šara, zapliće, varaka, ukoso na jednu, pa na drugu stranu,
zaseca u krivine, pa opet uokrug, naokrug, zavijukne prema polju, ili obali, pa
odjednom zap! Stane. Onda se naglo sniže nadole, u neki polučučanj, kao da
se slegne, ili skalupi. Priklekne lako, u jednom potezu, kao neki oveći
crvenkasti zec, a grudi mu se nadimaju od ubrzanog disanja. Prodahće, poćuti
tako pritajen, pa onda, juhuuu, sukne opet napred, naglo promeni pravac, pa
odšestari nekud, da se svije ko zna gde, već kud ga njegov mah odnese. I
vetrokaz bi mogao da bude.
Ferika živi, raste, trka se s vetrom, klapusa kroz poljane i šumarke, sedi pod
drvećem, brundara nešto sa sobom i sa svojim nevidljivim sagovornicima,
maje se oko vode i šara po njoj prutom, ali neće da zagazi, boji se i u plićaku.
Najradije satima žmirka u sunce i promatra svet oko sebe, koji doživljava po
svom nagonu, čas plaho i streknuto, poput nekog mršavog srndaća, isplašenog
iz loga, čas opet blago, primireno, satima zagledan u leptira, ili rascvetale
bulke. Najmanje se interesuje za ljude, za njih mu pogled malo prianja. Jedva
da i na koga obraća pažnju, otkad mu više nema dede, osim na svoju majku.
Tako od najranijeg detinjstva, a rođen je u kasno proleće, skoro je bilo leto,
cvetali su grmovi jasmina oko kuće i sve je mirisalo, kaže Feher Rozalija,
njegova rujnokosa, tanušna mati, pomoćna službenica na pošti, gde je njen
tata Antal, koji ju je i uputio u poštanske poslove i ostavio joj kućicu sa živom
ogradom, radio godinama, u skoro svim zvanjima, prešavši put od pismonoše
do kontrolora.
Ferika je posmrče. Otac, po kome je dobio ime, uleteo je biciklom pod
zahuktalu lokomotivu, na neobeleženom pružnom prelazu, jer mu se točak
iznenada zaglavio, a noga zaplela i uklještila između lanaca i pedale, pa nije
uspeo da odskoči na vreme. Posle su na tom mestu postavili rampu. Ferika-
sin, koji ne poznaje reč otac, prolazi tuda, ili pretrčava, kad god je lepo
vreme, i po više puta dnevno, ne znajući da je to mesto očeve pogibije. Majka
mu je pokazivala slike i tumačila mu da je momak koji je nju zagrlio na slici
njegov tata. Tata, ponavljala mu je, a on je ćutao. Možda je bio ljubomoran na
tog dugajliju što grli njegovu mamu, zato nije hteo nikako da ga zove. Nekad
stoji kraj rampe i sačeka da naiđe voz, pa ga oponaša: duf, duf, duf…
Često dolepeće pred poštansku zgradu, u sate kad s posla izlazi njegova mama
Roža, potrčkuje unaokolo, promiče kroz mali ružičnjak koji je zasadio i
odnegovao njegov deda, ali on to nije znao, zaviruje u cvetove, kao da ih
bište, a onda, tačno u minut, kao da oseti kad treba, uševrda se ispred ulaznih
vrata. Nikad još nije bilo da se on zaigra i da propusti trenutak kad se iznutra
promoli riđa, kovrdžava glava njegove majke. Pohita joj u susret, kao
raždžilitano ždrebe. Pocikuje, maše rukama, skakuće uz nju, priča, priča,
pređe joj s druge strane, pretrči ispred, da joj se zagleda u oči, čupka je za
kosu, nosi njenu tašnu, gura joj glavu u rukav od haljine, odjuri napred, pa se
opet trkom vrati i kao sudare se njih dvoje, a on se zaleluja, pa sad će da
padne, a ona ga pridrži i sve tako do kuće. Raduje joj se neobuzdano, baš kao
i ona njemu.
Mala, stiže mu negde do sredine ušiju, kao šibljika u struku, a odozgo, po
ramenima, pritiska je plast kose boje rujevine. Kad njih dvoje idu zajedno,
izgleda kao da se ulicom kreću dva velika suncokreta, samo je jedan malo
niži. Moja Rožika nosi na glavi žuti karfiol od pet kila, šalio se tata Antal sa
svojom jedinicom, koju je uglavnom sam odgajio jer je rano ostala bez majke.
Rožika je odrasla pre vremena. Nije joj bilo ni desetak godina kad je postala
mala reduša, tatina vredna kućanica. Kuvala je paprikaš, tresla jastuke i onako
slabašna potapala rublje u korito da ga tata lakše opere. Sa četrnaest je već
imala momka, Feriku Fehera, mehaničara za popravku bicikla, za koga se
kasnije i udala, a sve zajedno su proživeli skupa sedam-osam godina.
Sad je odavno sama sa sinom. Ima svoga kudravka, umiljatog žutokosića,
kome sve povlađuje, mazi ga i voli. Ona jedina uvek razume sve što on
govori, a on njoj priča o svemu što vidi, ili što mu se desi i nikad joj nije
dosadan, i po pet puta joj ispriča neki svoj mali doživljaj u polju, ona ga sluša
s ljubavlju. Za razliku od drugih, koji ga zapitkuju za svaku reč i po više puta,
jer se teško snalaze u njegovom guturalnom brundanju, ona to uopšte ne
primećuje i čudi se šta im je toliko nerazumljivo u njegovom govoru. Njih
dvoje su uvek u razgovoru, šale se i smeju, jer kad je s majkom, Ferika je
pravi šeret i spadalo, samo je zasmejava. Onako živahan i ustreptao, kao
kakva džinovska čigra, jednako se vrti i vretena oko nje. Mamina voljena i
razmažena igračka.
To joj je najviše i zamerila učiteljica Dudaš Ilona, iz specijalnog odeljenja
osnovne škole u mestu, kad je došlo vreme upisa za Feriku. Oštro ju je ukorila
što je dečaka tako prepustila prirodi i vaspitno ga sasvim zanemarila. On ima
urođenih nedostataka, to je nesumnjivo, ali da se na vreme počelo, bile bi
veće šanse da mu se pomogne. Kriva je kao majka, prebacivala joj je, što ga
nije ničemu učila, već se i sama trudi, maltene, da govori kao i on, da ga ne
kompleksira, umesto da ga je ispravljala i podučavala. Trebalo je da mu služi
kao primer jer je on imitativni tip. On je dobar dečko i sve zna, rekla je Roža,
samo je stidljiv.
Gospođa logoped, defektolog, ambiciozni pedagoški radnik, nosilica više
nagrada za podvige u svojoj struci, bila je rešila da još jednom pokaže šta se
sve može postići specijalnim metodama, stpljenjem i znanjem, i da pobedi
Ferikinu zaostalost koja, ni po njenoj oceni, nije bila nesavladiva. Pošto mati
nije obavila svoje kako valja, trebalo je krenuti iz početka. Želim od njega da
izgradim ličnost, formulisala je pred Rožom svoje ciljeve, nije dovoljno da ga
naučimo da pravilno govori, treba da se osposobi da misli i učestvuje u
životu. Treba da se pripremi za rad.
Uporedo sa osnovnim znanjima koja je dobijao na časovima, popravljala je
njegov izgovor, terajući ga da ponavlja za njom prvo jednostavne glasove, pa
sve složenije, dok nisu prešli na reči i rečenice. Stavljala mu je u usta poveliki
kesten i tražila da izgovara slogove, vaspitavala mu je moć percepcije i
prepoznavanja, sve prema teoriji i svojoj dotadašnjoj uspešnoj praksi. Trebalo
je da sam crta stvari koje imenuje i obrnuto, da opiše šta vidi na slici koju mu
ona pokaže. Na svim njegovim crtežima su bili njegova mama i on, s tim što
je njoj obično na grudima, ili na glavi sa strane, crtao neki krug sa bočnim
proširenjima. Leptir, objasnio je učiteljici.
Prešao je u drugi, pa u treći razred, ali ona nije bila zadovoljna njegovim
razvojem. On je jako svojeglav, žalila se Rožiki, treba da ga učite da mu nije
sve dozvoljeno. On mora da se suoči i sa zabranama i sa kaznama. Pa zar mu
toga nije već i previše, zaplakala je jednom Rožika, molim vas da ne vičete na
njega, to ne mogu nikome da dozvolim. On je plašljiv kao ptičica. Neću da
živi u strahu.
Ne, Dudaš Ilona zaista nije bila gruba, ali jeste odana metodu i uporna, što je
Feriki, naviklom na majčinsku mekotu, teško padalo. Okrene, na primer,
učiteljica prema njemu sliku, na kojoj se vidi grupa dečaka na kupanju, u
nekom plićaku. Ko se kupa u ovoj reci, pita ona Feriku. Niko, odgovara on,
sad je zima. Na slici, na slici, upućuje ga ona da usmeri pažnju i da opazi
razliku između slike i života, pa pokazuje na glave mladića u vodi. Ko je ovo?
Ne znam, brunda Ferika, ja njih ne poznajem. Onda ide sve iz početka. Šta je
reka, Dunav je reka, šta je dečak, Ferika je dečak i Joška je dečak i Dejan je
dečak, a više dečaka su dečaci. Ko se kupa u reci? Dunav, odgovara Ferika.
Rozalija takođe dobija od učiteljice domaće zadatke jer ona mora kod kuće
neprestano da radi sa dečakom, nije dovoljno samo ono u školi.
Teško je išlo sa pisanjem, ali je naučio da napiše anja (mama) i lepke (leptir)
otprve. Celu stranu je napisao: mama je leptir. Tada je Dudaš Ilona
udvostručila napore da ga nauči da razlikuje ljude od stvari i drugih živih
bića. Šta je ovo? Ptica. A ovo? Drvo. Gde živi ptica? Kod njene kuće. Ne, gde
stoji, gde je ti vidiš? Kod mame na džemperu (Roža ima broš u obliku
kolibrija). Onda sve iz početka. Teško ide i račun, ali učiteljica ima strpljenja.
Koliko jabuka ima na stolu, ajde da izbrojimo: jedna, dve, tri, četiri, pet.
Ferika, ti pojedeš dve, koliko ih je ostalo? Neću da jedem jabuke, hoću da
ručam sa mojom mamom…
Dril je došao do usijanja kad je Ferika počeo da bunca u snu šta je veće, a šta
je manje i koliko pilića ide za kvočkom. Rožika je došla u školu i pobunila se
protiv te torture. Zar ne čujete da on sve lepo kaže, šta ga terate da po sto puta
ponavlja istu stvar, nije on papagaj. Zato što još ne izgovara Ferika Feher,
nego Pterita Pteter jer se mazi pred vama, eto zašto, kaže besno dosledna
pedagoškinja, to mi je hvala što sam ga i ovoliko naučila! Kako ne osećate da
bi on mogao mnogo bolje, ali neće jer je pre svega lenj. Pitam se zar vama ne
smeta kad on ovako rogobatno izgovara? Neka govori kako on hoće, samo ne
dam više da ga mučite. Koszonom szepen, rekla je Roža, pa Feriku za ruku i
kući.
Insistirala je da ga prime u normalnu školu. Molila je da mu malo progledaju
kroz prste na testovima. Požalila se nekom starijem učitelju, Farkašu, da
njemu u stvari odmaže to što je u društvu zaostale dece. Gledajući njih i on se
ponaša kao i oni, a kod kuće je sasvim drugačiji, sve zna. Ona ga mirno
pošalje u radnju, kaže mu šta treba i on donese.
Farkaš joj je dozvolio da ga dovede u njegovo odeljenje, u drugi razred, na
njegovu odgovornost, ne mora ni da ga upisuje, nek ide godinu dana tako, pa
će videti ima li kakvog rezultata. Ponovo je Ferika sricao slogove i crtao kuću
sa dimnjakom i dva prozora, a pod jednim obavezno krug sa dva ispupčenja
sa strane. I objašnjavao je učitelju Farkašu da je to leptir. Učio je i neke
pesmice i malo računa. Samo, nije ni to dugo potrajalo, svega jedno
polugodište, ili malo više. Dečak jeste zavoleo starog učitelja, možda mu je
malo ličio na dedu Antala, ali su deca bila ta koja su mu uterala strah.
Zadirkivala su ga i kinjila. Iako je bio viši i stariji od njih, nije umeo da se
brani, pa su mu se brzo popeli na glavu. S mukom je uopšte i kretao u školu, a
dolazio je kući tužan i preplašen.
Mati, šta će kud će, vrati ga opet kod stroge metodičarke, pa je nastavio da
čita sa slika i da govori sa kestenom u ustima. Doterao je i do starijih razreda,
gde je bilo raznih nastavnika. Jednoga dana iznenada je skočio kao poplašen
od nečega, pobegao sa časa biologije, baš kad su učili o insektima, i sakrio se.
Roža ga je prvo dugo čekala, a onda, prestravljena obišla gradić i sva Ferikina
omiljena mesta u okolini. Nigde ga nije bilo. Spustila se noć, dozivala ga je,
tražila, ali sve uzalud. Tek negde pred jutro setila se da zaviri i na tavan, mada
se on tamo nikad nije krio jer se plašio mraka. Našla ga je kako spava zgrčen
u nekoj staroj fotelji, zakopčan u vetrovku, a u naručju čvrsto drži svoje
slikovnice pune leptira, koje mu je ona svuda nabavljala. Samo je majci
ispričao šta se desilo, bolje reći, jedino je ona razumela o čemu on to priča.
Time je Ferikino školovanje bilo završeno.
Mnogi su dobronamerno savetovali Rozaliji da ga uputi na neki lakši i
jednostavniji zanat, da bi se za nešto osposobio, a malo i da se privikne na
obaveze i na ljude. Desilo se da je jedan korpar tada tražio šegrta i nije pitao
za njegovu naobrazbu i umne sposobnosti, samo ga je zanimalo ima li
dovoljno zdrave i jake ruke da može da vrti i savija šiblje i da ga zapinje oko
uspravno pobodenih paoca. Kazali su to Roži. Ona ni da čuje. Moj Ferika da
sedi po ceo dan na jednom mestu, kao da je bogalj, i da plete pruće golim
rukama, kome li je to palo na pamet. Zar ne vidite kako je on pun varnica,
živa vatra, samo vitla, ne drži ga mesto, taj bi, da se to može, i ručavao trčeći.
Kako bi to izgledalo da ga ja sad prikujem za drvenu klupu, kao nekog
invalida, pa da mi se još i razboli tako zgrbljen, šta bi mi onda život. Ni
govora, ne dam ja tebe nikome, leptirko moj, kaže ona, pa krene rukom kroz
onaj grguravi riđi gustiš od njegove ćube. Ferika samo sjajka očima i kao
brani se, hoće da joj izmakne i pobegne, a smeškom, kojim obično šara onako
po praznom prostoru, sada umiljato obuhvata njezino lice.
Drugima se, ona tvrdi zato što je stidljiv, nikada ne obraća sa osmehom, a
svojoj anjuki Roži gotovo uvek. Njoj se smeši pravo u oči, i u vrat, i u ruku, i
u tašnicu o ramenu, i u džemper kojim se uveče ogrne, i u mali novčanik iz
kojeg mu daje sitninu za sladoled, i u kapuljaču od kišne kabanice, i u kragnu
od bele bluze, i u kecelju koju pripaše, i u šnalu (u obliku leptira) kojom
pridržava kuštravi mravinjak kose, i u topli kupus kojim puni tanjir, ispred
njega na stolu, i u njene sitne zalogaje dok sedi naspram njega i jede, i u njen
smeh kad joj on kaže: ja sam leptir koji jede kupus, i u otoman na kojem se
ona malo odmori po podne, i u lonče kafe koju kuva posle toga, i u to što
njemu uvek daje kafu sa mlekom, da mu ne poraste rep, i u svaku sitnicu
unaokolo koja pripada njoj. Rozalija Feger je zaista bila obožavana mati.
Osim nje, od svih bića na svetu, Ferika u potpunosti pripada još samo
leptirima. Voleo je i dedu, koga je zvao nađapa, ali njega više nema. Pored
majke, oni raskošni, šareni, lepi insekti su u stvari čitav njegov životni
sadržaj. Da ume da objasni tu svoju ljubav prema njima, verovatno bi tako
rekao jer on sve dovodi u vezu s njima. Sve ono što imalo liči na leptira za
njega ima nekog smisla, zanima ga i tome se raduje, izvan toga oblika malo
šta uopšte i primećuje.
Čitavo leto i svaki sunčani dan u godini koji ugrabi on provodi u traganju za
tim lepim insektima. Kud god ide, motri i vreba da se koji odnekle ne pojavi,
a često ga tako poneki iznenadi, samo zatreperi iz nekog grma, ili iz nečije
bašte. Tada on radosno sledi njegov let, pritrčava za njim i igra se, sve dok mu
ovaj ponovo nekud ne umakne. Zimi, kad, kako mu je Roža objasnila, leptiri
ne lete napolju, već ušuškani u toplom baš kao i on, čekaju negde da dođe
lepo vreme, Ferika najradije ostaje u sobi, okružen njihovim slikama, koje
strpljivo pregleda. Roža mu neprestano nabavlja nove i nove slikovnice,
ilustracije, udžbenike, stručne časopise, sve gde može da se nađe slika leptira.
Tako on satima lista i prevrće knjige u kojima ih ima naslikanih u letu, na
laticama cveća, na listu, ili kori drveta, u redovima, po vrstama, u
najrazličitijim bojama. Ima i velikih i sićušnih, retkih i običnih, onih sa
okatim krilima, kao i sitnih, od svilene bube, ili moljaca, šarenih i crveno-
belih, noćnih, dnevnih, šumskih, livadskih, tropskih, polarnih i ko zna sve
kakvih, ali Ferika niti poznaje te finese, niti mari za njih, za njega je svaki
leptir samo to i ništa više, insekt koji svojim bićem i oblikom ispunjava
njegov svet.
Jedino tako, među tim slikama, on uspeva nekako da pregura zimu, svoje
omrznuto godišnje doba, jer tada ređe izlazi i ne može da trči, a i deca ga
guraju u sneg i gađaju ledenicama, kad nije s majkom. Ovako prelistava
slikovnice, tetoši svoje šarene ljubimce, miluje ih, razgovara sa njima,
dodiruje rukama njihova raznobojna krilca, izdigne knjigu iznad glave, pa juri
kroz kuhinju da izgleda kao da leptiri lete, ili ih rasporedi unaokolo po kući,
kao što ih viđa na livadi, stavi neke na sto, neke na pod, pa na stolicu, ili na
kanabe, onda se provlači između njih, krstari od jednog do drugog, tera ih da
uzlete, kao bajagi, plaši ih i hvata, ali polako i oprezno da ne bi nekog od njih
nagazio ili prignječio u toj igri. Svejedno što i on zna da oni u tim knjigama
nisu živi, već da su to samo njihove slike, kao što prepoznaje i svoj lik na
fotografijama u albumu ili na zidu, ipak se čuva da im, ni tako naslikanim, ne
učini ništa nažao. Njegova majka kaže da on ponekad uveče pred spavanje,
kad je napolju sneg, pokrije slikovnice svojim džemperom da se leptiri noću
ne smrznu.
Trebalo ga je samo videti u polju, na kakvoj zatravljenoj utrini, ili u
bagremaru, izvan grada, kako obasjan suncem, celim svojim bićem, a najviše
pogledom i osmehom, prati njihovo trepetljivo kruženje iznad razvlasale
trave, letukanje s cveta na cvet, ili kad se koji leptirak privije uz cvetnu čašicu
kao da je ljubi. Pa kako samo Ferika ograjiše kad neki šarenko odnekud
iznenada pikira na njegovu nogu, ili mu padne na kosu, a dolaze mu i na dlan
jer ih on strpljivo čeka ispružene ruke. Toga tihog cičanja od sreće i bleska u
očima dok lagano prilazi i pokušava da dodirne savijena krilca, pre no što ih
lepotan raširi i ustrepti naviše u potrazi za drugim cvetom. Nekad dotakne, pa
čak i uhvati nekog za krilo, ali ga zamahom odmah pusti uvis kao neki
balončić, a na prstima mu ostane pelud sa njegovih krila. Tad juri majci, koja
kad god je slobodna odlazi s njim u prirodu, sedi u hladu i čita, ili plete, ili
posmatra sina kako se igra. Pokazuje joj obojene prste, tapše rukama i trese ih
da vidi hoće li boja da spadne, pa se raduje kad shvati da su mu jagodice
prstiju i dalje šarene.
Ume on da se igra sa njima i žmurke i da varaka svoje trepetave drugare –
poletače. Kao, on pridrema na suncu, zagnjuri se onako u travu, ne mrda, a
zvirka malko kroz trepavice, tek da vidi kud lete. Prićuti se tako, kad god ih
ima mnogo, ne bi li ih namamio da sleću na njega, ili na travke u blizini. Te
sreće i milošte u osmehu kad otvori oči i ugleda nekog raznobojnog kinđurka
na svom kolenu, ili rukavu. Tad se primiri da što duže ostane nepomičan da ih
ne rasplaši. No njih dašak nosi i donosi.
Ima trenutaka kad ih odjednom nestane, odlete nekud, pa nikako da se ponovo
pojave. Ferika se tada uzvrpolji i unervozi. Kreće da ih traži. Trči kroz travu i
tako ih verovatno uzbuni, pa i oni stanu da proleću ispred njega. Lepo je
videti Feriku onako u roju raznobojnih leptira. On pažljivo vreba gde će koji
da se spusti, pa im se opet lagano prikrada, stopu po stopu, nagne se nad cvet
ili busen gde je sleteo leptir, pa zagleda onako iz blizine kako ovaj sklapa i
širi krila čije boje blistaju na suncu, a najradije bi mu podmetnuo obraz na
poljubac, tako omađijano zuri u njega. I zaista, biva da leptir, možda baš od
njegovog daha, letne nagore i okrzne ga po licu, a on se smejulji, kao da ga je
zagolicnuo, češka to mesto i uživa. Zato se i bio nadneo onako nisko.
Ako ide sam na livadu, kad su veoma topli dani, pored užine nosi i plastičnu
kanticu koju mu Rožika napuni vodom. Čim stigne u gustu travu, gde ima
dosta poljskog cveća i vlasca, dobro on poznaje mesta koja leptirovi vole, tu
otabori. Namesti poklopac od kante na neki zgodan proplančić među
travkama, da ga leptiri vide, naspe vode u njega i čeka. To je dobar mamac za
njih, jer on zna da se oni rado viju tamo gde je voda. I gle čuda, ubrzo se
načete po ivici poklopca, naginju rilicama unutra i osvežavaju se. Tada ih
Ferika mirno posmatra do mile volje jer tu obično zadugo ostanu, ponekad ih
prska, oni se malo uzlepeću, pa se opet spuste na poklopac. Mislili su da je
padala kiša, objašnjava on Roži, pa su se poplašili. Gledali su gde da se
sakriju.
Tako povazdan, za lepog vremena, dok leptiri iskrsavaju, leptiraju u sunčanim
odblescima i gube se u izmaglici polja, Ferika ih ushićeno sledi, prati njihovo
veselo letukanje unaokolo, gleda kako jedan drugog sustižu, vreba ih kad se
zamrse u travu, ili uljube u cvet, promatra njihove šare i oblike, i sve tako dok
nagne dan, kad se i oni slegnu u svoja legala, a on krene kući da priča majci
kako su pili vode i sletali mu na dlan. Evo ovde, vidiš boju, pokazuje joj.
Ferika je tako živeo prilično daleko od ljudi, nastanjen u treperavom carstvu
ovih raznobojnih, nečujnih, simetričnih insekata, bez glasa i avaza, čijom je
raskošnom pojavom, možda baš zbog te njihove potpune stišanosti, bio
sasvim opčinjen.
Kao Nabokov, rekao je jedan književnik, videći kako Ferika prosto lebdi kroz
livadu za svojim miljenicima. To je čisto nabokovljevska fascinacija. Ne ume
svako da voli leptire na taj način.
Možda ovo poređenje donekle ima osnovu, ali samo u najširem smislu. U oba
slučaja leptiri jesu predmet interesovanja i privrženosti, a možda i divljenja,
ali iz dva sasvim različita ugla, može se čak reći i suprotna.
Kao ugledan naučnik, lepidopterist sa pretenzijama i ne malim rezultatima u
toj oblasti, Nabokov je sakupljao leptire, istraživao njihov opstanak,
proučavao ih, pisao o njima studije, tragao za novim vrstama, nekolike i
pronašao.
Jedan novootkriveni leptir je dobio ime njegovog sina. Veliki pisac je, dakle,
kao vrhunski stručnjak i specijalista, nadmoćno pronicao u jedan živi oblik
prirode, za koji je počeo da se zanima još kao dečak, a čije je karakteristike
proučio do srži.
Naš riđogrivi Feher Ferika je, međutim, po svemu sudeći, živeo svoj
jednostavni, ali uzbudljivi život u punom uverenju da je i sam leptir, da po
svemu pripada toj vrsti živih bića, a sve izvan tog, leptirskog načina života
bilo je za njega nalik na torturu i prisilu.
Ima više dokaza da je on zaista tako gledao na svet oko sebe. Prvo, i njegova
majka Rozalija tvrdi da se on oduvek bolje osećao i snalazio među tim
bezglasnim insektima nego u društvu ljudi, kojih se uglavnom plaši.
Njegovom oku ne može da izmakne ništa što je leptirastog oblika.
Podjednako se raduje šari na tepihu, raskriljenim vratima ormara, slici na
kakvoj reklami, mašnici u nečijoj kosi, ili rasklopljenoj knjizi sa olovkom u
sredini. Čim osmotri tako nešto, upre prstom i sa osmehom kaže: lepke
(leptir). U ljudskom liku, naprotiv, ne zapaža ništa. Ukoliko nema razloga za
strah, pored ljudi prolazi potpuno ravnodušno.
Drugo, to potvrđuje i ono njegovo naglo bekstvo iz škole, kad se, prestravljen,
sakrio na tavanu, jer je užas koji ga je naterao da se krije bio veći i od
činjenice da se nikad ranije nije usuđivao sam u mračnu prostoriju. Šta je tada
ispričao majci?
To da je nastavnica biologije Ana Đerđa donela u učionicu veliku kutiju za
čije je dno bilo pribodeno mnoštvo raznih buba, trebalo je reći insekata, ali on
nije znao tu reč, kao što nije uspeo ni da shvati da je to učilo za očiglednu
nastavu jer je odmah spazio nekoliko divnih šarenih leptirova u sredini kutije
i radosno se ustremio na njih. Kad je zatim ugledao kako im iz hrbata štrče
igle, a oni stoje nepomični, skočio je i užasnuto istrčao iz učionice na onaj
svoj krivudavi način, ostaviviši sve svoje stvari na klupi.
Projurio je kroz školsko dvorište kao mahnit i nije se zaustavljao dok se nije
osigurao da ga više neće stići i vratiti u razred. U stvari najviše je bežao od
ljudske surovosti.
Tresao se i zaplitao jezikom kad je o tom pričao Rožiki, tako da ga je čak i
ona tada sa mukom razumela. Držao se za stomak i za jedno mesto na sredini
leđa, mucajući: boli, boli.. Ona ga je tešila da to nisu bili živi leptiri, već
onakvi kao u knjizi, samo naslikani. Gledaj sad, evo ja ću tebe da udarim na
slici, ali ti nećeš ništa osetiti, smirivala ga je, šamarajući sliku na kojoj je on
sa loptom u naručju. Nije pomoglo. On, koji je sve verovao svojoj majci,
ovoga puta je uporno dokazivao da je on tačno video da ono nije bila slika na
papiru, već pravi leptir, pa joj je pokazivao svojim rukama i telom kako je
ležao i kako su mu krila bila podignuta. Jedino se malo smirio kad mu je
obećala da ga više neće voditi u školu gde leptire nabadaju na igle.
Otada je uvek skrivao slikovnice kad neko stran uđe u njihovu kuću i nije više
pokazivao gostima slike svojih šarenih drugara kao nekad. Dugo posle tog
bekstva iz škole skakao je noću iza sna vrišteći: Jaj nekem, jaj nekem, anjuka!
(jaoj meni, jaoj meni, majko). Nastavnica hoće da me probode iglom i da me
stavi u kutiju, kaže majci, dok ga ona tetoši i nežno ponovo uspavljuje:
Spavaj, leptirko moj, tu je tvoja mama, ne boj se ničega, šapuće mu.
Treći dokaz je očigledan. Dovoljno je samo pažljivo pogledati njegovo
trčanje. On zapravo poletuka tamo—vamo kao pravi, veliki dvonožni leptir,
para vazduh rukama i vijari unaokolo. Zastaje kao da se spušta na cvet, ili
kakvu granu. Mnogo je voleo da gleda cveće izbliza, da ga dodiruje, da
zabode nos u čašicu kad ga miriše. Nekad se nagne da pomiriše ruže na
majčinoj haljini.
Zatim treba videti način na koji pije vodu iz kantice u polju. Baš kao i leptir
koji sleti na rub plastičnog poklopca i gnjurne nekoliko puta rilicom unutra,
verovatno usrkne kap vode i odlepeće dalje. Dobro je to Ferika izvideo, pa je i
sam tako radio. Dotrčao bi do svog otvorenog malog vedra, spustio se na
kolena i tako sagnut škuljnuo glavom unutra, lapnuo usrkljaj vode, ponovio to
nekoliko puta, poskočio i izmakao se da i dalje u travi na miru posmatra svoju
braću. Samo kad baš jako ožedni, nagne kanticom i napije se kao što radi
majka, koja mu nikad ne brani da zamače glavu u vodu koliko god hoće. Njen
Ferika, njen veliki, lepi žuti leptir – njen šargo lepke, kako ona kaže.

Beleška o autorki
Vida Ognjenović (1941, Dubočke kod Nikšića) srpska književnica, rediteljka i
diplomata. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom
fakultetu u Beogradu i na Odseku za režiju beogradske Akademije za
pozorište, film i televiziju. Piše romane, pripovetke, eseje i drame. Knjige
pripovedaka: Otrovno mleko maslačka, Stari sat, Živi primeri, Prava adresa,
Najlepše priče Vide Ognjenović. Romani: Kuća mrtvih mirisa, Preljubnici,
Posmatrač ptica. Eseji: Nasuprot proročanstvu, Visoka voltaža. Drame:
Melanholične drame, Devojka modre kose, Mileva Ajnštajn, Setne komedije,
Jegorov put, Don Krsto, Drame I, II, III. Dobitnica je nagrade izdavačke kuće
„Prosveta“ i Narodne biblioteke za knjigu godine, Andrićeve nagrade, kao i
nagrada „Branko Ćopić“, „Laza Kostić“, „Ramonda Serbika“, „Stjepan
Mitrov Ljubiša“, „Kočićevo pero“ i dr. Predsednica je Srpskog i
potpredsednica Međunarodnog PEN-a.
 Boba Blagojević

BUBAŠVABA
Upoznala sam je u tri izjutra, kad sam ustala i otišla u kuhinju po čašu vode.
Možda je pogrešno što kažem „upoznala“, sad verujem da sam je poznavala i
ranije, samo sam toga jutra postala svesna nje, ko je ona u stvari i šta ona
znači za mene, onako kako neko počinje da razlikuje prijatelja ili osobu koju
voli od drugih.
Te noći uzalud sam pokušavala da zaspim, osluškujući disanje muža i našeg
najmlađeg deteta. Učinilo mi se neobično glasno. Ne, oni nisu hrkali, nije
stvar u tome. Disali su ravnodušno. Dvoje starijih spavalo je u drugoj sobi.
Vrata su bila zatvorena, ali čula sam i njih. Ista ravnodušnost, isti mir.
Smetalo mi je što oni tako čvrsto spavaju, njihovo ujednačeno disanje
otkrivalo mi je koliko su svi oni u stvari sebični i da ne mare mnogo za mene.
Uvek sam se budila na njihov najmanji trzaj, a sad kad sam ja ležala budna,
kad sam se prevrtala po krevetu i gutala suze, oni su spavali mirno, kao da se
ništa ne događa. Pa da, za njih se ništa nije ni događalo. To je ono! Naravno,
bolje je da spavaju nego da su budni sa mnom. On je umoran a deci treba sna.
Ali bar da im se malo poremetilo disanje, da su se, makar u snu, nesvesno,
okrenuli na moju stranu kad sam zajecala.
Sa takvim mislima provela sam veći deo noći. Kad se malo razdanilo,
pogledala sam oko sebe: tesna soba, veliki orman, dva kreveta, sto, stolice,
izgužvan stolnjak, mrlje od mastila na parketu, tepih izlizan na mestima kuda
se gazi, nove zavese – već prljave, već sive, već treba da se operu, odeća i veš
razbacani po stolicama, otvorena usta, mokar jastuk. Sat je kucao.
Još nekoliko sati pa ustajanje, kupovina, spremanje doručka, vođenje dece u
školu, kupovina hrane za ručak, spremanje stana, kuvanje ručka. Pored toga,
trebalo je ispeglati veš, oprati nešto, deca već nisu imala šta da obuku. Pa
ručak, pranje sudova, užina, večera. Preda mnom se pružao dan, poznat,
neuzbudljiv ali težak. Ništa me nije gonilo na ustajanje sem svesti da moram
da izdržim i danas, da bih opet izdržala i sutra. A zašto da izdržim, to nisam
znala. Ne, nisam više znala. Naravno, u glavi mi se motalo mnogo odgovora,
kao: dok deca ne odrastu, dok ne stanu na svoje noge, i sve tako. Valjda će tad
moći sami sebi ponekad nešto da skuvaju. Kad bih bar mogla da ih naviknem
da iza sebe operu i pospreme, već bi mi bilo lakše. Samo da se nauče da iseku
komad hleba, premažu ga, sipaju sebi mleko u čašu bez prosipanja, sklone
hleb, sklone mleko, očiste mrve. Bilo bi dovoljno.
Odjednom mi je postalo jasno da to ne bi bilo dovoljno, i da nekim stvarima
više ne mogu da se obradujem kao ranije. Bila sam nekad srećna kad mi je
najstarije dete naučilo da samo vezuje pertle i gleda na sat. Sad više ništa nije
moglo da me obraduje. Više ništa nije moglo da me iznenadi sem nesreće,
bolesti, smrti. Naravno, moglo se dogoditi da promenimo stan za veći.
Najmlađi bi tad dobio svoju sobu, nas dvoje bili bismo sami. Ili sve troje dece
u najveću sobu, a u jednoj da se uopšte ne spava, da ostane kao trpezarija.
Stavili bismo tamo ovaj sto i stolice, televizor… Deca će da odrastu, vreme
brzo prolazi. Biće srećna, ja ću se radovati njihovoj sreći. A možda će da budu
i nesrećna, tada ću im biti potrebna, pomagaću im, i biću nesrećna zajedno sa
njima.
Ali šta će to da promeni u mom životu? U tom beskrajnom redosledu
doručaka, ručkova i večera, nebrojanih šetnji od ormana do stola, od stola do
kreveta? Šta? Šta god se dešavalo, ja ću uvek izjutra da ustajem prva i da u
spavaćici odgegam do klozeta. Uvek ću da žurim zato što svi oni čekaju na
mene, na klozet, na kupatilo, na svež hleb, na doručak. Na konopcu će i dalje
svakog dana da se suše mokri peškiri. To je nešto zauvek utvrđeno,
nepromenljivo dok sam živa, kao što je utvrđen položaj mog palca dok brišem
čaše, kao što je utvrđeno mnogo šta što i ne primećujem.
Evo u čemu mi je protekla noć: nisam mogla da zaspim od strašnih misli. Ja
sam ih i ranije imala, povremeno su se javljale kad sam bila vrlo umorna ili
nezadovoljna, kratko su trajale i brzo me napuštale. Ne znam šta ih je tačno
prouzrokovalo, znam samo da je svima uvek bilo veoma neprijatno, a da je to
sve skupa mene činilo nesrećnom. Zagledala sam tada uvek predmete oko
sebe, lica dece, muža, i stalno sam ih u sebi opisivala, branila, napadala.
Napadala sam muža da je sebičan i branila sam ga da je slab i da sam mu ja
potrebna. Napadala sam decu da su nevaspitana, bezobrazna, branila sam ih
da su nestašna, da su još mala, i da sam ja kriva za sve zato što sam ih tako
vaspitala. Ma koliko da sam se trudila, nisam mogla da prestanem, stalno sam
gledala oko sebe i neprekidno mislila. Inače nikad ne stižem da mislim, imam
mnogo posla.
Obično su te misli brzo nestajale. Dovoljno je bilo da po podne legnem,
naspavam se, i već ih nije bilo. Muž i deca su govorili da su to moje bubice i
znali su da to uvek prolazi. Deca su tad bila mirna, nisu galamila dok sam ja
spavala, igrala su se tiho, nisu se svađala. Muž je bio pažljiv, čuvao ih je…
Razbojnici! Oni su bili razbojnici, a ja to nisam znala.
Dogodilo se to juče za večerom, iznenada. Tako je sve došlo iznenada da još
ne mogu da shvatim da se to uopšte dogodilo. Šta se dogodilo? To je ono
najstrašnije, ono zbog čega nisam zaspala celu noć: ja ne znam šta se
dogodilo. U stvari se nije dogodilo ništa. Ja ne znam zašto sam počela ovako
da mislim.
Dogodilo se za večerom. Sedeli smo svi za stolom u kuhinji i jeli hleb, sir,
pržena jaja i salatu od paradajza. Najmlađi sinčić jeo je griz posut izrendanom
čokoladom, drukčije nije hteo da ga jede. Niko ništa ružno nije napravio.
Deca su se ponašala lepo, jela su, nisu gnjavila kao što ponekad čine, nisu se
svađala. Tanjiri su nam se dodirivali. Bilo je mirno. Bili smo nekako svi
zajedno, blizu, nije to bilo zbog tesnog stola. Čak smo uzimali zalogaje u isto
vreme. Mislim da su tu bliskost svi osećali, možda su deca zato bila dobra, ne
znam. Čak je i najmlađe dete ćutalo, a kad je progovorilo, to je bilo bez vike,
bez plača, sasvim jednostavno je pitalo za crveni automobilčić.
Ja ne znam zašto sam počela da mislim. Bili smo srećni. I ja sam osećala da
sam srećna, i da veću sreću od ove, kad sedimo svi za istim stolom, jedemo
ćutke i bliski smo i vezani jedni za druge, nemam pravo da poželim. Moja
sreća bila je potpuna: deca su mi bila lepa, čista i umivena, bila su zdrava,
obrazi i oči imali su onaj sjaj koji postoji samo kod dobro uhranjene i
negovane dece. Muž mi je bio u jednom od svojih blagih, očinskih
raspoloženja, kad ih je razumevao mnogo bolje od mene. Tad sam ga najviše
volela. Bili smo zajedno i svako od nas je u tom trenutku pokazivao ono što je
u njemu najbolje i najlepše. Ne, grešim, svako od nas je to zaista i bio. To su
trenuci koji se uvek pamte docnije, a ne mogu da se opišu. Kad čovek zna da
je kao dete bio srećan a ne ume tačno da objasni zašto, sve je bilo tako
obično. I kad priča nekom drugom, taj ne shvata u potpunosti njegovu sreću.
Tako sam ja, dok sam sedela za večerom, shvatila zašto sam bila srećna kao
dete, i radovala sam se što tu sreću prenosim dalje.
A onda sam se začudila sebi što tako razmišljam, ja tako inače ne razmišljam.
Uplašila sam se i pokušala sam da ne mislim i da ih ne gledam, obratila sam
pažnju samo na svoj tanjir. Ali misao mi se sama vraćala, rasla je sa svakim
novim zalogajem. To više nije bila sreća, više ne znam šta je to bilo. Opet sam
ih pogledala, sedeli su na isti način, jeli su na isti način. Samo sam ja bila
sasvim drukčija, uzrujala sam se. Gledala sam ih i odjednom sam pomislila:
zar je ovo sve? Zar je ovo sve. I onda, i sad? Dolazila su nova pitanja i neki
odgovori, ja sam sve to odbijala od sebe. Ali mi oni nisu izgledali tako lepo
kao malopre. Taj sjaj koji je zračio sa njihovih lica, rumenilo, sve je to
poticalo iz samozadovoljstva, sitosti, pospanosti, bezobrazluka. Primetila sam
da se oni u stvari ne gledaju, svako je zabio nos u svoj tanjir i žvaće, a i kad se
pogledaju, to je bilo nekako lopovski, kao što se razbojnici pogledaju kad dele
plen. Bilo je to saučesništvo nad salatom, nad prženim jajima. Mislili su da je
dovoljno da prožderu ono što im ja skuvam, pa da ja budem srećna! Mislili su
da je dovoljno da oni dobro spavaju, pa da ja budem odmorna – kao da meni
dobar san nije potreban.
Pokušala sam da ne mislim, ali uzbuđenje je svakog trenutka sve više raslo, a
misao, u početku nejasna, postajala je sve strašnija.
Dugo je trajala večera. Spolja, ništa se nije promenilo. Ništa se nije dogodilo
što je moglo da poremeti našu sreću i promeni naše odnose. Sedeli smo i jeli
ćuteći, kao svaka porodica. Samo je u meni uzbuđenje raslo, mislila sam sve
više.
Osetila sam da sve ovo nije nastalo sad, nego mnogo ranije. Setila sam se
svojih neraspoloženja, bubica, i shvatila sam da su to bile ove iste misli, samo
skrivene i mnogo stidljivije.
Tek što sam postala svesna toga, već sam osećala da ona u meni raste, kao
kvasac. Još sam osećala njene granice, mogla sam da pratim njeno kretanje,
još sam mogla da se borim protiv nje. Znala sam da sad odmah treba da
legnem i da se dobro naspavam i da će sve ponovo biti kao što treba, više
neću da mislim ni o čemu. Bilo je važno izdržati samo još malo, dok oni
završe večeru, leći, pokriti se dobro preko glave i zaspati.
Kad se večera najzad završila, mrzela sam ih.
Muž je upalio televizor. Uzela sam najmlađeg sinčića u krilo i gledala
program. Kad mi je on zaspao u naručju, zagrlivši me, smestila sam ga u
krevetac. Ostavila sam ga da spava u čarapama zato što je bio prehlađen.
Šmrkao je. Posle toga sam raspremila krevete za dvoje starijih, ispričala sam
im priču (oni to vole, navikla sam ih), poljubila ih i pokrila. Pa sam sedela sa
mužem, pili smo pivo i razgovarali. Trebalo je popraviti česmu, curila je.
Legli smo.
I evo šta me je iznad svega užasnulo, čak više od mržnje koju sam otkrila u
sebi: ja sam se za večerom potpuno promenila, iznutra sam bila potpuno
druga žena. Umesto da nesebično volim, kao što sam do tada činila, mrzela
sam svom snagom i bila sam svesna svoje mržnje – a niko ništa nije primetio.
Niko nije opazio nikakvu promenu, deca su bila poverljiva kao i uvek i mazila
su se u mom naručju, i nisu zaplakala kad sam ih poljubila onim strašnim
poljupcem, naprotiv. Sa mužem sam razgovarala, grlili smo se, ni on ništa nije
osetio.
Sigurna sam, da je slučajno neko od moje porodice osetio tu promenu u meni,
ja više ne bih mrzela. Ta mržnja je, verovatno, bila neka vrsta provere, možda
sam htela da vidim koliko njima, u stvari, znači moja ljubav. Shvatila sam da
ona njima ništa ne znači. Njima je bilo sasvim svejedno da li ja njih volim ili
mrzim. Njima je samo bilo važno da ja radim određene stvari. Oni nikad
stvarno nisu osetili koliko sam ih volela, kao što nisu ni osetili kad sam počela
da ih mrzim. Tanjir sa prženim jajima jeste tanjir sa prženim jajima, tanjir sa
paradajzom je samo tanjir sa paradajzom. To nije bilo tako za mene, ali je
uvek tako bilo za njih. Tu su, naravno, bili i detalji – ulje, so… To je jedino
što je bilo važno. Presoljeno jelo ili neslano jelo? To su bili naši pravi odnosi,
jedino što je imalo nekakvu važnost i neko značenje. Mužu je potreban jedan
niz stvari, počevši od gaća, preko hrane, do ljubavi. – Ali ne, on nije osetio
ništa. Deca zahtevaju da budu napojena, nahranjena, obučena, da ih grlim i da
ih ljubim.
Ne razumem, zašto nisu ustuknula od mog poljupca, zašto nisu zaplakala? Bar
to da se dogodilo! Zašto su svi oni i dalje bili tako srećni, posebno srećni,
srećniji nego obično. Znači, njima je sve to čak bilo i prijatno. Bar da su
zaplakala!
Bilo je tri sata kad sam sklonila njegovu ruku, i tiho, da ga ne probudim,
iskrala se iz kreveta. Otišla sam u kuhinju po čašu vode. Upalila sam svetlo.
Nešto mi je sevnulo pred očima, a onda sam pogledala u sto. Nekoliko
krupnih bubašvaba bilo je okupljeno oko mrva od sinoćne večere. Jedan
trenutak bile su sasvim nepomične, pa su se dale u bekstvo. Skrivale su se pod
tanjire. Iznenadila me takva inteligencija. Naravno da nisam htela da razbijam
tanjire. Sačekala sam da siđu na pod, tu sam ih ubijala papučom, i, ni sama ne
znam zašto, razmazala sam ih po podu. Opet mi je nešto neprijatno sevnulo
pred očima, ali sad sam otkrila šta je to. Bila je to satara za meso. Upotrebila
sam je danas, kasapin mi je podmetnuo dosta žila i kostiju. Bila je oprana,
sušila se na žici. Ne znam zašto sam je uzela u ruku. Proverila sam njenu
težinu, probala njenu oštricu, čak sam nekoliko puta zamahnula. Onda sam se
uplašila. Sklonila sam je, ali i dalje mi je njena oštrica sevala pred očima, i
dalje sam mislila o njoj. Trebalo je nešto isitniti, tu, odmah. Odvojiti odmah
meso od kostiju, da bi se stvar razjasnila. A onda sam pomislila: ne mogu više
da seckam, ne mogu više da pravim čorbe.
Tad sam opazila nju. Nju, bubašvabu. Stajala je mirno, pored zida, i nije
bežala. Nije se ni pokrenula kad sam podigla papuču da je razmrskam. A onda
se nešto dogodilo, ni sama ne znam kako. Stajala sam sa podignutom
papučom i osećala sam da smesta moram da odem iz kuće. Setila sam se
svega, večere, satare, kostiju, otvorenih usta na jastuku.
Klekla sam na pod, sasvim blizu nje. Bila je odvratna. Debelo crno telo
presijavalo se, masni brkovi, trup, nervozne tanke nožice. I ona se hranila
ostacima mojih ručkova i večera. Prepoznala me. Stomak je njen zaigrao i
prišla mi je. Čelom sam dotakla pod i zagledala sam se u njeno oko.
Divno, čudesno je oko bubašvabe. Pre svega, tako je pametno. Nesreća je što
je svi ubijaju pre nego što pogledaju u njeno oko i tako ne stignu da vide šta
ih tamo čeka. Oko je bilo neverovatno malo, ali kad sam pogledala u njega,
odmah je naraslo. Uvećavalo se i uvećavalo dok na kraju nisam zurila u
ogromno, bistro jezero.
Odvratna? Ona je odvratna samo zato što zna sve o nama. Oduvek je sve
znala, mnogo pre nas. Nemoguće je da neko sve zna o ljudima, da sve zna o
kući a da pritom ostane čist i lep. Nemoguće! A ona je znala sve.
Shvatila sam, sve sam shvatila. I večeru, i svoju mržnju. Shvatila sam i sve o
satari, i skrivene lepote koje su mi bile nedostupne. Kad sam drškom od satare
zakucala na vrata, ona su se odškrinula.
Gde je sad bila ljubav? Nešto je davalo smisao jednom nizu radnji, dana,
godina. Nešto ih je povezivalo u celinu.
A gde su bile uspomene? Moje uspomene, ne njihove. Ničega se nisam sećala.
Sećala sam se svog venčanja, rađanja dece, njihovih bolesti, malih uspeha i
neuspeha… sve njihovo. Nije bilo nijedne moje uspomene. Kad sam ranije
pokušavala da se setim, kad sam pokušavala da mislim, terali su me na
spavanje. Mislila sam da se brinu za mene. A dok sam ja spavala, oni su me, u
stvari, sve vreme potkradali.
Šta je sad preostalo? Glave su ležale nepomično, svaka na svom jastuku, vrata
su se odškrinula, jezero se sklopilo nad satarom, ravno kao ogledalo.
Pozvala me kad je već svanulo, i sat je zazvonio. Uzjahala sam je i pošle smo
zajedno. Bilo je to dugo putovanje u pukotinu zida. Videla sam tamo obećana
čudesa o kojima ne mogu sad da pričam. Svašta sam videla. Koliko samo ima
ljubavi i grabljivosti na svakom koraku! Na svadbama sam igrala bez
prestanka, na pogrebima plakala bez stida. Nisam ni znala koliko suza ima u
meni. Kad sam se isplakala, zaželela sam se kuće. Kad sam se vratila, oni
koje sam ostavila bili su stari, već su bili zaboravili na mene i nisu me
prepoznali.
Danima ih sad posmatram iz svoje pukotine i rešavam se da li da ponovo
izađem i da im se pridružim. Ali neki strah me drži prikovanu na mestu.
Pored toga, iz mog sadašnjeg položaja dobro vidim stvari koje ranije nisam
zapažala. Oni su daleko bespomoćniji nego što sam pretpostavljala i mnogo
nesrećniji. Šetnje su im besciljne a korak težak. Svaka i najmanja sloboda im
je strogo ograničena zidom. Pogled im je ukočen i ne dopire daleko. Oni ne
vide ni deo onoga što im je pruženo. Samo im glas ponekad zaluta po
mračnim pukotinama i vraća se obogaćen, ali oni toga nisu svesni.
Beleška o autorki
Boba Blagojević rođena je 1947. godine u Beogradu. Živela je u Beogradu,
Londonu i Oslu. Studirala pozorišnu i filmsku režiju. Preminula je u
Beogradu 21. marta 2000. godine. Pepeo njen položen je u Drinu. – Već
prvom zbirkom priča Sve zveri što su s tobom (1975), iz koje je preuzeta jedna
priča za ovu antologiju, privukla je pažnju kritike i čitalaca i dobila Nolitovu
nagradu. Knjiga je prevedena na francuski i poljski jezik, a neke priče i na
mađarski. O ovoj zbirci kritičar Zoran Mišić je pisao da je „primer psihološke
fantastike najređeg kova. Motiv metamorfoze javlja se u ovoj knjizi, u svojoj
čudesnosti, kao prirodan oblik izražavanja ljudskih doživljaja“. Roman
Skerletna luda (1991), našao se u najužem izboru za Ninovu nagradu, a
roman Putnica (2002) štampan je posthumno i preveden na francuski (La
voyageuse, 2006). Priče su joj objavljivane i u antologijama, najpre u
Francuskoj (Le fantastique feminin, 1977, pa 1995), a kasnije i u Srbiji
(Antologija pripovedaka srpskih književnica, 2002; Ženski kontinent, 2004;
Fantastična zoologija, 2012; Vrt nade, 2017). Izdavačka knjižarnica Zorana
Stojanovića i Altera objavljuju, kao prvo kolo, njena Sabrana dela 2002.
godine.
 Mirjana Mitrović

MARAMA
1.
Po mermernoj ploči položenoj na talpe sitno kucka gvozdeno dleto i odbacuje
belu prašinu koja se podiže do znojavih klesarevih leđa, pa pada po
sandalama hafiza Nejlija, nadvijenog nad svitak iz koga diktira stihove o
pobedi i nadzire tačnost njihovog urezivanja.
„Kad je slavna Alibegova vojska ušla u grad, inoverci su mislili da se srebrno
jaje Meseca slomilo i razlilo među zidine…“
Čekajući da klesar završi poslednji stih, hafiz Nejli uživa u sporosti s kojom
rad odmiče i odmara pogled na zelenoj vodi dveju reka koja se stapaju u
podgrađu.
– Kao istina i obmana, kao stvarnost i san, kao ljubavnici – poredi učeni rob.
Pa onda kasnije, kad mu pogled privuče iskra odskočila s mermera, zagledan
u ime osvajačevo, pridruženo imenu osvojenog grada, Nejli uzdiše žaleći što
neće moći da dopiše:
– Misli ljudske putuju svetom u stvarima, ne u ljudima, a duše gradova nikad
nisu tamo gde su im građevine.
2.
Bio je mesec šaban. Stambolski bedemi mirisali su po mahalama, a iza zidova
šuštali šedrvani. Život je izgledao sladak, tako sladak, moj Nejli, kao rahatlok
od ruža koji je ona ugrizala svojim sitnim belim zubima, kao pirinač sitnim
naspram punih crvenih usta. Ponekad, beli šećerni prah oblizivala je s tih
usana, a ja sam je gledao kao da sam upravo ugledao svet. Tada još počeo sam
da se, zapravo, od sveta udaljavam i da klizim ka snu.
Plava atlasna haljina šuštala je i kad se ona nije micala. Haljina je pokrivala
stolicu, a otkrivala njeno belo grlo na kom se kratki zlatni lančić pomerao kad
god bi progutala ružičasti zalogaj. A kad nije gutala, govorila je. Reči su
pljuskale iz nje kao iz šedrvana, jurile se, preskakale, klokotale. Onda bi
neočekivano stala, poslednju reč kidala i puštala je da zvoni u mirišljavom
zraku. Pogledala bi me prekorno bledim očima i zasula bujicom pitanja.
– Pričajte mi, molim vas, pričajte, pričajte…
Tada sam prvi put sedeo na stolici, moj Nejli, i noge su mi se kočile u
butinama, kolena me bolela, a stopala podrhtavala. Sav stegnut, trudio sam se
da ostanem prav i miran, da obuzdavam dlanove koji su prvi objavljivali
svoju glad. Počinjao sam da se znojim, pod čalmom, pod kaftanom, pod
čakširama, u čizmama. Grlo mi se stezalo, ali ona nije prestajala da navaljuje.
Pričajte, pa pričajte.
I ja sam omađijan i razdiran željom u sapetom telu plaćao taj obol njenim
zahtevima. Nesklon pričanju, oštar i kratak u govoru, navikao na komande i
zapovesti, ipak sam počinjao da govorim, prvo suvo i iskidano, reč po reč, pa
potom sve tečnije, podstican njenim zahtevima: o unutrašnjosti Aja Sofije,
koju joj nije bilo moguće da vidi. Opisivao sam stubove od uglačanog
mermera u boji vode zaliva i one ljubičaste kao sunce koje se davi u
egipatskim pustinjama, a posmatra sa obale Bosfora. Opisivao sam kupolu
kao azijsko noćno nebo, i u njemu ispisan stih svetlosti, najvažnija reč naše
svete knjige… Ali ti to znaš, hafize Nejli, jer znaš naizust svaku suru, a čini
mi se da znaš i sve knjige ovoga sveta kao da su se u tvojoj glavi začele. A ja
nikad nisam, naročito tada nisam…
Sve što bejah pročitao bili su vojnički aberi, računi i kalendari. Ipak sam
pričao. Pričao bolje nego što bi ti ikada mogao, pesniče Nejli. Ali nisam
postao pesnik jer sam tada dobio tu ženu, ne samo njeno drhtavo golo grlo,
koje me je zaslepljivalo, nego i celo hitro i razmaženo telo.
Nije to bilo teško. Ona je bila sita, nabujala, još mlada, a već zrela žena
stranog izaslanika na Porti, koji niti je bio stalno s njom, niti je mogao, i kad
je bio, da zatomi njenu telesnost. A ja, ja sam bio jak jer sam bio mlad, i
samopouzdan jer sam već bio oženjen. Moja prva žena, meka i puna, čekala
me i drhtala iza visoke ograde naše kuće, iza neprovidnih zidova ženskih
odaja, iza zara i šalvara. Voleo sam njene oči srne dok sam joj prilazio
čvrstom muškošću, ali ona mi se davala u miru, ćuteći.
A ova je pričala… pričala, mešajući jezike kako što je mahala lepezom.
Slušao sam je žudno, ne razumevajući ni pola njenih reči. I pokoravajući se
njenom navaljivanju da i ja pričam o molitvi dok se svlačila, dok je skidala
ogromne naobručene suknje o ratovima i jataganima, o sultanu i njegovom
haremu dok je tanke mlečne noge izvlačila iz čipkanih žipona, dok su se oni
slagali na podu kao klupko belih zmija, o kamilama, karavanima i brodovima
koji stižu u luku, koliko Stambol ima aščinica, koliko pijaca, a koliko džamija
dok je tanke ruke izvlačila iz uzanih rukava znojeći se i već grcajući, o
sunećenju dok je raspuštala crvenkastu kosu po pegavim ramenima i oštrim
dojkama.
– Govorite sporije da mogu da vas razumem – šaputala je.
I nije davala da se maknem sa stolice, niti da je dodirnem, dok se ne razgoliti
sasvim.
Odlazio sam joj uvek po danu, kad joj je muž bio za poslovima, ostajao sve
duže, a i kad nisam bio s njom, premetao sam po glavi sećanje na ono što je
bilo i pripremao ono što će biti. Hodao sam ulicama Stambola u potrazi za
pričom kojom ću probuditi njenu strast, išao po aščinicima, provodio sate u
hamamima i pušionicama hašiša, što nisam ranije čino, lutao po sirotinjskim
mahalama, virio kroz procepe visokih kapija medrese, preturao po dućanima
robu koju niti bih kupio, niti sam znao čemu služi, samo da bih joj mogao
pričati o mestu u kojem je živela, a nije smela da ga vidi. Zanemario sam i
telesne vežbe, i molitve, i svoju kuću, i poslove i bio bih sigurno propao da
ona nije otišla.
Da odlazi rekla mi je mirno, još zadihana od naše poslednje strasti.
– Vi ste mi poklonili Stambol, zato dozvolite da vam uzvratim istom merom.
I tada mi je dala ovu maramu kameleonskih boja, a ja tek sad, kad sam njen
grad osvojio, razumem šta je htela da mi kaže.
3.
Oni koji čitaju videće ga u moći za kojom su čeznule mlade, naivne oči,
zaslepljene bosforskim suncem kada su prvi put gledale u sultanovu povorku
na putu u Aja Sofiju. Da mu je tada bilo ponuđeno, pristao bi da bude ne čauš
ili čaušbaša pod svilenim turbanom, ne aga, jaja, pešak niti konjanik na
tankom arapskom atu, ne at pod srebrnim sedlom, već uporna zelena muva na
sapima takvog ata. To bi pristao da bude samo da se za pedalj izdigne iz
smrdljive mase nagurane oko starog i novog bezistana, ulicama od carske
palate kraj At Mejdana do večne Aja Sofije. Ali mlade dečačke oči, koje su
mogle da vide svaku šaru na atlasnim kaftanima, svaku srebrnu nit utkanu u
žute turbane janičara, svaki dragi kamen i dva zlatna pera udenuta u sultanov
turban, te jadne dečačke oči nisu mogle da vide, niti je video kasnije, dok se
godinama lagano, pa sve brže njegov položaj u moći i vlasti carevina uzdisao,
a on se primicao srcu sjajne procesije, ono što vidi sada, na kraju svoga puta.
Uzeo je ovo kale zato što ga je više želeo nego njegovi branioci. Godinama,
vojničkom veštinom i snagom oslonjenom na moje znanje, zamasima
jatagana i svakim stečenim marjašem prtio je put ka cilju. Ništa mu nije bilo
teško, ničeg se nije libio. Nikad se miš sumnje nije došunjao u njegova nedra
jer je tu, između svoje duše i sveta, uvek nosio svilenu maramu s licem grada.
Svake noći pred san, gde god bi se zadesio, u palatama i hanovima, u šatrama
na razbojištima, u brlozima i haremima, spuštao je obraz na maramu,
napuštao mrsko konačište i ulazio u svilenu utvrdu. Lutajući izvezenim
ulicama, kraj izvezenih šedrvana pod zamišljenim mušmulama, po izvezenim
bezistanima i kućama, nalazio je svilenu sreću.
A možda bi i tako, s maramom, kao neki s hašišem, prepolovljen, ali pomiren,
budan proživeo vek i umro, srećan starac među sinovima i unucima, kućama i
riznicama, strog i pravedan, uveren u svaku svoju misao. Išao bi petkom na
molitve, postio o ramazanu, varao i pazio da ga ne prevare, vrednovao bi dane
po zaradi, sinove po snazi i veštini, kćeri po lepoti, žene po mirazu, dragulje
po veličini, pohare po plenu. Grejao bi se na vatri sjajne pobede i velikog
osvajanja, a njegova glava uzvisila bi se nad svim što vidi. Čekajući sledeću
stambolsku procesiju, predviđao bi svoje pomeranje u rangu.
– Za koliko mesta bliže sultanu? Ti ćeš to, Nejli, bolje izračunati – rekao bi.
Ne bi sad sedeo smračen i poguren kao matora bula, zagledan u ambis svoje
ostvarenosti.
Onog petka na Jasr bazaru, za kesu marjaša, kupio me je lako, neoprezno, kao
što se kupuje fišek lebleblija. I oholo, misleći da upravlja svim što poseduje.
Bio je silovit, mlad i bogat. A ja sam uvek bio ovakav, mahunast, sitan, ušat i
nosat, smeđ. Kad me robovođa procenio skuplje od svih nesrećnika iz jadne
družine, pogledao me je prvi put. I nasmejao se. Ali se prodavac zaklinjao da
sam pismen na svih sedam velikih jezika, sa lađe ugrabljen nikejski
zvezdoznanac. Meni jedinom pokazao je vez na marami, pretvarajući se da
kuša moju učenost, a ja sam mirno, nazirući vatrenost njegove prirode, ali ne i
prirodu njegove strasti, pročitao ime pokazanog grada. Znao sam da postoji,
na mapi koliko i na pesku navezenog grebena. Zabadajući ime grada u
njegove uši, odredio sam metu naših potonjih dvadeset godina. Sad smo tu,
grad je osvojen, ali njegova duša počinje da truli, brzo kao neobrana dinja, na
suncu velike pobede. Jer čovek retko biva tamo gde bi trebalo da bude.
Koliko je plašljivaca među vojnicima, koliko trgovaca među pesnicima,
koliko nevernika u medresama, a koliko mudraca među telalima. A malo ih je
koji znaju kada su zalutali i obreli se na tuđem mestu, ne uvek neuspešni, ali
uvek nesrećni. Takav život topi i kvari čoveka. I pretvara ga u muvu koja
opogani sve na šta sleti. Zato bi moj gospodar trebalo da pogine već u
sledećem boju. Ako ga bude.
4.
Dan posle bitke osvajač na konju prolazi kroz istočnu gradsku kapiju i
osluškuje ritam potkova po kamenoj kocki glavnog druma. Leševi su
pokupljeni, rastur raščišćen, ali smrad barutnog dima, balege i zatrulelih rana
u njegove tanke nozdrve nanose zračne struje. Kraj mermernog stuba, u
pročelju dvospratne kuće doskorašnjeg gospodara, osvajač priteže dizgine i
sjahujući klizne niz sjajnu dlaku arapa. Delibaša otvara vrata iza kojih se
ukazuje tamno ždrelo hodnika.
Osvajač se hitro uspinje uz mermerno stepenište, u čijem vrhu naglo stane, što
njegovu svitu, savetnike i oficire zaustavi u položaju u kom su se zatekli. Iako
to liči na igru sa potčinjenima, osvajač za njom nema stvarne potrebe. Već se
dovoljno izdvaja pobedom, činom, ali i čvrstom, očuvanom figurom, na
plećima glatko zategnutim plavim kaftanom i devojački belim licem, zavidno
glatkim za njegove zrele godine. Prave kao napisane, crne obrve ukazuju na
jaku kosmatost skrivenu pod navojima čalme.
Oko osvajača svi ćute, čak ni konji ne ržu, ali se, baš zbog toga, iz obližnjih
sokaka i mahala jasnije čuje zavijanje badavi derviša i zveckanje vojničke
komore.
„Posle bitke“, misli osvajač „najglasniji su oni koji hrane i sahranjuju.“
Zatim čvrstim koracima ulazi u zgradu, napeto osmatrajući raskošnu
unutrašnjost. Zaustavlja se u sredini belog bečkog salona krivih nožica i
sedišta tapaciranih svilom na crvene i zlatne štrafte. Svita ostaje grupisana na
pragu, sem jedne tamne prilike, čovečuljka nalik na suvu mahunu rogača koji
nečujno gazi sandalama po tepihu i ostaje na korak iza osvajačevih leđa.
– Iznesi – kaže osvajač kratko, neodređeno pokazujući prstom po sobi.
Tamna prilika pljesne rukama, pojavljuju se vojnici bez oružja, prilaze svaki
ponekom komadu simetrično postavljenog nameštaja. Veće predmete i tepih
podižu po dvojica, pa natovareni kreću ka vratima gde stvaraju pokretnu
kolonu. Osvajač ih mirno posmatra.
„Kao mravi“, misli, ali kad već poslednja leđa vidi u vratima, predomisli se.
– To vrati – kaže.
Čovek sa stolicom u rukama se okreće, u nedoumici pravi nekoliko koraka po
ispražnjenošću uvećanoj prostoriji, a kako ne dobija nikakvo uputstvo, spušta
predmet na sredinu sobe. Osvajač, prenut zvukom koji proizvede dodir nožica
sa ogoljenim parketom, mirno dodaje:
– Ostalo zapali.
Potom, osvajač seda na stolicu, lagano otkopčava dva zlatna podgrona
dugmeta, zavlači ruku u nedra i vadi nešto šareno što mu se migolji u šaci kao
da je živo. Vrhovima palca i kažiprsta tkaninu nežno hvata za ivicu, širi je u
visini očiju i podiže ka prozoru. Svetlost ispuni kvadrat svile, gotovo
providne, i izoštri na njoj ornament – konturu grada izvezenu raznobojnim
koncima, sitnim bodom koji je maramu pretvorio u drhtavu sliku.
Tamni mali čovek nečujno napušta svoje mesto na korak iza osvajača, i ne
čekajući naredbu, upućuje se ka široko otvorenim vratima, obema rukama
privlači njihova bela krila i sastavlja ih zlatnom rezom.

Beleška o autorki
Mirjana Mitrović (1961, Požarevac) diplomirala je engleski jezik i
književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Dela: Autoportret sa
Milenom, Emilija Leta, Mesečari iz Marguma, Sveto stado. Za roman Emilija
Leta dobila je Nagradu „Branko Ćopić“ i ušla u najuži izbor za Ninovu
nagradu.
 Divna Vuksanović

DIDOLANDIJA
– Spiritus Sanctus… – mrmljao je i dalje glas s oltara, obraćajući se nekome
po vertikali, koja je otpočinjala cevima orgulja, nastavljala se velikim
Hristovim mozaikom plavo-zlaćanih tonova, a završavala retkim sunčevim
zracima što su se uzdizali i širili izvan same kupole, mereći kalendarsko, ali i
opako ljudsko vreme, glasovima što su dopirali s osveštanih triptiha, ikona i
pomalo jeftinih medaljona koji su, zajedno s ostalim sitnicama, masovno
prodavani u popločanom predvorju hrama.
U isto vreme, malo podalje od Monrealea, svadbenih povorki i suvenira tek
prohodalih uličicama normanske kaldrme, događala se tradicionalna
ceremonija u slavu svetačke smrti Santa Rosaliae, koja je nekim čudom
predvidela i vlastitu smrt, postajući tako simbolom i zaštitnicom grada.
Dugačka povorka vernika i onih drugih kretala se pelegrinskim planinskim
stepeništem. Neki su zastajkivali radi fotografisanja, poneki su klečali i tiho
se molili, dok se većina tiskala u svojevrsnom transu, pomešanom s istinskom
glađu. Bio je to sam početak 21. veka, doba procvata birokratije, ništavila i
visoke tehnologije. Masovne crevne infekcije, izazvane prilično lošom, tj.
nekvalitetnom ishranom lokalnog stanovništva, ipak su, što bolešću, a što
smrću, desetkovale ovu svečanu i tužnu povorku tamnoputih ljudi, koji su
ćutke promicali životnom scenom ostrva.
O svemu ovome, intenzivno je razmišljala vozeći se gradskom linijom 544, na
relaciji Lenon – Đoto – Mondelo, pri čemu je usput uočavala oveće panoe na
kojima je reklamiran aktuelni festival operete, zatim tek postavljena izložba
Maksa Ernesta, ali i početak školske godine, za svu onu dečicu koja su
preturala po ogromnim plastificiranim torbama intenzivnog kolorita. Duž
uzavrelih ulica, osim prodavaca sveže ribe, domaće keramike ili bižuterije
žarkih boja, mnogobrojnih motociklista, higijeničara i svirača harmonike,
javnih vrtova s prostitutkama, očuvanih vila i skrovitih letnjikovaca s
polukružnim balkonima, protezala se Didolandija, nepregledni luna-park za
razonodu i zabavu, projektovan neposredno do uzbudljivog restorana na vodi
s redom žutih suncobrana, ispred koga se nalazila živa skulptura ljudskih tela
u prostoru.
Tu je nekako sve bilo pomešano – i prastari feničanski trgovački putevi, i
arapski krovni ornamenti crkava sa karakterističnim zvezdama, polurazrušene
severnjačke kule i rekonstruisana srednjovekovna utvrđenja, te originalni
vizantijski mozaici i ilustrovani biblijski prizori, izrađeni za one najubogije i
nepismene, uglovi s bistama kraljeva, svecima i alegorijskim prizorima sve
četiri strane sveta, kao i visoke bele neoklasicističke katedralne građevine,
odnosno barokne fontane s kupidonima i delfinima kao implicitnim vesnicima
sreće. Pažnju je zaokupljalo i minijaturno marionetsko pozorište s viteškim
figurama u oklopima, kao reprezentativni deo manje poznate tradicije
ostrvskog lutkarstva. I pozlaćene kočije, u kojima su snimani filmovi s
glumcima iz epohe neorealizma.
Sećala se. Kako je svoj poslednji rad temperom naslikala na osnovu obične,
namenski snimljene fotografije baš ovog neba, i upravo te vodene površine,
koju je delila nežna linija horizonta. Na originalnom primerku, što je po
svojoj jednostavnosti podsećao na sasvim izbledeli snimak polaroida, bio je i
on, njen malo stariji brat – nasmejan, uhvaćen u svojim najboljim godinama,
obasjan kišom sunčevih zraka, poispadalih iz plavetno-poroznog oblaka što se
nadvio iznad morske površine. Šta je bilo šta, na pozitivu se gotovo nije ni
razaznavalo. Kasnije, na slikarskom platnu nastalom na osnovu ovog, isprva
krajnje nezanimljivog foto-uzorka, međutim, nedostajalo je ono što je išlo u
prilog nesvesnom stapanju i jednostavnosti – nije bilo njega, obožavanog
brata. Ni u tragovima. Kao da je, lagano koračajući ulevo, u nekom trenutku
izašao iz okvira slike, a da se nikada nije vratio. Stoga je i ukupna
kompozicija delovala, uprkos nedoglednom pejzažu u njoj, kao čist
nedostatak, otvoreni isečak mora i neba, s epilogom što kao da odnekud
neprestano ječi.
Vrata autobusa bešumno su se otvorila. Stanica je izlazila takoreći na samu
obalu, pored glasovitog restorana Čarlston, u kome su se krišom sastajali
sredovečni ljubavni parovi. Prepune života i poklona u rukama, sa samog lida,
u vozilo su utrčale njene vedre drugarice, ukupno njih sedam, pripremajući se
za izuzetno naporan popodnevni trening.. A ovaj je valjalo obaviti
koncentrisano, disciplinovano i krajnje profesionalno, delimično u moru, do
koga se dolazilo puteljkom što se probijao kroz klizavo stenje, a delom u
olimpijskom bazenu s ugrejanom protočnom vodom. U žustrom razgovoru,
prošle su najpre Ulicom galebove tišine, otpozdravile onižem vlasniku
omiljene špageterije, a potom prešle preko malog prljavog trga, gde su obično
kupovale novine ili prepravljale garderobu. Misa u crkvi služena je u subotu
predveče. Svi viđeniji meštani upoznali su ih ovde za vrlo kratko vreme.
Nasmejane sportistkinje, u identičnim trenerkama i s konjskim repićima, u
veselom druženju, čavrljanju i ozbiljnim treninzima sinhronog plivanja,
provodile su dane u ribarskom mestu, na poznatoj plaži. Širom otvorenih
očiju, devojke su s punom pažnjom slušale priče o karabinjerima, zavođenju i
mafiji na zalasku, isprobavajući, sasvim usputno, atraktivne majičice s uličnih
tezgi, na koje su povremeno nailazile.
I dok se, vežbajući u bazenu, trudila da ne misli ni na šta posebno, pred očima
su joj iskrsavali prizori bratovljevog nestanka, pomešani s Didolandijom u
večernjim satima. Tu se sve okretalo, visilo i premetalo, od svetlosti i boja,
sve do pokretom zamrljanih oblika i patuljastih silueta što su se naizmenično
sudarale, skakale, padale i letele uvis. Bio je to prizor slobodne igre i
destrukcije, čist Ilinx, vrtoglavica, mašta i zbilja ujedno. U tom trenutku
poskakivala je u bazenu koji je po sredini cvetao. A zatim se voda uzburkala i
ruke njenih drugarica grčevito su izlazile na površinu, otimajući se
nevidljivom protivniku. Bilo ih je, u stvari, sve više: ruku, nogu, nepribranih
lica što su isplivavala iz dubina i svojim grimasama nešto poručivala
okupljenima u transu. Možda je to bila borba za dah, slobodu ili nesmetano
kretanje, bitka za lepotu koja ih je skupo stajala. Iz tamne utrobe bazena
neprestano je pljuskalo, komešalo se i isplovljavalo nešto poput žive
geometrije i kovitlaca tela, upletenih u nevidljive mreže, sputanih u čaure,
nasilno zapušenih noseva i s obaveznim, drečeće-ukrasnim trakama na glavi.
Delovalo je kao da se smeju, tačnije cerekaju ravno iz zelenog
pandemonijuma što se prelivao u nadolazeće predvečerje. I da neočekivano
uživaju u mukama, koje su njihova iskrivljena usta, samo povremeno izlazeći
iz bazena, nemušto a ipak tako ekspresivno iskazivala.
Za to vreme napolju je već bila u toku ekskluzivna modna revija koju je,
prema originalnim zamislima dvoje mališana, realizovanim na crtežima što
prikazuju jeziva morska čudovišta, vodene džinove i tronožna stvorenja u
vrtlogu među zmijama, organizovala savremena britanska kreatorka, što je i
sama ličila na zaigranog Frankenštajna, vrtešku od svetle kože i iskolačenih
očiju. Na elegantnim tacnama konobari u besprekorno skrojenim odelima za
ovu priliku, i sa svilenim leptir-mašnama s kojima su obletali oko stolova,
posluživali su klijentelu šampanjcem i jagodama s čokoladom, a potom i
jelima s menija poludelog kuvara. Bio je to aranžman od dimljenog lososa i
tunjevine, s repovima hobotnice i škampima, kus-kus sa, na poseban način
pripremljenim, limunom i lepo oblikovanim kuglama spravljenim od sveže
rukole i spanaća. Gigantski galebovi preletali su bazen i trpezu gde je
bezmalo sve ključalo. I modre voćne torte, i ostaci peciva, i cipele s
kramponima, i krici utopljeni u grla iskušenica sa ovog podneblja. Spot o
Svetoj Terezi, u novom rokerskom aranžmanu, vrteo se s obližnjeg video-
bima, spuštajući se sa stepenaste terase pravo u Tirensko more.
Na drugom nivou otpočinjala je proslava rođendana glavnog menadžera
hotela. Zapravo, bio je to nastavak ceremonijala bez slavljenika, započetog na
nekom svetom mestu, među visokim palmama. Događaj je organizovan
savršeno, svi prisutni gosti i rodbina bili su iskreno razdragani – i do njih je,
kao nekim čudom, dopirala izlomljena svetlost Didolandije, koja je donosila
nekakvu luckastu dimenziju svim tim površnim kontaktima, dodirima i
sveopštoj dosadi. Pojedinost da je slavljenica bila u vodi, tražeći tamo rano
nestalog brata blizanca, nikoga se, u stvari, nije ticala. Napolju su je očekivali
zagrejani peškir, torta u obliku velikog srca i pompezna dobrodošlica, dok je
duboko unutra, u penušavom bazenu, bila samo delić performansa okrenutog
nadole, mogavši otuda, sada sasvim bistro, da vidi da ni tu, kao ni gore,
uostalom, nema baš nikoga do koga joj je uopšte stalo.
Ipak je pogrešila. Bujno fikusovo drveće, u odblesku marine, zaklonilo je
jedno lice, ravnodušno i s grickalicom za nokte u rukama. Između poslednjeg
udisaja i osmeha kao da je konačno nešto izašlo iz nje.

Beleška o autorki
Divna Vuksanović (1965, Beograd), srpska književnica, filozof i teoretičar
medija. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti, Odsek za
menadžment i kulturu, pozoršte i radio-produkciju i na Filozofskom fakultetu,
Odeljenje za filozofiju. Magistrirala je na temi iz teatrologije, a doktorirala na
temi iz savremene filozofije i estetike. Baveći se teorijom masovnih medija,
ova spisateljica u svojoj prozi problematizuje njihov uticaj na naše živote.
Dela: Glava harfe (poetska proza), Život sa Trolovima, Štipaljka u
hulahopkama, Lezi mi na leđa, Trole, Madona dugog vrata (pesme). Knjige
priča: Opažač, opažena; Patološke priče; Avanture sa stvarima; Okultno
krvarenje, Memo.
 Jelena Lengold

NE VOLIM TE
1.
– U pravu si. Verovatno te ne volim. To je nešto drugo. Skoro kao ljubav, ali
opet nije baš prava ljubav.
Zatim je nastavio da gleda u svoju čašu.
Dobro, pomisli ona. Šta je tu strašno? Ne volim ni ja tebe. Nikad nije ni bilo
planirano da se volimo.
– Jesi li siguran da bi umeo da prepoznaš? – upita ona ipak.
– Da prepoznam, šta?
– Ljubav.
Gledao je neko vreme u nju, kao da uopšte ne shvata šta ga pita. Taj pogled
potpuno napuštenog deteta. Koje se probudilo u mraku i osluškuje.
Onda je klimnuo glavom.
– Znao bih – reče.
Zvučao je neubedljivo
– Po čemu bi znao?
Nešto kao osmeh pređe preko njegovog lica.
– Dođavola, kako to misliš? Valjda bih nekako znao.
– U redu, reci mi, šta bi učinio za svoju ljubav?
– Ništa, valjda. Šta čovek uopšte može da uradi za drugoga?
– Da li bi se oženio tom koju voliš?
– To bi bilo nešto najgore što bih mogao da joj učinim. Zamisli, živeti sa
mnom…
– Ne želim ni da zamišljam.
Pružio je ruku preko stola i dotakao njene prste. Zatim krenuo rukom naviše,
ka nadlanici. Okrenuo njenu ruku i prešao prstom, lagano, od dlana od
udubljenja lakta.
– Po nečemu bi se ljubav valjda morala razlikovati od svega što joj je slično –
reče ona.
Podigao je njenu ruku i uronio usne u dlan. Zagrizao jedan prst. Pustio da mu
ona nekoliko trenutaka prelazi prstima po usnama. Onda se ispravio i ponovo
otpio malo svog pića.
– Ko bi ga znao – reče on – možda ja to i ne umem. Možda bi trebalo da idem
kod psihijatra.
– Možda. Ipak, ne bih volela da ideš kod psihijatra samo zato što me ne voliš.
– Mislio sam, možda ja ne volim samog sebe. Možda je u tome stvar. Ne
znam koliko sam uopšte sposoban da volim bilo koga ako ne volim sebe.
– Ne verujem u tu teoriju – reče ona. – Znam mnoge koji se gade sebe i
istovremeno crkavaju od ljubavi.
Ćutao je neko vreme, a onda nastavio:
– Ali ne volim da budem sam. Mrsko mi je da budem sam. Bolje se osećam
kad sam s tobom.
– Ali ipak me ne voliš.
– Ponekad mi se čini i da te volim. Možda je to zbog ovog stola, ne znam.
– Šta je s tim stolom?
– Znaš…
– Ne, ne znam, reci mi?
– Kad god ovde sedimo, posle nekog vremena, čini mi se kao da te ipak
volim.
Strpala je u usta punu šaku kikirikija. Bili su slani i činilo joj se da nema
dovoljno volje da ih sažvaće. Progutala ih je onako cele i rekla:
– Nije to ništa, proći će te brzo.
On klimnu glavom, ličeći na čoveka koji upravo prima izraze saučešća:
– Hoće.
Zatim je ustao da im donese još po jedno piće. Gledala je za njim. Njegov
mačkasti hod između stolova. Baš kao kakav lenji, uspavani mačak koji
svakog trenutka može iznenada skočiti na vrh drveta. Tako je hodao.
Obožavala je taj hod i dešavalo se da ga prati po gradu, kradom, samo da bi
posmatrala kako on hoda.
Već se vraćao noseći dve pune čaše u rukama.
Gledali su se i pili. Ništa se pametnije nije moglo uraditi. Ispod stola, njegova
je ruka ponovo milovala njeno koleno. Uvek je to radio. Morali su se
dodirivati, barem pomalo.
– Mislim da ni ja tebe ne volim – reče ona. – Mada, nekada mi se činilo da te
volim. Posle sam videla da to nije to. U pravu si, to je nešto drugo među
nama.
– Šta bi to moglo biti, ako nije ljubav? Seks?
– Valjda.
– Kad sam bio sasvim mlad, mislio sam da su ljubav i seks potpuno
nerazdvojni. Onda sam, sledećih dvadeset godina, verovao da su to dve stvari
koje se gotovo nikad ne sretnu na istom mestu. Danas ne znam više ništa o
tome.
Nije se moglo čekati. Brzo, brzo, sručili su u sebe ostatak pića i izašli na
ulicu. Prijateljski i sasvim gust mrak bio je svuda oko njih. Mogla je osetiti
kako kugla u njoj treperi, iščekujući.
Nije je voleo, i nije ga volela. Njena je ruka stezala njegovu u džepu, a led je,
poput tankog stakla, pucao ispod njihovih nogu. Bio je to sasvim neobičan
zvuk, ni nalik na zvuk pucanja leda. Išli su ka njenoj kući oprezno, drhteći od
hladnoće i vetra, umireni saznanjem da se ne vole.
Gotovo da nisu ni pričali usput. Bilo je suviše hladno za razgovor. Prosto su
gledali kuda hodaju i pokušavali da se ne okliznu. Nekoliko puta zastao je i
poljubio je potpuno ledenim usnama. Negde na pola puta zavukao je ruku u
njen kaput i dotakao joj grudi, preko džempera. A onda rekao:
– Grozno je hladno. Hajdemo.
Ponekad bi je samo pogledao kada bi prolazili kraj uličnih lampi. Podigao bi
pogled i upiljio se u njeno lice. Nekakav pogled bolesnog psa. Pogled
pomirenog sa sudbinom.
2.
– A da se rastanemo? – upita ona, donoseći mu čaj.
I dalje je bio u krevetu, pokriven do pojasa. Prošao je rukom kroz kosu i
otkrio čelo. Volela je taj pokret. Bio je to jedan od stotine njegovih pokreta
koje je lako mogla prizvati u sećanje kad god poželi.
– Kakva korist od toga? Šta bi u našem slučaju uopšte značilo da se
rastanemo?
Zaista, pomisli ona. Pre ili kasnije ponovo bi se sreli i ponovo bi vodili ljubav.
Nikada, uostalom, nisu jedno drugome ništa ni obećavali. Nijedna od onih
zauvek-rečenica nije nikada bila izgovorena između njih.
Svi ljubavnici ovoga sveta, mislila je, veruju da je upravo njihova priča
počela na neki naročito neobičan način. Svi podjednako veruju da se od prvog
časa znalo šta se među njima mora dogoditi. Lakoća kojom joj je dolivao piće
te prve noći. Pogledi u polumraku. Nestrpljivo iščekivanje da svi drugi shvate
i ostave ih u onome što je tada već bilo sasvim neizbežno. Njihov prvi
trenutak u praznoj sobi, pred zoru, kada su im se lica već menjala. Njegova
brada počinjala je ponovo da raste. Njena se šminka rastapala oko očiju.
Poluspušteni kapci, od umora, pića i pomirenosti pred onim što ih očekuje.
Savršeno prepoznavanje tela. Varljivo i sasvim nepouzdano osećanje da su se
konačno ponovo pronašli.
Dok je napolju svitalo, ona je, lica uronjenog u njegov vrat, rekla:
– Mrzim sve te igre. Pretvaranja. Ko će koga prvi pozvati. Ko će biti jači.
– Nisam ni ja u tome vešt – rekao je on.
I ona je dobro znala, od samog početka, da od njega nikada neće čuti nijednu
ugodnu laž.
3.
Zatekla ga je jedne večeri kako sedi u kolima ispred njene kuće. Prišla je.
Kucnula po prozoru. On je otvorio vrata. I gledao u nju ćutke neko vreme.
Uhvatio je između prstiju dugme njenog kaputa.
– Ovoga sam se uvek plašila – reče ona.
Napravio je neku gorku grimasu:
– Ti se ne moraš plašiti. Ti barem znaš gde si.
– Na koliko dugo odlaziš ovaj put?
– Mislio sam… ima li smisla da se vraćam? Sve te obične stvari koje drugi
ljudi čine s lakoćom, meni su, iz nekog razloga, savršeno nedostupne. Ne
umem to da objasnim.
I dalje je sedeo u automobilu, a ona stajala kraj otvorenih vrata, samo
delimično svesna vetra koji joj je ledio prste.
– Ponovo će pasti sneg – reče ona i gurnu ruke u džepove. Uglovi njenih očiju
bili su vlažni i pekli su je. U jednom trenutku imala je sasvim sumanutu želju
da se spusti na zaleđeni pločnik i zaspi, tu, kraj njegovog automobila. Ujutru
bi sve nestalo, pomisli ona. To je samo jedna od loših noći.
Ali je njegova oborena glava govorila drugačije.
– Molim te, ne otežavaj mi. Sada ću jednostavno pokrenuti kola i otići. A ti
ćeš otključati svoja vrata, skinuti kaput, skuvati čaj, popiti ga u krevetu i
zaspati. I zauvek, zauvek zaboraviti na mene. Obećaj mi.
Zaista, pomisli ona, nigde nijedne zvezde. Zavejaće preko noći. Putevi će biti
prepuni snežnih smetova. Niko ove noći ne može otputovati iz grada.
– Čaj je dobra ideja – reče ona.
Zatim se okrenula i izvukla ključeve iz džepa.
Kada je ulazila u kuću, njega više nije bilo.
4.
Nekoliko godina kasnije zatičemo je kako pije svoju jutarnju kafu u kuhinji i
prelistava jučerašnje novine. Njen muž se brije u kupatilu. Ona ga čuje kako
zviždi ariju iz Travijate. Prelazeći nemarno preko naslova, ona, zapravo, misli
kako je subotnje jutro jedna od najboljih stvari koje čovek može izvući od
života. Bolje je od putovanja oko sveta, misli ona. Putovanje oko sveta je
nestvarno, nešto za šta pouzdano znaš da će proći. Putovanje oko sveta nije
deo ničijeg stvarnog života. Ali ovo jutro jeste moj život, misli ona, ustajući
da otvori prozor. Jutro je upravo onakvo kakvo jutro treba da izgleda.
Sunčano je. Vazduh je svež, ali ne hladan. Oblaci ne izgledaju nimalo preteći.
Ona se vraća novinama. Okreće stranu. Gleda taj naslov. Vanzemaljci sleteli
na benzinsku pumpu. Tu je ta fotografija. Vlasnik benzinske pumpe, u svojoj
kariranoj košulji, pokazuje rukom neobične tragove u travi. Oči joj lete po
tekstu. Čuli smo pred zoru čudan pišteći zvuk. Naš pas je počeo besomučno
da laje. Nismo mnogo videli od svetla. Veliko svetlo udaralo nam je u oči.
Zatekli smo samo ove tragove, ravnomerno raspoređene…
Odjednom shvata da muž stoji pored nje:
– Šta se dogodilo? – pita ona.
Ona ga gleda. Njegovo sveže obrijano lice sija se pod jutarnjim svetlom.
– Šta se dogodilo? – pita on nešto glasnije, spuštajući ruku na njeno rame. –
Šta je, pobogu? Zašto plačeš?
Ona podiže ruku do svog lica i oseti da je obliveno suzama. Iako iz daljine,
počinje da shvata da zvuk koji čuje nije daleki misteriozni jecaj svemirskog
broda, već njen sopstveni glas.
Muž seda na stolicu pored nje. Uzima njene šake u svoje. Kaže:
– Molim te, reci mi šta ti je. Šta te je uznemirilo?
– Nešto što sam zaboravila – kaže ona. – I sada sam se toga ponovo setila.
5.
Na benzinskoj pumpi ona zaustavlja svoja kola i izlazi. Nema nigde nikoga.
Odjednom, iza kuće, pojavljuje se dečak. Kaže:
– Tata će odmah. Otišao je da nahrani psa.
– Hvala – kaže ona. – Pomažeš tati?
– Smem samo da brišem prozore – kaže dečak – ako mogu da ih dohvatim.
Tata mi ne dozvoljava da sipam benzin. Kaže da mogu da prospem. Ali ja
umem da sipam benzin. Pokazao bih ti, ali tata može da naiđe i onda ću dobiti
batine.
– Nema veze. Sačekaćemo tvog tatu. Kaži mi, čitala sam u novinama da su
kod vas sleteli vanzemaljci?
– Da – kaže dečak. – Ja ih nisam video. Spavao sam. Niko ih nije video. Ali
sleteli su, merili su nešto oko kuće i otišli. Misliš da će da se vrate?
– Sigurno – kaže ona.
– Ja znam zašto su sleteli baš kod nas.
– Zašto?
– Hteli su da zamene Blekija, mog psa, psom iz kosmosa. Ali Bleki je zalajô i
mi smo se probudili i nisu uspeli. Sad Bleki noću spava u kući.
– Koliko imaš godina? – pita ona.
– Uskoro ću imati šest – kaže dečak.
Potom se okreće i viče:
– Tata, tata, požuri!
I onda ga ona vidi kako izlazi odande, briše ruke nekakvom zamazanom
krpom, uvlači košulju u pantalone i zatim, baš kao da je to juče bilo, provlači
prste kroz kosu i podiže naočare. Na nekoliko koraka od nje, on je pogleda i
zastane. Prinosi ruku licu, kao čovek koga je nešto iznenada zabolelo. Dečak
stoji između njih i posmatra ih. Kaže:
– Tata, rekao sam joj za vanzemaljce.
Mršaviji je nego ranije i njegova kosa je nešto duža no što je ona pamti, ali,
sve u svemu, to je on. Čuje ga kako kaže:
– Ovo je Luka, moj sin.
– Da. Upoznali smo se.
– Šta te je dovelo ovamo? – pita on.
– Videla sam tvoju sliku u novinama. Morala sam se uveriti da si to zaista ti.
Luka vuče oca za rukav. Šapuće:
– Tata, ona čeka da joj sipaš benzin. Čeka te već pola sata.
– Odmah ću – kaže otac.
Ali se ne pomera.
– Rekao si da nikad ne bi umeo da živiš kao drugi obični ljudi.
– Izgleda da sam naučio.
– I rekao si da nikad ne bi mogao da živiš na jednom mestu. Da bi te to činilo
nespokojnim i potpuno sputanim.
– Navikao sam.
Lukine oči su širom otvorene. Kaže tiho:
– Tata, ti je poznaješ?
On uzima sina za ruku. Kaže mu:
– Luka, idi u kuću. Vidi da li je Bleki sve pojeo.
Ali dečak i dalje stoji tu, posmatrajući čas nju, čas njega.
– Hoćeš da ti sipam benzin? – kaže čovek.
Ona konačno pronalazi iza sebe bravu, otvara vrata svog automobila, i odlazi,
zakačivši točkom gomilu praznih konzervi koje stoje u jednom uglu. Grozan
zveket konzervi koje se ruše i kotrljaju. Pogleda za trenutak u retrovizor. Otac
i sin stoje, drže se za ruke i gledaju za njom.
6.
Mrak je već odavno pao i pumpa je bila zatvorena. Prošla je okolo i pogledala
kuću. Čula je kako Luka viče s vrata:
– Blekiiiiiii! Bleki, ulazi u kuću!
Pas je dotrčao do vrata i ušao. Dečak je zatvorio za njim. Ona je stajala neko
vreme tamo posmatrajući svetla u kući. Zatim je poželela da priđe još bliže.
Šta ako se sad vrate oni vanzemaljci i zateknu me kako se šunjam oko kuće,
pomisli ona.
U sobi, on je rastavljao stari budilnik. Videla je kako njegovi prsti pažljivo
odvajaju jedan po jedan delić, pincetom, i odlažu ih na sto. Nikad mi nije
rekao da ume da popravlja satove, pomisli ona. Ko zna šta sve o njemu nikada
nisam saznala.
Zatim se pojavila jedna mlada žena s tacnom punom uštipaka. Stavila ih je na
onaj isti sto. On je podigao pogled, nasmešio se ženi i rekao nešto. Žena je
odmahnula rukom. Uzela jedan uštipak, zagrizla ga i zatim uključila televizor.
Sela je u fotelju i podvila noge ispod sebe. Zatim se pojavio dečak i krenuo da
uzme uštipke. Čula je kako mu otac kaže: „Pazi“, i pokazuje na deliće
budilnika. Dečak je otkidao komadiće uštipka i davao ih psu. Ona je stajala s
one strane prozora, bez daha, osećajući kako se večernja vlaga podiže iz trave
i polako joj puzi ka kolenima. Zatim je čula kako pas počinje da laje. Dečak je
pokušavao da ga umiri. Pas nije prestajao. Majka se okrenula i kazala nešto
dečaku. Videla je kako dečak i pas izlaze iz sobe. Oni prsti su sada izvadili
jednu majušnu spiralu iz sata, podigli je do svetla. Odjednom, setila se kako je
voleo da joj tim prstima prelazi po usnama dok su vodili ljubav. Ponekad bi je
gotovo grubo stezao prstima za usne, a ponekad je samo lagano prelazio po
njenim zubima i preplitao ih s njenim jezikom.
Prvo se pojavio pas. Njegova njuška bila je sasvim uz njenu nogu. Onda je
ugledala dečaka. Stajao je tu, kraj nje, i posmatrao je. Ko zna otkad je tu
stajao. Konačno, dečak prošaputa:
– Nećeš odvesti Blekija? Morao sam da ga izvedem ponovo napolje, mama se
ljuti kad laje.
Ona je gledala u dečaka i psa, ne uspevajući da progovori.
– Znao sam da si ti vanzemaljac, čim sam te video danas na pumpi – nastavio
je dečak. – Vidiš li u boji, ili crno-belo?
– Crno-belo – reče ona, takođe šapćući.
– Šta ćeš sad da radiš? – upita dečak. – Koliko dugo ostaješ na Zemlji?
– Upravo odlazim. Došla sam samo da se oprostim od tebe. Laku noć, Luka.
– Mogu li da te dotaknem? – upita dečak.
Ona pruži ruku i dečak polako, pomalo bojažljivo, pruži prste ka njoj. Videla
je da će, kad odraste, imati iste ruke kao i njegov otac. Dečak je svojim
prstom dotakao njen prst.
– Niko mi ovo neće verovati – reče on.
– To nije ni važno. Ti ćeš znati da se dogodilo.

Beleška o autorki
Jelena Lengold (1959, Kruševac) piše pesme, pripovetke, romane. Knjige
pesama: Raspad botanike, Vreteno, Podneblje maka, Prolazak anđela, Sličice
iz života kapelmajstora, Bunar teških reči. Knjige priča: Pokisli lavovi, Lift,
Vašarski mađioničar, Pretesteriši me, U tri kod Kandinskog, Raščarani svet.
Napisala je roman Baltimor. Za poeziju je dobila Nagradu „Đura Jakšić“, a
takođe i Nagradu „Jefimijin vez“ za zbirku pesama Bunar teških reči. Knjiga
Vašarski mađioničar nagrađena je Evropskom nagradom za književnost,
Nagradom Žensko pero, Nagradom „Biljana Jovanović“ i Zlatnim Hit
Liberom.
 Elvira Rajković

PISMO IZ MAGLE
Nastupaju temeno-potiljačne glavobolje; nagon za povraćanjem se javlja
svakih dva sata; pražnjenje creva i bešike se vrši ubrzano.
Kada osetite najjači nemir, kada vas razjedaju najgore nedoumice, kad
shvatite da ste u najcrnjem zatvoru od svih – po izboru sopstvenih zabluda
građenom – šta radite? Možete npr. otići u smrtonosnu bolest. Možete skočiti
s mosta. Ali ako samo dobijete glavobolju, vaša najjača glavobolja će se
pretvoriti isključivo u vrhunsku površnost! Ako ne budete dovoljno očajavali,
ako ne shvatite temeljno kakav vam je bio dotadašnji život – nema vama
spasa! Ako npr. samo kupite nove cipele, stupite u novi brak, ili počinite neku
sličnu bedastoću koju vam savetuju borci za razbijanje zimske ili bilo kakve
čamotinje – kraj će vam biti najbednije otaljavanje fizičkog preostatka.
Statistički i zakonomerno računajući – to će vam se i dogoditi! Ali valja
probati.
Zaronite u svoju prazninu, imenujte svoju bedu; ne zauzimajte odbrambeni
stav, naučen na nekom od onih glupih pomodnih tečajeva – gde vas za kratko
vreme priučavaju borilačkim umećima „na svim nivoima“. Kopajte po sebi i
ne suzdržavajte se pred „društveno neprihvatljivim“ mislima, pretresite porive
kojih biste se „morali“ stideti!
Koliko su važni vaše poreklo, obrazovanje i društveni status? Neka
odbrambena pitanja ne služe da bi se na njih odgovorilo, da bi se ispitala
njihova suštinska važnost po vaše biće – ne! Takva pitanja najčešće služe kao
parametar vaše „normalnosti“, kao odrednica pripadništva društvenom krdu,
kao sigurnosni ventil ličnih i društvenih previranja. Niko ne voli moguće
„izdajnike“. Odakle ste? Trudite li se da zapostavite važnost svog porekla?
Koketujete li sa „ljubavlju prema svim ljudima“? Prezirete li tiho ili bahato
ljude, hranu i običaje „svoje doline“, u ime vaše neutemeljene svebliskosti sa
„celim svetom“?
Ako su vam se dedovi borili noževima i sekirama, vi se morate latiti takvog
oružja! Morate savladati veštinu ZAŠTO I KAKO! Znate, ne morate nekoga
izbosti nožem ili mu raspolutiti glavu sekirom da biste bili ubica. A možda će
vam biti oprošteno i ako ste to bukvalno počinili budete li umeli da shvatite
kako i zašto se to dogodilo.
Kada sam poslednji put poželela da nekoga ubijem? Obilazim oko tog pitanja
već nekoliko dana. Zašto? Zato što me je pre nekoliko večeri, na
najpristojnijem mestu, u najboljem raspoloženju, jedan vaspitani poznanik,
posle izvesne moje opaske, zapitao:
– Kada ste poslednji put poželeli da nekoga ubijete?
Ljudi obično bivaju učtiviji pri postavljanju takvih pitanja, ili ih barem
obeleže ironijom. U društvu razgovor krene od debljine sloja naše
civilizovanosti, pretresu se mnoga socijalna umeća, da bi se na kraju
zaključilo kako je čovek ispod tog tankog sloja ostao animalan – što ne znači
ništa!
Kada sam se ispavala, telefoniram poznaniku od prethodne večeri:
– Napravila sam spisak.
– Kakav spisak?
– Spisak za odstrel.
– Koliko njih?
– Oko dvadeset.
– Možete li biti konkretniji?
– Kako konkretnija?
– U smislu svođenja spiska na dve-tri osobe.
– Može i samo jedna!
– To sam i mislio. Koga bi ste najradije utamanili?
Iz mene curi priča. Govorila sam pola sata, možda koji minut duže.
Sagovornik uzdahnu kada sam zaćutala:
– Mnogo sam saznao o vama.
Molim ga da ne saopštava ni meni, a pogotovo drugima, ništa iz zbira svojih
saznanja o mojoj ličnosti; ne zato što se nečega plašim ili se stidim, nego zato
što ne znam ni šta ću sa svim onim što već znam o sebi.
Hoću mirno, rastegnuto ili otegnuto, da ustanem iz kreveta i glavinjam kroz
kuću, puštajući sporo svetlost pod očne kapke; osećam pod poluspuštenim
kapcima da su mi očne jabučice tople. Sedam u usku, plitku kadu, skupljam
kolena pod bradu; onda zagnjurujem glavu među kolena, njušim svoje
međunožje i svoja pazuha; širim ramena laganim rastezanjem i čujem
pucketanje; okrećem tabane jedan prema drugom i trljam ih međusobno –
kolena mi, sada raširena i spuštena, dodiruju ivicu kade. Puštam vruću i
hladnu vodu naizmenično, dok ne istočim svu toplu vodu iz bojlera, itd.
Oko sedam sati prvi put poželim da nekoga ubijem. Zove me neka idiotkinja
da mi opiše jedan ili više tužnih događaja iz svog života. U mom telu urnebes.
Čaj mi se hladi, glas sagovornice kao da me udara u potiljak, i stalno mumlam
u znak odgovora na odsečno ponavljano pitanje – tvrdnju moje sagovornice:
„Ti me barem znaš, znaš da sam ja normalna, zar ne? Kako da ne poželim da
ubijem nekoga ko mi tako surovo ’načinje’ dan?“ Ali ja uzvraćam
najcivilizovanijim razumevanjem i ta farsa biva završena kada moja
sagovornica shvati da sam bila suviše površno velikodušna – što mi i kaže. U
spuštenu slušalicu joj pakosno odgovaram da nemam hrabrosti da joj kažem
istinu.
P. S. 1
U oktobru jutra umeju da budu skoro zimska. Ona ima na sebi ofucani plavi
mantil, vezan oko struka dvema nadovezanim i uvrnutim plastičnim kesama,
žutom i zelenom. S leve i desne strane bokova visi joj pet-šest kesa, dopola
napunjenih – zadenute su za improvizovani pojas. Preko levog ramena joj je
prebačen ranac osrednje veličine – nešto lupka u njemu dok njegova vlasnica
hoda.
Obuvena je u dve različite, izanđale muške patike i u snežno bele sokne. Od
ivice sokni do ivice mantila se vide otečene, kvrgave noge; pri hodanju
čudnovato rastavlja kolena. Nije to geganje, pre liči na pokušaj laganog,
klovnovskog poskakivanja. Desnom rukom, tj. šakom u nejasnosivoj rukavici
bez prstiju, vuče za sobom sanduk, drveni, oblika kocke, postavljen na
zarđalu metalnu konstrukciju negdašnjih kolica namenjenih za nošenje putnih
torbi ili kofera. Neveliki točkovi kolica su obloženi crnom, iskidanom
gumom. Iz sanduka vire: glavica kupusa, sara ženske čizme, grlić pivske
flaše, primerak Politike; u jedan ugao je zadenuta drvena batina, zadebljana i
zaobljena pri vrhu – neko ju je ručno grubo izdeljao.
Njena bujna pepeljasta kosa „poklopljena“ je ljubičastom vunenom kapom sa
zelenim pomponom koji, viseći na isheklanoj vrpci, skače levo-desno. Oči su
joj plave da plavlje ne mogu biti, sa otečenim kapcima – uz rub gde bi trebalo
da su trepavice samo crvenilo, kao da je nacrtano. Obrva takođe nema, a
pogled joj je ipak prijatan i dobroćudan. Nos joj je „Grejs Keli“, usne ravne i
rastegnute u nepromenljivi smešak, prema ušima se protežu istovetni, kosi
ožiljci. Ušiju, zapravo, nema; koliko kosa dopušta – vide se dva parčeta
izreckanih ostataka ušnih školjki, što je u potpunom neskladu sa bledom
čistotom lica, koju ne narušavaju ni nedostatak obrva i trepavica, ni crvene
ivice očnih kapaka, ni ožiljci protegnuti od ivica usana do ušnih patrljaka.
Dok prolaznici zagledaju njenu neobičnu pojavu, ona, ne gledajući nikoga,
zastaje ispred pekare u čijem izlogu su naslagane sve vrste finog peciva.
P. S. 2
Školski drug iz gimnazije, koga nisam srela trideset godina, vodi me na
večeru. Ne možete uvek izvrdati. Sa početnom simpatijom, iznuđenom
arsenalom mladalačkih uspomena, slušam još jednu priču još jednog osnivača
svetlosnom brzinom nakoćenih deoničarskih društava za prodaju i kupovinu
ne znam sve čega ne. Uz predjelo moj gimnazijski drug koketno opravdava
svoje novostečeno bogatstvo raspadom socijalizma u Jugoslaviji, ističući
svoje naglo razvijene sposobnosti: nisam ni sam znao šta sve mogu!
Uz glavno jelo me guši praznorečje koje veoma labavo povezuje cenu mog
prisustva sa cenom večere i sa „poslovnim“ sposobnostima mog gimnazijskog
druga. On, obučen u Armanija, ne zatvara usta:
– Ništa nisam znao, sećaš li se kakav sam duduk bio, a? A vidi sada, vidi me
sada, vidi me samo! Znam ja kako je svima vama koji umujete! Bilo šta, samo
mi javi, što god ti pod milim bogom zatreba, samo me pozovi. Ako me
trenutno nema, ona moja glupa sekretarica će zabeležiti. Ja ću se već sutra
pobrinuti za ono što znam da ti treba, ali i sve ostalo, sve, sve: lekari,
majstori, devize, benzin – samo zovi! Ti znaš, jeli, onaj lepi Darko, naš drug,
pravio je viceve na moj račun – ja sam dugo bio zaljubljen u tebe, moja žena
je ljubomorna što čuvam tvoje fotografije sa izleta na Ohridsko jezero. Još
čujem kako se smeješ!
Nemojte pogrešiti. Nemojte ni slučajno aktivirati moralno-odbrambene
mehanizme – to bi bilo normalno i dosadno!
Nahranjen i zasopljen, oznojen i želudačno ozračen, moj gimnazijski drug me
na rastanku sočno ljubi tri puta, uzvikujući pokroviteljski:
– Znam, znam šta ti otprilike treba, budi sutra kod kuće, oko devet, znam gde
stanuješ, ja tebe pratim; poslaću jednog mog čoveka da ti donese neke sitnice,
a posle me samo pozovi i kaži šta ti još treba; ej, baš imam neke nemačke
mašine za veš, razmisli, ne brini za cenu, ostalo mi je stotinak od prebijanja
dugova sa jednim partnerom, ja se bavim krupnijim poslovima. Dogovoreno,
zar ne? Zaista nećeš da te odbacim kući?
On seda u metaliksiva kola sa zatamnjenim staklima – šofer mu je, iskočivši
iz kola, otvorio vrata – i odvozi se. Ja stojim ispred pekare u čijem su izlogu
naslagane sve vrste finog peciva.
I lepo mi, usred ratne nemaštine, ujutro oko deset, u oktobru 1993. na vrata
kuca tip u bordo sakou i učtivo kaže:
– Poslao me gospodin Nikola, naš radnik će odmah uneti kutije, proveravam,
gospođo, da li ste kod kuće.
Naizmenično sam požderala čokoladu sa lešnicima od dvesta pedeset grama i
komad pršute težak oko trista grama. Predveče sam se natopila ČUVENIM
parfemom i kao „dobra vila“ raznela nekolicini prijatelja poklone.
P. S. 3
Ima fizički dopadljivih ubica, takoreći lepih, malko ružičastih, skoro sterilnih.
Jedan od njih, sa svetlosmeđim šiškama, sa plavim očima, sa obraščićima,
oštro sečenim usnama – sedi prekoputa mene.
U kafani smo u kojoj smo zakazali sastanak. On se osvrće, meškolji, mlatara
rukama, prekomerno pije i već pomišljam da neće biti ništa od ozbiljnog
razgovora. Treba da mu predam i rastumačim porodičnu poruku koja je
slučajno dospela do mene kao prenosioca. On me je prvih četrdesetak minuta
kinjio pitanjima:
Otkuda baš vi? Kako ste vi dospeli u tu priču? Da li ste se ponudili kao
prenosilac poruke? Zašto su vama prepustili da me nađete? Ko je to tražio od
vas? Šta su vam ispričali o meni?
Ne volim naročito sedenja po kafanama sa pripitim gnjavatorima, makar oni
inače bili najpametniji i najinteresantniji ljudi – a kamoli da bi mi se mogao
dopasti neurotični sagovornik, koji je možda i paranoik.
Nemarno mu odgovaram da je moj zubar, koji je i zubar mog gimnazijskog
druga, saznao za neke moje porodične veze, da su me moj gimnazijski drug i
moj zubar zamolili da pomognem da se pronađe rođak supruge mog zubara
itd. Pristala sam najviše zbog toga što mi je pomenuto da ga traže mati i
supruga sa dvoje male dece. On ne popušta sa pitanjima:
– A da li ste vi izabrali ovu kafanu?
– Da.
– Zašto ovu?
– Ovde sam pre ovog rata sedela sa prijateljima.
– Nisu li vam savetovali da bi ovo bilo zgodno mesto, da ja, na primer, ne
poznajem dovoljno grad?
– Ništa mi nisu savetovali.
– Znate li šta sam po zanimanju?
– Znam.
– Ko vam je rekao?
– Moj zubar.
– Šta vam je još rekao o meni?
– Da ste veoma obrazovani i da vas je on poznavao nekada u Sarajevu kao
izuzetnu osobu, kao i da vam to mogu reći.
– I kako ste me pronašli?
– Moj gimnazijski drug ima razgranate poslovne veze.
– Vaš drug je novi bogataš koji me je očas pronašao?
– Za jedno prepodne.
– A zašto je onda bila potrebna vaša porodična veza?
– Mi smo plemenski nastrojen svet, uvek verujemo da će se nešto uraditi bolje
i sigurnije ako se pozovemo na neku rođačku, zemljačku, nacionalnu ili
versku vezu. Moj drug se upleo slučajno.
– I kako vam izgledam?
– Kao da očekujete da će vam svakog trenutka neko skočiti za vrat.
Trenutno se umirio i ukočio, ili da me zavara ili od iznenađenja. Čaša mu je
bila prazna i naredno mahanje konobaru je izveo laganim podizanjem ruke, iz
pedagoškog razloga umirivanja sagovornika, ili radi poricanja mojih
opažanja. Upita me odglumljeno nehajno:
– Da li se vi to pravite pametni ili ludi?
– I jedno i drugo.
– Zašto?
– Jesam znatiželjna, ali vi sigurno verujete da vas mogu razumeti samo vaši
ratni drugovi.
– Rugate mi se?
– Plašim se.
– Zašto?
Tek što me je upitao „zašto“, ušao je mlad čovek, tresnuo je vratima i nekome
nešto viknuo. Čuh kako moj sagovornik razmiče noge pod stolom, leva ruka
mu je nestala za leđima. Obraščići su mu od zatezanja postali četvrtasti;
interesantna je bila njegova skoro opuštena čeljust, rastavljene, lepe usne, kao
da duboko i tiho diše na usta; oči su mu se pokretale kao na ubrzanom filmu.
Bučni mladi čovek se samo nekome obradovao; dijagonalno od nas je počelo
veselo pozdravljanje. Ja odahnuh. Moj sabesednik se kameleonski opustio,
vratio levu ruku na sto i njome dohvatio čašu:
– Rekli ste da se plašite. Zašto?
– Proveli ste dugo vremena na frontu…
– I hteli biste da znate šta sam tamo radio?
– Ne znam da li bih htela da znam.
– O, još kako biste hteli da znate. Samo strepite da biste mogli čuti neku
grozotu koju vaš fini želudac ne bi podneo.
– Ne tiče vas se „moj fini želudac“!
– Bio sam snajperista iznad Sarajeva.
Moj zubar mi je to poverio, ali me je zamolio da zadržim informaciju za sebe;
ako sretnem rođaka njegove žene, mogu jedino „priznati“ da znam kako
dolazi sa fronta.
– Što god da ste tamo radili sada ste u Beogradu, živi i zdravi. Mnogi koji su
odavde otišli u rat u Bosni, svojom ili tuđom voljom, nisu se vratili, ili su se
vratili osakaćeni.
Nasmešio mi se nadmoćno, profesorski dozirano podsmešljivo – s pravom
verovatno:
– Zar smatrate da ste hrabri što mi to kažete? Otkuda vama pravo da sudite?
– Ne sudim.
– Ali se plašite?
– Da, zato što spadam među one neznalice koje su verovale da su nečovečni i
zli živeli pre nas. Zar ne govorimo kako smo manje-više svi bili ubeđeni da se
nama ovakav rat ne može dogoditi?
On se skuplja na stolici, skoro u fetusni položaj, glava mu visi – vidim mu
teme, poluloptu nežnog izgleda – šake je strpao između kolena:
– Da ste pokazali i najveće razumevanje, divljenje ili prezir, meni bi bilo
svejedno. Nije važno šta ćete vi reći ili pomisliti, šta će reći ili pomisliti bilo
ko. Ne znam samo šta ja ovde radim? Znate li u čemu je prednost rata?
Svakog trenutka znate da ste živi i sve što radite, radite zato da bi ste to znali
što duže.
Kažem neutralno:
– Sada znate gde vam je porodica, meni je jedino bilo važno da vam to
prenesem. Oni vas bezuspešno traže.
– Ne glumite mi terapeuta. Nisam hteo da vas obrlatim da budete na mojoj
strani. Dobro znam gde mi je porodica. Jedino hoću da preko tog vašeg
zubarskog kanala poručite da me niste našli. Tražim li previše od vas?
Ja ćutke, klimoglavo, pristajem.
Kao da se nasmešio ili napravio neku grimasu. Ispija još jedno piće i nagli
trzaj – iz lakta podignute ruke kojom drži čašu – zakratko me podseća na
veselog žutokljunca, ponosnog na muškost izvežbanog pokreta. Zabeleše mu
se zubi. Vadi iz džepa nekoliko novčanica i baca ih na sto. Stojeći preda
mnom otvara i zatvara desnu šaku:
– Nećemo se rukovati, siguran sam da to ne biste želeli. Ali da znate, taj ratni
profiter, vaš školski drug, gori je skot od mene!

Beleška o autorki
Elvira Rajković (1944, Sremski Karlovci) studirala je jugoslovensku
književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i istoriju umetnosti na
Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Ona je primer nepravedno
zapostavljene književnice čije su priče sedamdesetih godina prošlog veka
značile pravo otkrovenje ženske spisateljske darovitosti. Njena čuvena priča
Šesto pismo donela joj je niz neprijatnosti od strane socijalističkih kulturnih
radnika. Bila je pritvorena i povedena je istraga pri Niškom sudu, od koje se
kasnije odustalo. Dela: Znam za tebe (pesme), zbirke priča Eumenide, Krug,
Posledice, Ajkula na nebu, roman Ravnodušnost.
 Ivana Dimić

KUKUREK I PAPRAT
U davna vremena, kad ljude nije bilo moguće poznati po intonaciji i kada
značaj pojedinačnog ljudskog života još nije bio opao, živeo je u San Malou
geograf koji je patio od hipohondrije srca. Pošto bi završio dnevno
proučavanje mapa i ucrtavanje kojekakvih toponima, sačekao bi nultu tačku
vremena, što je u ono vreme bilo tri po podne, da izađe na terasu i da se
prepusti maniji čežnje gledajući prema obalama napuštenih talasa.
I onda je, jednom, baš dok je promišljao o zvezdama na samrti, iznenada
začuo neki šum. Učinilo mu se da se to šapat izdaje za senku, ali se odmah
potom obelodanilo da su to koraci i da pripadaju osobi laganog, sitnog hoda.
Iz mora su isparavali vodeni žigovi, geograf se vrlo uznemirio i počeo da se
usredsređuje. To je bila žena umotana u nekakve velove, nije joj se ništa
moglo videti osim bosih stopala iz kojih je, činilo mu se, nicala bela detelina
na pesku. Išla je pored njegove terase ka moru i geograf je pomislio kako
konspirirati znači disati zajedno i poželeo je da ustane i da joj pođe u susret,
ali nešto ga je sprečavalo da se pokrene. A onda se žena, kad je bila u
neposrednoj blizini, sasvim neočekivano okrenula pravo prema njemu i rekla
mu da paprat ima magijske moći da čini nevidljivim. On je od iznenađenja
zanemeo i dugo nakon što je žena otišla zurio ispred sebe u prozirnu boju
vetra dok nije obnevideo. Njegov duhovni pejzaž bio je satima ispunjen samo
zamagljenim licem pod velom i šakama prstiju bledih kao šumske anemone.
Kad ga je oko ponoći iz stupora pokrenula glad, shvatio je da je oslepeo.
Posle tog događaja morao je nekoliko dana da boravi u kući u potpunom
mraku pre nego što su mu oči oprostile piljenje u belinu.
Od tog dana počeo je da se šeta po peščanoj obali ispod svoje terase u
različita doba dana, pa i da se upućuje do samog ruba obale i da posmatra
more. Kud god bi ga posao naneo raspitivao bi se za paprat, a onda mu je
jedan travar ponudio devetolisti crni kukurek kao jedini lek za njegovu
boljku. Geograf se pobunio da on nije bolestan ni od kakve bolesti, ali je
kukurek, svejedno, uzeo. Posle nekog vremena sasvim se oporavio od susreta
sa zagonetnom ženom (sad mu se dodatno činilo da je video ožiljak preko
njenog lica pod velom) i vratio se izradi svojih mapa. Život se nastavio,
povrativši stare navike, što je bila najvažnija kompromisna strategija
opstanka. Najzad je mogao da u nultoj tački vremena ponovo sedi na svojoj
terasi i slobodno posmatra more iz udobne daljine.
Već je bio star i srećan kad mu je iz jedne mape ispao sasušeni kukurek. Nije
stigao da se prepusti nikakvom utisku, a već je sledećeg trena ugledao ženu sa
velom kako stoji na njegovoj terasi pravo ispred njega i smeši mu se.
Izgledalo je kao da je izronila iz mora ili iskočila iz geografske karte, tako je
stigla pravo niotkuda. Odmah je obrazložila da je ona tu još od onda. Njoj bi,
naravno, bilo milije da ju je on potražio, jer da je to učinio, našao bi je
takoreći odmah, nije bilo potrebno nikakvo posebno pregnuće, trebalo je da
uloži minimalan napor. Ne smeta njoj ni da bude nevidljiva, ona ima tu
osobinu da može tako da opstaje, ali bilo joj je još onda savršeno jasno da je
njihov susret jedinstven i ona zaista ne razume zašto je nije potražio kad mu
je istog časa sve rekla.
Geograf je još u toku tog glagoljanja nalik na žuborenje planinskog potoka
osetio da ga steže oko srca i možda ne bi umro samo da je ona prestala da
govori tako živahno i obično, kao da to nije ništa. Ali njena energija je
nezaustavljivo napredovala, govor je obuhvatio i njihovu svevremenu bliskost
i ljubav i on se naprosto srušio.
Kada je onemoćala služavka jednog sivog popodneva došla da počisti
geografov grob, počela je od čupanja kojekakve trave koja je prekrila celo
grobno mesto. Ali kad se namerila da odvoji kukurek od paprati, učinilo joj se
da čuje kako paprat plače, pa je odustala i počupala je samo korov.

Beleška o autorki
Ivana Dimić (1957, Beograd), dramaturg i pisac. Diplomirala je na Fakultetu
dramskih umetnosti u Beogradu. U pozorištu „Atelje 212“ radila je kao
dramaturg i direktor, a u Narodnom pozorištu u Beogradu bila je direktor
drame. Knjige proze: Crna zelen; Mahorka, mastilo i muž; Uzimanje
vremena; Ima li koga?; Popis imovine; Arzamas. Drame: Pred ogledalom,
Pepeljuga, Golje, Snežna bajka, Zmajovini pangalozi. Nagrade: Zlatni beočug
za trajni doprinos kulturi, Ninova nagrada za roman Arzamas.
 Milica Mićić Dimovska

U PROCEPU
Žena je znala da neće ponovo zaspati. Tanki sloj sna beše joj se povukao sa
očiju otkrivajući javu kao polje iznad kojeg se digla magla i ono se ukazalo
posmatraču kao gola i mrazna pustoš.
U sećanju su joj se još motale slike snevanog prostora, nekakva kupatila i
nužnici na kraju bolničkih hodnika kojima je tumarala, izgubljena, da bi se
zatim našla na šljunkovitoj stazi između koloseka, obilazeći, uvek u
poslednjem trenutku, jame pune tinjajućeg ugljevlja.
Ležala je sama na krevetu u hotelskoj sobi, već sasvim razbuđena. Osećala je
kako je obuzima hladna svesnost koju nikakav san ne bi mogao prevariti. Sivi
sumrak u sobi, kao prožet injem od neonskog svetla koje se probijalo spolja,
sa ulice, postaće za nju, očekivala je to, pozornica mučnih repriza dnevnih
događaja, pedantnog pregleda počinjenih grešaka i krivica. Mogla je da vidi
minijaturni ekran ručnog časovnika na kojem su, kao na digitronu, treperile
brojke. Bilo je tri sata i deset minuta. Budnost usred noći, nakon nezdravog
sna, prihvatala je kao izvesnost, nezaobilaznu činjenicu otkad je u preduzeću
unapređena u šeficu računovodstva, prethodno postavši direktorova
ljubavnica.
I sad, zadržavajući pogled na tom časovniku (s crnim kožnim kaiševima
podsećao ju je na raskriljenog slepog miša), ona je znala da nema načina da
izbegne navalu prizora. Pre nepuna dva sata ležala je na tom istom krevetu sa
svojim direktorom koji je s vremena na vreme tražio od nje da se nađu u
nekoj iznajmljenoj sobi, vikendici ili hotelu, kad bi se zatekli na službenom
putovanju. Videla je njegovo lice iznad svog, lice stegnuto i sabrano na
ispunjenje telesne želje. Jedva se suzdržavala da ga ne odgurne. Iako mu je
bila ljubavnica, osećala je da među njima nema nikakve bliskosti. Njen
zadatak bio je da mu se pedantno namešta, s maskom pohotljivosti na licu, i
ona ga je obavljala prilježno, iz straha da je direktor ne odbaci i time liši
privilegija u firmi.
Pre godinu dana prvi put je prihvatila mogućnost da postane nečija ljubavnica
iz koristoljublja. Ili iz nužde, kako je imala običaj da kaže sama sebi, kao da
je moglo biti opravdanje za posrnuće to održavanje nekakvog statusa. Statusa
dobrostojeće familije.
Bila je u braku već osamnaest godina, od svoje dvadeset i druge godine. Imala
je sina i kćerku. Njen muž je bio rukovodilac jednog mamutskog preduzeća
koje se nije moglo prilagoditi izmenjenim tržišnim uslovima. Kada je propalo,
a propadalo je mesecima, on je pretrpeo moždani udar.
Oslonjena na jastuk, da bi mogla bolje sedeti u krevetu, žena je jasno videla
prizor muževljevog šlogiranja. Izgledalo je, u početku, sve vrlo neozbiljno,
kao nekakva šala. Pili su kafu. Prethodno ga beše probudila iz
poslepodnevnog sna i on je ustao, mamuran, ali ne onako zlovoljan kao što
mu se događalo prethodnih dana. Strovalio se u fotelju svom težinom, tako joj
se učinilo dok je sipala kafu u šoljice ne podižući pogled. Rešila je bila da
svakako izbegne razgovor o tome kako su ga neki prijatelji ostavili na cedilu,
opljačkavši sve što se moglo opljačkati; među njima je bio i njen sadašnji
direktor. Povela je razgovor o ćerkinoj maturi, o tome kakvu će joj haljinu
sašiti. Doturajući mu šoljicu, ona ga je pogledala i začudila se videći ga kako
se smeška. „Čemu se to smeješ?“, upitala ga je. On je odgovorio, mumlavo:
„Ne smejem se.“ Desni kraj usana bio mu je iskrenut naviše, kao da se
nasmejao samo jednom stranom lica. Hteo je da podigne šoljicu, ali ga ruka
nije slušala. Beživotno je visila preko naslona fotelje. „Trebalo je još malo da
spavam“, rekao je jedva prevaljujući reči preko usana. Pokušala je da ga
ispravi u fotelji, ali njegovo telo beše tako otežalo da ga nije mogla pomeriti.
Proveo je u bolnici dva meseca. Tih šezdesetak dana, koliko je trajao njegov
oporavak, njoj je proletelo. Bio je kraj školske godine. Kćerkino matursko
veče ispalo je dobro, fotografije su o tome svedočile. Sin, šesnaestogodišnjak,
završio je razred s odličnim. Žena je volela kćerku, ali je za sina bila bolesno
vezana već i zbog toga što je hramao na jednu nogu, doduše skoro neprimetno
tako da nije morao da nosi ortopedsku cipelu. Ona je bila zaslužna za to,
desetak godina požrtvovano i uporno masirala je sinovljevo stopalo, od
trenutka kada mu je, kao dvomesečnoj bebi, ustanovljena urođena anomalija.
Volela je da mu kupuje poklone. Za odličan uspeh u školi ovog puta nagradila
ga je veoma skupom markom patika i farmerki.
Muževljev prekor, kad je izašao iz bolnice, da je za dva meseca potrošila
gotovo celu ušteđevinu na frćke, otrpela je bez reči, s prigušenim prkosom.
„Sad moramo promeniti način života, sad smo siromašni, ja ne mogu da
zarađujem kao pre“, rekao joj je ozbiljnim glasom, pomiren sa sudbinom.
Kretao se kroz kuću vukući noge, detinjasto se radujući kad bi mu na
rehabilitaciji rekli da je napredovao, da su se posledice šloga skoro sasvim
povukle i da će biti krepak penzioner. Žena se u početku žestila zbog te
njegove pomirenosti sa onim što se dogodilo nagovarajući ga da se ponovo
vrati na posao i pokaže zube. „Ti si još mlad“, govorila mu je. „Šta je to
pedeset i dve godine? Ništa. Bićeš ti opet onakav kakav si bio.“ Podsetila ga
je, nižući uverljivo prizore, na njihove najlepše godine, letovanja, putovanja,
podsetila ga je na njegove poslovne uspehe, njene uspehe, takođe poslovne,
ali ne tako velike kao njegove (ipak je ona bila samo običan ekonomista, a on
rukovodilac od koga je zavisilo celo preduzeće). „Sećaš se, upališ auto i
krenemo. Deca pozadi na sedištu, ja napred, pored tebe, suvozač, krećemo na
more, u ranu zoru, još prohladno, kafa u termosu…“, nizala je, a glas bi počeo
da joj treperi od razneženosti. Pogledala ga je i sve joj se odjednom
razjasnilo: njega nisu raznežila ta sećanja, naprotiv, lice mu se smračilo, a u
pogledu zacaklio sev mržnje. Uveče, kad bi deca izašla u grad, nasrtao je na
nju prebacujući joj da je hladna i nezainteresovana, gnječio je po čitavom
telu, kivan zbog svoje slabosti. Pa i kad bi njoj pošlo za rukom da ga
zadovolji, to nije uticalo na njegovo ponašanje. Ostajao je zatvoren u sebe i
podozriv prema njoj.
„Tvoja podozrivost je dosadna.“ Žena se osmehnula, čula je sebe kako mu to
govori, kao da je tu, a ne udaljen od nje sedamdesetak kilometara koliko je
delilo njihov grad od prestonice, od ovog hotela i ove sobe na petom spratu.
„Bio si podozriv onda kad nije bilo nikakvog razloga za podozrenje. Zbir
podozrivosti, izračunati. Sve je račun, račun i račun“, pomislila je, „s
pokrićem ili bez pokrića.“
Žena podigne tašnu koju je ostavila na podu, pored kreveta. U džepu tašne,
koji se zatvarao cipzarom, nalazio se koverat s novcem. Pre nego što ga je
otvorila, upalila je lampu na stočiću, opet pogledala u sablasno lišce
časovnika. Cifre su zračile plavičastom svetlošću pokazujući da je četiri i
deset. „Već“, pomislila je utešena bar tom perspektivom da će uskoro početi
da se razdanjuje. U koverti se nalazilo dve hiljade dinara. Kao da sedi u
svome računovodstvu, konstatovala je. „U apoenima od dvadeset dinara.“
Novac nije bio proknjižen, dobila ga je na ruke, to je bio njen deo provizije od
prodaje jednog poslovnog prostora u Beogradu, koji je bio vlasništvo, nije
znala da li one stare firme ili ove nove koja se beše odvojila od stare i na
čijem čelu se nalazio čovek koji je bio njen ljubavnik.
Žena pomisli kako to nije bilo loše izvedeno, ta prodaja, njihov dolazak
(direktorov, pravnikov i šefa prodaje), formalno zbog savetovanja ekonomista
u kongresnoj dvorani hotela koji se zvao Slavija. U istom hotelu su i bili
smešteni, pošto je savetovanje trajalo dva dana bez potrebe, ali učesnici iz
drugih mesta su želeli da se malo provedu podalje od kuće. Njen direktor nije
mario za mišljenje ekonomista, profesora univerziteta, raznih teoretičara.
„Sve sami utopisti“, imao je običaj da kaže. Voleo je da ostavlja utisak
duhovitog čoveka.
U početku njihove veze mali prst da joj podignu, ona bi se zasmejala skoro
histerično. Prvi put kad je pošla u krevet s njim, pomislila je: „Bože moj, ako
ništa ne osećam, nikakvo uzbuđenje, a o ljubavi tu, naravno, nema ni govora,
čega se plašim?“
Više se plašila da jednog dana ne bude kažnjena zbog svojih potpisa. Stavljala
ih je gde god joj je rečeno da ih stavi. Reda radi, pročitala bi tekst i proverila
cifre. Na papiru se sve slagalo, sve je bilo tačno izračunato, ali ona je znala da
je to privid, da su svi iznosi štimovani, namešteni. Ponekad je imala uvid u to
šta se krije iza te lažne slike, ali uglavnom je, naročito u poslednje vreme,
potpisivala račune ne znajući pravo stanje stvari, ne trudeći se da išta
proverava.
Noću je ona dnevna ozbiljnost i lakoća s kojom je sve primala odjednom
menjala mesto sa ledenom ozbiljnošću kakvog islednika. Bila je islednik
samoj sebi: „Gde su dokazi o službenom putovanju? Kakve su ovo fakture?
Kao šefica, sigurno ste bili upoznati s tim da su podaci lažni. Gde je roba
kupljena na ovaj kredit? Ne znate, ili još gore, znate…“ Na kraju, videla bi
sebe u zatvoru, osramoćenu zauvek.
Novčanice su bile potpuno nove, krute i šuškave. Osećala se kao krijumčar
kada ih je dobila, nakon ručka u kafani. Ceo posao bio je obavljen u kafani.
Firmu koja je kupila prodajni prostor zastupali su takođe čelni ljudi, direktor,
šef prodaje, pravnik i, kao ukrasni privezak, sekretarica, nečija ljubavnica,
moglo se pretpostaviti, zgodna, razgolićena mlada plavuša koja je svaki čas
ustajala, nekud odlazila i vraćala se, bestidno vrteći zadnjicom. Naravno, i oni
su dobili deo provizije. Skupa su zatim otišli na poslepodnevni nastavak
diskusije o novim ekonomskim merama, kao da pribavljaju time sebi neki
alibi.
Uveče su opet sedeli, sad u restoranu hotela, uz jelo i piće.
Žena nije stigla da obiđe prodavnice i potroši novac. Svežanj novčanica
mirisao joj je, dok ga je držala u ruci, na nešto presno, sirovo meso i esenciju.
Smučilo joj se od tog mirisa. U stvari, vonj je dolazio iz kupatila čija su vrata
bila otvorena, vonj dezinfekcionog sredstva.
Nije se ni istuširao, pomislila je za direktora. Žurio je da se pridruži društvu
koje je ostalo u restoranu. Posmatrala ga je kako se oblači na brzinu, skoro u
hodu, nestrpljiv da što pre ode. Morala je da ga podseti na kravatu. Čak mu je
namestila čvor, približavajući mu se, iz navike, nametljivo, razgolićena, samo
u kombinezonu. On ju je šljepnuo po bedru i rekao: „Možeš nam se pridružiti
u restoranu, ako hoćeš.“ Ona je odgovorila. „Ne, hvala, umorna sam.“
I stvarno je zaspala čim je otišao. Ali to je bio san u kojem nije zaboravljala
da je kriva zbog nečeg, da je u hotelu i u isto vreme u bolnici, i na stanici, i da
samo tumara ne znajući kud treba da ide.
Da bar može ponovo zaspati, uzdahnula je. Kad bi mislila na nešto lepo! Na
to šta će kupiti deci. Ćerka je tražila komplet šminke i neseser, a sin – Sonijev
vokmen sa radijem. Njegove želje su za nju uvek predstavljale mali
istraživački poduhvat. Što teži, tim draži. I sad ju je očekivalo traganje po
prodavnicama elektrotehničke robe. Zamislila je sebe u prodavnici, kako se
pretvara da je potpuno neupućena u muzičke aparate i kako se prodavci trude
da je usluže. Zamislila je i nekog slučajnog kupca, prijatnog i predusretljivog,
koji bi se s njom upustio u razgovor pa bi mu ona s mešavinom razneženosti i
ponosa u glasu rekla kako za sina kupuje vokmen i da i on zna koji je najbolji.
Zanela se i toliko očekivani san joj se prišunjao i preneo je opet u prostor
nalik bolničkom, iako bez kreveta i bolesnika, bar ih ona nije videla. Dva
bolničara su iskrsla odnekud saopštavajući joj da su joj sina upravo okupali i
da ona treba da ga obuče i obuje. To ju je uznemirilo. Ušla je u drugu sobu
kroz vrata na kojima se njihala zavesa od mušeme boje mesa. Ugledala je
sina, stajao je u dupku. Gornji deo tela mu se izdizao, nag i beo. Među
njegovim stvarima odmah je spazila cipele s debelim, ortopedskim
potpeticama. „Gde su ti patike?“, upitala ga je prekorno, ne odajući svoj strah.
„Zar ne znaš da ja ne nosim patike“, rekao je. „To nije istina“, pobunila se
prilazeći mu s leđa dok se klatio u dupku kao navijena igračka. „Odmah da si
izašao odatle!“, podviknula je, uhvatila ga za ramena i počela ga drmusati
očajnički, iz sve snage. To drmusanje ju je probudilo.
Kad je otvorila oči i pridigla se, dva mlečna cilindra na lusteru njihala su joj
se pred očima. Zažmurila je, ukazalo joj se lice njenog sina, s nekim
prekornim izrazom i vrlo tužno. Ponovo je otvorila oči. Beli cilindri su
mirovali. Bosa se prošetala kroz sobu, zatim je prišla prozoru i razmakla
zavese.
Dole, u procepu ulice, kroz talog mraka probijao se neonski blesak. Linije
tramvajskih šina na kolovozu bile su postrojene u četiri reda.
Žena je ugledala kako u ulicu skreće tramvaj. Dolazio je klimajući se i
tandrčući. Kroz prozore vagona razlivala se slaba žućkasta svetlost, kao iz
sirotinjskih udžerica. Mogla je nazreti figure malobrojnih putnika, tamne i
skvrčene. Poželela je da im se pridruži, da sedne na izlizano sedište i prepusti
se beskrajnom kruženju tog tramvaja, ne pitajući se kuda će je odneti.

Beleška o autorki
Milica Mićić Dimovska (1947–2013), rođena je u Novom Sadu, gde je i
završila studije Opšte književnosti sa teorijom književnosti. Radila je kao
prevodilac, novinar, urednik u publikacijama Neven i Veseli svet. Bila je
urednik u izdavačkom preduzeću Matice srpske, a zatim glavni urednik
Matičine edicije „Prva knjiga“. Knjige priča: Priče o ženi, Poznanici, Utvare,
Odmrzavanje: kozmetičke priče, U procepu, Zaručnice. Romani: Poslednji
zanosi Milice Stojadinović Srpkinje, Mrena. Objavila je knjigu putopisa pod
nazivom Putopisi. Dobitnica je nagrade „Karolj Sirmaji“, Andrićeve nagrade,
Nolitove nagrade, kao i nagrada „Branko Ćopić“ i „Bora Stanković“.
 Ana Vučković

PEPELJUGINA SESTRA
To što vam je neko sladak uopšte ne mora da znači ništa više od toga – da
vam je neko sladak. To ne garantuje ništa. I svesni ste toga najviše u onim
prazničnim decembarskim danima u kojima su česti susreti, duge noći i
rekonstrukcija reči i dodira. Decembarski dani, posebno njihov kraj, ma šta
mislili o praznicima, vrište da ste sami, ako ste sami. Onda je najbitnije
postaviti pitanje zašto ste sami. Ali o tome se previše pričalo i to pitanje
naizgled nudi set jednostavnih odgovora. O tome postoje studije i referati,
seminarski radovi i eseji, o tome se sluša na slavama kada se usamljena osoba
odmakne od stola u potrazi za ruskom salatom i finim parčetom mesa. Tada
sve one tetke i zlobne babe pretresaju njene veze, kontekstualizuju sveopšti
besmisao njenog života, a one zapravo ne znaju da su neki živahni procesi
kod nje već počeli. Eto, o tome je ova priča. O procesu zaljubljivanja. Ali
nećemo pominjati leptiriće u stomaku, koje nekako uvek zamišljam kao
ljubičaste, makazičaste i vrlo pokretljive, svojevrsne rezalice sluzokože
stomaka. Nećemo pričati ni o tome kako se zaljubljeni osećaju uvek bolje i
kako su usled ljubavnih radnji mršaviji, zdraviji i odlikuju se sjajnim
pritiskom i manjkom holesterola. Zato što to jednostavno ne mora da bude
tačno. Nećemo ni o tome kako je grozno biti sam ili kako je grozno biti s
nekim koga ne voliš. Pričaćemo o svojevrsnom interregnumu, o ljubavnom
namesništvu u očekivanju kralja za monarhiste, predsednika za republikance,
o mrtvoj koži koju moramo da skinemo da bismo se opet osećali zdravo i
sveže, ali ne pronalazimo pravu kremu. Ili mislimo da znamo koja je, ali nam
beži iz haotičnog sveta parfimerija i drogerija. Znači, fora je u tome da znamo
tačno koja je to krema. I tu počinje priča. E da, nećemo pričati ni o onom
najzabavnijem – kada poznaješ nekoga ko poznaje njega, pa onda s tom
osobom pričaš samo o njemu i smeškaš se potpuno imbecilno i crveniš iako si
konjina od metar i osamdeset. Mora se dodati, seksi, elegantna i posebna
konjina. Da, posebna. Ali nismo li svi u zaljubljivanju tako posebni? Ili svi
tako isti? Posebni? Verovatno svi imamo one savršeno lepe i savršeno glupe
faze, ali ne, nismo isti, ni u čemu, pa ni u zaljubljivanju. Uzećemo primer
konjine. Pošto je to vrlo pejorativan izraz, koliko god konj bio plemenita i
lepa životinja, ovu sveže zaljubljenu osobu nazvaćemo drugačije –
Pepeljugina sestra. Pepeljugina sestra nije zla, ona je samo pomalo
ljubomorna. Naravno da je ljubomorna kad nije dobila glavnu rolu u bajci. Da
li se iko ikada zapitao šta se desilo s Pepeljuginim sestrama, da li su se udale,
da li su pronašle dobrog obućara? Ne, svi smo se zaustavili i zadovoljili se
srećom ah, avaj, do juče nesrećne Pepeljuge. Ljudi su površni. Da li se ikada
iko kasnije zapitao da li je ta ista Pepeljuga imala dobar seksualni život?
Možda je mogla da obuče cipelicu, ali da li je mogla da zadovolji princa? Ili
on nju? Nigde u bajci se ne pominje da je Pepeljuga „isprobala“ gospodina
utegnutog – epolete – renomelov – antikviteti prince charming. Pokriće za
ovu teoriju eventualno možemo naći u činjenici da prinčevi nose uske bele
pantalone, nalik na helanke, pa je lako steći utisak o performansama. Ali i taj
utisak ponekad vara. Ljudi su površni. Dakle, Pepeljugina sestra nije zla. Da li
treba da pomogne to što postoji još jedna Pepeljugina sestra, još jedno
nezgrapno, napaćeno stvorenje? Ne, to nikada nije bila dovoljna uteha. Svi
znaju da se sudbina nije poigrala samo s njima. Ali onda se obavezno pojavi
neka Pepeljuga da vam sve to još nabija na nos. Pepeljuge su najgore. To su
mučenice, osvajaju muškarce suzama, prenemaganjem i roze ljupkošću,
preosetljive su, šmrc. Pepeljugina sestra se sama brine o sebi, ima
samostalnost, svoj posao, na slavama sama odlazi po rusku salatu i neko fino
parče mesa, dok je rodbina ogovara iza leđa. U tom razgovoru rodbina obično
pomene i Pepeljugu kao primer, uzornu majku i suprugu. Ta rodbina ne zna,
hahaha, ali Pepeljuga možda ne može da svrši. Možda princ nije bio pravi.
Pepeljugina sestra je samostalna, ona sve te stvari obavlja sama. To, naravno,
nije ni približno dobro kao s nekim, ali Pepeljugina sestra je zadovoljna. Jer je
ona u procesu. Ljubavni život Pepeljugine sestre ne postoji. On se uvek
sastojao iz maštanja i fiksacija. Seksualni život Pepeljugine sestre je niz
„incidenata“ na žurkama i pijankama. Nijedna epizoda nije dobila epilog, ti
muškarci su uvek nestajali, ali Pepeljuginoj sestri to nije previše smetalo jer to
nisu bili oni ljudi iz njenih maštanja i predmeti njenih fiksacija. Čak je bila
zahvalna tim muškarcima jer su učinili da se barem na trenutak oseća kao
Pepeljuga. Pepeljuga je, paradoksalno, oduvek bila ljubomorna na svoju,
odnosno Pepeljuginu sestru. Zašto, pitate se? Zato što je Pepeljuga imala
samo jednog muškarca – prvog i jedinog – princa, i uvek joj se činilo da bi
bilo bolje da je probala još nešto. Sačuvaj me bože konzervativnih prinčeva!
Istina je, kao i uvek, negde između. Niti je Pepeljuga toliko lepa, niti je
Pepeljugina sestra užasno ružna. Pepeljuga je uvek doterana, ali kada bi
skinula tešku šminku ispod bi ostala pustoš. Pepeljugina sestra nije jedna od
onih osoba za koje biste rekli „lepa žena“, ali možda ćete se nekad, iz
neobjašnjivih razloga, okrenuti za njom na ulici. Ima nešto monolitno, grčko
u njoj, nešto empirijsko, ona je iskustveno proverljiva dok hoda gradom. Ona
živi, to je žena koja se budi maštajući i ima listu pesama koje nisu
novogodišnje, možda su čak i letnje, ali nju podsećaju na praznike.
Pepeljugina sestra nadomešćuje odsustvo Pepeljugine atraktivne lepote egom
i maštovitom garderobom, a još više performansima koje priređuje sama sebi
želeći da nabavi kimono nalik na onaj na kaveru ploče Sparksa. Pepeljugina
sestra je poslastica za one koji veruju da ružno, uslovno rečeno, može biti
lepo, uslovno rečeno. Pepeljugina sestra ima velika stopala, predugačke noge,
koje jedva uspeva da smesti u taksi, tramvaj, ne daj bože mini moris,
hiperbolisane glavne punktove lica i more suza da se slivaju iz njenih
ogromnih očiju i potope svet. Pepeljugina sestra na svoju garderobu gleda kao
na uloge, na epohe. Uživa u tome da pred odlazak u bioskop na neki stari
film, ali obavezno film iz sedamdesetih, ne od pre, ne od kasnije, obuče neke
vrlo blede farmerke i ljubičasti džemper. To su stvari koje nju podsećaju na tu
epohu. I tada ona uzima i Garsiju Markesa i čita o reci Makondo, oseća vrlo
lično opis vlažne, a opet u njegovim opisima tako suve šume i shvata da je to
priča o njoj; i pre nego što izađe iz stana, Pepeljugina sestra zna da je on na
najsuvlji način objasnio vlažnost. Pepeljugina sestra je ogromna, osetljiva, ali
neverovatno snažna. Ona svoje nežno srce pakuje u kišni mantil i hoda
ženstveno, ženstvenost crpeći iz ženstvenosti heroina koje je videla na filmu.
Preskače baricu na putu kao Džuli Endruz ili neka mala Doris Dej. Izlazeći iz
lifta pravi komičnu grimasu dražesne Odri, crpi svoju tugu, sreću i snove iz
fabrikovanog sveta tuge Holivuda i njene su ruke zatrpane cvećem i
poklonima. Tako Pepeljugina sestra postaje sopstveni idol, uživalac svojeg ja,
što je najveća sreća za svaku individuu. Neko se rodi kao Pepeljuga, a neko
Pepeljuga postane. A neko postaje on sâm. To što si Pepeljuga ili Pepeljugina
sestra ne znači ništa više od toga – da si Pepeljuga ili Pepeljugina sestra.
Čudni su putevi srca i desiće se da će te ovakvu ili onakvu neko užasno voleti
i da će ignorisati sve druge. A možeš i kao najlepša završiti u nekom belom
perju i paperju u krevetu samo s flašom viskija i lekovima. A možeš i kao
najlepša završiti u nekoj fabrici u nastojanju da na proizvod s trake staviš
nalepnicu. Mada, danas to rade mašine, tako da je velika mogućnost da ti i
kao najlepša završiš na birou rada. Ili na ulici. Ili u jazbini neke pijandure. Ili
na Koni ajlendu. Ili u svemirskom brodu. Već te vidim kako svoje
božanstvene barokne lokne stavljaš u onu okruglu kacigu, u tvom slučaju,
dražesna, providnu kacigu kako bi se čak i u svemiru divili tvojim savršenim
loknama. I već te vidim kako u svemiru, dok se obruč oko Saturna vrti kao
hulahop oko neke lotrekovske kreature, gledaš u svoje usne u letećem
ogledalcetu želeći da im daš kosmičku svetlucavost. Udaljili smo se od teme.
Poenta je u tome da nema pravila. I u tome da ste u procesu. Biti u procesu
znači biti prijavljen. To je neka vrsta biroa za veze. Dobra vest je da tu ne
postoji nikakav poseban formular da se popuni. Samo treba biti otvoren za
bilo kakav spoljni nadražaj, spreman za dečake u prevozu koji se drže za
šipke i trepću u tranziciji autobusa, za devojčice koje ubacuju novčiće u
uređaje javnih telefonskih govornica i saopštavaju drugaricama senzacionalne
vesti, biti otvoren za bilo kakvu bizarnu ili tužnu situaciju jer one možda
donose ljubav. Istorija počinje malim stvarima. Istorija počinje zanokticom.
Možda nije samo to što je Napoleon bio nizak, a Hitler umetnički neostvaren,
neee… možda je Napoleon samo jednog dana slučajno rukom udario u zid i
kroz ruku mu je prošla ona salva krvi, oni žmarci… i onda je shvatio kakav je
to divan osećaj i kako želi da ga podeli s Evropom, a i šire. Divno! Možda je
Hitleru neka vrlo lepa dama rekla u ranoj mladosti: „Hajde da budemo samo
prijatelji“, i onda je on odlučio da se osveti. Ne samo njoj. Svima. Ali to je
već situacija. Za istoriju je dovoljan i beznačajniji okidač. Na primer, rupa na
čarapi te vrlo lepe dame koja je odbila Hitlera. Istorija počinje kapljicom. Pa
da. Čovek počinje kapljicom. U kapljici je gomila života, tu si negde i ti.
Polovično. Istorija počinje nakašljavanjem. Nakašljavanje žene u uglu učinilo
je da na nju obrati pažnju čovek u drugom uglu. Nakašljavanje Van Gogove
majke možda je nagnalo Van Gogovog oca da joj priđe i tako smo dobili Van
Goga koji je pružio zadovoljstvo milionima, pa i onom čoveku koji će u
njegovo pastelno platno možda iz obesti i ljubomore zariti nož ili sekiru,
prethodno izbegavši rendgene i oprezno obezbeđenje muzeja. Istorija počinje
urlikom. Urlikom Ljilje Brik koja zove mlade žene da se obrazuju. Istorija
počinje onog momenta kada shvatiš da ti se neko sviđa. Ne! Ranije. Onda
kada ne misleći počinješ da s nekim pričaš više nego s ostalima, i to nikome,
pa ni vama ne izgleda neobično. Onda kada o toj osobi počinješ da razmišljaš,
ali samo u naznakama, da pomeneš tu osobu kao deo društva koje je tad i tad
radilo to i to, pomeneš je glumeći nezainteresovanost.
Ubrzo na ulici sretneš predmet svojih želja. Postajete poznanici, delite neke
prijatelje ili interesovanja ili apsolutno ništa. Potom tu osobu sanjaš u nekom
potpuno tupavom scenariju kako radi najbesmisleniju stvar. Ali to još uvek ne
znači mnogo. I kao pod obavezno, uvek kada upoznaš tu neku osobu koja će
ti postati značajna, imaš neku drugu u životu ili barem u planu. Ta trenutna
osoba odvlači pažnju, smanjuje mogućnost da ti se dopadne nova, krade joj
fiktivne poene. Onda ponekad dođe do spontanog kontinuiteta viđanja, na
najčudnijim mestima ili na nekom potpuno običnom. Ali da, stvara se navika
izlaženja. I onda ponekad nastaje to magično i toplo, ali neodređeno osećanje,
osećanje nedovoljnog poznavanja, a opet nekakve bliskosti, još uvek ne
karnalne, već tako oblakaste, bliskosti koja nas podseća, recimo, na rani Nju
order i filmove Lukasa Mudisona. Oseća se ta lepota, ali i ugroženost, lepa
ugroženost i ta ugrožena lepota bednog psa u oblaku dima, izduvnih gasova
fabrika u gradu nesmotrenih ljudi. Ali je taj pas u biti nežan. Nikako savršen.
On je samo skup premisa. Kao i taj pas i mi, sada, u oblaku dima ispitujemo
premise tražeći ono što će nahraniti životinjicu ili je oterati natrag u mrak.
Ponekad osećanja nisu obostrana. Ponekad jesu, ali se s tim ne dogodi ništa.
Ljudi vole da sanjaju. Onda kreću da se prate kao vukovi ne ostavljajući
krvave tragove u snegu kao u jednoj priči iz detinjstva. Njihovi svetovi se
naizgled vrte oko drugih ljudi, poslova, oko trafika i svetova i mostova i
krinova i pušaka i cigareta i jodlovanja i mesina i pertli i filmova i skripata i
poslova i tanjira i džempera, vrte se oko svega samo ne oko osobe s kojom će
u jednom trenutku i oni sami morati da primete da imaju nešto vrlo intimno.
Onda se te osobe upoznaju. U nekim slučajevima to dobija nove razmere.
Ako neko zaista počinje da vam se dopada, možda ćete otići do osnovne škole
te osobe, preispitivati potencijalne uspomene, tragove koji su možda u
jednom trenutku doprineli da ona postane takva kakva je. Onda iznenada
možete uhvatiti sebe kako se zaljubljujete u stvari koje ta osoba voli, pre nego
što sebi priznate da se zapravo zaljubljujete u osobu. Lakše je uhvatiti stvari,
slušati pesme, projektovati situacije i režirati scene koje bi mogle da se
kandiduju za Oskara za najbolju ljubavnu scenu svih vremena. U tim
scenama vi ste uvek ta osoba koja je voljena, tražena, osoba koja vam se sviđa
izranja iz mase i sve ostalo je lako. Počinjete da svojim prijateljima pričate o
nečemu što vam je ta osoba pomenula kao svoju želju. Rekla je da je ta knjiga
fenomenalna i vi je odmah kupujete i preporučujete prijateljima.
Zadovoljavate svoju potrebu da pričate o toj osobi tako što je u nekom
razgovoru hladno pomenete. Uzimate neko posebno vreme, rezervišete ga za
neki poseban trenutak posle večere, posle napornog dana: leći ću i zamotati se
u ćebe i maštaću jedno vreme. Planirate to kao odlazak u pozorište ili kao
gledanje filma.
Nekih dana vam postaje dovoljno to što osećate, ležite u krevetu, slušate radio
i dobro vam je, imate simptome zaljubljenosti, ali kao da vam sve to ne treba i
možda biste odbili da vas taj neko izvede, poljubi, i vraćate se u krevet i
uživate u simptomima u odsustvu objekta pažnje. U jednom momentu mora
se desiti i to da vam se osoba u koju tek što ste se zaljubili zgadi bez razloga.
Doći će taj jedan dan kada će vam se sve to što osećate činiti užasno glupim i
kada će vas biti sramota i bićete srećni što to nikome niste ispričali. Ako niste.
A verovatno ste pomenuli nekoj drugarici. Ili ne. Još je rano za to. Ovo je
jedna od onih stvari koje se kriju, posebno kad si mali – kašalj, masturbacija,
možda opet kašalj i masturbacija i, da – zaljubljenost. Ljubav je prevelika reč.
Ili je ljubav premala reč? Ili najbolje – neadekvatna. Jer to što osećaš je toliko
vazdušasto, a opet utemeljeno u tvom ukusu, u bojama tvog detinjstva, u
tvojim rukama i u šarama torbe u koju trpaš stvari žureći na tramvaj. Sve sa
svime ima veze. I posebno ovde osećaš kako se grad, ljudi, prodavnice, kako
se sve to sažima u jedno, kako pokreti ljudi, zvuci iz muzičke škole, dikcija
voditeljke TV dnevnika zavise isključivo od toga šta ti osećaš. Užasno te pali
pomisao da i ta osoba sve to vreme živi, hvata prevoze, hvata ručke, dodiruje
taster da bi se vrata novih, zelenih bazelskih tramvaja otvorila, da ruča, izlazi
iz kuće, pere zube, da ima ono što imaš i ti, a to su jutra, jutra kada je toliko
moguće da se sretnete u centru dok oboje užurbano idete do svojih škola,
fakulteta, poslova, ali se to nikada ne desi. Prija ti osećaj da i ta osoba sada
sigurno ne radi ništa preterano zabavno, što bi trebalo da radite zajedno. Sluša
glupo predavanje, a onda će izaći iz zgrade fakulteta i otići kući da spava ili u
biblioteku. Ili će imati običan dan na poslu i onda jednostavno otići kući. Prija
ti što ste zaposleni, što imate alibi za svaku potencijalnu ludost, što imate
razlog da razbijete dosadu. Prija ti to što te nema u životu te osobe barem
zasad, prija ti to što će ta osoba, samo ako malo bolje razmisli, shvatiti da joj
nešto fali. Onda obavezno dolaze oni raskoraci u noći kada možda namerno
osujećuješ viđenje s tom osobom, kada sve što osećaš podižeš na pijedestal
tragičnog i nemogućeg i kada se vraćaš kući sâm, kada hodaš neverovatno
dugim ulicama i lepo ti je jer patiš, postaješ deo svog malog, haotičnog filma,
teško ti je, nisi dobio ono što hoćeš, ti nikad ne dobiješ ono što hoćeš. I
nekako ti je dobro. Mnogi fenomenalni ljudi nisu dobili ono što su hteli. I ti
patiš i vidiš svoje čizme kako hodaju ispred tebe nogu pred nogu i vreme je
prohladno, na ulicama nikog, imaš pare za taksi, ali znaš da bi te tvoja soba
sad ugušila i zato nastavljaš da hodaš. Misliš da je dovoljno da se ljudi sviđaju
jedni drugima? Nekima da. Ali ti ljudi su jednostavni, zar ne? A lepo je biti
komplikovan, nameštati svoje šiške, držeći kosu za fetiš, opsesivno se plašiti
klovnova i seoskih puteva, mrštiti se jer stvari nikad ne idu onako kako treba.
Grad je pun parova koji uživaju u tako glupim stvarima. Ne jednostavnim, jer
jednostavne stvari mogu biti lepe. Ne, oni uživaju u izrazito glupim stvarima.
Prave glupe kalkulacije jedno s drugim, čak iako su dugo u vezi, ne vole se
predano, ne rade one potpuno genijalne stvari koje bi ti radila. Oni pristaju na
to da se sve podrazumeva, na ružne jakne, hot dogove koji se jedu na brzinu
samo da se utoli glad, na seljačke cipele, na besmislene šetnje po hladnom
danu pri čemu se imbecilno drže za ruke i svojim prenemažućim hodom
smetaju prolaznicima koji su, kao ti, brzi jer streme svojim bajkama. Ovo
dvoje imaju glupe izgovore, glupe čarape, ona pristaje na njegovu glupu facu,
a on na njenu neverovatno loše farbanu kosu. Oni se vole, rade sve što rade
svi drugi, čekaju Novu godinu gde i ostali, njoj se gadi oralni seks, ali je
prinuđena na to pošto je potlačena srpska ženica. Oni ne shvataju kako su tela
čarobna, kako to nije nešto što ćeš da uzmeš, pa baciš, kako nema mesta na
telu koje je zabranjeno ili prljavo, kako ako nekog voliš, voliš sve, kako
postaješ inovativan, izmišljaš nove prilike da budeš savršen za nekog i sve je
bitno: i mladeži i sve reči i sve Nove godine i kafe i dodiri šolja i dodiri tela i
dodiri usana i dodiri tipki na mobilnim telefonima dok se šalju poruke ovom
drugom i dok misli lete iz jedne od šesnaest beogradskih opština na drugu od
beogradskih šesnaest opština. Bitan je raspored knjiga u tvom stanu, raspored
knjiga u njegovom stanu, stvari na njegovoj terasi i njegove komšije koje
mrzi, posuđe i podrumi. Sve se računa. Ako voliš, ti voliš sve. Ona za njega
nikada ne bi obukla samo haltere i kaput i ništa više. Ona se ne stidi jer je
glupa. Stid je aristokratsko osećanje, nežno, i u njemu leže, to ti znaš,
Pepeljugina sestro, svi tajni okidači. Ti u svojoj glavi imaš bajku i kada je
jednom budeš dobila, živećeš je. Neki ljudi odmah dobiju bajku i u njoj
ostaju.
Neki jednostavno imaju sreće. Ali najviše je onih koji tupavo žive svoje
ludački dosadne živote. I tebi je dovoljno što znaš da ćete, ako se ikada
budete sreli na nekoj žurci i budete smuvali tamo, biti prelepi, oboje na očima
imati maskare, da će vaši pogledi biti faraonski fiksirani, ti ćeš nositi nešto
kao šljokičasti top, ali ne kič, već će ta glamurozna stvar biti kao neka
zelenkasta krljušt ispod koje će bubreti tvoje bradavice. Znaš da će on mirisati
isto onako kako miriše stalno tih godinu dana, koliko oblećete jedno oko
drugoga, i ti ćeš taj miris prepoznati kao neku nostalgiju za vremenom ničega,
sada kada on provlači ruku kroz krljušt i napipava nešto. Leteće perje i
konfete, i oko vas će biti more drugih ljudi, počeće neki soundtrack za
modernu bajku, s mnogo srceparajućih gitara, počeće Suejd, muzika za
nesrećne dečake i devojčice. Ti ćeš ležati na nekom nepoznatom krevetu,
tvoje preduge noge će se rasprostirati i kidati prostor štiklama sandala, koje
ćeš tada prvi put obući na trenutak zaboravljajući svoje omiljene engleske
patike u kojima si jednako lepa i u kojima te je stalno viđao. Ove štikle sada
slave tvoja dotadašnja obična izdanja, tvoje bojom impregnirane oči i običan
sjaj na tvojim usnama podsećaju na dane obične maskare i labela i počinje
vatromet, slavlje, vredelo je! On na trenutke izgleda kao iz Satirikona, ili kao
Džo Dalezandro, postaje muška nimfeta koja je ranije u gradu izgledala kao
običan mladić u farmerkama i džemperu, a sada kao neko dejvidjohanesasto
biće, ali bez ljubičastih kožnih pantalona i jakne s likom Merilin Monro. Sada
je isti, ali drukčiji. Naravno da je drugačiji, on je sada ušao u tvoju bajku. I ti
tada znaš da to nije magija koja traje samo jedno veče. Skinula cipelice ili ne,
znaš da ćeš ponovo imati na sebi pamučnu sivu trenerku, ali znaćeš da si
princeza. I ulazićeš u prljavu sedamdesetsedmicu, ali ćeš imati imunitet nečije
princeze. I znaš da ćeš verovatno nekada ponovo plakati i da ćeš ulaziti u dom
zdravlja, ići kod ginekologa, zubara, u prodavnicu, na rođendane, putovanja,
u krevet, na ispit, ali kao nečija princeza. Puštaćeš sebi muziku iz modernih
bajki i svaki novi singl biće vaša nova himna. Bićete Boni i Klajd. Slušaćete
sopstvene himne dok se čekate na stanicama ili kod sata. Vi postajete najlepši
ljudi na svetu, sve druge ljubavi postaju ništavne, vaša je istorija ono što se
računa, sve se meri od onog trenutka kad ste se pogledali prvi put, ratovi i
piramide i ustanci za vas prestaju da budu bitni. Rađa se neko altruističko
osećanje, postaješ dobra prema svima, a opet tako sebična i ljubomorna zato
što si princeza. Neke bajke su toliko stešnjene, toliko zipovane da ih osetiš
kao uspeh trenutka, uzbuđenje koje proleti. Probudiš se, fleš, ustaneš. Onda te
večeri izađeš i namerno osujetiš svoju bajku. Posle jedne takve noći, jutro je
lekovito. Pije se čaj, čita se knjiga, život je divan, krevet topao, prijatelji
spremni da budu gde ti želiš kad želiš, plaćaš markicu, struju, odžačara, što te
posebno zabavlja s obzirom na to da odžak nemaš. Uveče ćeš otići na neku
žurku na kojoj neće biti njega i raduješ se tome jer nećeš morati o tome da
misliš. A onda shvataš da je zapravo najveća draž u tome što ćeš celo veče
provesti u razmišljanjima o njemu. Prijatelji ti i nehotice daju sigurnost. I ti
celo veče piješ vino, igraš stoni tenis, gubiš, pa zato moraš da popiješ ubitačni
koktel spravljen od sveg mogućeg alkohola, pričaš previše kao i obično,
smeješ se i veče je zaokruženo. Onda pokušavaš da učiš, ali ne možeš i osećaš
se glupo jer misliš da je već trebalo da prerasteš to da kad si zaljubljen, ne
možeš da učiš. Kakav kliše. U stvari ne možeš da učiš jer ti je dosadno i lepo
u svom tom besmislu slova i roletni i jauka koje ispuštaš u pokušaju da izađeš
iz kreveta, u kome već dvadeset sati ležiš pokušavajući da uradiš bilo šta.
Onda obavezno stigne dan da tu osobu vidiš na ulici, iz prevoza, i da si u
nemogućnosti da joj se javiš i da te to potpuno uništi. U momentu kad je vidiš
napolju, u tebi se indukuju takva strast i teskoba da bi da polomiš vrata
autobusa. To osujećenje se kosmički nametnulo i tada osećaš da bi možda bilo
mnogo bolje da se uopšte i nisi vozila tim prevozom ili da jednostavno nisi
gledala napolje. Razmišljaš i pronalaziš ono što bi zapravo zaista bilo
najbolje. Da si sišla stanicu ranije i da si sasvim slučajno srela tu osobu, oboje
biste se iznenadili. U jednom trenutku biste opazili jedno drugo i minijaturni
mišići kod očiju i usana počeli bi da se svojim silovitim i izuzetno brzim
mehanizmima pokreću i vi biste se nasmejali jedno drugom, održavajući
osmeh negde kod umerenog, ma koliko vaša lica želela da se osmeh razvuče
još. Ali nešto vam govori da bi to bilo previše. I onda biste razmenili nekoliko
reči i rastali se jer previše kola se mimoilazi, previše aviona preleće, previše
guma puca, previše ljudi se rađa, previše deklaracija se potpisuje, previše
baterija crkava, previše komšija zaliva cveće, previše albuma se snima,
previše glumaca traži ulogu, previše glumaca se ljubi, previše ljudi prolazi da
biste vi tu samo stajali. U jednom momentu se razdvajate, snimak je usporen,
vaša tela se okreću gotovo simultano i tek kada se ne gledate, na vašim licima
nastaje onaj pomalo bolestan i pomalo slavljenički osmeh. Slučajni prolaznici
bi mogli da posvedoče. Najpogubnije su uistinu pesme. Neke odmah povežeš
s tom osobom i to je dovoljno. Svaki sledeći put kad čuješ taj refren, stvori se
istovetno osećanje koje te nagoni ili da se sručiš u krevet i uviješ kao fetus ili
da vrisneš ili da pojuriš nekud, nađeš tu osobu i poljubiš je tako da joj izvučeš
srž, da joj zakuješ nerve, da joj oduzmeš sav jebeni vazduh koji tako mirno
udiše sve ovo vreme ne mareći za tebe, da joj poližeš sve unutra, da pomiluješ
meku purpurnu maramu sluzokože, da učiniš da ta scena bude scena poljupca
sa do pre deset sekundi izgubljenim narandžastim mačkom. Imaš one
savršene par excellence ljubavne momente kada zamišljaš da vas dvoje
hodate širokim ulicama grada pomalo usporeno, iza vas ostaju topli, svečani
kafei nalik na one francuske, a muzika u pozadini je neki Net King Kol, na
primer Fascination, i vi obavezno nosite oko vratova šalove koji lelujaju na
vetru i lica su vam stidljivo nasmejana i možda ništa ne pričate. Kao u Give
him a great big kiss, dešava se da, kad te drugarica pita kakve su mu oči,
koliko je visok, da li dobro igra, nemaš odgovor ni na jedno pitanje. Zašto?
Zato što si geštaltista, ili šta? A onda se ipak konsoliduješ i shvatiš kakva je ta
osoba zaista, ali počinješ vrlo da voliš i sve njene mane, koje ti postaju slatke.
Najzanimljivije je što to međustanje može da traje godinama. Najčešće prođe,
kao u nekom ruskom ljubavnom filmu, nekoliko godišnjih doba. I onda se,
dok hodaš u kaputu i sa šubarom na glavi, sećaš kako ste ono jednom
razgovarali kad si na sebi imala crvenu haljinu na bele tufne, jednu od onih
divnih lakih haljina koje nemaju leđa i vezuju se oko vrata i ne predviđaju
brushalter. Obično sve traje duže nego što bi trebalo, najmanje godinu dana,
zato što uopšte nije hitno biti s nekim. Obično i jesi s nekim drugim, ali to ne
traje duže od nedelju dana. Ti, draga moja, uživaš u tome što se sve to
razvuklo. Jer imaš previše obaveza da bi i njega konačno unela u svoj
raspored. Naravno, to je laž. Nekako ti odgovara da sama hvataš taksije, da
glancaš svoje Doroti-Oz crvene cipelice i provodiš ponedeljke uveče sama,
jer, da – ponedeljkom se ljudima ne izlazi. Ponekad se desi i to da na neko
mesto odeš i ne sanjajući da ćeš tamo videti baš tu osobu. Ona je u samom
uglu sobe i vi se ponašate socijalno prihvatljivo, ali intimno ste potpuno van
sebe što se tako iznenada vidite. Razmišljaš o tome kako si mogla bolje da se
obučeš, ali onda ti biva čak i drago što si tako obična, a tako lepa. Ipak u
kupatilu malo popravljaš šminku i uživaš u svemu te večeri spontano, ali znaš
da je tu neko zbog koga želiš da budeš još bolja i lepša. I bezobraznija. Onda
postoje oni specijalni momenti, ali to su samo sekunde, kada bi mogla da ga
poljubiš, pa da ti posle toga sve bude dozvoljeno. Dešava se da znaš da bi u
istom momentu i on da poljubi tebe, ali se plašiš jer nisi sasvim sigurna da li
je to tako ili si samo isprojektovala. Čak i ako se plašiš, mogla bi sad da ga
poljubiš strasno, a onda se izviniš i kažeš da nisi htela, a da je tvoj jezik
malopre, samo na malo drugačiji način, rekao ne samo da si htela nego da bi
ponovo učinila to i štošta drugo svojim govornim aparatom, čiju lolitastu
spoljašnjost šminkaš, a vlažnu unutrašnjost čuvaš plašeći se nečega. Ili je
dražiš dražejom. Tada, možda pijana u klozetu osećaš kako bi mogla da
izgovoriš: „Bilo bi mnogo bolje da se zaljubiš u mene“ ili „Dirljivo je što se
samo njušimo, ali meni je i diranje vrlo dirljivo“, ali ne možeš. I da, draga
Pepeljugina sestro, sve to postaje vrtlog odlazaka, polazaka, šina, benzina,
karmina i čežnje, toliko romantične i staromodne i toliko moderne i tehnički
unapređene porukama na mobilnom. A ti si, draga, jedna od onih malobrojnih
koji misle da mobilni telefoni nisu ubili komunikaciju, niti je pospešili, već je
samo učinili drugačijom. Neko mirisno promincle-pismo sada je SMS zbog
kog obustavljaš feniranje kose i trčiš u susret čežnji zarobljenoj negde u mreži
operatera. Ali to što ti je neko sladak ne mora da znači ništa više od toga – da
ti je neko sladak. I na kraju možda bi najstrašnije bilo, Pepeljugina sestro, da
si sve učitala, da tu nije bilo ničega, da je čovek, pa hoće da budete prijatelji.
A sećaš li se kako je Hitleru lepa mlada dama rekla da želi da budu prijatelji?
Ali ti osećaš da tu mora da ima još nečega. Dovoljno si trezvena i realna da
shvatiš i dovoljno iskrena da priznaš kada ti se neko dopada, a da nije
uzvraćeno. Sada znaš da se ne varaš. Misliš, možda bi bilo dobro da probaš da
budeš s nekim koga ne poznaješ, s nekim ko će doći odjednom i kome ćeš se
odmah svideti, s nekim za koga ne vezuješ jutarnja buđenja i spremanje za
grad, biranje gaćica i ogrlice, kao ni singl godine ili određenu vrstu keksa.
Bilo bi dobro da ponovo pokušaš da odeš na bal, da upoznaš, ako ne princa,
onda nekog markiza ili vojvodu, nekog novog, da obučeš svoju dugu bordo
haljinu, svoje velike bordo sandale, koje nećeš izgubiti u ponoć jer to ipak
ostavljaš svojoj sestri. Trebalo bi da igraš, igraš, igraš, igraš, da se okrećeš, da
se opustiš, da igraš, da ne čekaš nikakve patetične vile, da sama skineš
sandalice, da igraš, da se obrćeš, da skineš šnalicu, da igraš, igraš, igraš…
Ko zna, možda će da se pojavi sasvim nenadano, sasvim iznenada neki princ,
sasvim nov, sasvim tvoj.
Tada ćeš, kada se umiriš, središ od celovečernjeg okretanja i igranja, igranja,
igranja, prepoznati baš onu osobu, onu tvoju posebnu osobu o kojoj maštaš,
maštaš, maštaš toliko dugo i koju srećeš, srećeš, srećeš već tako neverovatno,
zbunjujuće, neizdrživo, besmisleno, ubistveno dugo. Možda, Pepeljugino
sestro.

Beleška o autorki
Ana Vučković (1984, Beograd), spisateljica, novinarka i scenaristkinja.
Studirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i
pohađala master studije filmologije na istom fakultetu. Sa petnaest godina
dobila je Nagradu „Borislav Pekić“ za najbolju kratku priču pod naslovom
Ljuljaška. Radi u Radio Beogradu, a teme o kojima najčešće izveštava vezane
su za film, pozorište, kulturu. Autorka je kolumni za Siti magazin. Romani:
Epoha Lipsa juče, Lust ’n’ dust, Surfing Srbija. Knjiga priča: Plišani soliter.
 Danica Vukićević

GAK
Poznato ili ne: depresija nije naročito originalna bolest. Takav stav koji sam
doslovno preuzela neguje moja bliska prijateljica, osoba čarnih sjajnih očiju.
Jednog običnog turobnog dana, razgovarajući telefonom rekla sam joj: U
depresiji sam. Ona: Kako je to neoriginalno. Nasmejala sam se. Ali ono što
me je neočekivano snašlo, navelo me je i na ofucane, od prekomernosti
svetskog bola, misli: Život nema smisla. Ili: Ubiti se i nije tako glupo, dok
sam se spuštala strmom ulicom po zimskom hladnom danu, u dugom kaputu,
sa dve torbe. Ukrštene duge ručke na mojim nemajčinskim grudima. Gazila
sam tvrdo, sporo. Nesigurna u procenu apsolutne lepote jedinog života,
jedinog sveta moga života. Naših života u zimu…
Nebo je bilo vedro, hladno, ravno, blistavo. Ja-sam-plakala spuštajući se
klimavim koracima na štiklama novih zimskih cipela koje su prenoćile u crnoj
kesi u garderobi… U meni se pomračila naivna, preko potrebna radost golog
postojanja, veštačkim suncem istine obasjana ukazala se Dolina plača…
Jedan sunčev zrak probio je stakalce suze.
Na trolejbuskoj stanici umotani kojekako ukipljeni stajali su sugrađani.
Pogled na njih nije ulivao nadu. Utučeni, odustali od samih sebe. Kao kegle u
krpama nepokretni. Jedino što se tu mrdalo bila je grupa dečaka tipičnog
domskog samoprezira na licima. Oni su se gurkali, istrčavali na ulicu plašeći
automobile, jurcali kroz tuđa tela, i izgledalo je da mogu tako, to isto,
beskrajno dugo, dok ne dođe Neko, i ne prebije ih, ispsuje i ponizi. Obično
takva deca izazivaju pored podozrivog straha i sažaljenje. Preturivši preko
glave neljubav, silovanja, kažnjavanja, glad, nenežnost, nedodir, bol i samo
bol, oni bi zračili iz sebe nesvesnu poruku sveopšte sramote. Ali koga je
briga. Za dečake, za sramotu. Poprljavi, dosadni, cereći se nestadoše. Deo
kegli ostao je nepomično da čeka. Šetkala sam se. Iznenada visoka. Sitna
osećanja, kao kuglice naftalina u grlu, kao miris nagorele vune, kao zadah
menze, kao Indijanac u samici, kao Vagner u Ničeu.
Dva dana ranije, dogovarala sam se o boravku u bolnici: bilo je veče, vrzmale
su se pacijentkinje ispred ambulante. Glomazne, sa pločastim zubima, crne,
plave, principijelne, naslonjene na zid, sa lošim tenom, trudne, mlade,
mlađe… Došao je i na mene red: u trenutku stupanja, kada pređem prag i
uđem u svet državnih službi obavije me ružičasti oblak vunaste izmaglice,
smanji se vidljivost, čujnost, umanji se sopstveno prisustvo… Ali skoro
nikada ne napušta me izoštrena osetljivost za detalje, oni, kao životinje u
basnama – govore. Detalji su dokaz savršenstva života, beskrajni nizovi
kompleksnih prizora, bez veličine. Zapazila sam lokne na doktorkinoj glavi,
boje čokolade, Širli Templ stil, Bebi Džejn stil, prilično neobično. Te
nedolične lokne, stajale su joj prilično dobro, i što je najčudnije, nisu je činile
smešnom. Bila je samouverena u najvećem stupnju: Sutra je taj dan. Dođite
oko osam… Prethodno je ovlašno pogledala rezultate, plod dugotrajnih
maltretiranja kroz koja sam nemilosrdno gubeći vreme – prošla. Da ih je samo
bolje pogledala! Na stolu, u maloj ordinaciji, bilo je brdo naslaganih
kondiktorskih proizvoda, i to mi se učinilo glupim, te crvene, lažnoplišane
kutijice, haremske. Cvrkut podilaženja pacijentkinja razlegao se iz njih. Ko ih
je tome naučio? Plavi titravi ekran ukradenog mora beskraja, drvena stoličica
na škripavoj spirali gvožđa, krevet, kao prosjak, uz zid. I lokne. Oh, doktorko.
Doviđenja – doviđenja. Pa niz linoleum kao vatrena kugla, prema izlazu. Veče
je ličilo na duboku noć. Noć će ličiti na iznenadno slepilo i miris zapaljenog
drveta. Potištenost koja me obuzela na putu prema kući, istom putu na kome
ću plakati za dan i po, nije me puštala. Bilo je nečeg čulno problematičnog u
ispravnosti s kojom sam se susrela. Vapaj nelagode nije mogao da se razvuče,
neelastičan, i ispuni me, usitnjen na manje tragičan način.
Večerala sam, pripremila papire, odeću, osećala tremu, dugo se kupala, kao da
voda može da me sakrije. Previše čista, loše sam spavala. Ujutro, spakovala
sam beležnicu, knjigu i počela da preispitujem mogućnosti kako ću proći.
Počela sam od datuma, saberi, oduzmi, pogledala kroz prozor: divno čisto
jutro. Pitala sebe: Šta osećaš? Ništa, nikakav znak. Okanila sam se
Unutrašnjeg glasa i krenula u pogon, trebalo je prevaliti put od intimnosti
sopstvene sobe do nepoznate, ničije, koja me čeka. Kroz hladno jutro,
vrckavo hodanje sa dve torbe, prekrštene ručke, bez prave ravnoteže. Čekanje
autobusa. Nakratko susrećem pogled mlade žene koja mi se smeši. Pumpam
optimizam, u stvari, osećam se usrano. Uznemireno, zaplašeno. Posmatrala
sam putnike u autobusu. Izgledali su zadrto, sebično, samozadovoljno. Oni su
glasnici. I oni. Onda je pogled odlutao ciljajući što udaljeniju metu. Malo
sanjarenja, ali ne može se ublažiti stisak nelagode. Videla sam odžačara kako
prelazi ulicu. Redak prizor javnog nošenja zanata sam po sebi je ekscentričan.
Da se ohrabrim zamišljala sam: mesara sa vencem safalada oko vrata, u ruci
mu satara, autolimara sa automobilskim krilom o ramenu. Dakle, prostitutke i
dimničari. Idu nemaskirani, to jest tako su maskirani da se odmah zna o čemu
je reč. I đubretari. I jupiji i postpostjupiji. Nekada i seljaci. I sirotinja.
Ispravna žena bila bi topla, opuštena, neoznojenih dlanova, ne s ručicama kao
vlažnim grančicama, pušila bi u taxi školjci, dostojanstveni slatki miris
duvana širio bi se kao rep pauna, i grad sa bolnicom u njemu, bio bi
beznačajan prema tom blagu u klizećem vozilu. Ovako, u gradskom autobusu,
propinjala sam misli i čula prema nepoznatome a trivijalnom sa elementima.
Postoji procedura prijema, ali pre prijema, ima prijem.
Sedela sam ispred šaltera, pre osam. Žene su prilazile, nešto plaćale, čekale,
donosile ampule, neke se žalile kako nisu uspele da u apotekama nađu
narkozu. Kretanje je bilo komešanje. Pokušavala sam da čitam novine, ali
pogled na slova izazivao je gađenje, kao da me neko grubo ljulja u samoj
osovini ravnoteže. Ne znam odakle, stigao je signal za sledeću etapu, soba za
prijem, tri žene, jedna pita, ja odgovaram, iz štampača kao krpu kojom ću
čistiti prljavi svet, pruža mi dokaz postojanja. Kuda sada ? Nekoliko puta.
Niko ne odgovara, i nejasno tanušno objašnjenje. Lutam, menjam pravce,
novi hodnici, skamenjeni ljudi ispred ordinacija. U podrumu, kraj izotop-
sobe, neveštim krivim slovima na cedulji piše: garderoba. To je sobica, ćumez
sa wc-om i tuš-kabinom koja je zaklonjena zavesom. Garderoberka sa
njuškom svodnice, dva starca. Jedan je krckao orahe za stolom, drugi je sedeo
na pokretnom krevetu. Baba počinje svoj ritual prenemaganja, ispovesti,
zapitkivanja. Na priznanici ispisuje moje ime čitavu večnost, poželevši mi
sreću pohvali se i svojom dobrotom. Iz onoga što je rekla, i kako je rekla,
moglo bi se zaključiti da je ona neka važna i ugledna osoba, upravnica špajza,
iz nje kulja samoljublje kao iz probušene cevi prljava voda. Presvukla sam se,
svodnica je preuzela stvari, zakačila ih, cipele u crnu kesu, i to je beležila,
sporo, nepismeno: 1 pantalone, 1 jakna, 1 kaput, i dok preklapam kimono i
vezujem ga, kao da nemam telo, na šta bih mogla da ga pričvrstim, tako sam
sićušna. Kao da sam oblačila dečju lutku. Nemam papuče. Ponovo ukazujući
na svoju dobrotu, brkata mi daje plastične bolničke papuče. Ona je i Haron,
vesla u čeličnom liftu, ne zatvara usta, izručuje me na odeljenje. Odlažu me u
neki hodnik, ispostavlja se da je to stepenišno odmorište, usko, sa dve
plastične stolice. Tu su: devojka i pratilac, gluvonemi, ona s gustom crnom
kosom, tamne zračne oči, pita me za vreme, odgovaram joj sporim
bezglasnim sricanjem, prepoznale smo se, razumele se. Tu su i mlada-majka-
i-mlada-kćerka, kćerka u svilenoj pidžami, mobilni u ruci, zabacuje kosu, i
mali muž je tu, u trenerci, čuči. Sa babom koja me je sustigla u liftu, mlada-
majka-mlade-kćerke, uspostavlja trenutni spoj. Pričaju o deci, hvale se
imovinom (Mi smo sve sami stekli, sve smo im pružili, ja sam radila u robnoj
kući, muž je supovac, nas niko nije pomagao a sve smo stekli, dve kuće, stan
za njih…), baba počinje sladostrasno da ogovara snahu (Moj sin je mnogo
sposoban, ona, gospođa, samo kupuje, ništa ne radi, dece nemaju…), brbljaju,
gluvonemi takođe. Posmatram ih, i lekare kako promiču stepeništem, gore-
dole. U svetlozelenim bluzama, belim klompama. Isijavaju nadmenost, na
rubu komičnog, u jednom trenutku pomislim da se zajebavaju, ispršeni, sa
zlatnim lancima, uzdignutih glava, sporo hodajući, svako sa nekom
specifičnošću, zajedničko im je – staleška mimika. Teško je poverovati, ali tu,
na promaji, kao na nekoj sićušnoj platformi, provela sam u grupi, tri sata.
Vreme, budući da ne postoji, ljudima se ukazuje na bezbroj načina.
Soba je na kraju hodnika, krevet do prozora, za mene. Dobar dan. Posmatraju
me ne naročito dobronamerno. Osećam se jadno, odlažem stvari na prljavi
ormarić. Legnem. Ćutim. Na ovakvim mestima, nedopustivo je ćutanje, kao i
u zatvoru, u vojsci, na letovanju. Okrenula sam leđa, uzela da čitam knjigu,
ali već me odvlače na pregled. Dok se svlačim odgovaram: adresa, bolesti,
zanimanje. Paravan je tako postavljen da se odmah s vrata može zaviriti u
sam centar ženskog tela. Pregledaće me, već čeka, i posmatra me nestrpljivo
žena s naočarama, naoštrena za buduću karijeru, njen uvećan pogled
dalekovide bubalice modulira između preterane revnosti i potčinjenosti
autoritetima. Ona mi je odmah pokazala ono što ću viđati na svim licima
lekara koji su bez prekida marširali, pojavljivali se i to uglavnom u
grupama… Pregledajući me obraćala se mlađem praktikantu i zapisničarki.
Odozdo, kosim pogledom sam svrdlala kroz nju, sa neodložnom neverbalnom
porukom: Znam te, ambiciozna guzice. Moju utrobu je velikodušno ustupila
stažisti. Kada je videla nezadovoljstvo na mome licu i kako odstupam unazad
po mušemi, odbrusila mi je, neukoj, položenoj majmunici: On je lekar. Pa baš
zato, nemo su prostenjale moje misli. I ko me je pitao; u trenutku, želela sam
da skočim, obučem se, povredim ih verbalno i pobegnem. Ali nisam, to
istinito, to dobro, uradila. I-on-je-lekar i Ambiciozna nastavili su da
razmenjuju informacije o mome telu kao da nisam prisutna, ona je otkrila
nedostatke u nalazima i usprotivila se mome ostanku u bolnici. Ušao je
nadređeni, stariji, nizak, ćelav, poljuljan od važnosti, sa specifičnom
skramom-umorom, kakvu nosaju sledbenici moći. Tužila me kod čiče. On me
je umorno-važno pitao ko mi je veza. Pomenuh lokne. Iskusnik neumoljivo
odobri moj ostanak, znao je da ako pogreši krivicu može svaliti na nekog
drugog. Ambiciozna me nezadovoljno odmerila poručujući: Ipak si ostala.
Savila sam njen pogled: Ne diraj me.
Otklizila sam u sobu, labudica po ledu. Žena-kraj-vrata, žena do nje,
devojčica od petnaestak godina sa flašicom infuzije pogledale su me. Legla
sam, okrenula im leđa, uzela knjigu, ali, jedna za drugom, počele su da ulaze
stare kuke, mlade, blede, da me zapitkuju, da se dogovore o kafi, ručku, svaka
me pita, ja odgovaram iz knjige. Najupornija je plavooka provincijska lutka,
sa mekim ustima iz kojih, kao nepravilni geometrijski oblici, bolno ispadaju
dijalektizmi i nepravilni akcenti. Stoji ispod mojih nogu, obraća mi se
direktno i s pravom, nestrpljivo čeka moje odgovore, kako bi mogla konačno
da počne verglanje svoje priče. I u njoj ću, kao s Ambicioznom, imati
nepogrešivi uzorak, samo, iz staleža pacijentkinja. Svaka neodoljivo i jedino,
želi da priča o sebi, svojoj bolesti, što više, što češće.
Lažno dremam. Očajna sam. Mišići su mi stvrdnuti, na ivici stupora. Dolazi
sestra, jedan toplomer za sve. Topot. Ostale smo same devojčica i ja, njen
pogled, potpuno prazan. Okrećem joj leđa. Čuju se mnogi glasovi, izgleda da
je poseta, ne želim da ih vidim, žmurim. Ipak čujem priču svakog
pojedinačnog glasa, ne mogu to da sprečim, tu bolest slušanja. Spopada me
glavobolja, snažna i oštra, celi dan nisam ni jela ni pila. U miru večeri
izgovaram razgovetno: Ja sam gladna. Daju mi jogurt i parče hleba,
razgaljene su, led je probijen, sada smo iste. Razgovaramo. Posle pitanja šta
sam i da li imam muža i zašto sam tu, prelaze na rutinu: što više o sebi, o
svojoj bolesti… Devojčica, mala devojka, imala je slabašan glas, jednoličan i
beživotan. Imala je i takvu kosicu, svilenkasta ćuba kukuruza, i lice prozirno,
i ručice. Žena-do-zida bila je jednostavno grozna, hibridni oblik selo-grad, o
njoj ću postepeno graditi novčani profil (kolje svinje, prodaje cveće i povrće,
a radi u velikoj firmi u gradu), ni ružna ni lepa ni visoka ni niska ni stara ni
mlada, malo smrdi, na kiseli drevni znoj, zbog žudnje za novcem koja se koti
u njoj kao maligna bolest. Pomislila sam: ona nikoga ne voli, i na svoj slepi
materijalistički način razočarana je, ni sama ne zna u šta. Žena do selo-grad
bila je testasta, starija od sebe, glavni adut su joj bile kćerke, dever – slavni
gradski pedikir i buduća operacija velikog tumora koji je zahvatio takozvane
ženske organe. U našoj goloj sirotoj ružnoj sobi je televizor ojađenih
devojčicinih roditelja. Pre nego su, izmilevši iz susednih rupa, došle gošće na
venecuelansku seriju, ja sam pozvala svoju, gluvonemu. Sedele smo na mom
krevetu, „razgovarale“, smejale se svojim brzim šalama, okružene
aparthejdom ostalih koje su zlobno i prezrivo komentarisale glasno mumlanje
moje drugarice.
Tu, gde žene skoro neprestano krvare, za ceo sprat bila su samo dva wc-a, sa
velikom prostorijom pride u čijem uglu je živela mala kada.
Kada se sve umirilo i utihnulo, posle merenja temperature jednim toplomerom
koji je uranjao u sva naša pazuha prošivajući ih i praveći divovsko kolektivno
telo bezimene nakaze, odjurila sam kao da mi život od toga zavisi, u
prostoriju za kupanje. Veliki nepokriveni prozori gledali su prema sobi za
sestre, i nekakva metalna konstrukcija nalik hromiranim spravama iz klanice.
Evo, ovde sam mogla da budem sama, čovek može da umre od prekomernog
gađenja, čovek može da umre od bilo čega.
Noć je pred nama, plašim se nesanice koja je skoro izvesna, plašim se
sutrašnjeg dana kada će me boleti. Vazduh je vreo i suv, ustajao, sve je
zatvoreno, ja sam zatvorena, i da nisam Kafkina sestra, pobegla bih u kimonu,
mirno pušeći u školjci taxija… Ali, počinje agonija devojčice, tiho kuka
previjajući se od bolova: Zašto mi neko ne pomogne… Zašto mi neko ne
pomogne; stavljajući akcenat na drugo o, što je kuknjavu činilo još
žalosnijom; Pomozite mi. Zašto mi neko ne pomogne. Selo-grad negoduje, jer
hoće da spava, sutra ide kući, povodljivica do nje, takođe. Preostala sam ja,
ustanem, odem po sestru, dežurnog lekara, umirujem je i tešim, milujem joj
ruku u kojoj je zabodena plastika infuzije, ali sve radim odsutno, jer sam
previše očajna i umorna. Doći će jedan pa drugi lekar, brbljaće i otići će, do
jutra se neće pojavljivati niko iz viših pojasa hijerarhije. Mala devojka je
preplakala celu noć, usput povraćala i ječala, nisam znala šta da radim.
Ponovo sam otišla po sestru, začuđujuće blagorodnu u odnosu na ostale,
ispoljila je malo neravnodušnosti. Ali, to je bilo nedovoljno za mene i
devojčicu, nisam mogla da joj pomognem, patila je, i ja sam patila, bile smo
budne do svanuća. Tek što sam zadremala, toplomer je počeo da kruži, u pet
ujutro. Predstava paradiranja pokrenuta je i odvijala se svojim uhodanim
marševskim ritmom. I ma koliko se šepurili, ulazili-izlazili, imali su ozbiljan,
nerešen problem, i izbegavali su ga jedan po jedan: devojčica čiji bolovi nisu
prestajali, čije krvarenje nije prestajalo. Pomislila sam: pa ona će umreti, tu,
na njihove oči. Samo su dolazili i odlazili, zavirivali u njen uložak. Pristigli,
siroti roditelji, prestrašeni, pobožno su gledali u stručnjake, u jedinicu. Majka
je plakala, jedan od lekara, sladostrasno joj je diktirao skupe lekove koje bi
trebalo da kupe. I otišao. U crnoj pelerini, visok, kao ofucani slepi miš,
vihorno, uz veliku pompu, praćen posilnim što je u letu uhvatio bačenu mu
pelerinu, stvorio se načelnik, ne-ovog-ali-nekog-odeljenja; isterao je nas, tri
pralje, zamahao rukama kao mađioničar na bini doma kulture. U hodniku sam
pomislila: ni od Značajnog nema ništa. Tako je ispalo. Odveli su je u
ambulantu i brzo vratili, plakala, povraćala, krvarila, i dalje. Selo-grad je
primetila: Mala je razmažena.
Sestra, u kratkoj uskoj suknji, bez grudi, sa jakim nogama i izazovnom
zadnjicom došla je po mene da me vodi na brijanje i vađenje krvi. Doživela
me je kao dostojnu sagovornicu, odmah otvorila srce nezaštićeno oblinama:
Mrzim pičku. Ne znam šta muškarci nalaze u tome. Ohrabrujuće sam ćutala, u
liftu, zadigla je suknjicu i namestila kopču bodija, izgleda, oko mesta koje je
kod drugih toliko mrzela. Posmatrala sam njeno lice. Imala je proširene pore,
oblaporno lepuškasta, namenjena brutalnom parenju, mislila je da njena pička
nešto vredi… Zavodnica mi je poverila i mržnju prema nadređenima, videla
je da smo srodne duše. I ja sam, kao i ona, bila našminkana u rano jutro.
Ležim. Vizita. Pokretna grupa koja se menja, rasklapa, sažima, veliko platno
što predstavlja gildu. Luk moje pažnje bio je zapet. Spreman. Niski, ćelavi,
što je Ambicioznoj pokazao ko je gazda, bio je prva ruka načelnice, pokazalo
se. Debela, kao krpena lutka, nasmejana, u zelenim pantalonama, načelnica,
jedina je imala privilegiju verbalne iako neznatne milosti za trupla u
krevetima. Niko iz grupe nije gledao prema ležećima, već u kartone i u
načelnicu. Niko. Bili su u zanosu dodvoravanja, ono je bilo u svemu, u
ćutanju, u telesnom držanju, pribijanju. Čiča je pričao načelnici, majordomus
sa svojim tužnim od moći pogledom obaveštavao je krpenu kraljicu.
Pacijentkinje su raširile oči, pridružile se dodvoravanju, kakva svečanost, u
prljavom, trošnom, dva wc-a komfornom Odeljenju. Ženu sa slavnim
deverom pedikirom su vređali: Kako mislite da vas sečemo sa tolikim salom?
Ona se smešila. Vidite koliki vam je stomak? Ona se smešila. Devojčicin
slučaj su bezlično brzo zataškali prelaskom na mene. Ambiciozna i ja smo
ukrstile poglede. Čiča se okrenuo grupi malo je razvukavši: Zašto je ova žena
našminkana? To se odnosilo na mene. Zaustila sam da ga smesta sahranim, ali
vratih sablju u grlo i promrmljah nešto. Odlučili su da se ne radi intervencija,
jer rezultati… Načelnica me je častila: Bolje je za vas, infekcija može da se
proširi. Bubalica me je pogledala: Vidiš, ispalo je po mome.
Skočila sam da se pakujem, selo-grad i ja bile smo slobodne, povodljivica i
devojčica osetile su razliku, nismo više bile iste. Posle tri sata, pošto sam
platila boravak i saslušala svodničine savete šta da radim posle seksa, spuštala
sam se strmom ulicom. I plakala.
Sedam dana sam ćutala. Ko bi to razumeo? Plašeći se i da se skinem. Da ne
bih ugledala ono što je bilo moje, obrijanu, tajanstvenu…

Beleška o autorki
Danica Vukićević (1959) piše poeziju i prozu. Diplomirala na katedri za
Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu,
završila Ženske studije. Bavi se književnom kritikom i esejistikom. Zbirke
pesama: Kao hotel na vetru; Kada sam čula glasove; Šamanka; Luk i strela;
Prelazak u jednu drugu vrstu; Visoki fabrički dimnjaci; Svetlucavost i milost;
Dok je sunca i meseca. Knjige proze: Na plažama; Život je gorila; Majka
obrnutih stvari. Dobitnica nagrada „ProFemina“, „Biljana Jovanović“,
„Milica Stojadinović Srpkinja“.
 Mirjana Pavlović

LEPOTA SIMETRIJE
1.
– Gde si dočekala Novu godinu?
– U Belviju, kažem.
Sa druge strane žice stiže: „Oooo!“ jer Belvi zvuči tako pompezno. Čovek ne
zna šta prvo da pita: Koliko vas je koštalo? Šta je bilo za večeru? Dokle ste
ostali?… Na kraju, ništa i ne pita, ponajmanje šta je Belvi i gde je. To mesto
sadrži se u samom svom imenu. Možda i ne postoji, ali nema sumnje da sam
se ja tamo sjajno provela. Sagovornik me, dakle, pušta da ispričam šta hoću,
dok on po glavi prebira svoje bedno novogodišnje veče provedeno u stanu. I
sve to bi mi bilo smešno da prošlu pravoslavnu Novu godinu nisam zaista
dočekala u Belviju.
2.
Potpuno smetnuvši sa uma da je 13. januar, sela sam predveče na svoje mesto,
u ugao do šanka, na stoličicu sličnu burencetu, za okrugli sto sa kockastim
crveno-belim stolnjakom. Belvi je možda najljupkija zemunska kafanica, zimi
topla, uvek čista i mirna kao crkvica. Tu služe izvrstan čaj, uz koji
neizostavno, za razliku od mnogih elitnih kafana, stoji poveća kriška limuna.
Mada su većinom sami za stolom, gosti nisu neveseli. Spokojni su i dremljivi,
kao da se odmaraju u sopstvenoj sobi.
Gordana stiže tek posle sedam. Kelner je prisno pita da li i ona hoće čaj.
Mada mu se ona danas rasejano i bez reči nasmešila, on odmah donosi punu
šolju i sveže parče limuna. Kaže: „Sada možete na miru da popričate.“ I
povlači se iza šanka. Kada budemo plaćale, on će, po ko zna koji put, iskreno
radoznalo pitati: „Kakav je bio čaj?“
Nas dve obično dotrčimo do Belvija iz pravca Ušća. Kao što posada olakšava
vazdušni brod, tako mi usput iz sebe jedanput nedeljno, kroz paru, znoj i
dahtanje, u Dunav ispuštamo paketiće životnih tereta i otpadaka. A kada
odsednemo u svom kafanskom ćošku, sa dna reke izvlačimo i oživljavamo
sve te vrećice, kese i zamotuljke da ih još temeljitije i definitivno sahranimo u
najdubljem mulju. Iako nas uviđavni kelner ostavlja da „na miru popričamo“,
mi zapravo nikada ne razgovaramo. Nema teme, mišljenja, pitanja, pa nema
ni odgovora. Sedmoga dana samo prepričavamo svoje šestodnevne živote,
slične travnatim zaravnima, sa ponekim cvetićem i čičkom. Tako se sitne
radosti glancaju, a tegobe, za svaki slučaj, još jednom ubijaju i opet bacaju u
reku. Povratnu stazu, od Zemuna do Ušća, istrčimo daleko brže i lakše, u
koloni džogera koji poskakuju, kao da bi hteli da se odlepe od zemlje i, poput
cepelina, odlebde u naredni dan.
Pokušavam da pogodim šta se Gordani dogodilo od našeg poslednjeg viđenja.
Dobro: 1) deca su ipak otišla na zimovanje, 2) Milanov udžbenik je odobren
za štampanje, 3) uspela je da oslabi još pola kilograma. Loše: 1) lopov je već
realizovao tri njena čeka, 2) opet je dobila virusni konjunktivitis (verovatno
zato danas nosi tamne naočare), 3) načeta leva patika potpuno joj se raspala
(valjda zato danas nije trčala). Nestrpljivo kažem: „Pričaj“, da proverim
koliko stavki sam pogodila.
I ona počinje da priča, ali o nečemu što se desilo pre više od pola godine. Već
sam naviknuta na nedeljni izveštaj, pa mi ovo neuobičajeno pomeranje u
vremenu evocira sliku jezera iz kojega se pomalja neka razbuđena neman.
Gordana kaže: „On je to tada započeo.“ Ko je započeo? Šta? Kada?
3.
Posle večere smo sa gostima prešli u trpezariju i krenuli da ćaskamo o
neverstvu u braku. U stvari, ja nisam imala šta da kažem jer nisam imala
nikakav stav. Jednostavno mi dvadeset godina unazad tako nešto nije bilo
prisutno ni u mislima. Milan je rekao: „Ja na to uopšte ne bih reagovao. Tako
fini i dragocen mehanizam kao što je ljudski mozak ne treba trošiti na
genitalije. On je projektovan za mnogo složenije stvari.“ Iako sam u prvom
trenutku bila zgranuta i brzopleto pomislila da je ravnodušan zato što me ne
voli, to veče sam bila stvarno srećna što mi je muž takav kakav jeste. I pre
toga sam cenila njegov um, ali sam tek tada pojmila kakvu širinu taj čovek
ima. Nije mi smetalo ni to što je, u svom racionalističkom maniru, govorio
samo o besmislenom arčenju mozga, a ne i duše, ili srca, ili suza.
Tu je Gordana prekinula. Ili završila. Ni do tada nisam baš sve razumela.
Iskrenula se malo, da je niko osim mene ne vidi, i skinula naočare.
Zabezeknuto sam gledala u zeleno-žuto-plavu modricu na njenoj levoj
slepoočnici, u njen naduveni kapak i čkiljavo oko.
4.
I da sam mogla, ne bih stigla da kažem ili pitam bilo šta jer je u kafanu uleteo
visok mlađi čovek i sručio se pred njom na kolena. Ona je ustuknula i skoro je
spala sa stoličice bez naslona. Teško dišući, prošaputao je: „Nisam pijan,
Gordana.“ Zagnjurio je glavu u njeno krilo. Ščepao je njene šake i njima
poklopio svoju kosu. Potom se pridigao i ovlaš usnama dodirnuo njen
otromboljeni kapak. „Ovo sam joj ja uradio. Hteo sam da je zagrlim dok smo
ležali u mraku. Naglo sam raširio ruke i udario je ovim prokletim koščatim
laktom.“ U mukloj tišini je milovao odvratnu modricu i dva puta jeknuo:
„Lud jesam, ali nisam pijan.“ Ponovo je klekao i obgrlio joj noge. Privukao je
sebi njene ruke, rastvorio zgrčene šake, opipavao ih i ljubio, zglob po zglob,
nokat po nokat. Lagano je palcem prešao preko svih deset jabučica na
prstima. Niko se u kafani nije pomerio, ni kašljucnuo, verovatno ni trepnuo.
Kada je ona ustala, da li da pobegne ili da ga zagrli, viknuo je: „Upamti
koliko sam ti svaku koščicu voleo i želeo.“ Gurnuo je Gordanu nazad na
stolicu i izleteo iz kafane.
Svi smo potonuli u dugo, smušeno ćutanje i skoro nečujno srkutanje. Da
kafanica nije ovako čista, prozujala bi bar neka muva. Da vreme nije ovde
zastalo da se odmori, kucao bi neki sat. Gnječila sam već sasvim isceđeni
limun iznad ohlađenog čaja i činilo mi se da kriška cvili.
5.
Prenula sam se i obradovala kada sam na vratima spazila poznato lice.
Zaustila sam da kažem: „Zdravo, Milane“, ali za to nije bilo vremena. Jurnuo
je ka Gordani i iznad pognute glave joj prošištao: „Zašto ti pobeže? Nismo još
završili razgovor.“
Pošto ona ćuti, Milan drmusa njena pogurena ramena ne bi li istresao koju
reč. Onemela i zalepljena za stoličicu, Gordana detinjasto zuri u svoje šake.
Posle trećeg drmusanja progovara imitirajući njegov glas: „Tako fini i
dragocen mehanizam kao što je ljudski mozak ne treba trošiti na genitalije.“
Pa dodaje svojim glasom: „Verovala sam da to stvarno misliš.“
Tišina, svemirska. Pa šamarčina, zemaljska. Teška, zvučna i zla. Ne iz šake,
ili iz lakta, nego iz ramena. Kao da je veslo pljoštimice lupilo gustu morsku
vodu. Milan trlja svoj zabrideli dlan i kaže: „Bar ću ti povratiti simetriju.“
Kao da je i mene ošamutio žestoki šamar, pedantno zaključujem da je to
tačno: Gordana će sutra i na desnoj strani imati modricu. Ne znam ni šta da
izustim ni u kom pravcu da mrdnem, pa samo slušam sebe kako srčem i
usisavam preostale kapi čaja, tako glasno da se neko od gostiju najzad
promeškoljio. Nisam se trgla i odvojila od tog idiotskog posla ni kada je
Milan sa vrata doviknuo Gordani: „Od sada više ne čekaj onog bednika. Budi
sigurna da se više neće pojaviti. Dovoljno je bilo da mu pokažem revolver.“
Ni strahoviti tresak vrata koja je za sobom zalupio nije me prekinuo u
lovljenju kapi po skoro suvoj šolji. Istražujem belo dno, valjda da u njemu
vidim ko bi još mogao da svrati u Belvi večeras. Šta li još ispod Gordaninog
travnjaka valja zaptivena podzemna voda?
6.
Naručile smo, kao nikada ranije, još po jedan čaj. Nakon toga još po jedan.
Kada je stigla peta tura, već su svi dobro mogli da čuju klokotanje vode u
našim praznim stomacima. Pri šestoj šolji nas je, srećom, zatekla ponoć i
prekinula to nalivanje. Kelner je prisutnima pojedinačno čestitao Novu
godinu. Najduže se zadržao kod našeg stola i rekao da smo mi ne samo
njegovi stalni već i jedini ženski gosti.
I sutra će Gordana, kada krene u ranu jutarnju kupovinu, morati da stavi crne
naočare. Ali biće to opet žena sa očima iste veličine: iz levog podliva će jedno
oko već prilično progledati, a drugo će tek početi da se zatvara.
Mene će neko zvati telefonom da sazna gde sam dočekala Novu godinu. Pa u
Belviju! I sigurno bih se nasmejala kada čujem ono otegnuto, radoznalo i
zavidljivo: „Ooo!“ – da je stvarno nisam tamo dočekala.
Šta ste vi to, Gordana, poželeli, u svojoj četrdesetoj? Malo?… Malo pažnje,
malo brige, malo nežnosti i romantike, malo potpore, malo solidarnosti, malo
razumevanja, malo poštovanja, malo strpljenja, malo tolerancije, malo strasti
u krevetu, malo pomoći u kući, malo… Svega pomalo. Moram reći da ste
dirljivo skromni. Ali kada se sva „malo“ saberu, ispadne mnogo. Zato vam
savetujem da tražite zbirno. Ne, ne. To ipak nije samo prost zbir, koje god
veličine bilo. Tražite sintetički: malo ljubavi. Ako budete taktični, davalac se
bar neće nasmrt prepasti. Ali ako počnete mnogo da nabrajate.. Vi ste ipak za
nabrajanje? Pa, ako mene pitate za redosled, i ja bih na poslednje mesto
stavio kućne poslove i seks. Za oboje se ipak lakše nađe ispomoć. Osim toga,
sa godinama, sasvim normalno, želje za nežnošću, privrženošću i osloncem
brže rastu nego druge. Često i nekontrolisano rastu – u tom slučaju, osnovano
se može reći da je za debakl kriv nezajažljivi partner. A ponekada i fatalno
rastu. Imao sam takve slučajeve u praksi. Evo, pročitaću vam deo pisma jedne
supruge koja je upropastila moj višemesečni trud da se poljuljani brak održi.
Odjednom je prestala da dolazi u savetovalište i otputovala negde… ovde piše
„možda i u susednu galaksiju.“ Slušajte šta je napisala svom suprugu: „Naći
ću ja, bre, pravu ljubav. Ako uzalud obiđem kuglu zemaljsku, i celu našu
galaksiju, idem dalje.“ Greška! Trebalo je ostati ovde. Nema te suve
drenovine iz koje se ne može iscediti rezervna kap. Vi ste, Gordana, umorni za
ceđenje? Ne znate šta ćete sa tom masnicom? Što se masnice tiče, ne očekujte
od mene mnogo. Ovo nije ni policija, ni ambulanta, ni služba za pomoć
zlostavljenim ženama, već obično bračno savetovalište… A zašto vaš suprug
nije došao u zakazano vreme? Pa ne možemo da rešavamo bračne probleme
bez oba partnera, zar ne? Dobro, šta je tu je. Popričaćemo još malo. Šta kaže
vaš muž? Izvinite, malo sam odlutao. Premoren sam… Da, kako da ne,
međuljudski odnosi su veoma, veoma komplikovani. Čujte, možda će vam ovo
ličiti na neki bapski lek, ali ne košta vas mnogo da probate. Zašto i vi njega
dobro ne zviznete – pa ste kvit.

Beleška o autorki
Mirjana Pavlović (1943, Majdanpek) diplomirala i magistrirala na Pravnom
fakultetu u Beogradu i završila studije Engleskog jezika i književnosti na
Filološkom fakultetu u Beogradu. Knjige priča: Zajednički imenitelj,
Čekaonica, Smrtolovka, Sumoreske, Zrno zrnu, Trpeza bez glavnog jela.
Napisala je scenario za dramu Uzmi pa će ti se dati po motivima istoimene
pripovetke (sa Milosavom Milenkovićem). Dobitnica je nagrada „Isidora
Sekulić“ i „Isidorinim stazama“.
 Ljiljana Đurđić

SVI NA KRAJU KAŽU MAMA

1.
Dok je mama bila živa, život je bio opera. Danas živim bez velikih gestova,
arija, kvarteta, dueta, bez velikih završnica. Pozornica je prazna, dekor je
iznet, a orkestar se razišao, reflektori su se ugasili. Dani prolaze jednolično:
proleće, leto, jesen, zima. Većina aktera je mrtva. Rodolfo i Mimi se više ne
dozivaju. Zapetljani porodični život izgubio je svog dirigenta i spao sa tela
svakidašnjice kao balska haljina sa tela glavne glumice posle završene
predstave; ostali su samo obrisi korseta, linije ribljih kostiju. Ko je kome rod?
Oni što su ostali – dosadni, nezanimljivi ljudi iz kojih je samo veština
reditelja povremeno izvlačila značaj i veličinu – raspršili su se u magli:
bezimene, beznačajne karike u jednom nebitnom, pobočnom, tankom,
porodičnom lancu.
Knjige su, pored opere, bile mamino carstvo, njena jedina prava otadžbina,
njena porodica i, konačno, ona sama. Mama je imala posebnu garderobu „za
pozorište“, za tu svečanost nad svečanostima kada je puna dva sata, zavaljena
u plišanoj fotelji i sa spremnom maramicom u stisnutoj šaci, mogla
neometano da uživa u pravom životu; u onom drugom životu išla je kojekako
odevena i nemarna, uvek sa knjigom pod rukom, dajući do znanja ostalima da
on nije vredan bilo kakvog truda. Zato je u maminom stvarnom životu sve
bilo tako zapetljano i nerešivo.
Mama je, ipak, iznad svega, obožavala Elvisa Prislija kao da je svetac, kao da
je ona sama zatucana Amerikanka iz nekog teksaskog gradića, a ne žena koja
je čitavog života sa sobom nosila Montenja, tu kupusaru hiljadu puta
ispotcrtavanu: džepni kuvar koji joj je – njoj, domaćici – bio stalno potreban.
Umesto kuvara, ona je pri ruci imala Montenja. Mama je čitala Montenja
celog života. Zvala ga je čika Montenj i nijednu odluku nije donosila bez
savetovanja s njim. Tako se čika Montenj našao upleten u sve porodične
zgode i nezgode, računajući i one kuhinjske: „Čika Montenj kaže da previše
soli u supi utiče na moć zdravog rasuđivanja.“ Bio je, takoreći, član porodice.
Godinama se raskupusana i ispodvlačena, plavo ukoričena knjiga njegovih
eseja mogla naći na najrazličitijim mestima, od spavaće sobe do kupatila.
Konsultacije nisu nikada prestajale. Imala je običaj da usred neke banalne
situacije – čovek upravo ulazi i seda na stolicu – upita tonom staraca iz ruskih
romana: „A bojite li se vi smrti? Bojite se, bojite. Kod čika Montenja piše da
se ne treba bojati. Evo, tu gde je podvučeno, pogledajte!“
Uprkos operi i Montenju, koji su za nju bili središte ideje o duhovnom svetu,
Prisli je bio taj koga je obožavala, tu erotsku ikonu; on je bio crvena nit,
čovek iz prvog kruga, čista seksualna energija, sam život koji je njoj izmicao.
Priča se da je na pozornicu izlazio sa posebnim uloškom u pantalonama koji
je imitirao erekciju; hiljade njih su padale u religijsko-seksualni trans: „Love
me tender, love me sweet…“, pevušila je mama pred televizorom, njišući se u
stolici za ljuljanje. Bile su joj već sedamdeset i dve godine i bolovala je od
leukemije. „Ma, nije to ništa, malo su se poremetili Ben–Džonsonovi lanci!
Uostalom, svi moraju na put, kad-tad! Ništa nije slučajno!“
Čudno i neobjašnjivo, mama je umrla baš istog dana i meseca kad i Elvis
Prisli – 16. avgusta, godina nije važna, znam samo da je napolju bilo toplo,
užareno leto, a da je u bolničkim prostorijama vladala zima. Uvek je
ponavljala da ništa nije slučajno i da su sve stvari na ovom svetu povezane,
ovako ili onako: „To je tako prosto!“, govorila je, zavirujući u lica ljudima s
kojima je svakodnevno opštila ili ih sretala na ulici. I tako je ispalo, datumi su
se poklopili.
2.
Moja majka je imala intuiciju – ne šesto čulo, već sedmo čulo, nešto na šta
nisu obratile pažnju ni psihologija ni parapsihologija; mora biti da je u nekom
od prethodnih života bila gnostik ili nešto slično. Ponekad bi ujutru rekla:
„Videla sam ga. Stvorio se tu“, pritom bi, rukom, lako sastavivši dva prsta kao
katolik kad hoće da se prekrsti, napravila brz potez odgore nadole ispred sebe,
„tu na toj zelenoj prostirci, prav i visok, pomalo pijan, kao i uvek, i nešto mi
tražio.“
Obično bih upitala: „Ko, mama?“ Ali dalji razgovor se odnosio na plaćene i
neplaćene račune, odlazak na pijacu. On je ostajao da visi celog dana u
vazduhu između nas; samo bi ponekad klimnula glavom i promrmljala: „Ceo,
od glave do pete. Šta je hteo da mi kaže?“ Ovakvi posetioci su je obično
plašili; uvek su to bili donosioci rđavih vesti, ili oni koji su je upozoravali na
nešto nailazeće, strašno, na nešto što se nije moglo nikako izbeći: ljudi iz
njene mladosti, oni umrli i nestali, ali i živi koji su joj neprekidno stvarali
probleme – sav onaj svet s kojim je po ceo dan razgovarala u svojoj glavi,
potpuno nezainteresovana za ono što se oko nije uistinu dešavalo i što je bilo
tako trivijalno, trivijalno i beznadežno obično u svom ponavljanju da zbog
toga i nije vredelo živeti.
Nije bila luda, moja majka, to nipošto, pre neobična, ona koja komunicira sa
višim sferama, dok je svet u kojem živi, stvarni svet, onaj neopisivi haos
neopranih tanjira, poluočišćenog povrća, posteljine naslagane na prozorima,
uvek dignutih tepiha koje je trebalo vetriti – stalno, stalno, toliko je bilo
prljavštine – bio svet o čijem se redu i neredu brinuo neko drugi. Ne, nije to
nikada bio Bog; bile su to uvek druge varijante, onako kako su se pred njom
pojavljivale: najpre roditelji – rano umrla majka, vremešni otac; pa jedan
muž, drugi, deca, pa tek onda one – cele, celcate ideje!
3.
Ja sam obrnuto gledala na svet, od samog početka; bile smo kao Janus, jedna
glava sa dva lica koja su gledala na suprotne strane. Mogli su i mravi da
gamižu po stolnjaku na kojem sam ja jela – svakodnevno uzimala hleb svoj
nasušni, svoju naforu – ali samo u redu, jedan po jedan, u dve-tri kolone i s
jasno vidljivom namerom da se spuste, između pravilno postavljenog noža i
viljuške, niz jednu od nogu stola i nestanu negde u podu kuda je i odlazio sav
haos, inače bih ljutito istresla stolnjak kroz prozor i njih zajedno sa
prepotopskim mrvicama.
Samo tako sam stvari mogla da držim pod kontrolom, samo tako; prljavština
je bila nešto što se s vremena na vreme skidalo, pralo, da se ne bi stradalo od
kakve boleštine, bacila, smrada koji je ljudsko biće od jutra do mraka stvaralo
– ali red, u glavi, u okolnom prostoru, bio je stvar opstanka. Jednom sam,
nenajavljena, banula u stan prijatelja samca, koji je obično boravio u tuđim
kućama, dok je u sopstvenoj samo ponekad spavao; od količine nabacanih
stvari, izuvrtanih gajtana, starih novina, otpadaka, fotografija koje su nakrivo
visile na zidovima morala sam hitno napolje – u toalet nisam smela da uđem –
da se uz neki zid ispovraćam, toliko je ta slika poremetila osetljivu ravnotežu
u mojoj glavi.
Čitava ova priča o redu i neredu naziva se opsesivnom neurozom, od Frojda
naovamo. Ranije je to bila samo jedna od ljudskih osobina kojom su se
obilato služili pisci u karakterizaciji svojih književnih likova. Frojd je toliko
toga pokrao od Dostojevskog – da mi je prosto mučno da pominjem – i
nazvao to psihoanalizom. Hteo je da uvede red u glave literarnih junaka koje
je stvorio Dostojevski i da ih pusti da hodaju unaokolo po svetu ozdravljeni.
Oduvek mi je bila bliska ta ideja, ali ne vidim da se nešto promenilo:
psihoanaliza se pretvorila u staru krpu za otiranje prljavih usta, a junaci
(junaci – kakva profesorska blasfemija!) Dostojevskog još uvek gamižu
svetom u svoj svojoj beskrajnoj pervertiranosti: sam pisac je bio ogavni
pedofil, a njegov sređivač incestuozni manijak.
4.
Mama me je mučila idejom o opštem, kosmičkom redu u kojem ništa nije
slučajno, sveopštem zemaljskom neredu i pričom o važnosti seksa. To sam
kasnije saznala, malo—pomalo. Volela je da kao veštica sedi na gomili
isprevrtanih stvari (ali čistih: lavanda protiv moljaca, svake subote žena za
podove, svakog ponedeljka presvlačenje posteljine…) i da iz nje izvlači nit po
nit crvenog, zelenog, žutog konca, već onog čija je boja imala da dominira
tim danom, tj. monolozima i dijalozima koje je vodila. Na primer, rekla bi:
„Oni će zavladati svetom kad ovaj postane prenaseljen, možda ćeš to doživeti,
a možda i ne.“ Crvena nit; nešto veoma važno i opasno! Oni su bili prvi krug
moći. Njen pakao i raj nisu bili razdvojeni; predstavljali su jedinstveni limb
moći; svi su se kretali od periferije ka centru moći i tamo ginuli, nestajali,
umirali… Nekad bi rekla: „Nije uspeo da uđe ni u treći krug.“ Bledožuta nit.
O njemu se više nije razgovaralo.
5.
– Nikad nećeš uspeti!
– Šta, mama?
– Da uđeš u prvi krug!
– Zašto, mama?
– Zato što ono što oni uče ti već znaš, uvek si znala, oni tek uče. To je kao
strani jezik; ne mogu ga čitati pre nego što ga nauče. Kad ga nauče, neće ti
dopustiti ni da im priđeš; tada ni tebi neće biti stalo.
6.
Dok sam bila dete, nikad nisam jela iznutrice (ono što jedete ili ne jedete
direktno određuje vašu sudbinu, kažu kineski nutricionisti), bilo koje, bilo
kakve: džigerice, bubrege, creva – naročito ne creva, mozak – od toga bi mi
se zavrtelo u glavi i padala sam kô proštac licem na tanjir. Onda me je ona
tukla, mama, uvek rukama, i govorila, govorila o prvom, drugom i trećem
krugu, a ja sam je pljuvala, pljuvala, ispljuvala tu strašnu masu koju je, nešto
ranije, ona silom ugurala u mene, zbog zdravlja! Tako sam naučila da brojim.
Prvi krug = jedan (ispljuvak); drugi krug = dva (ispljuvka); treći krug = tri
(ispljuvka). I tako redom. S govorom je bilo slično; u njegovoj dubokoj senci,
senci iz koje je izronio, otključao samog sebe, izleteo iz samog sebe, postao
jezik, maternji, stajala je mama s podignutom rukom na čijem dlanu su
crvenim mastilom bile ispisane tri reči: fioka, ventuza i gotovo.
Fioka – puzim ka nečemu velikom i praznom, potom sedim u toploj barici,
neko se naginje nada mnom, senka, to nije majka, nje nema, nju ne poznajem,
neko me drži, to nije majka, ona me nikad ne drži, ne znam ko je majka. Hoću
nazad u onu toplu baricu. Onog nečeg velikog i praznog više nema, nestalo je
u nečem još većem. Sad je tu samo nešto glatko i visoko. Vrištim, to neko
vrišti, to ja vrištim, ko sam ja? Glasovi se oko mene slažu. Čujem: Fioka.
Ventuza – nešto kasnije – sledećeg dana, meseca, godine – u sobi desno od
vrata krevet, lampa na nahtkasni je upaljena. Mama leži na krevetu potrbuške.
Po golim leđima su joj naslagane čaše. Neka žena zapali nešto pa preko toga
stavi mami čašu na leđa. To boli, to mora da boli. Vrištim jer mama pati. Ona
kaže: „Ućutkaj to kretensko derište!“ Da li je to rekla mama ili ona žena.
Mislim mama, ona mi se nikad drugačije ne obraća. Žena nad mamom kaže:
„Ventuza“. Ja posle to obrćem po ustima u beskraj kao svilenu bombonu. Ako
izgovorim ventuza, iz mojih usta izaći će mali plamen sličan onom koji gori
ispod izvrnute čaše zalepljene za golo ljudsko meso. Zato ćutim sve dok se
bombona ne istopi.
Gotovo – mama me kupa. Sad znam da je to mama. Pere mi kosu, grebe me
po glavi, zatim zasipa vodom dok mi ljuta sapunica ulazi u oči. „Evo,
gotovo!“, mešaju se njeni oštri, nestrpljivi glasovi sa prskanjem mehurova
sapunice pred mojim očima. Ja ćutim, sebično derište koje joj oduzima
vreme, ne vrištim jer znam, imam već prethodno iskustvo, da će se taj užas
jednom završiti jer ona ne može stalno da me kupa, ona ima i druge poslove
osim da meni pokušava da odere kožu s glave; tako saznajem da se sve
jednom završava, i najveći bol, i da ništa nije večno i da je to ono što će me
odsad tešiti. Gotovo da mi je u ustima, okruglo kao mehur, čeka da ga
izduvam: G-o-t-o-v-o!
7.
Ne spajam li ja danas – svaki put kad izgovorim reč, bilo koju reč – ili barem
stalno iznova pokušavam da ove tri slike s flamanskim odsjajima, ovaj odurni
jezički triptih Majke Božje s detetom na krilu, slepim na silu – svaki put kad
izgovorim rečenicu, bilo koju rečenicu – u neki viši smisao o kojem je ona
stalno govorila i govorila, i u kojem je sve povezano i pravolinijsko u samoj
svojoj suštini – fioka, ventuza, gotovo i majčinska ruka koja udarcem sve to
objedinjava u jednu celinu, u jednu formu – rizikujući da je ne razumeju,
proglase ludom, pretvore u ženu koja nikad nije trebalo da ima decu, koja je
sasvim slučajno, božjom nepažnjom, ostala trudna.
To se zove zagledanje u bunar prošlosti. „Dubok je bunar prošlosti“ – kod
Mana i kod onog divnog momka koji baš ne zna da piše, a hteo bi, strašno bi
hteo. Nema ključića, maternjeg, mali je i zaturen; možeš ga pronaći samo ako
do tvoje majke dospe riba koja je nekad davno, kad je tvoja majka bila
devojčica, pojela zlatan ključić koji je tvojoj majci pao u vodu sa lančića dok
se naginjala nad ribnjakom, rekom, barom da ugleda svoje lice (a možda i
tvoje); zlatan ključić možeš naći samo ako ispadne iz rasporene ribe i tvoja
majka kaže, usklikne: „O, gledaj, pa to je moj zlatni ključić koji sam davno
izgubila, pa sve je to kao u onoj bajci, samo je tamo bila reč o prstenu“, ali
teško da će se tako nešto desiti. Tvoja majka je već stara žena, koja više ne
čisti ribu koju ti stalno donosiš i donosiš sa reke, zamišljajući da ćeš upecati
onu pravu, već to radi tvoja žena, a ona ništa ne zna o zlatnom ključiću. I tako
prolaze godine. Ti i dalje pecaš i veruješ da će ona (majka ti je još živa) onako
poluslepa napipati u rasutom drobu na stolu, među zlatnim i srebrnim
krljuštima, taj ključić, maternji jezik, i da će ti ga dati.
Meni mama ništa nije dala osim ključića. „Pamti, sve je povezano, i zapiši!“,
rekla je i stavila mi tu rečenicu oko vrata, svečano kao da mi stavlja bisernu
ogrlicu – kao da me sprema za venčanje za koje me nikad nije spremala; sve
sam morala sama – na kojoj je visio ključić kojim se nisu mogla otvoriti
nijedna vrata stvarnosti, ali su se mogla otvoriti (to sam saznala mnogo,
mnogo docnije, pošto je silno vreme pošlo kroz mene i ostavilo gomile
otpadaka kraj mojih nogu) vrata jezika.
8.
Mama leži na bolničkom krevetu. Zgrčena i sićušna kao dete. Sva njena
goropadnost istopila se pod belim čaršavom kojim je pokrivena. Držim je za
ruku za koju je zakačena kanila kroz čiju cevčicu kap po kap sa Ringerovim
rastvorom u njenu krv ulazi morfijum. Povremeno izlazim da pušim. Ne znam
kad sam primetila da me više ne prepoznaje, sećam se samo da me je u
jednom trenutku pogledala svojim zamućenozelenim očima i jasno izgovorila:
„Mama!“ Posle se okrenula prema zidu i to je bilo sve. Prepoznala je u meni
sopstvenu majku i ceo njen život obrnuo je poslednji krug.
Videla sam je u prosekturi, lice joj je bilo žuto i ljutito, a pesnice stisnute;
borila se do kraja, bes je ostao utisnut na njenom licu kao poslednja poruka
svima koji je budu videli nakon odlaska na put – „O, nemojte tako grubo,
umro! Nije on umro, samo je otputovao, otišao na put“ – bes prema onome
koga nikad nije prihvatila i koji joj nije dozvolio da još malo, bar sa
bolesničkog kreveta, sluša vesele kliktaje i grgoljenje onog deteta što se na
suncu igralo pod njenim prozorom; neko tuđe dete koje je mogla da voli svim
srcem jer se neko drugi brinuo o njemu i voleo ga kao što se voli pas ili
posebna vrsta ruže, a ne ona, koja toliku odgovornost – ljubav je za nju
podrazumevala odgovornost najvišeg stepena – nikada nije mogla da prihvati.
Kad sam poljubila njeno hladno, mermerno čelo, ja sam se odjednom
probudila, ne ona, bajka o Trnovoj Ružici bila je izvrnuta naopačke u našem
slučaju, kao prevrnuta čarapa: ja sam spavala sve dok nije došao trenutak da
joj dam prvi i poslednji celov – u našoj priči nije bilo muškaraca, zapravo bilo
ih je, mnogo, ali oni su bili nevažni. Konačno znam, sigurna sam u to –
gledam širom otvorenih očiju, ako to može neko ko ima sitne, duboko
usađene oči: „Moje zelenooko Kinešče!“, govorila je mama u retkim
trenucima svojih surovih nežnosti, koje su uvek otkrivale celom svetu sve
moje nedostatke – da me nikad nije poljubila i zagrlila, da sam stalno visila u
vazduhu i okretala se oko same sebe kao one jeftine papirnate igračke iz mog
detinjstva: štapić i na njemu izuvijana papirna zvezda koja se okreće na
pribadači kako vetar duva; jer mama je mislila da je ljubav nešto tako veliko i
odgovorno čemu ona jednostavno nije dorasla. Nije volela da laže, nikoga,
moja mama, pa ni sebe; zato je toliko često u opštenju sa običnim svetom
trabunjala o ljubavi i istini, da bi ih zavarala, da misle da je ista kao oni,
normalna. A oni su bili, videla je to ona jasno svojim sedmim čulom,
neodgovorni, neverni, lažljivi dok su grlili svoje žene (muškarci), decu (žene i
muškarci), muškarce (žene), zastave (i jedni i drugi), krstove i grobove (svi do
jednog) i nazivali to ljubavlju.
Sada, posle svega, znam da ništa nije slučajno i da ću i ja pozvati mamu kad
budem odlazila na put, nestajući u ledenozelenim očima svoje kćeri.

Beleška o autorki
Ljiljana Đurđić (1946, Beograd) diplomirala je na grupi za svetsku
književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Piše pesme, pripovetke,
eseje i kolumne. Zbirke pesama: Švedska gimnastika, Ogled dalmatinskog
bilja i drugi predeli, Preobilje/Nula. Zbirke pripovedaka: Kako sam ljubila
Franca Kaspara, Slike iz prethodnog života, Stadijum ogledala, Svi na kraju
kažu mama, Silva Jugoslovenka. Zbirke eseja i kolumni: Beograd by my mind,
Udri kravicu, Presvlačenje, Fool memories, Nek crkne svet. Dobitnica je
Nagrade „Stevan Sremac“ za knjigu pripovedaka Svi na kraju kažu mama.
 Aleksandra Đuričić

KUĆA NA CRVENOM KRSTU

Nije mogla da se seti kako je izdržala let vojnim avionom od Sarajeva do
Beograda. Nekako su je ugurali, strašno se plašila letenja, toliko da nije htela
da ide na letovanje na Maltu pre nekoliko godina. Ali ovo nije bilo letovanje,
već put u jednom pravcu. Znala je da se nikad neće vratiti i zato je krotko
primila naredbu da višak prtljaga ostavi na aerodromu. Izvadila je iz kofera
koji ostavlja mali album s fotografijama kad je Vladimir bio beba. Držala je
grčevito tašnu bojeći se da joj i nju ne oduzmu. Unutra su bili lekovi i
vitamini za Vladimira. On je imao astmu, ona je bila zdrava. U avionu je
duvalo sa svih strana, sedeli su na podu transportera i nemo zurili jedni u
druge. I da je neko hteo da progovori, ne bi se čuli od buke motora. Sleteli su,
izašli na aerodromu, ušli u autobus, a niko nije pucao u njih. Beogradske ulice
delovale su poznato. Neki glas je pitao:
– Imate li gde da se smestite?
– Imam – mehanički je odgovorila.
Imala je tetku u staroj kući na Crvenom krstu. Niko nije javio da dolaze. Muž
joj je u ruku tutnuo poslednjih deset maraka. Zaustavila je taksi i rekla adresu.
Na malom platou ispred benzinske pumpe izašli su iz taksija, ona, Vladimir,
jedna putna torba i ranac sa knjigama koje je pokupila u poslednjem trenutku.
Tetka nije bila iznenađena, ni prijatno ni neprijatno; ravnodušnim, staračkim
glasom rekla je samo:
– Očekivala sam vas.
Nije plakala te noći, ni sledeće. Tražila je posteljinu da namesti krevet
Vladimiru i sebi, na malom otomanu u kuhinji. Zurila je u telefon
razmišljajući koga da pozove u Sarajevu, da javi da su stigli, pa opet da li da
se javlja, poslaće mu telegram ili pismo, to je sigurnije, možda neko
prisluškuje njihov telefon, ili je on izašao iz stana i prešao u vikendicu na
Romaniji… mnogo misli i jedno umorno srce koje se podelilo zauvek na dva
dela, između prošlog i sadašnjeg života. Budućnosti nije bilo.
Onda je smisao našla u tome da radi sve one poslove od kojih je nekad bežala
i tražila plaćenu pomoć – čistila je, prala, kuvala, išla na pijacu, peglala
posteljinu, Vladimirove dukserice i tetkine heklane stolnjake, od kojih se u
Sarajevu ježila i sklanjala ih u ormane. Ovde su uštirkani miljei stajali kao
dokaz postojanosti i vrednoće, vrlina nekog prošlog staričinog života koji više
nije imao smisao. I to pružanje utočišta bilo je izraz ravnodušnosti, mirenja,
neke vrste trampe, usluga za uslugu, doživljavanje svega kao nužnog,
neizbežnog zla koje ih je snašlo. Kuhinja u kojoj je živela, radila i spavala
bila je sumorna, suterenska prostorija odvojena od ostave i kupatila teškom
plišanom zavesom. Prozor je gledao na pločnik i malo svetlosti iznad nogu
prolaznika, kao u Almodovarovim Visokim potpeticama; ponekad se seti
koliko joj se dopadao taj film, sve dok nije zaista počela da gleda svet iz
podrumske perspektive.
Prvih nedelja, čim je došla, temeljno je oribala svaki delić te prostorije, od
dotrajalog poda do posuda za začine, šećer i kafu. Sprijateljila se sa malom
bakarnom džezvom u kojoj su mehurići ključale vode poskakivali podsećajući
je na vedra, oštra sarajevska jutra, na sve ispijene kafe iz prošlosti. Ove
beogradske pila je sama, tetka je ustajala kasno, Vladimir je bio još mali.
Kasnije je prvu kafu pio na brzinu, zaboravljajući da razgovara sa njom.
Navikla se na beogradske ulice, jednoličan život, Vladimirove uspehe u novoj
školi, život bez praznika, vikenda, prijatelja i poseta, jednolično bitisanje koje
je svakog dana pretilo da može postati još gore.
I postalo je. Iz Sarajeva više nije stizao novac, nije bilo vesti ni ljudi koji su
putovali i prenosili ih. Zavladao je muk u kome ju je izjedao strah. Shvatila je
da je od loših vesti strašnije kad nema nikakvih vesti. I da mora sama da se
snađe.
Vladimir je krenuo u gimnaziju. Slobodna prepodneva koristila je za traženje
nekakvog posla kojim bi se izdržavala. Daleko iza nje ostao je fakultet koji je
završila, posao koji je u Sarajevu nekada imala. Trg ispred Pozorišta zakrčen
taksistima i besposličarima, mala pošta uvek prepuna ljudi koji su zaudarali,
samoposluga u kojoj je kupovala pošto su se rafovi posle dve godine nestašica
napunili, preprodavci sa svojim otrcanim kartonskim kutijama na Bulevaru,
jedan uzani dvorišni prolaz u kome je čekala sledovanja hrane i slušala vesti
iz Sarajeva… sve se to slilo u sliku beznađa, besparice i bede. Trebalo je
pomoći Vladimiru da ga ne proguta okruženje koje nimalo nije marilo za
njega.
Tetka je gunđala, žalila se na sve i svakoga, valjda i na samog Boga što je ne
uzima k sebi, ali je ipak istrajavala u svetu koji ju je nervirao, ne štedeći svoju
rođaku u poslovima kojima je plaćala stan. I tako su ti poslovi postali ono što
je najbolje umela da radi. A jedna novoobogaćena porodica sa Senjaka tražila
je domaćicu preko oglasa. I ona se javila, predstavljajući se kao vredna,
obična žena bez mnogo škole, trudeći se da savlada i sakrije svoj prekodrinski
akcenat. Sada je svakog jutra putovala, menjajući autobus na stanici kod
bolnice, gledajući kroz prozor na ulice i ljude koji je nisu voleli ni prihvatali.
Ali je svakog prvog u mesecu dobijala novac koji je bio dovoljan za život.
Ponekad, noću, kad bi se trgla iz košmarnog sna u najtežem času, između tri i
četiri, opsedale bi je strašne misli o tome da je postala obična gradska
služavka, gorima od sebe, skorojevićima koje ne bi ni pogledala pre nekoliko
godina da ih je srela negde na moru ili na Jahorini. Onda je ruka sama išla
prema noćnom stočiću gde su bile čaša ledene vode (tetka zimi nije grejala
spavaću sobu, a i kuhinja se hladila čim bi ugasnuo poslednji žar u šporetu) i
kutija cigareta. Ujutru bi, čim čuje sat koji ju je budio iz sna bez snova, prvo
palila cigaretu, zatim vatru u šporetu, kuvala kafu i odlazila u vilu svojih
poslodavaca koji nikada ništa nisu pitali. Tako je bilo najlakše. I njima i njoj.
Stekavši svoj prihod, odvajala je i renovirala kuhinju u kojoj je i dalje živela.
Sašila je nove zavese, koje su ih sakrivale od pogleda sa pločnika; presvukla
kauč zelenim somotom iako se tetka bunila tvrdeći da stari mebl uopšte nije
dotrajao. Kupila je komad opšivenog tapisona u radnji na Bulevaru i prekrila
njime pod iz koga je izbijala memla i hladnoća, konačno, priključila je malu
lampu za čitanje sa kojom je ostajala do duboko u noć, uz knjigu u jednoj i
cigaretu u drugoj ruci. Kada se ne bi svađala sa televizijskim programom,
tetka bi provirila u suteren i promuklim glasom mrmljala:
– Kad jednom zaspiš sa cigaretom u ruci, zapalićeš nas sve.
Malu sobu u prizemlju skoro je otela za Vladimira, unoseći polovni pisaći sto
i stolicu. Bili su uljezi, gosti koji nikako ne odlaze iz inače puste, male kuće
na Crvenom krstu. U sve užim hodnicima tetkine svesti, uljezi bez kojih se
ipak nije moglo. Tako je osvajala pedalj po pedalj prostora stvarajući za
Vladimira dom u kome je mogao da odraste. Iako je sin nedostajao ocu, i otac
sinu, u vikendicu na Romaniji joj se nije vraćalo, naročito od kada se
Vladimir upisao na studije. Nije želela da ga prepusti samostalnosti u velikom
gradu koji nikada neće biti njegov, plašila se da ga težak život i loše društvo
ne progutaju, a najviše od svega plašila se praznine i besmisla života bez
svoga deteta, iako mu je još samo korak nedostajao do samostalnosti u kojoj
ona više neće biti potrebna.
Uspesi na studijama koji su joj toliko značili pretvorili su se u najveći bol
kada je jedne večeri došao kući i rekao:
– Dobio sam stipendiju za Francusku.
Nije rekla ništa jer se od nje nije ni očekivalo da bilo šta kaže. U mraku
kuhinje, koji je remetio samo žar cigarete, razmišljala je o mogućnosti da ipak
ostane u tetkinoj kući, jer ne samo da se navikla nego je odavde ipak malo
bliže… svemu, svetu i životu u koji odlazi njeno dete, bolešljivi dečak koji je
izrastao u čoveka rešenog da se bori za sebe. Tome ga je oduvek i učila,
postao je ono što je želela, oslobođen tereta besmislenih sukoba i ratova koji
su ih unesrećili, oslobođen predrasuda, okrenut radu i vrlini…sve je bilo na
svom mestu, a opet ništa nije bilo kako treba.
Ispratila ga je, ostala u tetkinoj kući i nastavila da radi u porodici na koju se
takođe navikla, ne zapitkujući ništa o njima i ne govoreći mnogo o sebi.
Onda se jednog dana u autobusu onesvestila. Izneli su je, neko je pozvao
Hitnu pomoć, čula je kako se čovek svađa sa dispečerom, ležala na mokrom
pločniku, neko joj je stavio presavijeni džemper pod glavu. Stigli su, odneli
je.
Probudila se u bolničkoj sobi.
– Operisani ste, u redu je – rutinski je rekla sestra. – Koga od vaše porodice
možemo da obavestimo?
Izmaglica anestezije mešala se sa suzama koje su bile zabranjene.
– Ne plačite, teško ćete disati, tek ste probuđeni – naređivala je ista
medicinska sestra probadajući tanku plavu venu nadlanice i usmeravajući iglu
za infuziju.
Htela je da pozovu Vladimira, ali on je bio daleko. I tada se setila da je prvi
put zaplakala, prvi put od ratnog proleća pre četrnaest godina.
Sve je uradila kako treba, samo je zaboravila da plače.

Beleška o autorki
Aleksandra Đuričić (1963, Beograd). Studirala je istoriju umetnosti na
Filozofskom fakultetu i teatrologiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Radila
je kao predavač u srednjim školama i na Fakultetu muzičke umetnosti, a
književnom radu se posvećuje od 2001. godine, kada izlaze njene prve priče u
časopisima. Objavila je tri knjige iz oblasti muzičkog pozorišta i knjigu
književnih eseja Gracije pera. Priče i eseje je objavljivala, osim u časopisima,
i u novinama Kišobran iz Vankuvera i dnevnim listovima Politika, Blic i
Danas. Dobitnica je nekoliko priznanja za priče, između ostalih nagrade na
Književnom konkursu Saveza jevrejskih opština Srbije i Nagrade „Milutin
Uskoković“.
 Mirjana Novaković

LENI RIFENŠTAL U BOSNI

Svaki predmet može da propusti ili da odbije boje sunčeve duge, a on sam ima
boju koju odbija. Plavi predmeti su plavi baš zato što propuštaju u sebe sve
boje, a odbijaju samo plavu. Isto važi i za crvenu, žutu, zelenu i ostale boje.
Međutim, bela i crna boja ne postoje u sunčevoj dugi i predmeti koji su bele
boje, u stvari, odbijaju sve boje, i ne propuštaju nijednu. Predmeti koji su
crne boje propuštaju sve boje, a ne odbijaju nijednu.
Iz udžbenika likovnog za VI razred osnovne škole
Pripovetka koju pišem ima početak, kao što ga ima i svaka druga, ali je
početak ove ono što je poučnim pričama – kraj: pakao.
Kako pakao, zašto pakao, pitate se? Zato što ja pišem sve redom, kako je bilo;
preskačem samo na onim mestima koja sam zaboravila, ili nisam dobro čula,
ili nisam razumela. Verujem da je bolje da ne objašnjavam ono što ne znam,
da ne izmišljam ono što nedostaje, jer znatnija je pripovest ispisana
prazninama, nego popunjena lažljivim rečenicama koje sam ja uplela i koje,
prema tome, uopšte ne pripadaju zbivanjima o kojima sam slušala, već su
moji umetnički umeci. Valja čuvati bele reči za crne dane.
I baš zato što pišem onako kako sam čula, ova pripovest nema kraj. Jer kao
što svako zna, u životu postoji samo jedan završetak – smrt, a smrt nije glavna
junakinja narednih redova. Zašto bih ja, onda, ovu prozu uokvirila krajem,
kada ga pričanju nema.
Kao što napisah, pričanju nema konca, ali mu početak stoji, a početak je u
paklu. U stanu moje drugarice (ne, to nije narečeni pakao), negde sredinom
druge nedelje Velikog posta, sedele smo nas dve i jele posnu večeru
zgotovljenu na crnom i oljućenu belim lukom, kao što dolikuje onima koji
veruju u Boga ili onima koji žele da oslabe. Naravno, oni prvi moraju da
znaju, kako je rekao Sveti Vasilije Veliki i kako, uostalom, i piše u crkvenom
kalendaru, da pravi post nije samo uzdržavanje od jela životinjskog porekla i
alkohola, već, pre svega, uzdržavanje od zlih misli i dela. Dakle, bez belog
mleka i bez crnog greha.
Mogla bih da napišem da se moja drugarica zove Ruža, ali se ona, jasno, ne
odaziva na to ime. Jer da je Ruža, pa čak i kada bi isto mirisala, ova priča bi
bila drugačija. Znači, ne zove se Ruža i to je sve što ću ja otkriti o njenom
imenu, a razloge za tajanstvenost ćete razumeti.
Ona i ja se poznajemo više od deset godina i išle smo zajedno u srednju školu.
I to je sve što ću da napišem o našem prijateljstvu. Nemojte da mislite da ja
zapisujem sve ovo samo zato da vas gnjavim sobom, mada se uvek delić moje
istine, kao parče hrane, zavuče između zuba i zato može da se desi da
pročitate još koju sitnicu o meni. Ali vi slobodno, kada progutate, sažvaćete i
svarite ovu đakoniju od priče, mene iščačkajte čačkalicom.
Dakle, njena priča nema svršetak, a moja pripovetka ga ima samo u
tehničkom smislu. Jer, književnost, ako nikako drugačije ne ume, završava se
poslednjom rečenicom. Tri tačke? Tri tačke su interpunkcija, a ne kraj.
Ali dosta sam pisala o koncu, evo, počinjem, konačno, onako kako sam
obećala – paklom.
– Moj pakao bi bio da svakog dana moram da ustajem pre svitanja ili u samu
zoru, to je – rekla sam svojoj drugarici – kao da sam mrtva i lepo mi je, a
onda moram da ustanem i živim i to dok je još hladno i mračno. Ne mogu da
zamislim goru kaznu od te. Mada… – zastala sam: – Onda bih stvarno bila
mrtva i buđenje na onom svetu ne bi bilo vraćanje u život, kao što na ovom
svetu san nije smrt, ali ja ne umem da pronađem bolje reči za poređenje.
– A znaš šta bi bio pakao za mene? – izustila je ona, misleći se još uvek šta da
odgovori na sopstveno pitanje, a ja nestrpljivo rekoh, ne obazirući se na njenu
nedoumicu:
– Šta?
Polako je zapalila cigaretu, prelomila palidrvce između kažiprsta i palca,
povukla dim, onda ga dunula, pogledala u svoje odnegovane nokte i kazala:
– Da li hoćeš kafu?
– Ne pijem kafu.
– Nisam te pitala da li piješ kafu, nego da li hoćeš sada kafu.
– U čemu je razlika?
– Nije važno. Možeš nekad i da popiješ kafu, ništa ti se neće desiti.
– Neću kafu.
– Dobro – rekla je, ustala, napunila džezvu vodom i stavila je na ringlu. Onda
je umešala dve kašike šećera, pa posle kraćeg razmišljanja i treću, okrenula se
ponovo ka meni i oprezno, kao da se nečega plaši, kazala:
– Pakao je za mene da me drugi ljudi ne čuju.
– Kako to?
– Tako, ja da govorim, a da me niko ne čuje.
– Kao da nemaš glas – pokušala sam da joj pomognem u objašnjavanju.
– Ne – bila je odlučna. – Kao da drugi nemaju uši.
– Čiji je to, onda, pakao? – upitala sam.
– Moj – odgovorila je tiho.
Sela je ponovo, poduprla bradu desnom rukom i pogledala me u oči:
– Moj dečko me uopšte ne sluša.
– Ne!?
– Ne. Ja mu pričam, a on, ne da me ne razume, on me uopšte ne čuje. On me
ne čuje i nijedan pre njega me nije čuo.
– Pa – kazah – onda ne moraš da budeš grešna i umreš, što su, kako bi rekli
matematičari, dva dovoljna i potrebna uslova za prijem u pakao. Ti se već u
paklu.
Odbila je ponovo dim u vazduh između nas dve, pogledala mirnu površinu
vode u džezvi i iznenada rekla:
– Leni Rifenštal.
– Šta sa Leni Rifenštal?
– Da li je ona zaradila pakao?
– To se ne zna – odgovorila sam, ponosna na svoje versko obrazovanje. –
Živa je, može još da se pokaje.
– Ali zašto ti misliš da bi ona, uopšte, trebalo da se kaje?
– Zato što je snimala propagandne filmove za naciste.
– To je bila čista umetnost.
– Ništa nije čista umetnost.
– Znaš – kazala je, zanemarivši moju prethodnu mudru izjavu – ja sam
pokušala da budem Leni Rifenštal.
Onda je ona ponovo pogledala u vodu, a ja sam zbunjeno gledala u nju:
– Kako si to pokušala?
– Otišla sam u Bosnu – pazila je na džezvu, a to saopštila kao da se zaputila u
prodavnicu. – Otišla sam kod… – tu je kazala u koju državu. Ja neću da
napišem da li je ona bila kod Srba ili kod Muslimana i Hrvata, jer da to
napišem i da je bila kod Srba, pola Srbije bi je preziralo, a druga polovina bi
je pozdravila, a da napišem obrnuto, prvi bi je slavili, a drugi proklinjali. Zato
ja tim crnim slovima ne opterećujem ovaj beli papir, a bogami ni Srbiju, i zato
ću ubuduće, kada prirodni tok rečenice bude zahtevao ime države ili naroda u
koji je došla moja drugarica, lako napisati: država ili narod, kao što ću ime
jednog od učesnika da skratim na njegovo početno slovo. –…I htela sam
samo jedno: da stvorim savršenu umetnost, pa makar ona služila i savršenom
zlu. A imala sam, baš kao i Leni Rifenštal, kada je snimala olimpijadu u
Berlinu 1936, imala sam despotsku vlast i imala sam, doduše, deset godina
staru olimpijadu u Sarajevu.
– Sećam se da si mi poslala razglednicu iz Sarajeva u vreme olimpijade.
– Stvarno!? Ne pamtim da sam 1984. bila u Sarajevu, a i ne sećam se te
razglednice. Ionako nije bitno. Da, olimpijada je bila 1984. Zanimljiva
godina, zar ne? Ja sam želela da kao Leni Rifenštal režiram film o olimpijadi,
gde bi se slavila moć države i naroda. Neću sad da ti pričam kako su me
proveravali i uhodili, jer ipak je čudno da neko dođe iz Beograda za vreme
rata i samo im se tako ponudi, kao što sam ja to učinila. Istina, imala sam
preporuke jednog od važnijih biznismena u državi. Slučajno se znam sa njim
odranije, od pre rata, odavde, iz Beograda, i on mi je pomogao da uopšte
stignem u državu. I kada su makar najvećim delom te bezbednosne mere bile
sprovedene i kada smo se konačno dogovorili šta ću i kako da radim, odveli
su me u jednu zgradu i u jednu ogromnu prostoriju, koja je… – na tom mestu
je naglo prekinula pripovedanje, kao što i ja moram da zadržim radnju dok
ovo pišem.
Ugasila je cigaretu i otišla da zakuva kafu. Ćutke je kašičicom mešala
uzavrelu vodu i kafu, sipala crni napitak u belu šolju i još jednom sela za sto
prekoputa mene. Onda je srknula i opekla jezik i zapalila novu cigaretu.
– U prostoriju koja je od poda do tavanice bila ispunjena stotinama belih
kutija negde bez reda nabacanih, negde brižljivo sređenih sa nalepnicama sa
oznakama kada, gde i šta je na crnim trakama snimljeno. Sve te trake su
sadržavale, pogađaš, materijal sa sarajevske olimpijade iz 1984. Već istog
dana počela sam da pregledavam te filmove: svečano otvaranje, zimski
sportovi, bob, skijanje, sankanje, klizanje, ono dvoje Engleza sa bolerom,
skokovi, razgovori sa takmičarima, gledaocima, sarajevske ulice, stadioni,
hale, Pale, Trebević, Jahorina, Holidej in, svečano zatvaranje… Sve je bilo tu.
Samo je ostalo da ja montiram. Ali tada sam prvi put osetila da će me nešto,
nešto meni još uvek neraspoznatljivo, nemoć ili nesigurnost, omesti u nakani
da stvorim savršenu umetnost. I to nešto, bila sam sigurna, nije se ticalo
montaže. A da li znaš da je Leni Rifenštal godinama montirala Trijumf volje i
Olimpijadu?
– Čini mi se – rekoh joj. – Čini mi se da si ti bila više montažer nego režiser.
– Oh – odgovorila mi je. – Pa ja i nisam mogla da snimam nešto što se
dogodilo deset godina ranije, to, zaista, može jedino da se montira. Ali ja film
nisam zamislila samo od olimpijskih podviga, smislila sam da podjednako
uključim i snimke iz ovog rata. Koga bi, na kraju, zanimala tamo neka
olimpijada iz 1984? Moj prvobitni plan, istina, bio je da opet uzmem neki već
snimljeni materijal iz rata, ali i da sama snimam borbe oko Sarajeva. Što se
tiče olimpijade, oni su stvarno sve imali na trakama, ali kao sirov materijal, i
prava umetnost bila je to obraditi i uobličiti. Kao i u svakoj drugoj umetnosti:
uzmeš grub i prost život i samo ga istešeš i uokviriš krajem da bi dobila
umetnost. No, da se vratim priči: ja sam nekoliko dana sedela i gledala,
računajući i zapisujući i misleći. Dvojica grmalja su me stalno nadgledala,
valjda da nešto ne ukradem, a ja sam konačno u glavi imala ceo film. I kažem
ti, sve se poklapalo sa Leni Rifenštal, sanjala sam kako stvaram remek-delo.
Posle dve nedelje bila sam spremna da razgovaram sa predsednikom države.
Da, da, tolike nade su polagane u mene i velika čast mi je ukazana jer oni vole
i razumeju umetnike i umetnost. Nisam bila uplašena što ću da izađem pred
predsednika, niti sam se osećala neprijatno, znajući sve što se priča o njemu.
U stvari, to je bila proslava rođendana onog mog prijatelja. On je predsedniku
izložio moju nameru i predsednik je poželeo da me vidi i popriča sa mnom.
Kako je rođendan pao u pogodno vreme, moj poznanik je pozvao i mene i
predsednika. I mi smo se upoznali, kao Leni Rifenštal i Hitler. I mogu ti reći
da on uopšte nije onakva zver kakvom ga predstavljaju, on je uglađen i
kulturan čovek. Mi smo dugo razgovarali, kao dva stara prijatelja, čak smo i
igrali. Imam i slike sa njim. Pokazaću ti ih posle.
Predsednik je bio oduševljen mojom idejom i dao mi svoje lično odobrenje i
blagoslov, naredivši da mi svi u državi pomognu koliko mogu da se film
snimi i završi. On je razumeo moju želju za savršenom umetnošću.
– Za savršenom propagandom – udenula sam ja, bezobrazno.
– Za savršenom umetnošću. Za šta ko, posle, koristi tu umetnost, to se više ne
tiče umetnosti. Uostalom, što veća umetnost, to bolja propaganda. Nego da
nastavim, nakon tog rođendana, bila sam još uverenija da ne samo da ću
ponoviti majstorstvo Leni Rifenštal već da ću ga i nadmašiti. I ono osećanje
nemoći ili nesigurnosti sasvim je bilo nestalo.
Sledeće večeri vratila sam se u svoj studio (tako sam uveliko zvala onu
zgradu i sobu) i ugledala njega kako sedi u mojoj stolici, za mojim
računarom. On mi je bio nepoznat. Svirao je radio i on je pevao. Pevao i igrao
tetris. Pevao kao da ništa ne postoji na svetu, osim tih jednostavnih rima i te
jednostavne igre. Pevao je radostan, opušten, srećan. Blažen, pomislila sam
tada, blažen. Gledala sam u nepoznatog čoveka, tako bezbrižnog, bez ičega na
umu i bilo mi je žao da ga prekidam.
Posle pola sata on je sam ustao, isključio računar, ugasio radio – valjda niko
ne može da podnese da bude isuviše dugo blažen – i videvši me, rekao:
– Stigli ste! Ja sam M. i određen sam da vas vodim. Idemo!
– Gde?
– Tamo gde ćete da snimate. U rat – kazao je kao da idemo u prodavnicu,
zapalio cigaretu i prelomio palidrvce kažiprstom i palcem.
Poveli smo i snimatelja i tonca, natovarili su opremu u džip i seli: M. za
volan, ja do njega, snimatelj i još dva pomoćnika pozadi. Padala je kiša i ja
nisam mogla da znam kuda me voze. Ispred nas je bio još jedan džip i svi su
bili uniformisani, osim mene. Prolazili smo kroz grad, onda su se oblakoderi
skupili u kuće, kuće u krajolik, bili smo negde u brdima koja su narasla u
planine, bele planine koje su prkosile crnom nebu.
– Možete da odspavate, za par sati ćemo stići – rekao je moj vođa puta i ja
sam ga poslušala.
I kada sam se pred samo jutro probudila, još uvek smo se vozili. Osetila sam
da mi je hladno, iako su me tokom noći pokrili vojničkom jaknom. Zubi su mi
cvokotali od mraza, valjda nikad čvršćeg nego pred svitanje.
– Nadam se da ne kasnimo i da nećemo propustiti borbu – kazao je M.
– Biće drugih borbi – odvratila sam ja mrzovoljna zbog zime.
– Da – odgovorio je: – Ali svaka borba bi trebalo da se snimi.
– Zašto?
– Zato što je tako stvarnija. Ja sam bio u mnogo okršaja, a samo su me dva
puta snimali. Neki Amerikanci i još Englezi. Posle sam gledao na televiziji,
na satelitu. I znate šta? Najbolje se sećam baš te dve borbe koje sam video na
televiziji. I sećam ih se, ne onako kako bih se inače sećao, nego onako kako
su prikazali na ekranu. Druge bitke sam već zaboravio – zaćutao je nakratko,
pa me upitao: – Da li razumete to?
– Da ne razumem to, ne bih došla u Bosnu.
Uspinjali smo se još petnaestak minuta, beli sneg je bivao sve gušći na crnoj
zemlji i kad smo čuli pucnje, kola su stala. Iz šume je izašao vojnik i M. mu je
pošao u susret. Dok je razgovarao sa vojnikom pušio je i gledao me prodorno
i oštro, ali ne kao ženu, ne kao predmet požude, već kao nekog koga ceni, čak
ga se i plaši, ali kao nekog čiju ljubav želi da zadobije. Ne telo, nego baš
ljubav. I ja sam morala da zapalim cigaretu. Ali samo što sam povukla prvi
dim, M. mi je mahnuo da polazimo.
Oboje smo, kao po naređenju, istovremeno ugasili cigarete, snimatelj,
pomoćnici i oprema bili su spremni i M. nas je poveo kroz šumu, dok su se
pucnji i rafali približavali.
– Potreban mi je odmor – nasmejala se – od pričanja.
Zapalila je sledeću cigaretu.
– Da ti pokažem slike?
– Koje slike? – zbunila sam se ja.
– One sa predsednikom.
– Ne, nemoj sada, nastavi da pričaš.
– Zanima te šta je dalje bilo?
– Naslutila sam podrugljivost u toj rečenici.
– Da, ali ne samo to – zamucala sam – volim da te slušam.
A ona je mirno nastavila priču:
– Kroz šumu smo kratko išli. Brzo smo došli do oboda, ispred nas je bio
proplanak sa minobacačem, a ispod nas selo u vatri i dimu. Borbe su bile
žestoke, tukli su se za svaku kuću. Moji saradnici su postavili kameru malo
dalje od minobacača, ali su i minobacač i kamera bili okrenuti na istu stranu.
U početku sam se plašila da iz sela ne zapucaju na nas, ali sam se toliko unela
da sam zaboravila na strah. Vojnici su ginuli sa obe strane, ali je bilo
očigledno da će naši pobediti. Napredovali su bez obzira na gubitke. I tada mi
se vratilo ono osećanje koje me je prvi put napalo u studiju. Osećanje da nešto
nije u redu i da zbog toga neću moći da režiram savršenu umetnost. To me
nije napuštalo ni kada je bitka završena, i kada smo se, i dalje snimajući,
spuštali u selo, veselo pozdravljani od pobednika. Njihova ozarena lica su bila
u objektivu, njihovi usklici radosti na tonskom zapisu. M. je kazao:
– Inače nisu tako srećni kada se završi. Sada su videli kameru i drugačije je.
Razumela sam to, ali me ono loše osećanje nije napuštalo. Onda su vojnici
dovukli jednu babu ispred nas, a M. ju je pitao:
– A što si ti ostala, kad su svi drugi seljaci pobegli?
Ona je jednostavno odgovorila:
– Stara sam žena. Ako treba da umrem, onda ću da umrem na svom pragu, a
ne u zbegu.
A M. ju je ponovo zapitao:
– Koja je tvoja kuća? – pokazala je rukom na jednu upola razvaljenu
udžericu.
– Idemo tamo – rekao je M. i lako je gurnuo.
Snimatelj je, ne znam zašto, spustio kameru, a ja sam je gotovo otela od njega
i, snimajući, pošla za staricom i M.-om. Žena je hodala polako, a M. je nije
požurivao. Nekoliko koraka zaostajući, išla sam ja, osećajući da nešto,
nedokučivo, kvari savršenstvo.
Kada su stigli, on je mirno rekao:
– Stani na prag.
I starica je bez pogovora i bez uzdaha stala. Izvadio je pištolj, a ja sam
snimala. Otkočio ga je, a ja sam snimala. Prislonio joj ga je na slepoočnicu, a
ja sam snimala. Zažmurila je, a ja sam snimala. Trepnula sam na prasak i
nisam videla trenutak kada je krv šljisnula po objektivu kamere. Ali znala sam
da je to krv, mada je mrlja bila crna. I tada sam shvatila. Tada sam shvatila u
čemu je bila greška, u čemu je bila prepreka.
– Greška! Greška tvoje velike umetnosti! Kako si samo mogla da stojiš tamo i
snimaš? – prekinula sam je, razjarena i povređena.
– Zašto da ne? Zašto da ne? Ja znam da ćeš ti sada da odeš i da sve ovo što ti
ja pričam lepo opišeš. Nećeš zaboraviti ni da umetneš svoje zgražanje nad
ubijanjem i ratom i nada mnom. Onda ćeš to da smatraš za veliku umetnost,
zar ne? A zašto? Zato što imaš obavezni moralni stav. Ispravni moralni stav!
– Ali ja nisam bila tamo! Moj i tvoj položaj ne mogu da se upoređuju – vikala
sam.
– Zar je to bitno koja je od nas dve bila tamo? Kao da tvoji čitaoci mogu da
znaju da ja nisam, u stvari, ti. Mogu neki od njih da pomisle da si ti bila u
Bosni i radila sve ovo što navodno priča neka tvoja drugarica. Oni ne znaju da
ja postojim, oni znaju samo za tebe, zar ne? A ti si kao prava umetnica
sposobna za sve ono što sam ja radila.
Bila sam na ivici plača i samo me je ponos sprečavao da ne zasuzim.
– Preterala si! Sada si zaista preterala! – I već sam ustajala, spremna da odem
iz njenog stana i života, kada shvatih: – Sada razumem! Ja sam za tebe ono
što si ti bila za M.-a. Ja sam neko ko će da ti pruži stvarnost stvarniju od
stvarnosti. Ja ću da napišem priču u kojoj ćeš ti da budeš glavna junakinja. To
si oduvek htela: da budeš ne iza kamera, već ispred kamera. To je savršena
umetnost za tebe: ne stvarati umetnost, već biti u umetnosti, stvarati život koji
će, kako si i sama kazala, posle neko da isteše i uokviri krajem. Nažalost,
nema nikog da te snima, pa se zadovoljavaš i mojim pisanijem.
– Ne! – kriknula je ona. – Ne. To ti želiš: da budeš sa one strane umetnosti.
Zato ti pišeš, zato što ti se ništa ne događa. Ja sam shvatila nešto sasvim
drugo. Sedi. Sedi, da ti pričam dalje.
I ja sedoh, a ona je ugasila cigaretu.
– Vratili smo se kroz borove do džipa, potrpali smo svu opremu i seli, a
ćutanje je prekinuo snimatelj rekavši:
– Nadam se da snajperisti još spavaju.
– Koji snajperisti? – upitala sam prestravljena.
– Oni pored kojih smo noćas prošli – mirno je odvratio M.
– Oni koji su noćas spavali – dopunio ga je veselo jedan od pomoćnika.
– Nadajmo se da snajperisti ne vole rano da ustaju, bar su do sada poštovali
sopstveno kasno radno vreme – rekao je M., a u njegovom glasu nije se
osećala nada, niti želja. Zatim je dodao: – Ne brinite još, tek ćemo pred
Sarajevom da budemo u opasnosti.
Pogledala sam kroz prozor kola i videla moćno nebo, kako zna da bude u
letnja jutra, ali ne i u zimska. A bila je zima. Tada mi je palo na pamet da ga
pitam:
– Da li si silovao neku u ovom ratu?
Dugo nije ništa progovarao, samo je pušio. Ja sam ga, međutim, gledala u oči
i, uprkos dimu, videla žilice u njima. Kola su trucnula, verovatno je točak
pogodio kamen na putu i svi smo poskočili, a on je kazao:
– Vi ste gospođa i umetnica i stavićete me na film. Nemojte da me pitate ništa
drugo.
– A ako te ne stavim u film?
On se okrenuo ka meni i kao ludak užižio svoje zenice u moje. I ništa nije
rekao. A ja sam shvatila da je bolje da ni ja ne pričam.
Prilazili smo Sarajevu i ja sam se bojala. Šake su mi se tresle dok sam
pokušavala da upalim cigaretu, a u mozgu mi se vrtela samo jedna misao: daj
bože da snajperisti spavaju! Moji saputnici su ćutali. Verujem da mi se mozak
sasvim ispraznio od ponavljanja samo jedne misli. Ne znam koliko dugo sam
bila šuplja i zašto sam posle tog ničega počela da se prisećam svog najdražeg
filma: Milijusovog Konana varvarina. U stvari, znam zašto. Zato što u tom
filmu postoji jedno pitanje Konanu. Pitanje glasi: „Da li hoćeš da živiš
večno?“ I Konan je odgovorio: „Ne!“ Nasmejala sam se, drhtanje je prestalo i
duboko sam uvukla dim, kao da mi je prvi ili poslednji, svejedno. Malo
kasnije ušli smo u Sarajevo. Pretpostavljam da snajperisti, kao i ti, ne vole da
ustaju rano. Inače ja možda i ne bih bila ovde. Da li je to bio trenutak mog
života? Tren kada znaš da ne želiš da živiš večno.
– A pakao? – upitala sam ja.
– Pakao!? Zašto sam znala da neću da živim večno? Možda zato što sam
znala da ne mogu da snimim film, onaj film remek-delo. A što je najsmešnije
od svega, ono što se glupo naziva ironijom sudbine, prepreka uopšte nije bila
u meni, niti u stvarnosti koju smo snimali, već u tehnici. I dok sam ja
razmišljala o tome, kola su stala ispred one zgrade, mog studija. Uneli smo
opremu unutra, a M. je stajao naslonjen na vrata džipa. I ja sam stajala pored
prozora na spratu i gledala dole, na ulicu. Dole je i dalje bio nepokretni M.
Posmatrala sam ga dugo.
Onda je ona prekinula da priča i sama ponovo zapalila cigaretu. Odbijala je
dimove prema meni. Da je nisam poznavala, rekla bih zavodnički i besno. Ali
nije bilo ničeg od toga. Samo je pušila, a ja sam htela da se našalim:
– Vas dvoje, vi samo pušite, sve vreme.
– Ko?
– Ti i M. Stalno pušite.
– Da – rekla je odsutno. – Da, nas dvoje stalno pušimo.
Možda je značajno, možda i nije, to što ja ove poslednje redove ispisujem na
sam Uskrs. Boli me stomak, nenaviknut na mrsnu hranu; sedam nedelja posta
mi je preuredilo želudac, jetru i creva. Da, Uskrs – prelep i sunčan dan i
raznobojna jaja. Ljubičasta i crvena i plava, smeđe-žuta od lukovine, zelena i
u drugim mogućim prelivima duge. A pet nedelja je prošlo od večeri o kojoj
pišem. Gledam u ta šarena jaja i sve mi se čini da je danas pravi dan, da je
danas jedini dan da završim ovu pripovest. Ne da je stvarno zaključim, jer
kraja nema, jednostavno da napišem poslednje slovo i poslednju tačku. Na
današnji dan valja stati.
– Zapalila sam i ja cigaretu, a on je još uvek bio dole. Sam. I nesrećan. Bila
sam sigurna da je bio sam i nesrećan. Onda sam se u trenu odlučila. Uletela
sam u lift i nisam razmišljala šta ću da mu kažem. Nisam ni imala šta da mu
kažem. Sve je bilo jasno. Istrčala sam iz lifta kroz hodnik, na ulicu. Ali njega
više nije bilo tamo. Nije bio tamo. Bio je negde drugde. Sada kada razmišljam
o tome, pada mi na pamet da je on pošao ka meni, ali stepenicama nagore, i
da smo se mimoišli. Glupo je to jer sam ja bila ona koja je morala da siđe na
svojim nogama, pošto sam išla nadole, a njega je lift morao da vozi jer je išao
nagore. Tako bi bilo lakše za oboje. Ali nije bilo tako. Bilo je obrnuto.
Na ulici sam se osvrtala, išla napred-nazad, levo-desno, ali ga nisam videla. A
onda, iznenada, preda mnom se, kao niotkuda, stvorilo jedno dete i njegova
majka, ne majka, bila je to baba. Sada sam sigurna da je to bila baba. Dete je
bilo zaostalo, maloumno, to mu se ogledalo na licu. Taj blaženi, gotovo
nakazni osmeh, vesele, a prazne oči. A kako je tek bilo obučeno: crvena jakna
sa zelenim prugama, ispod koje je virila žuta košulja, ljubičasta kapa,
tamnoplave pantalone, zelene patike. Modre oči, rumenilo na obrazima,
svetlosmeđa kosa. To dete je na sebi nosilo sve dugine boje. Skakalo je veselo
po ivičnjaku, jurilo po pločniku, baba ga je vraćala kada god bi poletelo na
ulicu, smejalo se razdragano, širilo ručice kao da nekoga grli, naglo bi
čučnulo, pa ponovo ustalo, bacalo uvis kapu i opet je hvatalo, jasno, često mu
je kapa padala između trapavih ručica, ređalo je po pukotinama asfalta
raznobojne klikere i ja sam počela da plačem. Ne da plačem, da ridam kao što
nikada pre u životu nisam, nikada pre. Telo mi je podrhtavalo, jecala sam i
pogled mi se sasvim zamutio od suza. Bilo mi je žao, bilo mi je krivo. Zbog
svega.
Bila je previše uzbuđena da bi nastavila da priča i ja sam želela da joj
pomognem, da se povrati, da ne plače i preda mnom jer nisam mogla da
podnesem, ne znam zašto, ali nisam mogla da podnesem da plače a da je ja
gledam. I zato sam rekla:
– Oni hoće da nas uvere da je pakao ovde, na zemlji, i da je smrt završetak
posle koga više nema ničega. Njima je vrlo bitno da mi mislimo da je pakao
ovde, a da onog sveta nema, kao ni pakla u njemu. Hoće da nas ubede da smo
već kažnjeni i da nas, prema tome, posle kraja ne čeka kazna za ono što
činimo ovde.
– Ko oni? – rekla je sa suznim pogledom.
– Oni, bezbožnici.
– Ali ti si rekla da je pakao da rano ustaješ. Zar to nije ovde?
– To je bila glupost. Ne mogu ni da zamislim pakao. Sve što znam je da smo
ovde i da nismo u paklu i da moramo da…
– Da moramo da?
– Ljeskov je napisao jednu priču. Priču, onakvu kako Rusi pišu priče, na
stotinak strana. Zove se Začarani putnik. Moramo da budemo začarani
putnici.
– Šta to znači? Nisam čitala Ljeskova.
– Znači da moramo da putujemo. A začarani smo jer znamo da li nas na kraju
čeka raj ili pakao. Oni koji ne veruju da nam tek posle svega sleduje raj ili
pakao nisu začarani.
Počela je da se smeje. Prvo tiho i stidljivo, posle sve glasnije i bezobraznije.
Na kraju grohotom. Kada je došla do daha, rekla je:
– Mislim da ti ne razumeš šta sam ja htela da kažem. Htela sam da kažem… –
ponovo je počela da se smeje, bez moći upravljanja nad sopstvenim
postupcima. Smejala se kao luda. Samo na trenutke bi prekidala da se naguta
vazduha, pa bi nastavljala kao da joj je zadatak da se smeje. Ja sam ustala,
ljuta i povređena, bez pozdrava i ne gledajući je izašla iz njenog stana, na
vrata, u lift, na ulicu, a za mnom je stizao njen glas, isprekidan raskalašnim
smehom, glas kome nisam mogla da uteknem, priča koju sam morala da
slušam, priča koja je večita, ne zato što je njena, već zato što je moja:
– I tražila sam ponovo prijem kod predsednika. Objasnila sam mu sve.
Objasnila sam mu da neću moći da ostvarim film sa postojećom tehnikom i da
ću morati da se vratim u Srbiju da prikupim sve što mi je neophodno. A da li
znaš šta mi je bilo neophodno, šta je bilo ono što je onemogućavalo savršenu
umetnost?
Boja! Boja, sve je bilo snimljeno u boji. I olimpijada i borbe oko Sarajeva i
cela Bosna. Sve je bilo u boji. Maloumna umetnost u boji. A moralo je da
bude crno-belo. Razumeš! Crno-belo. Kao kod Leni Rifenštal. I Džon Ford je
rekao: „Svako može da snimi film u boji, svako, samo veliki umetnik može da
snimi crno-beli film.“ Savršena umetnost je crno-bela. Da li razumeš to? Da li
razumeš to? Savršena umetnost odbija sve boje, kao savršeno belo, i guta sve
boje kao savršeno crno.
Zato sam obećala predsedniku da ću se vratiti sa boljom opremom. I onda ću
da skinem sve boje i ostaće samo crna i bela.

Beleška o autorki
Mirjana Novaković (1966, Beograd), romansijerka i pripovedačica.
Debitovala je zbirkom pripovedaka Dunavski apokrifi. Njen prvi roman, Strah
i njegov sluga, ponovo je na velika vrata u srpsku književnost uveo vampire i
postao jedan od najznačajnijih srpskih romana, dobivši Nagradu „Isidora
Sekulić“, a bio je i u najužem izboru za Ninovu nagradu. Slede roman
Johann’s 501 ovenčan Nagradom „Lazar Komarčić“ za najbolji fantastični
roman u 2005. godini. Sledeći roman, Tito je umro, ponovo se našao u
najužem izboru za Ninovu nagradu i osvojio je drugo mesto u izboru za
regionalnu nagradu Balkanika. Objavila je i zbirku priča pod naslovom Tajne
priče.
Za izdavača
Dejan Papić
Urednik
Dejan Mihailović
Lektura
Milan Gligorijević
Korektura
Nada Mirkov Bogdanović
Slog i prelom
Saša Dimitrijević
Dizajn korica
Marija Vasović
Tiraž
3.000
Beograd, 2017.
Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33
Klub čitalaca: 011/3341-711
www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs
Fusnote
1. Od sredine devedesetih godina XX veka ova se ulica opet zove Ulica kralja
Petra.