Duško Trifunović

TUMAČ
TIRANIJE

ZLATNI KURŠUM

(18. 11. 1958.)

1955.

Sve se desilo i ja sad ništa nemam.

Slobodan sam. To znači da nemam čak ni
gospodara. Ali ja vidim da postoji sloboda
izvana i sloboda iznutra. Evo sad sve mogu,
a nisam tako formiran; ja samo znam da
verujem i da se nadam – to je sve što mi
je ostalo od boga i od ljudi. Sa bogom
mislim da znam kako stoji, ali ljudi su mi
sumnjivi. Nada je mnogo, ali nada je meni
malo.

FANI

I odjednom iza zavijutka Fani je naišla pored

ešalona
Od stida se gola živica okolo
Smokvinim listom pokrila
Kad su se Fani i ešalon sreli

A svaki se zamah vetra video

1
 Sve podrhtava
I brdo podrhtava i ešalon
Jer korak jači poče

I svaki htede oteti požudu za sebe

od
druga
po
odstojanju
od druga po rastojanju
Svaki zaželi da je čelni i da je levokrilni

Ili da se okuka u krug ponavlja

A Fani se ni ne nasmeši

Al nije ni pljunula
Samo se stidom pokrila
U sebi vetar korila
I brzo koračala
A dugo prolazila

Čak tamo na stotom kilometru

Kada je buđena treća smena straže
Vetar je podrhtavao snovima našim

Fani je još prolazila

A mi svi bili čelni i svi levokrilni

30. XI 1955.

USTRAJ KAO REKA

Pun sam nečeg toplog što je tu

i što slutim u blizini.

Rukama tvojim vežem se za neizmernost.

Draža od svih iznad reke

2
 poleteće u susrete naša pesma
i nebo će ranjenički posrtati
ako padne u talase ma i reč.
1955.

1956.
Ponovo se navikavam na ljude. Otkrivam
da nikom ne godi šansa da bude dostojan
drugog – svak hoće da je on merilo.
Vježbam se da o svima govorim, a da niko
ne prepozna svoje lice i svoje postupke u
mojim recima. Spašava me fabrika, futbal i
zalasci sunca preko Save.

U SVETU VERNIKA I VEROLOMNIKA

Ili se tu neko nevažan rodio il je neko

Važan umro.
Kuće niz uzbrdicu malo.
Ko plačne oči prozori kosi
tužno tišinom toče odahnuće
i od tog kao da ovaj blatni pakao jenjava.

Je li to uz rođene još jednoga našeg?

Ne znam to,
niti znam ćud ovdašnjih pasa.

(Kod mene znam ih – svi su lajadžije

sa psećom snagom za pobeglim,
ma kim)

A tu je tišina
ko da nema pasa,
kao da se ovog časa
seje nevidljivo seme
iz kojeg će nići šuma čarobnih štapića;
ili možda kvrgave kruške parastos čine
crknutim psima

3
 ili suhim jablanima
ili onom promrzlom golubu
koji je juče dugo umirao
klonuo na cesti.
(I neko pređe: Neka crkne, reče,
mršavo ptice nije za jesti).

Vidim:
vernici i verolomnici sviraju na istoj fruli
podlog pastira
koji je ovnu branitelju odbio rog
da ga učini krotkim.

Krilaju spevovi suncu iz senke suncobrana.

Jedna se tačka vrti oko sebe –
htela bi da se metamorfozira.

Nebo bi palo srušeno tišinom

da se jablani ne ukočiše.

Ni šuma nema.
Pre da se neko nevažan rodio...

Tiho je kao da će popci propevati

u svetlu vernika i verolomnika.
1956.

HOD MALIH

Iz ilovače skorele nikli

kruti
samo severu okrenuti
nikada licem suncu.

Neka nož čoveku stran

ostane oštar
sve dok kurjaku ne ispadnu očnjaci.

Jednom će ipak usijani ledenjaci

4
 pokorno sići
kad ptica prokopa vetar
i on zadihan prestane osvajati.
1956.

UŽE
Voji Babiću

Nas osmorica smo za danas

pojeli svoj hleb i mast
i napili se vode

O nama zvezde baš ništa ne znaju

i kakva su pogon neće ni saznati

A osam nas
vukli smo kroz ceo dan
za debelo uže privezan
račvasti Rabotkov glas

kroz ceo dugi dan

da dušu za drugi privežemo
kroz ceo dan
glasu smo se snagama odzivali
i svi bili tu
i nikog kao da ne bi

samo su osam gluvih ljudi

o vetar oslonjeni
snagom hleba i masti
potezali debelo uže
i jedan podbuhli glas
Osam nas odabranih
kojima je odbrojano
Ima li smisla ili nema
saznaćemo kad zaduženi objave
da je trajala Epopeja

5
 a za danas smo
pojeli svoj hleb i mast
otresli mrve
i napili se vode.
1956-1962.

VETAR TREĆEG DANA

Danas je treći dan a ti si prva –

drugog nema.

Pod prozorom ni neko stojeći

tišinu šumom poplaši
o šum se tišina spotače
o šum se spotakla
i šum se spotakao

i sada gori mi gora

ko junad beuče vetar
roška se šuma glogova
cvećem između rogova

danas je treći dan

danas je treći dan.
1956.

ZNAM ZAŠTO

Hoću da budem čovekolik i kad mi izvrate kožu

znam zašto
možda baš znam i šta sam
ali ćutim.

Širok sam nekako

i dozvoljavam da se rašire ruke
ali ne dirajte mesečaru u mesečeve moći.

6
 Ja rado uvijam zavoj oko jedine nade
i ne mogu da živim naopačke
i da se klanjam mraku
u kom paranoike progone fantomi
jer nisam tamoneki.

Sve ću o vama odjednom zaboraviti

i pobeći u zoru kad pospu stražari
znam i to zašto

I znam zašto želim da budem daleko.

1956.

VELIKI KRAJ

Ne pozivam te
ali za sobom nisam zatvorio vrata.

Umro sam
doputovao na veliki kraj
i dobro mi je najzad.

Da vidiš prostranstva!
Samo –
odavde se nikuda ne može.
I ne želi.
1956.

1957.

Osećam kako imam očajno mnogo vremena.

Taj očaj me stimuliše. Ništa ne propuštam,
ali se ničemu ne prepuštam. Sarajevo je
manje nego što sam mislio, a veće nego što
bih želeo. Oprezno dolazim s periferije da

7
 tražim sagovornika. Veštački izazivam
nostalgiju tek da se učvrstim u uverenju
kako sam na pravom putu.

RUBOM BOSNE
Bratu Luki

Šaljem ti Lune, s kasnom rodom

na rub Bosne sav pod vodom
elegična prisećanja.

I sada,
kao od plutovine da je, sporo potanja dan
u vodu,
a noć krekeće iz nje kraj barskih trava,
od Blagovesti, od prvih toplih kiša.

Lune, ćelu ću ovu noć da presedim pod vrbom

zbog onih koje sam stojeći prespavao.

Dovikni nizvodu momcima mokrih grudi

da slože vesla,
da ništa grubo ne dotiče mesečinu nad vodama.

***
Mesec, već starčić, svu noć pametuje.
Stari moj, a bio si najgluplji u našim ratovima
i svake noći nosio fenjer
i plivao s nama i sa žabama.

Posle si bio narandža koju sam kriškao deci

i čekao da dođe neko dok još mirišu ruke.

A više nisi narandža.

Noći su da budu crne,

pa siđi za gaj
niz đeram što se dobrotvorne klanja
da psi postanu tiši

8
 i sni da mirniji budu.

***
I sutra će fabrika dugo svirati rubom Bosne,
a zvuk duže visiti nad rekom,

i sutra će kum Đorđo penziju čekati

s pričom o slasti plodova iz dudove aleje,
koju će tek da zasadi kad jednom godina rodi,
a unuk će mu mazati grbu kajmakom
i gaziti petama da ga podmladi,

i sutra opet
žena će na prag šesti da nadoji mladunče
ćapćavo
i siti haljinu dugu da za četiri godine ne
okraća
dok se ne zacuri mamina Belodanka,

a okolo će deca veselo sviruckati na vrbu

jadikovu
i mrtvom vranom plašti vrapce iznad
konopljišta
i biće opet ravnicom kriv putić govedarski...
1957-1960.

DO ARENE

Visoko negde oblak se svija

kud maštom mesečarim.

Odem u snove sam

i sam se iz njih vratim
sam al nikad samo svoj

Rod si mi neki
ko šuma šumarku punom povijuša.

Ne spusti tako klonulost svoju

9
 s rukama u krilo
već reci nešto što će da uvredi
u meni onog što nikog ne vređa
neka očvrsne malo

Time samo možeš da spaseš buk plićaka

nad kojim je natruo most
što vodi u arenu.
1957.

FAKIR NA LOMAČI

Dubim na svojoj kostobolji.

Od jednog kraja do drugog pesma

kao nadvodi jauci rastegnuta.

(Ne čuje pesmu svako

jer nije svakom ovako)

Možda ćeš pesmo do sutra i ti

pasti srušena
zalutalim nebeskim meteorom.

(Ne misli svako ovako

jer nije svakom ovako)

Mome bogu je nekada bila

bonaca do kolena

a danas mi mogu svi reći sve

pogrde u lice
i ćutaću
nemoćna bivša svemoć

fakir na lomači

A juče sam uz smeh

čipkast ko prolećna magla

10
 nadrastao teme
i hteo nebo u čvor da zavežem.

Ali svejedno
i onako će mi kroz kosti prorasti
bunika neka
kad umrem na zaravanku kraj reke.
1957.

PREDNOST NA VEČNOST

Dugo se samo jačemu klicalo

i velikomu
a kada prođe njihovo vreme
klicalo se dalje
kao da to nisu pogrebi idola.

Klicalo se dalje
jer spremali smo se da umremo mali
pa sve velike preuveličali.

Sruši mršava beznađa i hodaj rubovima

jer lažu sredinaši
i lažan im je znak:
kužni zrak
od mirisa.

Tek nebu večita prednost

jer ima prednost na večnost.

***
Čudan sam danas
pobolevam nešto
a zdravljem se kunem da mi ništa nije.

I opet bežim
iz izbe svoje prognan hajkom nekom
i tražim nekog suncolikog u tami.

11
 A ljudi kada bi hteli mogli bi biti pravi.
1957.

TAMBURICA

Noć je
i sve su ove magle zamaglile
a samo nekog nema kad nikoga nema
u tim maglama.
Kao da bih hteo da se ispovedam.
A zar bi bistrija bila reka
da li bi nabujala
da u nju prospem to pridnu života.
I kome to treba srpstvo naše
ako smo brankovići
kome naše reci
ako kao zlatni kuršumi ne zaseku
pa sjaju iz dubine
i po kap kapilare.
Dolazim da vas zavolim
da nekog nadigram i natpevam
a ne da vam o glavu razbijem tamburicu.
Čak kada pođem poklonicu vam je
samo ću svoj prtljlag da uvezem
njenim žicama bodljikavim
trebaće nečim da mi grob ograde.
Ja mislim da sam ipak došao na vreme
došao da vas zavolim
da se natpevavamo
da me zavolite
pa da vam na kraju za to poklonim tamburicu.
1957.

ZAPAMĆENI OSMEH

12
 Zastane malo zvezda pre pada,
zastane ko voda iznad vodopada;
zastala, odstoji svoj tihogovorni muk,
svoj obavezni stoj –

zastala, odstoji malo –

dok dečak na reci doživljava nešto.

Liči mi ova ulica na zapamćeni osmeh:

pod prozorom su četiri jablana
i jedna klupa u senci.

S reke dođu pa grad prekriju golubovi –

a dečak na reci doživljava nešto.

Malo jedan vetar da nas sve digne

i ustalasane vrati.

Liči mi na zapamćeni osmeh

sav ovaj mali velegrad u sebe zaljubljeni.

A reči one, one naše reci,

ostadoše suva zvonjava nutrine.
1957.

KAMEN I VODA

Kao voda na kamenu – uvek s kamenom nikad

kamen.
Sam
pa zato crn
crn
jer sam sam.

Kao kamen pod vodom – uvek s vodom nikad

voda.
Hteo bih – licem sam reci predan –

13
 da me takvog nađeš
kada nagrizen suton umače stidno kolena u
reku.
Suton ko mlada ciganka
a reka kao putovanje njeno.

Kao voda i kamen – uvek zajedno nikad isto.

1957.

1958.

Već nisam sam. Već mogu da mahnem preko

ulice i već meni mašu. Otvaram se da bih
se zahvalio na dobrodošlici. Prvi put osetim
da je to lako i da je to zdravo. Ali moji
divljačni refleksi zuje: dok se otvaram s
namerom da se otvorim kao cvet, ti se
zatvaraš oprezan pred mirisom tog cveta.
Taj zakon učim napamet. I smeškam se.

NOVI APIS

O koliko nas je začuđenih ovde!

A meni se čini da sam već jedanput

doživeo ovo
1 trebalo bi osetim već nešto mudrije odigrati
i u veselosti naglo probosti gromovnika
pa da prestanu okrugline rasti
ko sablasti.

O mnogo nas je začuđenih ovde

koji nad grobom bivšega boga
zlatno prstenje prilažemo
za novoga.

14
 1958.

BOGOSLUŽJE

1.

I amin amin amin mama

ovo je poslednje tiho bogoslužje
nama koji smo uzvodu doplivali
na ovu zemlju
i sve nam osta od vode i zemlje
i sve od zemlje a sve protiv vode
od onog prvog voimjaoca na čvrstom pod
nogama.

Greh je moj samo to što se ne osećam grešan

mada me stid crveni pred ovim taštim svetom
koga su izgleda rđave rode donele.

Samo bi čupanjem duše mama mogli da nas

spase
arhanđeli naši
ali ja hoću da i moj prozor noću
s brda gledan nešto znači bar dotle
pa iako ne mognem više zapevati
iako ne stignem da se ođerdanim dukatima
ja barem znam
sve nam je od zemlje i sve nam od vode

a bogoslužja su samo za utehu.

1958.

2.

Od neba zemlja se plavi

nebo se od zemlje travi

15
 i jednako mirišu

Daleko do vidika pa raširene ruke nidokle

ne dosežu
Vidi se slap neba na horizontu:
rub neba na rubu zemlje
a nigde ruba umu
i nigde odjeka:
svi su odjeci
za šumama
pobegli
daleko
niz
ravnicu...
1958.

3.

I danas me prkosom mamiš ko rascvetano trnje

Ti si mi nešto duši
Duši si mi nešto
zbog čega zaboravljam da si mi dan hoda
pred umorenim nogama
i rukama tako malim
što tako malo nose
a hteo sam kad dođem
da bar one budu pune dolaska

Ti i ne slutiš da će te ljudi proglasiti

mojom pesmom
a trebalo je da si sirotica
da bi bar nešto od ovog razumela
1958.

A BRUT JE ČASTAN ČOVEK

16
 Čudiš li mi se što kada
DA
treba reći
NE
kažem

Ni voda nije uvek vodoravna

Mudracima oduvek drhte ruke

i merila se tresu

A bit će
ko uspe da poseje zvezde
kao sunca će plodove brati

A Brut je častan čovek neosporno...

Poveruj
možda ćeš lakše umirati.
1958.

BABOVA RĐAVA
BAŠTINA
14. 3. 1960.

1959.

U čamcu su moj otac i još jedan, čovek u

kratkom kožnom kaputu. Kaput se šija. U
čamcu je i jedno tek oteljeno tele i moj
otac ga pridržava, a čoveku u kožnom

17
 kaputu ime je Adam i on vesla. Za njima
pliva krava. Kravi je ime Rumenka. Čamac
prilazi našem prozoru i otac kroz taj prozor
dodaje tele mojoj majci. Ja znam da je
moja majka iako vidim samo ruke, pružene
kao kod one žene na slici svetog Đorđa.
Nedavno sam opet mislio na to i upitao
svoju majku da li se i ona još seća toga
događaja. Da, mama se toga seća, ali to se
desilo mnogo pre nego što sam se ja rodio!
To je to, dakle! To je, dakle, moje pamćenje
krcato golicljivih priča moga oca, veselog
tuberana i pobožne fantastike moje majke,
sanjalice fenomenalnog pamćenja. Ko smo
to mi? Otkuda mi u ovoj močvari? Zašto mi
svaku priču pretvaramo u lični doživljaj? . . .

POPLAVA

Pukla ravnica a pukla brana pa nema o što

da udari val...

Voda ko horda – horda ko horda...

Mrsi se gusti ivik crni se pusti šljivik

uz vodu uzvodno vrbe se vuku
gole i bele kao da slaze tople gaze
dignutih ruku
za njima jablan jedan žuri
svijen u struku . . .

Već grca grmlje već škripi hrast

još majka bira smer još plačem ja
još sused psuje još sunce na nas zja . ..

Plivaju vidre plivaju daske plivaju krave

leti vika kruži ptica pliva plast
na njemu roda za njima krov sa krova zov

18
 i viče ko čovek i klikće ko ždral. ..

A nama o šta da udari val...

Nebo voda – voda horda . . .

Pukla ravnica a pukla brana pa nema o što

da udari val.
1956-1986.

PRIPADNOST

Da li je prvi ko dođe prvi

ili je prvi ko ostane prvi?

Ja opet ne znam kome dolaskom svojim

pripadam
ni dokle ne znati to prvo
još dok si mi ti jedino
i još dok prvoga nemam.

Posle dedova mi osta dedovina

i još dok prvoga nemam
rika u dolu a vika u strani
i još dok prvoga nemam
volovi u dolu a domovi u strani
a nigde prvoga nemam.

Iz zemlje još viri i još je kamen

to mesto
gde ženi neveran praotac moj
sustiže pramajku
i zakla je zbog ženskog neverstva.

Rika u dolu a vika u strani.

I još dok prvoga nemam

19
 ja bezbrojni tvoj porod
i izrod bezimeni
pljunut ću biti možda
ali ja ovim tvoje propovedam
i pružen tebi stojim
da lakše opstanemo
ja to iz ljubavi prema ljubavi
iako slutim tek kome ljubavlju svojom
pripadam
sad dok si mi ti jedino
i dok još prvoga nemam.
1959.

VATROMET

Nismo baš od čelika mi oko čelika što smo

oko čelika sviti
mi smo sa njime sliti mekoću da mu damo.

I ničeg neće biti budemo li samo

spavali u krilu
jer živi tajna oštrica
i buni se
i uvek preseče svilu
ako nam samo ona pomaže u letu.

Po jedno oblo brdo ipak svaki će osvojiti

u ovom vatrometu
pa makar bilo maleno ko humka
ko stvrdnuti kubik zemlje čovečije.
1958-1962.

ŽIVOT

20
Jednom ću ti ipak najdraži posinak biti
i podići će nam podkonac jednake spomenike
uz tužnu muziku i pevaniju svetu
zbog ovih naših dana i komada

I kad su naši bili samo varvarsko pleme

želeli su te punijeg i drukčijeg i više
i ginuli želeći

pa odakle hoćeš sad

sve do stuba na rubu
svuda će opet da te žele
punijeg da te žele
i drukčijeg i više
i da te kao igračku drugima pokazuju

A ja te suvoćom dana i komada bijem

i zadaviću te suvim zagrljajem
i ponosom ovim koji mi smeta samo

I ja te komadom bijem
a ti me bijes danom i komadom

I moj je otac bio kosac

nadaleko čuven po otkosu i pleću
a grbavi grobar mu o grobu travnat
prelomi kosu i psuje pseću

Ako sam severno brdo

ipak sam padina južna

Tvrd sam a orah ne pominjem

jer ljuska se baca
a u jezgri je klica

To vučić staje u stope staroga vuka

i oči mu se svetle u mraku

A spor sam vidim

prkosim a hramljem
tebe pridržavani i držim se za te

21
 i bijemo se danom i komadom
1958.

SUDBA

Znam da ne varniči kad kujete zlato

a dimi se kada ga lijete

I ja sam lio ja sam i kovao

dan za komad – sto komada na dan
(dimilo se i varničilo je)
da kad budem leden
ne budem na retka spominjanja sveden

A možda me neće biti ni toliko

jer dok sam lio i dok sam kovao

suviše tih sam bio
suviše verovao
suđeno bolovao
a nisam za zlatom po mulju trgao

I kad budem leden

biću tek na retka spominjanja sveden

A možda me neće biti ni toliko

1959.

ŠEĆERNA TRSKA

Uzrok i dalje ostaje ovozemaljski

Vidiš – od mržnje tvoje
osta mi jedna leva i jedna desnica samo
koje me mogu da bole

A prepun san bilo je to moje postojanje

22
 San od tankih žica violine...
... san taj što mi oko zdravlja raste
kao šećerna trska
od koje se može i koplje napraviti

I pravim koplje – ne u dokolici

jer za mene tebe ne bi Odom Tebi
sad pravim koplje
pa makar mi ono bilo protiv glave
1959.

KRIV JE NEKO

Znam da se ne mora moći

a opet nisam
jer kad bih bio jak
drukčije bi sve to zvonilo
i gordije se čulo

O kako me boli takozvana duša

Ne nisam
a kad bih bio jak
drukčije bi sve to zvonilo
I gordije se čulo
I gospon-bog je bio sin grbavog nadničara
sit bio samo kad otac naprosi nešto
il godina ponese
a pogospodi se pa rod zaboravi
braću ne poznaje
i ne priznaje nam da smo baš mi i naši
oduvek svemu temelj bili

I temeljićemo

A naše trule krstače iz uglova groblja

krade sirotinja uz januarske studi

Jest.

23
 Nisam.

A kad bih bio jak

drukčije bi sve to zvonilo
i gordije se čulo...
1959.

ODUVEK OVOLIKO
Zlatnim satom bi trebalo meriti ove dane

Skriveni piakasmo kad nas pobediše

a plakali pred svima kad smo postali heroji

i pomrećemo o takvom plaču pevajući

jer sunca što ima sve je tek za leka

i zato često dozivam čoveka

pominjem laž i ženu
nebo i zemlju
i sve biblijske prvence
i svijam sve to za nekog u vence
i znam
nikada pravi dani mereni nisu zlatnim satom
a sunca je oduvek ovoliko bilo
a nije ga uvek bilo ni za lek
1959.

SMIRAJ

I mene su nekad snažni nežno ko svoga

visoko podizali
i otimali se ko da me poljubi

A sada nada mnom plavet polako dobiva bore

24
 i mir njen nejakog mene teši

A tu su svi moji dani

i svi moji komadi
i mi koji se tražimo
uzajamno i obesno
očiju povezanih

i sve to oko mene

koji umišljam da sam odigrao svoju
po nekim mrtvim taktovima
da sam je odigrao...

A ovo su dani od kojih ću

svoja davna vremena napraviti
i priče unucima
1960.

VERNOST

Varam te
i dok drugi leže u travi
ja se slobodom svojom poigravam.

Na mene palo pero iz krila Ikarova

na mene pero
nigde krilo ćelo

i dok drugi plešu

ja slobodom svojom hazardiram
umesto da plešem i ležim u travi

umesto da živim s pogledom na more

ja postajem more s pogledom zlokobnika

ni do pola još
a već popola pretrgnut
i ničeg na pretek nemam
ničega za bacanje

25
 A biti gospodar prostora paklenoga
između rođenih ruku
i biti na pomolu
za taštinu mi dosta

Ja nisam ovakav postao

ja sam ovakav ostao.
1959.

PESMA NI O ČEMU
M.

Urasta reč po reč u pesmu ni o čemu.

Možda smo ušli negde gde se ne srne

a ne smemo izaći
jer čekaju nas sramne –

Živimo mnogo željeni –

a željni

a ti si tek jedna
ako si sebi jedina
i ne znaš šta bi
u želji
da nikog nemaš
i da ne budeš sama.

I kao da uđosmo negde gde se ne srne

sakrivam o tebi pesme
u pesmu ni o čemu

i nestaje nas –
željenih
a željenih.
1959.

26
GRAD

Ovde je
posle pokolja
prcživelom hajduku pomogla čobanica
da sagradi kolibu pored izvora
i da ozdravi

U zdravlje zdravih!
nikome drugom nema se o što
da kucne bistrim pićem
dok se pred nama žednim polako tanji mlaz

Nestvaran pred tobom

kao pri vrhu senka jablanova
kojoj niko na rub ne može da stane
kao da čekam da po mene seeivo dođe
A da me nisu nemoćnog pridizali
i da tebe nisu gradili
gradino
niko nas ne bi mogao da rusi
ne bi imali šta da osvajaju
pa razrušeno dograde i brane
kao u prkos dcvojački da se u nas zaljube
i da nas opet zapale kad pođu
Ne bismo ludost svojoj robovali
da mene nisu nemoćnog pridizali
a tebe posle pokolja počinjali

i obojicu nas
srušene ostavljali.
1959.

MLADOST

27
 Uspomeni na Nikolu Pajića.

I moja sivsokolost među dve vatre pada

pa umaram se u dvoje gledajući
od dvoga strahujući
dok bridi mi mladost razroka
ko razrokih grudi dcvojka
i zevovi me vrebaju.

O sivsokolosti moja sivo ti sokolenje

da ćeš me ponovo dići.

Sad vidim kao nad ušćem

kako se prestaje jedno
gledam kako te nema
a sve tvoje još traje.

Ne želju drugu
do s tobom u krugu da sam
a krug nam neprobojan
a vidik samo naš
i voda do pod planinu.

Ne želju drugu

Možda bismo nekako ujede zavarali

da zevovi se naprazno sklope
mada je sivo sokolenje.
Ovako ni sam ni s tobom
t ne mogu da te prežalim ćuteći
a to bi bilo ravno tvojoj snazi.
1959.

JAMČIM ZA POSLEDNJE
Izetu Sarajliću

Ko ovu šašu preživeli

28
 zlatnom će kašikom s nama da srče
iz srebrnih činija.

O znam tu znanu
ali prcćutaću da sam prisutan bio
i da preživclc često čekaju kajališta
umcsto kašika zlatnih.

Ali ko ovu poslednju

u ovom mome kamenom dobu
u ovom dobit kamena u letu
ko ovu poslednju preživi
zlatnom će jamčim
jamčim nad kostima Bosnijc moje
u stećku
pod krstom
i nišanom.

Jamčim za one koji poslednju prežive.

1959.

BAŠTINA

Ovaj zavičaj nas oče trnjinom nas othrani

ubogom besedom tvojom da klonimo se besa
i glogom kuraž probi
da ne povampiri se vižljasta snaga

Pogodi nas vcliš sudbina pobednika

što trijumfalno uđu
i na tom se trijumf završi

A u lov je trebalo da me vodiš

i na lovištu rogom dozivaš
Ne bih se odao lukavom krivolovu
ko ni ti
ni zamkom davio plašljive i slabije
ko ni ti

29
 al ne kao ti
bio bih lovac na mesoždere kraj vode
gdc dođu žeđ da tole
a po skapaju pred mojom rukom
u vodu gledajući.

A sad smo priprosti ribari

što s rodom i pticom kuviuzom
dele ulov barski

o baštine li tvoje

A između mene i sunca

nad barskom žutuljom roda povela ukrug
a za njom mladi

a ja u strahu od greha
plovim po svome moru dobrodušja
bolesniji otkako naučih imena bolestima
i lek pominjem a leka ne tražim
nad vodom suvo pijem i suvonjav se vijem
povampiri se katkad vižljasta snaga
no strah me gr eha
pa razmećem se svojim dobrodušjem
a na ponosu mi namet baštinjeni.
1960.

1960.

Ponovo imam potrebu da se izvinjavam i

zahvaljujem. Moj trud je ništavan prema
rezultatima koji me prate. Fakultet je moja
prva mcšovita škola i prvi put imam isti
društveni status sa dcvojkama. Satima slušam
kako dišu i slušam kako luta njihova
opasna pamet koju prati radar instinkta.
Ja strepim za njih.

30
HLADNI KOV

Kadije priznajem nemoć svoju

no da propovedam umišljenu snagu

I hoću li po svome drukčije ne mogu

mada me život opominje mudro

Ako me vide neka mi ne kažu

neka ne spominju kovanja moja brojna
udarce moje u hladno
ako me vide neka rni ne kažu:
hladno se ne kuje hladnim se okiva

Ko se sraman vrati
taj vesto svoje odsustvo sakriva

A ja sam lagao samo

kada sam laži priznao

I dobro mi je još dok nemam tajni

dok jesam ono što svi vide da sam
jer samo tako ću do kraja da volim
iako nije ni bilo početka

I hoću li po svome
drukčije ne mogu
mada me život opominje mudro:
Hladno se ne kuje hladnim se okiva.
1960.

DRUKČIJI LEK

To što ja krivudam
to staza krivuda

31
 staza kojom ljudi prolaze

Vrcme traga ne ostavlja

ostaju tragovi naše nemoći

Ruše se zidine jer su loše građene

prolaze ljubavi nesrećno nađene

vreme traga ne ostavlja

umire samo od sebe

što živi samo za sebe

Da ne znam možda bih pomislio

da se sve to odvija
vodeno sigurnom rukom

Ali vrcme traga ne ostavlja

to su tragovi naše nemoći

i svaki vek je isti vek

samo se traži nadobudno
za istu bolest
drukčiji lek.
1960.

BELI JABUČILO

Znao sam
nisu uzalud žalosne vrbe
proletos prve prolistalc.

Poslednja ptica nad njima

poslednjc pevala je.

Odavde nastaje spust

i odron
nebo je još samo sad tako blizu

32
 brdima ovim i ljubavima

A sustignut
zadnjim dahom Jabučilo progovara
a ne može da poleti

a ne može da poleti konj krilati

jer tako mu krila spale
krila snazi tako spale
da umire pod bedemom
da umire
a već spašen
jer ne može da poleti snagom svojom.

Ti si spomenik mome propinjanju.

Ti si to ceo život u susret prilazio
bedemu svome
ti si se to ceo život
tom bedemu primicao
na krila se privicao
ceo život verovao u moć svoju

a sad se sve na to svelo

da se bolno progovara
a ne može da poleti.
1960.

SEDAM SMRTNIH GREHOVA

Mi već u sedam susreta

sedam smrtnih grehova imamo

Prvo oholost drugo lakomost

u sedam susreta
tvoja oholost moja lakomost
jedina naša doslednost

U sedam susreta
sedam smrtnih grehova imamo

33
 i sedam besmrtnosti
1960.

ODA OD BISERA

Dajući snagu
nekako ću smoći i za sebe deo

I siv kamen svetli kad ga što obasja

Doneće jedno bezgrešno milovanje

u detinjastost našu
ona
koju zovemo kad dozivamo snagu

Pojavljuje se dan naklonjen našoj strani

To oživljava čuvena ptica
posle čuvenog pada

Lako je vedrim nebom suncovati

i biti vojskovođa posle kanonade

ište krvi nada

ište krvi nada.
1960.

BREZA
Sveti Masleši

Sinoć sam vrlo jasno svoje pesme nacrtao

Crtao sam ih iglom po staklu
a stakla na mome prozoru crnim su obojena

Crtež je bio u vidu zmaja

34
i mnogo malih svečanih balona
a sve to za teški medveđi lanac privezano
a drugi kraj lanca je u mojim rukama

I gledao sam posle kroz tu svoju paučinu

kroz jedine svetle niti na mome crnom prozoru

Prvo vani je padala kiša

onda se videla reka
nad rekom kao da su ptice prosule iverje neba
zemlja ljigava bila ko kolo mlinsko
i strašna je visila noć
kao o igli nad okom otrovna kap
kao da se zaspaloj devojci prikrada Ivan ludi
tako se strašna spremala noć

A kroz najlepši deo moga crteža

video se komad dvorišta
stazica prema vratima
tri vreže mladog cveća pored plota
i breza
moja tužna lepota
što sama od svoje beline treperi
samo hlad joj pada u tuđe dvorište
a trulo lišće na stazu prema mojim vratima

Dugo sam mislio da gledam brezu i njezin hlad

da gledam cveće plot i stazu
a na strašnu sam zapravo mislio noć
pa sam u sobi upalio svetio
a da kroz crtež lanca nisam ni pogledao

U mraku vatra biva prisutnija

i da je neko gledao s reke
video bi na crnom staklu
tankom iglom nacrtanu svečanost
video bi moje leteće igračke
kako teški svetli lanac zatežu
i mislio verovatno
da je lanac na crtežu vezan meni oko vrata

a hteo sam da se vidi

35
 kako čvrsto držim lanac u rukama

A možda bi oni gledajući otud

kroz sliku lanca videli mene
kako se spremam da idem u cirkus

Samo niko ne bi znao kud ja idem

ni kakva se za me strašna sprema noć.
1960.

VARIJANTA

Život nudi varijante

a rđa nam nagriza srž.

Obuzet strašću svojom

umreću bucmast još
po svojoj varijanti.

Umreću u vreme kad umiru sveci

kad umiru pesnici
i druge kukavice

umreti bez volje

da od moje urne makar
tvorac snova stvori bolje štogod
manje kivno i manje naivno

jer ja sam bio video i svesno

prešao u svoj tabor
među čula
da bar to što imam spasem od rasula
pre nego poklekne bucmasta mudrost moja.
1961.

36
 JETKE PRIPOVETKE
26. 5. 1962.

1961.

Sve mi se vraća s merom koju zaslužujem:

i moje zlobe i moje dobrote vraćaju se.
Bumerang radi precizno. Uljuljkan, bio sam
zanemario neophodni oprez, zanemario
pravilo da će sve ono što sam ja zaboravio,
zapamtiti drugi. Panika je. Ponovo sve
pratim i sve pamtim, ali tako oboružan
vučem mnogo balasta. Treba otkriti tačku u
kojoj spava ravnoteža i probuditi je.

SAVEST

Ja nemam drugi dnevnik

niti drukčije dane
i zato su te trpke reci
tako strmo poredane

Veliki čin je ovo čekanje da se desi

ovo ustrajno stojanje na pramcu
Plašim se – veći je čin
od spasonosja tvoga

Čini mi se da sam već nazreo crtu

do koje će krajnjom snagom da se dopre

37
 A tek onda će oholi da se osvrnu i da poblede
ako budem kadar
da smrću svojom ne zadivim svet
niti ga nateram da od užasa oči razrogači
zastane krotko kratko i obori glavu

Ja sam izmišljao svoja proviđenja

i sve davao da ona ožive

I svagde gde su sveti i prokleti

postojim kao rana od kolana
za uspomenu na velike trke smršenom kulašu

I nemam drugi dnevnik

niti drukčije dane
zato su te pesme tako trpko ispevane
1961.

DUGO SUŠENA TVRĐ

Moj vuk halapljiv i neiskusan

jede strv
nad kojom
već mudar i odmeren
crče
vučina tvoja

Moj vuk je pristojan pitomi skot

od vrsne vreže
da srne lanuti naglas i ono
što mnoga paščad tek reže

jer na njega je došao red

A to što još nije stigao da lipše od časti

moja je pogreška
gorda

38
On je moj
a ja znam svoj naum napamet
smak svoj
i ceo ritual već vidim oko njega
i već sam zadovoljan

Dovde mi je tvoga nutkan ja pečene sreće

Moj vuk budan jede
to od čega mudar crče vučina tvoj

Što bi još hteo

čemu da se divim
kad tako usko i ukoso
naprasno živim ovaj životuljak
skupim krpama utegnut šaren
varavi zamotuljak
koji se ne da meni
i koji od mene neće
sve dok ne strune sve oko uboda
pa snova ne zaraste

U moje vreme
a to je okrutni čistac sa obe strane Krista
bili smo ljudi
i bili jestivo Ijudožderaču

zbog toga neko postade krov

a neko bista kamena

Obilazim svete spomenike

i vraćam se kroz korov
među žive kao s pogreba

Ko kamen prvobitno
nešto se u meni usprotivi
a šta je sa mnom
koji od rođenja
pod krilima čuvam crne lastavice
ja kada poletim
da jato poleti ćelo
kad dignem teška krila

39
božije ptice da sunu
i crnim zadive sjajem

Ko kamen prvobitno i staro

nešto se u meni usprotivi
i ne da da se dajem

Nijedna omča dostojna nije moga vrata

U mom životu ja sam najvažniji
i sve moje ima prošlost samo moju
dok traje nadgrobnost ova

A iskušenja će doći
večito nastaju samo teški dani
i vatra će biti strasnija
od svih strašnih sevova
kad zdrobljena bukne moja
dugo sušena tvrd

Još dok mi u tvrđi

hladna svetluca ta vatra
pola mi spokoja šatra
a polovinom strepim

A verujem da se moglo i mirnije

stajati u sredini
a biti postrani

ali od srca moga kad praviš

memljivu zemunicu
i prisiljavaš mi želju jedinicu
da bledi u njoj
i da zidove porukama šara

nisam li u sredini
nema me ni postrani

Ja znam svoj naum napamet

smak svoj
i ceo obred već vidim oko njega
i već sam zadovoljan
A priča o meni tek od sutra počinje.

40
 1961.

SLAVNA SLAMKA

Dobro je što se nismo na uglu rastali

ne bismo se imali zašto osvrtati

A ima mnogo ženskog

muški nečeg ženskog
u tvojim pozivima i odbijanju tvome
što su u divnu uzajamnost srasli

Da li bi bila spas
kad si već žena
da suziš samo za se ovaj prostor
i da se opet širina široko vidi

Ne zna se da li će pre stići

ko pođe kraticom strmo
jer stiže samo onaj
ko se za tihu ljubav glasnije opredeli
a da mu se ne čuje glas

Sad naše vode teku samo sada

Spore lakše mrznu
i mutne su

Donesi to što imaš

dokažimo sreći
da postoji nadzvezda ako je zvezda malo

Još ne znam šta jesi

a dobro znam šta nisi

i kakva ćeš zauvek ostati

uvek poslednja slavna slamka
do koje plivaju panični davljenici
1961.

41
VENAC I LANAC

Već stičcm prve bore

prve ljubavi
i prve neprijatelje
i držim da sam srećan

Ovo je venac skovan od mojih predrasuda

Ja držim da sam srećan

no mislim da sam loše započeo
a nisam znao prestati na vreme

I zemlja da ne postade zemlja

blatna
bila bi ko u početku
kamen žarki
Ko nam je kriv lepoto zemljo
koga kleti
Ni moji stari nisu imali čitav krov
ni čitav groš
ni drugi koš
no samo grudni
a i on truo

a srećni behu
i rodiše me između dva pljuska
na svome mostu preko mesečine
gde vedri bog grohota
i jedino cenu ima sirotinjski ud

Bio sam gad

dugo
i bio presitna meta
pa strelci promašiše

Postadoh ponos

42
 a tek moj plaćenik plače
kad ganuto zaljuljam srcem
ko vodom posvećenom

Ko nam je kriv zemljo lepotice

danas je meni hiljadu godina
hiljadu puta to sam mogao da ti kažem
ali uvek sam loše počinjao

A sve se to tako prosto da da resi

ja da umrem

jer kad sve o meni saznaš

a ja sve ulažem u to
i svoje malo znanje
i ljubav poveliku
i kad sve o meni saznaš
ostaće samo venac skovan od mojih predrasuda

A sve će to tako prosto da se resi

jednog dana.
1961.

BIO DOŠAO

Pusti me malo da lutam

bolje je što ne znam kome se obraćam
kad o ljubavi počnem
ili o mržnji

važno je zna se da zaslužuju mnogi

Ovamo sam bio došao da živim

Dovelo me moje srce nepismeno
pred vrata ova sa natpisom zlatnim

Putevima kud smo prošli

ja i srce nepismeno

43
 nije bilo hladovine
osim naših dveju senki
i mojega verovanja

i mi smo jedini imali moć

da u kaljuzi provedemo noć
a da ne ukaljamo ni prst
o njezin masni sjaj

Kako rekoh
putem nigde hladovine nije bilo
osim naših dveju senki
i mojega verovanja
a sada nada mnom raste mrkli hlad
duša mi obrasta mladicama žalosne vrbe
o koje čvrsto kanim kada narastu
da vešam nevernike

Dotle me pusti da lutam

kad o ljubavi počnem
ili o mržnji

važno je zna se da zaslužuju mnogi.

1961.

JASNO

Ljudi veruju u zlatno brdo

jer nisu mogli da ga nađu

a ja verujem jer sam našao

Sve veštiji sam i sve sigurnije

plivam prema pustome ostrvu
i izbegavam lađu

Svet je jedna krupna zverka

ko dve zverke ujedno

44
 i ko više ponekad

Ali ni sam fatalni bog nije mogao sam

i kad je stvarao svet
ljubav mu bese na umu

ja mogu sam samo da jamu kopam svoju

a opet drugi treba da je zaspe
kad ja legnem

Meni je jasno da on to zbog sebe čini

iz straha pred smrću
koja će biti u meni
i biti iz mene

meni je jasno
i sve jasnije biva.
1961.

ZA BRDIMA BRDOVITO

Ako je zemlja moja i zemljotresi su moji

Za bregom je opet breg

drugi breg a isti steg

za brdima brdovito
ko pred mravom grobovi

a pod svakim novim bregom

ja pod starim stojim stegom

Dok svi misle sutra gde će

bolje biće

ja gde god prisvojim zemlju

i zemljotresi postanu moji

45
 Drugi breg a isti sneg
novi breg a stari steg.
1961.

NIJE BEZ ZMIJE

Danas sam tu opet sam

mada sam odavno nisam

Sam na belom kamenu

dušom nebu i moru
a iza mene brdo od kamena
a na kamenu ni travke

slutim
nije bez zmije
jer nikako u taj prostor
jedno lice da ugradim

a ima belog i ima plavog

ali nije bez zmije

Zato sam tu opet sam

mada sam odavno nisam.
1961.

KARIJATIDA

Još gladujem

i odlazim kroz planinu

da obiđem oko časne karijatide

46
 da se divim njenoj patnji
njenoj snazi
da uživam u lepoti od te patnje
u lepoti od nepravde.

A kad saznam

da u gori nema zveri

što čuvaju svetilište
da kroz goru svako može
da me neće svete zveri rastrgati
da se neću posvetiti rastrgan

ta je priča još iz doba

dok je šuma bila gramziva

I kad saznam

da se časno patnja njena za lepotu

u nepravdi
i prećasna karijatida
na čvrsti stub naslonila
a stub drži svod
iznad glave toj svetinji naslonjenoj
biće tužna strašna priča
kad se sazna
da je ona još iz doba
dok je šuma bila gramziva.

U riskantnu ovu igru još ulažem

još gladujem
i odlazim od prečasne karijatide
što blistavim svojim telom
stub zaklanja.
1961.

SLAST I TREPET

47
Krila bi htela da niknu
a ja ne dam

ne sme da prevagne
ovo privremeno bavljenje lepotom
i letom

Oprez ovaj dvostruk u iglu uvlačim

a iglu kliskim prstima provlačim
i stari raspor srasta

A ti svoju svilu za moju vežeš ranu

Mada si izmišljena tvoje srce je živo

Ostani tu i takva
a kako tebi bude u pesmi
tako će meni u životu
niko ne gubi ništa po mome rasporedu

Urediću za te da budeš tu
i takva
da budeš slast i trepet
umesto strah i trepet
kao i moje jetke pripovetke što su
udešavam za te
uz put je to meni
a tebi mirna zaleđina

Ali ja moram ostati pri svesti

proći će mene ovo
a doći ono
kad svako za svoje reći odgovara

Zato mi krila sabljasto svita

unutra rastu
a vani ja im ne dam.
1961.

48
NOĆ

Noću
svi smo sami
a živimo svojih stotine života
Noću ko nas traži može da zaluta
jer mi boravimo negde na po puta
između sebe sada i nikada
i živimo svojih stotinu života.
1961.

MOJ SAT
Miljenku Mlađenoviću

Kasno je da se ustaje a rano da se leže

Već jednom palo vreme

još jednom besmrtno pada
u proizvoljnosti našoj
u drskom protivrečju

Tvoja pesma mojoj pesmi ne da mira

Noćas si ti jedina živa ptica

koja bi da me bodri

Verujem ja u dleto tvoje sveto

i znam tajnu oko tebe lovorike veličana
moj sat tvoje sveto lišće gricka s ruba
a od toga nikad svile nikad sjaja
lovorike veličana

Taćan je moj sat

i moj deo sreće
on meni sitno secka
da lakše proždirem

49
 jer kasno je da se ustaje
a rano da se leže

rano da se potpuno raspaše

a kasno da se ponovo veže.
1961.

TANANA VEČERA

Otkako sam postao srećan

po prvi put noćas
osećam se preterano svet
uz tananu večeru u uskom ćorsokaku

Ništa protiv tebe izmišljeni svete

ovo ja opet ne mogu da spavam
i tolikog te stvaram
da živim ko sitna mrlja
u hladovini tvojoj
0 tananoj večeri i tananoj nameri

i ne odričem te se
ali ja se vraćam
i treba da šijem bez mrlje ikakve
a ne mrlja da sam

a vraćam se samo da im kažem

a kad im reknem moraće da sine

Ovaj put se ipak negde s drugim spaja

Ali najradije bih ostao tu s tobom

obilnim
uz tanku postelju i tananu večeru
jer ko se povrati povratka mu nema.
1961.

50
POD STARIM BAGREMOM

I dođoh tek zato da udahnem huk tvoj

želeći mir
i odem

Stiša se prerano onaj sa uobraziljom mojom

za jato vrana zađe mesečina
počeše kiše ...

A nikog nema da lakunoć kaže

Deca porasla a krepao pas

I eto sad mogu

a žao mi je što ne znam da služim
da budem blago povit
gusti hlad
slatka ploda

sad mogu
a sve što još je
to je
da se
više snova ne počinje.

Deca porasla a krepao pas

I dođoh samo zato da udahnem huk tvoj

želeći mir
i odem.
1961.

VEČE

51
Evo me u mome mršavom zavičaju

Ležim pod kruškom divljakom

što ima moćnu pobočnu granu
pogodnu za vešanje

Ljuijašku ponovo za me ne bi izdržala

ova stara kruškovina

Sveto kažu samo tu

kao da nema ljudi iza brda
i kao da ih preko reke nema

A evo sam se nagledao sveta

šarma i šljama
i sad sit lepote
ležim
i mislim da mislim o tom
kako me ovoga leta
s grizom savesti vara
mojih trinaest vernih dragana

A možda i nisam mislio na to

ovdašnja Tanja na primer

već ceo sat me moli
da s njome prebrajam zube slepoj mačadi
pre nego što ih bacimo u reku

Oko divlje kruške mislim

ne mora sve divlje biti
Ljubav je to po čemu je neko nešto
što se pamti
žena ženom
a brat bratom
sve ostalo je meso i podvala

Ja ne tražim zemlju
mislim
ljude tražim
ali ne baš ove ljude

52
 nego ljubav
a ne opet ljubav samu
nego sebe
tamo negde u toj zemlji
sa ljudima
u ljubavi

Zasad
ležim
glavom prema niskom suncu
tačno pod moćnom pobočnom granom
pogodnom za jedno smireno vešanje

i sve mislim da na sve mislim

A Tanja broji i smeje se

kao da nema ljudi iza brda
i kao da ih preko reke
nema.
1961.

TU SAM NEGDE

Završeno je s mojom veličinom

i sa mojom mesečinom
Dotle smo
da preko ramena moga
nervozno virkaš u tuđe živote
Ali i pre tebe
ja sam imao volšebnu mušicu svoju
Ti si samo povod
ja sam sve ostalo
Ti ćeš proživeti
a ja sve ostalo
Jer ja sam postao naglo nespokojan
A pred tvojom kućom rastu omorike
0 meni pevaju deca

53
 zbog mene vesele se
a ja tu ko grobar
mirno spaljujem vence
pa tinja uvošten papir
i zimzelen pucketa
Ja sam tu negde
a svet je
ono tamo
kroz tvoje omorike
gde nema nikakve moći volšebna mušica moja.
1961.

GOTOV ČOVEK

Evo u stvari kako je to bilo

Tada sam ja bio vrlo neobičan
bio sam već gotov čovek
imao sam svoju dragu
i imao jednu tajnu

a kad imaš jednu dragu

i kad imaš jednu tajnu
onda su to po dve drage
i dve tajne

I povedoh jednog dana

svoju dragu
tajnim putem prema tajni

A pomisli moja draga

da ja nemam drugih tajni
do put tajni
kojim smo se uzverali

Al ja sam još nadmoćan bio

Pokazah joj jedno drvo
čudna roda
i gledasmo zagrijem
u plodove previsoke

54
A pomisli moja draga
da ja nemam drugih tajni
do to drvo
i put tajni kojim smo se uzverali

Bi mi žao moje drage

jer ja sam još nadmoćan bio
pa joj rekoh svoju tajnu

Ko god ne sme da se popne

taj crvljivim plodovima
pokušava stresti zrele
s onog tamo moga stabla
s kog još niko nije jeo
osim mene

To je bila moja tajna

To poželi moja draga
A što želi moja draga
to ja želim

I počesmo da tresemo

Bodrila me moja draga

šturo voće dodajući
a pokupi posle sama
na maramu
sve što pade

Pa smo onda slatko jeli moju tajnu

i plakali od radosti
Kako ne bih zaplakao
Tu je bila moja draga
koja plače od radosti
jer marama puna bese moje tajne

I još htela moja draga

Ja rušio i kupio na maramu

Ona jela
Prosipala a još htela

55
 Sve mi manja postajala
Sve se više odmicala

Mahnula mi iz daljine
sa sredine tajnog puta

I nestala

Plačući i posrćući
od radosti

Sad sam ja tek gotov čovek

mada nemam svoju dragu
niti imam kakvu tajnu
mada nisam nobičan

al tek sad sam gotov čovek.

1961.

1962.

Sumnja je isto što i nada

u pitanju je samo duša posmatrača
njegova potreba i njegova snaga.

REŠENOST

Čuven sam po tom što mi ništa ne veruju

a čitav život me slušaju i vole

vidim ja da ove jetke pripovetke

uz telo moje gamižu prema vratu
Moguće je da ja ne shvatam
nešto od glavnog u svemu tome
kad puštam da me pesma

56
 ovako bezdušno izigrava

A donosim njenom sjaju

svetlost svoju kolebljivu
zbog koje sam sto kolena bio drzak
za cveće pretvrd
a premekani slabić na kamenu

Ne ide sa mnom tako

drukčije je s nama koji nismo deda imali
otac nam bio tužan
hodao bos i raspojas
i bio kratka veka

To pesma mene vara iz očaja

Premalo sam otrova u njezin nalio san
a još oklevam
i ne dolevam
već pratim razvoj rizika
i dobro znam šta smem
šta mogu
a šta neću.
1962.

VATRE NA BREGOVIMA

Nikad više neću reći nikad više

s ovim je kraj poslednjem od mojih velikih
greha
Danas se od starog jeda odvikavam
pa gledam a spavam
kao kad luđak svoju moru zaboravlja
pa sipa u sito i curenju se smeška

Šta je ovom svetu pa se grli

Znam samo da gore vatre na bregovima

i da do mene ne dopire sjaj

57
 Ja tako gledam a spavam
kao kroz plamen da se pogledam sa vukom
On čeka da dogori
ja čekam da svane

i oba vidimo kako preko volje

prisilno
jedan drugom zakletve polažemo

i gledam zmiju kako liju odigrava

Kakvo li im je to slavlje kad se grle

Jedino znam da gore vatre na bregovima

i da do mene ne dopire sjaj
Ja samo gledam a spavam
slavlje ni da im pokvarim
kad nemam čim da začinim

ni da im slavlja začinim
ni da im vatra dogori
ni da svane
1962.

GOSPOĐA ISTORIJA

U kući do našeg sirotišta

sa svojom decom stanuje gospođa Istorija
gluhonemo jedno stvorenje
a divno jedno stvorenje
za pogledati
i oboriti glavu.

Mi nikad nismo kod nje navraćali

radimo mnogo u bašti
oko povrća našeg i oko cveća
nama su stalno zauzete ruke

58
a ona gluva kao upomoć.

Ni ona kod nas nikad ne dođe

samo nam ponekad pošalje nekog od svojih
da nas upita koliko je sati.
A mi joj cveće pošaljemo.

Dok nismo znali ko je

mi smo je pozdravljali
i pokretom ruke
i pokretom glave
i dižući kapu
i dižući glas

ona nije nas

mi smo se ipak smeškali

i obarali glavu.

A uvek kada kopamo u bašti

oko povrća našeg i oko cveća
mi provirujemo
a što ne vidimo to prisluškujemo

a s druge strane
posvojčad njena šumno mljacka
a ona umorno reži
a glas joj kao u gavrana
onoga dana.

Kad ona nekud pođe

onakva kakva je
visokih kolena
nepotrošiva
a zubi joj kao lešnici od šećera
kad ona nekud pođe
lupi vratima

to ide gluva hetera

sa svojim advokatima

a mi se samo smeŠkamo

59
 i obaramo glavu.
1962.

SMEH

Ceo svet je bolji od mene

a to je mnogo
u ove sunčane dane

Možda i nije uvek ovako

kako mi danas opet izgleda
Ovo na kriške izrezano more
krvnički rešeno
na me se zaleće porebarke

Ali ja sam iznad

suv i prav

kao da brazde pakosno beže

u drugu njivu
meni se čini
kao da brazde već zasejane
čini mi se
već zelene
meni se čini
dok stojim iznad suv i prav

Srce mi nije otežalo

od toga što je tvrdo postalo

Suv i prav
osmeh se moj još katkad vidi
a retko kad se čuje smeh

Odmori memljivo more

do tebe moram još
da plićake pregazim mirne

60
 Ja znam da za sebe ne sadim
drvored ovaj
a ti zamireš gledajući
kako očinski ispravljam
tanke stabljike povijene

Pobeda je moja u tvojoj grešci

koju napraviš između dva talasa
i nemaš prava da u moje ime
obaraš
ni da gradiš

Do pravog mora
meni se čini
moram još
suv i prav
da se plićaka nagazim mirnih
meni se čini
osmeh je moj i meni vidljiv
meni se čini
a ceo svet je bolji od mene
meni se čini
kao i tebi sve mi se čini
pravo je more ovo ovde
a mrtva voda na pučini.
1956-1962.

KASNO

i kad sa pučine poslednje pogledasmo

bez šake zemlje videli smo
da smo
bez šake zemlje
i bez blagoslova

a negde me kraj oca zemlja čekala

mekana
i žena jedna crna smekšala čekajući

61
 s rukom nad očima
s rukom kao maslina usukanom
i srca ispucanog
1962.

TUMAČ TIRANIJE
19. 5. 1966.

1963.

da imaš sve što se od vatre traži

ali da sve kasno bude
pa da plačeš kad ja odem
a da sebe ubeđuješ i da sebi dočaravaš
i da kukuruz bože mi oprosti
naraste ovoliki
po dogovoru
za volju porivu starom
iako je i moj kruh za spomenik prikladniji
nego za crnu usmenu uspomenu
(Sve sam mogao i ovako napisati, ali nisam)

U SE NA SE I UZA SE

62
Da bude dosta hrane i rakije
i da ne poplavi Sava
Da bude dosta vrba i topola
što brzo rastu
i što brzo trunu
da sve u mome kraju
potkradom
liči na me

Da dođe neka vlast

pa da nam zasadi voća
da bude jeftinoća

Da bude dosta hrane i rakije

i da ne poplavi Sava
Da država lepo prokopa kanale
i da me u vojsku zovne
da malo vidim sveta

A kad se vratim
da bude dosta hrane i rakije
da sve poplavi
a da ne poplavi Sava

I da kukuruz
bože mi oprosti
naraste
ovoliki

Da što povaljam
a što pokosim
makar pedeset generacija trava
pa da umrem

Da umrem u snu
omrknem a ne osvanem

Da umrem dok sanjam

ko ja sanjam
kako me nekakva žena nepoznata
zove da umrem
i da joj uz put

63
 pokažem put kroz vrbak
do glavne ceste

I posle da bude hrane i rakije

ali da umrem na glavnoj cesti
i da mi zemlja
napravdi boga izbaci kosti

pa da se o meni priča.
1963.

CVET U GLAVI

Ja sam gradio tebe

kao što se gradi fabrika benzina
svestan bio svoje lakogorivosti
a sav spreman
da od mrtvog praživota
srž rezervne vatre stvorim
za nužnost
kad dođe hladni dan

Spreman da nas dvoje popravimo svet

A ti imaš cvet u glavi

građevino
cvet u glavi cvet u cvetu

Ja u duši revolver
za tu metu
za taj cvet
i za ruku
što se pruža prema cvetu
i za glavu
što ne ume da se makne
pred tom rukom
pred plamenom

64
 Otkud greška
otkud greška u projektu

Ja sam godine svoje

proveo nad elaboratom
krojeći najbolji plan
kako da imaš sve
što se od vatre traži
a da cveća ne bude tamo
gde cveću nije
a eto bi.
1963.

SASVIM PLAVA

Što ja ne bih pokušao da te prevarim

da ti kažem ubedljivo:
Ta su brda što se vide kroz tvoj prozor
sasvim plava.

Ti da odmah poveruješ
a da stalno gledaš mene
kako strog a uznesen
kroz tvoj prozor gledam brda
sasvim plava.

A tek posle da proveriš

pa da vidiš
kako brda kroz tvoj prozor
baš i nisu
sasvim plava
čak i nisu neka brda

pa da onda gledaš sebe

da se čudiš
da se pitaš
šta ti bi da poveruješ.

65
 Ali da sve kasno bude
pa da plačeš kad ja odem
a da sebe ubeđuješ
i da sebi dočaravaš
da su brda
što se vide kroz tvoj prozor
stvarno brda
a ta brda
sasvim plava.

Zašto ne bih pokušao

pa da sebi dočaravaš
kad ja odem.
1963.

ŠKOLA SMRTI

Evo
po dogovoru
za volju porivu starom
ležimo
na starom mestu
skupa
posiednji put

Gde god stavim ruku

svuda telo
nigde duše

Svud ista bleda toplina

Svud kucaj sata dopire
Svud miris cveća
Svud šare po zidu nešto traže

svuda moje ruke

svuda tvoje ruke
a nigde duše nema

66
 Dva mrtva slučaja
mi i naša ljubav
mi i poriv stari

Što smo ... tako sami

ko nam ... se to sveti
šta mi ... to radimo

Učimo se mreti
1963.

KRUH MOJ

Grizu od moje natrule jabuke

i s kruhom smoče
moji najbliži
i oni malo dalji
a svi ostali čekaju na red

A ja kakav sam
ne stidim se što nudim
i ne plašim što grizu
i glas moj pritom nije robijaš
odbegli
što ćutka ptice u strahu
i korak umekšava

Ja nisam došao tu
da vam kruh zamenim ovom jabukom
ni da se takmičimo u mešanju krvi

vi dižete iznova pompezni obelisk

a ja opkopavam staru jabuku

iako je
i moj kruh
za spomenik prikladniji
nego za crnu usmenu uspomenu

67
 Greška je možda
što ja nesmotreno
kušam
da s druge obale
resim problem strašnog suda
što hoću da znam ko je gde
u ovom dugačkom nizu
ko ima pravo da podigne glavu
i prođe zdesna Ocu Zlatne Brade

To pokušavam
a grešim
jer navodnjavam oko natrule jabuke
podupirem je
i delim da zagrizu

a kruh mi se suši.
1963.

MOLBA

Molim Gornji naslov da me udostoji

Hoću da napustim

Crno preduzeće
za proizvodnju veštačke nesreće
i modernih skandala

Ovde sam prisilno

i poslovno trezan
zastao bio na proputovanju
i dugo kod vas radio

Ali odjednom mi je u oko pala

jedna nastrana stvar

68
Uvrežilo se kod vas shvatanje
da je bolje piti
nego pevati
da je bolje biser biti
nego biser nizati

Tu živeli trezno
to su mudre muke
Večno na putu
a većno u kutu

Pa mi je onda povodom toga

na pamet pala
i druga nastrana stvar

Ako već živim tanko glasovito

živeti onda
biti van svega toga
a ne protiv po svaku cenu
Laskati povremeno
ovom primamljivom užasu
a stalno znati svoje

A moje je
da se zanimam samo sudbinom kapi
koje se umno snalaze
da sebi pronađu reku

I molim Naslov da me udostoji

Da me otpustite
i po mogućnosti
ostavite na miru

Ja nisam čovek sumnjiva opredelenja

Već sam dobio ponudu
od Tvorca Umerenih Oduševljenja
i s njim ću od sada da radim

Molbi prilažem
kopiju svojih otmenih snova
svoj interes za tugu
potvrdu o zdravlju i veselju

69
 prilazem svoje krhke milione
strugotinu s moje duše zelenkaste
koja nikad neće stići da zarudi

I još
nevešt vernik
prilažući svoju isposničku nadu
u vaše skoro povoljno rešenje
unapred hvala
1963.

REŠENJE

U vezi s Vašom molbom za otkaz

a po Pravilniku
vi nemate kuda
i vaš slučaj nije usamljen
ni prvi

Vaša društvena svest je

na veoma niskom nivou
kad ne može ovo da shvati

Nas odavno veže ista crna misao

da magla pada a da voda nosi

i bolje je ako zajedno plivamo

Kud biste sami

Baklju usamljen nosi još samo palikuća

Vi ste u zabludi
Pesnik ionako nema domovine
on to podvaljuje
o majci pevajući

Mi vam znamo tajnu

To prvo

70
 A drugo
vi ste premoreni
i dajemo vam predlog kao treće

Pređite na rad
u Pogon za izradu veštačke sreće
i polufabrikata
To je pod istim krovom
Tu gde bacate smeće
postoje tajna vrata
Probajte
ista vam ostaje plata
a rekreacija je zagarantovana

Uz drugarski pozdrav
Eto To

Na ovo Rešenje imate pravo žalbe

svakoga dana
od – do
1964.

1964.

Muzika je moćno sredstvo

za jedinstvo nepismenih

ŽALBA

Još davno
mojim rođenjem
i sada vašim Rešenjem
meni je jasno stavljeno na znanje
da irnam pravo žalbe
i ja se žalim po propisu

71
Tako oštro postavljen prema svetu
ko sunčev profil prema meni
ja ludim mnogo brže
nego što to misle ljudi

A kad ludim mnogo brže

onda vidim sjaj sjajnije
a mrak mračnije
nego što to misle ljudi
koji mese mrak i sjaj
da umese sjajni mrak

Ima takvih ljudi i takvih vremena

Pomeren dojam o dobu
ne da mi da se setim
gde i kada će doći
i čime će da me ubede
kako su i mojoj duši gorljiva neophodnost

Ja neću takav svet

tu trgovinu mešovitom robom
i životnim namirnicama

Na me svetlost pada strmije

zato mi je senka kraća
čak i onda kad sam veći

I dok lunjam za tom senkom

po tom svetu
primećujem kriomice
kako sebi na vrat stajem
i na glavu

O vi imate jake argumente

gone me da shvatim i protiv palikuće
i bezimenu misiju trezvenjaka

Ali silom svrha bilo bi

to novo postavljanje

Ja neću žicom preko ponora

72
tek da se imam odakle slavan vraćati
stvoriti
pa prevazići
razbiti čvrsta vrata
pa kroz prozor izići
da nove gradim dveri

a vi mi nudite takvo nameštenje

Ja neću takav svet

i zato se žalim na vaše rešenje

Setih se jednog sna

iz doba kad su me učili moralu

Kao
sedim ja na travi
a kraj naše šume
levo

s južne strane
o bolno istegnute Isusove ruke
apostoli vežu gajtan od hamajlije
svaki svoje
pa se vešaju

To meni bese herojski

i plakao sam od slavlja

Taj ko se žali ponositi pretkom

ostavlja drugu težnju za napretkom
dok oca svoga ne dostigne u snazi

To meni beše herojski

i plakao sam od slavlja

A okolo drveće poče dlakama da obrasta

Gledam jezivu sliku
Šuma u pubertetu
pa se tršava giba kao i stari hrast
što bese malo po strani

73
 Giba se šuma isto kao i stari hrast
a čujem
drukčiji šum

ne grohot prevlasti zasad

već kikot dvosmisleni
ču se od nje dovde preko polja

To šumi nikad neću oprostiti

I dok se žalim na vaše rešenje

ja stalno imam na umu
da me slušaju različiti ljudi
i da su retki pravi sporazumi

Šta će jadni zakon protiv nevidljivog bola

koga i ptica može samo da preleti
a opet nismo sigurni
da ga neće dirnuti krilom

Šta je naše brdo s onog brda

a šta ono sa većega

Zato vas molim za preinačenje

Resite moju molbu propisno taksiranu
i pustite da sam potražim rešenje
1964.

BRAVARIJA I MARIJA

Posle rada
posle crne bravarije
pozivam te kod Marije:
došla nova pevačica
u naš vrt
u duhovnu našu baštu
u fabrički prehrambeni restoran.

74
 Velika je kako čujem
ko Rusija
a prosta ko Posavina
i ko druge proste zemlje
a žensko je
kako čujem
sve je žensko
a sva naša.

Hajde sa mnom
da dišemo blizu nje.

Muzika je moćno sredstvo

za jedinstvo nepismenih.

Ponesi svu municiju

kako čujem
odlično zna
kako se palil barut
i kako se gasi žeđ
nije važno kako peva
već kako joj srce kuca
i kako joj lice šija
kad mi svoju zapevamo
njoj u čast.
1964.

VELIKO OTVORENJE

Već pijan
laćam se rukom za bor zelelni
a nemam kud kući
i ne znam zašto kući
ni zašto ovde da ostanem

Danas je veliko otvorenje

veliko slavlje za narod
a tuga za čoveka

75
koji se rukom laća
za bor zeleni

A svi rudari i lugari

devojke došli da vide
da vide kakva je proda dok priča priču
stogodišnju
oznojen narodni voda
ovoga kraja
u transu

Danas je veliko otvorenje

ugrađen čovek u zemlju
ima uskršnju šansu

Toči se med i mleko

i sve što nikad nije teklo
danas teče

I misle žene i deca

od sada biće drukčije

a starci su do ovog trena

znali sve
a za dalje im ne treba znanje

Vođa usred rečenice

odoka prvi brojno stanje

Ogroman uspeh
feudalizam se vozi avionom

Trepću suvi rudari

raskopčani lugari gurnuli malo kape
svezali momci kravate
ko nikad
šta im bi

Čije su ovo kopče i čakšire

Gde ima vode momče

76
Koja je ono mala
zar za nju nije otvorenje

Ko pijan
Ja

A prostim okom se vidi

kako se moje telo
odaje kriminalu
kako se moja draga odvaja od države
da bi postala
unosna zabava miliona

Danas je sunce najveći problem

i ja kraj bora zelenoga

Ništa gori ne bih bio

i da ne znam
da je noću sunce ovo
s onu stranu
da mi noću
po zakonu
glava visi
prema nebu

Ne treba meni viša škola

od ovog moga bola
u ovaj sunčani dan

I nada mnom će jednom

pevati hor devojaka
obučenih u belo
biće i za me jednom svečanosti

Danas je ovde otvorenje

slavlje za narod
otac i sin su braća
slavlje za ceo svet
a tuga za čoveka
koji se rukom laća
za bor zeleni

77
 ***
Već smo dosad mirno mogli
biti kod kuće
da smo znali poći kući
kad je trebalo.
1964.

PRAVDANJE KATARINE

Ja ovim želim da opravdam Katarinu Ljubomor

a pravdati Katarinu znači biti protiv sebe
znači sebi govoriti što ne mogu Katarini
znači sebi ponavljati
i slušati i shvatiti
sve što ona nije htela.

Mi smo bili privremeno jedan udar

jedan primitivni grom

ja to znam
a to ne zna Katarina.

Ona misli
ja još mogu da naberem cveća
za nju
po svom telu
kao onda!
da naslada od nesklada
koji bese među nama
još me drži

ona misli
da još stoji ona kuća na proplanku
u koju se može ući
i ostati
jer sam za nas takva vrata napravio
ona misli

78
siguran sam
da su sobe u toj kući tako male
da smo stalno na dohvatu
jedno drugom

i još misli
verovatno
da su stvari u toj sobi
od vazduha
i zidovi naše kuće
od vazduha
i baš ništa nema tela
osim nas

još se secam
pričao sam
kako oko naše kuće kruži sprava
što nas čuva u samoći
i nikome osim ptica k nama ne da

imamo i svoje sunce

pričao sam
a i prozor jedan mali
tako mali
kad želimo pogledati
moramo licem uz lice

Zašto svu tu lepu priču krivo shvata Katarina

Što to pamti Katarina
Što se ne da s tog proplanka
Što me viče?

***
Mogu stvarno cveće brati po svom telu
ja znam kako se to radi
Ima stvarno jedna kuća na proplanku
ali drugom

Stvarno vrata
Stvarno prozor tako mali
Stvarno vazduh ptice sunce
stvarno sami...

79
 Ti me želiš razumeti
ti to tako lepo znaš...

A to nikad nije znala Katarina Ljubomor.

1964.

ČASNA DOKOLICA

Sad imam svoju sobu

i predsoblje
krš unutra
svoju kršnu imovinu
vrata i prozor
ram za sliku moje drage
ležaj na podu
stol u uglu
klin u zidu
za kaput
i za grešne misli moje

sad imam gde živeti

i po volji umreti
i za nevolju ljutu.

Tu stvaram sebi časnu dokolicu

s pogledom na reku i na okolicu
obraslu gustom travom.

Možda tu i nema reke

ali ona meni treba
dok teče kuda mora
da smiruje kad mi dođu
iskvarene ljudske želje
da poletim
mada svestan kako nisam
za te stvari.

80
Na zidu rdaju moje tri diplome
tri zdrava zanata
neiskorištena
pa služe umesto reke
koja teče kuda mora.

***
Izvolite
tu se seda
gleda se u zid beli
i u zamišljenu reku
a misle se svoje misli.

To ne diraj
taj vez veze moja draga
kad navrati
da dopuni ovaj mir.

Ovaj nož?
to je poklon od mog brata
hamajlija za kroz svet.

Ovo svetlo?
to je oca moga duša
koja gori
jer se kaje.

Ovaj sat?
to su reci moje majke
iste reci iste reci iste reci
da se čuvam da se čuvam
da sam stalno na oprezu...
A sve to služi umesto reke
koja teče kuda mora.

***
Došao kraj sveta mome opiranju.
Sad da protiv mene krenu svetska čuda
stala bi naglo
videvši mene
opako sama čoveka
kako prebirem neke misli

81
0 veličini gladi
1 kako gordo i goropadno
gađam
u mramorni čemer mladosti svoje
kako zakivam ekserima tu zagonetnu metu
koju bi trebalo da pogodim u letu
i da obletim pobednički krug.

***
Moj živote ne bilo te.
Eno mi reku gaze
učenice Više devojačke škole
i krišom nose cveće.
'Kao da s kruhom nemaju nikakve veze
ni s mojom majkom
idu devojke
ide potrošni materijal hudi
nadiru da mi pogaze okolicu
obraslu gustom travom.

Puštam ih da dođu krišom

sve do moga prozora
i puštam da stoje malo
puštam da pitaju za me
puštam
da im s tugom da me nema

Puštam sve
a kajaću se
što im nisam zabranio

i da dođu
i pitaju
i da odu
kad im s tugom kažu laž.
Puštam ih da čine čuda
dok ja ličim
na tu reku
koja teče
kuda mora.
1964.

82
SERENADA

Ja nikad ništa nisam voleo ludo

Ta ljubav
to je paklena mašina
koju mi vesto podmeće
nevidljiv diverzant

A ja se pitam
šta ću s tobom lepom
Samo da te volim
valjda
čuvam za sebe
i propadnem neminovno
a da se nemam na što da potužim

Prošlo je vreme kad sam želeo

biti drukčiji
biti lepši

A po tome
što se htelo reći serenadom
ljubav je početničke shvatanje lepote

važno je da sine iznenadnim sjajem

raznobojna šara
pa da mi budeš lepa kad sam tužan
i da mi budeš znana odnekuda
a da se nikako ne mogu da setim
da te gledam
s pola prava na gledanje
da sa punim pravom smislim za te
strašnu prevarantsku reč
i tada se rastanemo

Ti po svome golom bregu

ja po svome golom bregu
a uz put se spominjemo

83
 1964.

MIMO SVET

Što pre da me prođu strasti

vladaoče
čim pomislim
da pomislim nešto drugo.

Odavno sam više most

ispod koga teče reka
nego most iznad reke
nego most za prelaženje.

Tu leži razlika između senke i hlada.

i zbog te lepote
ja ponovo tvrdim
da je zemlja centar
sunce samo služi . . .

No ne srne se biti mudar mimo svet.

Biti oblak
koji brdo dograđuje
ali ne smem dozvoliti
da od toga dela brda
neoprezni kamen klešu za temelje

jer ne srne se biti mudar pre vremena

i ne srne se biti mudar mimo svet.
1964.

SIROTINJA

84
 Medved jednom jedan
iznenada.

I kad je hteo da ubije vola

moj pobratim ih smače obojicu.
Nsepretno a sretno

i mi se zagrlismo

To proslavimo mrsno
pobednički:
pojedemo meso
osušimo kože
složimo ih obe lepo
da se samo jedna vidi
da njega ona druga ne postidi

i živismo mirno.

Moj pobratim slavni otad

na kožama spava.
Budan svoj podvig divno opevava
a ja ga slušam
zebem i stražarim

(jer mi smo taj podvig davno prevazišli

čak smo otišli daleko napred
i trebalo bi da opet jedemo)
a još me nije napustila nada
da će odnekud medved
iznenada
i ja ga čekam
dok pobratim spava.
1964.

TRAGIČNE PTICE

85
 Ovo veće ima nešto
ravno protiv srca moga:
što se mrak više steže
to se srce više steže

Jedan – jedan
reklo bi se
ovaj mrak i srce moje

Ali nije sve toliko jednostavno:

pogledajte ove guske ispod mosta

te guske strašno greše

te tragične ljudske ptice
strašno greše
što ne odu
kad imaju takvu šansu
takvu vodu

Ova noć ništa ne zna

o mom tajnom upinjanju
da dokučim
što ja lebdim iznad njih
kad one imaju krila
kad imaju takvu šansu
takvu vodu
takvu moć
1964.

1965.

Kuda posle ove velike mature?

Pogled u budućnost čak do smrti seže.

86
SUDBONOSNI DEČACI

Mi koji znamo o čemu se radi

jednog lepog dana
seli da predahnemo

veče će
i mi ćemo se razići po navici.

Zle slutnje rekoše meni

da nešto nije u redu
u tome se glasovi čuju
a glasovi se čuju:

Mi smo imali jednog roditelja

jednog nesretnika
koji je za nas sve patnje patio
a mi to ispaštamo
i on nam se čini sasvim nepotreban
i njegove patnje sasvim nepotrebne .

Ne spremam odgovore
a pitaćete me:
U jedno herojsko doba zar je bilo moguće?

To dolaze na red
sudbonosni dečaci
iza deda na medveda
da čine svoja čuda
i dok odrastu
da vladaju svetom.

Kako da gledam taj trošak

To hrabro gaženje mrva
to unajmljivanje novih podlih snaga
u stare svrhe samoodržanja.

Njima su malo časna obećanja

da ih mrtve braća neće ostaviti
na onoj strani.

87
 Proverio sam jednu svoju nadu:
veče će
i mi ćemo se razići po navici
Meni moja pesma daje pravo
da idem u sfere
nedostižne peške.

Prividno spokojan
malo nagnute glave
ko svetac milosrdni
pred ovim drvljem i kamenjem
ja pokorno plaćam boravišnu taksu
i gledam kako se urvina pokreće.

Kuda posle ove velike mature?

Pogled u budućnost čak do smrti seže.

A mi koji znamo o čemu se radi

sedimo mirno
veče će
i mi ćemo se razići po navici.
1965.

MLADO LUDO

Dve žene željne pejzaža

klikću naizmenično
a naizmenično ćute
i čipkaju svoju čipku
i vezu vez.

Vidim kako toj što čipka

krupan pauk ide uz nogu.

Ta žena željna pejzaža

posmatra moje lice.

88
 Ja se trudim
svestan svoje monotonije oranice
paromlina šumarka crkve i kasapnice.

Da li da joj skrenem pažnju

sa čipke i sa veza
sa pejzaža monotonog
na pauka.

Shvati ženo
to nije moja ruka
nego druga životinja.

I dok je brzopleta tvoja ruka

mojom rukom nadahnuta
u zabludi
ti pauka učipkavaš
a mama tvoja pejzaž u vez.
1965.

TEŠKA BOLEST
D.

Kakve li su tvoje misli

dok ja smišljam
kako da te pitam za njih
za te misli
sakrivene
iza tvoga mirnog lica
na koje se privikavam.

Eto ležiš
Evo ležim

oko nas je besposlena romantika

nož u zidu
i haljina tvoja njime
samo meni na videlu

89
 prikovana

ja slušam tvoje srce

ono mojoj ljubomori malo kaže
ja hoću tvoje misli
ja hoću da uništim zadnju kap
u tvom tajnom kapilaru
gde se krije
povremeni san o njemu
o detinjstvu
o slobodi
ja hoću tvoje misli
sakrivene
iza tvoga opasno lepoga lica
na koje se ubistveno privikavam

A ti ćutiš
Nema leka
1965.

ANA TEMA

Naša se ljubav sastoji u tome

da svoju ženu ne damo drugome

Umesto da se ubijem pogrešnim lekovima

ja hvatam sebe kako samoživo
sedim na obali Panonskoga mora
koje se vratilo zato
da po njemu pliva moja ANAtema

Moja krv je danas

jedina
uspravna
tekućina

Niti bol od straha

niti strah od bola

90
nego mi je žao
što zalazak sunca
ne mogu da upišem sebi u zasluge

I mesto da se ubijem halapljivo

ja sedim
nesnosno zdrav
i opisujem more

Plavo duboko
i ne vidiš mu kraja
a po njemu pliva moja ANAtema

Ja sam govorio tebi

kako je voda opasna božija tvorevina
i kako će doći moja ANAtema

plava duboka
i ne vidiš joj kraja

kako ću biti miran

a drhtaće mi ruke nad vodom
kao hvalospev

plave duboke
i ne vidiš im kraja

a snage koliko je u mojoj džigerici

i još dvaput toliko
sa nepoznate strane
toliko biće moje mržnje

plave duboke
i ne vidiš joj kraja

kao divlji čovek biću

kao zverka
izumrla
a ostala opšti bauk

biću mrak koji se smeje

da i moji slepci

91
 imaju od mene znaka

Od žive vode
živi pesak

Od živog ipak živo

od mrtvog
ništa baš
ili bar ništa naročito

A povrh svega moja ANAtema

to strašno žensko A
to A
ta asonanca živčanog sistema

plava duboka
i ne vidiš joj kraja
1965.

TIRANIJA

Da narasteš sine
da izučiš škole
da se vrati tata
da odslužiš vojsku
da ne bude rata
radi samo radi
dok se snađu stari
dok očvrsnu mladi
radi samo radi
da se slave stari
da se snađu mladi
radi samo radi
-----------------
Radi pa radi
a umiru stari
a stare mladi
a umiru stari

92
 a stare mladi
a sunce se hladi
i radi
samo radi
da umiru stari
i da stare mladi
1965.

RUKAVICE SINA SIZIFA

Podne.
Taman podne
taman senka mog temena
na temenu sekund stala
kad naiđe Sin Sizifov
Sav na Oca Sin Sizifov
a kupio rukavice Sin Sizifov
da se prikri je
Oko Sina Sizifova poslovni prijatelji
sabralo se belo roblje
dobrovoljno na svoj rad
Ljubim ruke
ljubim samo vaše ruke
(Otac Sizif sam je kriv
što prilazi svom kamenu
što se ači
što ne kupi drobilicu.)
To zausti Sizif Sin
a ne reče
nego reče Sin Sizifov
Ljubim ruke
ljubim samo vaše ruke.

Opet podne.
Podne nikad nije palma
nikad maslina
podne jest čempres uvek
jeste toranj

93
 bodež jeste
gromobran
vazda krov moje kuće
temelj nikad.
I kad senka sekund stane
nailazi Sin Sizifov
da ljubi ruke.
1965,

ZLOBA BOŽIJA

Moja mašta pravi zube

dobroćudnim predmetima

otimam se

kao mitraljesko gnezdo stol

ja za stolom
otimam se
jesen vani
jesen ova zloba božija
rat u svetu
rat u mojoj presnoj duši
i traume što naume
to će biti

a ta žena hoće silom

da ude u moju pesmu

Gađano ne pogođeno
zakazano odgođeno
viša sila sve se više uzvisuje
na zlu pamet padaju mi
neke horde raspusnika
gledam brojim
otimam se
zloba božija
radi samo mrki deo moga mozga

94
 a ta žena hoće silom
da uđe u moju pesmu

Uđi
kriknem
hajde uđi
vidi i ti šta to znači i kakva je
zloba božija

A ustade ona žena bez pameti

osmehnu se
i uđe u moju pesmu
da se slomi
ko zlatni ključ
u crnoj bravi
1965.

OTROV ZA SAMCE

I to vreme merodavno
ta istina
ti talasi
elastičnost moje kosti
dokazni materijali
i taj ikarizam večna
opsesija krila
tuđih

gad do gada

Fabrike teškog naoružanja

proizvode mir

Zbogom lepa pameti

zavlada snaga žuči
jetreni eliksir

Ruši se drvo borovo

95
gde je majkin Jovo bolovo

Na rad
kao u kabare
gde nas izigravaju
golotrbe i slepe
--------------------
Tražimo energično
da se ubuduće
proizvodi samo otrov za samce
inače štrajk
inače zaokret nagli
u vreme pretpotopsko

Duboko human
Sindikat prostitutski
nudi nam svoju pomoć u prahu
a preko pododbora
i milosrdnih organa
one će resiti problem
ljubavi u vojsci
i biće mir
-------------------
Fabrika stoje čitav božiji dan

i hiljade
hiljade hiljade
ostaju živi

Antoganizmi vrve
Štrajk-breheri u ofanzivi
Oni su voljni da proizvode zube
od viška svojih kostiju
od svojih nogu i glava
Hiljade
hiljade hiljade hiljade
kibernetika i kiretaža
ekvilibristika i kamuflaža
Hiljade
hiljade hiljade hiljade

Nesklad u mome centru za ravnotežu

96
 Preleva se sfera u sferu
Haos
i pravda kao haosova majka

Priručna smrt visi u mome rukavu

i tu će odumreti

Zbogom lepa pameti

ja sklapam svoja krila
koja su bila svod

i odoh u marine.
1965.

IZVRŠI PA SE ŽALI

Mirno

a znači da stanem
kako ne stoji čovek dobre volje
da gledam pravo
a ne vidim
no čujem muhu
kako mi kruži oko buduće rane
da čujem krv svoju
na doboš stavljenu

i takav
tako
vežbam se
da mrzim
i sebe
i one na drugoj strani

Napred marš

i pesma
i cev

97
 od usta do ležišta metka
kundak
sanduk
nišan
nož
zatvarač
obarač
udarac

Pesma
od usta do ležišta
nož nišan juriš
od ležišta do metka

Cev nož nišan kundak

zatvarač udarac obarač

sanduk
ili kosti razasute

I pali pali pali

Izvrši pa se žali

A pali ćute
od usta do ležišta
od ležišta do metka

Pali
Izvrši pa se žali
Znače se ko nam fali

Sanduk
ili kosti razasute
1965.

SUVEREN

Kad budem imao svoju državu

98
imaću konačno svoju pravdu
i svoje pravosuđe
Imaću svoju vojsku
svoje fabrike naoružanja
kupce i preprodavce
imati svoj novac
imati svoj ključ

Neće mi biti lako

imaću svojih briga

Imaću svoju suprugu

njene osmehe
njenu ljubav
svoju kašiku
svoju čašu
svoj otrov u čaši
revolver pod jastukom
svoj strah
i strah za narod svoj

Neće mi biti lako

Imaću svoje pesnike

vesele za tužne dane
a tužne za vesele
imaću svoje atentatore
i svoje agitatore
svoje dušebrižnike
i svoje doušnike

Moći ću da biram
i da budem biran

Neće mi biti lako

uz moga fotografa
i moja rukovanja
uz moga biografa
i moja kumovanja

Imaću teških briga

99
 Imaću svoju smrt

Svoju zastavu na pola koplja

i svoju žalost nacionalnu
1965.

1966.

Bukvalno znači – doslovno. Ti si to znao

samo se praviš uman i dozvoljavaš da
prevlada tvoja zarđala metonimijska pakost
po kojoj sve dešifruješ.
Ja računam s tvojom zlobom i asocijacijom.
Asocijacija je tvoja jedina privatna svojina
Ona te određuje i otkriva: Kakav čovek –
takva asocijacija. I obrnuto. Bukvalno tako.
Za mene je voda – voda, a vatra – vatra.
Kad ja kažem: OTKAKO JE BOG POSTAO
JA POSTOJIM onda je to bukvalno tako
sve dok ne proradi tvoja asocijacija, koja
je tvoj ključ, a ti njen katanac.
Bukvalno tako.

TUMAČ TIRANIJE

Moj časni majstor Tumač Tiranije

oholo hladi led
da cvokne studen u njemu
da srce skloni u njega
um da mu se ne pomrači
tiraniju dok tumači.
1966.

100
ČIST ZRAK

Moj brat svaki dan ustaje u pet do pet

i odlazi na posao

uz put kašlje
uz put puši
uz put diše čisti zrak

Moj brat svaki dan napravi lokomotivu

on je teška industrija
on je taj fundament

a uz put diše čisti zrak

Idite svi
na put
na more
idite svi u avanturu
moj brat radi danas
gradi za vas
novu seriju
novu turu
on je teška industrija
on je taj fundament

a uz put diše čisti zrak

Moj brat se vraća s posla

svakog dana oko tri

Ide teška industrija

na biciklu
nosi hleb
i veliko srce svoje

Sklonite se
njemu treba čisti zrak.
1966.

101
SRAMNI PONOS

Ćutati i pustiti
da se čini
šta se čini
to ne ide

I bog i svet
o tom zna vrlo mnogo

Ali gledaj
Ja ne mogu
da preplivam ovu reku
a kažem da ne želim

To nije moj život

to je sused mog života
koji ovde traži vraga

Ja mu kažem
budi dobar
inače ti ode zvezda
već se ljulja

vidi ti se po očima
da to nije ta livada
koju tražiš
a ti tražiš
ti zapeo
na mene je bilo palo da dokažem
kako nije Sve u Svemu

ali uvek kad ne mogu

da preplivam kakvu reku
ja kažem
da ne želim
1966.

102
SVOJEGLAVOST SA DVE OŠTRICE

Tih dana
nekako na početku ozdravljenja
tu uđe u moju sobu
reče zdravo
i sede.

Bio sam još slab

i nije mi se dalo
da izgovaram dresirane reci

stajao sam kraj prozora

i pravio smešna krila
svojoj ptici znatiželjki.

Misliš da ja o toj ptici ništa ne znam

Nije tačno.
Od te ptice počelo je ovo naše.

Ti uđe u moju sobu

i bolesnom meni reče
svoje zdravo.
To je tvoja svojeglavost
sa dve oštrice.

Pod prozorom tada smeh

taj kockasti sirotinjski nadražaj
i stajala jedna žena sa buketom
i nekakva ženska deca
tako zvane devojčice
igrale su svoju igru
nedostojnu za dečake.

Ti sede
a čekao sam da mi skočiš u poljubac
savivši noge

103
kao saksofon
čekao sam tvoju igru
nedostojnu za dečake.

Ti sediš
a ja gledam u dečicu
oko žene sa buketom
Ima U većeg greha
do ružnoj ženi dati
da žensku decu rađa

O gospodine bože
prevelika bese tvoja
1 tvoga Noja lađa.

Ti sediš
i sve da hoćeš
odatle ne vidiš
kako čovek gleda sunce
čovek zdrav.

Nema taj toliko smisla

za tu slast
svaka čast
njegovoj želji da uživa
svaka čast.

Bio sam još slab

i osećao se kao ponovo rođen
kao ponovo za život nesposoban
drukčije
osim da me nose i hrane.

A ko to da mi čini.

Uzalud savez oca i sina

kad svetog duha nema.

Ti sediš
a ja ne znam da li čekam
a čekaću doživotno
da mi skočiš u poljubac

104
 savivši noge
kao saksofon.
1966.

TAKO NEŠTO MOĆI

Gledaj ovu Savu vodu debelu

ovaj vcčno živi mir
ovaj uvek isti tok

Tako nešto moći

Kako smo glupo živeli

Pa mi smo se samo ljubili
i povremeno plakali
i svoja mora želili
a nikad tečnog mira nismo imali

Šta ti hoćeš od mene

Gledaj ovu vodu debelu
taj večito mutni mir
kad god hoćeš biće bistar
uzmeš li ga sebi malo
u pregršti

Tako nešto moći

Sebi biti mutni mir
tebi bistar u rukama

Ja sam ipak više reka nego more

Tako nešto

Moći ići ceo život u svom miru

istim putem

Tako nešto moći

196G.

105
SVETI SPAS

Puštam i praštam

Evo trenutka kad sam oslobođen

od čistog šećera sam odjednom
goriv a neoboriv
tom pukom vatrom pučkom

I dozvan svesti Spas zaspao u vazduhu

predobar
uporno čekajući ponovnu molbu
pa da me kosne i isceli

Evo slobode
evo mrtve tačke
do koje bačeni kamen
vraća se ponovo u moje ruke
u moju šećernu dušu
i grki naplav oko nje

Takav se vraćam
Šta hoće ta Evropa ta Rusija ta Istorija
Puštam i praštam

Sve što se ikad desilo na svetu

u srcu mom se desilo dabogda
dok traje ovo ključno omamljenje

O idi sveti Spasoje

sam ću
koliko moram
1968.

106
SPAŠAVAJ SE

Otkako je bog postao

ja postojim
samo ja sam bio vazduh
odvajkada
bio balon
koji nema svoju opnu

Otkako je bog postao

njegove su manije
pripremale za me oklop
za me opnu
za me okov tiranije

a bio sam jedan vetar

iznad Zanzibara možda
iznad Vladivostoka
ili iznad zemlje Bosne
koja tada bese vazduh
bese balon
koji nema svoju opnu

Otkako je bog postao

ja postojim
i vrzmam se naokolo

ja sam bio ona zuka

koja kruži oko muhe
što se hrani
strašnim repom dinosaura
pa sam bio onaj miris
što ga širi lepezama
Obožavana Laura

otkako je bog postao

Otkako je bog postao

radilo se oko toga
da ja stanem
da se rodim

107
 Taman bejah divno jedro
što brod Vuče prema kopnu
a rekoše
gotovo je
evo oklop
evo okov
evo opnu
spašavaj se
gotovo je
1966.

BILJEŠKA O PISCU

Duško Trifunović je rođen 13. 9. 1933. u Sijekovcu kod Bosanskog Broda. U mladosti
bio je bravar i šumar, potom studirao književnost i naš jezik na Filozofskom fakultetu u
Sarajevu. Piše od 1955. godine.
Jedan je od značajnih i osobenih naših savremenih pjesnika. Našu poeziju, i za djecu i za
odrasle, obogatio je svježim temama i pjesničkim postupcima. Objavio je mnoge knjige
pjesama, među kojima se ističu: Zlatni kuršum, Tumač tiranije, Šok-soba, Babova rđava
baština i druge. Nagrađen je uglednim književnim nagradama i društvenim priznanjima:
Brankova nagrada, Šestoaprilska, Dvadesetsedmojulska i druge.
Od 1980. godine piše za djecu. Našu dječiju poeziju obogatio je ovim knjigama pjesama:
Djeca sama kod kuće, Od igle do lokomotive, Bombonal i Šarena laža. Za svoje stvaralaštvo
upućeno djeci nagrađen je nagradom Oktobarska poetska drugovanja i Mlado pokoljenje.
Radio je na RTV-Sarajevo. Pisao je i tekstove za zabavnu muziku. Najvažnije pjesme te
vrste: "Šta bi dao da si na mom mjestu", "Ima neka tajna veza", "Zlatna ribica", "Glavo luda" i
druge. Objavio je i roman Kazneni prostor. Autor je i filmskih scenarija: "Ram za sliku moje
drage", "Život je masovna pojava"; tv-drame "Mala privreda"; kao i drama i mjuzikla za
pozorište: "Mandragola i halogeni elementi", "Vlasnik restorana 'Radost'", "Kulin Ban" i još
mnogih književnoumjetničkih tekstova.
Izbijanjem rata 1992. godine Duško Trifunović odlazi u Novi Sad gdje je umro početkom
2006, godine. Izdavačka kuća "Prometej" objavila mu je sabrana djela u 15 knjiga 1997.
godine.

108