ALEKSANDAR BELJAJEV

GLAVA PROFESORA
DOUELA
S ruskog preveli:
MARIJA I DUŠAN STOJILJKOVIĆ
NASLOV ORIGINALA:

Александр Романович Беляев

ГОЛОВА ПРОФЕССОРА ДОУЭЛЯ

 Posvećujem svojoj ženi
Margariti Konstantinovnoj Beljajevoj
 PRVI SUSRET

— Izvolite sesti.
Mari Loran se spusti u duboku kožnu naslonjaču.
Dok je profesor Kern otvarao koverat i čitao pismo ona je
letimično posmatrala kabinet.
Kakva mračna prostorija! Ali raditi ovde je dobro: ništa ne odvraća
pažnju. Lampa s tamnim abažurom osvetljava samo pisaći sto,
pretrpan knjigama, rukopisima, otiscima korektura. Oči su jedva
raspoznavale težak nameštaj od crne hrastovine. Tamni tapeti, tamne
draperije. U polumraku svetlucaju samo zlatni natpisi poveza u
prepunim ormanima. Dugačko klatno starog zidnog sata kreće se
ravnomerno i ritmično.
Svrativši pogled na Kerna, Loran se nehotično osmehnu: profesor
je u potpunosti odgovarao stilu kabineta. Kao da je istesana iz hrasta,
nabijena stroga Kernova pojava naličila je na deo nameštaja. Velike
naočari u okviru od kornjačine kože potsećale su na dva brojčanika.
Kao klatno kretale su se njegove oči sivopepeljaste boje, prelećući s
reda na red pisma. Četvrtasti nos, oštar razrez očiju i usana i četvrtasta
isturena donja vilica davale su njegovom licu izgled stilizovane
dekorativne maske koju je napravio vajar — kubist.
»Takva maska služi kao ukras na kaminu«, — pomisli Loran.
— Kolega Sabatje govorio mi je već o vama. Da, meni je potreban
saradnik. Vi ste lekar? Odlično. Četrdeset franaka dnevno. Isplata
nedeljno. Doručak, ručak. Ali vam postavljam jedan uslov . . .
Zadobovavši koščatim prstima po stolu, profesor Kern je
neočekivano upita:
 — Umete li da ćutite? Sve su žene brbljive. Vi ste žena — to je
rđavo. Lepi ste — to je još gore.
— Ali kakve to ima veze . . .
— Najneposrednije. Lepa žena — dvostruko je žena. Dakle,
dvostruko poseduje i ženske slabosti. Možda imate muža, prijatelja,
verenika. I tada sve tajne odoše k vragu.
— Ali . ..
— Nikakvih »ali!« Morate biti nemi kao riba. Morate ćutati o
svemu što vidite i čujete ovde. Prihvatate li taj uslov? Moram vas
upozoriti: nepridržavanje povlači za sobom nejneprijatnije posledice
po vas. Najneprijatnije.
Loran je bila zbunjena i zainteresovana.
— Pristajem, ako u svemu tome nema . . .
— Protuzakonitog, hoćete reći? Možete biti savršeno mirni. Ne
izlažete se nikakvoj odgovornosti .. . Jesu li vam nervi u redu?
— Zdrava sam ..
Profesor Kern klimnu glavom.
— Da nemate možda u porodici alkoholičare, neurastenike,
epileptičare, umobolnike.
— Ne.
Kern još jednom klimnu glavom.
Svojim koščatim, šiljatim prstom pritisnu dugme električnog
zvonca.
Vrata se nečujno otvoriše.
U polumračnoj prostoriji, kao na izazvanoj fotografskoj ploči,
Loran ugleda samo beonjače, zatim se postepeno pojaviše svetle pege
sjajnog lica crnca. Crna kosa i odelo slivali su se s tamnim
draperijama vratiju.
— Džone! Pokažite gospođici Loran laboratoriju.
Crnac klimnu glavom, stavivši joj do znanja da pođe za njim, i
otvori druga vrata.
Loran uđe u potpuno mračnu prostoriju.
Ču se prekidač, i blistava svetlost četiri mlečne polukugle preplavi
odaju. Loran nehotice pokri oči. Posle polumraka kabineta belina
zidova joj zasenj. vid... Blistala su se stakla na ormanima sa blještavim
hirurškim instrumentima. Hladnom svetlošću goreo je čelik i
aluminijum aparata koje Loran nije poznavala. Topli, žuti otsjaji
svetlosti padali su na polirane bakarne delove. Epruvete, pipete,
Elermajerove boce, staklene cevi .. Staklo, kaučuk, metal . . .
Nasred odaje — prosektorski sto. Uz sto — staklena komora; u
njoj je pulsiralo čovečije srce. Srce je pomoću cevčice bilo spojeno s
balonima.
Loran okrenu glavu ustranu i odjednom ugleda nešto što je
primora da so strese kao da ju je protresla struja.
Gledala ju je čovečija glava — samo glava bez trupa.
Glava je bila pričvršćena na kvadratnoj staklenoj ploči. Ploča je
stajala na četiri visoke, sjajne metalne noge. Prerezane arterije i vene,
kroz otvore u staklu, nastavljene su cevima, po dvema zajedno, i
spojene sa balonima. Znatno šira cev izlazila je iz grla i bila vezana s
velikim cilindrom. Cilindar i baloni imali su slavine, manometre,
termometre i sprave koje Loran nije poznavala.
Glava je pažljivo i setno gledala u Loran, trepćući kapcima. Nije
bilo sumnje: glava je živela, odvojena od tela, samostilnim i svesnim
životom.
I pored poražavajućeg utiska, Koran nije mogla da ne primeti da je
ta glava začuđujuće nalik na glavu nedavno umrlog poznatog
naučnika-hirurga profesora Douela, koji se proslavio svojim opitima
oživljavanja organa izvađenih iz tela tek umrlog organizma. Koran
nije jednom bila na njegovim blistavim javnim predavanjima, i dobro
je zapamtila njegovo visoko čelo, guste smeđe kose, plave oči... Da, to
je bila glava profesora Douela. Samo su usne i nos bili tanji,
slepoočnice i obrazi usahli, oči dublje upale u duplje i bela koža
poprimila tamnožuti otsjaj mumije. Ali iz očiju je izbijao život, žarila
misao.
Kao začarana, Loran nije mogla da odvoji pogled od tih plavih
očiju.
 Glava nečujno pokrenu usne.
To je bilo previše za Loranine nerve. Samo što se ne onesvesti.
Crnac je pridrža i izvede iz laboratorije.
— To je strašno, to je strašno . . . — ponavljala je Loran spustivši
se u naslonjaču.
Profesor Kern je ćutke dobovao prstima po stolu.
— Recite, zar to nije glava? . . .
— Profesora Douela? Da, to je njegova glava. Glava Douela, mog
pokojnog cenjenog kolege, koju sam ja povratio u život. Nažalost
uspeo sam da oživim samo glavu. Ne može se odmah sve postići.
Jadni Douel patio je od zasad neizlečive bolesti. Umirući, zaveštao je
svoje telo za naučne opite, koje smo nas dvojica zajedno vršili. »Čitav
moj život bio je posvećen nauci. Neka nauci posluži i moja smrt. Više
volim da po mom lešu rije prijatelj-naučnik, nego crv u grobu«, — eto
kakvo je zaveštanje ostavio profesor Douel. Ja sam dobio njegovo
telo. Pošlo mi je za rukom ne samo da oživim njegovo srce, već i da
povratim svest, uskrsnem »dušu«, kako to narod kaže. Čega tu ima
strašnog? Ljudi su dosad smatrali smrt strašnom. Zar vaskrsenje iz
mrtvih nije bilo hiljadugodišnji san čovečanstva?
— Više volim smrt no takvo vaskrsenje.
Profesor Kern neodređeno mahnu rukom.
— Da, ono ima svoje neudobnosti po vaskrslog. Jadni Douel bi se
osećao nelagodno ako bi morao da se pojavi pred publikom u takvom .
. . nepotpunom obliku. Eto zašto mi držimo u tajnosti taj opit. Ja
kažem »mi«, zato jer je to želja samog Douela. Usto, opit još nije
doveden do kraja.
— A kako je profesor Douel, to jest njegova glava, izrazila tu
želju? Može li glava da govori?
Profesor Kern se za trenutak zbuni.
— Ne . . . glava profesora Douela ne može da govori. Ali ona čuje,
razume i može da odgovara mimikom lica . . .
Da bi skrenuo razgovor na drugu temu, profesor Kern upita:
— Znači, vi prihvatate moj predlog? Odlično. Čekam vas sutra u
devet ujutru. Ali zapamtite: ćutanje, ćutanje i ćutanje.
 TAJNA ZABRANJENE SLAVINE

Mari Loran se nije lako probijala kroz život. Imala je sedamnaest

godina kada joj je umro otac. Na njene pleći pala je briga o bolesnoj
majci. Ono malo oskudnih sredstava što su ostala po očevoj smrti nije
dugo potrajalo; trebalo je da uči i da izdržava porodicu. Nekoliko
godina radila je kao noćni korektor u jednom listu. Pošto je postala
lekar, uzaludno se mučila da nađe službu. Predlagali su joj da otputuje
u močvarna mesta Nove Gineje, gde je harala žuta groznica. Ali Mari
nije htela ni da ide tamo s bolesnom majkom, ni da se od nje rastane
Predlog profesora Kerna značio je za nju izlaz iz neprilike.
I pored sve neobičnosti posla, pristala je gotovo bez kolebanja.
Loran nije znala da je profesor Kern, pre no što je rešio da je
primi, prikupio o njoj podrobna obaveštenja.
Već je dve nedelje radila kod Kerna. Njena dužnost nije bila teška.
Trebalo je da tokom dana vodi računa o aparatima koji su
omogućavali glavi da živi. Po noći ju je smenjivao Džon.
Profesor Kern ju je uputio kako da rukuje slavinama balona.
Pokazavši joj veliki cilindar iz koga je išla široka cev u grlo glave,
Kern joj je najstrože zapretio da ne odvrće slavinu cilindra.
— Ako obrnete slavinu, glava će istog časa biti mrtva. Jednom
priiikom ću vam objasniti čitav sistem ishrane glave i svrhu toga
cilindra. Zasad je dovoljno da znate kako se rukuje aparatima.
Međutim, Kern se nije žurio da joj da obećana objašnjenja.
U jednu od nozdrva glave bio je duboko uvučen mali termometar.
U određene sate bilo je potrebno izvaditi ga i pribeležiti temperaturu.
Termometrima i manometrima bili su snabdeveni i baloni. Loran je
nadgledala temperaturu tečnosti i pritisak u balonima. Dobro
regulisani aparati nisu joj zadavali brigu, radili su tačno kao sat.
Naročito je bio osetljiv mehanizam postavljen u visini čela glave koji
je beležio pulsaciju, automatski iscrtavajući krivulju. Traku su menjali
svakih dvadeset i četiri časa. Sadržaj balona dopunjavan je u
međuvremenu dok je Loran bila otsutna.
Mari se postepeno navikla na glavu i čak se sprijateljila s njom.
Kada je ujutru Loran ulazila u laboratoriju rumenih obraza od hoda
i svežeg vazduha, glava se lako osmehivala i treptala očnim kapcima u
znak pozdrava.
Glava nije mogla da govori. Ali su ona i Loran uskoro uspostavili
međusobno sporazumevanje, istina veoma skučeno. Spuštanje očnih
kapaka glave značilo je »da«, podizanje naviše »ne«. Unekoliko je
pripomoglo i bezglasno kretanje usana.
— Kako se osećate danas? — upita Loran.
Glava se osmehnu »senkom osmeha« i spusti kapke: »Dobro,
hvala«.
— Kako ste proveli noć?
Sledili su isti pokreti.
Dok je postavljala pitanja, Loran je vično obavljala jutarnje
dužnosti. Ispitivala je aparate, temperaturu, puls. Upisivala je podatke
u dnevnik. Zatim je neobično pažljivo, mekim sunđerom nakvašenim
u razblaženi alkohol, umivala lice glave, čistila sterilnom vatom ušne
školjke. Skinula je pramičak vate koji se zadržao na trepavicama.
Oprala je oči, uši, nos, usta, — u usta i nos je radi toga stavljala
naročite cevčice. Začešljala je i kosu.
Njene ruke su spretno i vešto doticale glavu. Na licu glave
ogledalo se zadovoljstvo.
— Danas je izvanredan dan, — reče Loran. — Beskrajno plavo
nebo. Čist hladan vazduh. Prosto da čovek diše čitavim grudima.
Pogledajte kako sunce jarko sija, kao u proleće.
Krajevi usana profesora Douela setno se spustiše. Oči su tužno
pogledale u prozor i zaustavile se na Loran.
 Ona pocrvene, obuzeta srdžbom na samu sebe. S instinktom
osećajne žene, Loran je izbegavala da govori o svemu onom što je bilo
nepristupačno glavi i što je samo moglo, sasvim nepotrebno, da je
poseti na bedu njenog fizičkog postojanja.
Mari je osećala nekakvu materinsku nežnost prema glavi, kao
prema bespomoćnom detetu koje je priroda unakazila.
— Hajde da pređemo na posao! žurno reče Loran da bi ispravila
pogrešku.
Ujutru, do dolaska profesora Kerna, glava je čitala. Loran je
donosila čitavu hrpu poslednjih medicinskih časopisa i knjiga i
pokazivala ih glavi. Glava ih je čitala. Naišavši na članak koji bi je
zainteresovao, micala je obrvama. Loran je stavljala časopis na pult i
glava bi utonula u čitanje. Loran je privikla, da, prateći pogled glave,
pogađa koji red ona čita i po potrebi prevrtala stranicu.
Kada je trebalo obeležiti neko mesto, glava bi klimnula i Loran je,
prateći prstom pogled glave po redovima, sa strane povlačila olovkom
crtu.
Zašto je glava zahtevala da podvlači pojedina mesta, Loran nije
shvatala. Njihov jezik sporazumevanja bio je odveć skučen. da bi joj
pružio objašnjenje, te otuda nije ni pitala.
Ali jednom, prolazeći kroz kabinet profesora Kerna, kad je on bio
otsutan, primetila je na pisaćem stolu časopise koje je ona na zahtev
glave podvlačila. Profesor Kern je na posebnom listu hartije prepisao
obeležena mesta. To je nagnalo Loran na razmišljanje.
Setivši se trenutno toga, Mari nije mogla da se uzdrži da ne postavi
pitanje. Možda će glava moći da joj nekako odgovori.
— Recite, zašto obeležavate izvesna mesta u naučnim
raspravama?
Na licu profesora Douela pojavi se izraz nezadovoljstva i
negodovanja. Glava značajno pogleda u Loran, zatim u slavinu, od
koje je išla cev u grlo glave, i dva puta podiže obrve. To je značilo
molbu. Loran shvati da glava želi da ona otvori zabranjenu slavinu.
Nije bilo prvi put da joj se glava obraća s takvom molbom. Ali Loran
je shvatila želju glave na svoj način: glava, očevidno, želi da prekrati
svoje jadno bitisanje. I Loran se nije odlučila da otvori zabranjenu
slavinu. Ona nije želela da bude okrivljena za smrt glave, bojala se i
odgovornosti, a bojala se i da ne izgubi službu.
— Ne, ne, — prestrašeno odgovori Loran na molbu glave. — Ako
odvrnem tu slavinu, vi ćete umreti. Ja ne želim, ne mogu, ne smem da
vas ubijem.
Od jeda i bespomoćnosti lice glave zadrhta.
Tri puta ona energično podiže uvis kapke i oči . .
»Ne, ne, ne. Neću umreti!« — tako razumede Loran. Kolebala se.
Glava poče bešumno da miče usnama i njoj se pričini da usne hoće
da kažu: »Otvorile, otvorite. Molim vas!.. .
Radoznalost Mari bila je potstaknuta do krajnjih granica. Osećala
je da se tu krije nekakva tajna.
Iz očiju glave zračila je beskrajna tuga. Oči su tražile, molile,
zahtevale. Izgledalo je da je sva snaga čovečije misli, sav napor volje
usretsređen u tom pogledu.
Loran se odluči.
Srce joj je snažno kucalo, ruka joj je podrhtavala dok je oprezno
odvrtala slavinu.
Istog časa se iz grla glave začu šištanje. Loran ču jedva
razgovetan, potmuo, promukao glas, krkljav i siktav, kao pokvareni
gramofon:
— Hva-a-a-ala vam . .
Zabranjena slavina pustila je vazduh nabijen u cilindru. Prolazeći
kroz grlo glave vazduh je pokretao glasne živce i glava je mogla da
govori. Mišići i glasne žice još nisu radili normalno: vazduh je šišteći
prolazio kroz grlo i onda kada glava nije govorila. Usled toga što su
bila presečena nervna vlakna u predelu vrata, bio je poremećen
pravilan rad mišića glasnih žica, te je glas poprimio potmuo, krkljav
titraj.
Lice glave izražavalo je zadovoljstvo.
Ali se u tom času začuše koraci u kabinetu i škljocnu zaključana
brava (vrata laboratorija bila su uvek zaključana iznutra, iz kabineta)
Loran je jedva uspela da zatvori slavine. Sištanje u grlu glave
prestade. — -
Uđe profesor Kern.
 GLAVA JE PROGOVORILA

Prošlo je skoro nedelju dana otkako je Loran otkrila tajnu

zabranjene slavine.
U međuvremenu, Loran i glava su uspostavili još prisnije
prijateljstvo. Pošto bi profesor Kern otišao na univerzitet ili kliniku,
Loran je otvarala slavinu, puštala u grlo glave slab priliv vazduha da
bi glava mogla da govori razumljivim šapatom. I Loran je govorila
tiho. Bojali su se da crnac ne čuje njihov razgovor.
Ti njihovi razgovori očigledno su povoljno uticali na glavu
profesora Douela. Oči su postale življe, i čak su se sumorne bore među
obrvama izgladile.
Glava je govorila mnogo i rado, kao da je želela da nagradi samu
sebe za sve ono vreme prinudnog ćutanja.
Prošle noći Loran je sanjala glavu profesora Douela i probudivši se
pomislila: »Sanja li i glava Douela?«
— Sanjam. .. — tiho prošapta glava. — Da, ja sanjam. I sam ne
znam šta mi snovi donose: jad ili radost. U snu vidim sebe zdravog,
punog snage, i budim se dvostruko ojađen. Ojađen fizički i moralno.
Ta ja sam lišen svega što je dostupno živim ljudima. Ostavljena mi je
sposobnost da mislim. »Mislim, dakle postojim«, — s gorkim
osmehom navede glava reči filosofa Dekarta. — Postojim ...
— Šta sanjate?
— Ja još nikada nisam sanjao sebe u svom sadašnjem obliku.
Sanjam sebe onakvim kakav sam nekada bio . . . sanjam svoje,
prijatelje ... Nedavno sam sanjao svoju pokojnu ženu i preživljavao s
njom proleće naše ljubavi. Beti je jednom došla meni kao
pacijentkinja. Povredila je nogu izlazeći iz automobila. Naše prvo
poznanstvo bilo je u mojoj ordinaciji. Ja i ona smo se nekako
odjednom zbližili. Posle četvrte vizite predložio sam joj da pogleda na
mom pisaćem stolu sliku moje neveste. »Oženiću se njome ako
dobijem njen pristanak«, — rekoh joj. Ona priđe stolu i ugleda na
njemu malo ogledalo; pogledavši u njega nasmeja se i reče: »Mislim .
. . da neće odbiti«. Kroz nedelju dana postala mi je žena. Tu sam scenu
nedavno video u snu . . . Beti je umrla ovde, u Parizu. Vi znate, ja sam
ovamo došao iz Amerike kao hirurg za vreme Svetskog rata. Ponudili
su mi ovde katedru i ostao sam da živim kraj dragog groba. Moja žena
bila je izvanredna osoba . . .
Lice glave ozariše uspomene, ali se namah smrači.
— Kako je beskrajno daleko to vreme.
Glava se zamisli. Vazduh je tiho šuštao u grlu. — Sinoć sam
snevao sina. Tako bih želeo da
ga još jednom vidim. Ali ne smem da ga dovedem u takvo
iskušenje . . . Za njega sam ja mrtav.
— Je li odrastao? Gde se nalazi sada?
— Da, odrastao je. On je vaš vršnjak, ili je
nešto stariji. Završio je studije. Sada treba da je u Engleskoj, kod
svoje tetke po majci. Ali ne, rađe bih da ne sanjam. Ipak me, —
nastavi glava, posle kraćeg ćutanja, — muče ne samo snovi. U
budnom stanju muče me lažni osećaji. Ma koliko da je to čudno,
ponekad mi se čini da osećam svoje telo. Zaželim najednom da
udahnem punim grudima, da se protegnem, da raširim ruke, kao što to
čini čovek koji je dugo sedeo. A ponekad osećam reumatične bolove u
levoj nozi. Zar to nije smešno? Vi to kao lekar razumete. Bol je tako
stvarna da nehotice obaram oči naniže i, naravno, kroz staklo vidim
pod sobom prazan prostor, kamene ploče poda . . . Povremeno mi se
čini da ću dobiti astmatični napad, i tada sam gotovo zadovoljan što
me ovo moje »posmrtno postojanje« spasava bar od astme . . . Sve je
to reflektorna aktivnost moždanih ćelija, koje i dalje vrše svoju
funkciju.
 — Užasno! . . . — ne uzdrža se Loran.
— Da, užasno . . . Čudno je to, dok sam bio
živ, čini mi se da sam živeo samo od umnog rada. Ja, zaista, kao
da nisam opažao svoje telo. Sav sam bio predan naučnom radu. I tek
izgubivši telo osetio sam šta sam izgubio. Sada, kao nikad u svom
životu ranije, ja mislim o mirisu cveća, o mirisavom senu negde na
rubu šume, o dugim pešačenjima, o šumu morskih valova . . . Nisam
izgubio čulo mirisa, čulo osećaja i druga čula, ali sam lišen nebrojenih
drugih utisaka. Miris sena prijatan je u polju, gde je vezan sa hiljadu
drugih utisaka: i mirisom šume, i lepotom zore koja rudi, i s pesmom
šumskih ptica. Veštački mirisi ne bi mi mogli zameniti prirodne. Miris
parfema »Ruža« sam cvet? To bi mi pričinilo isto tako malo
zadovoljstva, kao i gladnom miris paštete bez same paštete. Izgubivši
telo izgubio sam svet — čitav neobuhvatni, prekrasni svet stvari, koje
ja nisam primećivao, stvari koje čovek može uzeti, dodirnuti, i u isto
vreme osetiti svoje telo, sebe. O, kako bih rado dao sve svoje
himerično bitisanje za jednu jedinu radost da mogu u svojoj ruci
osetiti težinu običnog kamena belutka! Kad biste_ samo znali kakvo
zadovoljstvo osećam od dodira sunđera kada mi ujutru umivate lice.
Ta to je osećaj — to je za mene jedina mogućnost da osetim sebe u
svetu realnih stvari...
Sve što ja sam mogu učiniti to je da krajičkom svog jezika
dodirnem ivice mojih stisnutih usana.
Te večeri Loran se vratila kući rasejana i uznemirena. Njena stara
majka, kao i obično, pripremila je čaj sa hladnom zakuskom, ali Mari
nije ni dodirnula kolač od griza; ispila je samo šolju čaja i ustala da ide
u svoju sobu. Brižne oči majke zaustaviše se na njoj.
— Kao da si nešto nervozna, Mari? — upita starica. — Možda
imaš neprijatnosti u službi?
— Nije mi ništa, mama, malo sam umorna i glava me boli . . . Leći
ću ranije i sve će proći.
Mati je nije zadržavala, uzdahnu i ostavši sama zamisli se.
Otkako je stupila u službu, Mari se jako promenila. Postala je
nervozna, povučena u sebe. Majka i kći su oduvek bili veliki prijatelji.
Među njima nije bilo tajni. I evo, sada se pojavila tajna. Stara Loran
osećala je da njena kći nešto skriva. Na majčina pitanja u vezi službe
Mari je odgovarala vrlo kratko i neodređeno.
— U domu profesora Kerna nalazi se klinika za najinteresantnije
medicinske slučajeve. Ja se staram o tim bolesnicima.
— Kakvi su to bolesnici?
— Razni. Vrlo teški slučajevi . . . — Mari se namršti i skrenu
razgovor u drugom pravcu.
Starica nije bila zadovoljna tim odgovorima. Ona je podela čak da
se raspituje sa strane, ali nije uspela da sazna ništa više od onog što je
doznala od kćeri.
»Da nije možda zaljubljena u Kerna, beznadežno, a da on ne haje
za tu ljubav? . . .« — mislila je starica. Ali smesta bi sama sebe
opovrgla; njena kći ne bi skrila od nje svoja osećanja. A sem toga, zar
Mari nije privlačna? A Kern je neženja. I kad bi zbilja Mari njega
zavolela, Kern bi joj odgovorio na ljubav. Drugu takvu Mari ne može
naći na čitavom svetu. Ne, nešto drugo je po sredi ... I starica dugo
nije mogla zaspati, prevrćući se na punim perinama.
I Mari nije spavala. Ugasivši svetlost da bi mati mislila da već
spava, Mari je sedela u krevetu široko otvorenih očiju. Sećala se svake
reči glave i trudila se da zamisli sebe na njenom mestu: dodirivala je
jezikom svoje usne, nepca, zube i mislila:
»To je sve što može učiniti glava. Može da zagrize usnu, vrh
jezika. Može da kreće obrvama. Da prevrće oči. Da ih zatvara i otvara.
Usta i oči. I ništa više. Ne, može još malo da miče kožu na čelu. I to je
sve...«
Mari je otvarala i zatvarala oči i pravila grimase. O, kad bi u tom
trenutku majka mogla da je vidi’ Starica bi pomislila da joj je kći
poremetila pameću.
Zatim je Mari odjednom počela da se hvata za ramena, kolena,
ruke, da prevlači rukom po grudima, da zavlači prste u gustu kosu i
šapuće;
 — Bože moj! Kako sam srećna! Koliko mnogo imam! Kako sam
bogata! I nisam ni znala, nisam to ni osećala!
Umor mladog tela uskoro učini svoje. Mari nehotiee sklopi oči. I
tada vide glavu profesora Douela. Glava ju je posmatrala pažljivo i
setno. Glava se otrzala od svog postolja i letela po vazduhu. Mari je
trčala ispred glave. Kern se, kao jastreb, ustremio na glavu. Vijugavi
hodnici . . . Teška vrata . . . Mari je žurila da ih otvori, ali se ona nisu
mogla otvoriti, a Kern je sustigao glavu, glava joj je zviždala, šištala
kraj samog uha . . . Mari je osećala da posustaje. Srce joj je bubnjalo u
grudima, njegovi učestali udari bolno su odzvanjali po čitavom telu.
Hladna jeza prođe joj po leđima . . . Otvarala je sve nova i nova vrata .
. . O, kakav košmar! . . .
— Mari! Mari! Šta ti je? Ta probudi se, Mari! Ti ječiš . . .
To više nije san. Mati stoji kraj uzglavlja i brižno je miluje po
kosi.
— Ništa, mama. Samo sam sanjala ružan san.
— Odveć često snevaš ružne snove, dete moje.
Starica ode uzdišući, a Mari je još neko vreme ležala sa otvorenim
očima; srce joj je pritem snažno tuklo u grudima.
— Sasvim sam živčano popustila, — tiho prošapta ona i zaspa
čvrstim snom.
 SMRT ILI UBISTVO?

Jednom, prelistavajući pred spavanje medicinske časopise, Loran

pročita raspravu profesora Kerna o novim naučnim ogledima. U toj
raspravi Kern se pozivao na radove drugih naučnika u toj oblasti. Svi
ti citati bili su uzeti iz raznih naučnih časopisa i knjiga i potpuno su
odgovarali onima koje je Loran na znak glave podvlačila za vreme
njihovog jutarnjeg rada.
Sutradan, čim joj se pružila prilika da razgovara sa glavom, Loran
je upita:
— Šta radi profesor Kern u laboratoriju dok ja nisam tu?
Posle izvesnog kolebanja glava odgovori:
— Nas dvojica radimo na našim naučnim radovima.
— Dakle, vi za njega izdvajate ona mesta u knjigama i
časopisima? Ali da li vam je poznato da on vaše radove objavljuje pod
svojim imenom?
— Naslućivao sam.
— Ali to je nisko! Kako to dopuštate?
— Šta mogu da radim?
— Ako vi ne možete, ja mogu! — gnevno povika Loran.
— Tiše . . . Uzaludno je . . . U mom položaju bilo bi smešno
polagati pravo na autorstvo. Novac? Čemu? Slava? Šta može pružiti
slava? . . . A potom . .. ako sve to otkrijete, rad neće biti dovršen. A ja
sam zainteresovan da bi bio doveden do kraja. Priznajem, želim da
vidim rezultate svojih napora.
Loran se zamisli.
— Da, takav čovek kao što je Kern sposoban je na sve, — tiho
reče ona. — Profesor Kern mi je rekao kada sam stupila kod njega u
službu da ste umrli od neizlečive bolesti i da ste sami zaveštali svoje
telo u naučne svrhe. Da li je to istina.
— Teško mi je da govorim o tome. Mogao bih da pogrešim. To je
istina, ali, možda . . . nije baš sasvim tako. Radili smo zajedno na
oživljavanju čovečijih organa uzetih iz tek umrlog organizma. Kern je
bio moj asistent. Krajnji cilj mojih napora u to vreme bio je da oživim
glavu čoveka odvojenu od tela. Bio sam završio sve pripremne radove.
Veš smo oživljavali glave životinja, ali smo odlučili da ne
objavljujemo svoje uspehe sve dotle dok nam ne pođe za rukom da
oživimo glavu čoveka i da je. prikažemo. Pre no što smo pristupili tom
poslednjem ogledu, u čiji ishod nismo nimalo sumnjali, predao sam
Kernu rukopis te naučne rasprave koju sam sam pripremao za
objavljivanje. Istovremeno smo radili na rešenju drugog naučnog
problema koji je već bio pred uspehom. U to vreme dobio sam strašan
napad astme — jedne od bolesti koju sam kao naučnik hteo da
pobedim. Mi smo se odavno uhvatili u koštac. Vreme je trebalo da reši
ko će od nas odneti pobedu. Znao sam da pobeda može biti na njenoj
strani. I ja sam stvarno zaveštao svoje telo našim zajedničkim
istraživanjima, mada nisam očekivao da će moja glava biti prva
oživljena. I tako . . . za vreme tog poslednjeg napada, Kern je bio kraj
mene i ukazivao mi lekarsku pomoć. Dao mi je adrenalin. Možda je . .
. doza bila prevelika, a možda je i astma učinila svoje.
— A zatim?
— Asfiksija (gušenje), kratka agonija — i smrt, koja je za mene
bila samo gubljenje svesti ... A potom sam doživeo neobično čudna
prelazna stanja. Svest mi se vrlo polako počela vraćati. Činilo mi se da
mi je svest probudilo osećanje oštrog bola u predelu vrata. Bol je
postepeno minula. Tada nisam shvatao šta to znači. Kada smo ja i
Kern vršili oglede oživljavanja pasa, otsečenih od tela, zapazili smo da
psi osećaju izvanredno oštar bol posle buđenja. Glava psa otskakivala
je u posudi tako silno da su ponekad iz krvmh sudova ispadale cevčice
kojima smo dovodili hranjivu tečnost. Ja sam tada predložio da se
izvrši anestezija mesta na kome ćemo povući rez. Da ono ne bi
izumrlo i bilo izloženo dejstvu bakterija, stavljali smo vrat psa u
Ringer-Lok-Douelov rastvor. Taj rastvor sadrži i hranljive i
antiseptične i anestczirajuće materije. U takvu tečnost bio je stavljen i
odsečeni deo mog vrata. Bez te preventivne mere mogao bih umreti po
drugi put odmah posle buđenja, kao što su umirale glave pasa za
vreme naših prvih ogleda. Ali, ponavljam, u tom trenutku nisam
mislio o svemu tome. Sve je bilo maglovito, kao da me je neko
probudio posle teškog pijanstva pre no što je dejstvo alkohola minulo.
U mom mozgu zatreptala je radosna misao: da mi se svest, makar i
nejasna, vratila; to, znači, ja nisam umro. Ne otvarajući oči, razmišljao
sam o neobičnosti poslednjeg napada astme. Obično su napadi astme
nailazili iznenadno. Ponekad je intenzivnost gušenja slabila postepeno,
ali ja nikad nisam gubio svest posle napada. To je bilo nešto novo. Isto
tako bio je nov osećaj bola u predelu vrata. I još jedna neobična
okolnost: činilo mi seda uopšte ne dišem, a usto nisam ni osećao
gušenje. Probao sam da udahnem, ali nisam mogao. Štaviše, izgubio
sam svaki osećaj grudi. Nisam mogao da raširim grudni koš, mada
sam svim silama, kako mi se činilo, naprezao svoje grudne mišiće.
»Ala je to čudno, — mislio sam, — ili spavam, ili sanjam . . .« S
mukom sam uspeo da otvorim oči. Tama. U ušima mi buči. Ponovo
sam zatvorio oči... Vi znale da se, kad čovek umire, njegovi čulni
organi ne gase istovremeno. Najpre čovek gubi čulo ukusa, zatim vid,
potom sluh. Očigledno obrnutim redom išlo je i njihovo ponovno
oživljavanje. Kroz neko vreme ponovo sam podigao svoje kapke i
ugledao nejasnu svetlost. Kao da sam zaronio odveć duboko u vodu.
Potom je zelenkasta magla počela da se razilazi, i ja sam nejasno
raspoznavao pred sobom lice Kerna, a u isto vreme čuo već dosta
razgovetno njegov glas: »Osvestili ste se? Veoma mi je drago što vas
ponovo vidim živog«. Naporom volje primorao sam svoju svest da se
što pre razbistri. Pogledao sam dole i video pod sobom sto, — tada
ovog stolića nije bilo, tu je bio obični sto, nalik na kuhinjski, koji je
Kern na brzu ruku uredio za oglede. Hteo sam da se osvrnem unazad,
ali nisam mogao da okrenem glavu. Naporedo sa ovim stolom, ispred
njega, nalazio se drugi sto, — prosektorski. Na tom stolu 1 žao je
nečiji obezglavljen trup. Osmotrio sam ga i učinilo mi se da mi je trup
neobično poznat, uprkos tome što nije imao glavu i što je njegov
grudni koš bio otvoren. Tu odmah, u staklenoj komori, kucalo je
nečije srce. Sa nedoumicom sam pogledao Kerna. Nikako nisam
mogao da shvatim zasto moja glava stoji na stolu i zašto ne vidim
svoje telo. Hteo sam da pružim ruku, ali je nisam osetio. »Šta to treba
da znači? . . .« — hteo sam da upitam Kerna i samo sam bezglasno
micao usnama. On me je gledao i osmehivao se. »Zar ne znate?« —
upita me, mahnuvši glavom prema prosektorskom stolu. — To je vaše
telo. Sad ste zauvek slobodni od astme«. Njemu je još bilo do šale! ... I
meni je sve bilo jasno. Kada sam shvatio, u prvi mah sam želeo da
vičem, da se otrgnem sa stola, da ubijem sebe i Kerna . . . Ne, ne baš
tako. Bio sam svestan da ne smem da se ljutim, da vičem, da se
uzbuđujem, a istovremeno sam bio zaprepašćen ledenim mirom koji je
ovladao mnome. Možda sam se i uzbuđivao, ali nekako gledajući na
sebe i na svet sa strane. Došlo je i do preloma u mojoj psihi. Samo
sam se namrštio i . . . ćutao. Da li sam se mogao uzbuđivati tako kao
što sam se uzbuđivao ranije, sad, kad je moje srce kucalo u staklenoj
komori, a novo srce bio mehanizam?
Loran je užasnuto posmatrala glavu.
— I potom . . . potom produžavate da radite s njim. Da nije bilo
njega, pobedili biste astmu i bili biste sada zdrav čovek . . . On je
kradljivac i ubica, a vi mu pomažete da se uspne do vrhunca slave. Vi
radite za njega. On je, kao parazit, hraneći se delatnošću vašeg mozga,
načinio od vaše glave neku vrstu akumulatora tvoračke misli i stiče
tako novac i slavu. A vi! . . . Šta vam on daje? Kakav je vaš život? . . .
Lišeni ste svega. Vi ste nesrećni odrezak u kome, na vašu nesreću, još
žive želje. Kern je od vas ukrao čitav svet. Oprostite mi, ali ja vas ne
shvatam. I zar vi pokorno, bez protivljenja, radite za njega?
Glava se osmehnu gorkim osmehom.
— Pobuna glave? To ostavlja utisak. Šta sam mogao da uradim?
Ta ja sam lišen i poslednje mogućnosti koju ima čovek: da prekratim
sa sobom.
— Ali vi ste mogli odbiti da radite s njim!
— Ako baš hoćete da znate, i to sam učinio Ali me na
suprotstavljanje nije pobudilo to što se Kern koristi mojim umom. Na
kraju krajeva, kakav značaj ima ime autora? Važno je da ideja prodre
u svet i da postigne cilj. Bunio sam se zato što mi je bilo teško da se
priviknem na svoje novo postojanje. Više sam voleo smrt od života . .
. Ispričaću vam o jednom slučaju koji mi se desio u to vreme. Bio sam
u laboratoriju. Iznenada je kroz prozor uletela velika crna buba. Otkud
se ona mogla pojaviti u centru velikog grada? Ne znam. Možda ju je
doneo neki auto koji se vraćao izvan grada. Buba je obletala nada
mnom i spustila se na staklenu ploču mog stola, kraj mene. Ja sam
iskosio oči i gledao tog ogavnog insekta nemajući mogućnosti da ga
oteram. Buba je nožicama klizila po staklu, a onda se, šušteći
zglavkovima, polako primicala mojoj glavi. Ne znam da li me shvatate
... ja sam oduvek imao nekakvu naročitu gadljivost, osećanje
odvratnosti prema takvim insektima. Nikada nisam mogao da
primoram sebe da ih dodirnem prstima. I eto, bio sam nemoćan čak i
pred tako ništavnim neprijateljem. Za njega je moja glava bila samo
pogodno uzletište. A on se neprestano polako približavao šušteći
nožicama. Posle krraćeg naprezanja uspeo je da se zakači za moju
bradu. Dugo se koprcao, zapleten u dlake brade, ali se uporno peo.
Tako je puzio do stisnutih usana, po levoj strani nosa, preko
zatvorenog levog oka, dok se najzad nije domogao čela i pao na
staklo, a otuda na pod. Puki slučaj. Ali on je ostavio na mene potresan
utisak. I kada je došao profesor Kcrn, odlučno sam odbio da i dalje
radirn s njim. Znao sam da se neće odlučiti da javno demonstrira moju
glavu. Ako ne bude imao koristi, neće držati glavu koja može biti
samo optužnica protiv njega. I ubiće me. Tako sam računao. Među
nama se zapodenula borba. On je pribegao okrutnim merama. Jednom,
kasno uveče, ušao je u laboratoriju sa električnim aparatom, prislonio
je na moje slepoočnice elektrode i, ne uključujući još struju, obratio
mi se sledećim rečima: »Dragi kolega, — poče on, stojeći prekrštenih
ruku na grudima i govoreći veoma umiljatim i mekim glasom, kao
pravi inkvizitor, — mi smo ovde sami, oči u oči, iza debelih kamenih
zidova. Uostalom, i kad bi bili tanji, to ne bi menjalo stvar, jer vi ne
možete da vičete. Vi ste potpuno u mojoj vlasti. Mogu vas mučiti
najstrašnijim mukama a da pritom nemam nikakvih neprilika. Ali što
bih to činio? Ja i vi smo obojica naučnici i možemo shvatiti jedan
drugog. Znam da vam nije lako da živite, ali to nije moja krivica. Vi
ste mi potrebni i ja vas ne mogu osloboditi od tegoba života, a sami
niste u stanju da pobegnete od mene ni u nepostojanje. Zar nije bolje
po vas da se sve to svrši na lep način? Vi ćete produžiti rad na našim
naučnim ispitivanjima .. .« Odrečno sam pokrenuo obrve i moje usne
su bezglasno prošaptale: »Ne!«— »Vi me dovodite do besa.
Hoćete li cigaretu? Znam da ne možete osetiti potpuno zadovoljstvo,
jer nemate pluća kroz koja bi nikotin mogao da prodre u krv, ali ipak
poznati osećaji . . .« I on je izvadio iz tabakere dve cigarete, pripalio
jednu sebi a drugu stavio meni u usta. S kakvim sam zadovoljstvom
ispljunuo tu cigaretu! »Pa lepo, kolega, — reče on potom učtivim,
mirnim glasom, — primoravate me da pribegnem prisilnim
merama...« I on pusti električnu struju. Kao da je usijana burgija
provrtela moj mozak . . . »Kako se osećate? — upita me brižno kao
lekar pacijenta. — Boli vas glava? Možda hoćete da je izlečite? Za to
treba samo da . . .« —
»Ne!« — odgovorile su moje usne. »Veoma, veoma mi je žao.
Treba samo pojačati struju. Vi me mučite«. Bol je bila neizdrživa.
Škripao sam zubima. Svest mi se mutila. Kako sam želeo da se
onesvestim! Ali, nažalost, nisam se onesvestio. Samo sam zatvorio oči
i stiskao usne. Kern je pušio, duvao mi je dim u lice, i produžavao da
peče moju glavu na umerenoj vatri. Nije me više ubeđivao. I kada sam
otvorio oči video sam da kipti od besa zbog moje upornosti. »Đavo
nek vas nosi! Kad mi vaš mozak ne bi bio potreban ja bih ga danas
ispekao i nahranio njime svoga pinčera. Fuj, bandoglavče!« I on
bezobzirno otrže s moje glave žice i ode. Ipak je bilo još rano da se
radujem. Ubrzo se vrati i poče da sipa u rastvore što su hranili moju
glavu razdražujuća sredstva koja su izazivala najstrašnije bolove. I
kada sam se mimo volje mrštio, pripitivao me je: »Pa kolega, da li ste
se odlučili? Još niste?« Bio sam nepokolebljiv. Otišao je prosto
pomamljen, obasipajući me nebrojenim pogrdama. Likovao sam. Kern
se nekoliko dana nije pojavljivao u laboratoriji i ja sam iz dana u dan
očekivao izbaviteljicu — smrt. Petoga dana došao je kao da ništa nije
ni bilo, veselo zviždeći pesmicu. Ne gledajući me nastavio je da radi.
Dva-tri dana sam ga posmatrao ne učestvujući u tom. Ali nisam
mogao da odolim radu. I kada je on, vršeći oglede, napravio nekoliko
grešaka, koje su mogle da dovedu u pitanje sve što smo dotad postigli,
nisam mogao da izdržim i dao sam mu znak. »Odavno je trebalo
tako!« — reče on zadovoljno se osmehujući i pusti vazduh u moje
grlo. Objasnio sam mu pogreške i od tog vremena nastavio sam da
rukovodim ispitivanjima . . . Nadmudrio me je.
 ŽRTVA VELEGRADA

Od trenutka kada je Loran saznala tajnu glave omrzla je Kerna, i to

osećanje je iz dana u dan jačalo. Ona bi usnula s njim i budila se s
njim. U strašnim košmarima videla je Kerna. Prosto je bila bolesna od
mržnje. U poslednje vreme, pri susretima s Kernom jedva se
uzdržavala da mu ne dovikne u lice: »Ubico!«
Ophodila se prema njemu sasvim hladno.
— Kern — ogavni nitkov! — uzvikivala je Mari ostavši nasamo s
glavom. — Ja ću ga razobličiti... Vikaću iz sveg grla o njegovom
prestupu, neću se smiriti dok ga ne lišim ukradene slave i ne otkrijem
sve njegove zločine. Neću štedeti sebe.
— Tiše! . . . Umirite se, — savetovao je Douel. Ja sam vam već
govorio da ne gajim osvetu. Ali ako je vaše moralno osećanje
pobuđeno i žudi za osvetom, ja vas ne odgovaram . . . samo ne
prenagljujte. Molim vas da sačekate da završimo sa našim opitima. Ta
meni je sad Kern potreban isto toliko koliko i ja njemu. On bez mene
ne može da okonča rad, ali ni ja ne mogu bez njega. To je sve što sam
uspeo da postignem. Više ne mogu ništa da stvorim, ali započete
radove treba da privedem kraju.
U kabinetu su se začuli koraci.
Loran brzo zatvori slavinu i sede držeći knjigu u ruci, sva
uzbuđena. Glava Douela spusti očne kapke kao čovek koji je utonuo u
dremež.
Profesor Kern uđe.
Podozrivo pogleda Loran:
— Šta je? Šta je s vama? Je li sve u redu?
 — Ni . . . ništa . . . sve je u redu . . . porodične neprilike . . .
— Da vidim vaš puls . . .
Loran nerado pruži ruku.
— Ubrzan je . . . Nervno rastrojstvo . . . Za one koji imaju slabe
živce to je težak rad, zaista. Ali ja sam zadovoljan sa vama.
Udvostručujem vam platu.
— Nije potrebno, hvala.
— »Nije potrebno«. Kome nije potreban novac. Ta vi imate
porodicu.
Loran ništa ne odgovori.
— Znate šta. Treba izvršiti izvesne pripreme. Glavu profesora
Douela treba da premestimo u sobu iza laboratorije . . . Privremeno,
kolega, privremeno. Vi ne spavate? — obrati se glavi. —
Ovde će sutra dopremiti dva leša i mi ćemo pripremiti dva nova
preparata glava koje govore i prikazaćemo ih pred naučnim
auditorijumom. Vreme je da upoznamo naučnike sa našim otkrićima.
I Kern ponovo upitno pogleda u Loran.
Da pre vremena ne bi ispoljila svu svoju mržnju, Loran primora
sebe da napravi ravnodušan izgled lica i požuri da postavi pitanje,
prvo koje joj je palo na pamet:
— Čiji će leševi biti dopremljeni?
— Ne znam, i niko to ne zna. Zato što još nisu leševi, već živi i
zdravi ljudi. Zdraviji od vas i mene. To vam pouzdano mogu reći.
Meni su potrebne glave potpuno zdravih ljudi. Ali sutra ih vreba smrt.
A kroz sat, ne kasnije posle toga, biće ovde, na prosektorskom stolu.
Ja ću se već pobrinuti o tome.
Loran, koja je od profesora Kerna sve očekivala, pogleda ga tako
preplašenim pogledom da se on za trenutak zbuni, a zatim se glasno
nasmeja.
— Nema ništa jednostavnije od toga. Poručio sam par svežih
leševa u mrtvačnici. Stvar je, shvatate li, u tome što grad, taj
savremeni žrvanj, iziskuje svakodnevne ljudske žrtve. Svakog dana po
neumitnosti zakona prirode, u gradu gine u saobraćajnim nesrećnim
slučajevima nekoliko osoba, ne ubrajajući tu nesrećne slučajeve u
fabrikama, u radionicama, na građevinama. I eto, ti sudbinom
predodređeni ljudi, puni životne radosti, snage i zdravlja, usnuće danas
mirno, ne sluteći šta ih sutra očekuje. Sutra ujutru oni će ustati i obući
će se veselo pevušeći, da bi otišli, kako će sami verovati, na posao, a
ustvari — ususret svojoj neminovnoj smrti. U isto vreme, na drugom
kraju grada, tako isto bezbrižno pevušeći, oblačiće se njihov nehotični
dželat: vozač ili kočničar tramvaja. Zatim će žrtva krenuti iz svog
stana, dželat će se uputiti iz suprotnog kraja grada, iz svoje garaže ili
depoa. Probijajući se kroz bujicu saobraćaja oni će se uporno
približavati jedan drugom, ne znajući jedan drugog, do tog samog
kobnog mesta na kome će se ukrstiti njihovi putevi Zatim, za trenutak,
neko od njih će se zaneti i — gotovo. U štatističkim podacima
saobraćajnih nesreća biće dodana još jedna crtica. Hiljade slučajnosti
treba da ih dovedu' do tog sudbonosnog mesta ukrštanja puteva. I sve
to će se neminovno zbiti s tačnošću sata, na kome se za trenutak
priljube jedna uz drugu dve skazaljke koje se kreću različitom
brzinom.
Nikada do sada profesor Kern nije bio tako razgovoran sa Loran. I
otkuda kod njega ta neočekivana darežljivost? »Udvostručujem vam
platu .. .«
»Hoće da me odobrovolji, da me potkupi, —• pomisli Loran. —
Izgleda naslućuje da se ja dosećam, ili da čak i znam mnogo šta. Ali
mu neće poći za rukom da me potkupi«.
 NOVI ŽITELJI LABORATORIJE

Sutradan ujutru su na prosektorskom stolu u laboratoriji profesora

Kerna stvarno ležala dva sveža leša.
Dve nove glave, određene za javno demonstriranje, nisu smele da
išta znaju o postojanju glave profesora Douela. I zato ju je profesor
Kern iz predostrožnosti premestio u susednu odaju.
Muški leš bio je radnik svojih tridesetak godina, koji je nastradao
u saobraćajnoj nesreći. Njegovo snažno telo bilo je razmrskano. U
poluotvorenim staklenim očima zamro je strah.
Profesor Kern, Loran i Džon radili su oko leševa.
—Bilo je još nekoliko leševa, — reče profesor Kern, — jedan
radnik koji je pao sa skele. Nisam ga uzeo. Mogao je prilikom pada
zadobiti potres mozga. Nisam uzeo ni nekoliko samoubica koji su
prekratili svoj život otrovima. A ovaj momak mi je izgledao sasvim
pogodan. Usto i ova . . . noćna lepotica.
On mahnuvši glavom pokaza na leš žene s lepim ali uvelim licem.
Na licu su još bili tragovi rumenila i šminke. Bilo je mirno. Samo su
pridignute obrve i poluotvorena usta izražavala nekakvu detinju
začuđenost.
— Pevačica iz bara. Na mestu je ostala mrtva od zalutalog metka
za vreme svađe pijanih probisveta. Zario joj se u samo srce, — vidite
li? Kad se cilja nikada se ne može tako pogoditi.
Profesor Kern radio je brzo i vešto. Glave su bile odvojene od tela,
trupovi odneseni.
Kroz nekoliko minuta — glave su bile postavljene na visoka
postolja. U grlo, u vratne vene i arterije stavljene su cevčice.
 Profesor Kern bio je prijatno uzbuđen. Približavao se čas kada će
trijumfovati. Nije sumnjao u uspeh.
Na zakazanu demostraciju profesora Kerna u naučnom društvu
pozvani su najugledniji pretstavnici nauke. Štampa, rukovođena
veštom rukom, objavljivala je pripremne članke, koje su slavili naučni
genije profesoi Kerna. Magazini su donosili njegove slike. Referatu
Kerna o njegovim istraživačkim ogledima oživljavanja mrtvih ljudskih
glava pridavan je značaj trijumfa nacionalne nauke.
Veselo zviždućući, profesor Kern opra ruke, pripali cigaretu i
samozadovoljno pogleda na glave koje su stajale pred njim.
— He-he! Na tanjir je dospela ne samo Jovanova glava, već i
Salomina. Prijatan će to biti susret. Treba samo otvoriti slavinu i . ..
mrtvi će oživeti. Pa hajte, gospođice! Oživljavajte. Otvorite sve tri
slavine. U ovom velikom cilindru nalazi se zbijen vazduh, a ne otrov,
he-he. . .
Za Loran to odavno nije bila novost. Ali ona, po nekoj gotovo
instiktivnoj lukavosti, to ne izrazi.
Kern se namršti, najednom se uozbilji. Došavši sasvim blizu Mari,
naglašavajući svaku reč, reče:
— Molim vas da ne otvarate vazdušnu slavinu glave profesora
Douela. Njegove su . . . glasne žice poremećene, a . . .
Primetivši njen nepoverljiv pogled razdraženo dodade:
— Ma šta da je . . . ja vam zabranjujem. Slušajte me, ako ne želite
da imate velikih neprijatnosti.
I, razveselivši se opet, on otegnuto zapeva motiv iz opere
»Bajaco«:
— I tako, počinjemo!
Loran otvori slavine.
Glava radnika prva poče da daje znake života. Jedva primetno su
trepnuli kapci. Zenice su postale prozračne.
— Uspostavljena je cirkulacija. Sve se odvija dobro...
Najednom su oči glave izmenile pravac, okrenule su se prema
svetlosti prozora. Polako se vraćala svest.
 — Živi! — veselo uzviknu Kern. — Pustite jače vazduh.
Loran jače odvrnu slavinu.
Vazduh zašišta u grlu.
— Šta je to? . . . Gde sam ja? . . . — nerazgovetno izusti glava.
— U bolnici, prijatelju, — reče Kern.
— U bolnici? . . . — Glava prevrnu oči, spusti ih dole i ugleda pod
sobom prazan prostor.
— A gde su mi noge? Gde su mi ruke? Gde mi je telo?
— Nema ga, dragi moj. Smrvljeno je. Samo je glava ostala čitava,
a telo smo morali da odrežemo.
— Kako da odrežete? Ali ja se protivim. Kakva je to operacija?
Kome sam takav potreban. Sama glava ne može zaraditi koru hleba.
Meni su potrebne ruke. Bez ruku, bez nogu niko mi neće dati posla . . .
Čim se nađem van bolnice . . . Fuj! A i na čemu da izađem. Šta ću sad.
Treba se hraniti. Ja znam naše bolnice. Drže te malo pa te onda skinu s
vrata. Ne, protivim se, — reče on opet.
Njegov prigovor, široko, preplanulo, pegavo lice, potšišana kosa,
naivan pogled plavih očiju, odavali su seoskog žitelja.
Beda ga je otrgla od rodnih polja, grad je raskomadao njegovo
zdravo mlado telo.
— Možda će mi dati kakvu otštetu? ... A gde je taj? . . . — seti se
on odjednom. i oči mu se raširiše.
— Ko?
— Pa onaj ... što je naleteo na mene .. . Ovde tramvaj, tamo opet
tramvaj, ovde automobil, i on pravo na mene . . .
— Ne brini ništa. Dobiće on svoje. Zapisan je broj kamiona: 4711,
ako te interesuje. Kako se zoveš? — upita ga profesor Kern.
— Jel’ ja? Zvao sam se Tom . . . Tom Buš, ako vam je baš stalo.
— Znaš šta, Tom. . . Nećeš oskudevati ni u čemu i neće te mučiti
ni glad, ni hladnoća, ni žeđ. Neće te izbaciti na ulicu, ne boj se.
— Džabe ćete me hraniti, ili ćete me za pare na vašarima
pokazivati?
— Da ćemo te pokazivati — pokazivaćemo, ali ne na vašarima.
Pokazaćemo te naučnicima. A sada se odmori — I bacivši pogled na
glavu žene, Kern zabrinuto primeti: — Nešto Saloma izvoljeva da je
dugo čekamo.
— Šta je to, takođe glava bez tela? — upita glava Toma.
— Kao što vidite, da se ne biste dosađivali, postarali smo se da
vam omogućimo društvo ove gospođice . . . Loran, zatvorite njegovu
slavinu za vazduh da nam ne bi smetao svojim brbljanjem.
Kern izvadi termometar iz nozdrva ženske glave.
— Temperatura je viša od temperature leša, ali je još niska.
Oživljavanje napreduje sporo . . .
Vreme je prolazilo. Glava žene nije oživljavala. Profesor Kern se
uznemiri. Išao je po laboratoriju, bacao pogled na sat, i svaki njegov
lcorak po popločanom podu odzvanjao je u velikoj prostoriji.
Glava Toma je s nedoumicom gledala u njega i bezglasno kretala
usne.
Najzađ Kern priđe glavi i pažljivo pregleda staklene cevčice
nastavljene na cevi od kaučuka uvučene u vratne arterije.
— Evo gde je uzrok. Između cevi prolazi vazduh i zato cirkulacija
sporo napreduje. Dajte širu cev.
Kern zameni cev i kroz nekoliko minuta glava ožive.
Glava Brike, — tako je bilo ime te osobe, — bučnije je
protestovala zbog vraćanja u život. Kada se najzad osvestila i
progovorila, poče promuklo da viče, da moli da je rađe ubiju no da je
ostave da živi kao nakaza.
— Ah, ah, ah! . . . Moje telo . . . jadno moje telo!... Šta ste to
uradili sa mnom? Spasite me ili me ubijte! Ne mogu da živim bez tela
. . . Dozvolite mi da ga makar vidim . . . ne, ne, ne treba. Ono je bez
glave. . . Kakav užas! . . . Kakav užas!...
Kad se malo stiša, reče:
— Kažete da ste me oživeli. Ja nisam obrazovana, ali znam da
glava ne može živeti bez tela. Šta je ovo, čudo ili čarolija?
— Ni jedno ni drugo. To je — dostignuće nauke.
_ Ako je vaša nauka u stanju da stvara takva
 čudesa, onda ona mora da stvara i druga. Dajte mi drugo telo. Ona
bitanga Džordž prostrelio me je... Ali zar malo devojaka prosviraju
sebi kuršum u čelo. Odrežite njihovo telo i nasadite ga na moju glavu.
Ali mi ga prethodno pokažite. Treba izabrati lepo telo. A ovako ne
mogu . . . Žena bez tela. To je gore nego muškarac bez glave.
I obrativši se Mari ona zamoli:
. . — Budite tako dobri i prinesite mi ogledalo.
Ogledajući se, Brike je dugo i ozbiljno promatrala sebe.
— Užasno! . . . Mogu li vas zamoliti da mi popravite kosu? Ne
mogu se sama očešljati . . .
— Imaćete sada više posla, Loran, — osmehnu se Kern. — S
obzirom na to biće vam i plata povećana. Moram ići.
Pogleda na sat i prišavši Loran šapnu:
— U njihovom prisustvu, — on pokaza očima na glave, ni slovca
o glavi profesora Douela! . . .
Kada Kern napusti laboratoriju, Loran pohita da poseti glavu
profesora Douela.
Oči profesora Douela gledale su je setno. Tužni osmeh lebdeo mu
je na usnama.
— Jadni moj, jadni ... — prošaputa Loran. — Ali uskoro ćete biti
osvećeni!
Glava joj dade znak. Loran otvori slavinu za vazduh.
— Bolje mi ispričajte kako je uspeo opit, — prošaputa glava, s
jedva primetnim osmehom.
 GLAVE SE ZABAVLJAJU

Glavama Toma i Brike bilo je teže da se priviknu na svoje novo

postojanje no što je bilo glavi Douela. Njegov mozak je sada bio
zauzet onim istim naučnim problemima koji su ga i ranije interesovali.
Tom i Brike bili su prosti ljudi i za njih život bez tela nije imao smisla.
Nije ni čudo što su brzo počeli da tuguju.
— Zar je to život? — vajkao se Tom. — Strčim kao panj.
Upoznao sam sve zidove do poslednje rupice . . .
Potišteno raspoloženje »zatočenika nauke«, kako ih je u šali
nazivao Kern, veoma ga je zabrinjavalo. Glave su mogle da se razbole
od tuge pre no što nastupi dan njihove demonstracije.
I profesor Kern se na sve moguće načine trudio da ih razonodi.
Nabavio je kinoaparaturu i Loran i Džon su svake večeri davali
bioskopske pretstave. Kao platno služio je beli zid laboratorije.
Glavi Toma naročito su se dopadale komične scene Čarli Čaplina i
Monti Benksa. Gledajući njihove šeretluke Tom je zaboravljao na
svoje jadno postojanje. Iz njegovog grla čulo se nešto što je ličilo na
smeh, a na oči su mu navirale suze.
Ali Benks otskakuta, a na belom zidu odaje pojavi se slika farme.
Malena devojčica hranila je piliće. Ćubasta kokoška brižno je gostila
svoje piliće. Sasvim na kraju štale mlađa zdrava žena muzla je kravu,
odgurkujući laktovima tele koje je proturalo njušku k vimenima.
Protrčao je kosmati pas, veseio mašući repom, a odmah za njim
pojavio se farmer. Vodio je konja na povodcu.
Tom zapišta neobično visokim, neprirodnim glasom i odjednom
povika:
 — Dosta! Dosta! ...
Džon, zauzet oko aparature, ne shvati odmah u čemu je stvar.
— Prekinite prikazivanje! — uzviknu Loran i pohita da upali
svetlost. Na zidu se još videla senka slike, a zatim je nestalo. Džon je
isključio projekcioni aparat.
Loran pogleda Toma. U očima su mu bile suze, ali to više nisu bile
suze smeha. Čitavo njegovo bucmasto lice skupilo se u grč, usta su mu
se iskrivila, kao u uvređenog deteta.
— Kao kod nas ... u selu . . . — žalosno reče on. — Krava . . .
kokoška . .. Propalo je, sve je sada propalo. . .
Loran je već poslovala oko aparata. Uskoro je svetlost ugašena i na
belom zidu zatreperile su senke. Harold Lojd je bežao pred
policajcima koji su ga gonili. Ali Tomovo raspoloženje bilo je već
pokvareno. Prizor ljudi u pokretu još više je u njemu izazivao tugu.
— Iš, vrti se kao pile u kučini, — frktala je glava Toma. — Udesio
bih ga ja tako da mi se više ne bi vrzmao.
Loran ponovo pokuša da promeni program.
Prizor veličanstvenog bala sasvim je rastrojio Brike. Lepe žene i
njihove raskošne haljine razdraživale su je.
— Dosta . . . neću da gledam kako drugi žive, — reče ona.
Odneli su kinoaparaturu.
Radio aparat zabavljao ih je nešlo duže.
Oboje je uzbuđivala muzika, a naročito muzika za igru, valceri.
— Bože moj, kako sam ja plesala taj valcer! — uzviknu jednom
Brike, sva u suzama.
Moralo se pribeći drugim razonodama.
Brike je bila kapriciozna, zahtevala je svakog časa ogledalo,
pronalazila nove frizure, tražila da joj se crnilom prevuku obrve i
trepavice, napuderiše i narumeni lice. Dovodila ju je do besa
neumešnost Loran, koja nikako nije uspevala da pronikne u tajne
kozmetike.
— Zar ne vidite, — besno bi rekla glava Brike, — da je levo oko
jače izvučeno crnilom no desno. Podignite ogledalo.
 Zahtevala je da joj donesu modne žurnale i tkanine i tražila da joj
čipkama ukrase postolje na kom je stajala njena glava.
Iznalazila je prosto nemoguće stvari; tako je najednom izjavila sa
zakasnelom sramežljivošću da ne može spavati u istoj sobi sa
muškarcem.
— Odvojite me preko noći španskim zidom, ili makar knjigom.
I Loran je napravila »španski zid«, postavivši ispred glave Brike
veliku, širom otvorenu knjigu.
Isto toliko briga zadavao je i Tom.
Jednom je tražio vino. Profesor Kern bio je prinuđen da mu ispuni
želju. U tečne hranljive rastvore sipao je male doze opojnih sredstava.
Katkad su Tom i Brike pevali u duetu. To je bio nepodnošljiv duet.
Oslabljene glasne žice izdavale su.
— Bedni moj glas . . . Da ste samo mogli da čujete kako sam
ranije pevala! — reče Brike izvijajući paćenički obrvama.
Uveče ih je ophrvavalo razmišljanje. Neobičnost njihovog
postojanja primorala je čak i ove jednostavne prirode da se zamisle
nad problemima života i smrti.
Brike je verovala u besmrtnost. Tom ni u šta nije verovao.
— Besumnje smo besmrtni, — primeti glava Brike. Kad bi duša
umirala s telom, ne bi se vratila u glavu.
— A gde je vama bila duša: u glavi ili u telu? — zajedijivo upita
Tom.
— Svakako da je bila u telu . . . svuda je bila . . . — neuvereno
odgovori glava Brike, podozrevajući da se u tom pitanju krije nekakva
podvala.
— Tako, dakle, obezglavljena duša vašeg tela šeta po svetu.
— Sami ste obezglavljeni, — uvredi se Brike.
— Ja i imam samo glavu. Jednu jedinu, — nije se dao Tom. — A
zar duša vaše glave nije ostala na ovom svetu? S ovim gumenim
crevom vratila se nazad na zemlju? Ne, — reče on sada ozbiljno, —
mi smo kao mašina. Pustiš paru — opet proradi. A razbiješ li se u
paramparčad — nikakva para ti neće pomoći . ..
I svi bi utonuli u svoje misli ...
 NEBO I ZEMLJA

Tomovi dokazi nisu ubedili Brike. I pored svog nemamog načina

života, ona je bila prava katolikinja. Pošto je vodila veoma buran
život, ne samo da nije imala vremena da misli o zagrobnom životu, no
čak ni u crkvu da ide. Ali u detinjstvu usađeni verski nazori uhvatili su
čvrstog korena u njoj. I sada je, izgleda, nastupio pravi trenutak za to
da bi seme religioznosti proklijalo. Sadašnji njen život bio je
nesnosan, ali smrt — mogućnost druge smrti — još više ju je plašila.
Preko noći mučili su je košmari zagrobnog života.
Priviđali su joj se jezičci adskog plamena. Videla je kako se njeno
grešno telo već prži na ogromnom tiganju.
Brike se užasnuta trgla iz sna. Cvokotala je zubima i teško je
disala. Da, sasvim je jasno osećala gušenje. Njen uzbuđeni mozak
iziskivao je pojačani priliv kiseonika. Ali ona nije imala srce — taj
živi pokretač, koji tako idealno raspoređuje potrebnu količinu krvi
čitavom organizmu. Naprezala se da viče, ne bi li probudila Džona,
koji je bio dežuran u njihovoj odaji. Ali su Džonu dojadili česti pozivi,
i on je, da bi mogao na miru da prodrema makar nekoliko sati, i pored
zahteva profesora Kerna, zatvarao ponekad slavine za vazduh. Brike je
micala ustima kao riba na suvom, naprezala se da viče, ali njen uzvik
nije bio jači od pretsmrtnog zevanja ribe . . . A po sobi su i dalje lutale
crne senke priviđenja, adski plamen osvetljavao je njihova lica.
Primicale su joj se, pružale prema njoj svoje strašne kandže. Brike je
zatvarala oči, ali joj to nije pomagalo; i dalje ih je videla. I
čudđnovato: činilo joj se da Joj srca zamire i da se ledi od užasa.
— Gospode, gospode, zar nećeš oprostiti svojoj robinji, ti
svemogući, — nečujno je micala usnama, — tvoja dobrota je
bezmerna. Mnogo sam grešila, ali zar sam ja kriva? Ta ti znaš kako je
sve to bilo. Majke se svoje ne sećam, nije bilo nikog da me nauči
dobru . . . Gladovala sam. Koliko sam te puta molila da mi pritekneš u
pomoć. Ne gnevi se, gospode, Ja te ne prekorevam, — bojažljivo je
nastavljala svoju nemu molitvu, — hoću samo da kažem da nisam
toliko kriva. I ti po milosrđu svojem, možda, poslaćeš me u čistilište .
.. Samo ne u pakao! Umreću od užasa . . . Koliko sam glupa, ta tamo
ne umiru! — i ona ponovo otpoče svoje naivne molitve.
I Tom je slabo spavao. Ali njega nisu mučili košmari pakla.
Razdirala ga je tuga za zemaljskim. Pre nekoliko meseci otišao je iz
rodnog sela, ostavivši tamo sve što je bilo drago njegovom srcu,
ponevši sobom mali zavežljaj sa lepinjama i svoje snove — da zaradi
u gradu novac kako bi kupio komadić zemlje. I tada bi se oženio
rumenom, zdravom Mari . .. O, tada se njen otac ne bi protivio braku.
Sve je propalo . .. Na belom zidu svoje nepredviđene tamnice
ugledao je farmu i video veselu, zdravu ženu, tako nalik na Mari, kako
muze kravu. Ali umesto njega, Toma, neki drugi muškarac prošao je
kroz dvorište kraj brižne kokoške s pilićima i konj je ravnomerno
mahao repom braneći se od muva. A on, Tom, ubijen je, uništen, i
njegova je glava nataknuta na kolac kao strašilo za vrane. Gde su
njegove snažne ruke, njegovo zdravo telo? U očajanju Tom zaškripa
zubima. Zatim tiho zaplaka i suze su kapale na staklenu ploču.
— Šta je to? — čudeći se upita Loran kada ga je ujutru umivala.
— Otkud ova voda?
Mada je Džon za svaki slučaj blagovremeno odvrnuo slavinu za
vazduh, Tom ne odgovori. Sumorno i neprijateljski gledao je u Loran,
a kad je ona pošla prema glavi Brike on tiho prošišta za njom:
— Ubico! — Već je zaboravio na šofera koji ga je pregazio i
preneo je sav svoj gnev na ljude koji su ga okružavali.
— Šta ste rekli, Tome? — obrati mu se Loran okrenuvši glavu
prema njemu. Ali su Tomove usne bile ponovo evrsto stisnute, a oči
su je gledale s neskrivenim gnevom.
 Loran je bila iznenađena i htela je da pita Džona za uzrok rđavog
raspoloženja, ali je Brike zaokupljala svu njenu pažnju.
— Budite tako ljubazni, pa mi počešite nos s desne strane. Ova
bespomoćnost je nepodnošljiva. Da nema tamo neka bubuljica. Pa što
me onda tako svrbi? Dajte mi, molim vas, ogledalo.
Loran prinese ogledalo prema glavi Brike.
— Okrenite ga udesno, ne vidim. Još ovamo . . . Tako. Crveno je.
Možda treba namazati pomadom?
Loran je strpljivo mazala pomadom.
— Tako. Molim vas da me sada napuderišete. Hvala vam. . .
Loran, htela sam da vas upitam nešto ....
— Izvolite.
— Recite mi, ako . .. ako se veoma grešan čovek ispovedi
svešteniku za svoje grehe, može li takav čovek dobiti oproštenje
grehova i doći u raj?
— Svakako da može, — ozbiljno odgovori Loran.
— Ja se tako bojim adskih muka . . . priznade Brike. — Molim
vas, pozovite mi ispovednika ... hoću da umrem kao hrišćanka . . .
I glava Brike, s izgledom umiruće mučenice, prevrnu oči. Zatim ih
spusti i povika:
— Kako je zanimljiv kroj vaše haljine! To je poslednja moda?
Odavno mi niste donosili modne žurnale.
Misli Brike brzo su se vratile na zemaljske stvari.
— Uzak struk. . . Lepe noge dolaze do punog izražaja u kratkim
suknjama. Moje noge! Moje nesrećne noge! Videli ste ih? O, kada
sam igrala, te noge su izbezumljivale muškarce!
U odaju uđe profesor Kern.
— Kako je? veselo upita on.
— Čujte, gospodine profesore, — obrati mu se Brike, — ja ne
mogu tako . . . morate mi nasaditi nečije telo. . . Jednom sam vas to
molila i sada vas ponovo molim. Neobično vas molim. Ubeđena sam
da, samo ako budete hteli, možete to uraditi.
»Dođavola, a zašto i ne bih?« — pomisli profesor Kern. Mada je
sebi prisvajao svu slavu oživljavanja čovečije glave odvojene od tela,
u duši je bio svestan da je taj uspeo opit isključiva zasluga profesora
Douela. Ali zašto ne otići dalje od Douela? Od dva poginula čoveka
načiniti jednog živog, — to bi bilo veličanstveno! I sva slava, ako mu
opit pođe za rukom, po pravu pripasće samo njemu. Uostalom, što se
ne bi koristio i kakvim savetima Douelove glave ako je to već
moguće. Da, o tome treba temeljno razmisliti.
— A vi biste i da plešete? — osmehnu se Kern i dunu Brike dim
cigarete.
— Da li bih? Igraću i dan i noć. Mahaću rukama kao vetrenjača,
lepršaću kao leptir . . . Dajte mi telo, mlado, lepo žensko telo!
— A zašto neizostavno žensko? — upita u šali Kern. — Ako samo
zaželite, mogu vam dati i muško telo.
Brike ga pogleda začuđeno i prestrašeno.
— Muško telo? Ženska glava na muškom telu! Ne, ne, to bi bila
prava nakaza! Teško je čak i zamisliti odelo . . .
— Ali vi tada nećete biti žena. Preobratićete se u muškarca.
Porašće vam brkovi i brada, i glas će vam se izmeniti. Zar ne želite da
se preobratite u muškarca? Mnoge žene žale što se nisu rodile kao
muškarci.
— To su, svakako, one žene na koje muškarci ne obraćaju nikakvu
pažnju. One bi, neosporno, dobile time što bi se preobratile u
muškarca. Ali ja . . . Meni to nije potrebno, — i Brike gordo izvi svoje
lepe obrve.
— Neka bude kako želite. Ostaćete žena. Potrudiću se da vam
pribavim odgovarajuće telo.
— O, profesore, biću vam bezgranično zahvalna. Može li to biti
danas? Mogu misliti kakav ću utisak izazvati kada se ponovo vratim u
»Sanoar« . ..
— To neće biti tako brzo.
Brike nastavi da forblja, ali Kern ode od nje i obrati se Tomu:
— Kako je prijatelju?
Tom nije slušao razgovor između Brike i profesora. Zanet svojim
mislima, tmurno pogleda na Kerna i ne odgovori ništa.
Od časa kada je profesor Kern obećao Brike da će joj dati novo
telo, njeno raspoloženje naglo se promenilo. Adski košmari je više
nisu uznemirivali. Ona nije više mislila o zagrobnom životu. Sve
njene misli utonule su u brige o predstojećem novom zemaljskom
životu. Gledajući u ogledalo, uznemiravala se zbog toga što joj je lice
poružnilo a koža poprimila žuti ten. Namučila je Loran zahtevima da
joj pravi lokne, češlja kosu i ulepšava lice.
— Profesore, zar ću ostati tako žuta i ružna? — uznemireno upita
Kerna jednom prilikom.
— Bićete lepši no što ste bili, — umiri je on.
— Ne, bojadisanje tu ništa ne može pomoći, to je zavaravanje —
reče ona po profesorovom odlasku. — Gospođice Loran, pristupićemo
hladnim kupkama i masaži. Oko očiju i nosa pojavile su se nove
borice. Verujem da će nestati ako primenimo uspešnu masažu. Jedna
moja prijateljica... Ah, da, zaboravila sam vas upitati jeste li našli sivu
svilu za haljinu? Siva boja mi veoma lepo stoji. Jeste li doneli modne
žurnale? Odlično! Baš šteta što se još ne mogu odabrati modeli. Ne
znam kakvo će mi biti telo. Bilo bi dobro da nađe neko više, uskih
kukova. . . Otvorite žurnal.
I ona utonu u tajne lepota ženske odeće.
Loran nije zaboravljala glavu profesora Douela. Ona je, kao i
ranije, vodila računa o glavi i ujutro pratila čitanje, ali za razgovor nije
bilo vremena, a Loran je o mnogo čemu želela da razgovara s
Douelom. Sve se više zamarala i postajala nervozna. Glava Brike nije
je ostavljala ni jednog trenutka na miru. Ponekad je Loran prekidala
čitanje i bila prinuđena da trči na krik Brike samo zato da joj popravi
palu loknu ili odgovori da li je bila u robnoj kući za ženski veš.
— Ali vi još ne znate veličinu vašeg tela, — prigušujući srdžbu
odgovarala je Loran, žurno popravljala loknu na glavi Brike i brzo se
vraćala glavi Douela.
Misao da se lati smele operacije ispunjavala je sve više Kerna.
On je predano radio pripremajući se za tu komplikovanu operaciju.
Na duže vreme se zatvarao sa glavom profesora Douela i razgovarao s
njom. Bez Douelovih saveta Kern, i pored najbolje volje, nije mogao.
Douel mu je skretao pažnju na čitav niz teškoća na koje on nije ni
pomišljao, a koje su mogle uticati na rezultat opita, savetovao ga da
izvede nekoliko oglednih opita na životinjama i lično je rukovodio
opitima. I, — kakva je bila snaga Douelovog uma, — sam se neobično
zainteresovao za pretstojeće opite. Glava Douela kao da je čak
živahnula. Njegove misli pronicale su u samu suštinu problema.
Kern je bio zadovoljan i nezadovoljan tom svestranom pomoći
Douelovom. Ukoliko je poduhvat napredovao, utoliko je Kernu bilo
sve jasnije da bez Douelove pomoći ne bi mogao ništa da uradi. I
preostajalo mu je jedino da teši svoje samoljublje time da će on lično
izvesti ovaj novi opit.
— Vi ste dostojan naslednik pokojnog profesora Douela, —
pokatkad bi mu rekla glava Douela s jedva primetnim ironičnim
osmehom. — Ah, kad bih mogao da uzmem aktivnije učešće u tom
radu!
To nije bila ni molba, ni nagoveštaj. Glava Douela je odveć dobro
znala da Kern ne želi, da se neće odlučiti da joj da novo telo.
Kern se natmuri, ali se napravi da nije čuo taj usklik.
— Elem, opiti na životinjama bili su uspešni, — reče on. Operisao
sam dva psa. Odvojio sam im glave i ponovo ih zašio na suprotne
trupove. Oba prezdravljaju, šavovi na vratu zarastaju.
— Ishrana? — upita Kern.
— Još uvek veštačka. Kroz usta im dajem samo antiseptički
rastvor s jodom. Ali će ubrzo preći na normalnu ishranu.
Kroz nekoiiko dana Kern saopšti:
— Psi su prešli na uobičajenu hranu. Kopče su im skinute i, nadam
se, kroz dan-dva će moći da trče.
— Pričekajte bar nedelju dana, — posavetova glava. — Mladi psi
prave snažne pokrete glavama i šavovi mogu prsnuti. Ne prenagljujte.
— »Pobraćete lovorike«, — htede da doda glava, ali se uzdrža. — I
još nešto: držite pse odvojeno. Ukoliko budu zajedno mogu se
pokavžiti i ozlediti jedan drugog.
Dođe najzad i dan kada profesor Kern, svečana izgleda, uvede u
odaju profesora Douela psa s crnom glavom i belim trupom. Pas se,
očito, osećao sasvim dobro. Oči su mu bile živahne, veselo je mahao
repom. Spazivši glavu profesora Douela, psu se nakostrešiše dlake,
zareža i resko zalaja. Neobičan prizor svakako ga je iznenadio i
uplašio.
— Provedite psa po sobi, — reče glava.
Kern prošeta po sobi vodeći za sobom psa. Izvežbanom, oštrom
pogledu Douela ništa nije moglo da promakne.
— A šta je to? — upita Douel. — Pas malo hramlje na zadnju levu
nogu. I grlo mu nije u redu.
Kern se zbuni.
— Pas je hramao i pre operacije, — reče on, — prebijena mu je
noga.
— Ne primećujem nikakvu deformaciju, a da opipam, avaj, ne
mogu. Zar niste mogli naći par zdravih pasa? — s nevericom u glasu
upita glava. — Mislim da prema meni možete biti potpuno iskreni,
poštovani kolega. Po svoj prilici ste se dugo bavili operacijom
oživljavanja i previše zadržavali »smrtnu pauzu« uspostavljanja srčane
delatnosti i disanja, a to, kao što vam je moralo biti poznato iz mojih
ogleda, često dovodi do poremećaja funkcije nervnog sistema. Ali ne
brinite, takve pojave mogu da iščeznu. Postarajte se samo da vam vaša
Brike ne ostane hroma na obe noge.
Kern je bio besan, ali je nastojao da to ne izrazi. Prepoznao je u
glavi nekadašnjeg profesora Douela — otvorenog, strogog i
samouverenog.
»Da presvisneš od besa« — mislio je Kern. — Ta glava, šištava
kao probušena guma, produžava da me uči i ruga mi se zbog propusta,
a ja sam primoran da poput đačića slušam njegove pridike . . . Samo
jedan pokret slavine i duh će izleteti iz te gnjile tikve . . .« Pa ipak,
umesto toga, Kern, ničim ne izražavajući svoje raspoloženje, pažljivo
sasluša još nekoliko saveta.
 — Hvala vam na upozorenju, — reče Kern i, klimnuvši glavom,
izađe iz odaje.
Čim se nađe napolju vrati mu se raspoloženje.
»Ne, — tešio je sebe Kern, — opit je izvršen odlično. Nije lako
ugoditi Douelu. To što pas malo vuče nogu i što ima reski glas —
tričarija je u odnosu na ono što je urađeno«.
Prolazeći kroz prostoriju u kojoj je bila smeštena glava Brike, on
zastađe i pokazujući na psa reče:
— Gospođice Brike, uskoro će vam se želja ispuniti. Vidite li ovog
psa? On je, isto tako kao i vi, bio glava bez tela, i, pogledajte, živ je,
trči kao da se nije ništa ni desilo.
— Ja nisam pas, — uvređeno odgovori glava Brike.
— Ali to je nužan opit. Kad je oživeo pas na novom telu, oživećete
i vi.
— Ne shvatam, šta će tu pas, — uporno je ponavljala Brike. —
Kakve veze ja imam s psom. Bolje mi recite kada ću biti oživljena.
Umesto da me oživite, bakćete se s kojekakvim psima.
Kern beznađežno odmahnu rukom i, osmehujući se i dalje veselo,
reče:
— Uskoro. Treba samo naći odgovarajući leš... to jest telo, i vi
ćete biti, kako se to kaže, u punoj formi.
Pošto odvede psa, Kern se vrati sa santimetrom u ruci i pažljivo
izmeri promer vrata Brikine glave.
— Trideset i šest santimetara, — reče on.
— Bože moj, zar sam tako omršavela, imala sam trideset i osam, a
broj cipela mi je . ..
Ali Kern, ne obraćajući pažnju na nju, žurno ode u svoj kabinet.
Nije uspeo ni da sedne za sto, kad neko zakuca na vrata.
— Napred.
Vrata se otvoriše. Uđe Loran. Nastojala je da bude spokojna, ali joj
je na licu bilo primetno uzbuđenje.
 POROK I VRLINA

— Šta je? Da se nije što desilo glavama? — upita Kern, podižući

glavu sa zabeležaka.
— Ne. .. ali sam htela da s vama porazgovaram, gospodine
profesore.
Kern se zavali u naslonjaču.
— Stojim vam na raspoloženju, gospođice Loran.
— Recite, da li ozbiljno nameravate da date telo glavi Brike ili je
samo tešite?
— Sasvim ozbiljno.
— I vi se nadate da će ta operacija uspeti?
— Neosporno. Videli ste psa?
— A Tomu ne nameravate .. . da učinite isto? — izdaleka poče
Loran.
— Zasto ne bih? On me je molio za to. Ne mogu sve odjednom.
— A Douelu . . . — Loran najednom progovori brzo i uzbuđeno.
— Naravno, svako ima pravo na život, na normalni ljudski život, i
Tom i Brike. Ali vi, svakako, shvatate da glava profesora Douela vredi
više, mnogo više no ostale glave ... I ako hoćete da vratite u normalni
život Toma i Brike, onda je mnogo važnije vratiti u normalni život
glavu profesora Douela.
Kern se natušti. Na licu mu se ukaza oprezan i surov izraz.
— profesor Douel, ili tačnije — njegova glava, našao je izvrsnog
zaštitinika u vama, — reče on, ironićno se osmehujući. — Ali za
takvim zaštitnikom, nažalost, ne postoji potreba i vi se uzaludno jedite
i uzbuđujete. Svakako da sam mislio i o oživljavanju Douela.
 — Zašto onda ne počnete opit s njim?
— Baš zato što je glava Douela vrednija od hiljade drugih ljudskih
glava. Ja sam počeo od psa, a tek sada ću nakalemiti telo na glavu
Brike. Glava Brike je isto toliko vrednija od glave psa koliko je glava
Douela vrednija od glave Brike.
— Ne može se upoređivati čovečiji život sa životom psa, profesore
...
— Kao ni glava Douela i Brike. Imate li još šta da kažete?
— Nemam, gospodine profesore, — odgovori Loran polazeći
prema vratima.
— Onda, gospođice, ja imam da vam postavim neka pitanja.
Pričekajte, gospođice.
Loran zastade kraj vrata upitno gledajući Kerna.
— Molim vas, priđite stolu, sednite.
Loran se, pometena od uzbuđenja, spusti u naslonjaču. Kernovo
lice nije obećavalo ništa dobro. Kern se zavali u naslonjaču i dugo je
ispitivački gledao Mari u oči dok ih ona ne spusti. Tada se on brzo
podiže i ispravivši se čitavom svojom visinom snažno upre pesnicama
o sto, prikloni glavu prema Loran i upita tiho i pronicljivo:
— Recite, niste li puštali slavinu za vazduh glave Duoela? Nisle li
razgovarali s njim?
Loran oseti da joj se ohladiše krajevi prstiju. Rojevi misli kružili
su u njenoj glavi. Gnev koji je u njoj izazivao Kern uzavreo je i bio
gotov da izbije na površinu .
»Da mu kažem ili ne kažem istinu?« — dvoumila se Loran. O,
kakvo je zadovoljstvo baciti u lice tom čoveku reč »ubica«. Ali tako
otvoreni nastup mogao bi sve da pokvari.
Loran nije verovala u to da će Kern dati glavi Douela novo telo.
Odveć je mnogo znala da bi mogla verovati u takvu mogućnost.
Razmišljala je samo o jednom: da raskrinka Kerna, koji je pripisao
sebi plodove Douelova rada, i da razotkrije njegov prestup. Znala je da
Kern neće prezati ni od čega, i ako istupi kao njegov neprijatelj. izlaže
samo svoj život opasnosti. Ali je nije u tome sprečavalo osećanje
samoodbrane. Nije htela da izgubi život pre no što Kernov prestup ne
izađe na videlo. I zato je trebalo lagati. Ali joj ni savest ni vaspitanje
nisu dozvoljavali da laže. Još nikada u životu nije lagala, i sada je
preživljavala užasno uzbuđenje.
Kern nije skidao oči s njenog lica.
— Nemojte lagati, — reče on podrugljivo, — ne navlačite laž na
svoju savest. Razgovarali ste s glavom, priznajte, ja znam to. Džon je
sve čuo...
Loran je, oborivši glavu, ćutala.
— Zanima me da saznam o čemu ste razgovarali s glavom?
Loran oseti priliv krvi u obraze. Podiže glavu i pogleda Kerna
pravo u oči.
— O svemu.
— Tako, — reče Kern, ne spuštajući ruke sa stola. — Tako sam i
mislio. O svemu.
Nastupi počivka. Loran ponovo spusti pogled i čitavo njeno
držanje odavalo je čoveka koji očekuje osudu.
Kern se najednom brzo uputi prema vratima i zaključa ih. Prođe
nekoliko puta preko ćilima kabineta držeći ruke na leđima. Zatim
nečujno priđe Loran i upita:
— I šta mislite da preduzmete, draga devojko? Da predate sudu
krvožedno čudovište Kerna? Da zgazite njegovo ime? Da razobličite
njegov prestup? Douel vas je, svakako, molio da to učinite?
— Ne, ne, — zaboravljajući na strah, vatreno povika Loran, —
uveravam vas da glava profesora Douela ne gaji nikakvu osvetu. O, to
je blagorodna duša! On me je čak . . . odgovarao. On nije ono što ste
vi, ne treba suditi po sebi! — završi ona iznova i sevnu očima.
Kern se osmehnu i ponovo prođe tamo-amo po kabinetu.
— Tako, tako, odlično. Znači da ste imali nameru da me
razobličite, i onda bi umesto glave profesora Douela profesor Kern
sedđeo u zatvoru.
Ako vrlina ne može da likuje, to, u krajnjem slučCaju, porok mora
biti kažnjen. Tako su se završavali svi vrli romani koje ste čitali, zar
ne, draga devojko?
— I porok će biti kažnjen! — uskliknu ona prestajući gotovo da
vlada sobom.
— O da, svakako, tamo na nebu. — Kern pogleda na tavanicu
obloženu krupnim kockama od crne hrastovine. — Ali ovde, na
zemlji, treba da znate, naivno stvorenje, likuje porok, samo porok! A
vrlina. . . Vrlina stoji s ispruženom rukom, moleći porok da joj udeli
štogod, ili štrči tamo, — Kern pokaza prema odaji gde se nalazila
glava Douela, — kao strašilo za vrane i razmišlja o prolaznosti svega
zemaljskog.
Prišavši tik uz Loran on, spustivši glavu, reče:
— Znate da mogu i vas i glavu Douela u pravom smislu reči
preobratiti u pepeo a da niko živ neće saznati to?
— Znam da ste spremni na svaki . . .
— Zločin? I sasvim je dobro što to znate.
Kern opet pođe po sobi. Sada poče da govori običnim glasom kao
da glasno razmišlja:
— Ipak, šta naređujete da učinim sa vama, divna osvetnice? Vi ste,
nažalost, od takvog soja ljudi koji ne ustupaju ni pred čim i radi istine
spremni ste da nosite mučenički venac. Vi ste trošni, plahoviti,
osećajni, ali se ne date uplašiti. Da vas ubijem? Danas, odmah? Pošlo
bi mi za rukom da prikrijem tragove ubistva, ali oko toga treba traćiti
vreme. A moje je vreme dragoceno. Da vas potkupim? To je teže no
zaplašiti vas ... Hajte, recite, šta da uradim s vama?
— Ostavite neka bude kao što je bilo... ja vas ni dosada nisam
prijavila.
— I nećete prijaviti?
Loran ne odgovori odmah, a zatim reče tiho ali odlučno:
— Prijaviću.
Kern lupi nogom.
— D-da tvrdoglave devojke! Evo šta ću vam reći. Sedite za moj
pisaći sto . . . Ne plašite se, još ne nameravam da vas udavim ili
otrujem. Ali sedite.
 Loran ga s nedoumicom pogleda, razmisli i premesti se u
naslonjaču uz pisaći sto.
— Na kraju krajeva, potrebni ste mi. Ako bih vas sada ubio, morao
bih vam naći zamenu, muškarca ili žensku osobu. Ništa mi ne jemči
da neću naići na nekakvog ucenjivača koji će, pošto otkrije tajnu glave
profesora Douela, izvlačiti iz mene novac, da bi me konačno ipak
prijavio. Vas, bar, znam. Zato pišite. »Draga mamice, — ili kako već
nazivate svoju majku? — stanje bolesnika o kojima se staram zahteva
da neizostavno ostanem u domu profesora Kerna . . .«
— Želite da me lišite slobode? Da me zadržite u vašem domu? —
upita negodujući Loran, ne laćajući se pera.
— Upravo to, moja vrla pomoćnice.
— Ja neću napisati takvo pismo, — odlučno izjavi Loran.
— Dosta! — iznenada povika Kern tako da na časak zabruja feder
u satu. — Shvatite da nemam drugog izlaza. Ne budite, najzad, glupi.
— Ja neću ostati kod vas i neću pisati to pismo!
— Tako dakle! U redu. Možele ići kud vam je drago. Ali pre no
što odete odavde, imaćete mogućnosti da vidite kako ću oduzeti život
glavi Douela i kako ću je rastvoriti u hemiskom rastvoru. Idite i po
čitavom svetu trubite na sav glas da ste videli kod mene glavu
profesora Douela. Niko vam neće poverovati. Svi će vam se smejati.
Ali pazite se! Neću ostaviti vašu izdaju bez osvete! Hajdmo te!
Kern uhvati Loran za ruku i povuče je prema vratima. Ona je
fizički bila odveć slaba da bi se suprotstavila toj gruboj sili.
Kern otključa vrata, brzo prođe kroz odaju Toma i Brike i uđu u
odaju gde se nalazila glava profesora Douela.
Glava Douela je s nedoumicom gledala tu neočekivanu posetu. A
Kern, ne obraćajući pažnju na glavu, brzo priđe aparaturi i snažno
zavrnu slavinu balona iz koga je pridolazila krv.
Oči glave, ne shvatajući ali mirno, upraviše se prema slavini, a
zatim glava pogleda na Kerna i pometenu Loran. Slavina za vazduh
nije bila otvorena i glava nije mogla da govori. Samo je micala
usnama, i Loran, koja je razumevala mimiku glave, shvati: to je bilo
nemo pitanje: »Kraj?«
Zatim oči glave, uprte na Loran, kao da su počele da tamne, a
istovremeno su se kapci širom otvarali, očne jabučice bečile, a lice
stalo grozničavo da se trza. Glava je preživljavala patnje gušenja.
Loran histerično kriknu. Zatim, povodeći se, priđe Kernu, zgrabi
ga za ruku i, skoro gubeći svest, progovori iskidanim, grčem
prigušenim glasom:
— Otvorite, otvorite brže slavinu .. Pristajem na sve!
Uz jedva primetan osmeh Kern otvori slavinu. Tečnost života pođe
iz cevi prema glavi Douela. Grozničavi trzaji lica su iščezli, oči su
poprimile normalan izraz, pogled se izbistrio. Život koji se gasio
vratio se u glavu Douela. Vratila se i svest, jer Douel ponovo pogleda
u Loran s izrazom nedoumice i nekakvog razočaranja.
Loran se povodila od uzbuđenja.
— Dozvolite da vam pružim ruku, — reče galantno Kern i čudan
par se udalji.
Kad Loran ponovo sede za sto, Kern, kao da se ništa nije desilo,
reče:
— Dakle, na čemu smo? Da. . . »Stanje bolesnika iziskuje moje
stalno, — ili ne, napišite: neizostavno boravljenje u domu profesora
Kerna. Profesor Kern bio je tako dobar da mi je stavio na raspolaganje
divnu sobu s prozorima prema vrtu. Sem toga, pošto je moje radno
vreme uvećano, profesor Kern mi je utrostručio platu«.
Loran prekorno pogleda Kerna.
— To nije laž, — reče on. — Nužnost me nagoni da vas lišim
slobode, ali sam dužan da vas na neki način nagradim. Zato vam zaista
povećavam platu. Pišite dalje: »Uslovi su ovde izvrsni, mada moram
mnogo da radim, ali se ipak osećam izvrsno. K meni ne dolazi, —
profesor ovamo nikoga ne pušta. No ne brini, pisaću ti . ..« Tako. I sa
svoje strane dodajte nekoliko nežnosti koje obično pišete da pismo ne
bi pobudilo nekakvo podozrenje.
Kao da je već zaboravio na Loran, Kern stade da razmišlja glasno:
— To dugo ne može potrajati. Ali vas, nadam se, dugo i neću
zadržati. Naš rad se privodi kraju, i tada . . . To jest, hoću da kažem da
glava ne može večito da živi. I kada prestane da bitiše . . . Uostalom,
šta imam da vam govorim, vi i sami znate. Jednostavnije rečeno, kad
bude završen rad započet sa Douelom, završiće se i život glave Douela
Od glave neće ostati ni traga, i tada se možete vratiti svojoj uvaženoj
mamici. Više ne možete biti opasni po mene. I još jednom: imajte u
vidu, ako nameravate da brbljate — ja imam svedoka koji će, u slučaju
potrebe, izjaviti pod zakletvom da sam posmrtne ostatke profesora
Douela zajedno s glavom, nogama i drugim profesorskim
prinadležnostima spalio posle sekciranja u krematorijumu. Za takve
slučajeve krematorijum je — veoma pogodna stvar.
Kern zazvoni. Džon uđe.
— Džone, odvešćeš gospođicu Loran u belu sobu koja gleda na
vrt. Gospođica Loran će se preseliti kod mene pošto nas očekuje veliki
posao. Obavestite se kod gospođice šta joj sve treba, da bi se smestila
što je moguće ugodnije i da bi dobila sve što joj je potrebno. Na moje
ime možeš vršiti telefonske narudžbine u robnoj kući. Račun ću ja
izmiriti. Ne zaboravi da poručiš ručak za gospođicu.
Poklonivši se, Kern ode.
Džon odvede Loran u sobu koja joj je određena.
Kern nije slagao: soba je zaista bila neobično lepa — svetla,
prostrana i prijatno nameštena.
Veliki prozor gledao je u vrt. Ali ni najmračnija tamnica nije u
Loran mogla pobuditi veću tugu nego što je to učinila ova vesela, lepa
nameštena soba. Kao kakav težak bolesnik privukla se do prozora i
pogledala na vrt.
»Visoko je, drugi sprat . . . ne ćeš pobeći odavde. . .« — pomisli
ona. A i da je mogla da pobegne, ne bi, jer bi njeno bekstvo značilo
smrtnu presudu za glavu Douela.
Skrhana Loran spusti se na divan i utonu u sumorno razmišljanje.
Nije mogla da odredi koliko je vremena provela u tom stanju.
— Jelo je na stolu, — ču kao kroz san Džonov glas i podiže
umorne kapke.
 — Hvala vam, nisam gladna, možete odneti.
Revnosni sluga bez reči ispuni zahtev i udalji se.
I ona ponovo utonu u svoja razmišljanja. Kada prozore na
suprotnoj kući osvetli svetlost sijalice, oseti se tako usamljena pa
odluči da ne časeći časa poseti glave. Osobito je želela da vidi glavu
Douela.
Neočekivana poseta Loran obradova Brike.
— Najzad! — uzviknu ona. — Zar? Doneli?
— Šta?
— Moje telo, — reče Brike takvim glasom kao da je reč o novoj
haljini.
— Ne, još nisu doneli, — odgovori Loran osmehujući se preko
volje. — Ali uskoro će doneti, sada nećete dugo čekati.
— Ah, da hoće čim pre! ...
— A i meni će prišiti drugo telo? — upita Tom.
— Pa, svakako, — umiri ga Loran. — I vi ćete biti isto tako zdrav
i jak kao što ste bili. Zaradićete novac, otići ćete u svoje selo i
oženićete se vašom Mari.
Loran je već znala sve skrivene želje glava.
Tom cmoknu usnama.
— Da hoće čim pre.
Loran požuri u odaju glave Douela.
Pošto je slavina za vazduh bila otvorena, glava upita Loran:
— Šta sve to znači?
Loran ispriča glavi o svom razgovoru sa Kernom i lišavanju
slobode.
— To je gnusno! — reče glava. — Kada bih vam mogao samo
pomoći ... I ja, bogme, mogu ukoliko mi vi pomognete . . .
Iz očiju glave izbijala je srdžba i odlučnost.
— Sasvim je jednostavno. Zatvorite slavinu na staklenoj cevi za
ishranu i ja ću umreti. Verujte da sam bio razočaran kada je Kern
ponovo otvorio slavinu i oživeo me. Ja ću umreti i Kern će vas pustiti
kući.
 — Ja se nikada neću vratiti kući po takvu cenu! — uzviknu Loran.
— Želeo bih da imam svu krasnorečivost Cicerona da bih vas
ubedio da to učinite.
Loran odrečno klimnu glavom:
— Čak me ni Ciceron ne bi ubedio. Nikada se neću odlučiti da
prekratim čovečiji život . ..
— Ali, zar sam ja čovek? — s tužnim osmehom upita glava.
— Setite se, sami ste ponovili Dekartove reči: »Mislim, dakle
postojim«, — odgovori Loran.
— Recimo da je tako, ali onda postoji druga mogućnost. Prestaću
da dajem savete Kernu i nikakvim mukama me ne može prisiliti da mu
pomognem. Tada će on sam prečistiti sa mnom.
— Ne, ne, molim vas. — Loran priđe glavi. — Poslušajte me. Ja
sam ranije mislila o osveti, sada mislim o drugom. Ako Kernu pođe za
rukom da nasadi telo na glavu Brike i operacija se srećno završi,
postoji nada da i vas vrate u život . . . Ne Kern, nego kogod drugi.
— Nažalost, ta je nada sasvim nepouzdana, — odgovori Douel. —
Teško da će i Kern uspeti da to postigne. On je prek čovek, spreman
na sve, tašt kao hiljadu Herostrata. Ali je talentovan hirurg i, možda,
najsposobniji od svih mojih asistenata. Ako to ne postigne on koji se
koristio mojim savetima do današnjeg dana, onda to niko neće uraditi.
Ali sumnjam da će uspešno obaviti tu neviđenu operaciju.
— A psi .
— Psi — to je nešto drugo. Oba psa su živa i zdrava ležala na
jednom stolu, on je imao samo da obavi presađivanje glava. Sve se to
odigralo veoma brzo. Pa i Kern je uspeo da oživi samo jednog psa, u
protivnom bi oba doveo ovamo da mi se pohvali. A trup leša može biti
dopremljen ovamo, pošto su, možda, otpočeli procesi raspadanja. Kao
lekar i sami možete shvatiti svu težinu operacije. To nije isto što i
zašiti poluodrezan palac. Treba povezati, pažljivo zašiti sve arterije,
vene i, najvažnije, nerve i kičmenu moždinu, inače će ispasti bogalj;
potom obnoviti krvotok ... Ne, to je beskrajno težak zadatak koji
savremeni hirurzi uopšte ne mogu da ostvare.
 — Zar ni vi ne biste mogli da obavite takvu operaciju?
— Ja sam sve predvidio, čak sam i vršio opite na psima. Smatram
da bi meni to pošlo za rukom. Vrata se neočekivano otvoriše. Na
pragu je stajao Kern.
— Savetovanje zaverenika? Neću vam smetati. — I on zalupi
vrata.
 MRTVA DIJANA

Glavi Brike izgledalo je da je dobaviti i prižiti glavi čoveka novo

telo isto tako lako kao što je lako uzeti meru i sašiti novu haljinu.
Obim vrata je izmeren, preostaje samo da se pronađe leš sa
odgovarajućim obimom vrata.
Ali se ubrzo uverila da to nije tako prosta stvar.
Ujutru su, u belim mantilima, došli k njoj profesor Kern, Loran i
Džon. Kern naredi da glavu Brike oprezno skinu sa staklene ploče i da
je polože licem naviše, tako da se može videti čitav presek vrata.
Ishrana glave krvlju zasićenom kiseonikom nije prestajala. Kern se
udubio u proučavanje i premeravanje.
— Pored sve istovetnosti anatomije čoveka, — reče Kern, —
svako ljudsko telo ima svoje individualne osobenosti. Događa se
ponekad da je teško razlikovati da li se, naprimer, nalazi ispred spoljna
ili unutrašnja vratna arterija. Dešava se i to da debljina arterija i širina
dušnika nisu istovetne čak ni kod ljudi sa istim obimom vrata. I sa
nervima se čovek mora mnogo baktati.
— Ali kako ćete operisati? — upita Loran. — Pripojivši presek
vrata preseku trupa, vi ćete samim tim pokriti površinu preseka.
— U tom i jeste stvar. Ja i Douel proučili smo ovo pitanje. Treba
izvršiti čitav niz uzdužnih rezova — polazeći od centra ka periferiji.
To je vrlo složen posao. Treba napraviti sveže preseke na vratu glave i
trupa da bi došli do živih, još neizumrlih ćelija. Ali glavna teškoća
ipak nije u. tome. Najvažnije je — kako uništiti u lešu produkte
nastalog trulenja ili mesta zaražena infekcijom, kako očistiti krvne
sudove od zaostale krvi, napuniti ih svežom krvlju i osposobiti da
proradi »motor« organizma — srce ... A mali mozak? I najmanji dodir
malog mozga izaziva najjaču reakciju praćenu najtežim posledicama.
— Pa kako pretpostavljate da ćete moći savladati sve te teškoće?
— O, zasad je to moja tajna. Kad opit uspe, ja ću objaviti čitavu tu
istoriju vaskrsavanja iz mrtvih. Ali, za danas je dosta. Vratite glavu na
mesto. Odvrnite slavinu za vazduh. Kako se osećate, gospođice? —
upita Kern, obraćajući se glavi Brike.
— Hvala, dobro. Ali čujte, gospodine profesore, ja sam vrlo
uznemirena . . . Govorili ste ovde o raznim neshvatljivim stvarima.
Ipak sam razabrala to da se spremate da kasapite moj vrat uzduž i
popreko. To će me sasvim unakaziti. Gde da se pojavim sa takvim
vratom koji će naličiti na kotlet?
— Potrudiću se da ožiljci budu što je moguće manje primetni. Ali,
naravno, neće mi poći za rukom da potpuno sakrijem tragove
operacije. Ne pravite očajno lice, gospođice, možete oko vrata nositi
kadifenu maramu ili ogrlicu. Tako će i biti, ja ću vam je pokloniti na
dan vašeg »rođenja«. Da, i još nešto. Sada je vaša glava malo usahla.
Kad počnete da živite normalnim životom glava treba da vam se
popuni. Da bih znao koliki je vaš normalni obim vrata, moram vas
sada »prihraniti«, inače će nastati neprijatnosti.
— Ali ja ne mogu da jedem, — reče glava žalosno.
— Ugojićemo vas pomoću cevčice. Pripremio sam naročitu
hranljivu tečnost, — obrati se on Loran Mari. — Sem toga, mora se
pojačati i priliv krvi.
— Jeste li uveli u tečnost za ishranu masne materije?
Kern neodređeno mahnu rukom.
— Ako se glava ne ugoji, »nabreknuće«, a to nam je potrebno.
Dakle, — završi Kern, — preostaje samo najglavnije: molite boga,
gospođice Brike, da uskoro pogine neka lepotica koja će vam posle
smrti ostaviti svoje divno telo.
— Ne govorite tako šta, to je užasno! Čovek mora da umre da bih
ja dobila telo. . . Doktore, bojim se. Ta to je telo mrtvaca. A ako ona
najednom dođe i zahteva da joj dam svoje telo?
 — Ko to?
— Mrtva.
— Ali ona neće imati nogu i neće moći doći, — odgovori Kern
smejući se. — A ako i dođe, reći ćete joj da ste vi dali glavu njenom
telu, a ne ona vama telo, i ona će vam, svakako, biti zahvalna za takav
poklon. Idem u mrtvačnicu da dežuram. Poželite mi dobru sreću!
Uspeh opita u mnogome je zavisio od toga ukoliko će leš koji nađe
biti što je moguće svežiji; zato je Kern napustio sve poslove i gotovo
se preseli u mrtvačnicu, očekujući srećan slučaj.
Sa cigaretom u ustima hodao je po dugačkoj zgradi tako mirno kao
da šeta bulevarima. Mlečna svetlost padala je sa tavanice na duge
redove mermernih stolova. Na svakom stolu ležao je leš, već okupan u
tekućoj vodi i svučen.
Nabivši ruke u džepove kaputa i pućkajući cigaru, Kern je obilazio
dugačke redove stolova, zagledao lica i s vremena na vreme odizao
kožne pokrivače da bi osmotrio telo.
Zajedno s njim išli su rođaci poginulih ljudi. Kern se mržnjom
odnosio prema njima, bojeći se da mu ne istrgnu iz ruku leš koji bi mu
odgovarao. Kern nije tako lako mogao doći do leša. U roku od tri dana
rođaci su mogli zahtevati izručenje leša, a po isteku tri dana
poluraspadnuti leš ga uopšte nije interesovao. Njemu je bio potreban
potpuno svež leš, po mogućnosti čak i neohlađen.
Kern se nije ustručavao da da mito da bi imao mogućnosti da
smesta dobije sveži leš. Broj leša mogao je biti i zamenjen, i nekakva
nesrećnica bila bi, na kraju krajeva, registrovana kao »izgubljena bez
traga i glasa«.
»Ipak nije lako naći Dijanu po ukusu Brike«, — mislio je Kern
razgledavajući široka stopala i žuljevite ruke leševa. Većina ovih što
su ležali ovde nije pripad dalo onima što se voze automobilima. Kern
je prokrstario mrtvačnicu s kraja na kraj. Za to vreme leševe su
prepoznavali i odnosili, a na njihova mesta već dovlačili nove. Čak ni
među novima Kern nije mogao naći pogodan materijal za operaciju.
Bilo je leševa bez glava, ali, ili telesni sastav nije odgovarao, ili su
imali rane na telu, ili su pak, već počeli da se raspadaju. Dan je bio na
zalasku. Kern oseti da ga mori glad i sa zadovoljstvom dočara sebi
pileće batke u grašku koji se puši.
»Nesrećan dan«, — pomisli Kern, vadeći sat, i uputi se k izlazu,
probijajući se kroz gomilu što se vrzmala oko leševa, punu očajanja,
tuge i užasa. U susret njemu poslužitelji su nosili ženski leš bez glave.
Okupano mlado telo blistalo se kao beli mermer.
»O, evo ovo mi odgovara«, — pomisli on i pođe u stopu za
čuvarima. Kad spustiše leš, Kern ga letimično osmotri i bi mu jasno da
je našao ono što mu je potrebno. Kern je već hteo da šapne
poslužiteljima da odnesu leš, kad najednom priđe bedno obučen
starčić, sav zarastao u bradu i brkove.
— Evo nje, Marte! — kriknu i otra znoj sa čela.
»Đavo ga odneo!« — opsova Kern i prišavši starcu reče:
— Prepoznali ste leš? Ta on je bez glave.
Starac upre prstom na veliki mladež na levom ramenu.
— Belega, — reče.
Kern se začudi što starac govori tako mimo.
— Šta vam je bila? Žena ili kćer?
— Milostivi bože, — reče brbljivi starac. — Bila mi je nećaka, ali
ne baš blizak rod. Ostalo ih je troje od lmoje rođake, — rođaka je
umrla, i meni su pali na vrat. A svojih imam četvero- Nevolja. Ali šta
da se radi, gas’daru? Nisu mačići da ih baciš pod plot. Tako smo i
živeli. I tada se desila nesreća. Živimo u oronuloj kući, odavno nas
iseljavaju, ali kud da se deneš? I eto, dočekali smo. Srušio se krov.
Ostala deca zadobila su povrede, a njoj je potpuno odrezalo glavu. Ja i
matora nismo bili kod kuće; ja i ona prodajemo pečeno kestenje.
Stigao sam kući, a Martu već u mrtvačnicu odvezli. A zašto u
mrtvačnicu? Kažu da su tada i u drugim stanovima nastradali ljudi i da
su neke od njih, koji nisu imali nigde nikog, ovde dovezli. Došao sam
kući kao bez duše, kad tamo — ne mogu ni da uđem, sve sravnjeno sa
zemljom.
»Baš kao poručeno«, — pomisli Kern i, odvevši starca ustranu,
reče mu:
— Što se desilo, ne da se popraviti. Znate šta, ja sam lekar i
potreban mi je leš. Da govorimo otvoreno. Daću vam sto franaka ako
hoćete i možete ići kući.
— Rasporićete je? — Starac negodujući zamaha glavom i zamisli
se. — Ona, na kraju krajeva, i tako i tako mora da istrune . . . Sirotinja
smo . . . A ipak, nije tuđa krv . ..
— Dvesta?
— A oskudica je velika, dečica su gladna . . . ali ipak, žao čoveku
... Lepa je devojka bila, vrlo lepa, vrlo dobra, i lice kao u ruže, a ne
kao ovaj šljam . . . — Starac prezrivo odmahnu prema stolovima s
leševima.
»Gle starca! On, izgleda, počinje da hvali svoju robu«, — pomisli
Kern i odluči da promeni taktiku.
— Uostalom, kako hoćete, — reče nemarno. — Leševa ovde ima
dovoljno, i ukoliko nisu gori od vaše nećake. — I Kern se udalji od
starca.
— Ma ne, kad je tako, dopustite da razmislim. — sitno je koračao
za njim starac, očevidno sklon da se sporazume.
Kern je već likovao, ali se situacija neočekivano izmeni još
jednom.
— Ti si već ovde? — začu se uzbuđeni starački glas.
Kern se osvrnu i ugleda punačku staricu sa belom kapicom na
glavi; brzo im se približavala. Spazivši je, starac se i nehotice nakašlja.
— Našao si je? — upita starica, plašljivo se osvrćući levo i desno i
šapućući molitve.
Starac ćutke pokaza rukom na leš.
— Golubice naša, mučenice nesrećna! — zakuka starica,
približavajući se obeezglavljenom lešu.
Kernu bi jasno da će se sa staricom teško sporazumeti.
— Čujte, gospođo, — reče Kern ljubazno se obraćajući starici. —
Ja sam maločas razgovarao s vašim mužem i saznao da ste vrlo
siromašni.
 — Siromašni ili ne, od drugih ništa ne tražimo, — odbrusi gordo
starica.
— Da, ali . . . znale šta, ja sam član dobrotvornog pogrebnog
društva. Mogu se postarati da se vaša nećaka sahrani na račun društva
i preuzeću svu brigu oko toga na sebe. Ako hoćete, možete mi poveriti
sahranu, a vi idite svojim poslom, čekaju vas vaša dečica i siročad.
— Šta li si ti to natrabunjao? — odbrusi starica mužu. I obrnuvši
se Kernu reče: — Hvala vam, gospodine, ali ja sam dužna da izvršim
ono što običaj nalaže. Nekako ćemo se snaći i bez vašeg dobrotvornog
društva. Što bečiš oči? — pređe ona na ton kojim je obično razgvarala
s mužem.
— Uzmi pokojnicu. Hajdmo. I kolica sam dovezla.
Sve je to bilo rečeno tako odlučnim tonom da
se Kern hladno pokloni i ode.
»Da pukneš od muke!«- Ne, danas je baš nesrećan dan«.
Uputi se izlazu i odvevši vratara ustranu tiho mu reče:
— Vodile računa, i ako naiđe nešto što bi mi odgovaralo, smesta
mi telefonirajte.
— O, gospodine, neizostavno, — klimnu glavom vratar koji je od
Kerna dobio valjanu napojnicu.
Kern je dobro ručao u restoranu i vratio se kući.
Kad navrati u odaju gde je bila Brike, ona ga dočeka pitanjem koje
je u poslednje vreme obično postavljala:
— Jeste li našli?
— Našao sam, ali bezuspešno, vrag da ga nosi! — reče Kern. —
Strpite se.
— Ali zar baš ničeg podesnog nije bilo? — nije se smirivala Brike.
— Bile su nekakve krivonoge čaplje. Ako hoćete, ja ću ...
— Ah, ne, rađe ću se strpiti. Neću da naličim na čaplju.
Kern se odluči da legne ranije no obično da bi što ranije ustao i
otišao u mrtvačnicu. Ali nije stigao ni da zaspi, kad zazvrja telefon
kraj kreveta. Kern opsova i zgrabi slušalicu.
— Halo! Slušam vas. Da, ovde profesor Kern. Šta se desilo? Sudar
vozova kraj same stanice? Gomile leševa? Pa da, svakako, smesta ću
doći. Hvala vam.
Kern stade brzo da se oblači, dozva Džona i viknu:
— Auto!
Kroz petnaestak minuta stušti se niz ulice kroz noć kao da je negde
izbio požar.
Vratar je rekao istinu. Te noći smrt je pobrala veliku žetvu. Leševe
su dovlačili bez prestanka. Svi su stolovi bili pretrpani. Uskoro su ih
morali polagati na pod. Kern je bio ushićen. Zahvaljivao je sudbini što
se nesreća nije dogodila danju. Vest o njoj, zacelo, još se nije raščula
po gradu. Sveta još nije bilo u mrtvačnici. Kern je razgledao neoprane
i nesvučene leševe. Svi su bili sasvim sveži. Neverovatno srećan
slučaj! Rđavo je samo to što ova srećna okolnost nije zadovoljavala
Kernove specijalne zahteve. Većina leševa bila je smrskana ili
povređena na mnogo. mesta. Ali Kern ipak nije gubio nadu, jer su
leševi jednako pristizali.
— Pokažite mi ovu ovde, — obrati se on služitelju koji je nosio leš
devojke u sivom kostimu. Lobanja joj je bila razmrskana na potiljku.
Kosa okrvavljena, odeća takođe. Ali joj odeća nije izgužvana. »Po
svemu sudeći, telo joj nije mnogo ozleđeno . . . Odgovara mi. Telesna
građa je prilično plebejska, — verovatno je nekakva sobarica, ali bolje
išta nego ništa«, — pomisli Kern. — A ovo? — Kern pokaza na druga
nosila. — Pa to je pravo otkriće! Blago! Dođavola, ipak je šteta što je
poginula takva žena!
Na pod spustiše leš mlade žene neobično lepog aristokratskog lica,
na kome je zamro samo izraz dubokog čuđenja. Lobanja joj je bila
probijena iznad desnog uha. Očevidno, smrt je nastupila trenutno. Na
belom vratu videla se biserna ogrlica. Divna haljina od crne svile bila
je malo iscepana pri kraju i od vrata do ramena. Na obnaženom
ramenu video se mladež.
»Kao u one, — pomisli Kern. — Ali ovo . . kakva lepota — Kern
brzo izmeri obim vrata. — Kao po porudžbini«.
Kern smače skupocenu ogrlicu od pravih bisera, baci je
služiteljima i reče:
— Uzeću ovaj leš. Ali pošto nemam vremena da pažljivo
pregledam leševe, za svaki slučaj uzeću i ovaj, — i on pokaza na prvi
leš devojke, — Brže, brže. Uvijte ih u platno i iznesite. Čujete li?
Gomila se prikuplja. Moraćete otvoriti mrtvačnicu i kroz nekoliko
minuta ovde će biti pravi rusvaj.
Leševe su odneli, stavili ih u automobil i brzo preneli Kernu u
kuću.
Sve što je bilo potrebno za operaciju unapred je pripremljeno.
Dan, — tačnije, noć vaskrsnuća Brike nastupila je. Kern nije želeo da
izgubi ni jedan trenutak.
Oba leša bila su okupana i uvijena u ćebad, unesena u odaju u
kojoj je bila Brike i položena pa operacioni sto.
Glava Brike izgarala je od nestrpljenja da vidi svoje novo telo, ali
je Kern namerno stavio sto tako da glava ne može videti leševe pre no
što sve pripreme budu okončane.
Kern je brzo odvojio glave od leševa. Te glave su zavili u platno i
Džon ih je izneo, a rubove reza i sto su oprali, pripremivši i tela.
Kern je, još jednom kritički osmotrivši tela, zabrinuto odmahnuo
glavom. Telo sa mladežom na ramenu bilo je besprekorne lepote
oblika i imalo je sve prednosti u poređenju s telom »sobarice« —
koščatim, ćoškastim, neskladno krojenim, ali čvrsto građenim. Brike
će, naravno, izabrati telo te aristokratske Dijane. Međutim, pri
podrobnom pregledu, Kern je primetio kod Dijane, kako ju je nazivao,
mali nedostatak: na stopalu desne noge imala je ranicu zadobijenu
nekakvim parčetom gvožđa. To nije pretstavljalo veliku opasnost.
Kern je ispekao ranu i bilo je neosnovano plašiti se trovanja krvi. No
ipak, bio je ubeđen da bi operacija sa telom »sobarice« bila daleko
uspelija.
— Okrenite glavu Brike, — reče Kern obraćajući se Loran. Da mu
Brike svojim brbljanjem ne bi smetala za vreme pripremnih radova
začepili su joj usta, to jest isključen je balon s nabijenim vazduhom.
— Sada možete pustiti priliv vazduha.
 Kad je glava Brike ugledala leševe kriknula je kao da se iznenadno
opekla. Razrogačila je oči od užasa. Jedan od tih leševa treba da
postane njeno sopstveno telo. Prvi put je oštro, do bola osetila svu
neobičnost ove operacije i počela da se koleba.
— Pa, šta kažete? Kako vam se dopadaju le... ova tela?
— Ja . . . se bojim . . . — prošišta glava. — Ne, ne, nisam mislila
da je to tako strašno . . . neću . . .
— Nećete? U tom slučaju prišiću lešu Tomovu glavu. Tom će
postati žena. Tome, želite li da ovog časa dobijete telo?
— Ne, čekajte, — uplaši se glava Brike. — Pristajem. Hoću da
imam baš ovo telo . . . s mladežom na ramenu.
— A ja vam savetujem da izaberete ovo drugo. Ono nije tako lepo,
ali zato nema ni jednu jedinu ogrebotinu.
— Ja nisam pralja, već umetnica, — gordo reče glava Brike. —
Hoću da imam lepo telo. I mladež na ramenu . . . To se dopada
muškarcima.
— Neka bude po vašem, — odgovori Kern. — Gospođice Loran,
prenesite glavu gospođice Brike na operacioni sto. Učinite to oprezno,
krv mora veštačkim putem da cirkuliše kroz glavu do poslednjeg
trenutka.
Loran se petljala s poslednjim pripremama glave Brike. Na licu
Brike ocrtavali su se krajnji napor i uzbuđenja. Kad je glava bila
preneta na sto, Brike ne izdrža i odjednom povika tako kako još nikad
nije vikala:
— Neću! Neću! Nije potrebno! Bolje me ubijte! Plašim se! A-a-a-
a! . ..
Kern, ne prekidajući svoj posao, oštro naredi Loran:
— Zatvorite brže slavinu za vazduh! Uvedite u rastvor za ishranu
hanadol, i ona će zaspati.
— Ne, ne, ne!
Loran zatvori slavinu, glava zaćuta, ali je još dugo micala usnama
i gledala očima punim užasa i preklinjanja.
— Gospodine profesore, smemo li izvršiti operaciju i mimo njene
volje? — upita Loran.
— Sad nije vreme da se bavimo etičkim problemima, — suvo
odgovori Kern. — Ona će nam kasnije sama zahvaljivati. Radite svoj
posao ili idite i ne smetajte mi.
Ali Loran je znala da ne može otići, — bez njene pripomoći ishod
operacije bio bi još neizvesniji. I ona je, prisilivši samu sebe, ostala da
pomaže Kernu. Glava Brike se tako otimala da umalo nisu poispadale
cevčice iz krvnih sudova. Džon priteče u pomoć i pridrži glavu
rukama. Postepeno su prestali trzaji glave, oči su se sklopile: hanadol
je učinio svoje.
Profesor Kern pristupi operaciji.
Tišinu su remetile samo kratke naredbe Kerna, koji je tražio čas
ovaj čas onaj hirurški instrument. Kernu su od napora čak nabrekle
vene na čelu. On je primenjivao svu svoju sjajnu hiruršku veštinu,
spajajući brzinu s neobičnom brižljivošću i opreznošću. Pored sve
svoje mržnje koju je gajila prema Kernu, Loran nije mogla da mu se
tog trenutka ne divi. Radio je kao nadahnuti umetnik. Njegovi spretni,
osetljivi prsti stvarali su čudo.
Operacija je trajala sat i pedeset pet minuta.
— Gotovo je, — reče najzad Kern ispravljajući se, — ovog časa je
Brike prestala da bude glava bez tela. Treba joj samo još udahnuti
život: nagnati srce da počne da kuca, krv da cirkuliše. Ali to ću moći i
sam da učinim. Gospođice Loran, možete se odmoriti.
— Mogu još da radim, — odgovori ona.
I pored umora žarko je želela da prisustvuje tom poslednjem činu
ove neobične operacije. Ali
Kern, očigledno, nije zeleo da je posveti u tajnu oživljavanja. Još
jednom joj uporno predloži da se odmori i Loran se pokori.
Kroz jedan sat Kern ju je ponovo pozvao. Izgledao je još umorniji,
ali lice mu je izražavalo duboko samozadovoljstvo.
— Opipajte puls, — predloži Kern Loran.
Ona, obuzeta jezom, uze za ruku Brike, za tu ruku koja je svega
pre tri sata pripadala hladnom lešu. Ruka je već bila topla i osećao se
udar bila. Kern prinese ogledalce licu Brike. Površina ogledala se
zamagli.
— Diše. Sad treba dobro poviti našu novorođenu. Nekoliko dana
mora preležati potpuno nepokretno.
Kern je na vrat Brike stavio gipsanu udlagu preko zavoja. Čitavo
telo bilo je povijeno, a usta čvrto zavezana.
— Da joj ne bi palo na pamet da govori, — objasni Kern. — Prvih
dvadeset i četiri časa, ako srce dozvoli, uspavljivaćemo je.
Preneli su Brike u sobu koja je bila kraj sobe Mari Loran, pažljivo
je položili u postelju i podvrgli elektronarkozi.
— Hranićemo je veštački, dok ne srastu šavovi. Vama pada u deo
da je negujete.
Tek trećeg dana Kern dozvoli da Brike »dođe k sebi«.
Bilo je četiri časa popodne. Kosi zrak sunca probio se u sobu i
osvetlio lice Brike. Ona lako nabra obrve i otvori oči. Ne shvatajući
jasno gde je, pogleda osvetljeni prozor, zatim joj pogled skrenu na
Loran, i najzad spusti oči dole. Tamo više nije bilo praznog prostora.
Ugledala je grudi koje su se neprimetno dizale I spuštale i telo, —
njeno telo, pokriveno čaršavom. Blag osmeh ozari joj lice.
— Ne pokušavajte da govorite, lezite mirno, — reče Loran. —
Operacija je odlično uspela i sada sve zavisi od toga kako ćete se
vladati. Ukoliko mirnije budete ležali, utoliko ćete pre ustati na svoje
noge. Dotle ćemo se vi i ja sporazumevati mimikom. Ako opustite
očne kapke naniže, to će označavati »da«, ako ih podignete nagore, to
će značiti »ne«. Osećate li gdegod bol? Ovde. Vrat i noga. To će proći.
Jeste li žedni? Želite li da jedete?
Brike nije osećala glad, ali je bila žedna.
Loran pozva Kerna telefonom. On smesta dođe iz svog kabineta.
— No, kako se oseća novorođena? — On je odmeri pogledom i
bio je vrlo zadovoljan. — Sve je kako valja. Strpljenja, gospođice,
strpljenja, i vi ćete uskoro plesati. — Dade nekoliko uputstava i izađe.
Dani »ozdravljenja« odmicali su za Brike vrlo sporo. Ona je bila
primerna bolesnica: savlađivala je svoje nestrpljenje, ležala je mirno i
ispunjavala sve naredbe. Došao je najzad dan kad su skinuli zavoje, ali
joj još nisu dozvoljavati da govori.
— Osećate li svoje telo? — sa izvesnim čuđenjem upita je Kern.
Brike spusti očne kapke.
— Pokušajte vrlo oprezno da mičete prste na nogama.
Brike je, očigledno, pokušavala, ali, makoliko joj se na licu
ogledao napor, prsti joj se nisu micali.
— Očigledno je da funkcije centralnog nervnog sistema još nisu
potpuno uspostavljene, — autoritativno reče Kern. Ali nadam se da će
se one uskoro uspostaviti, a s njima zajedno uspostaviće se i kretanje.
— A u sebi pomisli: »Samo da Brike, doista, ne ostane hroma u obe
noge«.
»Uspostaviti — kako čudno zvuči ta reč«, — pomisli Loran,
selivši se hladnog leša na operacionom stolu.
Nova briga mučila je Brike. Provodila je sate trudeći se da pokrene
prste na nogama. Loran je skoro sa istim tolikim interesovanjem
pratila njene pokušaje.
I jednoga dana Loran radosno uzviknu:
— Kreće se! Kreće se palac na levoj nozi.
Posle ovog stvar se brže razvijala. Počeli su da se miču i ostali
prsti na rukama i nogama. Uskoro je Brike već mogla pomalo da
pokreće ruke i noge.
Loran je bila zapanjena. Na njene oči dogodilo se čudo.
»Makoliko da je Kern zločinac, — razmišljala je, — on je
neobičan čovek. Doduše, bez Douelove glave njemu ne bi pošlo za
rukom ovo dvostruko vaskrsavanje mrtvaca. Ali ipak, i sam Kern je
talentovan čovek, — ta to je tvrdila i glava Douela. O, kad bi Kern
uskrsnuo i njega! Ali ne, on to neće učiniti«.
Posle nekoliko dana dozvolili su da Brike govori. Pokazalo se da
joj je glas prilično prijatan, ali mu se boja donekle promenila.
— To će se popraviti, — uveravao ju je Kern. — Još ćete i pevati.
I Brike je uskoro pokušala da peva. To pevanje zaprepastilo je
Loran. Visoke note Brike je pevala prilično kreštavim i ne baš
prijatnim glasom, u srednjem registru glas joj je zvučao vrlo muklo i
krkljavo. Ali su zato niske note bile očaravajuće. To je bio prekrasan
dubok kontraalt.
»Glasne žice leže iznad mesta preseka vrata i pripadaju Brike, —
razmišljala je Loran, — otkuda pak ovaj dvojni glas, razne boje
gornjeg i donjeg registra. Fiziološka zagonetka. Nije li to u vezi sa
procesom podmlađivanja glave Brike, koja je starija od svog novog
tela? Ili je to, možda, u nekakvoj vezi sa oštećenjem centralnog
nervnog sistema? Potpuno neshvatljivo . . . Interesantno je saznati čije
je to mlado, divno telo, kakvoj je nesrećnoj glavi pripadalo . . .
Loran je, ne govoreći ništa Brike, počela da pregleda brojeve
novina u kojima su objavljivani spiskovi poginulih pri sudaru vozova.
Ubrzo primeti belešku o tome da je slavna italijanska umetnica
Andželika Gaj, koja je putovala tim vozom, nastradala pri sudaru i da
je iščezla bez traga. Njen leš nije pronađen, a dopisnici listova trudili
su se da reše tu zagonetku. Loran je bila čvrsto ubeđena daje glava
Brike dobila telo poginule umetnice.
 ODBEGLI EKSPONAT

Najzad je u životu Brike osvanuo veliki dan. Skinuli su joj

poslednje zavoje i profesor Kern joj je dozvolio da ustane.
Ustala je i, oslanjajući se na ruku Loran, prošetala po sobi. Pokreti
su joj bili nesigurni i donekle prenagljeni. Pokatkad je učinila čudne
pokrete rukom; njena ruka se do izvesne granice kretala lako, zatim bi
nastaia stanka i neka neprirodna kretnja, da bi odmah potom pokret
postajao uravnotežen.
— To će sve proći, — pouzdano je tvrdio Kern.
Kerna je pomalo zabrinjavala omanja ranica na Brikinom stopalu.
Ranica je sporo zarašćivala. Ali vremenom je ona zarasla toliko da
Brike nije osećala bol čak ni kad bi stala na bolesnu nogu. A kroz
nekoliko dana Brike je pokušavala i da pleše.
— Ne shvatam u čemu je stvar, — reče ona, — neke pokrete
izvodim slobodno, a druge s mukom. Verovatno se još nisam privikla
da vladam svojim novim telom ... A ono je prekrasno! Pogledajte
noge, gospođice Loran. I rast je odličan. Ali samo ovi ožiljci na vratu .
. . Moram ih prikrivati. Ali zato je ovaj mladež na ramenu zanosan, zar
ne? Sašiću haljinu takvog kroja da se on vidi . . . Ne, sasvim sam
zadovoljna svojim telom.
»Svojim telom! — pomisli Loran. — Jadna Andželika Gaj!«
Sve ono što je tako dugo Brike tajila u sebi najednom se ispoljilo.
Ona obasu Loran zahtevima, naruđžbinama, molbama da joj se nabave
haljine, rublje, cipele, šeširi, modni listovi, kozmetički preparati.
Kern ju je, u novoj svilenoj haljini, pretstavio glavi profesora
Douela. Pošto je to bila muška glava, Brike nije mogla da ne koketira.
I bila je veoma polaskana kada je glava Douela prošištala:
— Odlično! Odlično ste izveli svoj zadatak, kolega, čestitam vam!
I Kern, pod ruku s Brike, zareći se kao mladoženja, iziđe iz odaje.
— Izvolite sesti, gospođice, — galantno reče Kern kad su ušli u
njegov kabinet.
— Ne znam kako da vam se zahvalim, gospodine profesore. O,
reče ona, čežnjivo obarajući oči, a potom koketno pogleda Kerna. —
Vi ste tako mnogo učinili za mene.. . A ja vas ničim ne mogu
nagraditi.
— To i nije potrebno. Ja sam nagrađen više no što vi mislite.
— To me raduje. — I Brike pogleda Kerna još blistavijim
pogledom. — A sad, dozvolite mi da odem . . . otpustite me iz bolnice.
— Kuda da odete? Iz kakve bolnice? — Kern je u prvi mah i ne
shvati.
— Da odem kući. Zamislite kakav će samo izvanredan utisak
izazvati moja pojava među drugaricama!
Ona se pripremala da ode! Kern nije dopuštao da se na to i
pomisli. Uložio je ogroman trud, rešio složen zadatak, izvršio
nemoguće, ali nipošto ne zato da Brike izazove izvanredan utisak
među svojim lakomislenim drugaricama. Sam je želeo da izazove
izvanredan utisak i požnje uspeh kad bude demonstrirao Brike pred
naučnim društvom. Naposletku, on će joj, mož da, i dati izvesnu.
slobodu, ali sad o tome ne treba ni misliti.
— Nažalost, ja vas ne mogu otpustiti, gospođice Brike. Morate još
izvesno vreme provesti u mom domu, pod mojim nadzorom.
— Ali zasto! Ja se izvrsno osećam, — protivurečila mu je ona,
načinivši pokret rukom.
— Da, ali vam može biti gore.
— Tada ću doći k vama.
— Dopustite da ja bolje znam kad možete otići odavde, — sad već
oštro odvrati Kern. — Ne zaboravite šta biste bili da nije bilo mene.
— Ja sam vam se za to već zahvalila. Ali ja nisam devojčica niti
robinja i mogu sama da raspolažem sobom!
 »Oho, i ona ima karakter!« — iznenađeno pomisli Kern.
— Pa, mi ćemo o tome već razgovarati, — reče. — A dotle,
izvolite u svoju sobu. Džon vam je, verovatno, već doneo buljon.
Brike napući usne, diže se i ne gledajući Kerna iziđe.
Brike je obedovala zajedno sa Loran u njenoj sobi. Kad je Brike
ušla, Loran je već sedela za stolom. Brike se spusti na stolicu i napravi
nehajan, prekrasan pokret šakom desne ruke. Loran je više puta uočila
taj pokret i razmišljala je o tom kome on, zapravo, pripada: telu
Andželike Gaj ili Brike? Zar telo Anđželike Gaj nije moglo sačuvati
automatizam pokreta koji se nekako urezao u motorne nerve? . . .
Za Loran su sva ta pitanja bila odveć složena.
»Njima će se, svakako, baviti fiziologija«, — pomisli ona.
— Opet buljon! Dojadila su mi ova bolnička jela, — jogunaslo
reče Brike. — Ja bih sad u slast pojela tuce ostriga i zalila ih čašom
belog vina. — Ona srknu nekoliko gutljaja buljona iz šolje i nastavi:
— Profesor Kern mi je maločas rekao da me još nekoliko dana neće
pustiti kući. Ta zar je to moguće? Ja nisam iz porodice domaćih ptica.
Ovde ću umreti od dosade. Ne, ja tako volim da živim da se sve vrti u
krugu. Svetlost, muzika, cveće, šampanjac ...
Ubrzo je Brike, toročući bez prestanka, završila obed, digla se sa
stolice, prišla prozoru i pažljivo pogledala dole.
— Laku noć, gospođice Loran, — reče ona obrnuvši se. — Danas
ću rano leći da spavam. Molim vas, nemojte me buditi sutra ujutru. U
ovoj kući san je — najbolji način da se utuca vreme.
I, klimnuvši glavom, uputi se u svoju sobu.
A Loran sede da piše pismo svojoj majci.
Sva pisma kontrolisao je Kern. Loran je znala da on strogo motri
na nju, i zato nije ni pokušavala da pošalje neko pismo mimo njegove
cenzure.
Uostalom, da ne bi zadavala brigu majci, odlučila je — čak i kad
bi mogla da pošalje pismo bez Kernove cenzure, — da joj ne piše
istinu o svom prisilnom zatočenju.
Te noći Loran je spavala vrlo rđavo. Dugo se prevrtala po krevetu
razmišljajući o budućnosti. Život joj se nalazio u opasnosti. Šta će
preduzeti Kern da bi je »učinio bezopasnom?«
Nije se spavalo, po svemu sudeći, ni Brike. Iz njene sobe čulo se
nekakvo šuštanje.
»Sigumo proba nove haljine, — pomisli Loran. Zatim se sve utiša.
Maglovito, kroz san, Loran ču neki zaglušni vrisak i probudi se.
»Sasvim su mi popustili nervi«, — pomisli i ponovo usnu čvrstim
jutanjim snom.
Probudila se, kao i obično, u sedam časova ujutru. U sobi Brike još
je bilo sve tiho. Loran je odlučila da je ne uznemirava i ode u odaju u
kojoj je bila glava Toma. Glava Toma je, kao i pre, bila sumorna.
Otkako je Kern glavi Brike »prišio telo«, Toma je pritiskivala sve jača
tuga. Tražio je, molio, preklinjao, zahtevao, da i njemu daju novo telo.
Najzad je grubo psovao. Loran je stajalo mnogo muka da ga umiri.
Odahnula je s olakšanjem kad je završila jutarnju toaletu Tomove
glave i uputila se u odaju u kojoj je bila glava Douela; on je dočeka s
ljubaznim osmehom.
— Čudna je to stvar — život! — reče glava Douela. — Do
nedavno sam želeo da umrem. Ali moj mozak nastavljao je da radi i
već trećeg dana pala mi je na pamet neobično smela i originalna ideja.
Kad bi mi pošlo za rukom da ostvarim svoju zamisao, to bi napravilo
čitav prevrat u medicini. Saopštio sam svoju ideju Kernu, i trebalo je
videti kako su mu se zažarile oči. Njemu se, verovatno, priviđao
spomenik koji bi mu još za života podigli zahvalni savremenici ... I
gle, ja moram da živim za njega, za ideju, a to znači i za sebe. Doista,
eto kakva je to zamka.
— A u čemu je ta ideja?
— Reći ću vam već, kad se sve to bolje uobliči u mom mozgu ...
U devet sati Loran se odluči da zakuca na vrata sobe u kojoj je bila
Brike, ali ne dobi odgovor. Uznemirena Loran pokuša da otvori vrata,
ali se ispostavi da su zaključana iznutra. Loran nije ostalo ništa drugo
do da o svemu ovom obavesti profesora Kerna.
Kern je, kao i uvek, dejstvovao brzo i odlučno — Razvalite vrata,
— naredi Džonu.
Crnac upre ramenom. Teška vrata popustiše i izvališe se iz šarki.
Kern, Loran i Džon uđoše u sobu.
Postelja u kojoj je spavala Brike bila je izgužvana i prazna. Kern
pritrča prozoru. Od kvake na prozoru pružao se nadole konopac
ispleten od iscepanog čaršava i dva ubrusa. Cveće u rundeli pod
prozorom bilo je izgaženo.
— To je vaše delo! — povika Kern, okrećući svoje strašno lice
prema Loran.
— Uveravam vas da nisam imala nikakvog udela u bekstvu
gospođice Brike, — odlučno reče Loran.
— O tome ćemo još razgovarati, — odgovori Kern, mada ga
odlučan odgovor Loran odmah ubedi da Brike nije imala saučesnika.
— Sada se morao pobrinuti o tome kako da uhvate begunicu.
Kern ode u svoj kabinet i stade uzbuđeno da korača od kamina do
stola. Prva pomisao koja mu pade na um bila je da pozove policiju. Ali
istog časa odbaci tu misao. U sve ovo ponajmanje treba da se meša
policija. Mora se obratiti privatnoj detektivskoj agenciji.
»Dođavola, sam sam kriv .. . Trebalo je preduzeti mere
predostrožnosti. Ali ko bi mogao to pomisliti. Dojučerašnji leš —
pobegao! — Kern se pakosno nasmeja. — I sada čemu se nadati? Da li
će ona izbrbljati o svemu što se s njom desilo? Ta ona je govorila o
izvanrednom utisku koji će proizvesti njena pojava . . . Nije trebalo da
je pokazujem glavi Douela . . . Natovarila mi je brigu na vrat. U znak
zahvalnosti!«
Kern pozva telefonom agenta privatne detektivske kancelarije,
uruči mu pozamašnu svotu novca za rashode, obeća mu još veću u
slučaju uspješnog poduhvata i dade mu podroban opis nestale.
Agent razgleda mesto bekstva i tragove koji su vodili prema
gvozdenoj ogradi vrta. Ograda je bila visoka i imala je oštre šiljke.
Agent odmahnu glavom: »Junak devojka!« Na jednoj šipci opazi
komadić sive svile, skinu ga i pažljivo položi u lisnicu.
— U ovoj je haljini bila odevena na dan bekstva. Tražićemo ženu
u sivom.
I, ubedivši Kerna da će »žena u sivom« biti pronađena u roku od
dvadeset i četiri časa, agent se udalji.
Agent je bio iskusan čovek u svom poslu. Saznao je adresu stana u
kome je poslednji put stanovala Brike i adresu nekih njenih pređašnjih
prijateijica, upoznao se sa njima, kod jedne je pronašao fotografiju
Brilte, obavestio se u kojim je kabareima nastupala. Više agenata
poslato je u te kabaree da tragaju za odbeglom.
— Ptičica neće daleko odleteti, — pouzdano je tvrdio agent.
Ipak se ovog puta prevario. Prošlo je dva dana, a njima nije pošlo
za rukom da uđu u trag gospođice Brike. Tek trećeg dana traganja
stalni posetilac krčme na Monmartru saopšti agentu da je one noći
bekstva tamo bila »vaskrsla« Brike. Ali gde je potom iščezla, niko ne.
zna.
Kern je bio sve nespokojniji. Sada se nije bojao samo toga da će
Brike rastrubiti o njegovim tajnama. Plašio se da će zauvek izgubiti
dragoceni »eksponat«. Doduše, mogao je napraviti drugi — od glave
Toma, ali za to je bilo potrebno vreme i ogroman gubitak snage. A
novi opit mogao bi da ne uspe tako dobro. Demonstriranje
oživljavanja pasa, prirodno, ne bi proizvelo željeni utisak. Ne, Brite je
morala biti nađena po svaku cenu. I on je udvostručavao,
utrostručavao premiju za traganje za »odbeglim eksponatom«.
Svakog dana su mu agenti podnosili izveštaj o rezultatima potrage,
ali ti rezultati nisu bili utešni. Brike kao da je u zemlju propala.
 DOPEVANA PESMA

Brike je, pošto se uz pomoć svog novog, okretnog, gipkog i

snažnog tela prebacila preko ograde i izašla na ulicu, pozvala taksi i
dala neobičnu adresu:
— Groblje Per-Lašez.
No ona je, pre no što je stigla na trg Bastilje, promenila taksi i
uputila se ka Monmartru. Za prve izdatke ponela je sobom tašnu Mari
Loran u kojoj je bilo oko dvadesetak franaka. »Jedan greh više kraj
tolikih drugih ne čini ništa, a usto, bilo je i neophodno«, umirivala je
samu sebe. Pokajanje za učinjeno delo odložila je za drugo vreme.
Opet se osetila potpunim, živim i zdravim čovekom, a usto još i
mlađom no 5to je bila. Do operacije, po svom ženskom računu, imala
je oko trideset godina. Novo telo teško da je imalo više od dvadeset.
Žlezde tog tela podmladile su glavu Brike: bore su nestale sa lica, ten
se prolepšao. »Sad ću tek da proživim«, — mislila je Brike, sanjalački
se ogledajući u malom ogledalu koje je našla u tašnici.
— Zaustavite ovde, — naredi ona šoferu i, plativši mu, uputi se
dalje pešice.
Bilo je oko četiri sata ujutru. Dođe do poznatog kabarea »Sanuar«,
gde je nastupala one kobne noći kad je zalutali metak prekratio u pola
reči veseli kuplet koji je pevala. Okna kabaera su bila osvetljena
jarkom svetlošću.
Brike uzbuđeno uđe u poznati trem. Umoran vratar je, po svemu
sudeći, nije prepoznao. Ona brzo prođe kroz sporedni ulaz i kroz
hodnik uđe u prostoriju za interpretatore koja je bila uz samu
pozornicu. Prva ju je srela Riđa Marta. Kriknuvši uplašeno Marta se
sakri u svoju garderobu. Brike se nasmeja i zakuca na vrata, ali Riđa
Marta ih ne otvori.
— O, Lastavice! — začu Brike muški glas. U kabareu su je zvali
tim imenom, zbog njene naklonosti prema konjaku na čijoj je etiketi
bila naslikana lastavica. — Znači, ti si živa? A mi te odavno smatramo
mrtvom!
Brike se osvrte i ugleda lepog, besprekorno odevenog muškarca,
bledog, izbrijanog lica. Tako bleda lica imaju ljudi koji retko viđaju
sunce. To je bio Žan, muž Riđe Marte. On nije voleo da govori o
svojoj profesiji. Njegovi prijatelji i drugovi uz čašu smatrali su da nije
umesno da se raspituju za izvor njegovih prihoda. Dovoljno je bilo to
što je Žan često imao para i što je »duša od čoveka«. Tih noći, kad je
Žanov džep bio pun para, vino se lilo potocima i Žan je plaćao za sve.
— Otkuda si doletela, Lastavice?
— Iz bolnice, — odgovori Brike.
Plašeći se da joj novo telo ne otmu srodnici
ili prijatelji one kojoj je pripadalo, Brike je odlučiia da nikom ne
priča o neobičnoj operaciji.
— Moje je stanje bilo vrlo ozbiljno, — rasprede ona priču. —
Uvrstili su me u umrle i čak otpravili u mrtvačnicu. Ali tamo me je
jedan student, koji je pregledavao leševe, uzeo za ruku i osetio da mi
bilo pomalo kuca. Bila sam još živa. Metak je prošao kraj samog srca,
ne okrznuvši ga. Smesta su me prevezli u bolnicu i sve se srećno
svršilo.
— Sjajno! uzviknu Žan. — Naši će se strašno iznenaditi. Treba
zaliti tvoje vaskrsenje.
Na vratima škripnu brava. Riđa Marta, koja je iza vrata
prisluškivaia ovaj razgovor i uverila se da Brike nije priviđenje, izađe.
Prijateljice zagrliše jedna drugu i pomamno se izljubiše.
— Kao da si postala vitkija, viša i lepša, Lastavice, — reče Riđa
Marta, radoznalo i donekle začuđeno posmatrajući figuru prijateljice
koja se tako neočekivano pojavila.
Brike pomalo zbuni taj ispitivački ženski pogled.
 — Naravno, omršavila sam, — odgovori. — Hranili su me samo
buljonima. A rast? Kupila sam cipele s visokom potpeticom. Pa i kroz
haljine ... — Ali zašto nam se tako dugo nisi javljala? — O. pa to je
čitava istorija ... Ti si već nastupala? Možeš da poseđiš sa mnom koji
trenutak?
Marta potvrdno klimnu glavom. Prijateljice sedoše kraj stočića s
velikim ogledalom, pretrpanog korpicama sa šminkom i bojama,
boćicama parfema, pudrijerama, svakojakim kuticijama sa ukosnicama
i čiodama.
Žan se smesti kraj njih, pušeći egipatsku cigaretu.
— Pobegla sam iz bolnice. Na propisan način, — obavesti ih
Brike.
— A zašto?
— Dojadili su mi buljoni. Shvataš, buljon buljon i buljon . . .
Stvarno sam se prepala da ću se udaviti u buljonu. A doktor nije hteo
da me otpusti. Trebalo je da me pokaže studentima. Bojim se da će me
tražiti policija . . . Ne mogu se stoga vratiti u svoj stan i htela bih da
ostanem kod tebe. Bilo bi još bolje da sasvim odem iz Pariza na
nekoliko dana . . . Samo . . . imam tako malo novaca.
Riđa Marta čak pljesnu rukama — toliko je to bilo interesantno.
— Pa, svakako, ostaćeš kod mene, — reče.
— Plašim se da će i mene tražiti policija, — zamišljeno reče Žan,
ispuštajući kolut dima. — Morao bih isto tako da se za par dana
uklonim s vidika.
Lastavica im je bila bliska i Žan od nje nije krio kakvim se
zanatom bavi. Ona je znala da je Žan ptica koja »visoko leti«. Bio je
specijalista za obijanje sefova.
— Letimo, Lastavice, skupa na jug. Ti, ja i Marta. Na Rivijeru, da
se nadišemo morskog vazduha. Usedili smo se, treba da se provetrimo.
Hoćes li mi verovati da već više od dva meseca nisam video sunce i da
već počinjem zaboravljati kako ono izgleda.
— Pa to je divno, — zatapša Riđa Marta.
Žan pogleda na skupoceni zlatni ručni sat.
 — Imamo još sat vremena. Dođavola, treba da dovršiš svoju
pesmu ... A zatim ćemo odmagliti, pa nek nas traže.
Brike sa zadovoljstvom prihvati ovaj predlog.
Njeno nastupanje požnjelo je buru oduševljenja, upravo kao što je
i očekivala.
Žan se pope na podijum u ulozi konferansijera, oživi uspomenu na
tragičnu istoriju koja se ovde zbila sa Brike pre nekoliko meseci i
potom najavi da je gospođica Brike, po želji publike, oživela kad joj je
on, Žan, usuo u grlo čašicu konjaka »Lastavica«.
— Lastavica! Lastavica! — zaurla publika.
Žan pokretom ruke umiri publiku, i kad su se povici stišali,
nastavi:
— Lastavica će pevati kuplet upravo od onog istog mesta na kome
su je tako neočekivano prekinuli. Orkestar, »Mačkicu!«
Orkestar zasvira i na polovini kupleta, uz buran pljesak, Brike
dovrši svoju pesmu. Doduše, buka je bila takva da ni ona sama nije
čula svoj glas, ali to nije bilo ni potrebno. Osećala se srećnom kao
nikada dotada. Bila je ushićena time što je nisu zaboravili i što su je
dočekali tako toplo. Što je ta toplina bila silno podgrejana dejstvom
vina nije je zbunjivalo.
Otpevavši, ona neočekivano napravi zanosan pokret šakom desne
ruke. To je bilo novo. Publika poče da pljeska još jače.
»Otkuda to kod nje? Kakvi lepi maniri. Treba da usvojim od nje
taj pokret. . .« — pomisli Riđa Marta.
Brike siđe s podijuma u salu. Prijateljice su je ljubile, poznanici su
dizali pehare i kucali se. Brike se zarumenela, oči joj se zažarile.
Uspeh i vino zavrteli su joj glavu. Zaboravivši na opasnost potrage,
bila je spremna da presedi ovde svu noć. Ali je Žan, mada nije pio
manje od drugih, sasvim vladao sobom.
S vremena na vreme pogledao je u sat, i, najzad, priđe k Brike i
povuče je za ruku.
— Vreme je!
— Ali ja neću! Možete otputovati sami. Ja neću poći, — reče
Brike umorno prevrćući očima.
Tada je Žan ćutke podiže i ponese prema izlazu.
Publika se pobuni.
— Program je završen! — viknu Žan s vrata. — Do sledeće
nedelje!
Iznese Brike na ulicu. Ona mu se otimala, ali je ipak posadi u
automobil. Ubrzo dođe i Marta sa omanjim kuferima.
— Na trg Republike, — reče Žan šoferu, ne želeći da otkrije
pravac puta. Navikao je da putuje presedajući iz taksija u taksi.
 ZAGONETNA ŽENA

Talasi Sredozemnog Mora ritmično su udarali e peščani žal. Blag

povetarac lagano je nadimao jedra belih jahti i ribarskih čamaca. Gore,
u plavom prostranstvu vazduha, umilno su gunđali sivi hidroplani koji
su saobraćali na kratkoj liniji za razonodu, između Nice i Mentone.
Mladi čovek u belom odelu za tenis sedeo je u pletenoj naslonjači i
čitao novine. Kraj naslonjače ležao je reket u futroli i par novih
engleskih naučnih časopisa.
Pored njega, pod ogromnim belim suncobranom, petljao se kraj
nogara sa slikarskim platnom njegov prijatelj, slikar Arman Lare.
Artur Douel, sin pokojnog profesora Douela, i Arman Lare bili su
nerazdvojni drugovi; njihovo drugovanje bio je najbolji dokaz
istinitosti poslovice da se suprotnosti slažu.
Artur Douel bio je prilično ćutljiv i uzdržljiv. Voleo je red, umeo
je neumorno i sistematski da radi. Ostala mu je još jedna godina do
završetka studija, a već su mu nudili mesto na univerzitetu, na katedri
za biologiju.
Lare, kao pravi Francuz-južnjak, bio je neobično bujne prirode,
nemirnog duha i vetropirast. Odbacivao je četkicu i boje čitave
nedelje, da bi se potom opijen ponovo latio rada i tada ga nikakva sila
nije mogla otrgnuti od njegovog platna.
Samo su u jednom drugovi ličili jedan na drugog: obojica su bili
talentovani i umeli su da se probiju do postavljenog cilja, iako su tom
cilju hrlili različitim putevima: jedan — u naletima, skokovima, drugi
— odmerenim korakom.
Radovi Artura Douela u oblasti biologije privlačili su pažnju
najpoznatijih stručnjaka i proricali su mu blistavu naučnu karijeru.
Slike Larea izazivale su mnoge rasprave na izložbama, a neke od njih
već su našle svoje mesto u poznatim muzejima raznih zemalja.
Artur Douel baci novine na pesak, zabaci glavu u naslonjaču,
prekri oči i reče:
— Telo Andželine Gaj još nije nađeno.
Lare neutešno odmahnu glavom i duboko uzdahnu.
— Nikako je ne možeš zaboraviti? — upita Douel.
Lare se tako naglo okrenu prema Arturu da se ovaj nehotice
osmehnu. Pred njim više nije vatreni umetnik, već vitez, naoružan
štitom — paletom, kopljem — lenjirom u levoj ruci i mačem —
kičicom u desnoj, — uvređeni vitez, spreman da satre onog koji mu je
naneo smrtnu uvredu.
— Da zaboravim Andželiku . . . — uzviknu Lare mašući svojim
oružjem. — Da zaboravim onu koja . . .
Talas što se iznenadno prikrao zapljusnu mu, šumeći, noge do
kolena, i on melanholično završi:
— Zar je moguće zaboraviti Andželiku? Svet je postao tužniji od
onog doba otkako se ne čuje njen glas . . .
Lare je tek u Londonu, gde je otputovao da naslika »simfoniju
londonske magle«, saznao za pogibiju, tačnije — za nestanak bez
traga Andželike Gaj. A Lare nije bio samo poklonik talenta pevačice,
već i njen prijatelj, njen vitez. Nije se on uzalud rodio u južnoj
Provansi, medu razvalinama srednjevekovnih zamkova.
Saznavši da je Andželika stradala u nesreći toliko je bio potresen
da je prvi put u životu prekinuo svoje »slikarsko nadahnuce« u punom
jeku stvaralaštva.
Artur je, doputovavši u London iz Kembridža i želeći da svog
prijatelja odvrati od crnih misli, predložio ovo putovanje na obalu
Sredozemnog Mora.
Ali Lare se i ovde nije mogao smiriti. Vrativši se. s plaže u hotel
preobukao se, seo u voz i uputio se u mesto gde je vrvilo od ljudi — u
kockarnicu Monte-Karlo. Želeo je da nađe zaborav.
 Iako je bilo još prilično rano, oko prizemne zgrade već se tiskala
publika. Lare uđe u prvu salu. Publike je bilo malo.
— Otpočnite sa igrom, — pozivao je krupije držeći lopaticu za
zgrtanje novca.
Lare odmah ode u susednu salu u kojoj su na zidovima bile
naslikane polunage žene u lovu, u nadmetanju u skoku i u mačevanju,
— jednorn rečju sve ono što potstiče kockarsku strast. Sa slika je
vejala napregnutost strasne borbe, kockarska strast, pohlepnost, ali su
ta osećanja još oštrije bila ocrtana na licima živih ljudi okupljenih oko
kockarskog stola.
Debeli veletrgovac bledog lica pruža novac drhtavim, punačkim,
pegavim rukama, pokrivenim riđastim maljicama. Diše teško kao
astmatičar. Oči mu napregnuto prate publiku u pokretu. Lare je sasvim
tačno pretpostavio da je debeljko već mnogo prokockao i da je sada
stavio na kocku poslednju paru u nadi. da će sve vratiti. A ako ne
dobije — ovaj salasti čovek će se, možda, uputiti u aleju samoubica i
tamo se konačno obračunati sa životom ..."
Iza debeljka stajao je bedno odeven starčić, izbrijanih brkova i
brade, nakostrešene sede kose i ludačkih očiju. U rukama mu
beležnica i olovka. Zapisuje dobitak i izašle brojeve, pravi nekakve
proračune . .. Još odavno je prokockao sav svoj imetak i postao rob
ruleta. Uprava kockarnice daje mu malu svotu novca mesečno kao
novčanu pomoć — za život i igru; reklama svoje vrste. Sada on stvara
svoju »teoriju verovatnoće« — izračunava ćudljivi karakter sreće. Kad
se prevari u svojim pretpostavkama ljutito treska olovkom po
beležnici, skakuće na jednoj nozi, nešto gunša, pa se ponovo udubljuje
u proračune. Ako se, pak, njegove pretpostavke pokažu tačne, lice mu
se ozari i on okreće glavu prema susedima kao da želi da kaže: eto
vidite, na kraju krajeva ipak mi je pošlo za rukom da otkrijem zakone
slučaja.
Dva lakeja vode pod ruku i posađuju u naslonjaču kraj stola staricu
u crnoj svilenoj haljini, s brilijantskom ogrlicom na zboranom vratu.
Lice joj je tako nabeljeno da čak ne može ni da pobledi. Dok gleda
tajanstvenu kuglicu koja deli sreću i nesreću, njene upale oči plamsaju
vatrom pohlepe, a tanki prsti, puni prstenja, počinju da podrhtavaju.
Mlada, lepa, stasita žena, obučena u divan tamnozeleni kostim,
prolazeći kraj stola baca nehajnim pokretom novčanicu od hiljadu
franaka, gubi, bezbrižno se osmehuje i odlazi u susednu odaju.
Lare stavlja na crvenu boju sto franaka i dobija.
»Danas me hoće«, — pomisli, stavi hiljadu i — izgubi. Ali ga nije
napuštala vera da će na kraju krajeva dobiti. Već ga je zahvatila
kockarska strast.
Stolu ruleta priđoše troje: muškarac, visok i stasit, vrlo bledog lica,
i dve žene, jedna riđa, a druga u sivom kostimu... Pogledavši je
letimice Lare oseti nekakav nemir. Još ne shvatajući šta ga uzbuđuje,
slikar poče da prati ženu u sivom i zaprepasti ga pokret koji ona načini
desnom rukom. »Odnekud mi je poznat! O, taj pokret je svojstven
Andželiki Gaj!« Ta ga misao tako porazi da više nije mogao da igra. A
kad sa troja nepoznatih, smejući se, najzad udaljiše, Lare, zaboravivši
da uzme sa stola novac dobijen na kocki, pođe u stopu za njima.

U četiri sata ujutru neko snažno zalupa na vrata Artura Douela.

Douel ljutito ogrnu domaću haljinu i otvori.
U sobu posrćući uđe Lare i umorno se spustivši u naslonjaču reče:
— Ja sam, izgleda, sišao s uma.
— U čemu je stvar, stari, — uzviknu Douel.
— Stvar je u tome . . . ne znam kako da vam kažem . . . kockao
sam se od večeri do dva sata u noć. Dobijao sam i gubio. I najednom
sam video tu ženu. Jedan njen pokret me toliko zaprepastio da sam
napustio igru i pošao za njom u restoran. Seo sam za sto i zatražio
šolju jake crne kafe. Kafa mi uvek pomaže kad mi živci odveć
popuste. Nepoznata je sedela za susednim stolom. S njom je bio mladi
čovek, pristojno obučen, ali koji ne uliva naročito poverenje, i prilično
prosta riđokosa žena. Moji susedi su pili vino i veselo ćeretali.
Nepoznata u sivom poče da pevuši kuplet. Ispostavi se da ima kreštav
glasić prilično neprijatne boje. Ali neočekivano pređe na niske duboke
note . . . — Lare se uhvati za glavu. — Douelu! To je bio glas
Andželike Gaj. Među hiljadama bih ga poznao.
»Nesrećnik! Do čega je doterao«, — pomisli Douel i, spustivši
nežno ruku na njegovo rame, reče;
— Pričinilo vam se, Lare, primirite se. Slučajna sličnost . ..
— Ne, ne! Uveravam vas, — vatreno se suprotstavi Lare. —
Počeo sam pažljivo da posmatram ženu koja je pevala. Prilično je
lepa, profil joj je izrazit, oči mile i živahne. Ali njena pojava, njeno
telo! Douelu, nek me đavoli zubima rastrgnu ako pojava te žene ne
naliči kao dve kapi vode na pojavu Andželike Gaj.
— Znate šta, Lare, popijte brom, istuširajte se hladnom vodom i
lezite da spavate. Sutra, tačnije, danas, kad se probudite . . .
Lare prekorno pogleda Douela.
— Mislite da sam sišao s uma? . . . Ne žurite se da donesete
konačan zaključak. Saslušajte me do kraja. To još nije sve. Kada je
otpevala svoj kuplet, napravila je evo ovakav pokret šakom ruke. To je
omiljeni Andželikin pokret, pokret sasvim individualan, isključivo
njoj svojstven.
Ali šta tim hoćete da kažete? Ne mislite valjda da je nepoznata
žena prisvojila Andželikino telo?
Lare protare čelo.
— Ne znam... od toga se stvamo može sići s uma .. . Ali, slušajte
dalje. Ona nosi oko vrata tešku ogrlicu, bolje rečeno čak ne ni ogrlicu
već čitavu nastavljenu kragnu ukrašenu sitnim dragim kamenjem,
široku bar četiri cantimetra. A na grudima joj je prilično širok izrez.
Izrez otkriva mladež na ramenu — mladež Andželike Gaj. Ogrlica
potseća na zavoj. Iznad ogrlice je glava meni nepoznate žene, a ispod
nje — poznate linije i oblici tela Andželike Gaj, koje sam upoznao do
najsitnijih pojedinosti. Ne zaboravite da sam ja slikar Douelu. Umem
da pamtim izrazite linije i individualne osobenosti čovečijeg tela . . .
Ja sam napravio toliko studija i skica Andželikinih, izradio sam toliko
njenih portreta da se ne mogu prevariti.
— Ne, to je nemoguće! — uzviknu Douel. — Ta Andželika je
pogi . . . —
— Poginula? Pa u tome i jeste stvar što to niko ne zna. Ona sama,
ili njen leš, iščezli su bez traga. I eto, sada . . .
— Sretate oživljeni leš Andželike?
— O-o! . . . — jeknu Lare. Upravo sam o tome mislio.
Douel se diže i poče da hoda po sobi. Očigledno je da mu danas
više neće poći za rukom da legne.
— Da razmotrimo stvar hladnokrvno, — reče. — Vi kažete da ta
nepoznata žena kao da ima dva glasa: jedan svoj, više nego osrednji, i
drugi — Andželike Gaj?
— Niski registar — njen karakterističan kontraalt, — odgovori
Lare, klimnuvši glavom.
— Ali to je fiziološki nemoguće. Ne zamišljate valjda da čovek
visoke note izvija iz svog grla gornjim glasnim žicama a niske —
donjim? Visina glasa zavisi od većeg ili manjeg naprezanja glasnih
žica na čitavoj njihovoj dužini. To je tako i na struni: ukoliko se struna
vise zategne, ona vibrirajući daje treptaviji i viši zvuk, i obratno. Usto,
ako bi se izvršila takva operacija, glasne žice bi se skratile, znači glas
bi postao vrlo visok. Pa i teško da bi čovek mogao pevati posle takve
operacije: ožiljci bi morali ometati pravilnu vibraciju glasnih žica i
glas bi, u najboljem slučaju, bio vrlo promukao . . . Ne, to je stvarno
nemoguće. Najzad, da bi se »oživelo« Andželikino telo trebalo je
imati nečiju glavu bez tela.
Douel iznenada zaćuta, jer mu bi jasno da on u izvesnoj meri
podržava Lareovu pretpostavku.
Artur je lično prisustvovao nekim opitima koje je vršio njegov
otac. Profesor Douel ulivao je u krvne sudove nastradalih pasa tečnost
za ishranu glave, zagrejanu do trideset i sedam Celzijusovih stepeni, sa
adrenalinom — materijom koja ih nadražuje i primorava ih da se
skraćuju. Kad je ta tečnost pod izvesnim pritiskom dospevala u srce,
uspostavljala je njegovu aktivnost i srce je počinjalo da odašilje krv
krvnim sudovima. Malo-pomalo uspostavljao se krvotok i životinja je
oživljavala.
 — Najvažniji uzrok propasti organizma, — rekao je tada otac
Arturu, — jeste taj što se prekida snabdevanje organizma krvlju i
kiseonikom koji se u njoj nalazi.
— Znači. tako se može oživeti i čovek? — upitao je Artur.
— Da, — veselo mu je odgovorio otac, pripremam se da izvršim
uskrsnuće i kad tad stvoriću to »čudo«. U tom pravcu usmeravam
svoje opite.
Oživljavanje leša, prema tome, moguće je. Ali da li je moguće
oživeti leš čije telo pripada jednom čoveku, a glava drugome? Da li je
moguća takva operacija? U to je Artur sumnjao. Doduše, on je video
svojim očima da je njegov otac vršio neobično smele i uspešne
operacije presađivanja tkiva i kostiju. Ali sve to nije bilo tako složeno,
i to je vršio njegov otac.
»Da je moj otac živ, ja bih, bogami, proverio da li je Lareova
pretpostavka o tuđoj glavi na telu Andželike Gaj istinita. Samo bi se
moj otac usudio da izvrši tako složenu i neobičnu operaciju. Možda su
te opite nastavili njegovi asistenti? — pomisli Douel. — Ali jedna je
stvar oživeti glavu, ili čak čitav leš, a druga — prišiti glavu jednog
čoveka lešu drugoga«.
— Šta mislite dalje da preduzmete? — upita Douel.
— Polražiću tu ženu u sivom, upoznaću se s njom i otkriti tajnu.
Vi ćete mi pomagati u tome?
— Naravno, — odgovori Douel.
Lare mu čvrsto steže ruku i oni počeše da razrađuju plan
dejstvovanja.
 VESELA ŠETNJA

Kroz par dana Lare se već poznavao sa Brike, njenom

prijateljicom i Žanom. Predložio im je da se prošetaju jahtom i
predlog je bio prihvaćen.
Dok su Žan i Riđa Marta razgovarali na palubi sa Douelom, Lare
predloži Brike da siđu dole t razgledaju kabinu. Bilo ih je dve, vrlo
male, a o jednoj od njih nalazio se pijanino.
— O, ovde čak ima i pijanino! — uskliknu Brike.
Ona sede za pijanino i zasvira fokstrot. Jahta se ravnomerno
njihala na talasima. Lare je stajao kraj pijanina, pažljivo posmatrao
Brike i smišljao kako da počne svoje ispitivanje .
— Otpevajte štogod, — reče.
Brike se nije dala moliti. Zapeva, zavodnički bacajući pogled na
Laera. Sviđao joj se.
— Imate tako . . . čudan glas, — reče Lare gledajući je ispitivački
u lice. — U vašem grlu kao da se nalaze dva glasa: glas dveju žena . . .
Brike se zbuni, ali, ovladavši brzo sobom, nasmeja se usiljeno.
— O da! . . . To mi je od detinjstva. Jedan profesor pevanja
pronašao je da imam kontraalt, a drugi mecosopran. Svaki je vežbao
glas po svom nahođenju, i ispalo je . .. sem toga, ja sam se tu skoro
prehladila ...
»Zar to nije odveć mnogo objašnjenja za jednu čijenicu? —
pomisli Lare. — I zašto se tako zbunila? Moje pretpostavke imaju
svog osnova. Tu nečeg ima«.
— Kad pevate niske note, — otpoče on tužno, — kao da slušam
glas jedne moje dobre poznanice . . . Ona je bila slavna pevačica.
Jadnica, nastradala je u železničkoj nesreći. Na sveopšte čuđenje njeno
telo nije nađeno . . . Njena pojava neobično liči na vašu, kao na dve
kapi vode . . . Moglo bi se pomisliti da je to njeno telo.
Brike pogleda Larea s već neprikrivenim strahom. Shvatila je da
Lare ne navodi tek onako razgovor na ovo.
— Događa se da ljudi liče jedan na drugog . . . — reče drhtavim
glasom.
— Da, ali na toliku sličnost nisam naišao. A zatim . . . vaši pokreti
. . . eto taj pokret šakom ruke ... I još nešto . . . Vaše su se ruke sada
dotakle glave kao da popravljaju divne kovrdže kose. Takvu je kosu
imala Andželika Gaj i tako je ona popravljala nestašne uvojke kraj
slepoočnica. A vi imate kratku kosu, potšišanu po poslednjoj modi.
— Ranije sam i ja imala dugu kosu, — reče Brike ustajući. Lice
joj preblede, a krajevi prstiju primetno su joj podrhtavali. — Ovde je
zagušljivo. . . Hajdemo gore . . .
— Pričekajte, — zadrža je Lare, i sam uzbuđen. — Neophodno mi
je potrebno da porazgovaram s vama.
Silom je posadi u naslonjaču kraj iluminatora.
— Muka mi je . . Nisam navikla na ljuljanje! — uzviknu Brike
dižući se naglo da pođe. Ali joj Lare tobož nehotice dodirnu vrat
rukama i pritom pomače rub ogrlice. Ugle da ružičaste ožiljke. Brike
se zatetura. Lare jedva uspe da je prihvati: onesvestila se.
Slikar, ni sam ne znajući šta da radi, pljusnu je iz boce vodom
pravo u lice. Ona se ubrzo osvesti. Neiskazani užas ogledao joj se u
očima. Nekoliko dugih trenutaka gledali su ćutke jedno u drugo. Njoj
se pričini da je nastupio čas osvete, strašni čas obračuna za to što je
prisvojila tuđe telo. Usne joj zadrhtaše i ona jedva čujno prošaputa:
— Ne upropašćujte me! . . . Sažalite se . . .
— Umirite se, nemam nameru da vas upropastim . . . Ali moram
otkriti tu tajnu. — Lare podiže ruku Brike koja je bila opuštena kao
vreža i čvrsto je stište. — Priznajte da ovo nije vaše telo? Otkuda
vam? Recite mi celu istinu!
— Žan! — pokuša da vikne Brike, ali joj Lare zapuši šakom usta i
prošišta joj u samo uho.
— Ako još jednom viknete, nećete izaći iz ove kabine.
Zatim, ostavivši Brike, brzo zaključa vrata i čvrsto zatvori okvir
iluminatora. Brike se rasplakala kao dete. Ali Lare je bio neumoljiv.
— Suze vam neće pomoći! Govorite brže dok nisam izgubio
strpljenje.
— Nisam ni za šta kriva, — otpoče Brike jecajući. — Ubili su me .
. . Ali zatim sam oživeia . . . Samo moja glava . . . na staklenoj ploči . .
. To je bilo užasno! ... I glava Toma stajala je takođe tamo . . . Ne
znam kako se to dogodilo . . . Profesor Kern, to me je on oživeo . . .
Molila sam ga da mi vrati telo. Obećao je . . . I dovezao je odnekud
ovo telo . . . — Ona je skoro sa užasom posmatrala svoja pleća i ruke.
— Ali kad sam ugledala mrtvo telo, ja sam odbila . . . Bilo mi je tako
strašno . . . Nisam želela, preklinjala sam da ne nasađuju moju glavu
na leš . . . To može da posvedoči Loran: ona nas je negovala, ali Kern
nije poslušao. On me je uspavao, i ja sam se probudila eto ovakva.
Nisam htela da ostanem kod Kerna i pobegla sam u Pariz, a potom
ovamo . . . Znala sam da će me Kern goniti . . . Preklinjem vas, ne
ubijajte me i ne govorite nikome . . . Sad neću da ostanem bez tela,
ono je postalo moje . . . Nikad nisam osećala takvu lakoću s kojom se
sad krećem. Samo me noga boli . . . Ali to će proći . . . Neću da se
vraćam Kernu!
Slušajući njen nepovezan govor Lare pomisli: »Brike, izgleda,
stvarno nije kriva. Ali taj Kern... Kako je mogao doći do Andželikinog
tela i iskoristiti ga za tako užasan eksperimenat? Kcrn! Čuo sam to
ime od Artura. Kern je, izgleda, bio asistent njegovog oca. Ova tajna
mora biti obelodanjena«.
— Prestanite s plačem i pažljivo me saslušajte, — strogo reče
Lare. — Pomoći ću vam, ali samo pod jednim uslovom: da nikom ne
govorite o tome što se s vama dogodilo sve dok ne nastupi pravi čas.
Nikome, izuzev jednom čoveku koji će sad doći ovde. To je Artur
Douel, — vi ga već znate. Morate mi se pokoravati u svemu. Ali - ako
me samo ne budete slušali, stići će vas strašna osveta. Vi ste izvršili
zločin koji se kažnjava smrtnom kaznom. I neće vam uspeti da igde
sakrijete vašu glavu i tuđe telo koje ste prisvojili. Naći će vas i
giljotiniraće vas. Slušajte me. Prvo, umirite se. Drugo, sedite za
pijanino i pevajte. Pevajte što je moguće glasnije da bi vas mogli čuti
tamo gore. Neobično vam je prijatno i ne nameravate da se popnete na
palubu.
Brike se približi pijaninu, sede i zapeva prateći samu sebe prstima
koji su se s teškom mukom pokoravali.
— Jače, veselije, — naredi Lare otvarajući iluminator i vrata.
To je bilo vrlo čudno pevanje, — krik očajanja i užasa, koji je
odzvanjao u skladnoj skali.
— Jače lupajte po dirkama! Tako! Svirajte i čekajte. Poći ćete u
Pariz zajeđno sa nama. Neka vam ne pada na um da pobegnete. U
Parizu ćemo biti izvan opasnosti, postaraćemo se da vas sakrijemo.
Vesela lica, Lare se pope na palubu.
Jahta je, nagnuta na desnu stranu, klizila brzo po lakim talasima.
Vlažni morski vazduh povrati Larea. On priđe Arturu Douelu,
neprimetno ga odvoji ustranu i reče mu:
— Otidite dole u kabinu i naterajte gospođicu Brike da vam
ponovi sve ono što je rekla meni. Ja ću zabavljati goste.
— Pa, kako vam se dopada jahta, gospođo? — obrati se on Riđoj
Marti i poče s njom sasvim neusiljeni razgovor.
Žan je, zavaljen u pletenoj naslonjači, uživao daleko od policije i
agenata. Nije hteo ni da misli, ni da posmatra, hteo je da zaboravi na
večitu opreznost. Pijuckajući jako izvrstan rum iz omanje čašice, još
dublje utonu u maštanje i dremež. To je ne može bolje biti išlo na ruku
Lareu.
Riđa Marta se isto tako sjajno osećala. Osluškujući zvuke pesme
koju je njena prijateljica pevala dole u kabini, u pauzama između
fraza, prihvatila je i sama lepršavi refren.
Da li su zvuci klavira umirili Brike, ili joj se učinilo da je Artur
manje opasan sabesednik, tek ona je ovog puta povezanije i
razgovetnije ispričala istoriju svoje smrti i svog vaskrsenja.
 — To je sve. Dakle, zar sam ja kriva? — sad već sa osmehom
upita Brike i otpeva kratki kuplet »Da li sam kriva ja«, koji na palubi
ponovi Marti.
— Opišite mi treću glavu koja je živela kod profesora Kerna, —
reče Douel.
— Toma?
— Ne, onu kojoj vas je profesor Kern pokazao! Uostalom . . .
Artur Douel žustro izvuče iz zadnjeg džepa novčanik, potraži po
njemu, izvuče otuda fotografiju i pokaza je Brike.
— Recite. da li muškarac koji je ovde naslikan liči na glavu moga .
. . poznanika koju ste vi videli kod Kerna?
— Pa to je upravo on! — uzviknu Brike. Ona čak prestade da
svira. — Divno! I s ramenima, Glava s telom. Zar su već i njemu
uspeli da prišiju telo? Ali, šta vam je, dragi moj? — saosećajno i
preplašeno upita Brike.
Douel zatetura. Lice mu poblede i on, s mukom se savlađujući,
načini nekoliko koraka, teško se spusti u naslonjaču i pokri lice
rukama.
— Šta vam je? — još jednom ga upita Brike. Ali joj on ništa ne
odgovori. Zatim njegove usne prošaptaše: »Jadni otac«, ali Brike ne
ču ove reči.
Artur Douel vrlo brzo ovlada sobom. Kad podiže glavu, lice mu je
bilo gotovo mirno.
— Oprostite, ja sam vas, izgleda, uplašio, — reče. — Pokatkad mi
se desi da dobijem lak napad — nervoza srca. Međutim, to je već
prošlo.
— Ali ko je taj čovek? On je toliko na . . . Je li to vaš brat? —
zainteresova se Brike.
— Ma ko to bio, vi nam morate pomoći da pronađemo tu glavu.
Poći ćete s nama. Smestićemo vas u tako skrivenom kutku da vas niko
neće pronaći. Kad možete da pođete na put?
— Makar i danas, — odgovori Brike. — A vi.. nećete me lišiti
tela?
 Douel je odmah ne shvati, ali se zatim osmehnu i odgovori:
— Naravno, nećemo . . . samo ako nas budete slušali i ako nam
pomognete. Hajdemo na palubu.
— Pa, kako vam se dopada plovidba? — veselo upita popevši se
na palubu. Zatim osmotri horizont s izgledom iskusnog mornara,
zabrinuto zavrte glavom i reče: — More mi se ne sviđa . . . Vidite li
onu tamnu prugu na horizontu? . . . Ako se blagovremeno ne vratimo,
onda. . .
— O, brže nazad! Neću da se utopim, — polušaljivo, poluozbiljno
uzviknu Brike.
Nikakva se bura nije spremala. Douel je prosto hteo da zaplaši
svoje goste s kopna, da bi se što pre vratili na obalu.
Lare se dogovori s Brike da se nađu na teniskom igralištu posle
ručka, »ukoliko ne bude bure«. Rastajali su se svega za nekoliko
časova.
— Čujte, Lare, mi smo neočekivano ušli u trag velikim tajnama,
— reče Douel kad se vratiše u hotel. — Znate li čija se glava nalazi
kod Kerna? Glava mog oca, profesora Douela!
Lare, koji je već bio seo na stolicu, otskoči kao lopta.
— Glava? Živa glava vašeg oca! Ali zar je to moguće? I to sve
Kern! On . . . rastrgnućemo ga na komade! Naći ćemo glavu vašeg
oca.
— Bojim se da je nećemo zateći živu, — setno odgovori Douel. —
Otac je sam dokazao mogućnost oživljavanja glava otsečenih od tela,
ali te glave nisu živele više od sat i po, potom su umirale zato što se
krv zgrušavala. Veštački rastvori za ishranu mogli su da produže život
samo na kraće vreme.
Artur Douel nije znao da je njegov otac pred smrt izumeo preparat,
koji je nazvao »Douel 217«, a koji je Kern prekrstio u »Kern 217«.
Uveden u krv, taj preparat je potpuno uklanjao zgrušavanje i samim
tim omogućavao znatno duže bitisanje glave.
— Moramo pronaći glavu vašeg oca, živu ili mrtvu. Brže u Pariz!
Lare polete u svoju sobu da spremi stvari.
 U PARIZ!

Odmah posle ručka Lare otrča na tenisko igralište.

Brike, koja je malo zakasnila, veoma se obradova kad vide da je
čeka. I pored sveg straha koji joj je zadao ovaj čovek, Brike je nalazila
da je on vrlo interesantan muškarac.
— A gde vam je reket? — upita ga razočarano. — Zar me danas
nećete učiti?
Lare je već nekoliko dana učio Brike da igra tenis. Ispostavilo se
da je vrlo sposobna učenica. Ali Lare je znao tajnu te sposobnosti
bolje od Brike: ona je posedovala trenirano Andželikino telo, a ova je
bila izvrsna igračica tenisa. Svojevremeno je ona sama učila Larea
nekim udarcima. I sada je samo trebalo da Lare dovede u sklad već
istrenirano telo Gaj sa još neistreniranim mozgom Brike, — da joj se
urežu u mozgu pokreti na koje je telo naviklo. Katkad su pokreti Brike
bili nesigurni, nezgrapni. No ona je često, ne nadajući se ni sama,
izvodila neobično vešte pokrete. Ona je, naprimer, neobično
iznenadila Larea kad je stala da mu šalje »sečene lopte«, — tome je
niko nije učio. A tim veštim i teškim udarcem se Andželika posebno
ponosila.
Gledajući poteze Brike, Lare je katkad zaboravljao da mu partner
nije Andželika. I upravo dok su igrali tenis, u Lareu se začelo prisno
osećanje prema »preporođenoj Andželiki«, kako je on ponekad
nazivao Brike. Doduše, to osećanje bilo je daleko od onog obožavanja
i poštovanja koje ga je svog ispunjavalo prema Andželiki.
Brike je stajala kroj Larea, zaklonivši se reketom od zalazećeg
sunca. I to je bio jedan od Andželikinih pokreta.
 — Danas nećemo igrati.
— Baš mi je žao! A ja bih osobito volela da igramo, iako me boli
noga jače no obično, - reče Brike.
— Hajte sa mnom. Putujemo u Pariz.
— Ovog časa?
— Smesta.
— Ali moram se bar preobući i uzeti neke stvari.
— Dobro. Dajem vam četrdeset minuta da se spremite, i ni minut
više. Doći ćemo po vas kolima. Idite i pripremite se što pre.
»Ona stvarno ramlje«, — pomisli Lare, prateći pogledom Brike
dok se udaljavala.
Na putu za Pariz Brike sasvim ozbiljno oseti bolove u nozi. Ležala
je u kupeu i tiho ječala. Lare ju je umirivao kako je znao i umeo. Ovo
putovanje ih je još više zbližilo. Istina, Lareu se činilo da on ne bdi
tako brižno nad Brike,, već nad Andželikom Gaj. Ali Brike je smatrala
da se sva Lareova briga odnosi na nju. Ta pažnja ju je veoma
uzbuđivala,
— Vi ste tako dobri, — reče ona osećajno. — Tamo, na jahti, tako
ste me uplašili. Ali sad vas se ne bojim. — Ona se tako zanosno
osmehivala da je Lare morao da joj uzvrati osmehom. Taj osmeh, koji
joj je uzvratio, sada je čitav pripadao glavi: jer glava Brike se
osmehivala. Osvajala ga je, iako ni sama nije bila svesna toga.
A nedaleko od Pariza zbio se mali događaj, koji je Brike još više
obradovao, a samog vinovnika još više začudio. Za vreme naročito
jakog nastupa bola Brike pruži ruku i reče:
— Kad biste znali koliko patim . . .
Lare nehotice prihvati pruženu ruku i poljubi je.
Brike pocrvene, a Lare se zbuni.
»Đavo me odneo, — pomisli, — izgleda da sam je poljubio. Ali to
je bila samo ruka — ruka Andželike. Pa ipak, ako bol oseća glava,
znači, poljubivši ruku, bilo mi je žao glave. Ali glava oseća bol zato
što je boli Andželikina noga, ali bol Andželike oseća glava Brike . . .«
On se sasvim splete i zbuni se još više.
 — Čime ste objasnili iznenadni odlazak vašoj prijateljici? — upita
Lare da bi se što pre izvukao iz neprilike.
— Ničim. Ona je navikla na moje neočekivane postupke.
Uostalom, i ona će se s mužem uskoro vratiti u Pariz. Želim da se
vidim s njom . . . Vi ćete je, molim vas, pozvati k meni. — I Brike mu
dade adresu Riđe Marte.
Lare i Artur odlučise da smeste Brike u omanju kuću na kraju
Avenije di Men, koja je pripadala Lareovom ocu i u kojoj niko nije
stanovao.
— Pored groblja! — sujeverno uzviknu Brike kad se proveze kraj
groblja Monparnas.
— Znači, dugo ćete živeti, — umiri je Lare.
— Zar postoji takvo pretskazanje, — upita sujeverno Brike.
— Postoji, i to potpuno istinilo.
I Brike se umiri.
Bolesnicu su položili na ogromni starinski krevet pod baldahinom
u veoma udobnoj sobi.
Brike odahnu kad se zavali u brdo jastuka.
— Neophodno je pozvati lekara i bolničarku, — reče Lare. Ali
Brike se odlučno protivila. Plašila se da će je novi ljudi potkazati.
S teškom mukom Lare je nagovori da joj nogu pregleda njegov
drug, mladi lekar, i da pozove kćer vratara da je neguje.
— Taj vratar služi kod nas već dvadeset. godina. Na njega i
njegovu kćer možemo se potpuno osloniti.
Lekar koga su pozvali pregleda oteklu i veoma pocrvenelu nogu,
preporuči da joj stave obloge i izađe sa Lareom u drugu sobu.
— Pa, kako je? — upita uznemireno Lare.
— Zasad nema ničeg ozbiljnog, ali treba voditi računa. Sutra ću je
ponovo posetiti. Bolesnica mora da leži u potpunom miru.
Lare je svakog jutra posećivao Brike. Jednom je tiho ušao u sobu.
Negovateljica nije bila tu.
Brike je dremala ili ležala zatvorenih očiju Čudna stvar, ali njeno
lice izgledalo je sve mlade i mlađe. Teško da bi se pomislilo da Brike
ima više od dvadeset godina. Crte njenog lica nekako su se ublažile,
postale nežnije.
Lare na prstima priđe krevetu, nagnu se, dugo je gledao to lice i . .
. odjednom je nežno poljubi u čelo. Ovoga puta Lare nije analizirao da
li ljubi »ostatke« Andželike, glavu Brike ili čitavu Brike.
Brike polako podiže očne kapke i pogleda Larca, a blag osmeh
zatitra joj na usnama.
— Kako se osećate? — upita Lare. — Da vas nisam probudio?
— Ne, nisam spavala. Hvala, osećam se dobro. Kad ne bi bilo te
boli . . .
— Lekar kaže da to nije ništa ozbiljno. Lezite mirno i uskoro će
vam biti bolje . . .
Negovatelica uđe. Lare klimnu glavom i izađe Brike ga isprati
nežnim pogledom. U njen život ušlo je nešto novo. Htela je da što pre
ozdravi. Kabare, ples, kupleti, veseli pijani posetioci »Sanoara« — sve
je to otišlo nekud daleko, izgubilo smisao i vrednost. U njenom srcu
rađali su se novi snovi o sreći. Možda je to bilo najveće čudo
»ponovnog ovaploćenja« za koje ni ona sama nije znala, a nije znao ni
Lare! Čisto, devičansko telo Andželike Gaj ne samo da je podmladilo
glavu Brike, već je i izmenilo tok njenih misli. Raskalašena pevačica
preobražavala se u skromnu devojku.
 ŽRTVA KERNA

U to vreme, dok je Lare bio sav ophrvan brigom za Brike, Artur

Douel skupljao je podatke o Kernovoj kući. S vremena na vreme
drugovi su se savetovali sa Brike, koja im je saopštila sve što je znala
o kući i ljudima koji su stanovali u njoj.
Artur Douel odlučio je da nastupa krajnje obazrivo. Od trenutka
nestanka Brike 'Kern je morao biti na oprezu. Teško da bi im pošlo za
rukom da ga iznenade. Potrebno je bilo dejstvovati tako da Kern do
poslednjeg trenutka ne posumnja da se sprema napad na njega.
— Postupićemo što je moguće lukavije, — reče on Lareu. — Pre
svega treba saznati gde stanuje gospođica Loran. Ako ona stanuje
zajeđno sa Kernom, mnogo će nam pomoći, — mnogo više od Brike.
Saznali adresu od Loran nije pretstavljalo veliku teškoću. Ali kad
je Douel otišao u njen stan, doživeo je veliko razočaranje. Umesto
Loran, zatekao je samo njenu majku, uredno odevenu staricu, blaga
lica, uplakanu, nepoverljivu, ubijenu tugom.
— Mogu li videti gospođicu Loran? — upita.
Starica ga pogleda u nedoumici.
— Moju kćer? Zar vi ne znate? . . . A s kim imam čast da govorim
i zašto vam je potrebna moja kći?
— Ako dozvolite . . .
— Izvolite. — I majka Loran uvede posetioca u malenu gostinsku
sobu, u kojoj je bio udoban starinski nameštaj sa belim navlakama i
čipkanim prekrivačima na naslonjačama. Na zidu je visio veliki
portret. »Interesantna devojka«, — pomisli Artur.
— Zovem se Radje, — reče. — Lekar sam u unutrašnjosti, juče
sam tek stigao iz Tulona. Poznavao sam se s jednom prijateljicom
gospođice Loran, sa univerziteta. Ovde sam slučajno sreo tu
koleginicu i saznao sam od nje da gospođica Loran radi kod profesora
Kerna.
— Kako se zove ta školska drugarica moje kćeri?
— Kako se zove? Riš!
— Riš! Riš! ... Nisam čula za nju, — primeti Loran i već sa
otvorenim nepoverenjem upita: — Da vas nije poslao Kern?
— Ne, nije me poslao Kern, — s osmehom odgovori Artur. —
Samo bih veoma voleo da se upoznam s njim. Stvar je u tome što se
on bavi onom oblašću za koju se ja neobično interesujem. Poznato mi
je da on niz opita, i to najinteresantnijih, vrši kod kuće. Ali on je vrlo
zatvoren čovek i ne želi nikog da pusti u svoje 'svetilište'.
Starica Loran zaključi da je to nalik na istinu: kći joj je pričala, kad
se zaposlila kod profesora Kerna, da on živi vrlo povučeno i da nikog
ne prima kod sebe. »Čime se on bavi?« — pitala je tada kćer i dobila
neodređen odgovor: »Raznovrsnim naučnim opitima«.
— I eto, — nastavi Douel, — odlučio sam da se prvo upoznam s
gospođicom Loran i da se s njom posavetujem kako zapravo da
postignem svoj cilj. Ona bi mogia da pripremi teren, da prethodno
porazgovara s profesorom Kernom, da me upozna s njim i da me
uvede u kuću.
Izgled mladog čoveka ulivao je poverenje, ali ipak, sve što je bilo
u vezi sa Kernovim imenom raspirivalo je u duši gospođe Loran takav
nemir i strah da nije znala kako da produži razgovor. Ona duboko
uzdahnu, i, savladavši se da ne brizne u plač, reče:
— Moja kći nije kod kuće! Ona je u bolnici.
— U bolnici? U kojoj bolnici?
Gospođa Loran ne izdrža. Odveć dugo bila je sama sa svojim
jadom i sada, zaboravivši na svaku opreznost, ispriča svome gostu
sve: kako joj je kći neočekivano poslala pismo i izvestila je da je
posao primorava da izvesno vreme ostane u Kernovoj kući da bi pazila
na teške bolesnike; kako je ona, majka, uzaludno nastojala da se vidi
sa kćerkom u Kernovoj kući; kako se brinula; kako joj je Kern na
kraju saopštio da je njena kći nervno obolela i da je preneta u bolnicu
za umobolne.
— Mrzim toga Kerna, — govorila je starica utirući maramicom
suze. — On je doveo moju kćer do ludila. Ne znam šta je ona videla u
Kernovoj kući i čime se bavila, — ona mi o tome čak nije ni pričala,
— ali znam jedno: Mari je, čim se zaposlila tamo, počela da biva
nervozna. Nisam je mogla prepoznati. Vraćala se kući bleda,
uznemirena, izgubila je apetit i san. Noću su je morili košmari. Vikala
je i govorila u snu da je progone Kern i glava nekakvog profesora
Douela . . . Kern mi šalje poštom platu moje kćeri, valjanu svotu, još
uvek je šalje. Ali ja ne dotičem taj novac. Zdravlje ne možeš steći ni
za kakav novac . . . Izgubila sam kćer ... I staricu obliše suze.
»Ne, u ovoj kući ne mogu biti Kernovi saveznici«, — pomisli
Artur Douel. Odluči se da više ne skriva pravi cilj svoje posete.
— Gospođo, — reče, — sada ću vam otvoreno priznati da imam
isto toliko razloga da mrzim Kerna. Potrebna mi je vaša kći da bih
sveo neke račune s Kernom i . . . da otkrijem njegove zločine.
Gospođa Loran kriknu.
— O, ne uznemirivajte se, vaša kći nije umešana u te zločine
— Moja će kći pre umreti no što će izvršiti zločin, — gordo
odgovori Loran.
— Nameravao sam da zamolim gospođicu Loran za pomoć, ali sad
vidim da joj treba ukazati pomoć. Imam razloga za pretpostavku da
vaša kći nije poludela, već da ju je profesor Kern zatvorio u ludnicu.
— Ali zašto? Zašto?
— Upravo zato što će vaša kći pre umreti no što će izvršiti zločin,
kako ste izvoleli reći. Jasno, ona je bila opasna za Kerna.
— O kakvim vi to zločinima govorite, zaboga?
Artur Douel nije još dovoljno poznavao Loran i bojao se da se
stara negde ne izrekne, te odluči da joj ne otkriva sve.
— Kern je vršio zabranjene operacije. Budite tako dobri i recite mi
u koju je bolnicu Kern uputio ;vašu kćer?
 Uzbuđena Loran jedva je skupila snagu da može pribrano govoriti.
Prekidajući svoje reči jecajima odgovori:
— Kern dugo nije hteo da mi to saopšti. U svoju me kuću nije
puštao. Morala sam mu pisati pisma. Odgovarao mi je uvijeno,
nastojeći da me umiri i da me uveri da se moja kći oporavlja i da će se
uskoro vratiti k meni. Kada sam izgubila strpljenje, napisala sam mu
pismo da ću podići tužbu protiv njega ako mi ne odgovori gde je moja
kći. Tada mi je saopštio adresu bolnice. Nalazi se u okolini Pariza, u
Skou. Bolnica pripada privatnom lekaru Ravinu. Oh, išla sam tamo!
Ali me nisu hteli pustiti. To je prava tamnica opasana kamenim zidom
. . . »Kod nas je pravilo, — rekao mi je vratar, — da nikoga od
rodbine ne puštamo, pa čak ni rođenu majku«. Pozvala sam dežurnog
lekara, ali i on mi je odgovorio isto. »Gospođo, — rekao je, — posete
rođaka uvek uzbuđuju bolesnike i pogoršavaju njihovo duševno stanje.
Mogu vam reći samo to da je vašoj kćeri bolje«. I on zalupi vrata
preda mnom.
— Ja ću se ipak postarati da se vidim sa vašom kćerkom. Možda
će mi poći za rukom i da je oslobodim.
Artur brižljivo zapisa adresu bolnice i pokloni se.
— Učiniću sve što bude moguće. Verujte mi da sam ja sam isto
toliko zainteresovan za ovo kao da mi je gospođica Loran sestra.
I, praćen savetima i dobrim željama, Douel izađe iz sobe.
Artur odluči da se odmah vidi s Lareom. Njegov drug je po čitave
dane provodio sa Brike. i Douel se uputi u Aveniju di Men. Kraj kuće
je stajao Lareov automobil.
Douel se brzo pope na drugi sprat i uđe u salon.
— Kakva nesreća, Artur! — susrete ga Lare. Bio je strašno
rastrojen, hodao je po sobi tamoamo i čupao svoju crnu kovrdžavu
kosu.
— Šta se desilo, Lare?
— O! . . . — jeknu njegov prijatelj. — Ona je pobegla . ..
— Ko?
— Oospođica Brike, naravno!
 — Pobegla? Ali zašto? Reci mi, najzad, šta je ustvari!
Nije bilo lako nagnati Larea da govori. On nastavi da hoda tamo-
amo, da uzdiše, ječi i jauče. Dobrih deset minuta je prošlo dok Lare ne
progovori:
— Juče se gospođica Brike žalila da je noga sve više boli. Noga
joj je veoma otekla i poplavila. Pozvao sam lekara. On je pregledao
nogu i rekao da se stanje naglo pogoršalo. Počela je gangrena.
Neophodna je bila operacija. Lekar se nije usuđivao da je operiše kod
kuće i insistirao je da bolesnicu smesta prebacimo u bolnicu. Ali
gospođica Brike ni za živu glavu nije pristajala. Plašila se da će u
bolnici obratiti pažnju na njene ožiljke na vratu. Plakala je i govorila
da mora da se vrati Kernu. Kern ju je upozorio da joj je neophodno da
ostane kod njega do potpunog »ozdravljenja«. Nije ga poslušala i sada
je surovo kažnjena. U Kerna kao hirurga ima puno poverenje. »Kad je
mogao da me podigne iz mrtvih i da mi da novo telo, onda može da
izleči moju nogu. Za njega je to sitnica«. Sve moje nagovaranje bilo je
uzaludno. Nisam je hteo pustiti Kernu i odlučio sam da pribegnem
lukavstvu. Rekao sam joj da ću je odvesti Kernu, nameravajući da je
odvezem u bolnicu. No bilo je potrebno da preduzmem mere da se
tajna Brikinog »vaskrsenja« zaista ne obelodani pre vremena, —
nisam vas zaboravio, Arture. Odvezao sam se na jedan sat, ne više, da
bih se dogovorio sa lekarom koga sam poznavao. Hteo sam da
nadmudrim Brike, ali je ona nadmudrila i mene i negovateljicu. Kad
sam se vratio nje već nije bilo. Sve što je ostalo — to je ova cedulja
koju sam našao na stolu kraj kreveta. Evo, vidite. — I Lare pruži
Arturu list hartije, na kome je olovkom na brzu ruku bilo napisano
nekoliko reči:
»Lare, oprostite mi, nisam mogla postupiti drukčije. Vraćam se
Kernu. Nemojte me posećivati. Kern će mi pomoći, kao što je to već
jednom učinio. Do skorog viđenja, — ta me misao teši«.
— Čak ni potpisa nema.
— Obratite pažnju, — reče Lare, — na rukopis. To je Andželikin
rukopis, mada je malo izmenjen. Tako bi isto mogla napisati
Andželika,. kada bi pisala u polutami ili da ju je bolela ruka: vrlo
krupno, vrlo razvučeno.
— Pa ipak, kako se sve to dogodilo? Kako je mogla pobeći?
— Avaj, ona je pobegla od Kerna da bi sad pobegla od mene
Kernu. Kad sam došao ovamo i video da je soba prazna, umalo nisam
ubio negovateljicu. Ali ona mi je objasnila da je i sama bila dovedena
u zabludu. Brike je, podigavši se s mukom, došla do telefona i pozvala
me. To je bilo lukavstvo. Ona me nije zvala. Zavrsivši razgovor preko
telefona, Brike je rekla negovateljici da sam ja sve sredio i da je
molim da smesta dođe u bolnicu Zamolila je negovateljicu da pozove
taksi, potom je uz njenu pomoć došla do automobila i odvezla se
odbivši dalje usluge negovatejice. »To je blizu, a tamo će me prihvaliti
bolničari«, — rekla je Negovateljica je bila potpuno ubeđena da se sve
radi po mom naređenju i sa mojim znanjem. Arture! — najednom
uzviknu L.are, ponovo se uzbudivši. — Smesta ću otići Kernu. Ne
mogu je ostaviti tamo. Već sam telefonirao po svoj automobil. Pođi sa
mnom Arture!
Artur prođe po sobi. Kakav neočekivani zaplet! Pretpostavimo da
je Brike već rekla sve što je znala o Kernovoj kući. Pa ipak bi njeni
saveti bili potrebni i ubuduće, a i da ne govorimo o tome da je ona
sama bila stvarni dokaz Kernove krivice I ovaj izbezumljeni Lare. Sad
je i od njega malo koristi.
— Čuj, dragi prijatelju, — reče Artur spustivši ruke na slikareva
ramena. — Sada, više nego ikad, preko je potrebno obuzdati se i
uzdržati se od svih prenagljenih postupaka. Što je bilo bilo je. Brike je
kod Kerna. Treba li pre vremena uznemirivati zver u njenoj jazbini?
Šta vi smatrate, hoće li Brike ispričati Kernu sve što se s njom
dogodilo od onog vremena otkad je pobegla od njega, o našem
poznanstvu s njom i o tome da smo mi već mnogo saznali o Kernu?
— Mogu biti siguran da ona ništa neće reći, — ubeđeno odgovori
Lare. — Ona mi je dala reč, tamo na jahti, i ne jednom se zaklinjala da
će čuvati tajnu. Ona će je sada održati i ne samo pod uticajem straha,
već i . . . iz drugih razloga.
 Arturu su bile jasne te pobude. On je već odavno primetio da Lare
obraća sve veću pažnju na Brike.
»Nesrećni romantičar, — pomisli Douel, — baš nema sreće u
ljubavi. Ovog puta neće izgubiti samo Andželiku, već i ponovo rođenu
ljubav. Ipak, sve još nije izgubljeno«.
— Budite strpljivi, Lare, — reče Artur. — Ciljevi nam se
podudaraju. Spojimo naše napore i otpočnimo opreznu igru. Pred
nama su dva puta: ili da Kernu smesta nanesemo udarac, ili da se
najpre pobrinemo da okolišnim putem saznamo za sudbinu glave
moga oca i Brike. Pošto je Brike pobegla od njega, Kern je morao biti
na oprezu. Ako već nije uništio glavu moga oca, onda ju je, verovatno,
dobro sakrio. On može da uništi glavu za nekoliko minuta. Zakuca li
samo na njegova vrata policija, uništiće sve tragove zločina pre no što
otvori vrata i mi nećemo ništa naći. Ne zaboravite. Lare, da je Brike
isto toliko »trag prestupa«. Kern je vršio' nedozvaljene operacije. No
to nije sve: on je bespravno oteo Andželikino telo. A Kern je čovek
koji se ni pred čim neće zaustaviti. Ta on se usudio da krišom od svih
oživi glavu moga’ oca. Poznato mi je da je otac zaveštao svoje telo za
naučno—istraživačke svrhe, ali nikada nisam čuo da se saglasio na
opit oživljavanja njegove glave. Zašto Kern to skriva od svih, čak i od
mene, da postoji živa glava? Zašto mu je potrebna? I zašto mu je
potrebna Brike? Možda se bavi vivisekcijom ljudi i Brike mu služi kao
kunić?
—Treba je, tim pre, što je moguće brže spasti, — vatreno reče
Lare.
— Svakako, spasti je, ali ne ubrzati njenu smrt. A naša poseta
Kernu može da ubrza taj kobni kraj.
— Pa šta da radimo?
— Da idemo drugim, sporijim putem. Potrudićemo se da i taj put
bude što je moguće kraći. Mari Loran nam može dati mnogo više
korisnih podataka od Brike, Loran zna raspored kuće, ona je
nadgledala glave. Možda je razgovarala sa mojim ocem . . . to jest s
njegovom glavom.
 — Hajdemo onda brže kod gospođice Loran.
— Avaj, neophodno je potrebno da je najpre oslobodimo.
— Ona je kod Kerna?
— U bolnici. Po svemu sudeći u jednoj od onih bolnica gde za
dobre pare drže zatvorene ljude koji su bolesnici isto toliko kao što
smo vi i ja. Treba mnogo štošta da uradimo, Lare. — I Douel ispriča
prijatelju o svom viđenju s majkom Loran.
— Prokleti Kern! On seje oko sebe nesreću i strahote. Padne li mi
samo šaka . . .
— Potrudićemo se da nam padne šaka. A prvi korak tome —
potrebno je vifeti se s Loran.
— Iz ovih stopa otići ću tamo.
— To bi bilo neoprezno. Mi lično ćemo smeti da se pojavimo
samo u onim slučajevima kad nam ništa drugo ne preostaje. Zasad
ćemo se koristiti uslugama drugih ljudi. Vi i ja moramo da
pretstavljamo neko tajno »telo« koje će rukovoditi akcijama
pouzdanih ljudi, ne dajući mogućnost neprijatelju da sazna o nama.
Treba naći sigurnog čoveka da ode u Sko, da se upozna sa
bolničarima, bolničarkama, kuvarima, vratarima, — s kim god bude
bilo moguće. Ako mu pođe za rukom da potkupi makar jednoga, stvar
će biti upola svršena.
Lareu se nije čekalo. Sam je hteo smesta da stupi u akciju, ipak se
potčini promišljenijem Arturu i pomiri se na kraju krajeva sa
politikom opreznih akcija.
— Ali koga da pozovemo? Pa Stauba! Mladog slikara koji je
nedavno stigao iz Australije. Prijatelj mi je, divan čovek, izvrstan
sportista. Za njega će ovaj zadatak biti neka vrsta sporta. Dođavola, —
opsova Lare, — zašto sam ne mogu da se prihvatim toga?
— To je tako romantično? — sa osmehom upita Douel.
 BOLNICA RAVINO

Štaub, mladić od dvadeset i tri godine, plav čovek rumenog lica,

atletske građe, oduševljeno prihvati predlog »zaverenika«. Zasad ga
nisu posvećivali u pojedinosti, već su mu samo rekli da može
prijateljima učiniti ogromnu uslugu. On veselo klimnu glavom, i ne
upitavši čak Larea da li u čitavoj toj istoriji nema nečeg nedostojnog:
verovao je u čestitost Larea i njegovog prijatelja.
— Divno! — uzviknu Štaub. — Ovoga časa polazim za Sko.
Slikarski pribor poslužiće kao izvrsno opravdanje da se nov čovek
pojavi u malom gradiću.. Radiću portrete bolničara i bolničarki. A ako
one nisu baš mnogo ružne, čak ću im se pomalo udvarati.
— Ako bude potrebno ponudite ruku i srce, — reče oduševljeno
Lare.
— Za to nisam dovoljno zgodan, — skromno primeti mladić. —
Ali ću se rado poslužiti svojim mišicama ako bude potrebno.
Novi saveznik krenu na put.
— Zapamtite da treba da dejstvujete što je moguće brže i u
granicama opreznosti, — dodade mu Douel poslednji savet.
Staub obeća da će. se vratiti kroz tri dana. Ali već drugog dana
uveče dođe kod Larea vrlo ogorčen.
— Nemoguće je, — reče. — To nije bolnica, već tamnica opasana
kamenim zidom. Van tog zida ne izlazi niko od onih koji tamo rade.
Sve im dostavljaju dostavljači, ali ih ne puštaju čak ni u dvorište.
Upravnik izlazi na kapiju i prima sve što mu je potrebno . . . Obilazio
sam oko te tamnice kao vuk oko tora. Ali mi nije uspelo čak ni jednim
okom da privirim iza kamene ograde.
 Lare je bio razočaran i ljut.
— Nadao sam. se, — reče s neprikrivenom srdžbom, — da ćete
biti promućurniji i snalažljiviji, Štaube.
— Izvolite, pokušajte sami i pokažite promućurnost, — uzvrati
isto tako zlovoljno Štaub. — Ne bih se tako brzo okanio svojih
pokušaja. No slučajno sam se upoznao s jednim slikarom-meštaninom,
koji dobro poznaje grad i običaje bolnice. On mi je rekao da je to
sasvim naročita bolnica. Mnoge zločine i tajne čuva ona iza svojih
zidina.
Naslednici smeštaju tamo svoje bogate rođake koji odveć dugo
žive i ne nameravaju da umru, oglašuju ih za umobolne i stavljaju ih
pod tutorstvo. Staraoci maloletnih takođe upućuju tamo svoje
štićenike pre no što postanu punoletni, da bi im i dalje bili »staraoci«,
da slobodno raspolažu njihovim kapitalom. To je tamnica za bogate
ljude, doživotno zatočeništvo nesrećnih žena, muževa, ostarelih
roditelja i »štićenika«. Vlasnik bolnice, on je glavni lekar, dobija
redovno neverovatne sume novca od zainteresovanih lica. Čitav
personal je tu dobro plaćen. Nemoćan je čak i zakon, od čijeg ga
prepada ne obezbeđuju kameni zidovi, već zlato. Složičete se da je
pod ovakvim uslovima moguće prosedeti u gradiću Sko čitavu godinu
dana i ne primaći se bolnici ni za jedan santimetar.
— Nije trebalo sedeti, već dejstvovati, — suvo primeti Lare.
Štaub podiže nogu u znak protesta i pokaza pocepane nogavice.
— Dejstvovao sam, — reče s gorkom ironijom. —— Prošle noći
pokušao sam da se prebacim preko zida. Meni to nije bilo teško. Ali
nisam uspeo ni da skočim s one strane zida, kad su na mene kidisale
ogromne doge, — i eto rezultata .. . Da slučajno nisam okretan i hitar
kao majmun, raskidali bi me na komade. Istoga časa začulo se po
čitavom krugu dozivanje stražara, zatreperile su upaljene električne
svetiljke. Ali to sve nije ništa. Kad sam se već prebacio nazad preko
zida, tamničari su pustili svoje pse van kapije. Životinje su dresirane
isto onako kako su u svoje vreme bili dresirani psi na južnoameričkim
plantažama za hvatanje odbeglih crnaca. .. Lare, vi znate koliko sam
nagrada odneo u trkama na kratkim stazama. Kad bih uvek trčao tako
brzo kako sam brisao sinoć spasavajući se od prokletih pasa, bio bih
šampion sveta. Dovoljno je da vam kažem samo to da sam bez
naročitog napora skočio na papučicu automobila koji je jurio drumom
brzinom od najmanje trideset kilometara na sat, i samo me je to
spaslo!
— Prokletstvo! Šta sad da radim? — uzviknu Dare čupajući kosu,
— Da pozovem Artura. — i on jurnu ka telefonu.
Kroz nekoliko minuta Artur je već stezao ruke svojim prijateljima.
— To se i moglo očekivati, — reče saznavši za neuspeh. — Kern
ume da skriva svoje žrtve na sigurnim mestima. Šta nam sad preostaje
da radimo? — ponovi on pitanje koje je Lare postavio. — Ući silom,
upotrebiti isto oružje koje i Kern, potkupiti glavnog lekara i ...
— Neću požaliti da dam sav svoj imetak! — uskliknu Lare.
— Plašim se da to neće biti dovoljno. Stvar je u tome što
trgovačko preduzeće uvaženog doktora Ravino počiva na ogromnim
svotama koje dobija od svojih klijenata, s jedne strane, i na poverenju
koje gaje prema njemu klijenti, potpuno ubeđeni da ako već Ravino
dobija pozamašni mito, onda ni pod kojim uslovima neće izneveriti
njihove interese. Ravino neće hteti da podriva svoj ugled i da samim
tim ruši temelje svog preduzeća. Tačnije, on bi to učinio ako bi mogao
ođjednom dobiti toliku sumu novca, koja bi bila ravna sumi njegovih
budućih prihoda za dvadeset godina unapred, A za to, bojim se,
nemamo dovoljno sredstava čak ni kad bi spojili naše kapitale. Ravmo
posluje s milionerima, ne zaboravi to. Mnogo prostije i jeftinije bilo bi
potkupiti koga bilo od njegovih sitnijih službenika. No sva je nesreća
u tome što Ravino pazi na svoje službenike isto toliko koliko i na
svoje pitomce. Staub je u pravu. Ja sam i sam prikupio izvesne
podatke o bolnici Ravino. Lakše je stranom čoveku da prodre u
robijašku tamnicu i da organizuje bekstvo, nego učiniti to isto u
tamnici Ravino. On prima u službu veoma oprezno, u većini slučajeva
ljude koji nemaju porodice.'Ne preza ni od onih koji su u sporu sa
zakonom i žele da se skriju od budnog oka policije. On dobro plaća,
ali uzima i obavezu da niko od onih koji rade kod njega neće izaći van
bolničkog kruga za vreme službovanja, a vreme službovanja traje
najmanje deset ili dvadeset godina.
— Ali gde on nalazi takve ljude koji su voljni da se skoro
doživotno liše slobode? — upita Lare.
— Nalazi. Mnoge sablažnjava misao da će obezbediti svoju
starost. Većinu primorava nužda. Ali, naravno, ne izdrže svi. Ravinu
se događalo, mada vrlo retko — jednom u nekoliko godina, — da mu
neko od osoblja pobegne. Tu skoro je jedan, moren žudnjom za
slobodnim životom, pobegao. Tog istog dana našli su njegov leš u
okolini Skoa. Ravino je potkupio policiju u Skou. Sastavljen je
protokol da je taj čovek izvršio samoubistvo. Ravino je uzeo leš i
preneo ga k sebi u bolnicu. Šta je dalje bilo možete pretpostaviti.
Ravino je, naravno, pokazao leš svom osoblju, održao im prikladan
govor, i upozorio ih da će ista sudbina čekati svakog ko se drzne da
prekrši sporazum. To je sve.
Kare je bio ošamućen.
— Grde ste dobiti takvo obaveštenje?
Artur Douel se samozadovoljno osmehnu.
— Pa, eto, vidite, — reče obradovan Staub.
— Kazao sam vam već da nisam kriv.
— Mogu da mislim kako je veselo gospođici
Loran da živi u tom prokletom mestu. Ali šta da preduzmemo,
Arture? Da razrušimo zid dinamitom? Da prokopamo prolaz pod
zemljom?
Artur sede u naslonjaču i zamisli se. Drugovi su ćutali
pogledavajući ga.
— Eureka! — uzviknu najednom Douel.
 »LUDACI«

Mala soba s prozorom koji gleda u vrt. Sivi zidovi. Siva postelja
zastrta svetlosivim mekim ćebetom. Mali stočić i dve bele stolice.
Loran sedi kod prozora i rasejano posmatra vrt. Zrak sunca zlati
njenu svetlo smeđu kosu. Prilično je omršavela i ubledela.
Sa prozora se vidi aleja po kojoj šetaju grupe bolesnika. Među
njima se svetlucaju mantili sestara, oivičeni crnim porubom.
— Ludaci. . . — tiho reče Loran posmatrajući bolesnike koji su
šetali. — I ja sam luda ... Kakva besmislica! To je sve što sam postigla
. ..
Ona stisnu šake, prsti joj zapucketaše.
Kako se to dogodilo? ...
Kern ju je pozvao u kabinet i rekao joj:
— Treba da porazgovaram sa vama, gospođice Loran. Vi se sećate
našeg prvog razgovora, kada ste došli ovamo sa željom da se
zaposlite?
Ona je potvrdila glavom.
— Obećali ste da ćete ćutati o svemu onom što budete videli i čuli
u ovoj kući, zar ne?
— Da.
— Ponovite sada to obećanje i možete otići da posetite svoju
mamicu. Vidite kako verujem vašoj reči.
Kern je srećno pogodio strunu na kojoj je svirao. Loran je navikla
da drži datu reč, ali posle svega što je ovde saznala . . . Kern je
primetio da se ona koleba i s nemirom je pratio ishod njene unutrašnje
borbe.
 — Da, obećala sam vam da ću ćutati, — rekla je najzad tiho. —
Ali vi ste me obmanuli. Vi ste mnogo sakrili od mene. Da ste odmah
kazali svu istinu, ja vam ne bih dala takvo obećanje.
— Dakle, smatrate da vas to razrešuje obećanja?
— Da.
— Hvala vam za iskrenost. Dobro je imati posla sa vama, jer se vi
bar ne pretvarate. Imate građansku hrabrost da govorite istinu.
Kern je to rekao ne zato da polaska Loran. Bez obzira na to što je
Kern smatrao da je čestitost glupost, on ju je tog trenutka svarno cenio
zbog čvrstog karaktera i moralne hrabrosti. »Dođavola, biće mi
neprijatno ako budem morao da sklanjam s puta ovu devojku. Ali šta s
njom da uradim?«
— Dakle, gospođice Loran, kad vam se prvi put ukaže prilika vi
ćete otići I prijaviti me? Svakako vam je poznato kakve će to
posledice imati po mene. Osudiće me. I ne samo to, moje ime će biti
ukaljano.
— O tome je trebalo ranije da mislite, — uzvrati Loran.
— Čujte, gospođice, — nastavio je Kern kao da nije čuo njene
reči. — Odreknite se svoje skučene moralne tačke gledišta. Shvatite da
bi, da nije bilo mene, profesor Douel već odavno istrunuo u zemlji ili
izgoreo u krematorijumu. Njegov bi rad bio prekinut. Ovo što sad daje
njegova glava, to je, ustvari, posmrtno stvaralaštvo. I to sam ja stvorio.
Složićete se da pri takvom stanju stvari imam izvesna prava na
»produkciju« Douelove glave. Još više od toga, bez mene Douel —
njegova glava — ne bi mogla da ostvari svoja otkrića. Vi znate da
mozak ne može da se operiše i da raste. Ipak, pri svem tom, operacija
»srašćivanja«, glave Brike s telom izvrsno je uspela. Mali mozak, koji
prolazi kroz kičmu, srastao je. Nad rešenjem tog zadatka radila je
glava Douela i radile su ruke Kerna. A te ruke, — Kern pruži ruke
gledajući ih, — ipak nešto vrede. One su spasle ne jednu stotinu
ljudskih života, a spašće još mnogo stotina, samo ako vi ne podignete
nad mojom glavom mač osvete Ali i to još nije sve. Posljednji naš rad
treba da načini prevrat ne samo u medicini, već i u životu čitavog
čovečanstva. Otsada medicina može ponovo da uspostavi ugasli
čovječji život. Koliko će velikih ljudi moći da vaskrsne posle svoje
smrti i da produži život na dobro čovečanstva! Ja ću produžiti život
genija, vratiću oca — deci, ženi — muža. Kasnije će takve operacije
moći da vrši i običan hirurg. Zbir ljudskih jada umanjiće se . ..
— Na račun drugih nesrećnih.
— Pa neka je i tako, ali tamo gde su plakali dvoje, plakaće jedan.
Tamo gde su bila dva mrtvaca biće jedan. Zar to nisu velike
perspektive? I šta u poređenju s tim pretstavljaju moji lični postupci,
pa neka su oni makar i prestupi? Šta se bolesnika tiče to što na duši
hirurga koji mu spasava život leži prestup? Vi nećete ubiti samo mene,
vi ćete ubiti hiljade života koje bih ja u budućnosti mogao spasti. Da li
ste mislili o tome? Vi ćete izvršiti hiljadu puta veći prestup no što sam
izvršio ja, ako sam ga uopšte i izvršio. Razmislite još jednom i recite
mi vaš odgovor. Sada idite. Neću vas požurivati.
— Ja sam vam već dala odgovor. — Loran zatim izađe iz
kancelarije.
Prošla je kroz odaju u kojoj je bila glava profesora Douela i
ispričala mu čitav svoj razgovor s Kernom. Glava Douela se zamislia.
— Zar nije bilo bolje da ste skrili vaše namere, ili da ste bar dali
neodređen odgovor? — prošaptala je najzad glava.
— Ne umem da lažem, — odgovori Loran.
— To vam služi na čast, ali . .. ta vi ste izrekli sami sebi presudu.
Možete i poginuti, i vaša žrtva nikome neće biti od koristi.
— Ja. . . ja drukčije ne mogu, — rekla je Loran i, klimnuvši tužno
glavom, udaljila se.
— Kocka je bačena, — ponavljala je jednu te istu misao, sedeći
kraj prozora svoje sobe.
»Jadna mama«, — neočekivano joj sinu kroz glavu. — Ali i ona bi
postupila isto ovako«, — reče Loran samoj sebi. Želela je da napiše
majci pismo u kome bi joj izložila sve što se sa njom dogodilo.
»Poslednje pismo«. Ali nije imala nikakvu mogućnost da joj ga
pošalje. Loran je bila načisto s tim da će poginuti. Bila je spremna da
mirno ode u smrt. Žalostila ju je samo briga o majci i misao o tome da
Kernov prestup neće biti osvećen. Pa ipak je verovala da ga osveta,
ranije ili kasnije, neće mimoići.
Sve što je očekivala dogodilo se pre no što je pretpostavljala.
Loran je ugasila svetlost i legla u postelju. Nervi su joj bili napeti.
ČCula je nekakav šum iza ormana postavljenog uza zid. Taj šum ju je
više zaćudio nego uplašio. Vrata njene sobe bila su zaključana. U sobu
se nije moglo ući tako da ona ne čuje. »Kakav je to šum? Možda su to
miševi?«
Dalje se sve razvijalo neobično brzo. Neposredno posle šuma
začula se škripa. Nečiji koraci žumo su se približavali krevetu. Loran
se preplašeno izdigla na laktove, ali su je istog trenutka nečije snažne
ruke pripile uz jastuk i namakle joj na lice masku sa hloroformom.
»Smrt! ...« — sinulo joj je u mozgu i, zadrhtavši čitavim telom,
instiktivno se otrgla.
— Tiše, — čula je Kernov glas, onakav isti kakav je bio za vreme
običnih operacija, a zatim je izgubila svest.
Osvestila se tek u bolnici . . .
Profesor Kern je ostvario svoju pretnju o »izvanredno teškim
posledicama po nju« ako ne sačuva tajnu. Od Kerna se nadala svemu.
On se osvetio, a njega samog osveta nije stigla. Mari Loran prinela je
sebe na žrtvu, ali njena žrtva bila je beskorisna. To saznanje još je više
narušivalo njen duševni mir.
Bila je na rubu očajanja. Čak je i ovde osećala nKerov uticaj.
Prve nedelje nisu joj dozvoljavali čak ni da izađe u veliki i senoviti
vrt u kome su se šetali »mirni« bolesnici. Mirni — to su bili oni koji
se nisu bunili što su ih strpali u ludnicu i nisu dokazivali lekarima da
su potpuno zdravi, nisu pretili da će ih razobličiti i nisu pokušavali da
beže. U čitavoj ludnici nije bilo više od deset procenata stvarno
duševno obolelih, pa i ti su poludeli tek u bolnici. U tu svrhu kod
Ravinoa su primenjivali složen sistem »psihičkog trovanja«.
 »TEŽAK SLUČAJ U PRAKSI«

Za doktora Ravinoa Mari Loran bila je »Težak slučaj u praksi«.

Doduše, dok je radila kod Kerna, njen nervni sistem jako je popustio,
ali joj se volja nije pokolebala. Toga se lati Ravino.
Zasad se nije poduhvatao da celovito »obradi psihiku« Loran, već
samo da je izdaleka pažljivo prouči. Profesor Kern još nije dao
doktoru Ravinou određene direktive u pogledu Loran: da li da je pre
vremena pošalje u grob ili da je dovede do ludila. Poslednje je u
svakom slučaju, u većoj ili manjoj meri, iziskivao sam sistem
psihijatriske »bolnice« Ravino.
Loran je uznemireno očekivala trenutak kada će joj sudbina biti
konačno rešena. Smrt ili ludilo — drugog puta za nju, kao ni za druge
ovde, nije bilo. Prikupljala je svu duševnu snagu da se suprotstavi
makar ludilu. Bila je vrlo krotka, poslušna i čak naizgled spokojna. Ali
time je bilo teško obmanuti doktora Ravinoa koji je imao ogromno
iskustvo i neobičnu sposobnost psihijatra. Ta pokornost Loran
pobuđivala je u njemu samo još veći nemir 1 podozrivost.
»Težak slučaj«, — pomisli on dok je razgovarao sa Loran za
vreme uobičajenog jutarnjeg obilaska bolesnika.
— Kako se osećate? — upita je.
— Zahvaljujem, dobro, — odgovori Loran.
— Mi činimo sve što je moguće za naše pacijente, ali ipak
okolnosti na koje nisu svikli i relativno lišavanje slobode teško padaju
nekim bolesnicima. Osećanje usamljenosti, tuga.
— Svikla sam na usamljenost.
»Ne mogu je baš tako lako nagnati na iskrenost«, — pomisli
Ravino i produži:
— Kod vas je, istinu govoreći, sve u najboljem redu. Nervi su vam
malo popustili i to je sve. Profesor Kern mi je pričao da vam je palo u
deo da uzmete učešća u naučnim ogledima koji ostavlIjaju vrlo mučan
utisak na svest nepriviknutog čoveka. Vi ste tako mladi. Premorenost i
mala neurastenlja . . . Profesor Kern, koji vas veoma ceni, odlučio je
da vam omogući odmor . . .
— Neobično sam zahvalna profesoru Kernu.
»Zatvorena priroda, — žestio se Ravino. — Treba je dovesti u
dodir s drugim bolesnicima. Tada će, možda, više ispoljiti sebe, i to će
mi omogućiti da što je moguće pre proučim njen karakter«
— Usedeli ste se, reče joj. — Zašto ne biste izašli u vrt? Kod nas
je divan vrt, čak pravi park koji zahvata deset hektara.
— Nisu mi dozvoliti da šetam.
— Zar? — začuđeno uzviknu Ravino. — To je propust mog
asistenta. Vi ne spadate u bolesnike kojima šetnje mogu naneti štete.
Izvolite, šetajte. Upoznajte se s našim bolesnicima, ima među njima
zanimljivih ljudi.
— Hvala vam, koristiću se vašom dozvolom.
Kada Ravino ode, Loran izade iz svoje sobe i uputi se dugim
hodnikom, omalanim zatvoreno sivom bojom s crnim ivicama, prema
izlazu. Iza zatvorenih vrata soba razlegala su se zavijanja, krici,
histerični smeh, mrmljanje . . .
— O... o... o... — čulo se sleva.
— U-u-u. . . Ha-ha-ha, — odazivali su se s desna.
»Kao u zverinjaku«, — mislila je Loran, nastojeći da ne podlegne
mučnom utisku. Ona malo ubrza korak i požuri da iziđe iz zgrade.
Pred njom se pružala ravna staza koja je vodila u dubinu vrta i Loran
pođe njome.
»Sistem« doktora Ravinoa osećao se čak i ovde. Tamna boja je
suvereno vladala. Drveće je bilo samo četinarsko, tamnozeleno.
Drvene klupe bez naslona obojene tamnosivom bojom. No Loran su
naročito zaprepastile cvetne leje. Rondele su bile napravljene slično
grobovima, a među cvećem preovlađivalo je tamnoplavi, gotovo crn
dan i noć, a bile su opervežene po ivicama, kao belom trakom žalosti,
buhačima. Tamne tuje upotpunjavala su sliku.
»Pravo groblje. Ovde se i nehotice mora roditi misao o smrti. Ali
mene nećete obmanuti, gospodine Ravino, ja sam odgonetnula vaše
tajne, vaši »efekti« neće me zateći nespremnu«, — bodrila je sebe
Loran i, minuvši kroz »grobljanske leje«, zađe u borovu aleju. Visoka
stabla dizala su se uvis kao stubovi hrama, pokrivena tamno zelenim
kupolama. Vrhovi borova šumeli su ujednačenim, jednoličnim
šumom.
Na raznim mestima parka videli su se sivi mantili bolesnika.
»Ko je među njima lud, a ko normalan?« To se prilično tačno
može odrediti, čak i kad ih čovek kratko vreme posmatra. Oni što su
još uvek gajili nadu, sa interesovanjem su posmatrali »novu« —
Loran. Bolesnici čija je svest bila pomračena bila su pogruženi u same
sebe, otsečeni od spoljašnjeg sveta, koji su posmatrali otsutnim očima.
Ka Loran se približavao visoki suvi starac, duge sede brade. Starac
visoko podiže svoje maljave obrve, pogleda Loran i reče, kao da
nastavlja glasno da govori samom sebi:
— Jedanaest godina, i vreme je stalo. Ne znam koliko vremena
lutam po ovoj aleji. Možda dvadeset, a možda hiljadu godina. Pred
licem Gospoda jedan dan je kao hiljadu godina. Teško je odrediti
vreme. I vi, vi ćete takođe koračati ovde hiljadu godina donde, do
kamenog zida, i hiljadu godina obratno. Odavde nema izlaza. Ostavi
svaku nadu, ti koji ulaziš ovde, kako je rekao gospodin Dante. Ha-ha-
ha! Niste očekivali? Vi mislite da sam lud? Ja sam lukav. Ovde samo
ludi imaju pravo da žive. Ali vi nećete izaći odavde kao ni ja. Ja i vi .
.. — I, spazivši da im se približava bolničar čija je dužnost da
prisluškuje razgovore bolesnika, starac, ne menjajući ton, nastavi
lukavo namignuvši okom: — Ja sam Napoleon Bonaparla, i mojih sto
dana još nisu došli. Razumeli ste me? — upita je on kad se bolničar
udalji.
»Nesrećni, — pomisli Loran, — zar se on ne pretvara da je lud, ne
bi li izbegao smrtnu presudu? Nisam ja sama koja je, izgleda,
prinuđena da pribegava spasonosnom pretvaranju.
Još jedan bolesnik priđe Loran, mlad čovek s crnom kozjom
bradicom, i poče da lupeta nešto o izvlačenju kvadratnog korena iz
kvadrature kruga. Ali ovog puta bolničar se ne približi Loran, — bilo
je jasno da mladi čovek nije bio podozriv upravi. On je prilazio k
Loran i govorio sve brže i upornije, prskajući pljuvačkom:
— Krug je beskonačnost. Kvadratura kruga je kvadratura
beskonačnosti. Slušajte pažljivo. Izvući kvadratni koren iz kvadrature
kruga — znači izvući kvadratni koren iz beskonačnosti. To će biti deo
beskonačnosti podignut na beskonačni stepen, a na taj način može se
odrediti kvadratura. Ali vi me ne slušate, — odjednom se ražesti mlađi
čovek i zgrabi Loran za ruku. Ona se istrže i gotovo potrča put
paviljona u kome je živela. Blizu vrata susrete se s doktorom
Ravinom. On prikri zadovoljan osmeh.
Tek što Loran utrča u sobu, začu se kucanje na vratima. Ona bi ih
rado zaključavala, ali unutrašnjih reza nije bilo na vratima. Odluči se
da ne odgovori. Ipak se vrata otvoriše i na pragu se pojavi doktor
Ravino.
Glava mu je, po navici, bila zabačena unazad, buljave, pomalo
razrogačene oči, okrugle i ispitujuće, gledale su kroz staklo monokla,
crni brkovi i šiljata bradica micali su se zajedno sa usnama.
— Izvinite što sam ušao bez dozvole. Moje lekarske dužnosti daju
mi izvesna prava . . .
Doktor Ravino smatrao je da je nastupio pogodan trenutak da
počne sa »rušenjem moralnih vrednosti« kod Loran. U njegovom
arsenalu bila su skupljena najrazličitija sredstva pritiska — od
podmitljive iskrenosti, ljubaznosti i čarobne pažnje do grubosti i
cinične otvorenosti. Odlučio je da po svaku cenu izvede Loran iz
uravnoteženosti i zato najednom pređe na bezobziran i podrugljiv ton.
— Zašto ne kažene: »Uđite, molim vas, izvinite što vas nisam
pozvala. Zamislila sam se i nisam čula vaše kucanje . . .« ili nešto
drugo u tom smislu?
 — Ne, čula sam vaše kucanje, ali vam nisam odgovarala zato što
sam htela da ostanem sama.
— Istinito kao i uvek! — reče on ironično.
— Istinitost je nepogodan objekt za ironiju, — primeti Loran
pomalo razdraženo.
»Trza«, — veselo pomisli Ravino. On bez ustručavanja sede
prema Loran i upre u nju svoje netremične račje oči. Loran je nastojala
da izdrži taj pogled; ipak joj na kraju krajeva postade neprijatno, spusti
očne kapke i lako pocrvene od srdžbe na samu sebe.
— Vi smatrate, — reče Ravino istim ironičnim tonom, — da je
istinitost nepodesan objekat za ironiju. Ja, ipak, mislim da je
najprikladniji. Da ste tako istinoljubivi, vi biste me isterali napolje
zato sto me mrzite, međutim, vi se trudite da sačuvate ljubazan osmeh
gostoprimive domaćice.
— To je samo učtivost, stečena vaspitanjem, — suvo odgovori
Loran.
— A kad ne bi bila učtivost, isterali biste me?
— I Ravino se odjednom nasmeja neočekivano visokim, siktavim
smehom. — Odlično! Vrlo dobro! Učtivost nije u skladu sa
istinitošću. Iz učtivosti, dakle, može se odustati od istinitosti. To je
jedanput, — I on savi jedan prst, Danas sam vas pitao kako se osećate
i dobio odgovor: »izvrsno«, iako sam po vašim očima video da biste
se najrađe obesili. Prema lome, vi ste i tada slagali. Iz učtivosti?
Loran nije znala šta da kaže. Trebalo je da slaže još jedanput ili da
prizna da je odlučila da skriva svoja osećanja. Ćutala je.
— Ja ću vam pomoći, gospođice Loran, — produži Ravino. — To
je bilo, ako se tako može reći, prikrivanje samoodržanja. Da ili ne?
— Da, — izazivački odgovori Loran.
— Dakle, vi lažete u ime pristojnosti — jedanput, lažete u ime
samoodržanja — drugi put. Ako nastavimo ovaj razgovor, bojim se da
neću imati dovoljno prstiju. Vi, lažete još iz sažaljenja. Zar niste pisali
umirujuća pisma majci?
Loran je bila zapanjena. Zar je Ravinou sve poznato? Da, njemu je
stvarno sve bilo poznato. To je takođe ulazilo u njegov sistem. On je
zahtevao od svojih klijenata, koji su mu dovodili tobožnje bolesnike,
da mu daju iscrpne podatke: kako o uzrocima zbog kojih ih smeštaju u
njegovu bolnicu, tako i o svemu što se ticalo samih pacijenata. Klijenti
su znali da je to u njihovorn interesu neophodno i nisu skrivali od
Ravinoa ni najužasnije tajne.
— Lagali ste u ime uvređene pravičnosti i iz želje da kaznite
porok. Vi ste lagali u ime istine. Jadan paradoks! I kada bi se
sračunalo, ispalo bi da se vaša istina sve vreme hranila lažju.
Ravino pogodi pravo u cilj. Loran je bila zaprepašćena. Njoj samoj
nijednom nije palo na pamet da laž igra tako ogromnu ulogu u njenom
životu.
— Pa eto, moja pravednice, porazmislite u dokolici o tome koliko
ste grešni. I šta ste postigli vašom istinom? Reći ću vam: postigli ste
samo to da vas doživotno zatvore u ludnicu. I nikakve sile neće vas
izvesti odavde — ni zemaljske, ni nebeske. A laž? Iako smatrate da je
uvaženi profesor Kern čedo pakla i otac laži, on će i dalje lepo živeti.
Ravino, ne skidajući oka sa Loran, najednom zaćuta. »Za prvi put
je dovoljno« i, ne pozdravivši je, iziđe.
Loran čak i ne primeti njegov odlazak. Sedela je obuhvativši lice
rukama.
Počev od te večeri Ravino je stalno navraćao kod nje da nastavi
svoje jezuitske besede. Pokolebati moralna načela, a zajedno s njima i
psihu Loran, postalo je za Ravinoa pitanje profesionalne časti.
Loran je patila iskreno i duboko. Četvrtog dana ne izdrža i,
ustavši, zažarena lica viknu:
— Gubite se odavde! Vi niste čovek, vi ste 'demon'!
Ova scena pričini Ravinou pravo zadovoljstvo,
— Postižete uspehe, — smeškao se zadovoljno, ne mičući se s
mesta. — Postajete istinoljubiviji nego ranije.
— Gubite se! — reče Loran gušeći se. »Prekrasno, uskoro će se
tući«, — pomisli doktor Ravino i udalji se, veselo zviždučući.
Loran, istina, još nije bila spremna da se tuče i, naravno, bila bi
sposobna da se tuče samo pri potpunom pomračenju svesti, ali njeno
psihičko zdravlje bilo je izloženo velikoj opasnosti. Ostajući sama ona
je sa užasom uviđala da neće biti u stanju da se dugo odupire.
A Ravino nije propuštao ništa što je moglo da ubrza rasplet. S
večeri, Loran su stali da proganjaju zvuci žalosne pesme, sviranje na
njoj nepoznatom instrumentu. Kao da je negde jecalo violončelo,
katkad su se zvuci peli do gornjih registara violine, potom se
najednom, bez prekida, menjala ne samo visina, već i boja, i zvučalo
.je kao da je to bio čovečji glas, čist, divan, ali beskrajno tužan. Setna
melodija, vrteći se u začaranom krugu, ponavljala se bez kraja i konca.
Kad je Loran prvi put začula tu muziku, melodija joj se čak i
dopala. Usto je muzika bila tako nežna i tiha da je Loran počela da
sumnja da li to stvarno negde svira muzika ili su to halucinacije sluha.
Prolazio je minut za minutom, a muzika je bila besprekidna u svom
začaranom krugu. Violončelo je smenjivala violina, violinu —
jecajući ljudski glas . . . Čežnjivo je zvučala jedna nota iz pratnje.
Posle jednog sata Loran je bila ubeđena da ta muzika ne postoji u
stvarnosti, već da odjekuje samo u njenoj glavi. Od turobne melodije
nije imalo kud da se skrije. Loran zapuši uši, ali joj se pričinjalo da se
1 dalje čuje muzika — violončelo, violina, glas . .. violončelo, violina,
glas . . .
— Od ovog se može poludeti, — šaptala je Loran. Počeia je sama
da peva, ne bi li zaglušila muziku, ali joj to ništa nije pomagalo. Ta ju
je muzika čak i u snu proganjala.
»Ljudi ne mogu svirati i pevati neprekidno. To je, verovatno,
mehanička muzika . . . Nekakvo priviđenje«, — mislila je ona. Ležala
je bez sna, otvorenih očiju i slušala beskonačan krug: violončelo,
violina, glas... violončelo, violina, glas...
Jedva je dočekala jutro i žurno pobegla u park, ali melodija se već
preobratila u nametljivu ideju. Loranovoj je stvarno počela da se
pričinjava muzika. I samo krici, jauci i smeh duševno obolelih koji su
se šetali po parku zaglušio ju je donekle.
 NOVAJLIJA

Postepeno su Mari Loranovoj tako popustili živci da je prvi put u

životu počela smišljati na koji način da raskrsti sa samom sobom; tako
se udubila u te misli da nije ni primetila ludaka koji joj se približi i
reče preprečujući joj put:
— Dobri su oni koji ne znaju o nepoznatom. Sve je to, naravno,
sentimentalnost . . .
Loran zadrhta od iznenađenja i pogleda u bolesnika. Bio je
odeven, kao i svi, u sivi mantil. Smeđ, visokog rasta, lepog, izrazitog
lica, on odmah privuče njenu pažnju.
»Po svemu sudeći, novajlija, — pomisli Mari. — Brijao se
poslednji put otprilike pre par dana. Ali na koga li me potseća njegovo
lice . . .«
Najednom mlađi čovek brzo prošapta:
— Znam vas, vi ste gospođica Loran. Video sam vaš portret kod
vaše majke.
— Otkud me znate? Ko ste vi? — upita začuđeno Loran
— Svet je vrlo mali. Ja sam brat mog brata. A brat moj — to sam
ja! — gromko uzviknu mladić.
Bolničar prođe kraj njega, posmatrajući ga skoro neprimetno ali
pažljivo.
Kad se bolničar udalji, mladić brzo prošapta:
— Ja sam Artur Douel, sin profesora Douela. Nisam lud i
izigravam ludaka samo zato da bih...
Bolničar im se opet približi.
Artur iznenada otskoči od Loranove i viknu:
 — Evo mog pokojnog brata! Ti si ja, ja sam ti. Ti si posle smrti
ušao u mene. Ja i ti smo bili blizanci, ali ti si umro, a ne ja.
I Douel pojuri za nekim melanholičarem koji se prepade ovog
neočekivanog napada. Bolničar se stušti odmah za njima, u nameri da
zaštiti malenog slabunjavog melanholičara od plahovitog bolesnika.
Kad su dotrčali do kraja parka, Douel se, ostavivši svoju žrtvu, vrati
natrag. Trčao je brže od bolničara. Prolazeći kraj Loran, Douel uspori i
završi rečenicu:
— Došao sam ovde da vas spasem. Budite noćas spremni za
bekstvo. — I, otskočivši ustranu, zaigra kraj neke umobolne starice,
koja na njega nije obraćala ni najmanju pažnju. Zatim sede na klupu,
obori glavu i zamisli se.
On je tako dobro igrao svoju ulogu da je Loran bila u nedoumici
da li Douel zaista samo simulira ludilo. Ali nada se prikrala u njenu
dušu. Ona nije sumnjala u to da je mladi čovek sin profesora Douela.
Njegova sličnost sa ocem padala joj je sada u oči, mada su ga sivi
bolnički mantil i neobrijano lice prilično »obezličavali«. A zatim, on
ju je prepoznao po portretu. Po svemu sudeći, bio je kod njene majke.
Sve je to ličilo na istinu. Kako tako, tek Loran je odlučila da se te noći
ne svlači i da čeka svog neočekivanog spasioca.
Nada u spasenje okrilila ju je, dala joj je novu snagu. Kao dase
najednom probudila iz strašnog košmara. Čak se i nametljiva pesma
čula tiše, počela da se udaljuje, gubi u vazduhu. Loran duboko
uzdahnu, kao čovek koga su iz mračnog podruma pustili na svež
vazduh. Žudnja za životom rasplamsala se u njoj neviđenom snagom.
Žžlela je da se smeje od radosti. Ali sada, više nego ikad, bilo je
potrebno biti krajnje obazriv.
Kada je odjeknuo gong pozivajući na doručak, ona se potrudi da
napravi sumorno lice — kakvo je obično imala u poslednje vreme — i
uputi se u zgradu.
Kraj ulaznih vrata, kao i uvek, stajao je doktor Ravino. Posmatrao
je bolesnike isto onako kao što tamničar posmatra zatvorenike koji se
iz šetnje vraćaju u svoje ćelije. Njegovom pogledu nije izmicala ni
jedna sitnica: ni kamen skriven pod mantilom, ni iscepani mantil, ni
ogrebotina na rukama, ni lice bolesnika. Ali on je sa naročitom
pažnjom pratio izraz njihovih lica.
Loran se, prolazeći pored njega, trudila da ne gleda u njega i
obarala je oči. Htela je da se što pre iskrade pored njega, ali je on za
trenutak zaustavi i još pažljivije joj se zagleda u lice.
— Kako se osećate? — upita je.
— Kao i obično, — odgovori ona.
— Koja je to laž po redu i u ime čega? — ironično je upita i,
propustivši je, dodade glasno: — O tome ćemo naveče ja i vi još
porazgovarati.
»Očekivao sam melanholiju. Zar ona nije u stanju ekstaze? Po
svemu sudeći, prevideo sam nešto u toku njenih misli i raspoloženja.
Treba doznati šta je to ...« — pomisli Ravino.
I uveče on dođe da istražuje. Loran se veoma plašila tog sastanka.
Ako izdrži, on će biti poslednji. Ako ne izdrži, propala je. Sada je u
duši nazivala doktora Ravinoa »veliki inkvizitor«. I stvarno, da je on
živeo pre nekoliko stoleća, mogao bi s čašću nositi to zvanje. Ona se
plašila njegovih sofizama, njegovih pristrasnih saslušanja,
neočekivanih pitanja-zamki, zaprepašćujućeg poznavanja psihologije,
njegove đavolske analize. On je, uistinu, bio »veliki logičar«,
savremeni Mefistofel koji može da uništi sve moralne vrednosti i da
ubije sumnjama najneospornije istine.
Da se ne bi odala, da ne upropasti samu sebe, odluči da, prikupivši
svu snagu volje, ćuti, ćuti, ćuti, pa ma šta on govorio. To je takođe bio
opasan korak. To je bilo objavljivanje otvorenog rata, poslednja
pobuna nagona samoodržanja koja mora izazvati pojačanje napada.
Ali izbora nije bilo.
Kad Ravino dođe, uperi, po običaju, svoje buljave oči na nju i
upita je:
— Dakle, u ime čega ste slagali? — Loran ne izusti ni reči. Usne
je bila čvrsto stisla, a oči oborila dole.
Ravino poče svoje inkvizitorsko saslušanje. Loran je čas bledela,
čas crvenela, ali je i dalje ćutala. Ravino, — a njemu se to dešavalo
vrlo retko, — poče da gubi strpljenje i da besni.
— Ćutanje je zlato, — reče podrugljivo. — izgubivši sve svoje
vrednosti, želite da sačuvate makar vrlinu koja krasi nemušte idiote,
ali vam to neće uspeti. Posle ćutanja uslediće prasak. Pući ćete od
zlobe ako ne otvorite preventivni ventil razobličavajuće
krasnorečivosti. I kakvog ima smisla ćutanje? Kao da ja ne mogu da
čitam vaše misli? »Ti hoćeš da me nagnaš da poludim, — mislite sada,
— ali ti to neće uspeti«. Da govorimo otvoreno. Varate se, uspeće mi,
milostiva. Da iskvarim čovečiju dušicu ne pretstavlja za mene veću
teškoću no da oštetim mehanizam džepnog sata. Sve zavrtnje te proste
mašine znam uprste. Ukoliko se više budete suprotstavljali, utoliko će
beznadežniji i dublji biti vaš pad u mrak bezumlja.
»Dve hiljade četiri stotine šezdeset i jedan, dve hiljade četiri
stotine šezdeset i dva . . .« — nastavljala je da broji Loran da ne bi
slušala ono što joj je govorio Ravino.
Neizvesno je koliko bi dugo trajalo to mučenje da nije dežurna
bolničarka zakucala na vrata.
— Slobodno, — nezadovoljno reče Ravino.
— U sedmom paviljonu bolesnica, izgleda, umire, — reče
bolničarka.
Ravino se nerado diže.
— Umire, tim bolje, — progunđa tiho. — Sutra ćemo završiti naš
interesantan razgovor, — reče, uhvati glavu Loran za podbradak,
podrugljivo frknu i ode.
Loran teško uzdahnu i skoro bez snage nasloni se na sto.
Iza zida već je svirala jecava muzika beznadežne tuge. Vlast te
začarane muzike bila je tako velika da se Loran nehotice podavala tom
raspoloženju. Već joj se činilo da je susret sa Arturom Douelom samo
bunilo njene bolesne mašte, da je svaka borba beskorisna. Smrt, samo
smrt izbaviće je muka. Obazirala se unaokolo . . . Ali samoubistva
bolesnika nisu bila zastupljena u sistemu doktora Ravinoa. Ovde čak
nije bilo ničeg na čemu bi se mogla obesiti. Loran uzdrhta. Sasvim
neočekivano vide u mislima lice svoje majke.
»Ne, ne, ja to neću učiniti, radi nje to neću učiniti . . . ne, bar još
ovu poslednju noć, ne . . . Čekaću Douela. Ako on ne dođe . . .« —
Ona nije dokrajčila tu misao, ali je osećala svim svojim bićem ono što
će se sa njom dogoditi ako on ne ispuni dato obećanje.
 BEKSTVO

To je bila najmučnija noć od svih koje je Loran provela u bolnici

doktora Ravinoa. Minuti su se protezali beskonačno i turobno, kao
poznata muzika koja je dopirala do sobe.
Loran je nervozno koračala od prozora prema vratima. Iz hodnika
se začuše koraci nekoga ko se šunjao. Srce joj zatutnja. Zatutnja i
zamre, —
prepozna korake dežurne bolničarke koja se prikradala vratima da
proviri kroz šuber. Sijalica od dvesta sveća nije gašena. »To pomaže
nesanici«, — smatrao je doktor Ravino. Loran žurno, ne svlačeći se,
leže u postelju, pokri se ćebetom i napravi se kao da spava. I s njom se
desilo nešto neobično: ona, koja nije mogla da trene tokom mnogih
noći, smesta je usnula, premorena do krajnje mere svim što je
preživela. Spavala je svega nekoliko minuta, ali joj se činilo da je
prošla čitava noć. Skočivši preplašeno pritrča vratima i iznenada se
sudari sa Arturom Douelom na pragu. Nije je obmanuo. Jedva se
uzdrža da ne uzvikne.
— Brže, — šapnu Artur. Bolničarka je u zapadnom hodniku.
Hajdemo!
On je uhvati za ruku i oprezno je povede. Njihove korake zaglušili
su jauci i krici bolesnika koje su mučile nesanice. Beskrajni hodnik se
završi. Evo, najzad, i izlaza iz zgrade.
— U parku dežura straža, ali mi ćemo se iskrasti mimo njih . . . —
brzo šapnu Douel, odvodeći Loran u dubinu parka.
— Ali psi . . .
— Sve vreme hranio sam ih ostacima ručka i oni me znaju. Ja sam
ovde već nekoliko dana samo sam vas izbegavao da ne bismo postali
sumnjivi.
Park je tonuo u mrak. Ali kraj kamenih zidova, na izvesnom
rastojanju jedan od drugog, kao oko tamnice, bili su raspoređeni
upaljeni fenjeri.
— Eno, tamo je šiprag . . . onamo ... Iznenada Douel leže na travu
i povuče za ruku Loran. Ona pođe za njim. Jedan od stražara prođe
mimo samih begunaca. Kad se stražar udalji, oni počeše da se
probijaju prema zidu.
Odnekud zareža pas, pritrča im i stade da maše repom kad spazi
Douela. On mu baci parče hleba.
— Eto vidite, — prošaputa Artur, — najteže smo prebrodili.
Ostaje nam sada da se prebacimo preko zida. Pomoći ću vam.
— A vi? — upita sa zebnjom Loran.
— Ne uznemiravajte se, ja ću za vama, — odgovori Douel.
— Ali šta ću raditi iza zida?
— Tamo nas očekuju moji prijatelji. Sve je spremno. No, molim
vas, malo gimnastike.
Douel se prisloni uza zid i jednom rukom pomože da se Loran
domogne vrha.
Ali tog trenutka je spazi jedan od stražara i podiže uzbunu.
Neočekivano čitav vrt osvetliše fenjeri. Stražari, dozivajući jedan
drugog i pse, približiše se beguncima.
— Skačite! — naredi Douel.
— A vi? — prestrašeno uzviknu Loran.
— Ta skačite već jednom! — viknu Artur i Loran skoči. Nečije
ruke je prihvatiše.
Artur Douel poskoči, uhvati se rukama za vrh zida i poče da se
diže. Ali ga dva bolničara zgrabiše za noge. Douel je bio tako snažan
da ih je gotovo podigao sa zemlje opirući se na mišiće ruku. Ipak mu
ruke popustiše i on pade dole, pritisnuvši telom bolničare.
Iza zida se začu brektanje upaljenog automobilskog motora.
Prijatelji su, očevidno, čekali Douela.
 — Smesta odlazite! Punim glasom! — uzviknu Artur rvući se s
bolničarima.
Automobil zasvira u znak odgovora i ču se kako odjuri.
— Pustite me, sam ću poći, — reče Douel prestajući da se opire.
Ipak ga bolničari nisu puštali. Stegli su mu čvrsto ruke i poveli ga
prema zgradi.
Kraj vrata je stajao doktor Ravino u mantilu, pućkajući cigaretu.
— U izolacionu komoru. Navucite mu umirujuću košulju! — reče
bolničarima.
Douela su odveli u omanju odaju bez prozora u kojoj su zidovi i
pod bili obloženi dušecima. Ovde su za vreme nastupa ludila smeštali
plahovite bolesnike. Bolničari baciše Douela na pod. Odmah za njima
u komoru uđe Ravino. Više nije pušio. Sa rukama zabijenim u
džepove mantila naže se nad Douelom i poče upomo da ga posmatra
svojim buljavim očima. Douel izdrža taj pogled. Ravino potom dade
glavom znak bolničarima i oni iziđoše.
— Vi niste loš simulant, — obrati se Ravino Douelu, — ali mene
je teško obmanuti. Dosetio sam se još prvog dana kad ste se ovde
pojavili, i pratio sam vas, ali, priznajem, nisam prozreo vaše namere.
Skupo ćete mi vi i Loran platiti za ovu podvalu.
— Ne skuplje od vas, — odgovori Douel.
Ravino nakostreši svoje brkove nalik na buba-švabe.
— Pretnja?
— Na pretnju, — lakonski dobaci Douel.
— Teško je boriti se sa mnom, — reče Ravino. — Lomio sam ja i
bolje od vas, žutokljunče. Žalićete se vlastima? Neće pomoći, dragi
moj. Sem toga, vi možete iščeznuti pre no što bane vlast. Od vas neće
ostati ni traga. Uzgred budi rečeno, kako vam je ime? Dibari — to je
izmišljotina.
— Artur Douel, sin profesora Douela.
Ravino je bio očito zapanjen.
— Veoma mi je drago da se upoznam, — reće, želeći da
potsmehom prikrije svoju zbunjenost. — Imao sam čast da se
poznajem sa vašim taticom.
— Zahvalite bogu što su mi ruke vezane, — odgovori Douel. —
Inače biste se rđavo proveli. Ne usuđujte se da pominjete mog oca . . .
huljo!
— Neobično zahvaljujem bogu što ste čvrsto vezani, i dugo ćete
biti vezani, dragi moj goste!
Ravino se naglo okrete i iziđe. Zvonko škljocnu brava. Douel
ostade sam.
Nije se mnogo brinuo za sebe. Prijatelji ga neće ostaviti i iščupaće
ga iz tamnice. Ali ipak je bio svestan opasnosti svog položaja. Ravino
mora da je načisto s tim da od ishoda borbe između njega i Douela
može zavisiti sudbina čitave njegove ustanove. Nije uzalud Ravino
prekinuo razgovor i iznenadno ižišao iz komore. Kao dobar psiholog,
on je smesta pogodio s kim ima posla, čak nije ni pokušavao da
primeni svoj inkvizitorski talenat.
Sa Arturom Douelom nije se trebalo boriti psihologijom, niti
rečima, već samo odlučnim merama.
 IZMEĐU ŽIVOTA I SMRTI

Artur olabavi veze na rukama. To mu uspe, jer je, kad su mu

navlačili umirujuću košulju, svesno napeo mišiće. Polako stade da se
oslobađa svoje veze. Ali na njeg su motrili. I tek što pokuša da izvuče
ruku, brava školjcnu, vrata se otvoriše, uđoše dva bolničara i opet ga
svezaše, ali ovog su puta stavili povrh umirujuće košulje još nekoliko
remena. Bolničari su se osorno ophodili prema njemu i zapretili mu da
će ga prebiti ako ponovo pokuša da se oslobodi. Douel nije odgovarao.
Pošto su ga dobro privezali, bolničari se udaljiše.
Kako u komori nije bilo prozora, već ju je osvetljavala električna
sijalica sa tavanice, Douel nije znao da li je već jutro. Vreme je sporo
odmicalo. Ravino zasad ništa nije preduzimao i nije se pojavljivao.
Douela je morila žeđ. Ubrzo oseti da ga glad muči. Ali niko nije ulazio
u njegovu komoru, niti mu je doneo jelo i vodu.
»Zar smera da me umori glađu!« — pomisli Douel. Glad ga je
mučila sve više i više, ali nije tražio da jede. Ako je Ravino odlučio da
ga umori glađu, onda nema zašto da se ponižava molbom. Douel nije
znao da Ravino ispituje snagu njegovog karaktera. I, na
nezadovoljstvo Ravinoa, Douel izdrža ovaj ispit.
I pored gladi i žeđi, Douel, koji je odveć dugo proveo budan, i ne
opazi kad zaspa. Spavao je mirno i čvrsto, ne sluteći da samim tim
pričinjava Ravinou novu neprijatnost. Ni jarka svetlost lampe, ni
muzički eksperimenti Ravinoa nisu izazivali kod Douela nikakvo
dejstvo. Tada Ravino pribegnu jačim sredstvima delovanja, koja je
primenjivao kod čvrstih priroda. U susednoj odaji bolničari stadoše da
udaraju drvenim čekićima u gvozdene ploče i da okreću naročite
čegrtaljke. Od ove paklene buke budili su se obično i najači ljudi i sa
stravom se obazirali unaokolo. Ali Douel je, po svoj prilici, bio
izdržljiviji od najjačih. Spavao je kao janje. Ovaj neobičan slučaj
zaprepastio je čak i Ravinoa.
»Neverovatno, — zgranjavao se Ravino, — taj čovek zna da mu
život visi o koncu. Njega neće razbuditi ni trube arhanđela«.
— Dosta! — viknu on bolničarima i paklena muzika prestade.
Ravino nije znao da je strahovita buka razbudila Douela. Ali je on,
kao čovek jake volje, ovladao sobom pri prvim iskricama svesti i
nijednim uzdahom, nijednim pokretom, nije odao da više ne spava.
»Douela mogu uništiti samo fizički«, — takva je bila odluka
Ravinoa.
A Douel, kad prestade buka, ponovo zaspa, sada uistinu, i spavao
je do večeri. Probudio se krepak i bodar. Glad ga je sve manje mučila.
Ležao je otvorenih očiju i osmehujući se gledao na šuber. Tamo se
videlo nečije buljavo oko koje ga je pažljivo posmatralo.
Artur, da bi razdražio svog neprijatelja, poče da pevuši veselu
pesmicu. To je bilo odviše čak i za Ravinoa. Prvi put u životu oseti da
nije u stanju da ovlada tuđom voljom. Svezan čovek koji je
bespomoćno ležao na podu rugao mu se. Iza vrata se začu nekakvo
šuštanje. Oko iščeze.
Douel nastavi da peva sve gromkije, ali se najednom zagrcnu.
Nešto mu je peklo grlo. Douel udahnu vazduh kroz nos i oseti miris. U
grlu i u ždrelu ga je golicalo, a ubrzo se tome pridruži reski bol u
očima. Miris se pojačavao.
Douel se sledi. Bi mu jasno da je kucnuo njegov smrtni čas.
Ravino ga je trovao hlorom. Douel je znao da nije u stanju da se
iskobelja iz čvrsto stisnutih kaiša kojima je bio vezan i iz umirujuće
košulje. Ali u tom trenutku nagon samoodržanja bio je jači od
argumenata razuma. Douel pokuša na sve načine da se oslobodi.
Izvijao se čitavim telom kao crv, sagibao se, sklupčavao se, njihao od
zida do zida. Ali nije vikao, nije molio za pomoć, ćutao je, čvrsto
stisnuvši zube. Pomračenje svesti nije ovladalo njegovim telom, već
ga je insliktivno štitilo.
Svetlost se zatim ugasi, i Douel kao da je nekud ponirao . . .
Probudi ga svež vetar koji je titrao njegovu kosu. Sa izvanrednim
naporom volje napreže se da otvori oči: za jedan tren pred njim
promače nečije poznato lice, kao da je to Lare, ali u odelu policajca.
Do sluha mu dopre šum automobilskog motora. Glava mu je prskala
od boli. »Bunilo, ali ja sam, ipak, još živ«, — pomisli Douel. Očni
kapci mu se opet sklopiše. Kada ponovo otvori oči, dnevna svetlost
zaseni ih do boli. Artur zažmuri i odjednom začu ženski glas:
— Kako se osećate?
Po zapaljivim očnim kapcima Douela neko prevuče vlažni
komadić vate. Otvorivši najzad oči, Artur vide Loran koja se naginjala
nad njim. Osmehnu joj se i, osmotrivši unaokolo, vide da leži u onoj
istoj sobi u kojoj je ležala Brike.
— Znači, ja nisam umro? — tiho upita Douel.
— Na vašu sreću, niste umrli, ali bili ste na ivici smrti, — reče
Loran.
U susednoj sobi začuše se žustri koraci i Artur vide Larea. Mahao
je rukama i vikao:
— Čujem razgovor! Dakie, oživeo je. Zdravo, dragi moj! Kako se
osećaš?
— Hvala, — odgovori Douel i, osetivši bol u grudima, reče: —
Boli me glava ... i grudi . . .
— Nemojte mnogo govoriti, — upozori ga Lare, — može vam biti
gore. Onaj obešenjak Ravino umalo vas nije otrovao gasom, kao
pacova u kotlarnici broda. Ali, Douelu, kako smo ga sjajno nasamarili!
I Lare poče da se smeje tako da ga Loran prekorno pogleda, bojeći
se da njegova odveć bučna radost ne uznemiri bolesnika.
— Neću, neću, — odgovori joj Lare shvativši njen pogled. —
Sada ću vam ispričati po redu. Uhvativši gospođicu Loran i pričekavši
malo, reče: bilo nam je jasno da vam neće poći za rukom da se
prebacite za njom . . .
— Vi . . . ste čuli moj uzvik? — upita Artur.
 — Čuli smo. Ćutite! I pohitali smo da umaknemo pre no što
Ravino pošalje poteru. Petljanje s vama zadržalo je njegovu bandu, a
time ste nam veoma pomogli da izmaknemo neprimećeni. Odveć
dobro smo znali da ćete se tamo loše provesti. Igralo se otvorenim
kartama. Mi, to je Štaub i ja, želeli smo da vam što je moguće pre
dođemo u pomoć. Ipak smo morali da najpre smestimo gospođicu
Loran, a odmah zatrm da smislimo plan vašeg spasavanja i da
pristupimo njegovom izvršenju. Vaše zarobljavanje bilo je
nepredviđeno... Sada je trebalo da i mi po svaku cenu prodremo iza
kamene ograde, a to, i sami znate, — nije laka stvar. Odlučili smo da
ovako postupimo: ja i Staub nabavili smo policiske uniforme, dovezli
se automobilom i izjavili da smo došli da izvršimo sanitarnu
inspekciju. Staub je čak napravio ovlašćenje na koje je ucrtao sve
pečate. Na našu sreću, na vratima nije bio pravi vratar, već običan
bolničar, koji, po svemu sudeći, nije bio upoznat sa uputstvom
Ravinoa da nikoga ne puštaju unutra pre no što se preko telefona
dobije njegova saglasnost. Mi smo se ophodili sa velikim autoritetom i
...
— Dakle, to nije bilo buniio ... — prekide ga Artur. — Sećam se
da sam vas video u policiskoj uniformi i da sam čuo brektanje
automobila.
— Da, da, u automobilu vas je produvao svež vetar, i vi ste se
osvestili, ali ste zatim ponovo izgubili svest. Slušajte sad dalje.
Bolničar nam je otvorio vrata i mi smo ušli. Izvršiti ostalo nije bilo
teško, ali nije bilo ni tako lako kao što smo pretpostavljali. Zahtevao
sam da nas odvedu u kabinet Ravinoa. Ali drugi bolničar, kome smo
se obratili, bio je, očevidno, iskusan čovek. Podozrivo nas je
osmotrao, rekao nam da pričekamo i ušao u zgradu. Kroz nekoliko
minuta došao je k nama nekakav čovek kukasta nosa, u belom
mantilu, sa naočarima u okviru od kornjače . . .
— Asistent Ravinoa, doktor Buš.
Lare klimnu glavom i nastavi:
— On nam je rekao da je doktor Ravino zauzet i da možemo da
razgovaramo sa njim, Bušem. Nastojao sam na tome da nam je
neophodno potrebno da vidimo samoga Ravinoa. Bušje ponavljao da
je to sada nemoguće, zato što se Ravino nalazi kraj teškog bolesnika.
Tada Štaub ne misleći se dugo, uze Buša za ruku ovako, — Lare
desnom rukom uhvati podlakticu svoje leve ruke, — i izvrnu je, evo
ovako. Buš kriknu od boli, a mi mimo njega uđemo u zgradu. Ali,
dođavola, nismo znali gde se nalazi Ravino i bili smo u velikoj
nedoumici. Srećom, on se sam u taj mah pojavi u hodniku. Prepoznao
sam ga, jer sam ga video kad sam vas tamo doveo kao svog duševnog
obolelog prijatelja. »Šta ste želeli?« oštro upita Ravino. Bilo nam je
jasno da više nemamo potrebe da igramo komediju i, približivši se
Ravinou, žurno smo izvadili revolvere i uperili mu u čelo. Ali u tom
času nosati Buš, — ko bi se nadao od te ruine takvoj okretnosti! —
udari po ruci Štauba, i to tako snažno i neočekivano da mu izbi
revolver, a Ravino me ščepa za ruku. Tada nasta takva gužva da ju je,
bogme, teško opisati. U pomoć Ravinou i Bušu već su pritrčavali
bolničari sa svih strana. Bilo ih je mnogo, i oni bi nas, svakako brzo
savladali. Ali, na našu sreću, mnoge je zbunjivala policiska uniforma.
Znali su da teška kazna sleduje onome ko se suprotstavi policiji,
utoliko pre ako je taj otpor spojen sa nasilnim napadima na
pretstavnike vlasti. Ma koliko da je Ravino vikao da je naša policiska
uniforma maskarada, većina bolničara više je volela da bude u ulozi
posmatrača, i malo se ko usudio da stavi ruku na svetu i
neprikosnovenu policisku uniformu. Naš drugi adut bilo je vatreno
oružje, koje bolničari nisu imali. Ali je, bogme, ne manji adut bila i
naša snaga, spretnost i hrabrost. To je izjednačilo snage. Jedan
bolničar baci se na Štauba kad se on sagnu da podigne ispali revolver.
Ispostavilo se da je Štaub bolji majstor u svim načinima borbe. On
strese sa sebe neprijatelja i, nanoseći udarce, odgurnu nogom revolver
za kojim se pružala nečija ruka. Treba mu odati dužno priznanje; borio
se izvanredno hladnokrvno i samopregorno. Na moja ramena obesila
su se dva bolničara. Neizvesno kako bi se okončala ta bitka da nije
bilo Štauba. Pokazao se junačina. Nekako mu je uspelo da podigne
revolver i, ne misleći mnogo, da ga upotrebi. Nekoliko ispaljenih
hitaca smesta je ohladiio vatrenost bolničara. Kada je jedan od njih
zaurlao uhvativši se za svoje okvavljeno rame, ostali su u tren oka
otstupili. Ali Ravino se nije predavao. Uprkos tome što smo mu na
obe slepoočnice prislonili revolver, viknuo je: »I kod mene će se naći
oružje. Narediću svojim ljudima da pucaju na vas, ako smesta ne odete
odavde?« Tada Štaub, bez izlišnih reči, stade da izvrće ruku Ravinou.
Taj zahrat izaziva tako vrašku bol, da čak i najsnažniji banditi riču kao
nilski konji i postaju krotki i poslušni. Kosti Ravinoa su prštale, suze
su mu navrle na oči, ali se ipak nije predavao. »Šta gledate?« — viknu
bolničarima koji su stajali malo dalje. — Na oružje!« Nekoliko
bolničara potrča, verovatno po oružje, ostali nam se ponovo približiše.
Ja sam za časak odmakao revolver od Ravinove glave i opalio par
puta. Posluga se opet okameni; jedan se bolničar stropošta na pod s
potmulim jaukom.
Lare predahnu i nastavi:
— Da, gorelo nam je pod nogama. Nepodnošljiva bol sve je više
savlađivala Ravinoa, a Štaub mu je sve jače izvrtao ruku. Najzad
Ravino, grčeći se od boli, prosikta: »Šta hoćete?« — »Da nam smesta
predate Artura Douela«, — rekoh. »Sasvim razumljivo, — odgovori
Ravino škrgućući zubima, — prepoznao sam vaše lice. Ta pustite mi
već jednom ruku, đavo vas odneo! Odvešću vas k njemu... Štaub mu
pusti ruku samo toliko da bi mogao doći sebi: već je gubio svest.
Ravino nas odvede do komore u kojoj ste bili zatvoreni i pokaza nam
očima ključ. Otvorio sam vrata i ušao u komoru u pratnji Ravinoa i
Štauba. Pred našim očima ukaza se žalostan prizor: povijeni kao
odojče grčili ste se u poslednjim trzajima, kao napola zgažen crv. U
komori se osećao zagušljivi miris hlora. Štaub, da se više ne bi petljao
sa Ravinoom, zadade mu laki udarac odozdo u vilicu i doktor se
stropošta na pod kao vreća. A mi smo vas, gušeći se, izvukli iz
komore i zalupili vrata.
— A Ravino? On . . .
Ako se uguši, neće biti velika šteta, — zaključili smo. No njega su,
verovatno, oslobodili i osvestili posle našeg odlaska . .. Izvukli smo se
iz tog osinjeg gnezda prilično srećno, ako se ne računa i to da smo
preostale metke morali da ispalimo u pse ... I eto, vi ste ovde.
— Jesam li dugo ležao bez svesti?
— Deset sati. Lekar je tek maločas otišao pošto se uverio da su
vam disanje i puls normalni i da ste izvan opasnosti. Da, dragi moj, —
nastavi Lare trljajući ruke, — uskoro će doći do skandaloznog
sudskog procesa. Ravino će sesti na optuženičku klupu zajedno sa
profesorom Kernom. Ja ću pokrenuti tu stvar.
— Ali pre svega treba naći živu ili mrtvu glavu profesora Douela,
— tiho reče Artur.
 OPET BEZ TELA

Profesora Kerna je toliko obradovao neočekivani povratak Brike

da je čak zaboravio da je izgrdi. Uostalom, nije mu ni bilo do toga.
Džon je morao na rukama da unese Brike, a ona je pritom jaukala od
boli.
— Doktore, oprostite mi, — reče Brike ugledavši Kerna. — Nisam
vas poslušala . . .
— Samu ste sebe kaznili, — odgovori Kern, pomažući Džonu da
odbeglu smesti u postelju.
— Ali, čak ni haljinu nisam skinula.
— Dozvolite, ja ću vam pomoći da to učinite.
Kern poče oprezno da skida haljinu sa Brike. U isto vreme
posmatrao ju je iskusnim okom. Lice joj se neobično podmladilo i
osvežilo. Od bora nije ostalo ni traga. »Delatnost žlezda sa
unutrašnjim lučenjem, — pomisli on. — Mlado telo Andželike Gaj
podmladilo je glavu Brike«.
Profesor je još odavno znao čijeg se tela domogao u mrtvačnici.
Pažljivo je pratio pisanje štampe i ironično se osmehivao čitajući o
traganjima za »bez traga nestalom« Andželikom Gaj.
— Opreznije . . . noga me boli, — namršti se Brike kad ju je Kern
okrenuo na drugi bok.
— Doskakutali ste! Ta ja sam vas upozoravao.
Uđe bolničarka, starija žena, tupog izraza lica.
— Skinite je, — mahnu joj Kern glavom pokazujući na Brike.
— A gde je gospođica Loran? — začudi se Brike.
— Nije više ovde. Bolesna je.
 Kern se okrete, zadobova prstima po naslonjaču kreveta i iziđe iz
sobe.
— Vi odavno radite kod profesora Kerna? — upita Brike
nepoznatu bolničarku.
Ona promrmlja nešto nerazgovetno, pokazujući na svoja usta.
»Nema, — shvati Brike. — Nemam s kim ni reči da progovorim«.
Bolničarka je ćutke uzela haljinu i izašla. Ponovo uđe Kern.
— Pokažite mi vašu nogu.
— Mnogo sam plesala, — poče Brike svoju pokajničku ispovest.
— Brzo se otvorila rana na tabanima. Ja nisam obraćala pažnju . . .
— I nastavili ste da plešete?
— Ne, bolelo me je kad sam plesala. Ali sam par dana igrala tenis.
To je tako čarobna igra!
Kern joj je, slušajući njeno brbljanje, pažljivo pregledao nogu i sve
se više mrštio. Noga je otekla do kolena i pocrvenela. On je pritisnu na
nekoliko mesta.
— O, boli! . . . — uzviknu Brike.
— Imate groznicu?
— Da, od juče uveče.
— Tako ... — Kern izvadi cigaru i zapali. — Stanje je vrlo
ozbiljno. Eto do čega dovodi neposlušnost. A s kim ste izvoleli igrati
tenis?
Brike se zbuni.
— S jednim . . . mladićem, poznanikom.
— Zar mi nećete ispričati šta se uopšte dešavalo s vama od onog
vremena kada ste pobegli od mene?
— Bila sam kod svoje prijateljice. Ona se veoma iznenadila kada
me je ugledala živu. Rekla sam joj da se ispostavilo da moja rana nije
smrtna i da su me izlečili u bolnici.
— O meni i .,, glavi ništa niste govorili?
— Naravno, ne, — ubedljivo odgovori Brike. — Čudno bi to bilo
pričati. Smatrali bi me ludom.
Kern odahnu s olakšanjem. »Sve je prošlo bolje no što sam
pretpostavljao«, — pomisli.
— Ali, profesore, šta je s mojom nogom?
— Plašim se da ću morati da je odrežem.
Oči Brike se zažariše od straha.
— Odrezati nogu! Moju nogu! Da budem bogalj?
Kern ni sam nije želeo da unakazi to telo koje je dobio i oživeo sa
takvim naporom. Pa i efekt demonstracije izgubio bi umnogome ako
bude morao da prikazuje bogalja. Dobro bi bilo kad bi se nekako
izbegla amputacija noge, ali teško da je to bilo moguće.
— Možda ćete moći da mi napravite novu nogu?
— Ne uznemiravajte se, pričekaćemo do sutra. Ja ću već navratiti
do vas, — reče Kern i iziđe.
Ponovo uđe nema bolničarka da ga smeni. Donela joj je šolju
buljona i prepečeni hleb. Brike nije imala apetita. Tresla ju je groznica
i, uprkos upornih mimika nagovaranja bolničarke, nije mogla okusiti
više od dve kašike.
— Odnesite, ne mogu.
Bolničarka izađe.
— Treba ponovo izmeriti temperaturu, — ču Brike glas Kerna iz
susedne odaje. — Zar ne znate tako proste stvari? Govorio sam vam
već o tome.
Bolničarka ponovo uđe i pruži Brike termometar.
Bolesnica poslušno stavi termometar. A kad ga izvadi i pogleda,
pokazivao je trideset i devet stepeni.
Bolničarka zabeleži temperaturu i sede kraj bolesnice.
Brike, da ne bi gledala tupo i ravnodušno lice bolničarke, okrenu
glavu prema zidu. Ali čak i to lako pokretanje glave izazva bol u nozi i
trbuhu. Brike muklo zastenja i zatvori oči. Pomisli na Larea: »Mili,
kad ću ga videti? . . .«
U devet sati uveče groznica se pojača i ona poče da bunca. Brike
se činilo da se nalazi u kajiti jahte. Talasi su sve uzburkaniji, jahta se
ljulja, i od toga joj se iz grudi penje klupče od koga joj se gadi i ide
prema grlu . . . Lare se baca na nju i davi je. Ona viče, bacaka se po
postelji . . . Nešto vlažno i hladno dotiče se njenog čela i srca. Košmari
iščezavaju.
Vidi sebe na teniskom igralištu zajedno sa Lareom. Kroz laku
mrežu ograde plavi se more. Sunce nemilosrdno pali, glava je boli i
hvata je vrtoglavica. »Kad me glava ne bi tako bolela . . . To strašno
sunce! . .. Ne mogu da propustim loptu . . .« — i ona s naporom prati
pokrete Larea, koji podiže reket da udari loptu. »Plej« — dovikuje
Lare, blistajući zubima na jarkom suncu, i pre no što ona uspeva da
odgovori, šalje loptu. »Aut«, — glasno odgovara Brike, radujući se što
je Lare prejako poslao loptu . . .
— Nastavljate da igrate tenis? — čuje ona nečiji neprijatan glas i
otvara oči. Pred njom, nagnuvši se, stoji Kern i drži je za ruku. Broji
puls. Zatim joj pregleda nogu i nezadovoljno odmahuje glavom.
— Koliko je sati? — upita Brike, krećući s mukom jezik,
—Dva sata posle ponoći. Znate šta, draga vetropirko, mora vam se
amputirati noga.
— Šta to znači?
— Otseći.
— Kada?
— Ovoga časa. Ne sme se više oklevati ni trenutka, jer će u
protivnom nastupiti opšte otrovanje.
Misli Brike se mešaju. Ona čuje glas Kerna kao u snu i jedva
shvata njegove reči.
— I visoko ćete otseći? — govori Brike skoro ravnodušno.
— Evo dovde, — Kern joj ivicom dlana pokaza ispod trbuha. Od
tog pokreta Brike oseti jezu u stomaku. Svest joj se sve više bistrila.
— Ne, ne, ne, — reče ona užasnuta. — Neću dozvoliti! Neću!
— Hoćete da umrete? — mirno upita Kern.
— Ne.
— Onda izaberite jedno od to dvoje.
— A kako će Lare? Ta on me voli ... — promuca Brike. — Hoću
da živim i budem zdrava. A vi hoćete sve da oduzmete . . . Grozni ste,
plašim vas se! Spasite! Spasite me! . . .
 Ona ponovo poče da bunca, da viče. Otimala se da ustane i
bolničarka je s mukom zadržavala. Ubrzo ode da dovede i Džona u
pomoć.
Za to vreme Kern je u susednoj odaji žurno pripremao sve što mu
je bilo potrebno za operaciju.
Prošlo je dva sata posle ponoći kad su Brike položili na operacioni
sto. Ona se osvestila i ćutke gledala Kerna kao da gleda dželata koji će
je pogubiti.
— Poštedite me, — prošapta ona najzad. — Spasite me . . .
Maska joj je prekrila lice. Bolničarka joj je brojala puls. Džon je
sve čvršće pritiskivao masku. Brike ponovo izgubi svest.
Došla je sebi tek u postelji. Vrtelo joj se u glavi. Bilo joj je muka.
Kao kroz maglu sećala se operacije, uprkos strašne iznemoglosti,
podiže glavu, osmotri nogu i tiho prostenja. Noga joj je bila otsečena
iznad kolena i čvrsto uvezana zavojima. Kern je održao reč: učinio je
sve što je mogao da što je moguće manje sakati telo Brike. Rizikovao
je i izvršio amputaciju tačno proračunavši da se može staviti proteza.
Čitav dan posle operacije Brike se osećala prilično dobro, ma da
joj temperatura nije spadala, što je veoma zabrinjavalo Kerna.
Navraćao je k njoj svaki čas i posmatrao nogu.
— Šta sad da radim bez noge? — zapitkivala je Brike Kerna.
— Ne uznemiravajte se, napraviću vam novu nogu, bolju od
pređašnje, — umirivao ju je Kern, — Plesaćete. — Ali lice mu se
mrštilo: noga je pocrvenela iznad amputiranog mesta i natekla.
Uveče se temperatura poveća. Brike stade da se bacaka, da ječi i
bunca.
U jedanaest sati temperatura je već iznosila četrdeset koma šest
stepeni.
Kern ljutito opsova: bilo mu je jasno da je nastupilo opšte trovanje
krvi. Tada, ne misleći više o spasavanju tela Brike, Kern reši da otrgne
od smrti makar deo eksponata. »Ako se svi krvni sudovi isperu
antiseptičkim, zatim fiziološkim rastvorom i pusti sveža, zdrava krv,
glava će živeti«.
 I on naredi da ponovo prenesu Brike na operacioni sto.
Brike je ležala bez svesti i nije osećala kako je oštri skalpel brzo
načinio zarez na njenom vratu, iznad crvenih ožiljaka koji su ostali
posle prve operacije. Taj zarez nije odvojio samo glavu Brike od
njenog divnog mladog tela. On je otsekao od Brike čitav svet, sve
radosti i nade u kojima je živela.
 TOM UMIRE DRUGI PUT

Glava Toma venula je iz dana u dan. Tom nije bio stvoren da živi
samo svešću. Da bi se dobro osećao, bilo mu je preko potrebnono da
radi, da se kreće, da podiže teret, da zamara svoje snažno telo, zatim
da mnogo jede i čvrsto spava.
Često je zatvarao oči i zamišljao da napreže svoja leđa, da podiže i
nosi teške džakove. Činilo mu se da oseća svaki nabrekao mišić.
Osećaj je bio tako realan da je otvarao oči u nadi da &e ugledati svoje
snažno telo. Ali pod sobom je, kao i ranije, video samo noge stola.
Tom je škrgutao zubima i ponovno zatvarao oči.
Da bi se oraspoložio, počinjao je da misli na selo. Ali istoga časa
setio bi se svoje neveste, koju je zauvek izgubio. Nije jedanput molio
Kerna da mu što pre pribavi novo telo, ali mu je ovaj sa osmehom
odgovarao:
— Baš nikako ne mogu da pronađem ono koje bi odgovaralo,
strpite se još malo.
— Pa makar kakvo bilo, kržljavo telašce, — molio je Tom: tako je
snažna bila njegova žudnja da se vrati u život.
— S kržljavim telom ćeš propasti. Tebi treba zdravo telo, —
odgovarao bi mu Kern.
Tom je čekao. Dan za danom je prolazio, a njegova glava i dalje je
štrčala na visokom stočiću:
Naročito su mu bile mučne noći bez sna. Počeo je da halucinira.
Odaja se okretala, magla je sve prekrivala, a iz magle se pojavljivala
glava konja. Sunce se rađalo. Kroz dvorište je trčao pas, kokoške su se
čerupale . . . Najednom, hučući, odnekud je izleteo kamion i ustremio
se na Toma. Taj prizor ponavljao se neprestano, i Tom je bezbroj puta
umirao.
Da bi se izbavio košmara, Tom je počinjao da šapuće pesme, —
izgledalo mu je kao da peva, — ili da broji.
Jednom ga zabavi sledeća igra: pokuša da u ustima zadrži vazdušni
mlaz. Kada je časak zatim naglo otvorio usta, vazduh izlete otuda sa
zabavnim praskom.
Tomu se to veoma dopade i poče svoju igru ponovo. Zadržavao je
vazduh dotle dok se sam ne bi probio kroz čvrsto stisnute usne. Tom
stade pritom da iskreće jezik: nastajali su vrlo smešni zvuci. A koliko
sekundi on može da zadrži vazduh? Tom stade da broji: pet, šest,
sedam, osam . . . »Š-š-š«, — probi se vazduh. Još . . . Treba doterati
do tuceta . .. Jedan, dva, tri . . . šest, sedam . . . devet, jedanaest . . .
dana . . .
Zbijen vazduh najednom udari u nepce takvom silinom da Tom
oseti kako mu se glava podiže sa staklene podloge
»Tako, dakle, sletećeš sa svoje motke«, pomisli Tom.
Iskosi oči i vide da se krv razlila po staklenoj podlozi i da kaplje
na pod. Očigledno, vazdušni mlaz koji mu je pridigao glavu olabavio
je cevčice uvučene u krvne sudove. Tomovu glavu obuze strava: zar je
to kraj? I stvarno, svest poče da mu se muti. Tom je imao takvo
osećanje kao da mu nedostaje vazduha: to krv, što je hranila njegovu
glavu, nije više mogla dospeti u njegov mozak u dovoljnoj količini,
donoseći za život neophodan kiseonik. Video je svoju krv, osećao da
se polako gasi. On nije želeo da umre! Svest se grčevito hvatala za
život. Hteo je da živi po svaku cenu! Da dočeka novo telo koje mu je
Kern obećao . . .
Tom je nastojao da ponovo nasadi glavu, skraćujući mišiće vrata,
pokušavao je da je zanjiše, ali je samo pogoršao svoj položaj: stakleni
krajevi cevčica sve su više izlazili iz vena. S poslednjim iskrama svesti
Tom poče da viče kako još nikada nije vikao u životu.
Ali to više nije bio krik. To je bilo samrtno krkljanje . . .
Kada se, lak na snu, Džon trže od tih nepoznatih zvukova i utrča u
odaju, Tomova glava je jedva micala usne. Džon je, kako je znao i
umeo, postavio glavu na svoje mesto, uvukao cevčice i brižljivo
obrisao krv da profesor Kern ne bi video tragove noćnog događaja.
Sutradan ujutru glava Brike, odeljena od tela, već je stajala na
svom starom mestu, na metalnom stočiću sa staklenom pločom, i Kern
ju je dovodio svesti.
Kada je »isprao« glavu od preostale septične krvi i pustio priliv
sveže, zdrave krvi, zagrejane do trideset i sedam stepeni, lice Brike se
zarumenilo. Posle nekoliko trenutaka ona otvori oči i, još ne
shvatajući, zaustavi ih na Kernu. Zatim s vidljivim naporom pogleda
naniže i oči joj se razrogačiše.
— Opet bez tela . . . — prošapta glava Brike, i na oči joj navreše
suze. Sada je mogla samo da šišti: mišići glasnih žica bili su prerezani
iznad starog preseka.
»Odlično, — pomisli Kern, — sudovi se brzo pune tečnošću,
ukoliko to nije zaostala tečnost u suznim kanalima. Ipak, ne treba
gubiti dragocenu tečnost na suze«.
— Ne plačite i ne jadikujte, gospođice Brike. Surovo ste kazali
samu sebe za svoju neposlušnost. Ali ja ću vam pribaviti novo telo,
bolje od prethodnog, strpite se još par dana.
I, udaljivsi se od glave Brike, Kern priđe Tomovoj glavi.
— No, a kako je naš farmer?
Kern se odjednom namršti i pažljivo pogleda glavu Toma.
Izgledala je vrlo loše. Koža joj je potamnela, usta su bila
poluotvorena. Kern pogleda cevčice i obasu grdnjama Džona.
— Mislio sam da Tom spava, — pravdao se Džon.
— Ti si se sam uspavao, magarčino!
Kern se pozabavi Tomovom glavom.
— Ah, kakva strahota! . . . šištala je Brike. — On je umro. Ja se
bojim pokojnika . . . Isto se tako bojim da umrem . . . Od čega je
umro?
— Zatvori joj slavinu za vazduh! — ljutito naredi Kern.
Brike umuknu na pola reči, ali je i dalje preplašeno i preklinjući
gledala u oči bolničarku i bespomoćno micala usnama.
— Ako za dvadeset minuta ne vratim glavu u život, ne preostaje
ništa drugo do da je bacimo, — reče Kern.
Kroz petnaest minuta glava je davala izvesne znake života. Očni
kapci i usne su zadrhtale, ali su oči gledale tupo, bezizrazno. Posle
nekoliko minuta glava reče par sasvim bezveznih reči. Kern je već
slavio pobedu. Ali glava najednom opet ućuta. Nijedan nerv nije
zadrhtao na licu.
Kern pogleda termometar.
— Temperatura leša. Svršeno je.
I zaboravivši na prisustvo Brike, on besno povuče glavu za guste
kose, smače je sa stočića i baci u veliki metalni lavor.
— Iznesi je i stavi na led . . . Treba izvršiti sekciranje.
Crnac hitro zgrabi lavor i izađe. Glava Brike pratila ga je očima
razrogačenim od užasa.
U Kernovom kabinetu zazvoni telefon. Kern ljutito baci cigaru na
pod, koju je tek hteo da pripali, i ušavši u kabinet snažno zalupi vrata.
Zvao ga je Ravino. Javljao je da mu je poslao neobično važno
pismo koje je već moralo ga stigne.
Kern siđe dole i sam izvadi pismo iz poštanskog sandučeta.
Penjući se uz stepenište Kern nervozno rascepi koverat i poče da čita.
Ravino mu javlja da je Artur Douel, prodrevši u njegovu bolnicu kao
bolesnik, oteo gospođicu Loran, a potom i sam pobegao .
Kern posrnu i umalo ne pade na stepeništu.
— Artur Douel! . . . Sin profesora . . . On je ovde? I on, naravno,
sve zna . . .
Pojavio se nov neprijatelj koji ga neće poštedeti. Kern spali pismo
u svom kabinetu i stade da hoda po tepihu, smišljajući plan akcije. Da
uništi glavu profesora Douela? To uvek može učiniti za par minuta.
Ali glava mu je još uvek potrebna. Preko je potrebno samo preduzeti
mere da taj dokaz njegove stvarne krivice ne padne u oči stranim
licima. Zatim... zatim je neophodno što pre demonstrirati glavu Brike.
Pobediocima ne sude. Ma šta govorili Loran i Douel Artur, Kernu će
biti lakše da se bori sa njima kad njegovo ime bude okruženo oreolom
sveopšteg priznanja i poštovanja.
Kern diže telefonsku slušalicu, pozva sekretara naučnog društva i
zamoli ga da dođe k njemu da se dogovore o organizovanju sedmce
naučnog društva na kojoj će on, Kern, demonstrirati rezultate svojih
najnovijih radova. Kern potom telefonira redakcijama najvećih listova
i zamoli ih da pošalju k njemu svoje saradnike.
»Treba dati širok publicitet najveličanstvenijem otkriću profesora
Kerna . . . Mogu demonstrirati i kroz tri dana, kada glava Brike dođe
malo sebi i kad se privikne na to da je izgubila telo . . . Tako, a sad . .
.«
Kern se uputi u laboratoriju, stade da pretura po ormarima, izvadi
špric, Bunzenovu lampu, uze vatu, kutijicu na kojoj je pisalo »parafin«
i ode u odaju u kojoj je bila smeštena glava profesora Douela.
 ZAVERENICI

Kućica Larea služila je kao glavni štab »zaverenika«: Artura

Douela, Larea, Stauba i Loran. Na zajedničkom savetovanju doneta je
odluka da je za Loran opasno da se vrati u svoj stan. Ali pošto je
Loran želela da se što pre vidi sa svojom majkom, Lare je otišao kod
gospođe Loran, i dovezao je svojoj kući.
Videvši kćer živu i zdravu, starica se umalo nije onesvestila od
radosti; Lare je morao da je pridrži i da je posadi u naslonjaču.
Majka i kći smestile su se u dve sobe na trećem spratu. Radost
gospođice Loran pomućivalo je samo to što Artur Douel, »spasilac«
njene kćeri, još uvek lezi bolestan. Srećom, on nije odveć dugo bio
izložen dejstvu zagužljivog gasa. Zahvaljujući svom neobično
zdravom organizmu Douel se spasao.
Madam Loran i njena kći smenjivale su se dežurajući kraj
bolesnikove postelje. Artur Douel se za to vreme veoma sprijateljio sa
Loranovima, a Mari Loran ga je negovala više nego svesrdno; pošto
nije bila u stanju da pomogne glavi oca, Loran je svu svoju brigu
prenosila na sina. Tako joj se činilo. Ali postojao je još jedan uzrok
koji ju je primoravao da mimo volje ustupi svojoj majci mesto
negovateljice. Artur Douel bio je prvi muškarac koji je uzbudio njenu
devojačku maštu. Upoznala se s njim pod veoma romantičnim
okolnostima, — on ju je kao vitez oteo, oslobodio iz strašne kuće
Ravinoa. Koban udes njegovog oca ostavio je i na njemu senku
tragičnosti. A njegove lične osobine: — hrabrost, snaga, mladost —
delovale su tako zanosno da se ona teško mogla odupreti.
Artur Douel je susretao Mari Loran isto tako nežnim pogledima.
On se bolje snalazio u svojim osećanjima i nije skrivao da njegova
nežnost nije samo dug bolesnika svojoj požrtvovnoj negovateljici.
Nežni pogledi mladih ljudi nisu promakli neopaženo. Majka Loran
pravila se da ništa ne primećuje, mada je, očigledno, odobravala izbor
svoje kćeri. Štaub, koji se kao strastan sportista prezrivo odnosio
prema ženama, smeškao se podrugljivo i u duši sažaljevao Artura, a
Lare je duboko uzdisao, videću zoru tuđe sreće, i nehotice se sećao
divnog tela Andželike, pri čemu je sada češće na tom telu zamišljao
glavu Brike, a ne Gaj. Sam se često ljutio na sebe zbog te
»nevernosti«, ali se pravdao time da ovde igra ulogu zakon asocijacije:
glava Brike svuda je pratila telo Gaj.
Artur Douel nije mogao da dočeka trenutak kada će mu lekar
dozvoliti da ustane. Ali Artur je smeo samo da govori, ne ustajući iz
postelje, a svima u njegovoj okolini stavljeno je na znanje da štede
Douelova pluća.
On je, hteo ne hteo, morao da se uživi u ulogu pretsednika koji
sluša mišljenja drugih i samo ukratko pobija ili rezimira »prepirke«.
A prepirke su bile burne. Lare i Štaub su u njih unosili posebnu
vatrenost.
Šta da se radi sa Ravinoom i Kernom? Štaub je odnekud izabrao
Ravinoa za svoju žrtvu i razvijao je planove »razbojničkih prepada«
na njega.
— Nismo uspeli da dotučemo tog psa, a neophodno je uništiti ga.
Svaki dah tog psa skrnavi zemlju! Smiriću se tek onda kad ga zadavim
vlastitim rukama. Eto, vi kažete, — žestio se obraćajući se Douelu, —
da je najbolje predati tu stvar sudu i dželatu. Ali zar nam sam Ravino
nije govorio da je potkupio vlasti.
— Mesne, — dopuni ga Douel.
— Pričekajte, Douelu, — umeša se u razgovor Lare. — Od govora
možete imati samo posledice. I vi, Štaube, ne govorite o onom o čemu
je potrebno govoriti. Biće vremena da se obračunamo sa Ravinoom.
Naš najneposredniji cilj treba da bude razobličavanje Kernovog
zločina i pronalaženja glave profesora Douela. Treba na svaki način
prodreti u Kernovu kuću.
— Ali kako ćete prodreti? — upita Artur,
— Kako? Pa onako kako prodiru provalnici i lopovi.
— Vi niste provalnik. To nije tako mala veština. — Lare se
zamisli, a zatim se lupi po čelu.
— Pozvaćemo Žana na gostovanje. Pa Brike mi je, kao svom
prijatelju, otkrila tajnu njegovog zanimanja. On će biti polaskan!
Jedan jedini put u životu obiće bravu na vratima iz nekoristoljubivih
pobuda.
— A ako on nije tako nekoristoljubiv?
— Platićemo mu. Može nam samo prokrčiti put i ukloniti se sa
scene pre no što pozovemo policiju; a mi ćemo je svakako pozvati.
Ali njegov žar rashladi Artur Douel. Tiho i polako poče da govori:
— Mislim da sva ova romantika u datom slučaju nije potrebna.
Kern je, po svoj prilici, već saznao od Ravinoa da sam stigao u Pariz i
da sam učestvovao u otmici gospođice Loran. Dakle, nema više
potrebe čuvati inkognito. To je prvo. Zatim, ja sam sin . . . pokojnog
profesora Douela i zato imam zakonsko pravo, kako kažu pravnici, da
povedem postupak, da zahtevam sudsku istragu, proces . . .
— Opet sudski, — očajno odmahnu rukom Lare. — Splešće vas
sudske začkoljice, a Kern će izmigoljiti.
Artur se zakašlja i nehotice se namršti od boli u grudima.
— Odveć mnogo govorite, — brižno reče gospođa Loran, koja je
sedela kraj Artura.
— Nije to ništa, — odgovori joj on trljajući grudi. — To će odmah
proći . . .
Tog trenutka uđe u sobu Man Loran, veoma uzbuđena.
— Evo, čitajte, — reče ona, pružajući Douelu novine.
Na prvoj strani, krupnim slovima, bilo je otštampano:

SENZACIONALNO OTKRIĆE PROFESORA KERNA

A kao podnaslov znatno sitnijim slovima:

 Demonstracija oživljavanja čovečije glave
U kratkoj vesti saopštavano je da će sutra uveče u naučnom
društvu održati referat profesor Kern. Referat će biti praćen
demostracijom oživljavanja čovečije glave.
Dalje se govorilo o istorijatu Kernovih istraživanja, nabrojani su
njegovi naučni radovi i izvanredno uspele operacije koje je izvršio.
Zatim je sledio članak koji je potpisao sam Kern. U njemu je u
opštim crtama izložen istorijat njegovih ogleda oživljavanja glava —
najpre pasa, a zatim ljudi.
Loran je sa napetom pažnjom pratila čas izraz lica Artura Douela,
čas pogled njegovih očiju, koji je preletao preko redova, Douel je
sačuvao spoljašnji mir. Tek kad završi čitanje na njegovom licu zatitra
i ugasi se tužan osmeh.
— Nije li to gnusno? — uzviknu Mari Loran kad joj Artur ćutke
pruži novine. — Taj hulja nijednom rečju ne pominje ulogu vašeg oca
u čitavom tom »senzacionalnom otkriću«. Ne, ja to ne mogu tako
ostaviti? — Obrazi Loran se zažariše. — Za sve ono što je Kern učinio
sa mnom, sa vašim ocem, s vama, sa onim nesrećnim glavama koje je
uskrsnuo za pakleno bestelesno postojanje, on mora biti kažnjen. Mora
odgovarati ne samo pred sudom, već i pred društvom. Bila bi najljuća
nepravda dopustiti mu da likuje ma i jedan čas.
— Šta vi hoćete? — tiho upita Douel.
— Da mu pokvarim trijumf! — vatreno odgovori Loran. —
Pojaviti se na sednici naučnog društva i pred čitavim svetom baciti mu
u lice optužbu da je ubica, prestupnik, lopov . . .
Nije nikakvo čudo što se gospođa Loran uznemiri. Ona je tek sad
shvatila koliko su oslabili nervi njene kćeri. Prvi put je mati videla
svoju kćer u tako uzbuđenom stanju. Gospođa Loran se uzalud trudila
da je umiri, ali Loran kao da ništa nije primećivala oko sebe. Plamtela
je negodovanjem i žudnjom za osvetom. Lare i Staub su je sa
čuđenjem posmatrali. Ona ih je prevazišla svojom vatrenošću i
neukrotivim gnevom. Majka Loran molećivo je gledala Artura
Douela. On ulovi pogled i reče:
 — Vaš postupak, gospođice Loran, ma kakvo ga plemenito
osećanje pobuđivalo, nepromi . . .
Ali ga Loran prekide:
— Bezumlje katkad više vredi od mudrosti! Nemojte misliti da ja
želim da istupim u ulozi junakinje-osvetnice. Ja jednostavno ne mogu
da postupim drukčije. To iziskuje moje moralno osećanje.
— Ali šta ćete postići? Ta zar vi sve to ne možete reći sudskom
isledniku?
— Ne, hoću da Kern bude javno osramoćen! Kern zida svoju slavu
na nesreći drugih, na zločinima i ubistvima! Sutra će požnjeti lovorike
slave. A on mora da požnje ono što je posejao.
— Ja sam protiv takvog postupka, gospođice Loran, — reče Artur
Douel, plašeći se da bi istupanje Loran moglo odveć da potrese njen
nervni sistem.
— Veoma žalim, — odvrati ona. — Ali ja ga se neću odreći, čak i
kad bi protiv mene ustao ceo svet. Vi me još ne znate!
Artur Douel se osmehnu. Ta vatrenost mladosti dopadala mu se, a
sama Mari, zarumenjenih obraza, još više.
— Ali to će biti nepromišljen korak, — poče on ponovo. — Vi se
izlažete velikoj opasnosti . . .
— Mi ćemo je štititi, — uzviknu Lare podižući ruku kao da drži
koplje sa kojim se sprema da napadne.
— Da, mi ćemo vas štititi, — gromoglasno se pridruži svom
prijatelju Štaub, vitlajući pesnicom u vazduhu.
Mari Loran, videvši tu podršku, s prekorom pogleda Artura.
— U tom slučaju pratiću vas i ja, — reče Artur.
U očima Loran blesnu radost, ali se istog časa namršti.
— Vi ne smete . . . Niste još zdravi . . .
— Ja ću ipak poći.
— Ali ...
— I ja se neću odreći te misli, pa makar čitav svet ustao protiv
mene! Vi me još ne znate, — ponovi on, osmehujući se, na njene reči.
 POKVAREN TRIJUMF

Na dan naučne demonstracije Kern je osobito brižljivo pregledao

glavu Brike.
— Znate šta, — reče joj on, završivši pregled. Danas u osam sati
uveče odvešću vas na jedar* skup. Tamo treba da govorite.
Odgovarajte kratko na pitanja koja vam budu postavljena. Ne brbljajte
izlišno. Jeste li razumeli?
Kern otvori slavinu za vazduh i Brike prošapta:
— Razumela sam, ali bih vas molila . . . ako dozvolite . . .
Kern izađe, ne saslušavši je.
Sve više ga je obuzimao nemir. Pred njim je bio težak zadatak —
preneti glavu u dvoranu za sednice naučnog društva. Najmanji potres
mogao bi biti koban po život glave.
Za tu svrhu specijalno je osposobljen automobil. Stočić, na kome
se nalazila glava sa svim aparatima, stavili su na ravno postolje sa
točkovima i ručicama za nošenje. Najzad je sve bilo pripremljeno. U
sedam sati uveče su krenuli.
. . . Ogromna bela dvorana blistala je u svetlosti. U parteru su
uglavnom sedeli naučnici sede kose ili svetlih čela, obučeni u crne
frakove i redengnote. Svetlucala su stakla naočari. Pristup u lože i
amfiteatar imala je samo odabrana pubiika, koja je na ovaj ili onaj
način pripadala naučnim krugovima.
Raskošne haljine i nakiti dama, sjajni brilijanti, dočaravali su
atmosferu koncertne dvorane u kojoj nastupaju virtuozi svetske
reputacije. Prijatan žamor publike koja je očekivala početak
preplavljivao je dvoranu.
 Kraj podijuma tiskali su se za svojim stočićima, kao u prepunom
mravinjaku, izveštači listova, oštreći olovke za stenografske beleške.
S desne strane postavljen je niz filmskih kamera, da bi traka
zabeležila čitav Kernov nastup pred auditorijumom i demonstriranje
glave. Na podijumu je zauzelo mesta počasno pretsedništvo, u kome
su se nalazili najznačajniji pretstavnici nauke. Usred podijuma
uzdizala se katedra. Tu je i mikrofon za radio emisiju koja će preneti
govor čitavom svetu. Drugi mikrofon postavljen je ispred glave Brike.
Ona se nalazila desno na podijumu. Vešta i diskretna šminka davala je
glavi Brike svež i privlačan izgled i izglađivala mučan utisak koji je
glava morala proizvesti na nepripremljenu publiku. Bolničarka i Džon
stajali su kraj njenog stolića.
Mari Loran, Artur Douel, Lare i Štaub sedeli su u prvom redu, na
dva koraka od podijuma sa katedrom. Samo Štaub, jer zato nije imao
potrebe, nije promenio spoljni izgled. Loran se pojavila u večernjoj
haljini i u šeširu. Glavu je držala spuštenu, prikrivajući je obodom
šešira, da je Kern, ako slučajno pogleda, ne bi prepoznao. Artur Douel
i Lare došli su maskirani. Njihove crne brade i brkovi bili su veštački.
Da bi bili što neupadljiviji, odlučili su da se ponašaju tako kao da se
ne poznaju međusobno. Sedeli su ćuteći i rasejanim pogledima
promatrali susede. Lare je bio strašno potišten. Umalo se nije
onesvestio kad je ugledao glavu Brike.
Tačno u osam sati stupi za katedru profesor Kern. Bio je bledi no
obično, ali pun dostojanstvenosti.
Skup ga pozdravi pljeskom koji se dugo nije stišavao.
Ču se zujanje filmskih kamera. Mravinjak novinara utiša se.
Profesor Kern poče referat o svojim tobožnjim otkrićima.
Bio je to blistavo napisan i vešto iskonstruisan govor. Kern nije
propustio da ne spomene prethodne, vrlo dragocene radove pre
vremena umrlog profesora Douela. Ali odajući dužno priznanje
radovima pokojnika, nije zaboravljao da spomene svoje »skromne
zasluge«. Slušaoci nisu ni najmanje smeli da posumnjaju u to da sva
čast otkrića pripada njemu, profesoru Kernu.
 Njegov govor je više puta prekidao buran pljesak. Stotine dama
upravljale su svoje monokle i lornjone prema njemu. Muškarci su sa
isto toliko velikim interesovanjem uprli svoje binokle i monokle na
glavu Brike, koja se usiljeno osmehivala.
Na znak profesora Kerna, bolničarka otvori slavinu, pusti priliv
vazduha, i glava Brike dobi mogućnost da govori.
— Kako se osećate? — upita je starčić naučnik.
— Zahvaljujem, dobro.
Glas Brike bio je potmuo i promukao, jako pušten priliv vazduha
izazvao je šištanje, zvuk je bio gotovo lišen modulacije, ali je utoliko
više govor glave proizveo osobiti utisak. Takvu buru aplauza nisu
često dobijali ni umetnici svetskog glasa. Ali Brike, koja se nekada
opijala lovorikama pobranim prilikom nastupa u malenim krčmama,
ovog puta je samo umorno oborila oči.
Loran se sve više uzbuđivala. Počela je da je trese nervna groznica
i čvrsto je stiskala zube da joj ne bi cvokotali. »Vreme je«, —
nekoliko puta reče sebi, ali nije imala odlućnosti. Sredina ju je
sputavala. Svaki put kad bi propustila trenutak, nastojala je da umiri
sebe mišiju da ukoliko bude više uznesen profesor Kern, uloliko će
dublji biti njegov pad.
Otpočeše govori.
Za katedru stupi sedi starčić, jedan od najvećih naučnih autoriteta.
Slabim, promuklim glasom govorio je o genijalnom otkriću
profesora Kerna, o svemoći nauke, o pobedi nad smrću, o sreći koju
čoveku pruža kontakt sa takvim umovima koji daju svetu
najveličanstvenija naučna dostignuća.
I tog trenutka, kad Loran nije ni najmanje očekivala, vihor dugo
uzdržavanog gneva i mržnje zahvati je i ponese. Više nije gospodarila
sobom.
Stušti se prema katedri. Umalo ne obori ošamućenog starčića.
Gotovo ga odgurnu, stade na njegovo mesto i smrtno bleda lica i
grozničavo zažarenih očiju furije koja progoni ubicu, grcajućim
glasom poče svoj plameni i nerazgovetan govor.
 Čitava se dvorana uskomeša kad se ona pojavi.
U prvom trenutku profesor Kern se zbuni i nehotice pođe prema
Loran kao da želi da je zadrži. Zatim se žustro okrete Džonu i šapnu
mu na uvo par reči. Džon nestade iz dvorane.
U opštoj zbrci niko na to ne obrati pažnju.
— Ne verujte mu! — vikala je Loran, pokazujući na profesora
Kerna. — On je lopov i ubica! On je ukrao radove profesora Douela!
On je ubio Douela! On i sad iskorišćuje njegovu glavu. On ga
zlostavlja i mučenjem primorava da produži naučne opite, a zatim ih
objavljuje kao svoja otkrića . . . Meni je sam Douel pričao da ga je
Kern otrovao . . .
Ošamućenost publike pretvorila se u paniku. Mnogi su poskakali
sa mesta. Čak su i neki izveštači ispustili olovke i okamenili se u
unezverenim pozama. Samo je kinooperater sve brže i brže vrteo
ručicu aparata, radujući se neočekivanoj sceni koja će filmskoj traci
osigurati uspeh senzacije.
Profesor Kern potpuno ovlada sobom. Stajao je mirno, sa
osmehom sažaljenja na licu. Sačekavši trenutak kad je nervni grč
stegao grlo Loran, iskoristivši nastalu pauzu, obrati se redarima u
dvorani koji su stajali kraj vrata zapovedničkim glasom:
— Odvedite je! Zar ne vidite da je u nastupu ludila?
Redari se ustremiše na Loran. Ali pre no što su uspeli da se kroz
gomilu probiju do nje, pritrčali su joj Lare, Štaub i Douel i izveli je u
hodnik. Kern je pratio čitavu grupu podozrivim pogledom.
U hodniku su policajci pokusali da zadrže Loran, ali su mladići
uspeli da je izvedu na ulicu. Seli su u kola i odvezli se.
Kada se metež unekoliko stišao, profesor Kern stade za katedru i
izvini se skupu »zbog žalosnog incidenta«.
— Loran je devojka slabih nerava i histerična. Nije izdržala snažne
utiske i preživljavanja koja je morala podneti nalazeći se iz dana u dan
u društvu glave leša Brike koju sam oživeo. Loran je pretrpela nervni
slom. Poludela je . . .
Taj govor dvorana sasluša u mučnoj tišini.
 Začu se pojedinačan pljesak, ali i on bi stišan. Kao da se dah smrti
nadneo nad dvoranom. Stotine očiju gledale su sada na glavu Brike sa
užasom i tugom, kao na uskrslog iz groba . . . Raspoloženje slušalaca
bilo je beznadežno pokvareno. Veći deo publike razišao se ne
sačekavši kraj. Pročitani su pripremljeni govori, pozdravni telegrami,
saopštenja o izboru profesora Kerna za člana i doktora raznih instituta
i akademija nauka, i zasedanje je završeno.
Iza leđa profesora Kerna iskrsnu crnac i neprimetno dade znak
glavom, a zatim se prihvati priprema da vrati najednom probledelu,
umornu i prestrašenu glavu Brike u Kernov stan.
Ostavši sam u zatvorenom automobilu, profesor Kern dade oduška
svom besu. Stezao je pesnice, škrgutao zubima i tako psovao da je
šofer nekoliko puta zaustavljao kola i obraćao mu se kroz slušalicu:
— Halo?
 POSLEDNJE VIĐENJE

Sutradan ujutru posle zlosrećnog predavanja Kerna u naučnom

društvu, Artur Douel prijavi se načelniku policije, pretstavi mu se i
izjavi da zahteva da se izvrši pretres u Kernovom stanu.
— Još prošle noći izvršen je pretres u stanu profesora Kerna —
suvo odgovori načelnik policije. — Taj pretres nije dao nikakve
rezultate. Izjava gospođice Loran, kao što je trebalo očekivati
pokazala se kao plod njene rastrojene mašte. Zar niste čitali o tome u
jutarnjim novinama?
— Na osnovu čega ste tako brzo zaključili da je izjava gospođice
Loran plod rastrojene mašte?
— Zato što je, razmislite i sami, — odgovori načelnik policije, —
to potpuno besmislena stvar, a to je pretres i potvrdio . . .
— Jeste li saslušali glavu gospođice Brike?
— Ne, nikakve glave mi nismo saslušavali, — odgovori načelnik
policije.
— Šteta! Ona je isto tako mogla povrditi da je videla glavu moga
oca. Lično mi je pričala o tome. Nastojim na tome da se izvrši ponovni
pretres.
— Nema za to nikakvih motiva, — oštro odgovori načelnik
policije.
»Zar je i njega Kern potkupio?« — pomisli Artur.
— A zatim, — nastavi načelnik policije, — pretres može samo da
pobudi negodovanje javnosti. Javnost je već dovoljno uznemirena
istupom poludele Loran. Ime profesora Kerna je na usnama svih. On
dobija na stotine pisama i telegrama u kojima mu izražavaju žaljenje i
negodovanje zbog postupka Mari Loran.
— I pored toga ostajem pri tom da je Kern izvršio niz zločina.
— Ne mogu se neosnovano bacati takve optužbe, — stavi mu do
znanja načelnik policije.
— Dajte mi onda mogućnost da ih dokažem, — uzvrati Douel.
— Ta mogućnost vam je već bila pružena. Vlasti su izvršile
pretres.
— Ako vi izrično odbijate, biću prinuđen da se obratim javnom
tužiocu, — odgovori odlučno Artur i ustade da pođe.
— Ništa ne mogu da učinim za vas, — odgovori načelnik policije,
i sam ustajući.
Pominjanje javnog tužioca, međutim, učinilo je svoje. Razmislivši
malo, on reče:
— Ja bih, ako baš insistirate, mogao da naredim da se izvrši
ponovni pretres, ali, da se tako izrazim, u sasvim nezvaničnom obliku.
Ako pretres pruži nove činjenice, tada ću o svemu izvestiti javnog
tužioca.
— Pretres se mora obaviti u mom prisustvu, u prisustvu gospođice
Loran i mog prijatelja Larea.
— Da to nije odveć mnogo?
— Nije, sva ta lica mogu da budu od neocenjive koristi.
Načelnik policije pomirljivo raširi ruke i uzdahnuvši, reče:
— U redu! Staviću nekoliko policiskih agenata na raspolaganje.
Pozvaću i islednika.
U jedanaest sati pre podne Artur je već zvonio na vratima Kerna
Crnac Džon otškrinu teška hrastova vrata, ne skidajući lanac.
— Profesor Kern ne prima.
Policiski službenik istupi napred i primora Džona da pusti
neočekivane goste u stan.
Profesor Kern ih primi u svom kabinetu, poprimivši izgled
uvređene vrline.
— Izvolite, — reče im ledenim tonom, široko otvorivši vrata
laboratorije i ošinuvši letimično pogledom Loran, kao da je hteo da je
zgromi.
Islednik, Loran, Artur Douel, Kern, Lare i dva policajca uđoše.
Poznata atmosfera, za koju ju je vezivalo toliko mučnih
preživljavanja, zbuni Loran. Srce joj je snažno kucalo.
U laboratoriji se nalazila samo glava Brike. Njeni obrazi, lišeni
rumenila, bili su tamnožute boje mumije. Spazivši Loran, ona se
osmehnu i zatrepta očima. Larea ophrva užas i on se drhteći okrete.
Ušli su u susednu sobu kraj laboratorije.
Tamo se nalazila glatko izbrijana glava starijeg čoveka sa
ogromnim mesnatim nosem. Oči glave bile su skrivene iza potpuno
crnih naočari. Usne su lako podrhtavale.
— Oči ga bole . . . — objasni Kern. — To je sve što vam mogu
saopštiti, — dodade on sa ironičnim osmehom.
I stvarno, pri daljem pregledu kuće, od podruma do tavana, nisu
pronašli nikakvu drugu glavu.
Pri povratku morali su ponovo da prođu kroz odaju u kojoj je bila
smeštena glava sa debelim nosem. Razočarani Douel već se bio uputio
izlaznim vratima, a za njim krenuše islednik i Kern.
— Pričekajte! — zaustavi ih Loran.
Prišavši glavi sa debelim nosem ona odvrnu slavinu za vazduh. i
upita:
— Ko ste vi?
Glava je micala usnama, ali se glas nije čuo. Loran pusti još jači
priliv vazduha.
Začu se šištav šapat:
— Ko je to? Jeste li vi, Kern? Otvorite mi uši! Ne čujem vas . . .
Loran pogleda uši glave i izvuče otud nabijene kuglice vate.
— Ko ste vi? — ponovi ona pitanje.
— Bio sam profesor Douel .
— Ali vaše lice? — zagrcnu se od uzbuđenja Loran.
— Lice? . . . — izgovori glava s naporom. — Da . . . lišili su me
čak i moga lica . . . Mala operacija . . . parafin uveden pod kožu nosa .
. . Avaj... u toj unakaženoj kori lobanje ostao je samo mozak . . . ali i
on otkazuje da radi . . . Ja umirem . . . naši ogledi nisu usavršeni . . .
mada je moja glava živela duže no što sam ja teoretski proračunao.
— Zašto imate naočari? — upita islednik, približivši se.
— U poslednje vreme kolega mi ne veruje, — i glava pokuša da se
osmehne. — Lišava me mogućnosti da čujem i vidim. . . Naočari su
neprozirne. . . da se ne bih odao pred za njega nepoželjnim
posetiocima ... Skinite mi naočari...
Loran mu drhtavim rukama skide naočari.
— Gospođice Loran ... vi? Zdravo, draga moja! . .. A Kern mi je
rekao da ste otputovali ... Loše se osećam ... ne mogu više da radim ...
Kolega Kern mi je tek sinoć milostivo obećao pomilovanje . . . Ako ja
sam danas ne umrem, obećao mi je da će me sutra osloboditi.
I odjednom, spazivši Artura, koji je stajao po strani kao
okamenjen, bez kapi krvi u licu, glava radosno reče:
— Arture! . . . Sine! . . .
Za trenutak se mutne oči izbistriše.
— Oče, dragi moj! — koraknu Artur prema glavi. — Šta su s
tobom učinili? . . .
On posrte, Lare ga pridrža.
— Eto . . . pa lepo . . . Još jednom smo se ja i ti videli . . . posle
moje smrti . . . — prošišta glava profesora Douela.
Glasne žice gotovo nisu radile, jezik se sporo kretao. Za vreme
predaha vazduh je sa šumom izletao iz grla.
— Arture, poljubi me u čelo. . . ako ti . .. nije neprijatno.
Artur se naže i poljubi ga.
— Eto tako . . . sada mi je dobro . . .
— Profesore Douel, — reće islednik, — možete li nam nešto reći
o okolnostima pod kojima ste umrli?
Glava skrete pogled koji se gasio na islednika, očigledno ne
shvatajući o čemu je reč. Zatim, shvativši, polako iskosi oči na Loran i
prošaputa:
— Ja sam joj . . . pričao . . . ona sve zna.
Usne glave prestadoše da se miču, a oči se prevukoše izmaglicom.
 — Kraj! . . . — reče Loran.
Stajali su ćutke izvesno vreme, potišteni onim što se odigralo.
— No, pa šta, — prekide mučno ćutanje islednik i, okrenuvši se
Kernu, reče: — Molim vas, pođite sa mnom u vaš kabinet! Potreban
mi je vaš iskaz.
Kad se vrata za njima zalupiše, Artur se sumorno spusti na stolicu
kraj očeve glave i pokri lice šakama.
— Jadan, jadan otac!
Loran mu nežno položi ruku na rame. Artur žustro skoči i čvrsto
joj steže ruku.
Iz Kernovog kabineta razleže se pucanj.

Sken: cyrano
obrada: BABAC