Академија васпитачко – медицинских струковних студија Крушевац,

Одсек медицинских студија Ћуприја

Семинарски рад

Основи радиологије

РЕНДГЕН АПАРАТ

Ћуприја, 2023.
 САДРЖАЈ

УВОД....................................................................................................................................3

1. Рендгенски апарати....................................................................................................4

1.1. Рендгенска цев.....................................................................................................6

1.1.1. Хлађење рендгенске цеви...........................................................................7

1.1.2. Јачина струје у рендгенској цеви..............................................................7

1.1.3. Снага рендгенске цеви................................................................................8

1.1.4. Омотачи рендгенске цеви...........................................................................8

1.2. Генератор високог напона.................................................................................9

1.3. Командни сто......................................................................................................10

1.4. Високонапонски каблови.................................................................................10

1.5. Статив..................................................................................................................11

1.5.1. Статив апарата за извођење радиографских метода..........................11

1.6. Електронски светлосни појачивач (ЕСП)....................................................12

1.7. Дигитални детектори........................................................................................13

2. Фактори који утичу на карактеристике снопа х-зрака....................................15

3. Време експозиције....................................................................................................16

ЗАКЉУЧАК......................................................................................................................17

ЛИТЕРАТУРА..................................................................................................................18

2
 УВОД

Вилхелм Конрад Рендген (нем. Wilhelm Conrad Röntgen; Ленеп, 27. март 1845 —
Минхен, 10. фебруар 1923), погрешно Рентген, био је немачки физичар који је 8.
новембра 1895. произвео и регистровао електромагнетске зраке данас познате као х-
зраци или рендгенски зраци. За то остварење је награђен инаугуралном Нобеловом
наградом за физику 1901. године. У част Рондгенових достигнућа, 2004. године
Међународна унија чисте и примењене хемије (IUPAC) назвала је елемент 111,
рендгенијум, радиоактивни елемент са више нестабилних изотопа, по њему. По
њему је названа и мерна јединица рендген.

3
 1. Рендгенски апарати

Рендгенски апарати представљају уређаје који производе тзв. рендгенске или х-

зраке и омогућавају њихову примену у медицини. Први радиографски снимци
начињени су тзв. Хиторфовим и Ленардовим цевима које представљају претечу
данашњих, вакуумских цеви које се могу видети на слици (Слика 1.).

Слика 1. Савремена рендгенска цев

Први рендгенски апарати били су универзални тј. коришћени су за све врсте

радиографисања. Са развојем технике и технологије, развијају се и апарати за
специјализовано радиографисање (Слика 2.).

Слика 2. Рендген апарати

4
 Тако је већ 1920. год. патентирано неколико апарата за снимање зуба. Како
данас, тако и тада, познатији од осталих били су Сименсови апарати тзв. куглекс-
апарати. Пре него што се боље упознамо са деловима самог апарата, треба рећи да се
радиолошки преглед може извршити на два начина, тј. применом радиографије и
радиоскопије.

Радиографија подразумева добијање радиограма односно рендгенске слике

одређеног дела тела који је био изложен кратком деловању х-зрака (кратка
експозиција).

Са друге стране, радиоскопија пружа слику органа и његову динамику односно

покрете услед излагања истог зрацима неколико десетина секунди, па чак и
неколико минута. Ово се може добити захваљујући тзв. електронском светлосном
појачивачу и телевизијском систему затвореног типа. На монитору се рендгенска
слика види онолико дуго колико јесам објекат изложен дејству х-зрака.

Обзиром да постоје извесне разлике у методама снимања, разликујемо и

поједине делове апарата:

 рендгенска цев,
 генератор високог напона,
 командни сто,
 високонапонски каблови,
 статив,

а код апарата за радиоскопију постоје и:

 електронски светлосни појачивач (ЕСП)

 телевизијска мрежа затвореног типа.

5
 1.1. Рендгенска цев

Рендгенска цев јесте основни део рендген апарата и управо се у њој стварају х-
зраци (Слика 2).

Слика 2. Рендгенска цев (1-облак електрона; 2-катодна спирала; 3-анодни

фокус; 4-х-зраци; К-катода; А-анода)

Рендгенска цев је сачињена од стакла у којој се налази вакуум и у којој се на

међусобном растојању од 1 cm налазе две електроде – анода и катода. Загревањем
катоде до усијања, из ње се у виду облака ослобађа велика количина електрона.
Таква реакција назива се термојонизација. Када се створи довољно јака потенцијална
разлика између аноде и катоде, ослобођени електрони се веома великом брзином
(брзина блиска брзини светлости) крећу према аноди, успостављајући струјно коло у
рендгенској цеви. У близини аноде, електрони наилазе на електроне који се налазе у
крајњим електронским путањама атома аноде, а који су такође негативно
наелектрисани. Услед тога, долази до међусобног одбијања електрона и исти се
нагло заустављају. Ово доводи до промене места електрона у периферним путањама
односно исти прелазе са виших нивоа на ниже, при том, ослобађајући одређену
количину енергије у виду електромагнетних таласа. Око 99% поменуте енергије губи
се на топлоту, док нешто мање од 1% представља х-зрачење. Када се говори о
материјалу од кога је начињена рендгенска цев односно стакло цеви, треба рећи да
исти подразумева смешу литијума, берилијума и бора6. Оваква смеша, цеви даје
термостабилност и отпорност на ударе електрона, а у исто време џ-зраци веома лако
пролазе кроз њега.

6
 1.1.1. Хлађење рендгенске цеви

Хлађење аноде и читаве рендгенске цеви може се извести на неколико начина –

водом, ваздухом и уљем. Ефикасност појединих метода хлађења је различита, а који
ће бити примењен зависи од врсте апарата и његове снаге. У току емисије x-зрака,
бакарни део аноде је загрејан до температуре ниже од оне коју има анодни фокус.
Бакар одузима топлоту анодном фокусу и, као одличан проводник, одводи је даље од
рендгенске цеви. Код апарата мање снаге на бакарни део аноде ван цеви, настављају
се метални радијатори око којих кружи ваздух, индиректно хладећи аноду и читаву
рендгенску цев.

Апарати веће снаге хладе се преко система који обезбеђују циркулацију уља
између металног и стакленог омотача цеви. Код роталикс-цеви, код којих постоји
уљно хлађење, само захваљујући ефекту ротације, хлађење аноде је десетосруко
ефикасније.

1.1.2. Јачина струје у рендгенској цеви

Енергија х-зрака насталих на анодном фокусу биће већа ако је већи интензитет
струје која протиче кроз рендгенску цев. Интензитет ове струје је већи уколико је је
и број електрона који са катоде иду ка аноди – већи. Електронски облак изнад
катоде богатији је електронима када је струја загревања катодне спирале већег
интензитета. Самим тим, јачина струје у рендгенској цеви која одређује интензитет
џ-зрака, може се мењатирегулисањем јачине струје загревања.

С друге стране, интензитет струје у рендгенској цеви је у функцији напона који

постоји између електрода. При константном загревању катодне спирале, интензитет
струје у цеви најпре расте, сразмерно потенцијалној разлици између аноде и катоде.
Када овај напон достигне одређену вредност, интензитет струје остаје исти и поред
даљег повећавања вредности напона. Од тог тренутка, јачина струје у цеви, зависи
искључиво од струје загревања катоде.

7
 1.1.3. Снага рендгенске цеви

Снага рендгенске цеви огледа се у могућности оптерећења цеви и изражава се у

киловатима (kW). Она представља енергију електрона који иду од катоде ка аноди и
директно је пропорционална производу напона и јачине струје којима се максимално
може оптеретити рендгенска цев у тренуцима емисије х-зрака:

 kW= (kV x mA x 0.7)/1000 (4),

 где је 0.7 фактор за наизменичну струју.

Могућности оптерећења рендгенске цеви зависе од:

 карактеристика анодног фокуса рендгенске цеви (величине, нагиба, брзине

обртања)
 напона и јачине струје која пролази кроз рендгенску цев и
 времена експозиције.

Напон, јачина струје и време експозиције, као технички услови радиографисања,

одређују се на командном столу. У току рада апарата не сме бити прекорачена
максимална снага цеви. У противном, долази до њеног проптерећења, оштећења и на
крају, потпуног прегоревања.

Сходно намени, производе се рендгенске цеви различите снаге. Цеви које се

користе за радиоскопију имају снагу од 1.5 до 2 (kW), док је снага цеви за
радиографију неколико пута већа и креће се између 6 и 10 (kW).

1.1.4. Омотачи рендгенске цеви

Рендгенска цев је уроњена у посебно уље које обезбеђује електризолацију и

доприноси њеном бољем хлађењу. Идући према споља, око стаклених зидова цеви
налази се дилатациона комора, која дозвољава одређену експанзију уља, загрејаног у
току рада рендгенског апарата. На поменуту комору належе метални омотач, који је
са спољне стране прекривен слојем порцелана. Спољашња површина порцелана
пресвучена је оловном фолијом. Овај метални оклоп апсорбује џ-зраке некорисног
дела снопа и спречава њихов неконтролисани излазак из цеви. Као електроизолатор,
порцелан обезбеђује заштиту од струје високог напона и онемогућава стварање

8
нежељених електричних поља у и око цеви. Оловни део преко кога је остварено и
уземљење, својој великом апсорбујућом моћи пружа заштиту од нежељеног зрачења.
Заједно са омотачима, рендгенска цев је смештена у тзв. хаубу од челичног лима која
штити цев од механичког оштећења. На омотачима и хауби, у висини анодног
фокуса, постоје отвори кроз које зрачни сноп излази из цеви.

1.2. Генератор високог напона

Основна улога генератора високог напона јесте да створи потребан напон

електричне струје за рад рендгенске цеви. Главни делови генератора су:
високонапонски трансформатор, бројни мањи (помоћни) трансформатори и склопке,
неопходни за несметан рад апарата.

Високонапонски трансформатор претвара мрежну струју, напона 220 [V], у

струју напона од 15 [kV] до неколико стотина [kV], колико је потребно за стварање
потенцијалне резлике између електрода цеви. Примарни калем овог трансформатора
чини веома мали број навојака дебеле жице, за разлику од секундара који има много
више навоја са жицом мањег поречног пресека. Рендгенска цев прикључена је за
крајеве секундара.

Поред овога, саставни део сваког апарата за рендгенско снимање је и

нисконапонски или катодни трансформатор. Основна улога овог трансформатора
јесте смањивање напона струје градске мреже, претварајући је у струју ниског
напона и велике јачине, која је потребна за усијање катоде.

Примарни калем овог трансформатора има велики број навоја танке жице, за
разлику одсекундара где је број навоја мањи, а жица дебља. Катода је спојена са
изводним крајем секундара, а струја која се на њему мери има јачину од око 3 [mA] и
напон од 20 [V]. Регулисање ових величина врши се регулатором струје загревања.

Рендгенски апарати који поседују тзв. дофокс-цев, имају два катодна

трансформатора, а сваки од њух загрева по једну катодну спиралу. Ако апарат са
дофокс-цеви има само један катодни трансформатор, онда у њему постоје два
секундарна калема различитих карактеристика. Катодне спирале повезане су
појединачно са по једним секундаром, који им обезбеђује адекватну струју
загревања.
9
 1.3. Командни сто

Командни сто јесте део апарата преко кога се врши управљање истим. Изглед и
величина командног стола умногоме се разликују што зависи од типа самог апарата.
Примера ради, дентал-апарат има веома једноставан командни сто који се састоји од
експонатора и тајмера, док је потпуно друга ситуација са великим апаратима код
којих је сто многомасивнији и сложенији.

Функције командног стола остварују се преко одговарајуће тастатуре и

прекидача док бројни мерни инструменти показују техничке услове
радиографисања. На самој табли стола може се наћи и прекидач преко кога се врши
активирање генератора високог напона. Поред тога, преко регулисања вредности
напона односно јачине струје утиче се и на таласну дужину тј. на интензитет и
продорност x-зрака. На командном столу налази се и регулатор којим се одабира
анодни фокус одређене величине. Мали фокус се аутоматски користи када је
прекидач за одређивање јачине струје подешен на малим вредностима (40, 80 [mA]),
док је велики фокус одређен за веће вредности струје (160, 320, 500 [mA]). На
командним столовима неких рендгенских апарата налазе се и прикључци
захваљујући којима се апарат може користити и за извођење томографских
радиографских техника.

1.4. Високонапонски каблови

Рендгенска цев и високонапонски трансформатор генератора апарата повезани

су високонапонским кабловима. Сами каблови сачињени су од бакарних проводника
којих има најчешће три и могу издржати струју чији је напон и до неколико
десетина, па и стотина хиљада волти. Што се тиче попречног пресека каблова, исти
зависи од типа односно снаге апарата. Бакарни проводници су изоловани дебелим
пластичним или гуменим омотачем. Са спољне стране су превучени металном
кошуљицом која их штити од механичког оштећења и у исто време игра улогу
уземљења.

10
 1.5. Статив

Статив рендгенског апарата јесте механички систем који повезује и остале

делове апарата. Врста и величина статива прилагођене су врстама апарата односто
врстама радиолошких техника које се могу њиме изводити, па према томе постоје
стативи за радиографију и радиоскопију.

1.5.1. Статив апарата за извођење радиографских метода

Апарати могу имати зидни или стубни статив. Стубни статив се састоји од
вертикалног и хоризонталног дела. Вертикални део је израђен од метала, а његов
попречни пресек има облик квадрата или правоугаоника. Ова врста статива може
бити мобилна или стабилна. Мобилни статив покреће се по шинама које се
причвршћују за под и за плафон просторије. Померање овог статива врши се ручно,
док електромотор покреће статив апаратапри томографском снимању.

Непокретни стубни статив фиксира читав рендген апарат за под или за зид
просторије. На хоризонталном делу стубног статива налазе се рендгенска цев која је
смештена у тзв. хауби, потом кутија са примарним бранама и секундарни филтери.
Хоризонтални део клизи по вертикалном помоћу система зубчаника и контратегова,
спуштајући и подижући рендгенску цев.

Плафонски статив је фиксиран за таваницу просторије. За плафон су

причвршћене шине по којима се крећу колица на којој је закачен горњи крај
вертикалног дела плафонског статива. На доњем крају вертикалног дела налази се
тзв. виљушка у којој је смештено кућиште рендгенске цеви име се омогућава
кретање исте у косим положајима у односу нахоризонталну раван. Вертикални део
статива извлачи се телескопски, тако да се рендгенска цев може спуштати и
подизати на различите висине од плоче на којој се налази пацијент.

11
 1.6. Електронски светлосни појачивач (ЕСП)

Осим на рендгенском филму, слика органа или делова тела, може се приказати и
методом радиоскопије на флуоресцентном екрану. Флуоресцентни екран се код
рендгенских апарата којима се обавља радиоскопија, налази иза плоче за пацијенте у
односу на извор х-зрака.

Чини га стаклена површина на којој је са једне стране нанесен слој

флуоресцентне материје.Захваљујући њеној способности да производи светлост
пропорционалну интензитету х-зрака којима је изложена, на флуоресцентном екрану
појављује се слика делова тела који су просветљавани х-зрацима. Слика на екрану
има ограничене оптичке квалитете пошто је флуоресцентна светлост са екрана
релативно слабог интензитета, узимајући у обзир перцепције човековог ока. Због
тога је било потребно рендгенску слику добијену на екрану, посматрати у потпуно
замраченој просторији.

Конструкцијом електронског светлосног појачивача - ЕСП, у великој мери су

повећани оптички квалитети рендгенске слике добијене радиоскопијом, а учињен је
и пресудан корак да се радиоскопски метод обавља у просторијама радиолошког
кабинета, у условима дневног светла. Наиме, ЕСП вишеструко повећава осветљеност
рендгенске слике у односу на ону која постоји на флуоресцентном екрану класичних
апарата. То је уствари електронскиуређај који обавља вишеструке трансформације
електромагнетних таласа, прво фотона х-зрака у светлосне фотоне, затим ових у
електроне, па електроне опет у сверлосне фотоне. На тај начин, светлосна слика се са
флуоресцентног екрана претвара у електронску, а потом поново у светлосну, дајући
овој последњој 10-20000 пута већи интензитет светлости у односу на првобитну.
ЕСП је електронска цев, облика ваљка, у којој су смештена два екрана: већи - улазни
и мањи – излазни. Поред овога, имамо и фотокатоду као и два пара помоћних
електрода (Слика 3.).

12
 Слика 3. Схема електронског светлосног појачивача

1.7. Дигитални детектори

Класична RTG дијагностика с приказом слике на RTG филму позната је више од

једног века. Принцип дијагностике темељи се на детекцији RTG зрачења на филму,
који је најчешће развијан релативно споро, у тамним деловима завода те након тога
одлаган у претрпане архиве.

Поседних десетак година води се убрзана кампања коју започињу светски

реномирани произвођачи медицинске дијагностичке опреме (Philips, Siemens,
General Electric, Тoshiba......), а која има за циљ увести RTG дијагностику у дигиталну
еру. Цео процес је покренут и оснажен финансијским средствима великих
корпорација као и владама појединих земаља, које су инвестирале велика
финансијска средства у развој и комерцијалну примену дигиталних меморија
различитих типова као и осталих производа темељених на аморфном силицијуму
(нпр. транзистори у технологији танког филма).

Традиционално се дијагностичка слика добија употребом касета у које се

стављају RTG филмови. Касете садрже луминисцентне фолије које упадно џ-зрачење
претварају у светлосно зрачење одређеног спектра. Обзиром да су филм и фолија у
међусобном контакту, тиме се и изводи експонирање RTG филма. Потом се
хемијским процесом експонирани филм развија и на њему остаје трајни запис
дијагностички интересантне органске структуре.

Сада, пак, на светло дана излазе нови радиолошки дијагностички апарати, у

којима за разлику од досадашњих, нема више система за снимање на касету него су
опремљени дигиталним детекторима.

Дигитални детектори претварају упадно x-зрачење у аналогни сигнал одређеног

нивоа, који се затим дигитализује путем A/D конвертора. У том облику сигнал се
шаље и обрађује на припадајућим рачунарима. Тако добијена слика, приказана на
монитору, служи у дијагностичке сврхе. Она може бити архивирана, размјењена с
другим рачунарима у мрежи или штампана на посебном штампачу.

Последњу генерацију споменутих дигиталних детектора x-зрачења чине

матрични детектори x-зрачења. Основно обележје матричних детектора је то да су
они сачињени од великог броја субмилиметарских детектора x-зрачења електрички
13
повезаних тако да чине матрицу одеређеног броја врста и колона који се
секвенцијски очитавају.

Најважније карактеристике матричних детектора x-зрачења су:

 употребљава се проверени цезијум-јодид (CsI) као претварачки слој,

 постиже се резолуција већа од 3 линије/мм код матрице од 3000x3000
пиксела,
 имају високи конверзијски фактор (енгл. Detection Quantum Efficiency - DCI),
 одликује их компактна конструкција што их чини погоднима за једноставну
интеграцију у нове или постојеће дијагностичке апарате и
 нуде велике могућности и перспективе RTG дијагностике у реалном времену.

Матрични детектори x-зрачења омогућавају запис RTG слика без међуфаза које
се односе на електрооптичко или механичко прилагођавање упадног зрачења на
постојеће детекторе малих димензија. Таква ситуација је омогућена употребом
полупроводничких конвертора велике површине, што је посебно подстакнуто новим
технологијама производње равних TV екрана (монитора код рачунара).

Језгро нових матричних детектора x-зрачења чини полупроводничка база

начињена од морфног силицијума (а-Si) која чини поље (матрици додељена је
дигитална склопка, која служи за одабир дотичног конвертора код очитавања
добијеног сигнала. Коначно, сваки од тих конвертора чини поједини пиксел у
добијеној слици.

14
 2. Фактори који утичу на карактеристике снопа х-зрака

Фактори о којима се мора водити рачуна у току извођења радиографских метода

су бројни. Неки од њих утичу на карактеристике снопа x-зрака (mA, KV, s). Други
дефинишу положај тела пацијента и објекта радиографисања. Велики број чинилаца
односи се на поступке и радње које се морају обавити да би радиографисање било
коректно изведено, а радиограми имали о птималне оптичке квалитете.

За постизање боље прегледности и прецизнијег дефинисања улоге коју имају за

извођење појединих метода радиографисања, релевантни фактори који утичу на
извођење радиографских метода сврстани су у различите групе.

За извођење различитих радиографских метода потребно је мењати

карактеристике снопа х-зрака, како у квантитативном тако и у квалитативном
смислу. Карактеристике зрачног снопа у првом реду зависе од напона и јачине струје
у рендгенској цеви, од времена емисије x-зрака, а исто тако и од филтрације зрачног
снопа у кућишту рендгенске цеви.

Вредности напона и јачине струје у рендгенској цеви, као и време експозиције х-

зрака, међусобно су повезани и поред тога што сваки од ових чинилаца на свој начин
утиче на квалитет и квантитет х-зрака. Променама напона и јачине струје између
аноде и катоде рендгенске цеви, мењају се брзина и број електрона који се крећу
између поменутих електрода, што индиректно утиче на карактеристике зрачног
снопа.

15
 3. Време експозиције

Период у коме су објекат радиографисања и рендгенски филм изложени емисији

х-зрака представља време експозиције и изражава се у секундама [s]. Експозиција се
одређује директно или посредно, што зависи од врсте и намене рендгенског апарата.
Код апарата који се употребљавају за радиографисање зуба, време експозиције се
може мењати на тајмеру апарата, директно, у зависности од групе зу ба која је
објекат радиографисања, као и од врсте примењеног интраоралног метода.

Променом времена експозиције мења се и квалитет радиограма, обзиром на то

да су вредности напона и струје код ових апарата не променљиве. Код осталих
рендгенских апарата, на командној табли постоје скале mAs које показују однос
између јачине струје и времена експозиције. У том случају, време емисије х-зрака
одређује се посредно – са променама јачине струје мења се и време експозиције х-
зрака (mAs). Да би се вредност наведеног производа одржала на константној
вредности, вредности јачине струје и времена могу се мењати и независно, на
посебној тастатури, али тако да међу њима постоји обрнуто пропорционалан однос.

Када је реч о чиниоцима који утичу на време експозиције, такође се може рећи
да су бројни. Са повећањем атомског броја елемента који сачињавају ткива
радиографисаних органа, као и дебљине слоја и густине ткива, мора се повећавати и
дужина експозиције. Међутим, важно је истаћи да промене експозиције морају бити
у корелацији са вредностима напона и јачине струје. Поред овога, време експозиције
продужава се повећањем растојања између објекта и рендгенске цеви, а смањује
коришћењем филмова веће осетљивости, затим коришћењем појачивачких фолија,
тубуса итд.

16
 ЗАКЉУЧАК

Радиологија је грана медицине која се превасходно бави откривањем болести и

повреда, односно дијагностиком. Примена радиологије у терапији ограничена је
углавном на лечење малигних болести, али и васкуларних и других поремећаја као
што је случај са инвазивном радиологијом. Радиолошким техникама се настоји
визуелизовати људско тело и његових делови како би се открило постојање
патолошких промена, које би се онда правовремено лечиле.

Почетак примене рендгенских или Х-зрака у медицини означава почетак

радиологије. Употреба ових зрака револуционарно је променила приступ лекара
пацијентима као и поимање људског тела уопште. По први пут лекари су могли да
„завире“ у унутрашњост тела, без хируршких захвата.

Развојем науке пронађени су и други начини визуелизације људског тела, тако

да данас поред класичног рендгенског снимања постоји и ултразвучно снимање,
компјутеризована томографија (скенер), магнетна резонанца (MR).

Данас нема клиничке гране медицине која не користи радиолошке методе у

утврђивању дијагнозе.

17
 ЛИТЕРАТУРА

1. Мишић М. (2016). Класичне радиографске технике у хуманој медицини.

Београд.
2. Мишић М. (2020). Апарати за радиолошку дијагностику. Београд.
3. Терзић Н. (2020). Рендгенанатомија и радиолошке методе прегледа коштано –
зглобног система. Београд.
4. Бешенски Н., Шкегро Н. (2012). Радиографска техника скелета. Загреб.
5. Меркаш З. (1978). Радиологија. Београд.
6. Јанковић С., Михановић Ф. (2014). Увод у радиологију. Сплит.

18