Čekajući tebe, naiđoh na znake pored puta.

Koračam dugo tom stazom, ne bih li bar malo dosegla do tih

visina, te svetlosti koja ima moć da ceo jedan život osvetli i ulepša, uporno tražim svaki novi stepenik koji
me približava tebi, tvom osmehu, tvom srcu. Nekad trčim, nekad smireno hodam. Nekad spremna,
nekad zadihana. Nekad se i spotaknem, tapkam u mestu, ne videvši da mi dani prolaze tu, sa strane, ne
obazirući se na mene i moj 'zastoj'. Ne pitaju me, oni moraju ići, ne znaju da stanu, da me sačekaju. Pa
dok skupim snage da ustanem, da se nasmejem, ponosno dignem glavu i kažem sebi 'Hajde, ne plaši se,
On je sa tobom, na tvom putu ka Njemu.', dok svoje srce osnažim nadom i verom, začudi me kako insan
može biti slab. Na tom putu, ja odlučujem kakva će biti preglednost. Koračajući tuda, ja sam ta koja
natera sebe da ustane, ja sam ta koja samu sebe spotakne. Ali, Allahove milosti, eto ih znaci.

Idem ka fakultetu. U mislima su mi predavanja koja slede, da li sam spremna, zbog čega idem, čemu se
nadam. Sa strane, na stepenicama, ugledam nju. Devojčica od 4-5 godina. Predivne, smeđe , kovrdžave
kose. Osmeh joj je nalik na dečicu iz bajki koje sam čitala u osnovnoj školi i stvarala sliku tih čistih,
razdraganih likova u glavi. Nežan, iskren, pun nade i one dečije nevinosti, radosti. Priđem joj, nasmejem
joj se, pomilujem je po kosi. Ne znam joj ime, zovem je 'moja devojčica'. Nasmeje se i ona meni, svaki
put kada me izdaleka ugleda i mahne mi, učinivši mi ceo dan lepšim, šarenijim, mirnijim. Allahov
Poslaniče, zamišljam kako bi se ona tek tebi obradovala. Kako bi tebi svaki put potrčala u zagrljaj, kako bi
tebi opisivala kako je provela dan, ili koju je igru otkrila. U mislima si mi ti, kako je pomno slušaš i smešiš
se, a ona sva čila i vedra, kao da je ceo svet sluša, pažljivo bira reči kako bi ti što vernije opisala kako se
sa braćom i sestrama igrala tog jutra. Pa te zamoli da se igrate, a ti klimneš glavom, i sa osmehom na licu
pružiš devojčici najveću radost.

Izlazim iz džamije. U parku na klupi sedi stariji čovek, a ispred njega kutija u kojoj poneki prolaznik stavi
nešto novca. Iscepana kesa sa bajatim hlebom pored čoveka. Srce mi zadrhta na prvi pogled, osetih strah
i stid od Voljenog. Osetih tugu, ljutnju prema samoj sebi, jer u trenutku shvatih koliko umem biti
nezahvalna prema Milostivom koji me je mnogim blagodatima počastio. A onda, ugledam kao sneg belu
mačku pored tog čoveka. On uzima malo hleba iz kese i daje njoj, nasmejan, kao da razgovara sa njom,
kao da joj tepa. Miluje je po glavi i uzima novi komad. Allahov Poslaniče, zamišljam kako bi tek taj čovek
bio sretan i nasmejan kad bi i sa tobom mogao da porazgovara. Kako bi mu tek život ulepšala mogućnost
da sa tobom podeli malo svog hleba, a ti, nasmejan i ponosan, rado prihvatiš i ohrabriš ga. Zamišljam
kako bi ga posavetovao, zagrlio, i toliko dobra doneo, da bi i takvo iskušenje kroz koje on prolazi postalo
blagodat, jer je tebe sreo.

Vraćam se kući. Prolazim pored muzeja, i vidim čoveka koji prodaje kikiriki, semenke i slatkiše pored
moje osnovne škole, kako gura svoja kolica ulicom. Stariji je to čovek, ali sa osmehom deteta. Teška su to
kolica, a opet, njemu kao da to ne predstavlja problem, kao da jedva čeka da ode kući, pa užurbano ide
ulicom. Sretnem ga i narednog dana, pored ulaza u školu, sa svojim slatkišima i semenkama. I dalje je
nasmejan, i dalje je ljubazan prema deci, baš kao onda kada sam ja bila učenik te škole. Setim se tih
dana, kako smo svi trčali kod njega da kupimo nešto, a on nas radosno dočeka, dok sluša sve naše
pridike i dešavanja iz škole. Allahov Poslaniče, zamišljam kako bi ti bio ponosan na tog čoveka. Kako bi ga
čvrsto zagrlio, jer i on brine o deci, voli ih, sluša ih, poštuje. Zamišljam kako bi ti bilo drago da vidiš da i u
današnje vreme ima ljudi, plemenitih ljudi, koji čuvaju druge, ulepšavaju drugima svakodnevnicu. Bio bi
srećan i ponosan jer su oni čisto dobro, svetlo na kraju tunela, nada u bolje sutra.
O ti koji si svetovima poslan kao milost, hvala ti. Hvala ti što me učiš kako živeti, što me hrabriš, što si na
tom putu kojim koračam moj putokaz, zvezda koja me vodi i veruje u mene. Elhamdulillah. Svaki dan je
dan proveden sa tobom, jer se tvoja dela i dobrota ogledaju svuda oko nas, samo je potrebno malo
dublje pogledati i shvatiti da je mnogo više dobrih insana na ovom svijetu, koji tvojim stopama koračaju i
jedva čekaju da ih jednog dana ponosan i nasmijan dočekaš u Džennetskim avlijama.