Djuro Damjanovic - Zemunska Hronika

ÐURO DAMJANOVIĆ
ZEMUNSKA HRONIKA
BIGZ
By
NOVE KNJIGE DOMAĆIH PISACA
POSEBNA IZDANJA
Mojim dragim Zemuncima i još dražim
Zemunkama,
mom voljenom gradu Zemunu,
i za Jelenu i Jelicu – dve prave, ponosite
Zemunke,
s ljubavlju i poštovanjem,
Disco Ninja
Sadržaj:
PRVI DEO
Prvo poglavlje
Drugo poglavlje
Treće poglavlje
Četvrto poglavlje
Peto poglavlje
Šesto poglavlje
Sedmo poglavlje
Osmo poglavlje
Deveto poglavlje
Deseto poglavlje
Jedanaesto poglavlje
Dvanaesto poglavlje
Trinaesto poglavlje
Četrnaesto poglavlje
Petnaesto poglavlje
Šesnaesto poglavlje
Sedamnaesto poglavlje
Osamnaesto poglavlje
Devetnaesto poglavlje
DRUGI DEO
Prvo poglavlje
Drugo poglavlje
Treće poglavlje
Četvrto poglavlje
Peto poglavlje
Šesto poglavlje
Sedmo poglavlje
Osmo poglavlje
Deveto poglavlje
Deseto poglavlje
Dvanaesto poglavlje
Trinaesto poglavlje
Petnaesto poglavlje
TREĆI DEO
Prvo poglavlje
Drugo poglavlje
Treće poglavlje
Četvrto poglavlje
Peto poglavlje
Šesto poglavlje
Sedmo poglavlje
Soba 55 (1)
Soba 55 (2)
Soba 55 (3)
Soba 55 (4)
Soba 55 (5)
Soba 55 (6)
Soba 55 (7)
Soba 55 (8)
Soba 55 (9)
Soba 55 (10)
Soba 55 (11)
Soba 55 (12)
Soba 55 (13)
Soba 55 (14)
Soba 55 (15)
Soba 55 (16)
Soba 55 (17)
Soba 55 (18)
Osmo poglavlje
Deveto poglavlje
Deseto poglavlje
Beleška o piscu
PRVI DEO
ILI
OKO U KLJUNU ČAVKE

Prvo poglavlje
ili
Galicija
Begunac iz austrougarske Druge armije, kojom je

komandovao general konjice Bem Ermoli, uhvatio je kozu.
Kada je begunac naišao, koza je zaharmonikala u
jednom septembarskom pejzažu.
Vojni begunac se hiljaditi put prepade i trgnu se od
iznenadnog meketa.
»Ha, koza!« reče begunac prilazeći belom stvorenju.
Koza se ne uplaši vojnog begunca kao da je znala da je
vojni begunac. Koza je možda očekivala da će joj begunac
saviti grančicu, i bez imalo straha sačekala je njegove
korake. I taman kad je begunac pružio ruku da je uhvati za
naviše začešljani rog, koza se malo izmače, izvi glavu, i
uputi prema begunčevoj ruci jedan šaljivi, kozji udarac, pa
pobeže.
Begunac pođe za kozom i ubrzo ugleda svoju novu
poznanicu među nekoliko koza, koje su tako ozbiljno bile
zaposlene bršćenjem da su ličile na beračice grožđa.
Begunac priđe kozama. I baš uhvati kozu koju je
malopre hteo da uhvati. Mršavi izgladneli prsti begunčeve
ruke, koji opipaše vime, rekoše da je koza puna mleka.
Begunac skide vojničku kapu i stavi je pod vime, i beli mlaz
poče da pada u austrougarsku vojničku kapu, koja je, kao
dete, popila, prvi pomuz. Kapa se ubrzo zasiti, i kad je
begunac ostatak mleka izmuzao kroz drugu kozinu sisu,
kapa se belela do vrha, do namuza.
Dobra koza ni jednom se nije ničim usprotivila, nego je,
kao da je osetila žeđ i glad vojnikovu, mirno, svojom, prema
vimenu okrenutom, bradorogom glavom, posmatrala
umiljato, kao da je begunac sa galicijskog fronta bio njeno
jare. I već odmah oseti kako mu kroz žedno i gladno i
premoreno telo potiče život, kapi života.
Begunac se zahvali kozi:
»Spasiteljice moja, pamtiću ovaj čas.«
I ne znajući šta još da joj kaže, begunac savi najlepšu
granu. Koza ga pogleda zahvalno, smače usnu, te izgledaše
da se osmehnu.
Begunac potom sede da se odmori.
Begunac poče da pravi malo udubljenje u zemlji, oštrim

kamenom. Činilo se, u početku bez pravog povoda i
nelogično. Činilo se da se igra kao dete. Kada je napravio
malo udubljenje, begunac tu položi austrougarsku vojničku
kapu i zatrpa je zemljom. Tu se begunčeva mašta ne
zaustavi.
On poče da gradi humku nad zatrpanom vojničkom
kapom.
Begunčeva igra dobijala je smisao.
Sve je još izgledalo kao slučajno, ali kad begunac sa
galicijskog fronta napravi od grane mali krst i pobode ga u
malenu humku, onda sasvim izađe na videlo simbol ovog
urađenog detalja.
U tome trenutku čuo je odjeke galicijskih topova, daleke
gromoglasne ehove, odjeke ljudskog besmisla.
Begunac ne zaplaka nad svojim »pokojnikom«,
vojničkom kapom. Kad je još grobar pustio suzu!? Jer
smešno bi bilo plakati radeći svoj posao! Ne samo da ne
zaplaka, nego se glasno zasmeja, i njegovo deset dana
nebrijano lice, koliko je dosad trajalo njegovo bekstvo,
razape se osmehom i beše satansko. Kako bi i izgledalo
drugačije kad je deset dana jeo samo korenje i divlje
plodove, a juče suvu konjsku balegu. Osmeh satane
odjednom se sledi u bezglasnu sliku krika. To je begunac
opet ugledao…
…ugledao oko u kljunu čavke, oko kaplara Jana Šotole,
svoga četnog druga.
Kada je begunac, juče, dan pre ovoga dana, prišao lešu i
u bezokom mrtvom vojniku prepoznao Jana Sotolu, po činu
kaplara, generala čete, pobegao je od tog prizora. Čavka
koja je stajala na lešu sa okom u kljunu, okom kaplara Jana
Sotole, generala čete, samo se leno, besplašno podigla na
krvavim krilima, i odletela.
Taj mu je prizor smračio vidik i ranio dušu.
I on je bežao i plakao i bežao.
Bežao je bezglavo, besciljno, poludelo. A za njim je išlo,
pratilo ga u stopu oko kaplara Jana Sotole, generala čete.
Čavka ga je stigla onog trenutka kad ju je video, i s
okom u kljunu uletela mu u dušu. U duši je našla svoje
boravište, smestila se u pregradi za nezaborav, u delu gde
borave užasi.
I sad je tu, u večno ranjenoj duši njegovoj, napravila
svoje gnezdo ptica koja drži oko u kljunu kao sazreli plod
trešnje.
Crni puk čavki odleti prema frontu, prema rekama Visli
i Bugu. Eskadrila ptica koje će se spustiti na krvave mrtve
vojnike i kljunovima im raskopčati bluze i raskopčati kožu.
Gledajući za čavkama, koje su zamicale u daleki
besmisao neba, žurno plivajući u zraku, prvi put mu se desi
sada, da ugleda svoje oko u kljunu čavke. I poteče rukom
prema očima da proveri jesu li tu. Oči njegove behu tu i
posmatrahu novi puk čavki, koje su ličile na okrilatile sve
nesreće sveta.
Begunac ubrzo ugleda svoje gonioce, četiri

austrougarska vojnika, dabrove boje. I on htede da beži
odmah ali ga nešto zaustavi, kao da mu nešto reče da se
brzopleto ne izlaže pogibelji. I on posluša nevidljivi glas.
Gonioci su naticali dvoglede i osmatrali pejzaž sa
kozama. Mala kaznena ekspedicija, Klajnstrafexpedition,
krenu dalje. Ali, ona se može vratiti, a može naići i druga.
Jer nastao je čas suludog bežanja i ludog gonjenja.
Sa galicijskog fronta gde ginuše osamnaest hiljada
vojnika dnevno čete su odjednom bežale u zarobljeništvo i
postajali begunci.
Nastao je čas kada smrt nije nevidljiva, iznenadna,
spora i daleka, nego vidljiva i prisutna u vremenu i u
prostoru.
Život se pretvorio u čavke što lete barutnim nebom
Galicije. On je to znao. Znao, a još bolje osećao.
Ali, dezerterstvo mu je zamirisalo kao proleće u
bagremu. I on je zazujao svojim krilima, kao pčela, i poleteo
prema cvetu spasa.
Izbegao je kišu kuršuma, jeo korenje i divlje plodove i
juče konjsku balegu za ručak, samo da pobegne od smrti, iz
granica fronta, iz okovida pušaka, i od jednog medveda koji
se podigao prema njemu.
Smrt je sada lukavija od lisice, krvoločnija od vuka, i
brža od košute. I sigurnija od spasa. Smrt je sada srp, a
vojnici su njeni snopovi, osamnaest hiljada snopova dnevno.
Poželi da ga stigne neki metak, poželi da najzad sleti i
njegova čavka. Poželi svoj kraj u ovom beskraju topova,
beskraju sabalja, beskraju pušaka, beskraju komandi,
beskraju baruta, beskraju krvi, beskraju čavki, beskraju
septembra, beskraju nade, beskraju beznađa, beskraju
napada, beskraju besmisla, beskraju ratopolja, beskraju
beskrajnog beskraja.
Ljudi su se pretvorili u puške, topove i sablje. Jan je

puška, ali ne Sotola Jan, već neki drugi Jan. Jer Jan Sotola,
general čete, sada je oko u kljunu čavke. Alfred je bomba.
Sebastijan je puška. Čavka je idiot. Čavka je puška. Puška
je čavka. Fric je idiot. Zrak je barut. Naredba je smrt. Smrt
je rat. Rat je Galicija. Zora je napad, zora nije dan. Dan –
osamnaest hiljada mrtvih. Galicija je tama. Tama, tama,
tama, tama! Tama! Zora nije dan. Galicija, Galicija,
Gaaaaaliiiiiiiciiijaaaaaa!
Gaaaalicijaaaaa!
Samo leptir, jedan septembarski leptir, žut kao svila, što
mu odnekud slete na ruku, samo leptir nije puška. A Alfred
je bomba, Ištvan je puška, Sebastijan je granata, čavka je
puška, puška je čavka, tama je Galicija. A leptir, samo leptir
nije puška. Leptir što mu odlete sa ruke.
Kada je begunac bacio jedan osmatrački pogled,
ugledao je onu malu kaznenu ekspediciju, koja se zbog
nečeg vratila. I zbog nečeg bila uputila ka malom pejzažu.
Njegovo srce uplašeno zaigra.
Begunac postaja tek toliko da se odluči na koju bi
stranu. Kad bi znao gde ima potok, na tu bi stranu. Na tu bi
stranu, makar ga odmah ubili. Pa nek ga ubiju, na tu bi
stranu. Na tu bi stranu gde ima potok. »Gde ima potok?«
Na tu bi stranu, ako još ima potoka na svetu.
Reče kozi: »Do viđenja, pana!«
I krenu, brzo koračajući, kroz mali poljski gaj, suprotno
od kaznene ekspedicije.
Kad gonioci stigoše, oni se veoma začudiše što među
kozama ne zatekoše i »kozara«, koga su kroz dvogled
posmatrali pre sat vremena. I nastade divljačko
pretraživanje malog šumovitog prostora, koji je, izgledalo je
u tom trenutku, samo zato bio tu iznikao, da bi se u njemu
dogodio još jedan besmisao sveta.
Kad je bio uveren da je izbegao i ovu opasnost, ču
pucanj. On se okrenu u pravcu puškoglasa, i ugleda
četvoricu na rubu male šume. I ču još jedan pucanj, i ču još
jedan pucanj.
I ču još jedan pucanj.
Poslednjem metku nije trebalo mnogo do cilja. Begunac
ipak beše dovoljno daleko da je imalo smisla nastaviti hod
prema spasu. I bežao je begunac, bežao od smrti, zemljom
Boleslava Krivoustog. Begunac ugleda kukuruznu šumu. I u
dotrajalu rudu nade upregnu poslednju snagu.
Ali, stizale su i puške, istim pravcem, do istog cilja.
Dok su ga pernate sablje udarale po licu, begunac
ugleda oko u kljunu čavke, oko kaplara Jana Šotole,
generala čete.
Čavka sa okom u kljunu napravila je gnezdo u njegovoj
duši, i tamo leti nebom duše i kljunoviče: ča! Viče: ča!, a
oko joj iz kljuna ne ispada.
Drugo poglavlje
ili
Ćukovac
Zemunski breg Ćukovac ima četiri uličice. Ćukovački

rub, Ćukovačka ulica, Ćukovački kut i Bregovita ulica.
Zemunsko stanovništvo na Ćukovcu, početkom
dvadesetog veka, po knjizi o stanovništvu, izgledalo je
ovako:
ĆUKOVAČKI RUB 2:
Kuća na dve vode. Vlasnik Pavle Popović Strka i Marija
Popović Strkinica. Izuzimajući boravak u majčinu trbuhu i
delimično izuzimajući detinjstvo, Pavle Popović Strka beše
celog svog muljikavog života, zidar. Imao je kapu od novina,
koju je katkad nosio i zimi, kao šubaru, zaboravivši da je od
papira. Dlanovi zidarevi ličili su na mistrije.
Marija Strkinica, sitna žena, ali okretna kao vreteno,
beše u svojoj životnoj karijeri večito domaćica – brašno i
ulje.
ĆUKOVAČKI RUB 4:
Vinko Berner i Anuška Mađarica. Berner je bio kubikaš i
zvali su ga Vinko Šljunak.
Njegova izabranica i životna saputnica, Anuška
Mađarica, bavila se povrtarstvom na Ratnom ostrvu, gde
Berneri imadoše jednu baštu, do koje se stizalo dunavskom
dereglijom.
ĆUKOVAČKI RUB 6:
Ženska familija Rodin.
ĆUKOVAČKI RUB 8:
Dom sestara krojačica. Bolja krojačica sačuvala je i do
danas svoje ime, krojačica Ivanka.
Drugoj krojačici rašio je ime, Točak zaborava.
ĆUKOVAČKI RUB 10:

Kuća Antona Štefanovića, uvek zvanog Tonika.
Njegova izabranica na životnoj stazi, zvaše se Ljubica,
neviđeno dugokosa žena, čija pletenica beše veća od
ždrebećeg repa.
Kad bi htela da joj pletenica bude na glavi, Ljubica
Tonikina pletenicu je morala da pričvrsti sa dvadeset
hornodli.
Anton Štefanović, uvek zvani Tonika, beše visok čovek,
sto devedeset. Kosa boje zrelog žita, slavenska. Anton
Štefanović, uvek zvani Tonika voleo je da se napije, vina.
Evo priče o Toniki vinopiji.
Kad bi se Anton Tonika uvek zvani pijan vraćao kući,
govorio bi glasno sam sebi: »Pazi, Tonika! Tonika, pazi!
Pazi, Tonika, da ne padneš! Pazi, Tonika, desno su kuće, a
levo je breg, strmoglavi Ćukovac. Desno su kuće, levo je
breg. Levo je breg. Pazi, Toni, pazi!«
Kad ide Tonika, kad se vraća iz birtije, iz crne vintije,
ceo Ćukovački rub je govorio: »Ide Tonika«.
U Ćukovačkom rubu 10, uvek je živelo šesnaestoro
dece. Ukupno rođenih, po matičnoj knjizi o stanovništvu,
bilo je dvadeset i jedno dete Stefanovića.
Mara
Mateja
Desa
Ðorđe
Anka
Jelena
Gajo
Stevan
Julijana
Jovan
Kristina
Pavle
Katarina
Sofija zvana Safina
Eto to je porodično stablo Antona Stefanovića uvek
zvanog Tonika, slavnog zemunskog vinopije. Njegovi će
potomci, vremenom, preći u Stefanoviće. Gotovo svi kasniji
Stefanovići, potiču od vinske krvi Antona Stefanovića
Tonike.
ĆUKOVAČKI RUB 12:

Broj 12 beše uvek pokriven trskom. To je bio dom jedne
babe, koju Ćukovčani zvahu baba Veštica. Ni za četrdeset
godina, koliko se, po knjizi o stanovništvu, zna da je živela
na Ćukovcu, niko ovoj babi, zagonetki Ćukovca,
neodgonetki Zemuna, nije znao ime.
Njeno ime ostala je tajna i za najznatiželjnije.
Ni Matična knjiga rođenih, ni Matična knjiga doseljenih,
ne bi se mogle pohvaliti svojom stranom na kojoj bi bilo ime
ove bezimene Zemunke.
Kao da je odnekud iz nesveta došla u svet, gde se zna
red i zakon, ime svakog čoveka i njegov broj u matičnim
knjigama, kako bi nesrećno stvorenje, čoveka, mogli hapsiti
i globiti i na vojne pozivati.
Kad bi ovu zemunsku babu, kojoj niko ne znaše ime,
pitali kako joj je ime, ona bi to prećutala, kao da je bezuha.
Tek kad bi je dvadeseti put pitali kako se zove, a to su činili
oni koji su imali izuzetno strpljenje, to će reći, mali idioti,
šoferskog ponašanja i pameti, kad bi je tek dvadeseti put,
mali idioti pitali za njeno ime-neime, bezimena Zemunka bi
se neke njene, samo njoj poznate visine, koja je poticala
možda iz njene staračke grbe, ili možda iz prednosti što je
bezimena, rekla, lukavom osmehnutošću lisice:
»Ja se zovem baba.«
Zbog svega toga, već odavno su je nazvali Veštica. Ona
je čula da je zovu Veštica. »Veštice, šta radiš, veštice?« Ali
se, i na to, koristila ironijom lisice.
Alal vera, baba!
Alal vera tvome bezimenu!
Bezimena Zemunka po ceo dan virila je na ulicu
Ćukovački rub, okrećući glavu čas na jednu čas na drugu
stranu, slično ptici. Sve to, činila je iza prozorske zavese,
išarane tačkastim izmetom muva.
Tako je Bezimena živela sve do smrti, sve do jednog
vetrovitog martovskog dana, koji je Zemun zasuo prašinom
i prolećnim gripom. Čim primetiše da je nema na prozoru
iza zavese od tačkastog izmeta muva, Ćukovčani rekoše:
»Umrla«.
I beše tačno, beše umrla.
I pošto beše umrla, pohrliše u njenu kuću, u koju dotad
niko nije ušao, pohrliše po tajnu. No tajne ne bi.
ĆUKOVAČKI RUB 14:

Nikola Nikolić, zvani Gombar, zidar i moler. Živeo je
samo sa ženom i mistrijom. Dok je Nikola Gombar molovao
Zemun, njegova žena beše tanjiruša, domaćica. Tanjirušu
Ćukovčani iz Bregovite ulice zvahu Nikolka, a stanovništvo
Ćukovačkog ruba zvaše je Gombarka.
Od Gombareve kuče, s limenim petlom na vrhu krova,
čija krila je pokretao vetar, silazilo se u Cetinjsku ulicu,
kuda se dalje išlo do Trga svinja.
ĆUKOVAČKA ULICA 1:
Rodna kuća begunca sa galicijskog fronta.
Anka Sorolina, zemunska pralja. Broj 2 u Ćukovačkoj
ulici uvek beše pokrivan rečnom travom. Za vreme kiše i
mokrih, teških, februarskih snegova, Anka Sorolina,
najčuvenija zemunska pralja, bila bi srećna kad bi u svojoj
kućici, u svojoj trskici, našla makar jedan suvi kutak.
Jer je sa tavana njene kolibe padalo kao sa malog neba.
Kiše i snegovi behu praljini najveći neprijatelji.
Niko, ne samo u Zemunu, već možda niko i na svetu, ne
mržaše tako kišu kao Anka Sorolina, najčuvenija zemunska
pralja, čija se mokra slava raščula.
Kad bi ova kostobolna žena, koja je često sanjala vodu,
reku vode, jezero vode u ogromnom lavoru, kad bi videla da
počinje kiša, ona bi se smrkla kao kišni oblak, i brže-bolje
tražila sve što ima dno i to postavljala ispod prokisnih
mesta. I ubrzo bi u njenoj kućici sa krovom od rečne trske
počeo koncert kiše. Kapi bi padale u mokrom horu, u dna
posuda, dok je pralja, sedela u pronađenom suvom ćošku,
sa skrštenim rukama kao u očajnice ili bogoljupke.
Anka Sorolina nije volela ni vetar.
Zimski vetar, košava, širok kao krila albatrosa, dizao bi
njen krov od trske tako lako, kao ruka diva, i hladio kuću s
tavana. U proleće se južni vetar poigravao njenim krovom.
Samo lagani vetar, zefir, nije dirao u krov Sorolinine kuće.
On je ispred njene kuće pravio samo vrtlog, kulu od
prašine. Sa zefirom je pralja bila u dobrim odnosima. Kad bi
videla kako ovaj vetrić, kao kakav vajar, pravi vreteno
prašine, pralja Anka nije mogla odoleti a da mu ne uputi
reči:
– Vetriću, vetriću, samo si ti dobar, samo ti ne diraš u
moj krov.
Košavu nije volela, košavi je upućivala druge reči:
– Oj vetre košavo, ne diraj u moj krov, oj vetre košavo,
duvaj iznad krova!
Pralja Anka Sorolina svakog ranog jutra odlazila je u
vešeraj, a vraćala se u kasno popodne. Ubrzo je propljuvala
krv i ubrzo je odneo sa sveta vetar smrti. Bilo je to u jedno
vetrovito proleće koje je bilo mlako kao peruća voda.
ČUKOVAĆKA ULICA 5:
Poštar Radosavljević što, po matičnoj knjizi rođenih,
imaše četiri kćeri:
Bosu, jorgandžinicu
Zoru, krojačicu
Vidu, slovoslagačicu
Jovanku, poludelu za vreme porođaja.
Zemunski opančar. Ime uništio Točak zaborava. Sve što
se očuvalo od zaborava: poslednje godine svoga života
zemunski opančar neprestano je plakao.
Iz tužnika se iscedila česma suza.
Dom Branka Borovca Mistrije.

Jedna bogomoljka, čije ime je pregazio Točak zaborava,
iako se celog svog smernog i asketskog života (beše, u
stvari, sirotinja) molila Bogu i žvakala suve zalogaje,
zalivane molitvom i vodom iz arterskog bunara.
Bogomoljka se nije molila Bogu da bi sačuvala svoje ime
od Točka zaborava, koji hara svetom jače od kolere. Ona
beše prestala da veruje u kralja, i vratila joj se vera ponovo
u Boga. I satima se molila u crkvi, i satima se molila kod
kuće svakog jutra i svake večeri, kao da beše grešnica, a ne
beše grešnica. I u snu je šaputala molitve i celivala ikonice,
kao dobru decu.
I tako u postu i molitvi, sve je više verovala u Boga a sve
manje verovala u kralja i njegove banovine i njegove bele
dvore, koji počivaju na temeljima laži, tako čvrsto i
nesrušivo, kao da su sagrađeni od istine.
I tako, u postu i molitvi, živela je duže nego kralj, kojeg
zbog nečeg nije volela.
Tako zemunska bogomoljka, kojoj je Točak zaborava
pregazio ime, ne sačuva svoje ime, ali je svojim molitvama i
celivanjem ikonica pridonela produžetku imena Hristovog,
razapetog imena, koje se devetnaest stotina godina
produžava kroz vreme, poput Sunca, i nezaboravom
obasjava svaki kutak sveta, pa i Zemun.
ĆUKOVAČKA ULICA BB:

Ovde stanovaše slavna zemunska prostitutka, prvočelna
iz Javne kuće, koju su opsedali vojnici, nakazni i lepotani i
dalekoputi.
Krčmeći nepotrošivo piće, prostitutka je sagradila ovu
veliku kuću na Ćukovcu, obojenu cvetom džanarike. Ali, čim
joj je Bog uzeo život, Točak zaborava joj je uzeo ime. Jedno
kratko vreme pričalo se u Zemunu o slavnoj prostitutki sa
Ćukovca, no i to se zaboravi. Umesto prostitutke sa
Ćukovca, u Javnu kuću Zemuna došla je druga, poreklom
Mađarica, rodom iz Budima, da se vrata na Javnoj kući ne
zatvore, da se ne prekine prastari ženski zanat, lezirad.

Sve, sem kućnog broja, pregazio Točak zaborava.
Zgarište imena.

Dom obućara Mite Rode. Da se nije u devedesetoj
godini sa brda Ćukovac preselio na brdo Gardoš, ime ovog
zemunskog obućara ne bi se sačuvalo do priče. Bio je to
jedan od najjeftinijih obućara u istoriji Zemuna, krpicipelko.
Njegova je cena, poslednjih godina, spala na: »Koliko daš«.
Bio je to, verovatno, jedan od poslednjih obućara kod kojeg
se obuća mogla popraviti za »koliko daš«. Zbog svoje
majstorske dobrote, možda i poživi toliko na ovom svetu što
počiva na grabežu.
Redak krov sa crepom na zemunskom Ćukovcu. Beše to
kuća jednog zemunskog kasapina, koji Zemuncima
prodavaše muda mesto bubrega. Kasapinovo lice beše boje
crepa, a stomak oblik bureta. Na mesarskoj kladi, masnim
zamasima grabeži gradio je svoje bogatstvo i gubio svoje
ime. Uzalud je bilo činiti ma koliki napor u potrazi za
kasapinovim imenom sa Ćukovca, njegovo se ime pretvorilo
u oglodanu kost.

Ovde stanovaše zemunska piljarica, koja imaše muža s
divnim zanimanjem, zanimanje koje bi mnoge žene poželele
svojim muževima; piljaričin muž beše, dakle, noćni čuvar.
Neka Staza.
Čeh, zemljak Jana Sotole, generala čete.
Dom lepotice Sofije Stefanović Safine, trgovkinje
mandarinama. Njeno ime nije mogao pregaziti Točak
zaborava, jer je piljarica Safina skočila u Dunav zbog
jednog vagona pokvarenih mandarina (o čemu će kasnije
biti reči).
Kuća plača. Sava i Saveta toliko su plakali za svojom
rano umrlom kćerkom, da se Ćukovčani i mnogi drugi
Zemunci i dan-danas čude kako se ovo dvoje tužnika nisu
istočili u suze.

Gregec. Gregecova deca:
Maša
Julka
Anka
koje rodi Maruška.
Po jednoj, po Maši, sačuvao se broj ove kuće do
današnjih dana; u Mašu se zaljubio Francuz Žan Barš,
učitelj igranja u Tancšulu (o čemu će kasnije biti reči).

Beogradska piljarica, zvana Šusterka. Ništa o njoj nije
ostalo više, ni jedan podatak, ni jedan događaj, sem
zanimanja i obućarskog imena; a i to je, složićete se,
dovoljno za jednu piljaricu.

Zemunska piljarica, zvana Šusterka. Beogradska i
zemunska piljarica bile su jetrve. Nikakav rođ! Ni o
zemunskoj piljarici iz broja 14, ne zna se ništa više sem:
zvana Šusterka. Sudeći po nadimku piljarica, njihovi
muževi, koji behu braća, bili su verovatno obućari.
Zemunska piljarica bila je, ipak, malo poznatija od
beogradske piljarice; ona imaše snahu čuvenu zemunsku
pralju, pralju Vaviku.
Zemun je u svojoj istoriji dao triput više pralja od triput
većih gradova. Grad je bio bogat samcima, prljavštinom i
putnicima. U Zemun se dolazilo sa svih strana, preko
Zemuna se išlo na sve strane. Trgovci lojem, suknom,
srebrom, putopisci i drugi putnici. Sav taj belosvet.

Cigankuća. Sve pregazio Točak zaborava, zgnječio sva
imena i sve njihove crne glave i dane. Ostala je, jedna slika,
ipak, koja se nije potpuno izgubila u vremenu.
Na prozorima cigankuće sa krovom od ter-papira i
kantenog lima, boravile su crne dečje glave buljavih očiju, s
komadima hleba pomazanim balatha. Cigančad su jela hleb
sa balama, tako slatko kao da po hlebu, umesto bala, beše
pekmez.
U dvorištu cigankuće behu male furunice, na kojima su
Cigani kuvali veš i pasulj.

Majka begunca sa galicijskog fronta, Anka Stefanović
Sumandar, koja se sa Tanasijom Smuđom zvanim Ječmenko
iz Surduka, upozna na igranci u Gornjem gradu, kada
sviraše preteče orkestra Save Stublinca. A poznanstvo će
obnoviti na zemunskoj žitnoj pijaci (o čemu će kasnije biti
reči).

Kapetan. Kapetanu je ime pregazio Točak zaborava. Cin
je ipak ostao.
Kapetan beše Slovenac.
Bič prekomande doveo ga je u Zemun, gde je ostao sve
do smrti.
Ko zna iz kojih je razloga ostao čin, a ime pregaženo.
Možda je zato ostao čin što je kapetan dugo vremena bio
kapetan.
Kapetan je imao ženu, koja beše rođena u baroknom
Beču. Njen dalji rođak držao je u siromašnoj radničkoj
četvrti Beča kafanu »Korb«. To je bila kafana u koju su
svraćali proleteri svih zemalja. U tu kafanu nije se ulazilo s
cilindrom i bečkom bradicom već sa proleterskim džepom.
Tako je kafana »Korb« ostala poznatija od raskošnih kafana.
Od bogatijih, jedino je u nju svraćao direktor južnih
železnica, koji beše Jugosloven poreklom.
Kapetan je imao dvorište ispred kuće, a u dvorištu
vinovu lozu. A pod lozom tri ruže. Tri ruže. Tri ruže. Tri
ruže. Zemunci su zvali te ruže: kapetanove ruže.
Kapetan je voleo vino, a nije trebalo ni pominjati kada je
u pitanju jedan kapetan i Slovenac.
Kapetan je voleo vino. A Bečlika, a barokna, volela je
kapetana.
Kapetanova kapija beše obojena u tamnozelenu boju,
kao kaktus. Dom triju ruža beše odvojen od sveta. Niko nije
ulazio u dvorište triju ruža, koje su izgledale kao tri
kapetanova stražara, i koje su u vreme vetra pozdravljale
kapetana. Zdravo, kapetane!
Taman kad se kapetan nadao još dugom životu i da će
dogurati do pukovnika, on se, uoči samog prvog svetskog
rata, razbole, i umre.
I tako se, na žalost, preselio na Gardoš u činu kapetana.

Jednog vetrovitog dana, koga donese mlitavi zadah
proleća, neki sremski seljak, čije ime je preorao Točak
zaborava, raspita se na Ćukovcu da li se prodaje ova mala
kuća s pogledom na jabuku.

Kolonijalna radnja. Kada je Ðoka Stefanović pretvorio
kuću u kolonijalnu radnju, ćukovački svet nije više išao kod
Muhara. Ubrzo se trgovac Ð. S. obogati, proširi kuću i
proširi stomak i napravi šupe.
I kada jednom Ðokina radnja nije radila, Ćukovčani se
zapitaše: »Gde li je naš Muhar?« A on beše otišao u Beč, na
lečenje, čemu su se odreda čudili svi Ćukovčani, jer su u
Beč na lečenje mogli u to vreme da idu samo zemunski
bogataši Jenč.

Crkva Ljubice Dare Pašić.
Isus Hristos napravio je od kuće Ljubice Pašić malu
Darinu crkvu.
U privatnoj crkvi Ljubice Dare Pašić beše pedeset
velikih ikona i mnogo malih ikonica i kandila. Gorelo je
svakodnevno pedeset sveća, zapaljenih pobožnim rukama
sujevernih Zemunaca.
U vrhu crkve beše mali oltar, gde su uvek gorele sveće,
plameni listići.
Mala crkva Ljubice Dare Pašić držana je uvek uredno,
beše prekrivena ćilimima, izrađenim narodnom rukom.
Zemunci su u crkvi bili smerni, skoro dostojanstveni i
čeloumni, a napolju ih znate.
Crkvu je vodila samo Dara Pašić. Razume se, beše još i
pojac. Uzalud je pojac pevao tolike elegične psalme i
hristosne ditirambe, Točak zaborava pregazi i njegovo ime.
Jednom su u crkvi Ljubice Dare videli i slavnog
zemunskog sveštenika Čvorka.
Sveštenik Čvorak dolazio je kod Ljubice Dare na božju
čašicu ljubavi.
Komšije ove crkve, najviše porodica Sokolovi, tražiše ne
samo od vlasnice crkve već i od vlasti da se crkva Ljubice
Dare zatvori ili preseli. Ipak, crkva je ostala sve do smrti
Ljubice Dare Pašić.

Dom zemunskog kočijaša Sokola.
Čim svane, porodica zemunskog kočijaša naturi se na
prozore i gleda u Bolnicu milosrdnih sestara.
Kočijaševa kćerka, Živka, beše zaposlena u vojno-
sanitetskom slagalištu.
Njena sestra imaše, makar i privremeno, više sreće.
Beše se udala za višeg državnog činovnika, a živeše u
Karađorđevoj ulici, u jednoj lepoj kući.
Višem državnom činovniku Točak zaborava pregazio je
ime čim je prestao da bude državni činovnik. Dok je bio živ i
bio državni činovnik bio je neko, a čim je umro postao je
niko. Dok je prešao put iz Karađorđeve ulice do Gardoša,
ime mu se već bilo izgubilo u sećanju. To je zato, u stvari,
što je, i dok je bio neko, bio niko. Kako vidimo, sudbina čak
i visokih državnih činovnika završava se s njihovom smrću.
Kraljevi i drugi moćnici nemoćni su pred silom Zaborava,
jer ne ostavljaju za sobom trajno delo. Strašno je to, ali je
tako, njihovo delo ruši samo sebe. Zato se oni i upinju da
budu što više na vlasti, da budu doživotni.
Jednog jesen-zimskog dana, kada je iz magle nad
Zemunom počinjao padati sneg, u samo veče toga dana koji
je najavio osvit zime, u kući višeg državnog činovnika
eksplodirala je butan-peć. Svi koji behu u kući izgoreše:
Mila, žena višeg državnog činovnika, a kćerka kočijaša
Sokola, i dva studenta, podstanara.
U toj tragediji, koja mnogo nije začudila Zemun, ostalo
je, začudo, živo samo dete, ali koje osta slepo.
A Sokol Nikolić, kočijaš zemunski, kada je to video, ode
i obesi se, u štali, pored svoga konja, o ular.

Mađarica Sefika, travarka.
Iz zidova kuće Mađarice Sefike, travarke, raslo je prkos
cveće.
Od travarkine kuće vodile su stepenice do svinjske
pijace. Tim je stepenicama travarka silazila do Trga svinja,
gde je prodavala lekovite trave. Za svet i svinje.
lako beše čuvena zemunska travarka, nije ostalo
poznato u vremenu da Sefika ikoga izleči od neke teže
bolesti.
Treće poglavlje
ili
Vino sa Pustare
Tanasije Smuđa, zvani Ječmenko, žitelj iz Surduka,

doveze u julu, u mesecu strnjišta, kola ječma, na zemunsku
pijacu. Na pijaci toga dana behu Jelena i Anka Stefanović,
mati i kći.
Kći prepozna Tanasija Smuđu Ječmenka, te uzeše od
njega ječam, cela kola. Pola sata po pogodbi, kola se
zaustaviše u Ćukovačkoj ulici 18. Ječam istovariše, a
Ječmenko primi novac.
I bi počašćen izvrsnim ružičastim vinom iz vinograda sa
Pustare, vinograda kod Poštarinske stanice i Konjičke škole.
Beše to jedan mali vinograd od svega osam bujnih redova
koji davaše vino s ukusom prisoja. Tanasije Smuđa zvani
Ječmenko popi dve čaše toga vinograda.
Kada se Ječmenko vratio kući, zadovoljan uspešnom
odjedanputnom prodajom, on shvati da se zaljubio u Anku
Stefanović. Beše mu se svidela, kako s lakoćom brodskih
radnika istovara džakove ječma. I Ječmenko se nekoliko
puta zapita: »O Bože, tvorče ječma i ptica, oću li je, Ančicu,
još ikad videti?«
Osećao je kako već pati od Ančice, kako konji nisu
otimareni i nahranjeni kao nekad, kako poslovi zaostaju.
Jednoga dana on se odluči da ode na Ćukovac. Taj dan
među danima beše u avgustu, mesecu šljiva.
Stigao je na Ćukovac, bila je nedelja. Primili su ga u
kuću, sa iznenađenjem i lepo, kao rođaka koji nije
godinama dolazio. Nisu znali zašto je došao; mislili su
posredi je opet trgovina.
Kad nestrpljivi Ječmenko, mladi surdučki udovac i
sremski ječmar, popi nekoliko čaša vinograda sa Pustare,
on poče da govori:
– Jeleno, ženo dugokosa, daj mi svoju Ančicu za ženu.
Daj mi je, Jeleno, i sav Srem biće tada moj. Sav svet biće
moj i sav ječam sveta, samo mi Ančicu, lepo Anče, daj za
ženu. Pa da živimo i da se bogatimo, Srem u ječam da
pretvorimo, novi Surduk kraj Surduka da gradimo, a Zemun
da okrečimo.
Pred božićni post venčaše se, Tanasije Smuđa
Ječmenko, ječmar iz Surduka, i Anka Stefanović, sa
Ćukovca zemunskog. Na svadbi beše konja koliko i svatova.
I beše sveta nezvana koliko i zvana. Došlo se, da se što
pojede i popije, da se šta čuje i svojim okom vidi. Da bi
imalo šta da se priča i prepričava. I dopričava. Da se vidi
kakva je mlada, a kakav mladoženja, da li su bračni par ili
možda bračni nepar. I dalje – kakvi su svati. I kakvi
svatovski konji, ima li ćilim preko konja i lako sedlo
šimširovo. Da se vidi ko je najviše pojeo, a ko najviše popio i
u piću zagovnao. Da se zna ko je prvi otišao, a ko je otišao u
ponoć, a ko uopšte nije otišao, I ko beše na svadbi od
kljastih, a ko od bogatih. Ko koliko dade novaca, ko koliko
dade drugih darova. Jer o čemu bi pričao Ćukovac
sedamnaest dana, a Surduk sedam dana. Da se od laži pravi
istina, a od istine laž. Nema bolje stvari za intrigu od
svadbe. Jer kog je đavola bila svadba ako će se sve završiti
istog dana!
Sledeće godine, u junu, mesecu cvetanja trava, Anka
Štefanović, sada Anka Smuđa, rodi, muško. I kad se
ponadaše još deci, prođe tačno predugih sedam godina, a
da deteta ni jednog više, ne bi.
Jednoga dana Anka reče da bi želela da se vrati na
Ćukovac, ali Ječmenko ne dade. Ona onda okrenu na drugu
stranu, reče da će mu roditi još dece, budu li napustili pusti
Surduk.
– Rodi, pa ćemo se preseliti! – reče značajno Ječmenko,
i ništa više ne reče. Ni tad ni drugih dana.
Tako njegove reči, izgovorene u jednom važnom
momentu, i smeštene u školjku ćutanja, postale su
dragocena stvar, čija poruka je jasna kao ponoćna zvezda.
Tako su te reči, zaštićene ćutanjem, prekinule priče i male
prepirke da li ostati u Surduku ili seliti u Zemun.
I zaista je prošlo godinu dana, a da se nisu pomenuli ni
Surduk ni Zemun, sa značenjem selidbe.
I posle nešto više od godinu dana od onih izgovorenih
reči, ona rodi muško dete, licem na Lazarevu subotu. Dete
su krstili sutradan, na Cveti, i dete dobi dva imena, kršteno
Lazar, zbog Lazareve subote, i dodato Svetozar, zbog Cveti.
Iste godine preseliše se iz Surduka u Zemun.
Četvrto poglavlje
ili
Početak sećanja
Detinjstvo i prve dane mladosti, Lazar Svetozar, proveo

je uglavnom uz očeve konje. Kud god bi otac krenuo, išao je
s njim i dečak Lazar. Ide li se u Surduk sa konjima,
Ječmenko povede i dečaka. Ide li se na Dunav, ide i Lazar
na Dunav. Otac Ječmenko uzme Kulaša za ular, uđe prvi u
široku vodu, i zapliva, a za njim rekom otisne se( i Kulaš. A
gde je dečak? Gde je u tome trenutku Lazar? Dečak je na
Kulašu, drži se za grivu jednom rukom, drugom pucketa
kamdžijom od žute pletene kože. A konj pliva uzobalnim
Dunavom, noseći dečaka i njegovu beskrajnu radost kroz
mirnu reku leta. Pred njima ptice gnjurke, vešto i brzo, trče
vodom i potonu u uron.
Ova slika iz detinjstva izdvoji se iz uspomene, i beguncu
prođe ispred očiju, kao sutonom zapaljeni svećnjak, dok je,
skriven u šumi kukuruza, slušao korake pušaka, koje ga
traže da u njega isprazne svoje zatvarače.
Prolazi i druga slika: devojka krupnih očiju i tankih
tamnih obrva, kao telo pijavice, četrnaestogodišnja
devojčica Jelena, rumena od mladosti, koja je radila u
»Žitoprometu«. Devojčica iz Ćukovačke ulice broj 10, pile iz
njegovog sokaka, sada njegova žena.
Pošto su Stefanovići, to jest Tonikini, bili katolici a on
pravoslavne vere, zemunski župnik Franjo ne dozvoli da se
devojka s prezimenom Stefanović venča sa Lazarom
Svetozarom Smuđom. No oni otidoše u Svetotroičnu crkvu i
svoju priču kazaše protojereju Dušanu. Protojerej Dušan
venča ih za svega tri dana, najbrže što se moglo.
Dete koje se pre venčanja začelo u ćukovačkom

vinogradu, na ćilimu od mesečine, ubrzo se rodi, i dobi ime
Ðorđe. Već sledeće godine Jeleni i Lazaru Svetozaru rodi se
još jedan sin, po imenu Boško, koji još kao dečak nauči
zanat od ujaka Mateje, slavnog zemunskog korpara. I niko
tad ne znade, ni zemunske vračare, da će mladog korpara
sa Ratnog ostrva, dečaka vrba, u drugom svetskom ratu
ubiti gestapovci u kafani »Beli medved«, jer je pijan u
»Belom medvedu« govorio: »Gde si Karađorđe, da digneš
ustanak protiv Švaba!?« Gestapovci koji su pili u »Belom
medvedu« zgazili su ga i nastavili da pevaju Lili Marlen.
Treće dete bi devojčica, prelepa Kaja Dada, koja će
umreti u sedamnaestoj godini čudnom smrću.
Četvrto i peto dete, opet behu devojčice, Ljubica i Anka,
koje će sasvim malo živeti na svetu, nekoliko godina svega.
Smrt Ljubice zvala se šarlah, a Anka je umrla zaglavljena
između kreveta i zida.
Tad su se roditelji Jelena i Lazar Svetozar hteli
zaustaviti u deci.
Ali, rodi im se i šesto dete, opet žensko, Bojana. Kod
šestog deteta, kod četvrte devojčice, roditelji opet htedoše:
više ne! Ali se rode još dva deteta, obe devojčice, Milena i
Dragica. Dragica će umreti takođe kao dete, njena smrt
zvala se ovčje boginje. A Milena, Lenka, udaće se za vojnog
violinistu.
Deveto dete nije rođeno iako je trebalo da se rodi.
Deveto dete je pobačeno. Deveto dete je svoj život provelo
u majčinu trbuhu.
Malu Ančicu ostavili su samu u kući, na krevetu. Majka
je otišla za poslom, dugo se nije vraćala.
Znala je da će Ančica sedeti tamo gde je posadila.
Ali kad je majka posvršavala posao u bašti i pošla u
kuću da poljubi svoju milu Ančicu zato što je i ovoga puta
poslušno sedela tamo gde je ostavljena, začudi se kad dete
ne ugleda na krevetu. Ušla je u sve sobe, zavirila u sve
kutke, zavirila u sve nogavice. I na kraju je, još uvek daleko
od slutnje, zavirila, sasvim slučajno, u prostor između zida i
kreveta, i tu ugledala Ančicinu nesreću. Beše sve kasno –
dete beše mrtvo. Mnogo puta posle, nesrećna majka je
govorila drugim majkama da primaknu krevet uz sami zid,
jer se između odmaknutog kreveta i zida nalazi dečja smrt.
Sutradan, dve devojčice nosile su mali sandučić na
gardoško groblje. A on, otac, išao je za sandučićem i nije
plakao. Ali za malim sandučićem zaplaka sada, dok ga traže
puške da u njega isprazne svoje zatvarače.
Devojčica Ljubica razbole se od šarlaha. On je odnese u

bolnicu, i beli ustanoviše da je devojčica obolela, od
šarlaha. Istog dana stigoše medicinska kola, i belo osoblje
zalepi na njegovim vratima reči:
ZARAZNA BOLEST
Gornjogradski svet čitaše dugo dve reči, žureći da se
što pre udalji od crvenih slova, kao da se i u krupnim
pretećim slovima nalazila zaraza.
Nije mu bilo lako, njegovu kuću nazvaše šarlah-kuća.
Otpatio je to. Klupko sećanja se odvijalo jednostavno i
jasno, kao dobro upredena nit, dok su ga lovile puške da u
njega isprazne svoje zatvarače.
Sada naiđe slika sa Ratnog ostrva, nešto lepša

uspomena. Smuđini su na Ratnom ostrvu sejali boraniju,
grašak i šargarepu, i gajili cveće: bosiljak, katu i lepog
glišu. Njegova žena, Jelena, koja je radila u fabrici duvana,
a u slobodno vreme trgovala žitom, prodavaše i cveće iz
ostrvske bašte.
Vide i ujaka Mateja, ujaka svoje dece, korpara, koji
imaše pletarsku radnju u Zemunu. I sina Boška, dečaka
vrba, najmlađeg korpara sveta, koji zavole ujaka Mateju, i
zavole Ratno ostrvo, zavole vrbe i žitovisoke trave, i katu i
lepog glišu, i bube, i belo stado oblaka, letnjih.
U kući je bilo voća, tetka njegove dece, Sofija, zvana
Safina, trgovkinja mandarinama, snabdevala je kuću voćem.
Pazarni dani u Zemunu bili su u znaku korpi ujaka
Mateje i malog Boška i mandarina tetke Safine. Dečak vrba
vikaše na zemunskoj pijaci:
– Korpe, korpe! Građani, korpe! Izvolite korpe!
Begunac vide majku. Vide je kako dolazi s pijace, u

mesecu trešanja. I već u dvorištu započinje s delenjem
rumenog poklona:
– Bojana, evo trešanja! Evo jednu pišlu za Ðorđa. Ovu
pišlu za Boška. Ovu pišlu za Anku, babinu imenjačicu. Ovu
za Kaju Dadu. Ovu pišlu za Lenku. I dve pišle za tebe.
Sedeći u dvorištu uspomene, ponovo je video, tu svečanost
dok se puške približavaju da u njega isprazne svoje
zatvarače trešanja.
Uvek je ustajala rano, budila se na predjutarnji glas
petlova. I nosaše svoj espap na zemunsku pijacu, povrće iz
bašte na Ratnom ostrvu i kukuruzne bulce. Imaše obranicu
od kuvana drveta, na oba kraja povijenu, nosač korpi. Beše
mu majka ranoranilac i trčiradna. Život je naučio da je zora
ključ za sviđanje mnogih poslova. Ustajala je pre svih
ranoranilaca; pre vojske, pre jutarnjih vodonoša, pre
ljubičaste zore, pre pčela, pre latica cveća, pre svih
Ćukovčana, pre svih Zemunaca, pre ptica, pre konjušara,
pre predalekih putnika na prašnjavim božjim stazama svih
krajeva i svetova.
Peto poglavlje
ili
Isceliteljka Fida
Seća se da je majka htela da umre od plača.

Ležao je, uboden nožem, kraj ćukovačkog plota, sve dok
nije naišao brat Ðorđe, iz kafane.
Otac je odmah upregao konje i otišao po doktora.
Doktor je stigao i pokušao sve, ali se krv nije
zaustavljala. Tiho je curkala iz rane, neprimetno, vlažila
crveno. Doktor ode i umesto leka ostavi reči utehe, loš lek
protiv hemofilije.
U Fizikat je otac otišao ponovo ujutru da saopšti belima
da krv i dalje pomalo teče, neće da stane, probija svaki
zavoj, pretvorila se u izvor. Nejaki crveni curak neprestano
kvasi. Hoće iz tela da se istoči, crvena tečnost života.
Dolaziše glagoljive vračare i ćutljivi travari. Prva
priskoči u pomoć travarka Sefika. Sve beše uzalud. Trave
postaše crvene, a vračare se postideše.
Te noći majka mu usni čudan san.
Kao: u trećem selu, u selu L. nalazi se kuća na kraju
sela, kuća udovice Fide, što živi sama. Jedino ona može da
zaustavi krv, kazalo se majci u snu.
Majka probudi Ječmenka i ispriča mu san. Ječmenko
odmah upregnu konje, i odmah krenuše, s Lazarom na
kolima. Prema isceliteljki iz sna, Fidi, s kraja sela L. Jer kod
Fide treba stići pre izlaska sunca, kazao je san.
Ali, čim napustiše Zemun, naiđoše na crknuta konja na

putu. Ječmenko zaustavi konje, i ukloni crkotinu. Čitavih
pola sata vraški se mučio oko toga.
Ječmenkovi konji tužno su zarzali. Nastaviše put prema
selu L.
Dođoše u prvo selo. U prvom selu probudiše prvu kuću.
Pitaše prvu kuću u prvom selu: Gde je selo L? No oni ne
znadoše gde je selo L. »Kakvo selo L? Ovde nema sela L«.
Nastaviše put prema selu L.
Između prvog i dugog sela naiđoše na drugu prepreku:
na putu stajaše brdo od vinove loze. Konji ugaziše u brdo, i
stadoše.
Ječmenko siđe s kola i ukloni brdo od loze. Trebalo mu
je sat vremena za taj posao.
Beše to prvi put kad su poželeli da ne izađe sunce.
Kad stigoše u drugo selo, probudiše prvu kuću. Gde je
selo L? – pitali su. »Selo L, selo L? Nema ovde sela L!«
Nastaviše put prema selu L.
Na putu između drugog i trećeg sela beše brdo od
kamenja. Skoro navaljano na put, đavolji posao. Ječmenko
siđe s kola i pretvori se u znoj dok ukloni kamenu prepreku.
Beše to jedini put u životu kad su poželeli da ne izađe
sunce.
Stigoše u treće selo. Probudiše prvu kuću, pitaše: Je li
ovo selo L? Rekoše im da oni ne znaju gde je selo L, i da to
nije selo L, nego samo Treće Selo.
Stigoše do poslednje kuće u Trećem Selu. Na pragu
trošne kućice stajaše starica, očekujući ih. Kao u priči.
»Ulazite!« reče starica, »ja vas čekam«.
Anka i Ječmenko se začudiše. Lazar Svetozar se ne
začudi, Lazar Svetozar beše opčinjen rajskom svetlošću
smrti.
Još beše nesvanulo, mada noć na istoku beše napukla
kao beli oklop rujnice.
Beše to jedini put u životu kad su poželeli da ne izađe
sunce.
Kad starica Fida dodirnu Lazara Svetozara, on
progleda, i prepade se. A Fida reče: »Ne plaši se, Lazare,
ovde ćeš ozdraviti.«
Fida je tražila da se ispriča šta se Lazaru desilo. »Šta se
Lazaru desilo?« upita. Snosaniteljka i Ječmenko se začudiše
otkud Fida zna kako je Lazaru ime. I ne pitaše je otkud zna
kako je Lazaru ime, jer ne smedoše da je pitaju.
On kaže da je video dvoglavu ženu, rekoše Fidi.
Dvoglava ga je ranila, rekoše Fidi.
»Požurite«, reče Fida, »sunce uskoro treba da izađe.
Unesite Lazara u sobu.«
Uneše Lazara u sobu.
Fida naredi snosaniteljici i Ječmenku da iziđu. Fida
ostade sama sa Lazarom Svetozarom.
Još sunce beše neizašlo, ali sve je već bilo spremno za
ljubičasti požar neba.
Prođoše trenuci, dugi kao večnost.
Najzad se Fida pojavi iz sobe, sva raščupana. Kad je
zapitaše za krikove koje su čuli, i šta bi to moglo biti, Fida
im reče: »Tukla sam se sa dvoglavom i pobedila je.«
Tada se najavi sunce, istok beše zapaljen vatrom zore, iz
koje se rodi dan.
»Uđite sada kod Lazara«, reče Fida.
Kad majka i otac uđoše kod Lazara, Lazar se nasmeši i
reče: »Roditelji, hajdemo kući.«
Krv Lazareva beše zaustavljena.
Na polasku, znatiželjni roditelji upitaše: Fido, čime si
zaustavila krv?
Fida reče: »Ne pitajte ništa nego idite kući.«
A Ječmenka opomenu ponos, i on upita: – Šta košta
izlečenje?
»Plata mi je isceljenje samo«, reče Fida.
Starica Fida još reče na kraju: »Zbogom, Lazare, još te
čekaju smrtne muke!«{1 }
Šesto poglavlje
ili
Put za smrt
Smešten u stočnom vagonu, u četi kaplara Jana Sotole,

generala čete, Lazar Svetozar je razmišljao: Šta da ja radim
u Galiciji? Da ratujem? Da ubijam? Koga da ubijam? Da
ubijam! A ubijati ne mogu! A ubijati moram. Šta onda da
radim, kad ubijati ne mogu? Na Galiciji šta da radim? A na
Galiciji ima posla. Zato i idemo na Galiciju. Zato i ide skoro
cela Druga armija Bem Ermolija. Na Galiciju ide. Na Galiciji
biću ubijen. Biću ubijen, biću ubijen. Na Galiciji. Na
Galipolju smrti. U Ruse pucati neću, jednostavno, ne mogu.
Jednostavno: neću! Rusi su moja braća, po veri. Po srcu.
»Ali, moraš!« Pa dobro, kaplare Jane, generale čete, ako
moram pucati, pucaću. Ako moram? A moram. Ali, neću,
jednostavno: ne mogu. Ako ćeš ti, generale, pucati u mene,
pucati što ja ne pucam, onda ću pucati i ja, da ne bi ti
pucao. U mene. Pa pucaću, onda, generale, ali, generale
Jane, hoću da znaš, već sada da znaš, da neću pucati u
Ruse. Ali ću pucati. Pucaću u sunce, generale. Pucaću u
oblake, u visine. U močvare, u vode glibene. Već sam
prekaljeni »borac«, devet mladih krasta imam, zadobijenih
od Ištvan-Alfreda, što me svinje i raci, tukoše, samo zato što
sam ispoljio radost zbog pobede srpske vojske na Ceru, u
prvom sudaru. Moj Jane, kaplare moj, moj prvi vrhovni
komandante, ciljaću. Pucaću! Pucaću, a ciljaću da ne
pogodim. Tako, da znaš. Jer koga da ubijam? Jer za koga da
ubijam? Za đenerala Ermolija? Za njega, koga nikad ni
video nisam, i koji, možebiti, i ne postoji. A postoji, mora da
postoji. Pa neka postoji kad već postoji! I on je, možebiti,
čovek. Ali, neću pucati, u Ruse. Pa neka đeneral konjice,
gospodin Ermoli, ide u neku stvar. Neka ide pod rep svoje
kobile. Kažu da mu je kobila ljuta bedevija. A kažu da
general Ermoli nije loš. A kako nije loš kad je postao
general!? Tu nešto mora da nije u redu. Rusi, znači,
napreduju, čim idemo u Galiciju? Napreduju. Pa nek
napreduju! Dabome, da napreduju. I sad da ja, Lazar
Svetozar, smetam Rusima da napreduju. E, neću, moj
kaplare Jane, moj krajmeni brate. Generale stočnog
vagona! Kažu da i ti, kaplare Jane, nisi loš, kao ni đeneral
Ermoli. A kako nisi loš kad si postao kaplar!? Tu nešto mora
da nije u redu. Šta mi znači čavka u snu, hej Jane, generale
vagona! Šta mi znači čavka u snu? Sanjao sam, Jane, čavku.
»Poginućeš«, reče Jan. Poginuti? Majko, gde si, da mi san
rastumačiš. Fido, isceliteljice moja, koje li me smrtne muke
čekaju? Što li mi je, isceliteljko, čavka doletela u san?
Kaplare Jane, generale močvara, što li mi je čavka doletela
u san? »Poginućeš«, kaže Jan.
Vozovi puni vojnika, pušaka i konja Druge armije, vukli
su se kao ogromne debele zmije ravnicama beskraja, sa
ponekadnim kao sečivo oštrim piskom lokomotive, koji je
sekao sanomisli vojnika, opominjući ih da još postoje na
svetu i da putuju do stanice – Smrt.
Kada je razmišljao, vojnik Lazar Svetozar osećao se kao
kralj, ali kad bi pisak lokomotive presekao svilenu nit misli,
on bi ponovo ugledao sebe, kako se treska, klati, s puškom,
prljav i umoran u smrdljivom stočnom, vagonu smrti. Posle
piska koji je neumoljivo budio u stvarnost, nailazio je opet
dosadni beskraj ravnica, kada se ponovo vraćalo mislima.
Vojnik Lazar Svetozar je razmišljao:
Da bežim? Ali, kuda? Sada nema prilike. Kad se voz na
stanicama zaustavi, motre, paze. Kaplari bi zabili metak u
potiljak i tek onda te pustili da bežiš. Kaplare Jane, bi li me
ubio kad bih pokušao da bežim? (A kaplar Jan Sotola sedeo
je, mrk i ćutljiv, s mislima kao i drugi, isključen iz
stvarnosti.) A i ne beži mi se, generale Jane, šalim se,
generale. Hoću i ja da vidim tu Galiciju. Tu strašnu Galiciju.
Tu močvaru krvi. Hej, Jane, brate krajmeni, hoću da vidim
tu Galiciju, gde, kažu, gine na hiljade i hiljade dnevno. Hoću
da vidim polje, generale, polje na kome ću kosti ostaviti.
Hoću da vidim to polje. I ne boj se, Jane, kaplare moj, moj
generale čete, ne boj se, generale metaka, neću pobeći, i ne
motri me zalud. Skini pogled sa mene, težak je tvoj pogled,
generale discipline i reda. Možda si otkrio moje misli? A
možda i ti, kaplare Jane, generale besmisla, možda i ti
razmišljaš kako da pobegneš. Jane, opet sam sanjao čavku.
»Poginućeš, kaže Jan. Pa poginuću, dabome, ko će ostati na
Galiciji, živ ostati, na Galiciji gde gine, kažu, dvadeset
hiljada vojnika dnevno. Neće niko ostati na Galiciji, Jane,
generale besmisla, jer ćemo svi ostati na Galiciji. »Tako je«,
kaže Jan, ćuteći. Da pobegnem? Kuda da pobegnem? Pobeći
ću Rusima! Pobeći Rusima! Predaću se. Ali kako pobeći?
Kako se predati Rusima? Pogodiće me odovud i odonud.
Odovud Alfred-Ištvani, odonud baćuške. Prorešetati. Kako
bi bilo dobro da pobegnem Rusima i da onda pucam u
pravog neprijatelja! Što me gledaš, Jane? Možda mi misli
pogađaš? Ne brini, neću pobeći. Ostaću na Galiciji da vidim
gde ću ostati. Ipak, možda je čavka doletela u san da mi
kaže da ću pobeći; ptica, krila, bežanje. »Poginućeš«, kaže
Jan, kaže ćuteći, kaže pogledom. Čitam te, Jane. »I ja ću
poginuti«, kaže Jan, »svi ćemo poginuti«. Onda ću se moliti
Bogu da me Rusi zarobe. Hoće, zarobiće me Rusi, pobeći ću
Rusima, sanjao sam čavku, a krila valjda znače neki let, jer
šta bi drugo značila krila ako ne let. »Poginućeš«, reče Jan
najzad glasno, »i ja sam sanjao čavku«.
A kompozicije su se vukle kao neke ogromne, dugačke i

debele zmije, vozovi-pitoni, u čijoj mračnoj utrobi sede
divizije mrtvih.
A zašto? Niko ne zna zašto. Niko ne zna zašto. Niko ne
zna zašto. To je najgore što niko ne zna zašto!

Eh, mene i moje želje lude! Kao da mene, Lazara
Svetozara, neko pita: hoćeš li, Lazare Svetozare, da te
zarobimo? Ili nećeš, Lazare Svetozare, đa te zarobimo?
Konstantine Sergejeviču, zarobite Lazara Svetozara! Još
jednom te pitamo, Lazare Svetozare: hoćeš li da te
zarobimo? Ako hoćeš, mi ćemo te zarobiti. Ako nećeš,
nećemo te zarobiti. Znači, hoćeš. Sada reci kad hoćeš da te
zarobimo? Danas? Sutra? Ujutru? Uveče? Kad ti odgovara?
Konstantine Sergejeviču, zarobite danas Lazara Svetozara,
Srbina! U redu, naređenje primljeno. U redu, naređenje
izvršeno. Eto, Lazare Svetozare, zarobljen si. Zarobio te
kaplar kavalerije Konstantin Sergejevič, prvi konjanik
Ukrajine. I sada si naš. Sada si ruski zarobljenik.
A vozovi su se vukli kao dugačke debele zmije, sa
piskom kao sečivom, bližeći se beskrajem ravnica stanici
Smrt.

Pobeći ću! Ali, s kim? Ali, kako? Kako pobeći od kaplara
Jana, kad sve ima na oku i sve ima na uvidu?! A možda i
nema? Možda ga baš briga za sve. I za Austrougarsku, i za
Galiciju, i za Pobedu! Kažu, kaplare, čuo sam gde kažu, da
nisi loš, generale. Ali otkud bi bio kaplar kad si dobar? Tu
nešto mora da nije u redu. Bogami, tu nešto nije u redu. Ne
smem nikom da se poverim. Pobeći ću sam. Ne, ne smem se
poveriti. Kazaće pre nego što koraknem. Takvi su ljudi. Zar
bi ginulo dvadeset hiljada dnevno, da ima ljudi. Ne, ne
poveravaj se, nikom! Učiniš li korak-pobeg, ubiće te skot
neki. Rac, što bi rekli Ištvani. Svinje, gulaševci, samo bi
tukli. Paprikaši. Idioti alfred-ištvanski. Jan me možda ne bi
ubio, ali bi general močvara sprečio da bežim. Bi li me ubio,
kaplare Jane, generale močvara? »Bi!« kaže kaplar, ćuteći.
Naravno da bi. Kakav bi onda bio kaplar kad ne bi!? Ipak,
kazaću. Kazaću jednom lužičkom Srbinu, kazaću
Lužičaninu. Ipak smo neka daleka braća. A vidim i on hoće
da mi nešto kaže. Pa, hajde, daleki brate, da želju
posestrimo! Idemo prvo u tvoju Nemačku, pa ćemo onda u
moju Srbiju. Ostaću kod tebe, ostaćeš kod mene. Malo kod
tebe, malo kod mene. Dok čavke pokupe vojnike, dok se
osuše crvene močvare. Ćutiš. Ćutiš, moj plavi daleki brate.
Umusio se, svinjo, i ćutiš. A znam, prhnuo bi, kao i ja, da
imaš krila, pod svoju streju. E pa, kad je tako, ćutaću i ja.
Kad bi kaplar Jan hteo da beži. S njim bi vredelo bežati.
Hrabar je i jak i snalazi se na zemlji. I mislim da ima dušu,
mada je kaplar. Nije svinja. Jan, kažu, i nije pravi kaplar.
Unapredili ga u kaplara zbog hrabrosti i snalaženja u
prostoru. Najpre, odbio je unapređenje, hteo je da ostane
samo čist redov. Rekao je: ne treba meni to. Treba nama,
rekli su mu, i unapredili ga u kaplara. Je li tako bilo,
kaplare Jane, vojskovođo?
A kaplar Jan Sotola, general čete, ćutao je, i pogled
bacao čas na vojnike, čas na ravnice.
Vojnik Lazar Svetozar Smuđa je razmišljao: Ne, neću

kazati lužičkom Srbinu, možda bi me moj daleki brat izdao.
Stvari su dogurale dotle da bi sada mogli samo sijamski
blizanci da se povere jedan drugom. Posmatraš me,
Lužičanine, čitaš moje čelo. Šta piše na njemu, kakva je
sudbina štampana na čelu? Ima li čavke na njemu? Reci,
Lužičanine, reci: bežimo! I ja ću reći: u redu! I –
pobegnimo! I pobegnemo. Bežaću, ipak, sam. Ali, kuda
sam? Sam, znači izgubiti se u beskraju. Sam, znači na
prvom koraku udariti glavom u neizlaz. Sam, znači otkinuti
list. Zgažen nogom, odnesen vetrom. Da li se ja to bojim
smrti? Bojim Galicije? Mislim, da se ne bojim. U prostoru
gde se gine smrt je tako zanemarujuća stvar. Smrt nije ništa
gde se dnevno na jednom mestu događa dvadeset hiljada
smrti. U takvim okolnostima retko ko i ne poželi da se ne
pridruži svojim mrtvim drugovima. Osećam da su, u tim
trenucima opšte pogibije, nesrećni oni koji ne poginu. Ne
poginuti kad se gine, znači poraz. A, evo, ja hoću da bežim.
Hoću da bežim zbog Boška, zbog Kaje, zbog Ćukovca… A
tako rado bih i ja poginuo na Galiciji. Na Galiciji, na
drugom Vaterlou Evrope. Tako rado, kažem, poginuo bih na
Galiciji. Ali, moram da bežim s Galicije. Zbog vinograda na
Ćukovcu iz kojeg sam prvi put video Mesec. Zbog bagrema,
zbog belog grozda. Zbog proleća u trešnji.
Voz je sekao ravnicu na dva beskrajna dela.

Kako bi bilo divno da svi vojnici iskoče iz voza na dve
strane ravnice. I da iskoče svi konji. I da iskoče sve puške.
Da samo ostane đeneral Bem Ermoli. Neka iskoči i Bem
Ermoli. I neka voz stigne prazan do stanice Smrt. Neka oni
koji dočekaju voz, dočekaju samo voz. Neka se malo
začude! Neka pitaju mašinovođu šta je bilo. Neka im
mašinovođa kaže: što mene pitate? To bi bilo lepo i red bi
bio da se nekad i to desi u Vremenu. To bi ušlo u istoriju. Je
li tako, kaplare Jane, vojskovođo? Je li tako, generale?
Ali voz je bio pun, prenatrpan, kao kad je i krenuo, niko
nije falio, ni jedan vojnik, kao što nije falio ni jedan točak
kompozicije.
Hej, Lazare, upitaj Svetozara da li da bežiš. Reci,
Svetozare, da li da bežim? Beži, Lazare! Reci, Lazare, da li
da bežim? Beži, Svetozare! Šta ti misliš, Svetozare? Beži,
Lazare. Šta ti misliš, Lazare? Beži, Svetozare! Šta ti misliš,
Svetozare? Ne beži, Lazare! Šta ti misliš, Lazare, ne beži
Svetozare! Ne beži, Svetozare. Beži, Lazare. Ne beži,
Lazare. Beži, Svetozare. Ne beži, Svetozare. Ostani, Lazare!
Jer, ko zna… istakneš se. Istakneš se na Galiciji. Postaneš
kaplar, general čete. Kao i Jan. Istakneš se, odlikuju te,
unaprede. Zato što si malo više ubijao nego drugi, zato što
si bio »hrabriji«. Ipak, ostani, Lazare! Razumeš, istakneš
se, slistiš sam četu Rusa. Jednu četu danas, drugu četu
sutra. I unaprede te, postaneš oficir. Postaneš kapetan,
pukovnik, general, feldmaršal. Biće dovoljno. Lično Car te
unapredi. Ali, nisi ti takav, Lazare. Nisi. A znam, ima ih u
mojoj četi, oprosti, kaplare Jane, ima ih u tvojoj četi,
vojskovođo, koji bi pobili ceo korpus kad bi znali da bi
postali smrdljivi kaplari. Hej, čoveče, dokle si se srozao,
čoveče!

Ostani, Lazare. Ne kidaj se više, odluči. Zamisli,
istakneš se, odlikuju te, unaprede. Postaneš komandant
Ćukovca, komandant Zemuna, feldmaršal Srema. Pustiš
zatvorenike Petrovaradinske tvrđave, đavola pustiš!
Zatvoriš! Muhara sateraš u mišju rupu. Bogataše Jenče
takođe. Ðavola sateraš, kad ćeš i sam poželeti da budeš
bogat, prebogat, da imaš bar stotinjak kuća, kao i drugi
najpoznatiji heroji sveta. I preziraćeš sirotinju, kao i drugi,
iako je nastala pod tvojom vlasti. A tebi lepo, putuješ u
svome vozu, a ne u stočnom vagonu kao sada,
feldmaršalčiću Srema. Zato ostani, i što više pucaj, što više
ubijaj. To je jedini način da uđeš u istoriju, a istorija ti se
osmehnula. A ti hoćeš da bežiš. Sad si baš našao za
pametno da bežiš. Zbog smrdljivog strmog Ćukovca, zbog
trešnjice u maju. A pred tobom se već nazire Galicija,
naziru činovi, sve jedan za drugim, i sve veći jedan od
drugog. Kolji, budalo, ukasaj u istoriju. Ne prima istorija
svašta među svoje korice. S čistim rukama se u istoriju ne
ulazi. U istoriju se ulazi s rukama umazanim krvlju. Jednom
u životu pružila ti se prilika da uđeš, u istoriju, a ti našao da
bežiš. Jesi li lud stvarno, ili si onako malo blentav? Jašta
nego si lud, kad hoćeš zbog Zemuna da ne uđeš u istoriju!
– Galicija! Galicija! – povikaše vojnici.

– Galicija! Galicija! Galicija!
Jedan galicijski ranjenik vikaše: Hej, vojnici, ne dolazite
ovamo! Bežite s Galicije, hej vojnici! Pozobaće vas čavke.
Drugi vojnik sabljom mu odrubi glavu, i on ućuta.
Galicija! Galicija! Galicija!
Sedmo poglavlje
ili
Pogled
Video je Galiciju, poprskanu krvlju. Govor njenih

pušaka i mumlanje topova.
Njene zore sa osvitom napada.
Preklane vratove, zgnječena trupla. Sablju preko grla.
Ubijene ruke, odsečene noge.
Srce samo na travi.
Vapijuće u močvari.
Mađari viču: rac! Rac! Austrijanci: Hund! Hund!
Krik usana. Kljunovik ptica: ča! ča! ča!
Hiljade komandi.
Konje s rasporenim trbuhom i poslednjim njiskom.
Konje, večite učesnike ratova. Heroje sa ratopolja.
Video je vojnike bez ratne sreće. Svi vojnici na Galiciji
bili su vojnici bez ratne sreće.
Video je kaplara Jana Sotolu, generala čete, kako
napušta bitku, i beži. Ništa ga nije tako obradovalo kao to.
Video je Galiciju, video je osamnaest hiljada mrtvih
vojnika dnevno.
Najzad, ugledao je usred Galicije, Zemun. Jedno malo
uzvišenje učinilo mu se da je Ćukovac. Odatle je jasno
video:
Ratno ostrvo, Ušće, dunavsku deregliju na kojoj putuje
Anuška Mađarica povrtlarka, grobljansko brdo Gardoš,
Banatski rit razliven kao voda, Kalemegdan što liči na kljun
ogromne lađe zariven u veliki sastav reka – pramac
Beograda,
tornjeve triju zemunskih crkava: crkve svetog
Arhanđela, Franjevačke i Luteranske crkve, na kojoj je
jednom pročitao, ugljenom pisano, ŽIVEO LUCIFER,
Gimnaziju, Trgovačku akademiju, Poljoprivredni
fakultet, Vazduhoplovnu komandu, Vodnu zadrugu,
Mađarsku školu, Poštu, Muharevu kuću, kuću Karamata,
gradski park od visokih divljih kestenova, lipa, borova,
šimšira i bršljana, i divlje plave jorgovane Ane Janković.
Osmo poglavlje
ili
Silazi s kola!
Prva srpska armija, pojačana francuskom konjicom,

čijom brigadom je komandovao konjički general Žuino
Gambete, gonila je dolinom Morave, preko Rtnja i
Mojsinske planine austrougarsku vojsku, koja se porazno
povlačila u dugim mrkim kolonama, kao stoglava aždaja.
Kad idu dve vojske u istom pravcu jedna za drugom, to
je bitka završena.
Na svom putu iz Surduka u Zemun po svoju carsku
potporu od dva džaka brašna, žena Lazara Svetozara srete
se sa vojskom. Beše u Gornjem gradu, kada je jedan srpski
kaplar zaustavi, reče: – Silazi s kola!
– Zašto da silazim sa svojih kola!? – reče kaplarski
odsečno Jelena.
– Silazi s kola! – ponovi kaplar.
– Zašto? – ponovi ona opet.
– Očeš li ti da silaziš s kola ili da te ja skidam!?
– Zašto da silazim? I zašto da me skidaš, kaplare?
– Silazi s kola, ženo nedokazana! Trebaju nam konji,
naši su izginuli u ratu. Nemamo dovoljno konja, nema ko da
vuče komoru. Je li ti sad jasno?
– Jasno? Zašto bi mi bilo jasno?
– Daklem, nije ti jasno?
– Nije mi jasno.
– Biće ti jasno!
– Neće mi biti jasno.
– Biće ti i prejasno!
– Možda i neće.
– Ja bih reko da oće.
– Moji su konji, kaplare.
– To ništa ne znači, ni najmanje ne menja stvar. Rat je i
konji podležu regrutaciji kao i ljudi.
– Šta? – reče Jelena!
– Daklem, silazi s kola, nedokazo!
– Ti nemoj nikoga zvati nedokaza.
– Ti ćeš meni govoriti šta ću ja govoriti! Komora čeka,
znaš li ti šta znači u ratu komora! Dabome da ne znaš. Da
znaš, sišla bi s kola, ispregnula konje sama i rekla: evo vam
i moji konji, uprežite ih gde oćete, neka se otadžbina
pomogne.
– A ko će da vuče moju komoru? – kraljevski kaplare.
– Kakvu tvoju komoru, ženo božja i nedokazna!?
– Lepo, moju komoru, potporu.
– Ne plači, ženo božja i nedokazna. Šta znači tvoja
potpora prema jednoj komori! Smiri se, obriši tu vodu iz
očiju. Curi voda iz tebe, nisi valjda Hajdučka česma. Zavrni
pipu.
– Pusti me – reče Jelena.
– Ti si slobodna kaj ptica, široko ti polje, đipi s kola i idi.
Konji odsad pripadaju otadžbini. Oni su odsad u njenoj
nadležnosti. Ne brini, neće im biti rđavo. Otadžbina vodi
brigu o konjima. Veruj mi da i ja nisam ništa prema konju u
očima otadžbine, mada sam kaplar. Daklem, ne brini,
konjima će biti dobro. Imaće sve što im treba i povrh toga
seize. De mi reci, kad je konjima u otadžbini bilo loše?!
– Konji su navikli na mene, kaplare.
– To ti se čini, ženo nedokazna. Ubeđen sam da bi konji
jedva dočekali da te se otarase. Loša si mi ti seizica. Vi žene
mislite na druge stvari. O konjima se mora brinuti uvek, a
naročito noću. Vi žene mislite noću na druge stvari, i niste
podobne za konje. Konjima nije lako sa vama. Poznajem
konje u dušu, oni pate ako nisu upregnuti u komoru ili nisu
na bojnom polju. I konji imaju osećaj otadžbine. Zato se
otadžbina o njima tako revnosno stara i uvek ih ima u vidu.
Rekao sam već, ništa ja nisam u srcu otadžbine prema
konju, mada sam kaplar. Ponekad se zato pitam: da li
otadžbina uopšte ima srce?
– Ne uzmi mi konje, kaplare.
– Misliš da je meni lako što ti uzimam konje. Zar misliš
da mi je lako? Nije mi lako. Meni tvoji konji ne trebaju,
trebaju otadžbini. Pošto otadžbina nema srca, ne nadaj se,
siđi s kola i da ispregnemo. Ili ako oćeš, ti ostani na kolima,
mi ćemo ispregnuti, upregnuti komoru, a tebi ostavljamo
kola, ne silazi s njih nikad. Daklem, čula si.
– U mene su kajasi, čvrsto u ruci…
– To ništa ne znači, otadžbina će ti oteti kajase. Niste vi
žene za kajase. E sad lepo siđi, da se ne natežemo više.
Lepo smo se ispričali i usput odmorili. Još da smo svidili i
drugih poslova, pa da mi ostaneš duže u sećanju. A o
konjima ne brini. Otadžbina preuzima brigu.
– Zar zaista moram predati konje, ja sve mislim da se
šališ?
– Kad si ti videla da se kaplar šali pogotovo što još rat
traje. Rat je završen, ali mir još nije nastupio, a to je kao da
rat nije ni završen. Otadžbina se ne šali, draga moja. Kad bi
se otadžbina sa svakim šalila gde bi joj bio kraj! Pogotovo u
ratu otadžbina ne ume da se šali. Posle rata takođe nema
vremena za šalu. Posle rata otadžbina mora da slavi
pobede. Usput, uz pobede, slavi i poraze kao pobede. Sve
otadžbina posle rata pretvara u pobede. Pobednici nimalo
ne poštuju pobeđene. Nimalo ne poštuju neprijatelja.
Nimalo ne cene pobeđene, iako su pobeđeni omogućili
pobedu. Ali mi moramo voleti otadžbinu iako je ona takva.
Moramo ispoljiti ljubav prema njoj, ako ona neće prema
nama. Zato poslednji put ti kažem, ovog trena krećemo,
silazi s kola! Ne budi kao otadžbina, imaj malo ljubavi
prema otadžbini. Daj joj ta dva konja. Ne moraš dati od
srca, otadžbini to nije važno. Otadžbina više voli kad uzme
na silu.
Ona najzad siđe s kola.
Predade kaplaru konja Cvitana, koji beše malo faličan u
oči, i kobilu Lenku. Najdivniju kobilu ikada viđenu za sto
pedeset godina na putu od Surduka do Zemuna. Beše to
vatrena kobila, puna snage i lakosti, gracijskog, nedodirnog
kasa, anđelna, a dlake boje jabukova cveta. Retka kobila.
Kaplar ju je odmah zapazio, i nije mu se odvajalo od
takve retkosti. On dade Jeleni jednu ceduljicu na kojoj
pisaše da je dala (predala) srpskoj vojsci dva konja, što će
se istoj vratiti (ili nadoknaditi). Na ceduljici još pisaše,
izvijenim, kaplarskim rukopisom da se vlasnica kobile
Lenke obrati u Ulicu Dobanovačku broj 12, kad tome bude
vreme. Pružajući potvrdu, kaplar dodade: – Evo ti ovaj
svedok da si predala otadžbini dva konja, s kojim možeš da
se obratiš na navedenu adresu, da ti se, vremenom, konji
vrate, ili plate. Čuvaj potvrdu. Ali, savetujem te, neće biti
potrebe ni da dolaziš na navedenu adresu ni pružaš bilo
kome potvrdu. Otadžbina ti konje neće vratiti. Što
otadžbina uzme, makar obećala i vraćanje, ona nikad ne
vraća. Ti od otadžbine imaš samo potvrdu, imaš samo lepu
nadu. Šta hoćeš više od otadžbine? To ti otadžbina
garantuje, garantuje nadu. Šta ima bolje od nade? Šta
hoćeš lepše od otadžbine!? Ali čuvaj potvrdu. Ne da ti
jednog dana otadžbina vrati konje. Nego da imaš lepu
uspomenu od otadžbine.
Kobila Lenka postala je vojna kobila. Beše najpre
uprezana u komoru, gde ju je zapazilo oko jednog
intendantskog oficira. Njegovim posredstvom Lenka je
dospela u konjicu, zbog čega je intendantski kapetan veoma
brzo dobio čin majora. Naime, Lenka je pripala komandantu
Dunavske banovine. Kada je komandant konjice Dunavske
banovine video Lenku, i saznao njen životopis, primeti: »Da
mi je samo znati, ko je prvi upregao Lenku u komoru, platio
bi mi raščinom ako ga ima!«
Kad prođe neko vreme, Jelena uze onu potvrdu, i ode u
Dobanovačku ulicu 12. Tamo im pruži potvrdu, i potkrepi je
usmeno. Na kraju joj rekoše: Prema ratnim potvrdama
nemamo naročite obaveze u miru.
Zemun živeše u znaku vraćanja. Danima se neko

odnekud vraćao. Vraćali su se internirci iz Gline. Vraćali su
se vojnici. I stiša se i to, svedoše se ratni računi. Zemun
beše prilično proređen.
Samo se Lazar Svetozar nije vraćao.
A na Zadušnice, na gardoškom groblju, mogli su se
videti grozdovi devojčica i dečaka i k tome još četice
prosjaka zemunske sirotinje, kako uzimaju preostalu
zadušničku hranu, trpaju je u džepove ili direktno u
želudac.
Sirotinja se dugo vremena hranjaše samo kuvanim
žitom. U Zemunu zavlada epidemija gladi.
Deveto poglavlje
ili
Starac i leš
Poljak Laub Laubovski, pčelar i vinogradar, za samo sat

vremena izbrojao je pedeset leševa, koji prolaziše pored
njega, rekom Bug. Starac je plakao, ali je ipak brojao.
Čudni konvoj, koji se kretao talasima reke Bug, plovio je
priobalno, potisnut maticom. Leševi su plovili kao čudne
lađice: čas se gubili u rečnoj travi, pristajući uz obalu, čas
bili u potonu, kao gnjurci, na svom strašnom putu, prema
dalekom Baltičkom moru.
Starac Laub je proklinjao čas i dan u koji se našao na

obali Buga.
…Osam leševa… deset leševa, trinaest leševa…
dvadeset i jedan leš… dvadeset sedam leševa… trideset
četiri leša… četrdeset i jedan leš … četrdeset šest leševa…
pedeset leševa…
Četa leševa. Bataljon leševa. Divizija leševa.
A, iznad reke, iznad leševa, crnolet čavki.
Kada je Laub Laubovski pomislio da se više neće
pojaviti ni jedan leš, Bugom je, uz samu obalu, plovio još
jedan leš. Pedeset i jedan leš.
Leš je plovio sporo, ponekad je Laubu izgledalo da
nikad više neće izroniti iz vode, da se najzad sahranio u
svojoj, rečnoj, grobnici, u prisustvu riba. Ali leš se iznenada
pojavi iz vode, kao glava ptice gnjurke. Ide dalje tužnim
valovitim bulevarom, pa zastane u rečnoj travi pa opet
iznenada krene, pomaknut strujom vode, i s rekom teče
dalje.
Rumen u licu od meda i vina, starac Laub, u društvu

čavki čekaše leš, na obali reke, kao što se, na doku, zajedno
s galebovima, čeka morelađa. Starac se poče ljutiti na leša,
želeo je da leš što pre stigne, jer beše naumio da ga iz vode
izvadi.
Leš napokon stiže. Starac zakači kukom, i povuče
prema obali.
Na obali, iz leša se cedio Bug. Beše natopljen vodom,
kao konoplja.
Leš beše u uniformi austrougarske vojske.
Leš pogleda starca očnim dupljama, i starac se sježi.
Starac ne izdrža taj strašni pogled, zaplakane oči okrenu od
tog prizora. Leš beše unakažen, dirale su ga ribe reke Bug.
Vrh nosa beše mu otkinut, mesto nosa videle su se dve
šupljine. Dirale su ga ribe reke Bug.
Plava kosa leša beše začešljana rekom.
Leš beše mlad, nije imao više od dvadeset pet godina.
Starac se krstio, uzdasima.
Popodnevno nebo beše prošarano čavkama i oblacima.
– Sačekaj me tu, sad ću doći – reče starac lešu – idem
po ašov i lopatu.
– Sačekaću – reče leš.
– Sačekaj, mili – reče starac.
– Ne brini, starče, sačekaću – reče leš.
– Nemoj slučajno ponovo u Bug – savetovaše starac.
– Ne, neću ponovo u Bug, strašan je Bug, starče, mokar
i hladan do kostiju. Ne brini, starče, neću ponovo u Bug.
Tamo su ribe. Ne brini, starče, zašto bih ponovo u Bug?
– U redu, sačekaj me na obali – reče starac.
– Sačekaću – reče leš – i požuri, starče, čavke se čuju.
– Požuriću – reče starac – i požuri.
Videvši da je starac odmakao jedna čavka sleti na čelo
lešu. Ali, kad vide da leš nema očiju, ptica se naljuti, udari
ga krilom, pa se vinu, kružeći iznad leša.
Starac je žurio tamo i vratio se žurno otud. Nosio je

ašov i lopatu, alat zemljarski, koji se nalazio u pudarskoj
kućici, u vrhu vinograda.
– Nisi otišao, mili? – reče starac kad dođe.
– Nisam otišao, starče, rekao sam da ću čekati – reče
leš.
– Od reči si, ipak – reče starac.
– Oduvek sam poštovao dogovor – reče leš.
Starac poče da kopa grob.
Kad se odmarao, započinjao je ponovo razgovor sa
lešom.
– Odakle si, vojniče? – upita starac leša.
– Sa Galicije – odgovori leš.
– Što si došao rekom?
– Verovatno su me bacili u reku – odgovori leš.
Verovatno su me prepoznali moji drugovi i u reku me, od
čavki bacili ribama, jer ne mogoše da me sahrane. Dobro su
i učinili, starče, u reci se bar ne vidi šta rade ribe. Bio sam
još živ i još svestan kad sam osetio da mi ptice vade oči.
Nisam mogao da odbranim oči, bio sam nepomičan. Još
jednom sam bio došao svesti, učinilo mi se vaskrsnoj. I hteo
sam još jednom da pogledam svet sa koga odlazim, ali
nisam imao čim.
– Jadni moj vojniče – reče starac. Reči mu behu jecave,
mokre od suza.
Leš reče:
– Dobri starče, sahrani me.
– Hoću – reče starac – ja ću te sahraniti, zato sam te
izvadio iz Buga.
– Hvala ti, starče.
– Ne zahvaljuj se, to je dužnost živih.
– Srećan sam, starče, što ćeš me sahraniti – reče leš.
– Znam – reče starac. Sahraniti, to je jedino što se može
mrtvom učiniti.
– I to je poslednja želja čovekova – dodade leš.
Starac je nastavio da kopa grob. Kad se odmarao,

nastavljao je razgovor sa lešom.
– Znači, sa Galicije si? – opet će starac.
– Jeste, sa Galicije sam, sa fronta – reče leš.
– Pa kako je na Galiciji? – pitaše starac.
– Evo vidiš kako je – reče leš.
Puna tri sata starac kopaše grob za svoga pokojnika.
Iskopao je propisno, poravnao lepo.
Čudan dan, pomisli starac.
Onda priđe lešu i reče:
– Vreme je, mili.
S jedne strane rake ležao je leš, s druge strane
iskopana zemlja, krov groba.
Starac očita molitvu. Opelo, oproštaj od mrtvih. U
molitvu je utkao i reči: rat, Galicija, Bug, ljudski nerazum.
Za to vreme leš je mirno ležao; očnim dupljama, preteći,
gledao u nebo.
Starac pažljivo spusti leš u raku i zategnu ga lepo.
Načini daščani krović, da mu zemlja ne probije grudi.
Pobode krst, lepo uredi grobni krov.
Tada pade kiša, sitni polupljusak. Kao da je lice toga
strašnog dana htela da opere od užasa, kako je kasnije
govorio starac Laub. A već sutra će sunce svojim večnim
rađanjem ponovo osvetliti besmisao planete.
Sledeće godine starac napravi mali spomenik svome
pokojniku, na kome pisaše: Ovde leži Vojnik sa Galicijskog
Fronta koji na Ovo Mesto doplovi Rekom.
Deseto poglavlje
ili
Rahela Vajs
U Svetosavskoj ulici, blizu Bogorodične crkve,

stanovala je jedna mala i jako debela žena, iz koje su
virkala dva sitna plava oka. Jevrejka Rahela Vajs, stalno
namirisana kerkeflerom. Trgovkinja duvanom.
Kuća Rahele Vajs beše prostrana, imaše sa ulice pet
velikih prozora sa uvek spuštenim teškim zavesama,
zelenim kao kaktus ili kasno proleće. Kuća Rahelina je sa
visokom gvozdenom ogradom, sa uvek zaključanom
kapijom, koja imaše specijalno sanduče za pisma, na kojem
je pisalo Briffe.
Kuhinja sa nepreglednim posuđem i staklenim brdima
od čaša, ličila je na laboratoriju. Spavaća soba Rahele Vajs
beše sva od čipaka i malenih svilenih jastučića ukrašenih
izvezenim cvetovima. U podrumu Raheline kuće stanovale
su duvanske bale, podrum beše skladište duvana.
Dvorište Raheline kuće bio je jedan savršeno negovani
vrt. Oivičen-ograđen živom, šimširovom ogradom. O vrtu se
svakodnevno starao jedan zemunski baštovan, koji beše
pogrbljen godinama i vrtovima. Točak zaborava zgazio je
njegovo ime, kao što čovek zgazi glavicu cvetne travke.
Zemunci su ga zvali Gartner. Tako je baštovan imao i
baštovanski nadimak, te je njegovo ime lako izgubljeno u
beskonačnom prostoru Zaborava, koji svojom ogromnom
snagom otkida parče po parče istorije i pokriva nepostojem.
Nije poštedio ni ime jednog zemunskog baštovana, što ga je
skoro i sam zaboravio, pošto je poslednjih godina sam
govorio da se preziva Gartner, a da mu je ime Ruzmarin.
Sem toga, počeo je bio da govori i da je poreklom Nemac,
mada je bio čistokrvni Zemunac jednako kao što je bila i
Svetosavska crkva.
U vrtu su rasle kalemljene ruže, crvene i bele
kalemljene ruže. A na ivicama vrtnih staza, što beše
čudooko, stajali su razni mali kipovi, Jevrejkini jako ispršeni
čovečuljci sa deda-mraz bradama i malim sabljama, smešna
straža vrta, što potiče od barokne periferije velikih gradova.
Još davnih, pretprvoratnih godina stigli su ti stanovnici
vrtova u Zemun i naselili nekoliko bašta.
Baštovan Ruzmarin Gartner s ljubavlju se starao o
baštenskim čovečuljcima:
umivao ih od prašine, a, bogami, često i razgovarao s
njima, nazivajući ih gardom Rahele Vajs. A ponekad bi ih
baštovan Ruzmarin pozivao da mu pomognu u bašti: »Hej,
vi, iz Raheline garde, dođite da mi pomognete u bašti!« I
beše u vrtu još jedna za Zemunce atraktivna stvar, beše tu
Snežana sa sedam patuljaka.
Snežani sa sedam patuljaka Ruzmarin Gartner, Rahelin
baštovan, govoraše: »Snežanice, napustite malo svoje
patuljke, pa malo počistite dvorište!«
Austrijska Jevrejka Rahela Vajs, koja u Zemunu osta i
posle prvog rata, našavši u ovome gradu koren svoga
postojanja, razvila je grane svoga porodičnog stabla u dva
sina, dva trgovca tekstilnom robom. Sinovi nisu živeli s
njom, i oni imahu svoje kuće. U kući Rahele Vajs živela je
stalno jedino njena služavka, čije ime je počistio Točak
zaborava, i njenim imenom uvisio Smetlište zaboravljenih,
brdo mnogo veće od Ćukovca i brda Gardoša.
Trgovkinja duvanom Rahela Vajs jako je volela guščje
šunkice. Rahela bi kupila odjednom tridesetoro guščadi od
zemunskog guščara Jakova Cveka Kljuna, kome Točak
zaborava, začudo, ne pregazi ime. Nadimak Kljun dobio je
već odmah onog dana kada je izlegao prvu četu guščadi.
Rahelina služavka kljukala bi guščad, žitom. I za svega šest
meseci guščad bi uznapredovala do šest kilograma težine.
Za Rahelu Vajs druga mast, sem guščje, nije dolazila u
obzir, i po cenu posta.
Mala Rahela Vajs uvek se lepo i toplo oblačila. Već
početkom rane jeseni ona je nosila mantil a početkom
kasne jeseni bundu koju je nosila sve do sredine aprila, sve
do pčele u cvetu. Džanarike bi se rascvetale u ružičaste
bukete, vreme ljubičica je već odavno prošlo, rascvetao bi i
trn u seoskoj ogradi i beleo se u zabranu kao zora, i cvetale
bi njene kalemljene ruže, i šume bi se oblačile u list, i čuo
bi se glas kukavice kako usamljeno teše u srcu šume, i svet
bi išao u džemperima, i vrapci bi izveli prvo kupanje u
potocima, i Ruzmarin Gartner dolazio bi u košulji, pčele bi
od jutra do mraka prenosile proleće u košnice, Vid Rit
sunčao bi se na dunavskom keju, a Rahela Vajs još je nosila
svoju aprilsku bundu od foke.
Garderobu je nabavljala isključivo u baroknom Beču,
odakle je dobijala i pakete duvana, čime je švercovala.
Imala je Rahela Vajs još jednu osobenost. Ma kuda pošla
i ma kako bilo blizu gde ide, ona je uvek išla samo u svome
fijakeru. U fijakeru je išla na železničku stanicu po svoje
pakete pristigle iz Beča.
U fijakeru je išla i na dunavski kej, fijakerom je išla u
kupovinu guščadi od guščara Jakova Cveka Kljuna.
Fijakerom nije išla jedino baštenskim stazama svoga vrta, u
kome nije želela da vidi ni jednog guštera, o čemu se morao
starati Ruzmarin Gartner, kojeg su se gušteri bojali kao
Rahela Vajs guštera. »Neću da me ti zeleni skotovi presreću
u vrtu kad činim posetu ružama i Snežani sa sedam
patuljaka«, govorila je Rahela Ruzmarinu. »Očistiću zelene
iz vrta«, govorio je Ruzmarin. »Prvo ću pretražiti vrt od
zelenih, znam gde se sunčaju, potom ću okopati ruže, umiti
Snežanu i prebrojati sedam patuljaka«, govorio je baštovan
Ruzmarin Gartner. »Ne brinite, gospodarice Rahela, vaše
naredbe nisu ništa manje od Bizmarkovih«. Rahela Vajs bila
je velika u očima baštovana Ruzmarina, a u svojim još veća.
Svoga baštovana je plaćala za njegov rad u bašti, ali se
baštovan Ruzmarin nikad nije protivio. Protiviti se značilo
bi biti otpušten iz službe, a u Zemunu se lako moglo naći
baštovana, bilo ih je više nego bašta.
Rahelu Vajs mučila je jedna stvar. Bila je ostala bez

svoje stare prodavačice duvana. A novu, u koju bi imala bar
malo poverenja nije mogla naći. I oni koji bi hteli da
pristanu da švercuju duvanom, nisu pristajali na Rahelin
bedni procenat zarade. Tako se stvar otegla. Rahelin
podrum punio se duvanskim balama, a na drugoj strani svet
nije imao šta da puši. I kad bi sad, kad se rat završio,
Raheline bale krenule u bezduvanski svet, ispraznio bi se
podrum i uvećalo bogatstvo.
Njena stara pajtašica za vreme rata zagubila se u
ravnom Sremu, i tako je Rahela ostala bez svoje švercerke.
Bilo je niklo nekoliko priča o Rahelinoj prodavačici duvana.
Pričalo se da su je zadavali strasni pušači i duvan joj oteli.
Ali to ne beše istina, jer koga su još zadavili strasni pušači!
A da su hteli da joj otmu duvan mogli su to učiniti i da je ne
zadave. Drugi su pričali drugu priču: da su je na balama
duvana silovali vojnici prvog svetskog rata, austrougarski,
dvadeset jedan za drugim, i tek kad su se duvanske bale
natopile spermom prestali sa čerečenjem. Ali ni to ne
izgledaše kao istina, jer ko bi hteo da bude dvadeset prvi po
redu, makar bio i vojnik, a sem toga žene od toga ne umiru.
Treći su pričali opet svoju priču, da je pobegla iz Zemuna s
poslednjim tovarom duvan-bala, kako bi zadržala sav novac
od duvana. Ali, tu je Rahela Vajs, koja pouzdano tvrdi da je
njena pajtašica uredno izmirila sve račune, pa tek onda
nestala. I drugi su pričali druge priče, važno je početi i
izmišljenih priča će biti više nego što treba.
Dugo vremena plelo se svašta oko izgubljene švercerke
duvanom, te je ona, iako možda nije bila živa, dugo
vremena bila prisutna u Zemunu jednako kao da je bila
živa. Bez nje su Zemunci mogli, ali nisu mogli bez priča o
njoj. Jedino Rahela Vajs stvarno nije mogla bez nje. Otac je
nije tražio, braća je nisu tražila, policija je nije tražila.
Odneo je sa zemunskih prostora vetar rata, tako su mislili, i
iza njene sudbine, čak i za njenog oca, stavljena je tačka.
Jer čim je nema, znači ne može je ni biti, jer je nestala da je
nema. I ne treba je tražiti jer je niko ne može naći zato što
je nema. Samo je tražila, bolje reći raspitivala se o njoj,
Rahela Vajs. Tako dobre pajtašice Zemun više nema, i neće
imati dok god Dunav teče tuda. Izmirila je svoje dugove, i
tek onda nestala! Mnogi Zemunci kažu da je Rahela Vajs
plakala za njom, u šta se sa sigurnošću može poverovati,
mada niko nikad nije video Rahelu da plače. Ako je možda i
plakala, činila je to, u dubokoj samoći, u podrumu, nad
neprodanim balama duvana, nad stubovima svoga
bogatstva. Svoju pajtašicu tražila je fijakerom sve do
Pazove i Inđije, ali nestale nije bilo. Na kraju je Rahela Vajs
digla ruke od nestale, od koje i pripovedač diže svoje pero.
Rahela se jednoga dana susrete sa ženom begunca sa
galicijskog fronta, Jelenom, i ponudi joj da trguje duvanom.
– Vi ste ostali bez muž i imate mnogo deca, mogli biste
sa mnom trgovati duvanom – rekla je.
– I bez muža i bez konja, bez moje krasne Lenke –
dodade Jelena. Imam fijaker, a nabaviću konja, svakako sam
mislila nabaviti jednog konja.
Jeleni se dopala ova ponuda, mada procenat njene
zarade ne beše veći od dogovorenih 5%.
– Treba što pre početi sa prodaja, nema više gde stati
bale.
– Odmah ne može, ali za nekoliko dana da.
– U redu, za nekoliko dana.
Petog dana od dogovora Jelena je sa svojim fijakerom
stajala ispred Raheline kuće. Rahela je pozva u podrum.
Zidovi podruma behu obloženi duvan-balama. Tajna,
skrovita mesta fijakera uskoro behu popunjena.
Fijaker krenu put Pazove.
Jelena je povela i prelepu Kaju Dadu.
Još nisu bile ni stigle u Pazovu, a usput prodadoše pola
jednog paketa. Dva kilograma kupio je samo Krezo Lulić,
nasred Batajnice. Kilogram je odmah preprodao, a kilogram
ostavio za svoju lulu. Toga dana Krezo Lulić iz Batajnice bio
je nasmejan ceo dan. Kada se napio u mehani, izvadio je
kilogram duvana na sto, i viknuo:
– Batajničani, pušite!
»Batajničani ne odbiše, nego, bogami, pripališe«, kako
je kasnije, kad se otreznio, govorio Krezo. »I planu duvan
dok si udario dlanom o dlan«, kako je kasnije govorio
Krezo. »Došlo mi je bilo da zaplačem, ali zar vredi plakati u
Batajnici«, govorio je kasnije Krezo. »Nego, odsad pamet u
glavu, Krezo, pa kad znaš koliko si dobar kad se napiješ, ne
pij više«, govorio je kasnije Krezo.
Fijaker stiže u Pazovu. Grad je mali ali se razvukao
ravnicom na sve četiri strane. Fijaker se zaustavio pred
prvom prodavnicom. Jednom čoveku, oslonjenom na zid
prodavnice Jelena reče: »Imam duvana«. Oslonjeni koji
kršaše prste najednom prosinu. On je stvarno čekao tu, još
od jutra, da naiđe neko od koga bi mogao da dobije bar
jednu cigaretu. Jelena mu obeća dati malo duvana, ali da
Oslonjeni obavesti pušače, sem policije, da u Pazovi ima da
se kupi duvana. Oslonjeni najpre zamota cigaretu pa ode da
obaveštava. Ubrzo pušači iz Pazove opkoliše fijaker. U
nedostatku novca, mnogi davahu šunku, slaninu, kobasice,
mleko, jaja, zaklane kokoši. Prodale su sav duvan a da se
nisu makle dalje. Nekoliko meseci Pazova beše srećan grad.
I druge su ture najbolje išle u Pazovi. Inđija je manje
pušila. Glavni punkt je bio u Pazovi, fijaker nije išao dalje.
Nije ni imao potrebu da ide, svet je dolazio iz drugih mesta
u Pazovu, odakle je Rahelin duvan stizao i do Mađarske.
Zemun, koji beše bogat sirotinjom, imao je i svoju

Rahelu.
ili
Safina
Jedan ribar napusti mesto sa kojeg je bacao svoju udicu

i otrča u centar Zemuna i stade da priča da je jedna žena,
malopre, došla na obalu Dunava, a ja sam, pričao je
uzbuđeni ribar, pomislio da će žena da lovi ribu ili da gleda
u drugu obalu reke, da će malo postajati i nastaviti šetnju
kejom ili je možda došla na ljubavni sastanak, ili nešto od
tih stvari, a ona je uputila jedan dugi, sumnjivi pogled
prema gradu, i pitao sam se ko li je ta ženica? Šta traži bez
udice na obali reke?
Mislim da se još jednom okrenula prema gradu,
nastavljao je uzbuđeni ribar, i mislim da sam čuo da je
rekla: Zbogom, Zemune! I onda se, kao žaba, bućnula u
vodu ali nije plivala, i mada sam pomislio da joj se omaklo,
mislio sam najpre, da je prišla reci da je dotakne rukom, da
je pomiluje pogledom, da joj šapne neku svoju žensku tugu
ili možda da vidi ribu u vodi, ili možda, pomislio sam i to, da
vidi mene, koji sam bio u blizini, da vidi ribarski štap i ribu
kako trza, ali ništa od toga, žena se, u haljini, bućnula u
vodu, i sve dosad se nije pojavljivala. Mislio sam nije valjda
ono najgore, možda je ipak skočila da malo roni, ali pošto
se nije pojavljivala iz reke za ono vreme kad je neminovno
da se pojavi, ja sam tada zaključio da je žena, u stvari,
skočila u vodu da se udavi.
I ja sam, evo, dotrčao da kažem, jer dužnost mi je to kao
ribaru i čoveku, da kažem šta sam video; smatram da je
moja dužnost da znam i kažem narodu šta se dešava na reci
bar koliko moje oko dopire u prostranstvo Dunava.
Reka se nad mladom ženom, koja uz to beše i lepa,
mislim da lepša žena nikad nije stajala na obali Dunava,
govorio je neprekidno ribar, reka se nad ženom zatvorila
kao poklopac i video sam poslednji vodeni krug kako je
nestao i onda je tu ponovo bila reka, kao da jedna žena nije
skočila u vodu, kao da niko nije skočio u vodu.
I svet je pošao prema obali reke. Zemunski ribari već
behu opkolili mesto gde se reka otvorila, Safini.
Utopljenica je bila Sofija Stefanović zvana Safina,

trgovkinja mandarinama. Procentna pajtašica malog
debelog Jevrejina Kona, najvećeg zemunskog tvrdopare.
Kad je s juga stigao vagon mandarina na zemunsku
železničku stanicu, i kad je ugledala da je ceo vagon
mandarina truo, i kad je čula Konove reči: »U roku od
dvadeset četiri časa da daš novac za vagon trulih
mandarina! U protivnom, znaš šta te čeka…!« Sofija zvana
Safina odlučila je da napusti ovaj, kao i mandarine, truli
svet, i naočigled jednog ribara u mesecu decembru skočila
u reku.
Dvanaesto poglavlje
ili
Žan Barš
Učitelj ženskih okretnih igara bio je Francuz Žan Barš,

a Maša Gregec pohađala je Tancšul.
Žan Barš beše čuveni zavodnik, tetreb.
Ubrzo je svet mogao da vidi Mašu Gregec i Žana Barša
u Ćukovačkom vinograđu, gde se začeše mnogi Zemunci.
Maša je pričala po Ćukovcu kako voli jednog Francuza.
A Žan Barš je još uvek voleo Slavku Ponin.
Otac Žana Barša beše bogataš. Prema tome, i Žan Barš
beše bogataš. Imali su kuće u Parizu i Zemunu. To je po
Ćukovcu pričala Maša Gregec, koja se već smatrala snahom
Baršovih.
Jedne noći, u Ćukovačkom vinogradu, poprskanom
ćilibarom mesečine, začela se mala Žana, zajedničko delo
tancšulke Maše i učitelja igranja. Mala Žana rodila se
mesec dana posle nepovratnog odlaska Žana Barša u Pariz.
Slavka Ponin se razbolela. Dijagnoza: tuga.
Trebalo je da prođe tačno dvanaest godina pa da Maša
Gregec sazna adresu Žana Barša u Parizu. Napisala je
pismo, u kojem je poslala i sliku male Žane. Kada je Žan
Barš dobio neočekivano pismo, bio je oduševljen. Žan je
poslao pismo da odmah dođu u Pariz.
Tri dana spremala se Maša Gregec za daleki put.
Pričala je po Ćukovcu da ide da odlazi u Pariz, zove je Žan
Barš. U Parizu će ostati – ćao Zemune.
– Odlazim sa Monte Ćukovca – govorila je. Sve što ću
poneti od uspomena u Pariz biće Ćukovački vinograd.
Ćukovac je isprati intrigom.
Na pariskoj železničkoj stanici čekao je Žan Barš. Žan
silno zagrli Mašu i izljubi Žanu. Kadilakom odoše kući na
Monmartru. Tamo ih je dočekala jedna dama, Žanova žena
lično.
– Ono gore na balkonu su dojke moje žene – rekao je
Žan kad su bili ispred zgrade.
Maša mu nije verovala. Kasnije se uverila da su velike
dojke na terasi bile Žanove.
Pričali su zemunske teme.
– Da li Benko još drži svoje apoteke? – pitao je Žan.
– Benkove apoteke su na istom mestu – odgovorila je
Maša.
– A gde je sada profesorica Marsela?
– Marsela se udala.
– Udala?
– Udala.
– Za koga? Za nekog Zemunca? Za Savu Šujicu?
– Ne, nego za jednog banjalučkog advokata.
– Znači, udala se Marsela! Divna Marsela!
– I izvršila samoubistvo.
– Šta!? Samoubistvo!?
– Da. Bacila se pod voz u Banjaluci.
– To nije moguće! To nije moguće! – viknu Žan.
– To nije moguće, ali je bilo – dodade Maša.
– Zar je njen advokat nije mogao da odbrani od
samoubistva?
– Nije; on je, kažu, ćak bio uzrok njene nesreće.
– Da. Ona nije mogla rađati, a bolovala je i od truljenja
limfi, porodična bolest. Ti dobro znaš da je znam, da smo
zajedno došli iz Pariza u Zemun. S njom sam te i upoznao.
– Da – reče Maša. I meni se može desiti slično, ako ne
ostanem u Parizu.
– Šta ćeš ti u Parizu? – pitao je Žan.
– Zato što si ti u Parizu – odgovorila je Maša.
– Zar me još voliš?
– Volim.
– Zbilja?
– Volim. A osim toga ovo dete je tvoje. Tvoje i moje.
– Ali ja imam ženu. Nemam decu, ali imam ženu. Jedino
može da ostane Žana, a ti se vrati u Zemun. Šta bi ti u ovom
mravinjaku Evrope. Na Monte Ćukovcu si ipak nešto, na
Monmartru bi imala vrednost kvake. U Parizu ima mnogo
gamena. Pariz se ljulja, talasa.
– Ljuljaću se i ja – reče Maša. Sem toga, hoću da budem
malo u tvome Parizu kao što si i ti bio u mome Zemunu.
– Pa dobro, budi malo.
– Biću malo više – dodade Maša.
– Dobro, budi i malo više!
– To malo više u Jugoslaviji znači: zauvek.
– Kažem ti, Maša, Pariz je čudan grad. Teče Parizom
svet kao Sena. Izgubićeš se.
– Već sam dovoljno izgubljena. Čudan je i Zemun, Žane.
Bio si u Zemunu, znaš. A ja tebe nisam terala iz Zemuna,
kao ti mene iz Pariza.
– Ne teram ni ja tebe iz Pariza. Ostani, ako baš hoćeš,
upadni u njegov vrtlog. Pariz je pun gamena, podzemlje
radi. Ja ti ne obećavam da ti mogu nešto pomoći. Prvo, ne
znaš jezik, hoću reći nemaš kompas.
– Naučiću. Naučiću taj vaš jezik, taj vaš bonžur.
– U to ne sumnjam. Ali sumnjam da ćeš se snaći u
Parizu.
– Pa ti mi pomogni.
– Kako da ti pomognem?
– Lepo, pomogni.
– Reci kako?
– Ne znam. Ali pomogni.
– Znaš šta, Žana, ja tebe ne volim.
– Pomogni mi da ostanem u Parizu iako me ne voliš.
– Šta bi ti, Maša, radila u Parizu? Ne slikaš. Ne pišeš.
Ne baviš se muzikom. Ne radiš za podzemlje, ne možeš biti
ni gamenka. Da pereš čaše, pa to možeš i u Zemunu!
– Radije ću prati čaše u Parizu nego u Zemunu.
– Maša, Maša, poslušaj me, Maša, razbiće ti se život u
Parizu kao čaša!
– Neka se razbije, Žane! Život mi je već u Zemunu
napukao.
– Pa ti pređi u Beograd.
– Isto sranje, Žane.
– Zar misliš da živeti u Parizu nije sranje?
– Mene za Pariz vežeš ti, mala Žana.
– Rekao sam ti oženjen sam, videla si one okrugle dojke.
Ako hoćeš neka mala Žana ostane, ti ne možeš ostati kod
mene.
– Ostaću u Parizu.
– Ostaćeš u Parizu. A šta ćeš jesti u Parizu, šta ćeš
njupati, što bi rekli gameni? Hoćeš li spavati pod
mostovima Sene!? Nema više mesta ni pod mostovima
Sene, draga moja! Osim toga, žena me već pita ko si mi ti?
– A šta si ti rekao ko sam ti ja?
– Prijateljica, naravno. Rekao sam da si mi prijateljica iz
Zemuna. Ona je pomislila da si iz Francuske, iz nekog
gradića. Tek kad si progovorila, videla je da nisi
Francuskinja, ali po jeziku nije znala odakle si. Ali, ne brini,
ja sam joj objasnio: Zemun, Srbija, Franše d’Epere.
– Voliš li još Slavku Ponin?
– Volim – odgovorio je Žan iskreno.
– E sad i da hoćeš da ostanem u Parizu, sad ne bih
htela! Zaveo si Poninku, zaveo si mene, zaveo si Marselu.
Marsela se možda i ubila zbog tebe.
– Ne, Marsela se ubila zbog sebe.
– Danas odlazim!
– Ne možeš danas, tek možeš sutra.
– Hoću danas!
– Tek sutra. Vozovi su za danas otišli. Za sutra ću ti
nabaviti karte. Samo reci: dve ili jednu?
– Dve. Dve, Žane! Kako, jednu?
– Zar nećeš ostaviti u Parizu malu Žanu?
– Kome da je ostavim u Parizu?
– Pa, meni.
– Šta si joj ti?
– Pa valjda otac.
– Slab si joj otac. Žanu ne ostavljam. Znači, kupićeš dve
karte!
– U redu, dve karte. Ali, mala liči na mene.
– Pa šta ako liči na tebe. Dve karte, Žane. Dve karte,
vozom koji prvi bude. Živi sa svojom sisatom. Živi sa
Kozjom Dojkom. Malu Žanu i mene si odgurnuo. Dvaput si
nas ostavio, đubre francusko! Da, jesi đubre, Žane! Veliko
đubre! Dvaput nas ostavljaš, jednom, u Zemunu, sada, u
Parizu. Zar nije tako?
Maša Gregec ostala je u Parizu svega nekoliko dana.
Videla je Ajfelovu kulu i videla je Žanovu ženu.
Vratila se, sa malom Žanom, na Monte Ćukovac.
Ćukovac joj je priredio doček. Doček od intriga.
»Vratila se Parižanka!«
»Vratila se Baršovica!«
»Vratila se francuska snaha!«
Trinaesto poglavlje
ili
Čudna smrt prelepe Kaje Dade
Bio je mesec juli, juli tragedije Kaje Dade.

Zemunska bara (kasnije Karađorđev trg) gde je Dada
čuvala kravu Maru i plela joj za rogove vence od cvetnih
trava, beše malovodna i punožabna; vreli dah leta bio je
prisutan na svakom santimetru dana.
Kaja Dada beše najlepša devojčica Zemuna. Svi su

govorili da će mala jednog dana, kao i tetka Julija, dobiti
pehar lepote, na Konjskim trkama. Devojčica Kaja Dada
beše skrojena od neke mere i sa izuzetnom lepotom glave,
kao da je pravljena u vajarskom ateljeu najvećih majstora a
ne u krevetu.
Kaja Dada je plela velike vence od cvetnih trava i

stavljala Mari oko rogova. Svakog drugog dana plela je
drugi venac. Prolaznici nisu mogli da prođu a đa ne
primete: – Vidi krave s vencem! Vidi krave s vencem!
Leti bi devojčica nosila suncobran, i prolaznici opet nisu
mogli da prođu a da ne kažu: – Vidi pastirku sa
suncobranom!
Kasnije je devojčica postala članica rukometnog kluba
»ZAŠKA«. Trener Bogner rekao je Kaji Dadi da mora da ima
štrikanu majicu bez rukava i crnu suknjicu u falte i sportske
patike. Majka je među svojim haljinama našla jednu suknju
od koje je napravila sportsku suknjicu u falte, suknjicu
»zašku«. Pamučnu majicu kupila je od mađarskih lađara.
Patike je odštrikala od vune i đonirala starim očevim
šeširom.
Kada mlada »zaškovka« obuče suknjicu u falte i majicu
kupljenu od mađarskih lađara i obu patike, beše najsrećnija
na svetu. (Svako je jednom u životu najsrećniji na svetuj U
mladoj članici »ZAŠKE«, U Kaji Dadi, svi su videli buduću
Irenu Lokenbauer.
Irena Lokenbauer bila je glavni golman »ZAŠKE«. Imala
je tada dvadeset i jednu godinu, i uvek je nosila visoko
podšišanu kosu, muškofriz.
Bio je juli, mesec tragedije Kaje Dade.

Zemunska deca skakala su u Dunav sa dimnjaka,
potopljenih lađa iz prvog rata. Skakala je i Kaja Dada. Deca
su se takmičila ko će bolje i više. Dadini skokovi sa
dimnjaka potopljenih lađa – bili su najlepši. Njeno telo
devojčice vinulo bi se u zraku i žabljim skokom uronilo u
vodu.
Prelepa devojčica nije se vraćala iz reke posle jednog
skoka.
Deca povikaše:
– Utopila se Kaja Dada!
– Utopila se Kaja!
– Utopila se Dada!
Dadina sestra, devojčica Lenka, plakala je, kukala-
plakala: – Nema više Kaje! Nema više Kaje! Kuku nama!
Svet iz kafane »Šaran« izišao je na obalu.
– Zamislite, utopila se neka devojčica! – govorio je svet.
Neki momci skočiše u reku gde su deca pokazala da je
Kaja Dada skočila. Jedan od spasilaca izvuče devojčicu iz
vode, za pletenice.
Kaju Dadu staviše na obalu, od njene lepote beše lepa
obala.
Lenka je plakala.
Oko utopljenice napravi se venac sveta.
Mladić koji ju je izvadio iz vode uze utopljenicu za noge
i stade da je okreće oko sebe.
– Izlazi, Dunave, iz moje Dade! Izlazi Dunave, iz moje
Dade! – vikala je, plakala, sestrica Lenka.
Iz usta utopljenice izlazile su kapi reke.
Onda spasilac položi devojčicu na zemlju, otvori joj
usta, a svoja usta prisloni na njena, i, pritiskujući joj grudi,
stade da udahnjuje i izdahnjuje vazduh. To ne potraja dugo,
a Kaja Dada odjednom progleda. Utopljenica je gledala,
čudeći se.
– Spašena je, spašena je! – govorili su.
– Taj je tako spasio dvadeset i tri utopljenika – govorili
su za mladića koji je spasao Kaju Dadu.
Venac sveta oko Kaje Dade, rasu se.
Sestra Lenka i još dve devojčice odvedoše Kaju Dadu
kući, na Ćukovac.
Otada deca više nisu skakala sa dimnjaka potopljenih
lađa.
Već sutradan Kaja Dada reče da je mnogo boli u predelu
levog kuka. Podigla je čipkastu haljinu, koju je dobila od
tetke Safine, trgovkinje mandarinama, i na butnom zglobu
pokazao se plav uboj.
Devojčica je udarila kukom u jedan niži dimnjak lađe
koji se nije video iz vode. »Sećam se udara u kuk«, govorila
je Kaja Dada. »bilo je to strašno«.
Uboj su mazali lekarima, uboj-mastima.
Stavljali su obloge i privijali travare.
Travarka Sefika, dolazila je svakog dana. Menjala je
svoje trave kao što se menjaju obloge.
Dolaziše i glagoljive vračare, koje se iskokodakaše
uzalud. I uzalud privijaše svoje šapate.
Kaja Dada je i dalje govorila da je boli kuk.
Zbog toga se lekari, vračare i travari nimalo ne
postideše. A možda je i uboj bio čudan, kad čudni lekovi ne
pomogoše. Što reče travarka Sefika, kad moja trava ne
može da pomogne to je onda neki dupli bol«.
Pa stavite, travarko, na dupli bol duplu travu! »Ne
vredi«, kaže Sefika, »dupli bol leči smrt«.
Tražili su joj i dalje leka, privijali i dalje travare, mazali
šapatima vračara, pila lekare.
Uputiše Bogu molitve za pomoć, Bog ne posla anđela
već đavola.
Leva noga Kaje Dade poče da se suši. Bolest siđe do
velikog nokta. Prelepa devojčica poče još više da hramlje.
Umrla je jedne zore. Sledećeg leta.
ili
Baba-Roza
Dvorišna soba, gde je do jula svoje tragedije, spavala

prelepa Kaja Dada, jedno vreme služila je kao ostava za
baštenski alat. No jedne večeri useli se tu jedna starica.
Posle celog dana lutanja po gradu tražeći konak, u samo
veče, kada je već izgubila nadu ali ne i strpljenje, konak-put
je nanese pred vrata Jelene Smuđa, žene begunca sa
galicijskog fronta.
– Ako me primite da noćim kod vas, ja ću vama biti jako
zahvalna i blagodarna – plakala je reči Nepoznata.
Bila je primljena iste večeri, u sobu u bašti. Kada uđe u
nekadašnju Dadinu sobu, gde je stanovao baštenski alat,
starica skide svoj retko skidani prljavi mantil, što se sjaktio
od izlizanosti, i prebaci ga preko jednog bureta, koje je
Nepoznata odmah ugledala, mada bure beše u senci stvari.
Starica se odmah obrati buretu: – Burence, tulence, jesi li
mi malo sačuvalo rakije?
Zatim otvori bure, i suv ustajao miris rakije okadi joj
nosnice. Nepoznata odmah znade da je bure odavno
prazno.
– Burence, tulence, da si mi malo sačuvalo rakije, sad bi
te očistila od prašine. Burence, tulence, da si mi sačuvalo
malo rakije, ja bi tebi zahvalna i blagodarna bila.
Kada završi svoj razgovor s buretom, starica leže na
gvozdeni krevet, koji je leti, s vremena na vreme, iznošen u
dunjin hlad. Poslednje dane svoga života tek na pragu
mladosti, provela je, na krevetu od dunjina hlada, prelepa
Kaja Dada. Starica je ubrzo zahrkala, zašištala, čime je
poremetila spokoj sobnih buba, koje su se razbežale po
ćoškovima. Zaspala je odmah, što od umora, što od toga što
više nije imala o čemu da razmišlja što se tiče života, jer je
život već prošao, a s njime i brige. Nije je više morila ljubav,
pogotovo ne ljubomora, nisu je brinuli poslovi, ne mora
paziti da li će biti čista i ispeglana, našla je traženi konak,
jedinu još preostalu želju, i u nedostatku bića koje govori,
porazgovarala malo s buretom, i zaspala pre nego što je
legla.
Ujutru se starica probudila rano. Nazula je izlizane
gumene čizme, koje su tri godine svojim šarama bazale po
Zemunu, svaka proderana na tri mesta, s malo lanjskog
blata, i obukla svoj večiti kišni mantil poznat u Zemunu
koliko i aprilska bunda od foke Rahele Vajs.
Kada je zaključala vrata baštenske sobe, Nepoznata
poljubi ključ. Susrete se s gazdaricom kod baštenskih vrata
i već odmah reče: – Ja ću vama biti jako zahvalna i
blagodarna, mognem li stanovati kod vas.
– Pa stanujte, eto, u toj maloj sobi u bašti, jedno vreme.
Da ste je samo mogli tada videti, videli biste kako je
starica prosinula kao zrak sunca kroz napukli oblak, i blago
se i zahvalno nasmešila, celome svetu.
– Ja ću vama biti jako zahvalna i blagodarna! Ja ću vama
jako zahvalna i blagodarna!
Otišla je, poskakujući od radosti; ništa se tako lako ne
razlije svuda po čoveku kao radost; i vratila se za sat
vremena, još uvek jednako srećna, radošću podmlađena,
noseći zavežljaj stvari. I zvanično se uselila u malu
baštensku sobu kraj dunjina hlada.
Opet je gledala u prazni trbuh bureta, kucnula ga
prstima nekoliko puta, a bure se javilo praznim, jasnim
odjekom, a ona mu opet uputi iste one sinoćnje reči.
– Burence, tulence, da si mi samo malo-malo sačuvalo
rakije …
Pojavi se gazdarica i upita:
– Je li to još neko ima?
– Nema niko, nema niko – reče Nepoznata – evo
pogledajte da nema niko, sama sam ja.
– Onda mi se učinilo da čujem reči – reče gazdarica, pa
dodade: – Kad čovek malo ostari, svašta mu se pričinjava.
– Ja ću vama biti jako zahvalna i blagodarna…
– Ja sam vas primila, a ni ime vam ne znam?
– Moje je ime baba-Roza, tako: baba-Roza. Ja sam stara
izborana bakica, Nemica katoličke vere.
– Pa šta radite, baba-Rozo, od čega živite?
– Živim od života. Doručkujem jutro, večeram veče.
– A šta na ovim zlim vremenima ručate, baba-Rozo?
– Dadnu mi svinjogojci malo mesa, ja kupim malo hleba.
Najedem se svinjskih repova, i sita povazdan! Tako, uvek
nešto pojede se, nekad papci, nekad repovi, a nekad,
bogami, i crevca.
– A šta radite, baba-Rozo?
– Šta radim, velite? Čistim apoteku Atanackovića,
kancelariju advokata Bogunovića, i, tako, po raznim
kućama u Gundulićevoj i Dalmatinskoj ulici.
Niko u Zemunu nije bolje čistio patose od baba-Roze. Za
jednu sobu, ma koliko bila mala, trošila je šest lavora vode.
Četkom je ribala pod dok god ne požuti kao noge kokošiju.
Imala je svoje specijalne vunene krpe, koje nikad nisu bile
suve otkad su postale krpe. Ona je bila jedna od
najpoznatijih ribaljki u celome Zemunu. Otkako se
zaogrnula dolamom starosti, svoj delokrug svela je na
apoteku Atanackovića i advokatsku kancelariju Bogunovića.
Navrh glave baba-Roza je pravila punđu, koja je ličila
na lončić. Još uvek je imala beznaočarne oči. Kao da se Bog
posebno stara o očima skitnica, oni uvek imaju dobre oči.
Skitnica i ne može biti čovek slabook. Nema ništa
simpatičnije od ostarelih skitnica, oni uvek pomalo liče na
ljude iz bajki. I kad je ostareloj skitnici sve već oronulo, i
dotrajalo čak i štap, njegove oči, u kojima borave daljine,
još svetle zdravljem i neumorom. Takve oči imala je baba-
Roza. Jedna obrva joj uvek beše začuđena i slična koraku
crva.
Sve što bi o sebi bilo kome rekla, rekla bi samo: »Ja sam
stara izborana bakica, Nemica katoličke vere.« Ključ je
uvek nosila oko vrata, kao što druge žene čine sa nakitom.
Odavno je prestala da nosi lančić sa Hristovim raspećem.
»U ovim zlim vremenima«, govorila je, »važniji mi je ključ
od Hrista.«
Evo je, vraća se iz apoteke Atanackovića, hodom
goluba, i već stoji pred vratima baštenske sobice. Govori
ključu: – Otključaj sobu, ključiću-momčiću!
Baba-Roza je pomalo i prosila. Pred crkvom ispruži
svoju ruku, kao neku lopaticu, i ćuteći prima prosi-dinar.
Govorila je: – Ja sam mala izborana bakica, Nemica
katoličke vere. No ne idem pred našu, katoličku crkvu. Ne
idem pred našu crkvu, jer katolici su sebični, od njih dobiti
dinar je vrlo teško. Zato idem pred pravoslavnu crkvu, jer i
najsiromašniji pravoslavac izvadi odnekud moj dinar. Zato
idem pred Svetobogorodičnu crkvu, zato idem pred
Svetobogorodičnu crkvu.
Istinu je govorila baba-Roza. Nju nikad niko nije mogao
videti ispred zemunskih katoličkih crkvi, ispred crkve
Svetog Antuna, Župne crkve kraj pijace, Luteranske crkve i
crkve Svetog Roka.
Baba-Roza retko je kuvala, izuzev jaja.
– Vi, baba-Rozo, ne kuvate, kuvate samo jaja?
– Kuvam jaja, jer jaja ne treba zapržavati, jer jaja ne
treba zapržavati.
Jednom je kuvala petla.
– Šta to radite, baba-Rozo?
– Kuvam petla.
– Petla kuvate?
– Kuvam petla, kuvam petla!
– Zar ste petla s kljunom i kandžama stavili u lonac?
– Stavila sa kljunom, stavila sa kandžama, biće više!
– Petao će sad da vam kukuriče, baba-Rozo.
– Ju! Neće valjda da kukuriče! Ju! Neće valjda da
kukuriče!
– Hoće, hoće, kad ima kljun!
– Ju! Neće valjda da kukuriče, neće valjda!
– Ima kandže, iskočiće vam, baba-Rozo, iz lonca.
– Ju! Neće valjda da iskoči, neće valjda da iskoči!
– Hoće, hoće kad ima kandže.
– Ju! Ako iskoči šta ću da jedem za rođendan!?
– Eto vidite da kukuriče, baba-Rozo.
– Ju! Zbilja kukuriče, ju! Zbilja kukuriče! Ne kukuriče
valjda u loncu, ne kukuriče u loncu?
– Kukuriče, kukuriče u loncu, baba-Rozo, Nemice
katoličke vere!
– Ju! Zbilja kukuriče! Ali, to kukuriče petao u bašti, to
kukuriče petao u bašti!
Umrla je posle drugog rata. I ne u svojoj baštenskoj
sobici kraj dunjina hlada, već u Bolnici milosrdnih sestara.
Župnik nađe da je bila stara sto i jednu godinu.
Petnaesto poglavlje
ili
Nedelja
Izašle su u park, oko četiri po podne. U četiri po podne

klupe same sede u parku.
Beše nedelja, dan do podne – od čežnje, od podne – od
varke i dosade. Nedelja, verovatno najtužniji dan, verovatno
za sve generacije, verovatno kroz sva vremena. Pola ludih
poludelo je u nedelju.
Sele su na klupu u tamnom hladu divljeg kestena i

ćaskale. Žvakale reči. Nisu se videle, već osam dana. Dok
im se iz kikota, iz pupa godina, rascvetavao karanfil
mladosti.
Na klupu blizu njihove, sedoše dva gospodina. Privukao

ih magnet mladih dojki. Jedan je bio visok, drugi je bio mali.
Visoki gospodin bio je elegantno obučen. Mali gospodin bio
je takođe elegantno obučen. Visoki gospodin imao je
duguljasto lice. Mali gospodin bio je okruglog lika. Takvi
kakvi su bili, pristajalo je i jednom i drugom, i nema šta da
žale što nisu drugačiji. Jer okruglo lice malog gospodina ne
bi uopšte pristajalo velikom gospodinu, niti bi duguljasto
lice velikog gospodina pristajalo malom gospodinu.
Mali gospodin imao je španjolske oči, iznad kojih su
boravile dve nemirne obrve. Španjolske oči malog
gospodina bile su na devojkama, i, poput šestara, kružile po
njima, od glave do pete, zabadajući se u dojke pod tankim,
majskim bluzama, što stajahu tvrdo i pravo i izazovno;
zabadajući se u usne, u otvor reči; u meso šapata i
poljubaca; zabadajući se u osmeh; zabadajući se u kosu kad
se zanosnim pokretom glave smakne sa belih obraza;
zabadajući se u ruke devojaka, u njihove bele i nežne prste
stvorene za milovanje; zabadajući se u bela okrugla kolena,
iznad kojih počinje tajna; zabadajući se u crni trougao, u
rupu čovečanstva.
Primetivši na sebi poglede dva gospodina, koji kruže po
njima kao šestari, devojke su ustale sa klupe u tamnom
hladu kestena, i pošle. Međutim, ustala su i dva gospodina,
mali i veliki gospodin, i pošli. Mali gospodin nije bio mnogo
manji od visokog gospodina, ali je visoki gospodin ipak
izgledao mnogo veći. Kakva razlika u pet santimetara
razlike!
Kad stigoše devojke, stadoše ispred njihovog začuđenog
i lakog koraka. Visoki gospodin reče:
– Ja sam Žak.
Mali gospodin reče:
– Ja sam Mišel Moric.
Jedna devojka reče:
– Ja sam Bojana.
Druga devojka reče:
– Ja sam Desanka.
Upoznali su se lako. A koliko muškaraca na svetu pati,
među kojima ima i lepotana, što ne mogu da se upoznaju sa
ženama, jer im se uvek dešava, kao što se svakom
muškarcu desilo, kad priđu ženi s namerom da se upoznaju
s njom, žena, taman kad joj priđete, s nadom da je sve već u
redu iznenada otprhne kao golubica. A ti se, brajko,
postidiš i ujedeš za usnu, i stojiš još tamo gde si stao da bi
se upoznao, i ne znaš kuda bi od zbunjenosti, kao da pred
nogama i očima više nema staza ni pravaca.
A njih četvoro, Mišel, Desanka, Bojana i Žak (ovako su
uporedo išli) već odoše u »Glumac« na kolače.
Visoki gospodin, odnosno Žak, bio je Francuz i
farmaceut. Otac mu je držao drogeriju u Parizu. A on je,
povremeno, pošto je imao beskrajno srce putopisaca i lake
noge skitnica, dolazio u Zemun, zbog nekih svojih
uspomena.
A Mišel Moric, francuski Jevrejin, koji je putovao
trgovačkim stazama Evrope živeo je u Zemunu koliko i u
Parizu, a u Beogradu imao velikokućnu tetku Esteru.
Obojica su imali po trideset godina.
Posle kolača u »Glumcu«, šetali su korzom, tiskali se
kroz večernji špalir Zemunaca. Dogovorili su se, da se vide
sledeće nedelje, u Beogradu, u četiri časa po podne. Mišel
Moric i Žak farmaceut ispratili su devojke, Desanku do
Dubrovačke ulice, Bojanu do Muhara.
Sledeće nedelje, u četiri časa po podne, trebalo je da se
vide, Bojana sa Žakom farmaceutom, na stepenicama
Velikog Kalemegdana, preko puta Francuskog poslanstva, a
Desanka i Mišel Moric na Beogradskom pristaništu, niže
Kalemegdana, preko puta nikakvog poslanstva.
Ukus čežnje ispunjavao je srca i sobe i dane, svih
četvoro. Kako bi bilo divno u takvoj situaciji, kada se čeka
sedam dana na ljubavni sastanak, da nedelja nema dane:
utorak, sredu i petak. Mišel Moric nije voleo četvrtak, taj
mu je dan izgledao uvek duži od drugih dana. Žak
farmaceut nije voleo subotu, jer ako je sastanak imao
zakazan u nedelju, kao što je to sada slučaj, subota je bila
neprolazna.
Što se tiče devojaka, ni kod njih nije bolje stajala stvar.
Razume se, kod njih je ta stvar izgledala kao da je vreme
stalo, kao da satovi ne rade, kao da je nastupio ciklus
neprolaznog vremena. One nisu volele ni jedan dan do
sledeće nedelje: ni ponedeljak, ni utorak, ni sredu, ni
četvrtak, ni petak, ni subotu. Volele su samo zakazanu
nedelju, i to ne ceo dan, već popodnevni deo nedelje, koji je
bio na kraju sledeće nedelje i na kraju dana. Ponedeljak im
je lako prošao do podne, jer je ponedeljak do podne uvek
deo nedelje; ponedeljak i ne počinje ujutru, ponedeljak
počinje od podneva. Ni jedan dan tako nemilosrdno ne
preliva se u sledeći dan, kao dan nedelja, mada nam se
mnogo puta čini, ali to je varka, da ponedeljak, početak
minijaturnog ciklusa vremena od sedam dana, zora
sedmice, osvanjuje čist kao rosa i pun budućnosti. No,
ponedeljkom se uvek ustaje, mamuran od nedelje, kao
alkoholičari od pića. To je najbolji znak koliko se dan
nedelja preliva u dan ponedeljak. U nekim slučajevima,
nedelja se produži čak do utorka. Sa sigurnošću se može
tvrditi da se tek sreda pojavljuje čista od nedelje. Sreda i
jeste dan s najmanje tuge i sa najviše volje. Sreda je
proleće sedmice. Četvrtak je takođe dobar dan, još ne
napušta volja i ne odlazi radost. Petak je početak kraja
sedmice; volja za radom, kod nekih i za životom, počinje da
odlazi; radost srede i četvrtka prelazi u tugu petka. Onda
dolazi subota, koja je zbog nečeg uvek lepa, dan kada se
opuštaju telo i duh, odmor-dan. I na kraju stiže nedelja,
svršetak sedmice, lažni mali praznik, ubica poleta i volje,
čudovište od dana.
I da ne dužimo, devojkama je svaki naredni dan bivao
duži. Nedelja je do podne bila duga bar kao cela subota,
ako ne koliko petak i subota zajedno. U podne devojke su se
već počele spremati, i to im je vreme prošlo dosta prolazno.
Pred sam polazak, i ne znajući kuda ide, otac Desanki, nije
dozvolio izlazak. Razlog za to bio je prošlonedeljni
nedolazak na vreme kući. Došla je u osam, a trebalo je da
dođe najkasnije u sedam časova uveče, kad zvoni
Franjevačka crkva.
Devojka B. otišla je najpre na Pristanište, da kaže
Mišelu Moricu da D. ne može doći na sastanak, i da će se
Mišel s njom moći videti tek druge nedelje.
Doterani Žak farmaceut, sa ružom u reveru, ružom koja
je mirisala čežnjom, čekao je na stepenicama Kalemegdana,
preko puta Francuskog poslanstva, pribrano i spokojno,
skoro oduševljeno, osmehnut u rubu usana. Niko ne bi
rekao da Žak farmaceut, tu, nekoga čeka, pre bi se reklo da
je pasionirani posmatrač gradskih krovova ili da je
putopisac, koji je zastao tu, da rečenicom oslika deo
Kalemegdana i belu zgradu Francuskog poslanstva i utisne
datum boravka u Beogradu, datum putopisa, da utisne u
vreme. Žak farmaceut bio je, u stvari, uveren da će ovaj
ljubavni dan biti plodonosan.
Kada je B. saopštila Mišelu Moricu, koji je čekao na
Pristaništu, kao putnik rekama lađu, da D. ne može doći,
španjolske oči s nevericom pogledaše devojku B., ali kad B.
to ponovi i on na kraju poverova, on je uhvati za ruku i u
istom momentu reče: »Vi mi se mnogo dopadate« i
»Ostanite sa mnom.«
Mišel Moric je predložio da njen današnji sastanak sa
Žakom farmaceutom bude sastanak s njim. Devojka se
kolebala, ali na kraju, pristade. I njih dvoje odu, na
Topčider. Žak farmaceut je stajao na stepenicama
Kalemegdana još čitav sat vremena, i postao je toliko
nestrpljiv da je uokrug hodao tamo-amo i grizao svih deset
prstiju i zgnječio ružu iz revera i prolazio rukom kroz kosu i
nadvirivao se da vidi ide li B., da vidi ima li Mišela, da vidi
ima li mosta preko Save, da vidi ima li Zemuna. Nekoliko
puta je polazio da ode, ali se vraćao da još malo pričeka. I
najzad je, odjednom, odlučno krenuo, kao da se otrgnuo od
nečeg.
I otišao.
B. i M. stigli su do Hajdučke česme. Tamo ih je čekala
jedna klupa, koja je sedela sama. Pre njih, na toj istoj klupi,
sedeli su jedan konjički poručnik i jedna topčiderska frajla –
oficirka.
Posle šume, dođoše na vrtešku.
Ringišpil su okretali mladići: jednu turu okretali
ringišpil da bi se jednu turu besplatno okretali na
ringišpilu. Kad čovek koji već ima nešto godina iza sebe,
drugim rečima kad već ima svoju oformljenu tugu, kad taj
čovek ugleda ringišpil stuži ga još više radost ringišpila, i
ne može odmah da poveruje da postoji ni svetu nešto što se
tako radosno okreće, kao što ne može da poveruje da
postoje ljudi koji se bave takvim stvarima. Tako ga ta radost
na okupu, taj okup cirkusanata, ljudi koji živi od laka rada, i
publika dokonih sa značkom polusveta, natera da se odatle
udalji, što pre. Kod vrteške beše mnogo vojnika, najviše
artiljeraca, bez podmazanih topova, i beše mnogo kućnih
pomoćnica, Slovakinja sa kajsija-licem, koje su sedele u
svojim širokim suknjama na svojim širokim pičkama.
Začudiše se, kad dođe predvečerje! Morali su da se
vrate.
Na Pristaništu je čekala lađa »Avala«. Bojana i Mišel
videše na lađi Zaka farmaceuta. Bio je ljut. Bio je toliko ljut
da je izgledao spokojno. Ali, u stvari, Zak farmaceut
izgledao je opasno u trenutku kad je ugledao Mišela
zajedno sa B.
»Avala« krenu prema Zemunu.
Zak farmaceut ode na svoju stranu. A posle dva dana
ode i u Pariz. Mišel i B. odoše prema Ćukovcu.
Tek što prođe nekoliko dana Mišel Moric oseti da se
zaljubio. Zaljubljenost je osetio kao neki topli drhtaj, kao
omamu i kao prazninu. Nikada tako još nije osetio miris
devojaka.
Njegova baba, veleružna Estera, koja je, zajedno sa
jednim šedrvanom, stanovala u Beogradu, na uglu Jovanove
i Pozorišne ulice, i imala stotinu ruža i devedeset godina,
nije htela petnaest dana da razgovara sa Mišelom kada je
čula da se zaljubio u Srpkinju. Pretila je otrovom i time da
će živeti još devedeset godina.
Mada se Mišel povremeno vraćao, trgovački putevi
odvodili su ga u daljine, i tako odvojili od B. Njegova baba
Estera umrla je od radosti. Esterinih stotinu ruža preselilo
se zajedno s njom u Zemun, na Jevrejsko groblje.
A Mišel Moric, ne mnogo godina kasnije, označen žutom
trakom, završi u gasnoj komori, kako posvedoči Isak Levi,
krojač i pismonoša ljubavnih pisama Mišela Morica.
ili
Oto Jenč
– Ono je Oto Jenč – kazala je Julija.

U tom trenutku Oto Jenč je prolazio pored »Glumca«.
– A ono je, znači, Oto Jenč.
– Da, ono je Oto Jenč.
Julija je istrčala da pozdravi i pozove Ota.
– Dođi, Oto, da te upoznam sa jednom prijateljicom –
rekla je.
– Ovo je moja prijateljica Bojana – rekla je Julija Otu kad
su ušli u »Glumac«. A ovo je Oto Jenč – rekla je prijateljici.
Vazduhoplovni natporučnik, koji je sedeo za susednim
stolom i čitao »Konjički glasnik« presta da čita i poče da se
čudi tome kako se svet lako upoznaje. On je do malo čas
razmišljao kako da priđe devojkama, koju prvu reč da kaže
kad otvori usta, važna je prva reč, od nje sve zavisi, ako
prvu reč devojke prihvate onda je lako, ako ne prihvate
prvu reč sve druge su uzalud izgovorene. I taman kada je
hteo da to učini, da priđe devojkama, da pokuša, da oproba,
da im udene reči u srce, u tom trenutku ušao je neki Oto
Jenč, srednjeg rasta i debeo, ušlo je plavooko burence i to
već učinilo.
Oto Jenč, zemunski bogataš austrijskog porekla, bio je
vlasnik hotela »Central« i bioskopa »Central« i nekoliko
trgovačkih radnji. U svom pohodu na bogatstvo, otac Ota
Jenča zaustavio se u Zemunu, u gradu kroz koji su prolazili
trgovački putevi srebroljubivih.
Društvo je pilo liker i jelo kolače išlere i eklere.
Trenutak kasnije stigoše Irena Zeime i njen dečko.
Irena Zeime zamolila je Bojanu da pokaže Otu Jenču svoju
čuvenu sveščicu stihova u rukopisu-sitnopisu.
B. izvadi svoj rani jad.
Beše to sveščica veličine deset sa šest santimetara,
ispunjena pesmama od vrelih atributa, čija slova ne behu
veća od tačke. Takvim, skoro nevidljivim rukopisom,
devojka je pisala gledajući kroz povećalo. Koliko je tu
trebalo ljubavi i strpljenja prema slovima! Kao i prilikom
gradnje metafora i ugrađivanja rima u stihove.
Bilo je tako sitno pisano da tako možda ne bi napisao –
uradio ni sam akademski slikar Dimitrije Mordvinov, ruski
emigrant, koji je, bog zna zašto, uradio-ispisao biografiju
kralja Aleksandra a to je ujedno bio i kraljev lik.
Natporučnik preko puta, čitao je »Konjički glasnik«, i s
vremena na vreme bacao pogled na Juliju Drenovčanin,
privlačnu i brbljivu kao radio. Dok je Oto Jenč čitao pesme
iz sitnopisne sveščice. Dok je vlasnik »Glumca« posluživao
likere, i konobarskim peškirićem brisao slatke mrvice od
kolača sa stolova od debelog mramora. Dok je napolju bila
jesen. Dok je Irena Zeime razgovarala sa svojim dečkom.
Dok je prolazio jedan sprovod. Dok su javili u gradu da su
stigli mađarski lađari sa robom. Dok je prošla Anuška
Mađarica povrtlarka, žureći na deregliju da bi stigla na
Ratno ostrvo. Dok je Maša Gregec dovela malu Žanu na
kolače. Dok su se u prozoru »Glumca« oslikavali likovi
prolaznika. Dok je jedan golub ušao u poslastičarnicu. Dok
su svi rekli: »Gle goluba!« Dok je zvonila crkva. Dok je neko
javio da se iz pištolja ubio trgovac Milosavljević, najveseliji
čovek Zemuna.
Kad su se toga dana razišli i B. došla kući, primetila je
da joj nema sveščice stihova. »Kako mi se moglo desiti«,
pitala se, »moglo desiti da izgubim ono što sam danima i
danima smišljala i sitnopisom pisala?« Izgubiti deo sebe,
znači i sam biti izgubljen.
Poslastičarnica-kafana »Glumac« imala je jednu veliku

prostoriju, skoro salu, i dva manja separea. Stolovi i stolice
bili su stilski. Nasloni stolica behu od pozlate i izrezbareni u
ruže. U »Glumcu« su se mogli dobiti čuveni Glumčevi
kolači: išleri ili padobranci, i ekleri. Ekleri su bili sjajni
kolači; ekler kolač bio je, u stvari, od dva mala okrugla
kolača spojena voćnim kremom. Tu su bile i torte špinovane
šećerom, zatim razne štrudlice, od kojih su najlepše bile
prezburške, filovane s orasima i makom i finim džemom od
kajsija. Od pita, bile su pite s jabukama, pita s višnjama i
pita s grožđem. Čaj je služen sa raznim sendvičima.
Najbolja čajanka u gradu bila je u »Glumcu«. Od pića, beše
crveni i žuti kraher, polalitreni kraher, zatvoren klikerom.
Kraher beše slatko-kiselo piće, koje voljahu žene i mamurni.
Likeri behu s mirisom vanile i s mirisom narandže. A beše i
liker s mirisom oraha.
U »Glumcu« je Marija Marinšek, Slovenka iz Celja, u
poslednje vreme Zemunka, pričala kako se upoznala sa
kavalirom Ivanom Makijedom, poručnikom avijacije. Ona je,
u stvari, više pričala o poručnikovoj sablji nego o Ivanu
Makijedu. Stajali su na obali Dunava, sasvim blizu reke,
jedne njihove ljubavne večeri, i dok su se pripijali jedno uz
drugo, odrešila se poručnikova sablja i upala u Dunav. Ivan
Makijed, poručnik avijacije, morao je da se skine da bi ušao
u reku i pronašao sablju, u zimsko doba godine. »Znate, mi
smo voleli da se ljubimo na obali reke, mada Ivan nije bio
mornar«, govorila je u »Glumcu«, uz osmeh pun sećanja,
Marija Marinšek. Mislili su da ih tih dana niko ne bi mogao
rastaviti, ali ih rastavi Makijedova prekomanda u Zagreb.
»Koliko li su samo ženskih srca u istoriji ljubavi ucvelile
prekomande«, žalila se u »Glumcu« Marija Marinšek.
Jednoga dana Oto Jenč stiže na Ćukovac na svom

čuvenom motoru s dvokolicom. Stade pred jednom kućom,
siđe s motora i pripali cigaretu. Potom priđe vratima i
pokuca. Pojavi se žena, noseći na usnama reči: »Koga ste
trebali?«
– Je li kod kuće gospođica Bojkica?
– Kod kuće je, ona je uvek kod kuće – reče mati.
– Hoćete li joj reći da izađe?
– Bojkiceee, izaaađii!
Ona izađe i odmah primeti jedan paketić u ruci Ota
Jenča. Paketić beše uvijen u nestvarno belu hartiju, i
zavezan na mašnicu.
Ništa, čini se, na svetu nije tako bilo belo kao taj
paketić.
Oto Jenč pruži joj čarobni paketić. Upali motor s
dvokolicom, vrati se, a brektav zvuk motora ostade još
nekoliko sati na Ćukovcu.
Čim uđe u svoju sobu devojka otvori paketić. Unutra
beše sveščica stihova sada povezana u kožni povez. Na
povezu su, u desnom uglu, sasvim pri dnu, stajali inicijali:
O. J.
Sedamnaesto poglavlje
ili
Macedonski, kamenorezac
Macedonski, kamenorezac, Poljak, živeše uz samo

zemunsko, Gardoško groblje, u Grobljanskoj ulici, gde je
imao kamenorezačku radionicu, punu mramornih ploča i
mrtvih dleta.
Macedonski, kamenorezac, imaše ženu i kćerku, i svaki
drugi dan po jednog mrtvog, kome je trebalo u dogledno
vreme izgraditi spomenik.
Macedonski, kamenorezac, napravi, nepobrojivo,
spomenike mnogim Zemuncima.
Macedonski, kamenorezac, za svoga života izgradio je
za sebe veliku, raskošnu grobnicu na Gardošu, u obliku
male crkvice. U gornjem delu grobnice napravio je mali
oltar, sa ikonama obešenim o zid, među kojima je, u sredini,
na čelomestu grobnice, stajao krst sa Hristovim raspećem.
Tu će, kad on, Macedonski, umre, goreti sveće za pokoj
njegovoj napaćenoj kamenorezačkoj duši.
Macedonski, kamenorezac, silazio je i u donji deo svoje
kapele, u kosturnicu, gde se nije mnogo zadržavao.
Unutrašnja vrata grobnice Macedonskog, kamenoresca,
behu od kao daska debelog stakla, zaštićena spoljnim
vratima od jakih gvozdenih šipki.
Oko kamenoreščeve grobnice rasle su grobljanske ruže
puzavice, i neobjašnjivom moći rasta prekrile grobnicu,
ispevši se na sam krst na sredini kupole.
Jednog dana, tek što je završio spomenik epileptičarki
Vladislavi Sinjavin, Macedonski umre u kamenorezačkoj
radnji.
Ode i on na Gardoš, u svoju kapelu sa krovom od ruža,
Macedonski, kamenorezac, graditelj Groblja.
Osamnaesto poglavlje
ili
Očekivano veče
Baba-Roza vraćala se kasno iz apoteke Atanackovića.

Bila je ljuta na vetar koji je saplitao njene korake.
A jedan visoki gospodin išao je za baba-Rozom.
Kada se kod baba-Roze pojavila sumnja, ona se okrenu
da vidi ko je prati. Ali u gospodinu ne vide poznanika. Njeni
poznanici kad bi išli za njom, vikali su: »Sačekaj baba-Rozo,
pa ćemo zajedno!« Ovaj nije ništa govorio.
I baba-Roza ozbiljno poče da sumnja. Jer ide ona, baba-
Roza, a ide i on, Gospodin, za njom.
Baba-Roza je pomišljala na najgore. Može joj razvaliti
punđu, lončić na glavi, koji je pravila celo jutro. Mada nije
izgledalo da bi gospodin mogao tako nešto učiniti staroj
ženi, izboranoj bakici, Nemici katoličke vere. A možda je i
Gospodin, Nemac katoličke vere, govorila je sebi baba-
Roza.
Otpada mogućnost da je neko zbog loše oribanog
patosa prati, i da kaže: – Znaš šta, bakice, Nemice katoličke
vere, patos ste mi loše oribali, a ja sam vam pošteno platio,
i sad ćete mi vi zato platiti!
Ili da joj neko nepoznat, kao što je bio čovek koji je išao
za njom; kaže: – Ej ti, s lončićem na glavi, stani-de malo!
Baba-Roza strepila je da je Gospodin možda ne siluje,
mada je ona izborana bakica, ali noću se ne zna ko je baš
izborana bakica a ko rumena mladica.
Baba-Roza je žurila, idući hodom goluba, i još uvek je
bilo jedno pristojno rastojanje između nje i Gospodina. Ali,
ona se plašila i rastojanja.
Onim ulicama kojim je išla baba-Roza išao je i Gospodin,
u društvu svoje tašne. Baba-Roza se bojala te tašne, više
nego možda i samog putnika. Zna ona te tašne! Svi su joj
ljudi sa tašnom bili sumnjivi, iz svoje pojave, za baba-Rozu,
oni su zračiJi strah. I kada se malopre okrenula, da osmotri
Gospodina, bila se, u stvari, okrenula da vidi ima li
Gospodin tašnu. I kada je videla da ima, njen lončić digao
se na glavi, i baba-Roza pomisli da je neko vuče za kosu
prema nebu, anđeo ili đavo.
Išla je i šaputala: »Šta, do vraga, čeka taj Gospodin, što
me ne napada?«
A putnik nije ni primetio da ga je baba-Roza primetila.
Sad joj se učini, pošto se rastojanje znatno smanjilo, da
Gospodin pruža ruku prema njoj. Baba-Roza pomisli:
gospodin ne vidi u mraku da sam ja izborana bakica, a
nisam ja baš tako ni izborana bakica.
Rozo, Nemice katoličke vere, govorila je sama sebi,
Rozo, uvek sam ti govorila da se ne vraćaš kasno, da se ne
vraćaš kasno, svrši posao za dana, ne ribaj Zemun noću,
Zemun je Zemun, Rozo, tn je prestonica raznog sveta. Šta ti
bi, Rozo, Rozo, da toliko ribaš apoteku Atanackovića, a još
ti ni platio nije, eto i bogataši iskorišćavaju sirotinju! A
Gospodin ide stalno za mnom, i možda će mi noćas biti kraj,
a apotekar Atanacković nije mi platio, bar da mi je platio,
jer ko će posle naplatiti od Atanackovića. I ko će posle
mene ribati Zemun’ Postaće grad svinjac, bogami će postati
svinjac. A ja neću moći doći sa Gardoša da oribam
prljavštinu, da požutim pod Zemuna.
Baba-Roza oseti Gospodinove ruke na svome vratu.
Reče: ju!, i okrenu se. No Gospodin beše još daleko iza nje.
A bile su na vratu, bile su na vratu, mislila je baba-Roza,
bile ruke, a sad ih, evo, nema, a bile su na vratu. Jest, bile
su na vratu, hteo je možda moj ključ, jer šta će mu moj vrat
ako baš ne želi da me udavi? Ali, evo mu, i njemu i njegovoj
tašni, ja mu ne dam ključ, ključiću-momčiću, jesi li tu? Ja
mu neću dati svoj ključ, a nije ovo ni moj ključ, ključ je
Gospa-Jelene, zato mu još više ne dam ključ, ključiću-
momčiću, jesi li tu? A da je moj ključ, bacila bi mu ključ i
rekla: evo ti, Gospodine, ključ, samo mene pusti, evo ti ključ
i idi svojim putem s mojim ključem. A da zna Gospodin šta
otključava ovaj ključ, da zna da otključava jednu malu
baštensku sobicu, u kojoj nema ništa sem jednog gvozdenog
kreveta i jednog praznog bureta, burence, tulence, što mi
nisi sačuvalo malo rakije, da zna Gospodin ne bi Gospodin
ni pružao ruku da mi ga uzme.
Ju! Punđa mi odlazi na nebo, punđa mi odlazi na nebo!
Evo i ovom ulicom ide za mnom, proklet, pa što stalno ide
za mnom? Što ne kaže makar jednu reč, što ne kaže nego
ćuti, i prati me.
A blizu sam, tako blizu, eno dvorišta, eno kapije. Još
malo pa na kapiju, pa u dvorište, pa: ključiću-momčiću,
otključaj sobicu, ključiću-momčiću. Jesi li mi oko vrata,
ključiću-momčiću? Jesi, tu si, biseru moj. Samo da Gospodin
ne pruži ruku, i đa mi te ne uzme.
Kada baba-Roza htede da otvori kapiju, na njenu ruku
spusti se reč: – Stanite.
– Šta hoćete od mene celo veče, šta hoćete od mene? –
upita baba-Roza.
– Pustite me unutra – reče gospodin.
– Ja vas ne mogu pustiti unutra! Ja vas ne mogu pustiti
unutra!
– Ne bojte se – reče gospodin.
– »Ne bojte se«. Kako da se ne bojim, ja sam stara
bakica, Nemica katoličke vere, kako da se ne bojim. A vi ste
gospodin sa tašnom, kako da se ne bojim.
– Pustite me unutra – zadržavao je gospodin Rozu
rukom.
– Ja vas ne mogu pustiti unutra, pustite me! Ko ste vi?
Ja hoću da znam ko ste vi?
– Nije važno ko sam, pustite me unutra.
– Ne mogu vas pustiti, ne mogu vas pustiti, pustite me,
pustite me.
– Ja vas neću pustiti dok me ne pustite unutra.
– Ne mogu vas pustiti, pustite me!
– Pustite me unutra, molim vas ništa vam se neće desiti.
– Otkud ja znam da mi se neće ništa desiti, otkud ja
znam da mi se neće ništa desiti? Idite, idite, idite,
gospodine, svojim putem, svojim svetom. Ostavite mene na
miru, jednu izboranu bakicu, Nemicu katoličke vere.
– Ništa vam se, bako, neće desiti.
– To vi samo tako kažete, znam ja vas s tašnom.
– Kažem vam, ništa vam se neće desiti.
– To vi kažite nekom drugom, vi imate tašnu, gospodine!
I šta ćete vi unutra kad mi se neće ništa desiti. Ako želite
da me ubijete, ubijte me ovde, nemojte me ubijati unutra.
Nemojte me ubijati unutra.
Gospodin se začudi, i reče opet:
– Bakice, niko vama neće ništa.
– Znam ja vas sa tašnom; vi sve kažete: ne bojte se, a
krv ostane posle vas. Znate li vi, gospodine, koliko se krv
upije u patos? Dabome da ne znate. Znate li vi da se krv
toliko upije u patos da je to posle veoma teško obrisati.
Kada je šofer Marin Cvitan zaklao ženu, krv se, gospodine,
razlila i upila u patos, da je bilo uzalud prati.
– Ja vam, bako, garantujem da vam se neće ništa desiti,
ja nisam Marin Cvitan.
– A čime mi garantujete? A čime mi garantujete? Možda
tašnom?
On se nasmeja.
– Lako se vama smejati, Gospodine, vama se ništa neće
desiti, lako se vama smejati, Gospodine. Idite, Gospodine,
molim, idite svojim svetom.
Tada baba-Roza uđe u dvorište.
I gospodin uđe u dvorište.
– Ja! Pa vi ste ušli u dvorište! Ju! Pa vi ste ušli u
dvorište!
– Ništa se ne plašite, kažem vam: ništa se ne plašite. A
otkud vi, bako, u ovom dvorištu?
– Tu sam ja sada, tu sam ja sada.
Baba-Roza je sada otključavala baštensku sobicu i
šaputala ključu: ključiću, otključaj i odmah zaključaj!
– A vi, idite, molim, idite. Ključiću, zaključaj, ne puštaj
ovog, neka ide svojim svetom.
Ključić otključa. Baba-Roza uđe.
Uđe i gospodin.
– Ju! Pa vi ušli u sobu! Ju! Pa vi ušli u sobu! Molim vas,
ne ulazite, ne ulazite! Vidi, pa vi ušli. Ju! Pa vi stvarno ušli!
Šta hoćete vi od mene? Šta hoćete?
– Mogu li da sednem?
– Dobro, eto, sedite, dobro, eto, sedite. Sedite, kad ste
ušli.
– Ja dolazim izdaleka – poče gospodin.
– Ju! Pa to ne valja što dolazite izdaleka, što dolazite
izdaleka. Ko ste vi? Što dolazite izdaleka? Pa i ja sam išla
izdaleka, od apoteke Atanackovića.
– Je li ova soba u bašti vaša soba? – pitao je gospodin.
– Jeste, to je moja soba – kazala je baba-Roza.
– Baš vaša soba? – pitao je.
– Soba nije baš moja, ja u sobi stanujem.
– A čija je soba?
– Vi mnogo pitate, Gospodine.
On se nasmejao.
– A kako je, bako, vama ime?
– Ja sam baba-Roza, Nemica katoličke vere.
– Lepo ime imate, baba-Rozo. A čija je ovo soba, baba-
Rozo?
– Ju! Da vi niste iz policije!? Nisam ništa ukrala, ako ste
iz policije. Ja stanujem u ovoj sobi, a soba nije moja. Ja
njima pomažem, operem, počistim, i stanujem u ovoj sobi, i
ja sam njima jako zahvalna i blagodarna. A i vama ću biti
jako zahvalna ako napustite sobu. Idite svojim svetom.
– Da li je još dunja u bašti? – pitao je gospodin.
– Ju! Pa vi znate da ima i dunja u bašti! Ima neka dunja
u bašti, ima neka dunja u bašti.
– Lepo je to što je još dunja u bašti.
– A što se vas, Gospodine, tiče tuđa dunja?
– Znači, dunja je u bašti. A čija je ono kuća, baba-Rozo?
– Ona kuća tamo i ova sobica u bašti i ova bašta, to je
sve gospa Jelene Smuđa, Gospodine. To je njeno. Znate,
Gospodine, njoj je muž poginuo u ratu. A gospa Jelena živi
sama sa decom. Mene su primili isto zato što sam sama.
On se nasmejao.
– Lako se vama, Gospodine, smejati, lako se vama
smejati. A gospa Jeleni je muž poginuo u ratu, lako se vama
smejati.
On se opet nasmejao.
– Jesu li »gospa« Jeleni živa deca – pitao je.
– Ziva su, gospodine, jašta nego su živa. Ne, nisu živa,
nisu sva živa! Zaboravila sam, Gospodine, nisu sva živa. Ju!
Pa šta je vama, Gospodine, najedanput!?
– Koje dete nije živo? – pitao je uzbuđeno.
– Kaja Dada nije živa, Gospodine, utopila se baš prošlog
leta. Pa šta je vama, Gospodine, daj dovedite se u red,
Gospodine.
– Utopila?
– Da, Gospodine, utopila. Prvo utopila pa oživela.
– Oživela!
– Pa ponovo umrla, Gospodine. Ta šta je vama,
Gospodine, daj, Gospodine, dovedite se već jednom u red.
– Kako to: utopila, oživela, pa ponovo umrla? Ja vas
uopšte ne razumem, bako.
– Šta tu ima zagonetno, Gospodine! I dovedite se,
Gospodine, u red. Ta šta vam je, zaboga? Mala je upala u
reku, Gospodine. Iz reke su je izvadili skoro mrtvu ali su je
spasili. Pa je onda opet umrla, Gospodine. Sa vama,
Gospodine, zaista nešto nije u redu. Vi ste malopre bili
sasvim drukčiji, a sad ste opet sasvim drukčiji.
– A da li se »gospa« Jelena preudala?
– Gospa Jelena se nikad nije preudala. Njoj je, znate,
muž poginuo u ratu. Ona se nije nikad preudala. Ona voli
svoga muža, Gospodine, iako je poginuo. Nadala se sve da
juče, Gospodine, da će se vratiti, a juče mi je baš rekla:
»Baba-Rozo, što se tiče moga Lazara, neću više da se
nadam, pa vratio se ne vratio.«
– Znači, nije se preudala?
– Nije, Gospodine. I što vas se, Gospodine, tiče tuđa
žena?
On je ćutao.
– Daj, Gospodine, stvarno je vreme da se već jednom
dovedete u red, Gospodine. Pa vi plačete, gospodine! Znate
li vi da vi plačete, Gospodine. Šta vam, Gospodine,
najedanput bi?
– Tako je to u životu – reče. Do viđenja, baba-Rozo, ja
idem. Do viđenja, Rozo.
– Ju! Pa ostanite još, Gospodine. Sedite, Gospodine.
Devetnaesto poglavlje
ili
Povratak nemog Pjotra
Otišao je u hotel »Central« na konak. Nije hteo da ih,

sada, sve odjednom budi, otići će sutra, doći zajedno s
jutrom. Čudno, jedva je čekao da dođe to sutrašnje jutro, da
ih što pre vidi, a mogao je i sada da ode, njegova je kuća, i
njegovi su, svojoj se kući vraća. Doduše, četiri godine po
svršetku rata, ali svejedno.
Beše to, dakle, begunac sa galicijskog fronta, Lazar
Svetozar. A ko onda beše onaj leš što ga starac Laub
Laubovski izvadi iz Buga i sahrani na obali reke? To beše
kaplar Jan Sotola, general čete.
Legao je u hotelski, svačiji krevet; nije mogao da spava.

Razmišljao je:
Reći ću im: Evo me! Stigao sam. Cetiri godine nakon, ali
ipak – stigao sam. Trebalo je da dođem pre, ali nisam došao
pre. Znam, mnogo sam zakasnio, ništa me ne opravdava,
oprostite ako hoćete. Vaš sam i primite me kao svoga, ne
odričite me se, neću ni ja vas. Jeste, zakasnio sam. Nešto je
ipak važnije: važno je da sam ostao živ, ako je još uvek to
važno. Ipak je bolje što nisam ostao na Galiciji, jer se onda
nikad ne bih vratio. Ja sam za vas odavno bio mrtav, mrtav
četiri godine, i nadam se da ste mi se sada obradovali, bez
obzira što se nisam ranije vratio.
Lepo ću vam objasniti, ispričati. Dobro je ipak: ipak sam

se vratio! Meni to nije više toliko važno, ali mislim da je
važno vama. Važno je i meni, razume se, jer da mi nije
važno ne bih se vratio još, ili nikad, ali mislim da je vama
važnije. Ja sam mogao bez vas jedno vreme, i više nisam
mogao. I evo me, vratio sam se. Ako me primate, ostajem,
ako me ne primate, opet ostajem.
Baba-Roza mi je noćas rekla da je umrla Kaja Dada. I vi

to isto, sada kažete. Ja u to ne verujem, Dada nije umrla. Vi
ste je verovatno sakrili, znali ste odnekud da sam došao, i
sakrili je, da me bar malo kaznite što se nisam odmah
vratio. Recite, gde se sakrila Kaja Dada? E, videćete, sad ću
da je pronađem, znam gde se sakrila. Gle, nema je! Ne
verujem vam da je Kaja Dada umrla. Ne verujem, vam dok
me ne odvedete na njen grob. Odvedite me na grob, i
verovaću! Kaja Dada nije mogla umreti, zašto bi umrla? To
vi nekome drugom. Odvedite me na grob, i verovaću!
Vodiću vas sve u Čenstahovu, na Svetilište, ako budete
slagali da je Kaja Dada umrla!
Jeste, pobegao sam s fronta i bežao sam nekud mesec
dana. Jeo sam konjsku balegu, za ručak. I divlje plodove.
Balega je ukusnija kad je suvlja, ispari smrad. Da mi je to
neko pre rekao da ću jesti balegu, ja mu to nikad ne bih
verovao. Da mi je to neko rekao, ja bih se smejao,
neprekidno dva dana. Kažem, mesec dana sam bežao. To je
bio jedan užas, jedno stalno osvrtanje. Strašna je Galicija!
Dobro je što još uvek ne bežim. Da ste vi videli oko u kljunu
čavke pitao bih ja vas!
Postavite se malo u moju situaciju, stvar pogledajte s

moje strane. Ne branim se, ne opravdavam. Tako je moralo
da bude. To je ono što se zove Sudbina. I meni nije lako što
se ranije nisam vratio. Moji ste i vaš sam, to znam, i to
znate. I nemojte mi sad toliko prebacivati što se nisam
vratio ranije. Znam da ste me već oplakali, odavno poslednji
put. I ponovo ste počeli da se radujete. A ja sam se evo
vratio, poremetio vam mir, red. Ako me primate, ostajem,
ako me ne primate, opet ostajem.
Kad sam pobegao s Galicije, hteo sam da se odmah

vratim u Zemun, vama. Ali tada nisam mogao da se vratim
u Zemun, rat je još trajao, nisam mogao preko rata, znate i
sami da nemam krila. Sem toga, ja tada nisam ni znao na
kojoj se strani sveta nalazi Zemun. I da li još uopšte postoji.
Postavite se malo u moju situaciju, stvar pogledajte s moje
strane.
Bežao sam, kažem, mesec dana. Milion puta se osvrnuo.

Kako je lepo što još uvek ne bežim! Kako sam srećan što se
više ne osvrćem. Od kaznene ekspedicije pobegnem u
kukuruze, no oni stigoše za mnom, da u mene isprazne
puščane zatvarače. Pretraživali su zeleni prostor dugo.
Nekoliko puta prođoše tačno kraj mene. Čuo sam svoje srce
kako lupa, kako lupa.
Disao nisam. Nisam smeo da gledam u njih, da gledam
u puške, gledao sam preda se, u srećni busen zemlje. Cuo
sam kako rekoše: »Nema ga, sakrio se jazavac!« I njima je
verovatno sve to bilo dojadilo, i, napokon, odoše. Srećom,
odoše! Dabome, ja nisam znao da su otišli, stalno sam
mislio da su oni tu negde. Cekaju da šušnem, i da isprazne
zatvarače. Pet dana živeo sam u kukuruzima. Jeo sam
kukuruze, nezrele, mlade, mlečne.
Pušku sam odbacio kao moguću opasnost. Išao sam,

sam, kao lud, ne znajući kuda, pustim poljem. Rekao sam
već, milion puta sam se osvrnuo. Kako je lepo što se više ne
osvrćem! Strašan je rat!
Mislio sam: bilo bi dobro kad bih imao drugo odelo,
civilno. Pa da bacim vojničku uniformu, galicijski štof. Kapu
sam, rekao sam, bacio. Ali, ne može se dešavati ono što se
želi. Na šta bi svet onda ličio!?
I taman što sam to rekao, ugledah poljsku kućicu, u
stvari, krović. Uđem tu, vidim: visi o ekseru jedno radničko
odelo. Uniforma vinogradara. Skinem ratni štof, i obučem
odelo pudara. Osetim odmah da se osećam slobodnije.
Kakvu prednost ima odelo vinogradara nad odelom vojnika!
Kao da sam skinuo robijaške lance, kao da sam pušten na
slobodu. Na slobodu, posle trista godina. Takva je galicijska
uniforma, sašivena od rana!
I počeo sam opet da bežim, mada nikog nisam video da

me goni. Sve je to prirodno, nema šta da se čudite, ja sam
bio begunac, u svemu sam video, u svemu osećao opasnost,
jednako kao što sam osećao i žeđ. Postavite se malo u moju
situaciju, stvar pogledajte s moje strane. Po visini sunca
znao sam gde je jug, a po jugu gde je sever. Mislim da sam
ponešto naučio o čoveku i životu, posle Galicije. Prošao sam
kroz badanj života, kao kroz pročišćenje. Kad bih imao neku
moć svakog bi čoveka stavio, bar jedan dan, u kožu
begunca. Tako je strašno u toj koži, da bi svako morao da se
malo promeni. Svako bi onda manje zla činio, a više
praštao. To je moje lično mišljenje. Prošao sam kroz badanj
života, i to znam.
Dva puta sam od zore mislio da je suton, a pet puta

mislio da je od sutona zora. Bio sam izgubio pojam
vremena, negde dvadesetog dana bežanja. Sve se to desilo
posle moga susreta s medvedom, u nekoj šumi, kuda su me
odveli strah od pušaka i put za potokom. Jer polje je bilo
pusto, bez drveta i izvora. Mislim da me mogao pojesti, ali
mislim da nije hteo. Prošao sam pored medveda, pozdravio
ga vojnički, i otišao. Tada sam bio malo šašav. Postavite se
malo u moju situaciju, stvar pogledajte s moje strane.
Znam da vas sve ovo ne interesuje, vas interesuje zašto
se nisam vratio čim se rat završio. Polako, reći ću vam.
Morao sam još da ostanem. Toga dana ležao sam u jednom
krompirištu. Ne znam da li beše podne ili popodne, sunca
nije bilo. Bilo mi je vruće, mada verovatno beše oktobar. Ili
sam pojeo dva-tri presna krompira, ne sećam se više. Iz
okeana ravnice odjednom izroniše neka kola, u kasu.
Pojaviše se kao iza brda. Pravo idu prema meni. Mislih, neki
čiča tera konje, žuri negde. Ali, gle, na kolima beše žena,
sama! Tek kad kola zaustavi u krompirištu, tek tad me
ugleda. Dabome da se uplašila. Da je imala krila prhnula bi
kao jarebica. Smiri se, rođena, rekoh joj, ali me ona ne
razumede. Priđoh joj i rekoh: pana. Ona meni reče: pane.
Nekako joj objasnim u čemu je stvar. Shvatila je samo da
hoću s njom. Ona to primi k srcu, povede me kad se
vraćala. Imala je dvoje dece, kad smo stigli oni meni viču:
pane, pane! Njoj beše ime Stanislava, i nije imala muža.
Muž joj je bio u ratu i nije se vratio, nikad. Oni koji se ne
vrate odmah, kad se rat završi, više se ne vraćaju. »Poneko
se vrati kasnije, kao ti.« Jeste, to je tačno, ja sam se vratio
kasnije. Upravo vam pričam razlog. Kada je pana Stanislava
shvatila da sam begunac iz rata, rekla mi je da glumim da
sam nem. Nije mi to bilo teško, jer nisam znao poljski jezik.
Tako sam za njene komšije ja bio njen novi sluga, koji je bio
nem. Bilo mi je ime Pjotr. Selo pane Stanislave zvalo se selo
L. Nalazilo se blizu Čenstahove. Ubrzo me celo selo
nazvalo: nemi Pjotr. Išao sam na njihovo Svetilište u
Čenstahovi. Ali, najveće svetilište je proći kroz badanj
života.
Sa panom Stanislavom stekao sam dvoje dece, dve
kćerkice. I ono dvoje prethodno, to je četvoro dece, koje je
trebalo hraniti. Pana Stanislava to nije mogla sama, muž joj
se nije vraćao, jer beše otišao u rat. Kad se rat završio
mislio sam da se vratim, ali ne dade pana Stanislava. Kad
sam ipak uzeo kofer da krenem, pripretila je da će da
potkaže da sam pobegao sa Galicije. Znate, to je bilo još
uvek opasno. Da me potkazala, oni bi me zatvorili. Jer ja
sam pobegao sa Galicije! Pobegao sa poljskog fronta, a
našao utočište u Poljskoj. Ma koliko dug jaz vremena bio
između toga, te stvari ne menjaju stvar. Tako sam se ja,
nemi Pjotr, vratio, ostavio kofer. I put za Zemun, odgodio.
Stalno sam mislio na vas, to mi morate verovati. To se,
uostalom, i podrazumeva. Razlog što nisam ranije došao,
ispričao sam. Ja vas volim, u to ne morate sumnjati, jer ne
bih se vratio da vas ne volim. Ne krijem, dodajem još jedan
razlog što sam se vratio: ja sam došao da ovde umrem.
Shvatio sam da bi bilo besmisleno da umrem u Poljskoj, u
Čenstahovi, u selu L. Zaista bi bilo nepravedno da na mojoj
grobnoj ploči piše:
Ovde leži nemi Pjotr.
DRUGI DEO
ILI
RUSKA PRIČA
Prvo poglavlje
ili
Aleksandar Konstantinovič
U Dvorskoj ulici broj 13, stanovao je ruski emigrant

Aleksandar Konstantinovič Vologodcev, kapetan geodezije.
Imaše, tu, jednu skromnu sobu sa upotrebom kupatila i
gazdarice.
Aleksandar Konstantinovič Vologodcev rođen je 1889.

godine u Vinici, Ukrajina. Majka ga stavi u staru porodičnu
kolevku, koja visaše o plafonu niske sobe, i zaljulja ga u
Život.
Otac Aleksandra Vologodceva, Konstantin, beše
meteorolog, koga su zvali Konstantin Kumulus. Meteorolog
je imao desetoro dece: pet kćeri i pet sinova. Njegove kćeri
zvale su se:
Marija, Ana, Nataša, Olga i Vladislava, a sinovi:
Vladimir, Boris, Anatolij, Aleksandar i Lav.
Dva sina Konstantina Vologodceva, Aleksandar i
Vladimir, završili su Vojnu geodetsku akademiju. Boris je
postao prosvetni radnik. A Anatolij inženjer za sireve.
Najmlađi, Lav, bio je inženjer avionskih motora, koji je svoju
karijeru završio kao komandant aerodroma u Moskvi.
Aleksandar Vologodcev bio je u školi više sklon muzici
negoli ičemu drugom. Postao je član školskog hora, a
nastupao je i u crkvenom horu u Kijevu. Kada se upisao u
Vojnu geodetsku akademiju imao je izgled atlete. Mada se
nikad nije bavio sportom, izuzimajući jutarnju gimnastiku
na Vojnoj akademiji. Svakog praznika dolazio je on u Kijev i
Vinicu, i išao da peva u crkvenom horu. Zavičaj je magnet.
Nostalgija muči mladost koliko i ljubav. Ako se neko
decenijama nije vraćao u zavičaj, ne brinite, doći će i on,
onog dana kad bude trebalo da umre.
Galina beše lepa.
Kao pitomac Vojne geodetske akademije, Aleksandar
Konstantinovič zaljubio se u kćerku jednog petrogradskog
pukovnika, u Galinu. Beše tamnoputa, kao kreolka. Tek zora
bi uspela da ih odgrli. Aleksandar Konstantinovič postao je i
poručnik, a njihova ljubavna veza još je trajala.
Preko tamnopute Bugarske i Grčke stigoše mnogi ruski

emigranti u Jugoslaviju. Beše to strašan, skoro neviđen, lud
krkljanac.
Najviše stiže oficira belogardejaca. Među emigrantima
beše i slikara, zaljubljenih žena, lekara i štapova od
bambusove trske.
Stigoše oficiri: general Sviškov, pukovnici Nikolaj
Fedorov i Feodor Palkin, majori Ivan Veselov i Sergije
Lasenko, kapetani Konstantin B. Doluhanov, Andrej
Andrejev, Konstantin Andrejev, Mihail Sinjavin i Aleksandar
Konstantinovič Vologodcev, poručnici Boris Jezupčuk,
Sergije G. Tarhan-Muravov, Boris Borođin i Feodor M.
Glatkov, i drugi.
Zajedno sa oficirima stiže i babuška Katarina Orlova,
zemunska krpičaraparka.
Većina oficira zaposli se u Vojno-geografskom institutu
u Beogradu, kao kontraktualni činovnici.
Aleksandar Konstantinovič stajaše sam, na

Kalemegdanu, i čitaše svoj ukaz o postavljenju za
kontraktualnog činovnika, dok mu je 12. februar 1923.
godine zasipao u lice belo-mokre latice snega.
Potom je otišao na ručak u »Dom cara Nikole«. Tu je
upoznao Zinu Aleksandrovnu, raspuštenicu s detetom.
Bila je to mlada i lepa žena, sklona ljubavi. Živela je s
majkom na Dorćolu. Njena majka beše činovnica
beogradske Pošte. Dve godine trajala je veza između
Aleksandra i Zine. Za to vreme Zina se jeboviđala i sa
jednim inženjerom hemije, s kojim se upoznala pre nego sa
Aleksandrom Konstantinovičem, a kome je Točak zaborava
pretvorio ime u sumpornu kiselinu.
Raskid sa Zinom desio se na Dorćolu.
Kada je Aleksandar Konstantinovič jednog dana
pokucao na Zinina vrata, nije se javio Zinin glas, nego se
javio Ha Dva Es O Četiri, Zinin ljubavnik. Sumporna
kiselina pojavila se na vratima, pitajući šta hoće došli. U
uskom otvorenom prostoru vrata Aleksandar
Konstantinovič ugledao je Zininu kosu, umršenu. To je bilo
dovoljno da se vrati i da raskine sa Zinom. A bio je skoro
odlučio da se sa Zinom oženi. Nije joj to nikad rekao, ali je
toga dana bio pošao da joj to kaže. Smatrao je da nema
ničeg rđavog u tome što bi uzeo Zinu, zajedno s njenim
sinčićem »Raspuštenkom«. Zina je lepa, možda malo
varljiva. Uostalom, sve su žene varljive. Žena je sastavljena
od tajne i varke. Tražiti ženu bez toga bilo bi besmisleno,
jer bi je bilo nemoguće naći. A naći Takvu, bez tajne i varke,
da li bi Takva ličila na ženu ili možda na čudovište?
Jednoj činovnici beogradske Pošte bilo je trideset dana
veoma teško što su Aleksandar i Zina raskinuli. »Kome ću
sad kuvati boršč?« govorila je Zinina majka. Aleksandar
Konstantinovič nekoliko puta jeo je boršč, pravljen na
Dorćolu. »Ni moj prekrasni boršč ne pomože«, govorila je
kasnije. Zinina majka nije znala da na svetu postoji jedan
inženjer hemije koji stanuje na Dorćolu.
– Šta je, moj bivši kapetane? Tužan si? Boli te Ukrajina?
– pitao je Aleksandra Konstantinoviča bivši pukovnik ruske
konjice Nikolaj Fedorov.
Kapetan Konstantinovič reče pukovniku Fedorovu:
– Boli me Zina.
Pukovnik Fedorov se nasmeja i kroz brkove ispusti reči:
– I mene bole žene, kapetane.
Aleksandar Konstantinovič ubrzo je upoznao jednu

drugu ženu. Beše to Anđelija Olgović. Bila je to krupna
žena, velike glave s dugim licem i nosem, muškim obrvama
i vodnjikavim očima, koja je stajala na lošim, krivim
nogama, kao da je u detinjstvu bila jahačica. Radila je u
Državnoj štampariji kao slovoslagačica. Anđelija Olgović
nije se nikad udavala, do Aleksandra Konstantinoviča vodila
je ljubav sa jednim slovoslagačem Državne štamparije na
olovnim slovopločicama. I ona je živela na Dorćolu, u
jednom malom, jednosobnom stanu, u Jovanovoj ulici.
Poznanstvo sa Anđelijom Olgović nije potrajalo dugo.
Aleksandar Konstantinovič već je morao na prvu terensku
službu, gde se odljubio. I kad je išao sa Anđelijom više je
mislio na Zinu nego na slovoslagačicu. Zina se pretvorila u
uspomenu, a Anđelija u zaborav.
Bio je ponovo sam, uživajući prednosti čoveka samca,

slobodan kao svudna krila ptice.
Drugo poglavlje
ili
Galina
Sa žutim listom kestena jedna žena stajala je pred

ulazom Vojno-geografskog instituta. Čitav sat vremena. Nije
se najavljivala kod dežurnog, nije nikoga tražila, stajala je
tu, u svom jesenjem, kišnom mantilu. Videlo se po žutom
listu kestena, što ga je neprestano okretala u ruci, da je već
nestrpljiva i odavno tužna. Ali, nije išla kod dežurnog, nije
se najavljivala. Htela je, izgleda, da nekog iznenadi.
Kada je Galina saznala da je Aleksandar Konstantinovič,

njen poručnik ljubavi, emigrirao u Jugoslaviju, trudila se da
sazna u kojem je gradu. Saznavši da živi u Zemunu, a radi u
Beogradu, »a to su dva grada jedan kraj drugog«, kako joj
je objasnio jedan profesor geografije u Petrogradu, krenula
je iz jedne daljine i stigla u drugu daljinu.
Sada Galina stoji ispred Vojno-geografskog instituta,
nepomično kao stepenica, i u ruci drži list, žuti leptir jeseni.
Oficiri koji su ulazili ili izlazili nisu se usudili da bilo šta
pitaju.
Jedan natporučnik bio se zaustavio da joj »pomogne«,
ali se »na vreme« predomislio, jer je pomislio da je možda
kćerka đenerala Boškovića, načelnika Vojno-geografskog
instituta.
Galina je čekala, tužna i otkinuta kao list.
Ponekad je bila smirena i uporna kao suša, a list koji je
držala činilo se da je listao iz njene ruke. Onda je naglo
postala nestrpljiva i počinjala da šeta, ne odmičući se
mnogo od ulaza.
Naišao je zelenooki major Ivan Veselov. Osmotrio je
Galinu, udahnuo je kroz nos. Ali ga »oficirska čast« i
majorski čin na vreme zaustaviše, jer i on pomisli da je
mlada dama nečija kćerka. Sem toga, major Ivan Veselov sa
svojom lepotom nije imao šta da traži kod Galine. Preostalo
mu je samo da se dvadeset sedam puta okrene prema Galini
i da triput skrene sa staze i udari u drvo. Mada nije bio
čovek koji je voleo piće, svratio je u »Srpsku krunu«, kafanu
kod Kalemegdana, i tu se od četiri votke napio i počeo da
lupa čaše i reči, i samo ga je uniforma spasila da ga
konobari ne izbace naglavačke. Konobari ga, naime, nisu ni
opomenuli što lupa, videvši ga u uniformi majora njima se
učinilo da taj zelenooki čovek podiže ugled kafane, jer čaše
i reči lupa oficir a ne bilo ko. Vratio se kući zajedno sa
posrtanjem, legao neskinut, a ujutru se probudio žedan i s
teškom glavoboljom, i nikada nije pio više od jedne votke.
Sergeju G. Tarhan-Muravovu slagao je da ga je napila
Rusija.
Svi oficiri koji iziđoše zaustaviše na Galini svoje umorne
poglede, koji do malo čas behu rasuti po gustom šarenom
reljefu topografskih karata. Kada je naišao pukovnik Nikolaj
Fedorov, čovek malog rasta i belih potkresanih brkova, šef
kontraktualnih činovnika Kartografskog odseka, prošao je
pored lista u ruci, bez pogleda.
Galina je okretala list kestena i čekala kao stepenica.
Izgledalo je da će čekati dok svi oficiri i vojnici ne iziđu iz
Instituta, pa možda i sam dežurni; izgledalo je da će čekati
dok i stepenice nekud ne krenu.
Čim ga ugleda, Galina zadrhta i list joj ispade iz ruke.

Baci se Aleksandru Konstantinoviču u zagrljaj, koji se ne
samo začudi već malo i prepade. Ali, prepozna zagrljaj i
poljubac, kao boju glasa.
– Aleksandre Konstantinoviču! Aleksandre
Konstantinoviču! – govoraše Galina.
– Galina! Galina! – govoraše Aleksandar Konstantinovič.
Kalemegdan verovatno nikad nije doživeo iznenadniji
susret.
To je bio susret koji iz uspomene potisne nekoliko
sećanja.
Ubrzo su sedeli u »Ruskom caru«. Galina je pričala o
ocu, o belogardejskom pukovniku, koji je poginuo na
barikadi Neosećanja Novog Vremena. Pričala je da je
mnogo razočarana, jer ne zna gde je očev grob, te mu ne
može odneti suze i cveće. Ili mu je grob Don ili zemlja
Ukrajina, a to je tako dugačko i široko, nesaznatno.
Govorila je da je pobegla iz Rusije zato što on više nije u
Rusiji, i zato što ne zna gde je u Rusiji očev grob. I zato je,
u inat Petrogradu, u inat Rusiji, u inat Svemiru, odlučila da
se pridruži ruskoj emigraciji, a Jugoslaviju je izabrala za
svoje utočište samo zato što se u njoj već nalazi Aleksandar
Konstantinovič. Njemu je to bilo drago i za-grlio je Galinu
jednim pogledom iz petrogradskih dana.
Galina je spavala nekoliko dana u hotelu, a on joj je za
to vreme našao stan u Zemunu. Ubrzo se Galina i zaposlila,
u Čehoslovačkoj banci, kao prevodilac.
Veliki petrogradski ljubavnici postali su u Beogradu
prijatelji. Tome su se oboje čudili. Zar je moguće da oni,
Aleksandar i Galina, koje je samo zora mogla da odgrli, više
ne osećaju ljubav jedno prema drugom. Zar je moguće da
su, Aleksandar i Galina, koji su bili jedno, postali dvoje. Eto
moguće je. Moguće je izgleda i ono što nije moguće. Ni
jedno ni drugo nije poželelo da budu zajedno zbog ljubavi.
Niko ljubav nije ni pominjao. Prošlu: da. Ali sadašnju: ne.
Možda se o tome postarala njihova zajednička, emigrantska
sudbina. Prijateljstvo je trajnije, a ljubav je lepša. A
emigrantima je prijateljstvo potrebnije od ljubavi. Ljubav će
se naći i u drugom svetu, prijateljstvo možda ne.
Galina se ubrzo udala, ali ne za Aleksandra
Konstantinoviča.
I bila je srećna, iako je još pričala o »grobu« svoga oca.
Ta kaokreolka, ta Galina, ta najbolja emigrantkinja, koja

nije poznavala nostalgiju, ta neuhvatljiva ptica sa gnezdom
u tuđini, za koju niko ne bi pomislio da je ikad išta može
zadesiti, sem pristojne ljudske sreće, doživela je jednu
veliku nesreću, doduše u poznim godinama svoga života,
kada je u Zemunu padala crvena kiša.
Treće poglavlje
ili
Korostin
Ruski emigranti Korostini, Ivan i Evgenije, jedan

tehničar, a Evgenije muzičar, stanovali su u jednoj dvorišnoj
sobi, kod begunca sa galicijskog fronta, koji se skoro
potpuno beše preselio kod sina Ðorđa, u kafanu »Zlatni
orao«, gde je pio i vodio korespondenciju pića.
Muzičar beše visok i tanak, plave duge kose, zrela raž
bila mu je na glavi, s malim, ruskim nosom, malo navijenim
nagore, kao rep u koze, i s malim uvek malko nasmešenim
ustima kao mesec u dečjoj crtanki.
Ivan beše manji rastom, i manje plav, bubuljičav, više je
ličio na Zemunca nego na Rusa.
Njihov otac bio je čuveni vojni veterinar, koji je lečio
konja mladom Buđoniju, i ne znajući da će ovaj tek obrijani
vojnik jednog dana postati maršal konjice.
Tehničar Ivan Korostin bio je zaposlen u jednom
zemunskom preduzeću, koje je uznapredovalo do stečaja,
kome su slabo vođeni poslovi srušili ime. Evgenije Korostin,
muzičar, radio je kao fizički radnik u »Pešmažu«, zemunskoj
fabrici čokolade.
U toj maloj dvorišnoj sobi, s pogledom na dunjin hlad i
sumnjivu budućnost, braća se često svađahu. Jednom su se
i potukli. Tesna dvorišna soba, posle svađe, postala je još
tešnja.
Muzičar Korostin beše bolji od brata tehničara
Korostina.
Posle tuče, kada je soba postala toliko tesna da jedan
više nije mogao da u nju uđe, Ivan Korostin ubrzo se odseli
kod jedne Zemunke, koju uze za ženu a koja mu je peglala
košulje i ljubila bubuljice.
Muzičar je loše živeo. Slabo je zarađivao u fabrici

čokolada. Često se žalio gazdarici, moleći je da ga čeka za
kiriju. Gazdarica je, što je kod njih retkost, primala k srcu
plač muzičara Evgenija Korostina. Sve gazdarice su jednom
u životu dobre: onda kad im se plaća kirija. A čim im se
kirija plati, te žene, rođene bez srca, postaju ono što jesu,
gazdarice, svebigrabne gulikože. Ne, sve gazdarice su
jednom u životu dobre: onda kad umru!
A Zemun je imao, ima i imaće gazdarica i podstanara
dok je Zemuna. Toga sveta biće u Zemunu, ako drugog
sveta neće biti. Niko se više ne trpi, a da u istoj kući živi,
kao gazdarice i podstanari. Pod istim krovom drži ih isti
đavo. Crna kirija i crna beskuća.
Svi Zemunci će, čini se, otići na Gardoš, samo će večno
ostati da žive zajedno gazdarice i podstanari. Pa i onda kad
se Zemun bude širio iza Konjičke škole, prema Novom
Sadu, i malko prema Beogradu, i kad se bude peo u
nebodernu visinu, narod će opet napraviti toliko podstanara
da Zemun nikad neće biti bez gazdarica.
Gazdarice najviše pate u grobu, zato što u groblju svako
ima svoj krov nad glavom.
Izumrli su čovekomajmuni, preci sveta, i ostali smo bez
predaka, te možda zato i ne valjamo, izumrli su razni
narodi, izumrle su najtrajnije dinastije, potonula je
Atlantida, nestala Troja, proredile se vaške i buve i druga
gamad, nestala je Venera, boginja ljubavi i zaštitnica
vinograda, itd., samo još uvek, a godina je 1925, samo još
uvek nisu izumrli gazdarice i podstanari. I ne samo da nisu
izumrli nego se svake godine sve više množe, naročito u
Zemunu, gradu pored donjeg toka Dunava i završnog toka
reke Save.
Svet gazdarica i podstanara preti neiščežnućem!
Ako nekada bude bio Strašni sud, i ako se ne spase neki
Noje, to će biti Kraj Sveta. Ali, ako se i ne spase novi Noje,
treba verovati da će na svetu, najverovatnije u Zemunu,
ostati u životu bar jedna gazdarica i jedan podstanar, i da
će od to dvoje Zemunaca nastati Novi Svet, ako je to Sunce
zaista odlučilo da večno sja. Spas čovečanstva, njegov
produžetak, nalaziće se, dakle, u Zemunu, u Gazdarici i
Podstanaru, u jedinom preživelom ljudskom primerku posle
Smaka.
Tako je jedne noći, dok je duvao strašan vetar, povijajući
krovove kuća kao krošnje drveća, razmišljao emigrant
Evgenije Korostin, muzičar.
Osam dana muzičar Korostin neprestano je govorio da
više ne može da izdrži u »Pešmažu«, da ne može da
podnese tu kuvanu mrku slatku kašu u pločicama čokolade.
– Muzičaru Korostine – reče jednog dana Bojana, kćerka
Korostinove gazdarice – idite sa ovim pismom u hotel
»Central«, potražite Otu Jenča, vlasnika hotela, predajte
mu ovo pismo i vratite se da čujem šta je bilo.
Evgenije uze pismo, i ode. Nije ni znao kakve je
sadržine pismo. Mislio je, noseći pismo, da čini uslugu
gazdaričinoj kćerki, u koju je već počeo da se zaljubljuje, ali
se još nije usudio da joj to kaže. Usput je pomislio da je
dobro što joj čini ovu uslugu, što je postao njen lični poštar;
zato će joj, kad se vrati reći: da nije tebe u Zemunu skočio
bih malo u Dunav.
Stigao je u hotel »Central«, našao Ota Jenča, predao mu
pismo.
Oto Jenč otvori pismo, pročita:
»Donosilac pisma je naš podstanar, muzičar Evgenije
Korostin, ruski emigrant, koji je bez posla, a divno svira.
Dragi Oto, moja se molba sastoji u ovome: zaposlite
muzičara Evgenija Korostina, da subotom i nedeljom svira u
orkestru Vašeg hotela, da ne skapa u ovom Zemunu. Vaša
B.«
Oto Jenč odvede Evgenija Korostina da ga predstavi
kapelniku. Zatim reče: – Kad završite kod kapelnika, dođite
ponovo kod mene.
Dok je kapelnik razgovarao sa muzičarom Korostinom
Oto Jenč je pisao jedno pismo. Kad Korostin završi kod
kapelnika, dođe u Jenčovu kancelariju, gde ga ponovo
dočekaše jedna angorska mačka sa fosfornim očima i jedna
mala palma.
Oto reče:
– Čestitam, muzičare Korostin, primljeni ste!
– Otkud znate, gospodine Oto, da sam primljen?
– Kako, zaboga, ne bih znao, kad sam vas ja primio!
Samo mi recite: koji instrument?
– Truba! – reče muzičar Korostin.
– Jeste li zadovoljni s trubom?
– Jesam, zadovoljan sam s trubom.
– Kad je tako, sada bih vas zamolio, primljeni Korostine,
za jednu malu uslugu.
– Samo izvolite, gospodine Oto.
– Predaćete ovo pismo gospođici.
– Svakako, svakako – reče veselo Korostin.
Korostin se još jednom zahvali Otu Jenču, koji ostade sa
svojom angorskom mačkom i malom palmom.
Došavši, zahvali se devojci, i pruži joj pismo. Pre nego
što devojka ode da nekoliko trenutaka provede sama sa
pismom, Korostin ne izdrža do sledećeg trenutka, nađe, u
stvari, da je sad zgodno da kaže: – Vidite, gospođice, ovu
hrizantemu što stoji na vašem stolu, vidite je kako svakim
danom sve više vene. Tako i ja, Evgenije Korostin, od danas
trubač u hotelskom muzičkom sastavu, venem, kao
hrizantema venem.
– Zbog čega venete, muzičare?
– Pomalo venem i zbog vas, gospođice. Sviđate mi se.
– Zbog mene nemojte tugovati, makar zbog mene
nemojte tugovati.
– Volim da tugujem zbog vas, gospođice.
– Ne vredi, jedan oficir tuguje za mnom.
– Ipak ću tugovati za vama – reče muzičar, malko
prebledevši.
– Nemojte se zbog mene izlagati tugi.
– Meni pripada tuga, ja sam umetnik. Svi umetnici sveta
tuguju.
– Što se malo ne radujete, Korostine?
– Radost pripada prostom narodu. A ja sam umetnik, i
moja radost je – tuga. Koliko sam lično mogao spoznati,
mislim da je tuga lepša od radosti. Tužan čovek je, po
pravilu, sklon razmišljanju, dok je radost, obično
kreveljenje. Umetnici su uvek tužni, gospođice.
– A ja se baš pitam zašto je naš Evgenije Korostin tužan.
A to je, dakle, zato što ste umetnik – s malom ironijom
primeti devojka.
– Volim da tugujem, radost je površna.
– Šta još volite sem da tugujete, Korostine?
– Volim vas.
– Rekla sam vam, za mnom tuguje jedan oficir.
– Zar ne možemo uporedo tugovati za vama, ja i oficir?
– Možete, ali ja bih volela da niko zbog mene ne tuguje.
Osećam se tada zbog nečeg krivom.
Evgenije Korostin se nasmeja, i reče:
– Da nije tebe u Zemunu, skočio bih malo u Dunav.
– Ne govorite tako, Korostine. Manje tugujte. Zašto tako
govorite, Korostine?
– Ščepala me i nostalgija, otadžbinska boljka. Sanjam da
je Dunav Don, sanjam da je Sava Volga.
– Pa to je lepo, Korostine.
– Ðavola je lepo, gospođice.
– Pa vratite se, Korostine, vratite se onda u Rusiju.
– Više povratka nema, gospođice. Mislite da bi Rusija
bila srećna kad bih se vratio. Oni ne vole što sam emigrirao,
a još bi manje voleli kad bih se vratio. Kad bih se vratio u
Rusiju bio bih samo dvostruki emigrant.
Tetka Julija spremila je kolače: štanglice od oraha,
vanilkrancle, puslice, kiflice, salamice od čokolade i
badema.
Oto Jenč poslao je korpu crvenih ruža i belih karanfila,
zavijenih u beli flis-papir.
Bojana Smuđa, kćerka begunca sa galicijskog fronta,
slavila je sedamnaesti rođendan.
Najlepši rođendan je sedamnaesti rođendan, poslao je
ovu rečenicu Oto Jenč u korpi, između ruža i karanfila. Oto
je zamolio jednog zemunskog pesnika, kojeg je dobro
poznavao iz kafane hotela »Central«, da napiše nešto za
jedan sedamnaesti rođendan. Pesnik je zatražio papir i
olovku i pola litre vina. I posle jednog soneta i jedne
posebne strofe i nekoliko misli, odlučio se za Najlepši
rođendan je sedamnaesti rođendan. Oto Jenč se zahvalio
pesniku, a pesnik se zahvalio Otu Jenču na vinu i na sonetu,
koji je ostavio za ciklus »Soneti o Ljubici«.
Na sedamnaestom rođendanu bio je i jedan gramofon,
koji je svirao Ramonu. Koji je svirao Ramonu. Koji je svirao
Oj jesenje duge noći. Koji je svirao Ribara starog kći. Koji je
svirao Lepu Janju. Koji je svirao Ramonu. Koji je svirao Oj
jesenje duge noći.
Muzičar Evgenije Korostin svirao je na gitari, jer na
rođendanu beše i jedna gitara. I dok su svi pevali pesmu
Volga, begunac sa galicijskog fronta ugledao je u tome
trenutku oko u kljunu čavke, oko kaplara Jana Sotole,
generala čete.
Na sedamnaestom rođendanu tekla je Volga. Volga,
Volga, mat radnaja, Volga ruskaja reka! Kojom je plovio
Stenjka Razin na čolni.
Rečenica Najlepši rođendan je sedamnaesti rođendan
prešla je na zid, napisana krupno, bojom zore.
Gramofon je još jednom odsvirao »Oj jesenje duge
noći«.
Sutradan su Lazar Svetozar i Evgenije Korostin sedeli u

kafani »Beli medved« i pili vino i jeli ribu. Korostin je
mnogo voleo ribu, strašno je voleo ribu. To su znali čak i
zemunski ribari, i za svog Evgenija Korostina uvek bi ulovili
poneku ribu. Svakog petka zemunski ribari govoriše:
»Danas lovimo za Korostina!«
– Kako je bilo na Galiciji? – pitao je Korostin Lazara
Svetozara.
– Užas, moj Korostine. Još mi je teško od tog užasa.
Postavi se malo u moju situaciju, stvar pogledaj s moje
strane. Dvadeset hiljada mrtvih na dan,{2 } moj Korostine.
– Dvadeset hiljada mrtvih na dan! – začudi se Korostin.
– Dvadeset hiljada mrtvih na dan!
– A kako vam je bilo u Poljskoj, tamo u Čenstahovi!
– Krompir, sam krompir u Poljskoj, pane Korostine. A
kako je tebi u Zemunu, pane Korostine?
– Isto krompir – reče pijano Korostin.
– Šta ti je, moj pane Korostine, što si tužan, pa evo
pijemo?
– Ja sam tužan, pane Lazare, ja sam umetnik. Svi su
umetnici tužni, pane!
– Tužan sam i ja, pane Korostine, a nisam umetnik.
– Vi ste prošli Galiciju, pane Lazare, vi ste isto umetnik,
pane – reče pijano Korostin.
– Živeo, pane Korostine!
– Živeo, umetniče s Galicije! Znate šta, umetniče s
Galicije… Znate li što sam danas posebno tužan? Meni se
sviđa vaša kćerka, pane.
– To vi recite njoj, pane Korostine.
Naručili su još jednu litru vina, za još jednu litru
razgovora.
– Pane, Lazare, veliki umetniče s Galicije. Pane, tugo
moja, slu-ušaj me, pane! Sutra je kermes, vatromet mu-zike,
dođite na taj vatro-met, pa da čujete kako baćuška Evge-
nije Korost-in svira na trubu!
– Pane Korostine, slavni tru-ubaču, ja ne mogu, sutra,
doći u grad. Ali, biću u baš-ti! Na bre-gu, sedeću na klu-pi! I
kad tvoj orkest-ar, pijan sam, pa-ane, bude svirao i bu-de
prest-aojao, pane, bude prest-ao tvo-oj orkes-tar, ti,
Korostine, ne prest-aj, nego sviraj da-lje! I ja ću znati da to
moj Korost-in svira!
– Va-ži! Pane La-zare, stvar-no ću to u-raditi!
Begunac je sedeo u bašti, sa okom u kljunu čavke, i

čekao da počne Vatrogasni orkestar.
Orkestar poče, tiho, i pređe u krešendo. Bleh-muzika
odjekivaše gradom, koji je izgledao kao da je upravo tada
oslobođen vekovne tiranije. Sat vremena izmešani glasovi
instrumenata parali su Zemun. Zbog nekog malog državnog
praznika!
Najednom sva ta dernjava, utihnu. Ali, ne utihnu i jedna
truba, truba muzičara Evgenija Korostina. Njegova truba
poče da svira Marš ruskih konjanika. Tako snažno, koliko i
iznenadno. Kapelnik se začudi, uhvati se za glavu. Niko se
ne usudi da Korostina prekine. A niko ga ne bi mogao ni
prekinuti. Topot konjice iz trube, razlegao se Zemunom.
Begunac sa galicijskog fronta, koji je sedeo u bašti i
slušao, reče, tiho: »Korostin«. Malo zatim dodade;
»Zbogom, moj pane Korostine«.
Čim odtrubi Marš ruskih konjanika, Evgenije Korostin
požuri na Ćukovac, da se vidi s Lazarom Svetozarom. Kad
stiže gore, vide da je Lazar Svetozar umro, da se oko njega
već napravio venac sveta.
Četvrto poglavlje
ili
Zima
Sitan, suv, oštar, poče da pada sneg, i padaše danima,

nagoveštavajući dugu i hladnu zimu.
Danju sneg, bela pleva nevremena, a noću se izvedri, i
sa jasnozvezdanog, kovanog neba pada na zemlju zamrz.
Zemunci nosiše dvostruke rukavice i kape, trpalo se na
se mnogo i svašta, odavno odbačene odevne stvari nađoše
se ponovo, i obukoše, da se spase od drhta i zimomore. Svi
u sobi, želeli su da se nađu u jednom ćošku, u ćošku vatre.
Te zime vatra je bila sveti plamen.
Na Ćukovcu su, jednog dana, nečiji pas i mačka prošli
zajedno, držeći se za repove. I jedan se vrabac beše smestio
pod krilo goluba.
Dunav beše zaleđen. Retko ko od Zemunaca pamti u
istoriji ove vode da ova voda beše zaleđena. Nikad svet nije
tabanao Dunavom, kao te, hiljadu devetsto dvadeset osme,
zime. I nikad nisu prelazile saonice u konjskoj zaprezi od
Zemuna do Ratnog ostrva i do Banatskog rita, i niti će
možda. I niti će se govoriti: »Hajdemo da šetamo
Dunavom!« Dunavske lađe behu okovane u reci, a mali
čamčići ličili su na velika svinjska korita. Nadležni izmeriše
debljinu leda, koji beše jedan metar. Zemunci su, u
priobalnom pojasu reke, probijali led, da bi mogli doći do
vode; beše dosta tih rečnih bunara.
Jedan zemunski šeret prodavaše jednom Mađaru deo
Dunava kod »Šarana«, govoreći Mađaru da je to njegova
ravnica, najplodnije parče zemlje, što se može sa Kule
Sibinjanin Janka okom videti. I stranac je bio spreman da
pazari, jer šeret ne zaceni mnogo. Stranac, Mađar, reče da
bi tu zasadio mađarske džanarike. Šeret se smejao. Ali,
smejao se i Mađar, više nego zemunski šeret, jer je znao đa
to nije nikakva ravnica nego zaleđeni Dunav.
Dečak Janoš Berger, jednoga dana, kad je pošao da se
igra na Dunavu, upadne u rečnu rupu. Majka, koja je bila s
njim, i koja je sve to videla, kriknu do neba. Ona potrča do
rečnog bunara, i htede dole, ali je na vreme zaustaviše.
Dečak nestade ispod tavana reke. Bi darovan bogu reka.
Njegova majka, sedamdeset dana neprestano je plakala
najtužnije mađarske naricaljke. Jer dečko beše lep, i u
desetoj godini, i beše njen, njena utroba. Mnogo dana posle
dolazila je majka na mesto nesreće, na rečni otvor, i nad
prstenom reke zvala: »Janoše! Janoše!«
Zora Maljković iz sela Belegiša, beše pošla na Dunav, po

vodu. Ona priđe Dunavu, kroči na led, da iz rečnog bunara
zagrabi kantu vode. I baš u tome trenutku, napukla santa
krenu da plovi. Zora Maljković ne shvati o čemu se radi,
pomisli da je nešto drugo zanese. »Šta me to zanese
jutros?« reče. Ali kad vide da led na kojem stoji, ide, ona
zakuka: »Vaj, jadna!« Zora Maljković htede da korakne
prema obali, ali santa se već toliko bila od obale odmakla,
da je za korak bilo kasno. »Vaj jadna!« Nesrećnica još misli
da je to još uvek samo nekakva šala, s kojom se jutro beše
dogovorilo, i da će uskoro sve opet biti u redu. Ali santa je
išla, plovila sve brže i od obale se odmicala. Nesrećnica
tada zavika: »U pomoć!« Reč se razli po širokom
smrznutom prostoru Dunava, u nečuj.
Santa je plovila, santa je plovila, santa je plovila. Santa

je plovila i pomalo se smanjivala.
Na Dunavu ne beše više ni ledolomaca niti ijednog

drugog broda. Baš nikoga ne beše, do samo žena na santi,
među stotinama santi, koje su odjednom krenule, gusta
flotila leda.
Zori Maljković se učini da više ništa ne postoji na svetu,
sem santi. Njena lađa beše veličine poda sobe. Ona je
stajala otprilike na sredini svoje lađe, na to mesto pomerila
se s kraja sante već onog trenutka kad je shvatila kakvu joj
je mišolovku napravila sudbina. Zora Maljković čučaše na
santi, i reč »u pomoć!« koju je snaga praznog prostora
gušila već u izgovoru, slala ka plavom somotu neba, ne bi li
spasa bilo odozgo, u obliku anđela. Ali, ženi se najednom
učini da više ni neba nema. Samo su postojale sante, sante,
sante. Ogromne i male sante. »Vaj, jadna!« Reč se, poput
prolivene vode, razli.
Kad nesrećnica požele da njena lađa plovi što brže,
santa se zaustavi. Tu, kao na nekoj stanici, stajaše santa
čitav jedan sat. Zora Maljković pogleda prema nebu, i vide
kako se žuta nebeska tačka, sunce, primaklo podnevu.
Njena lađa je još stajala, i izgledalo je da više nikad neće
krenuti. Nesrećnici se tada učini da je santa oduvek tu,
svevekovno malo ostrvo leda. Žena je drhtala od hladnoće,
straha, vode i bezdušnog prostora. Privlačio je magnet leda.
– Kreni prokleta bila ili potoni! – reče nesrećnica. Santa
je posluša, krenu. Lađa Zore Maljković kretala se sada
sredinom desne polovine Dunava. »Isplivala na pučinu«,
reče nesrećnica.
Kod kuće su Zoru Maljković, čekali. Pa prestali da

čekaju. »Bože moj, doći će«. Svekrva njena reče:
– Dobro što nema nje, ali što nema vode to je muka.
Odoše na mesto odakle se nosila voda sa reke. I ne bi je,
i oni rekoše: »Nema je ovde«. I vrate se, da čekaju. Muž joj
već beše pomislio svašta i ne beše mu lako toga dana. Pitali
su u selu od kuće do kuće, »da nije možda tu?« Sva vrata
sela Belegiša rekoše da Zora danas nije dolazila. I na kraju
se naljutiše na nesrećnicu što je nema.
Santa je plovila, santa je plovila. Santa je plovila sve

manja i manja, opasno manja. Zarubljivala je voda, tanjili je
sunce i voda. Zora Maljković jauknu: »U pomoooć!« U
istom trenutku rečni prostor zgrabi reč i zadavi joj glas.
Pratila je najpre, jedna vrana. Vrana se vrati, i dovede
dve vrane. Iznad nesrećnice kružile su tri vrane, slično
krugu vode. »Ga! Ga!« kljunovikale su crne ptice, i Zori
Maljković beše lakše kad ugleda ptice.
I beše santa sve manja, rubljena vodom i tanjena

otopom.
Prolazila je desna obala Dunava, mrka i zasečena. Ali za

Zoru Maljković nije postojala obala reke. Ona je samo
videla svoju santu, i pod njom mutnu naljućenu vodu
Dunava.
Vrane koje su je pratile, stale su da kruže sve niže i uže.
Videvši gde se nalazi Zora Maljković, vrane odlučiše da je
napadnu. I jedna vrana slete na glavu nesrećnice, dodirnu
je kandžama i htede krilima da se uhvati, ali nesrećnica
zamaha glavom tamo-amo, i crna ptica se pusti. Još jednom
ista vrana slete, pade na rame nesrećnice, krilom je lupi po
glavi, ali žena u istom trenutku zapomaganja, braneći se
rukama, te se vrana prepade i izvi u odlet.
Santa Zore Maljković beše stigla do grobljanskog brda

Gardoš. Iznad se dizala visoka zasečena stena zemlje.
O, da li je žena srećno doplovila dovde, do Gardoša,
brda svih Zemunaca!? Spasi je, bože, spasi Zoru Maljković!
Spasi je još malo, do Zemuna, u stvari do »Šarana«. Neko
će je kod »Šarana« ipak videti, mada joj i ne mogao pomoći.
Ako je niko ne vidi, onda je zabadava putovala na santi i
toliko dangubila.
Kad santa beše spram »Šarana«, Zora Maljković
jauknu:
– U pomoooć!
– Žena! Žena! Žena na Dunavu! – povika jedan od alasa,
koji su na obali reke radili nešto oko svojih čamaca.
– Žena na Dunavu, na santi! Žena na Dunavu!
– Ljudi, ljudi! Žena! Žena na vodi! Na santi!
Alasi posedaše u svoje lake čamce i zaveslaše prema
santi.
Kao gusari, opkoliše santu, zaustaviše je.
– Priđi! Priđi, hej, ženo, priđi!
– Ovamo, ovamo! Čuješ li ženo, ovamo! Tako, pomakni
se, priđi!
Ali, sve dok jedan alas ne pređe na santu, žena se ne
odvoji od leda.
Zoru Maljković alasi pretovariše u ribarski čamac. Beše
se već potpuno ukočila, ali je još davala glasa.
Unesoše je u kafanu »Šaran«. Masiraše je mlakim
rakijama. Potom je preneše u kuhinju, gde beše mnogo
toplije. Dadoše joj riblje čorbe. I moliše je da ispriča šta je
bilo. Ona reče šta je bilo: »Išla sam po vodu na Dunav, stala
na led, a led je krenuo«.
Sunce je već tonulo u ledeni okean večeri.

Svi je zvaše kod sebe, na konak. Ona odbi sve, reče da
će kući. Ali kad je pozva alas koji je sa sante pretovari u
čamac, ona reče:
– Kod tebe ću.
Kako alas beše nekoliko godina bez žene, desi se još
stvari. Kad se u po’ noći ruka ribareva pruži prema Zori
Maljković i pođe uznožno, ona mu se predade sve do
ljubičaste zore.
Sutradan je ribar zaustavljaše da ostane zauvek da mu

bude žena koju mu je donela reka. Zora Maljković reče da
bi to učinila rado, ali mora u svoje selo, jer je tamo čekaju
muž i deca.
Peto poglavlje
ili
Ženidba
Aleksandar Konstantinovič Vologodcev odluči da se

ženi. Bio je već u godinama, četrdeset rasutih leta.
U Dvorskoj ulici, gde je imao jednu sobu sa upotrebom
kupatila i gazdarice, stanovala je u istoj zgradi, sa tetkom
Julijom, koja se tu beše preselila iz Oračke ulice, Bojana
Smuđa, kćerka begunca sa galicijskog fronta.
Tajna veza između kapetana i ove devojke, koja beše od
ovoga mlađa dvadeset godina, na iznenađenje svih, oglasi
se venčanjem.
Kumovi behu major Ivan Veselov i Crnogorac Marko
Nedeljković, pešadijski poručnik.
Venčali su se u Ruskoj crkvi u Beogradu. Venčanje je
obavio sveštenik Njikludov.
Mlada je imala haljinu, svilenu i belu, s mnogo čipki,
sašivenu od satena. Donji deo venčane haljine, svilene i
bele i od satena, bio je sašiven u glokn. Na glavi je imala
venac od dvanaest ruža. Imala je minđuše od trideset i
četiri bisera i narukvicu od dvadeset bisera, zlatni prsten i
burmu. Sve dar Aleksandra Konstantinoviča. Nešto od tih
stvari doneo je iz Rusije, a nešto nabavio u Lepoglavi, kad
je u ovoj bio na terenu. U ruci je mlada držala tašnu i beli
karanfil-buket.
Mladoženja beše obučen u frak, s krznenom kragnom, i
s polucilindrom na glavi. Iz vrata mu je visila tufnasta
svilena mašna, bubamara. Na ruci je imao grivnu od zlata, a
na prstu zlatni prsten, na kojem beše ugravirana mrtvačka
glava s dve kosti i reči memento mori, seti se smrti.
Tetka Julija i Tonja Babenko spremale su svadbeni
ručak.
Tonja Babenko, žena dekoratera Babenka, ruskog
emigranta, izvanredno je umela da kuva, naročito boršč. A
pravila je i izvanredne piroške.
Tetka Julija pravila je torte, presburške kiflice i štrudle
sa orasima i makom.
Majka udavače, razočarana razlikom godina, nije htela
da dođe na venčanje, a poručila je da neće – ni na ručak. Ali
je, ipak, poslala jedno rumeno prase, jednu kokoš i jednu
gusku. Jelodar je donela sestra udavače, Lenka.
Sto je bio postavljen po ukusu tetke Julije, uz korisne
sugestije Tonje Babenko.
Tonja Babenko, dalo se primetiti, imala je haljinu, boje
uralskog snega.
Bilo je već odavno sve gotovo. Samo se još čekalo na
svadbenu četu, da dođe s venčanja.
Tonja Babenko počela je sa svojim slavnim borščom.
Srebrnom kutlačom sipala je boršč, jelo napravljeno od
raznog povrća s najfinijim mesom, s dodatkom žumancadi i
milerama.
Činije rumenih piroški stajale su na stolu i govorile
pukovniku Fedorovu: polkovniče roske kavalerije, zakusi
nas! Piroške behu punjene pasuljem i krompirom i posute
tropskim oraščićima. Pirošku, koja je govorila pukovniku
Fedorovu: polkovniče roske kavalerije: uzmi me, uzeo je
major Ivan Veselov, kum. Za piroškom je major Ivan Veselov
uputio svoju čašicu votke, koja je ljuto skliznula niz grlo, i
major se stresao kao od električnog udara. Njegove zelene
oči još više pozeleneše, bejahu se prepali da se ne pretvori
u guštera.
Prase je bilo na stolu, celo i rumeno, kao lešnik. U
ustima je držalo pečenu jabuku, i izgledalo je da će je
svakog časa pojesti. Ubrzo je Sergej Babenko uzeo nož i
isekao prase na zalogaje.
Služila se heljdina kaša.
Pomfrit-salata, sitni kiseli krastavci i ruska salata,
učestvovale su u svadbenom ručku.
Da pomenem zvanice, pošto, čini mi se, nisu pomenute.

Evo redom, kako sede:
Polkovnik roske kavalerije Nikolaj Fedorov, upravo s
čašom votke na usni, a s okom na Tonji Babenko.
Do pukovnika ruske konjice sedi kapetan Mihailo
Sinjavin, sa guščijim batakom u ruci.
Do zvanice s guščijim batakom u ruci, sedi poručnik
Boris Borodin, čovek visok i kad sedi, s kašikom u boršču.
Tu je i Vladimir Gintoft, poručnik, s viljuškom u ruskoj
salati, a sa okom na tetki Juliji, po kojoj kruži kao šestar.
Muž Tonje Babenko, dekorater Sergej, vadi pečenu
jabuku iz usta praseta i nešto živo govori o artiljeriji, hvali
se kako su on i Napoleon bili artiljerci.
Kapetan Andrej Andrejev s rečju Rusija u ustima, koji se
posle svake čaše votke žali što u Zemunu ima malo breza,
na šta mu pukovnik Fedorov odgovara: »Neka ti pošalju
breze u pismu!«
Poručnik Šejko, koji je već popio litru votke i uporno
posmatra Mašu Gregec, koja ovde sedi bez svoga Žana
Barša, i na koju bacaju oko još tri oficira, i zovu je Mašenka.
Roman Verhoskoj, vajar, sa okom na telu mlade.
Pešadijski poručnik Marko Nedeljković, sa kokošjim
batakom i knezom Nikolom u ustima, koje zaliva lozovačom.
I drugi.
Tu je i Evica Stojanović, krajgrobljanka. Prozor njene
kuće najbliži je groblju. Ona može kroz prozor rukom
dohvatiti krstaču. Evica s pogledom na groblje, srče
heljdinu kašu i mota piroške, i čudi se kako se odavde, iz
Zemuna, ne vidi beogradsko groblje, kraj kojeg stanuje.
Gramofon je sedeo na stočiću u ćošku i svirao Ramonu.
Šesto poglavlje
ili
Kuća Mihaila Sinjavina
Kapetan Mihail Sinjavin, topograf koji obožavaše opere

i žene, spremao se da Zemun uveća za jednu kuću više.
Cigla je nabavljena kod Matije Bahmana, ciglara i

crepara iz Pančeva, iz ulice Crepajski put. Dokupljeno kod
Jakova Pinca, ciglara i crepara iz Inđije.
Crep je nabavljen kod Obrada Ignjatovića, ciglara i
crepara iz Rospi-Cuprije, kod Beograda.
Cement je nabavljen u fabrici cementa »Cement«.
Cementara se nalazila u Ulici braće Jugovića, Beograd.
Muljiku je dovezao muljikar Stevan Pauš.
Ostala građa, sa daskama, kupljena je kod dvojice
građevinskih trgovaca: Viktora Žunka iz Beograda, iz Ulice
kneza Pavla 111 i Joška Janezića sa Čukarice, iz Radničke
ulice.
Panel-ploče, šperploče kupljene su kod Gruje
Veličkovića, iz Nemanjine ulice.
Ekseri su kupljeni od Ivana Lazara, ekserara iz Kamne
Gorice, iz Dravske banovine. A bilo je eksera iz
jugoslovenske tvornice čavala »Mustad«, karlovački ekseri.
Zidali su zidari iz Pazove. Jer čuveni kućegraditelj iz
Sombora, Nandor Anđel, nije imao vremena za sto pedeset
godina.
Fasadni materijal nabavljen je u »Simeru«, trgovini Ane
Maksimović iz Porečke ulice u Beogradu.
Krov kuće uradio je Karlo Konrad, pokrivač svih vrsta
krovova iz Beograda.
Limariju je uradio građevinski limar Aleksić, najčuveniji
beogradski limar, iz Sazonove broj 5, limar koji je izveo
veće limarske radove na zgradi Zanatskog doma, od
pocinkovanog lima; od bakra na zgradi Agrarne banke; na
mnogim vojnim hangarima od pocinkovanog lima; i od
bakra na crkvi Svetog Marka.
Električne instalacije uradio je David Fišer,
elektroinstalater iz Zemuna, iz Ulice kralja Petra 51.
Kanalizacioni materijal vodio je poreklo iz Banjaluke, iz
»Jelšingrada«, iz železare Budžak.
Parket je nabavljen preko zagrebačkog zastupnika
parketa Ive Zobenice, koji se parketom snabdevao kod
parketara Josipa Rendelija iz Karlovca.
Sijalice vode poreklo iz industrije sijalica »Dis«, iz
Zagreba, iz Domobranske ulice.
Lusteri su nabavljeni u radionici BERALUS, beogradskoj
radionici lustera.
Linoleum: Sergije Babenko, tapetar-dekorater iz
Beograda.
Kuću su molovali Andrija Šepko i Andrija Madaras,
moleri iz Beograda.
Jedan deo nameštaja nabavljen je u stolarskoj zadruzi
»Jugoslavija«, a jedan deo u stolarskoj radionici »Ars«,
vlasnika Jovana Arsića, iz Nebojšine ulice u Beogradu.
Dekorate u spavaćoj sobi radio je »Atelje za unutrašnju
arhitekturu«.
Tepisi su vodili poreklo iz »Meke«, trgovine tepiha, iz
krajmađarskog grada Subotice.
Roletne su nabavljene kod Josipa Javora, roletnara iz
Beograda, iz Grobljanske ulice.
Dva ogledala, jedno veće, jedno manje, (a sa dolaskom
Vladislave iz Petrograda, nabavljena su još dva) vode
poreklo iz novosadske industrije stakla »Alba«.
Kad je sve bilo gotovo, a trebalo je da prođe tri godine

da sve bude gotovo, kapetan Mihail Sinjavin uselio se u
kuću zajedno s kišobranom.
U Petrogradu je Mihail Sinjavin živeo sa jednom
poljskom emigrantkinjom, Vladislavom. Jednog dana
sretoše njih dvoje jedno dete, koje je, izgubljeno, lutalo
petrogradskim ulicama. Kako nisu imali dece, povedoše
Pećka kući, i radovaše mu se kao najrođenijem. Uzalud mu
proricaše budućnost geometra, sedmogodišnji Pećko ubrzo
umre, od tifusa.
Kad je emigrantski, beli vetar zaduvao Rusijom, kapetan
Sinjavin ukrca se na crnomorsku lađu, bez Vladislave.
Trebalo je da prođe mnogo vremena da sazna da mu je žena
Vladislava živa i da radi kao obućarka u jednoj maloj ulici u
Petrogradu. Bilo je to baš onda kada je u Zemunu napravio
onu kuću. Poslao je pismo Vladislavi, da dođe u Jugoslaviju.
Vladislava prodade svoju radnju obućaru Pavlovu, i dođe u
Zemun.
Ali već druge večeri Vladislavu baci na pod epilepsija.
Mihail Sinjavin začudi se, znajući da pre epilepsiju nije
imala. Grčile su joj se ruke, noge i lice, pena kuljala na
usta. Mihail priskoči, preplašen, misleći najpre da umire.
Potom se seti da bi to mogao biti neki napad. Zaključi to po
zgrčenim šakama. Jedva je uspeo da joj otklopi šake, bile su
kao srasle. Napad ne potraja dugo, epileptičarka se opusti.
Mihail je pridiže, i sad je sedela na podu. Zurila je u
Mihaila. Gledali su se tako nekoliko trenutaka, nemo. Tada
Vladislava preplašeno kriknu, i posle krika potpuno dođe k
sebi. Sve do toga krika ona je bila u nekom svome svetu.
Uskoro je zapalila cigaretu, i izgledalo je kao da se malopre
nije ništa ni desilo, osim što je izgledala umorno.
Epileptičarka Vladislava je neobično mnogo volela
kokoške. Volela ih je zato što kakoću i kupaju se u prašini.
Najmanje ih je volela zbog jaja. Bataljoni pilića, već odmah
s proleća, pijuču u bašti Mihaila Sinjavina.
Jedno pile Vladislava je nazvala Pećko.
Petlić Pećko išao bi uvek za Vladislavom, ulazio za njom
i u sobe. Peo se i na sprat. Kad je petlić Pećko prestao da
bude petlić, on je izgubio ime, jer mu je ime preuzeo novi
najlepši petlić, ali je zato ostao živ do prirodne smrti.
Ovome bi takođe novi najlepši petlić preuzimao ime.
Jednog dana, kad Vladislava beše na vrhu betonskih
stepenica, koje su vodile na mansardu, srete se sa
epilepsijom i pade niz stepenice, a tanki potočić krvi izvirao
je iz slepoočnice. S Vladislavom tada beše samo petlić
Pećko, koji tužno pijukaše, kušajući krv epileptičarke.
Kapetan Mihail Sinjavin ostade ponovo sa svojim
kišobranom. Mir je našao u šahu.
Kada se, vraćajući se iz Instituta, susreo u kući sa
potočićem krvi, rekao je: »Znao sam.«
Sedmo poglavlje
ili
Babuška
Na Ćukovcu, u ulici Ćukovački kut 8, stanovala je

ruska emigrantkinja babuška Katarina Orlova,
krpičaraparka.
Ispred kuće gde je Babuška stanovala rastao je miris
đurđevka.
Katarina Orlova beše mala žena, svega metar i po

iznosila je njena visina. Usne je imala okrugle i ispupčene,
beše ribousta. U ustima je imala hrčka, dva prednja zuba.
Ova žena imala je običaj, da kaže da je rođaka admirala
Orlova, kad se povede reč o poreklu. Admiral Orlov stvarno
je postojao, a, evo postojala je i Katarina Orlova.
Točak zaborava nije pregazio Katarinu Orlovu samo
zato što je izuzetno dobro krpila čarape Zemuncima.
Orlova je umela tako vešto da okrpi čarape, da joj je
njeno umetničko štopanje čarapa, u Zemunu donelo slavu.
Nekoliko pesnika i naučnika iz Zemuna imalo je manju
slavu od Katarine Orlove, krpičaraparke. Sem toga,
srebroljubivi deo Zemuna a to je skoro ceo Zemun smatrao
je posao Katarine Orlove korisnijim od svake nauke.
Dešavalo se često da Babuška nije imala vremena da
sve mušterije primi, mada se trudila da nikog ne odbije.
Njoj su čarape na krpljenje donosili uglavnom ruski
emigranti, a i mnogi Zemunci. Jednog dana pokupiće svoje
stare čarape i polkovnik roske kavalerije Nikolaj Fedorov, i
odneti u Ćukovački kut 8, Katarini Orlovoj. To je bilo onda
kada je pukovnik krenuo nizbrdicom svoje sudbine.
Katarina Orlova krpila je čarape čak i zemunskom
svešteniku Čvorku.
Babuška Katarina Orlova radila je svoj posao s ljubavlju,
koja se graničila sa visokim zadovoljstvom.
Babuška bi poderanu čarapu navukla na drvenu
pečurku i rupu oivičila dvostrukim pamučnim koncem,
zatim bi četverostruki konac razredila po čaraprupi, i
spajala levu sa desnom stranom, i spajala levu sa desnom
stranom. Na kraju bi to ispalo kao štrikano.
Sveštenik zemunske pravoslavne crkve Čvorak i
sveštenik zemunske ruske crkve Baćuška krstili su se pred
umešnošću ruku Katarine Orlove.
Sem čarapa, Babuška je prepravljala jastučnice,
čaršafe, prevrtala kragne i manžetne.
Babuška je imala dve mačke, koje je redovno kupala i
brisala peškirima. Svoje mačke hranila je isključivo
džigericama. Ta tročlana porodica živeše večito u slozi.
Kasnije je Babuška postala tutor ruske crkve. Kada je
napunila osamdeset godina prestala je da bude tutor ruske
crkve, ali je i dalje krpila čarape, često i onda kad joj niko
ne bi donosio. Ali, Babuška bi uzimala čitavu čarapu,
napravila joj rupu, i štopala. Vest da Katarina Orlova na
čitavim čarapama pravi rupe da bi štopala, nije nimalo
iznenadila Zemunce.
Poslednjih dana života kretala se samo u svom dvorištu
i nije je ništa više interesovalo. Čak ni rupe na čarapama.
Ali je, ipak, još samo zbog jedne stvari radila: išla bi u baštu
da pogleda da li je procvetao neki cvet.
Čim je prestala da štopa, niko je više nije posećivao.
Kao da su to znale, i mačke su je se odrekle. Mada ih je
uvek uredno hranila, kupala i peškirala, džigerašice su
jednog dana otišle. I kada je pomislila da je niko više neće
posetiti, čak ni onda kad umre, zbog čega je predvečerje
provodila u plaču, poče da joj dolazi žena čuvenog horovođe
zemunske i Saborne crkve, horovođe Grinkova. Ali, nije
mnogo dolazila. Svega tri puta došla je na Ćukovac. Četvrti
put poseti Katarinu Orlovu na Gardošu.
Osmo poglavlje
ili
Poziv u Ameriku
Na Dan ljubičica, u podne dvadeset prvog marta, stiže

u kuću Aleksandra Konstantinoviča u Vinogradskoj ulici u
Zemunu, Roman Verhoskoj, čuveni vajar.
Čuveni beše visok i lep čovek, krupnih očiju i punih
usana, s kratkim brkovima kao u pukovnika Fedorova, i
klinastom, beč-bradicom.
Pojavio se s naramkom polurascvetalih karanfila. Kada
je banuo u sobu, činilo se da je ušlo proleće.
I dok su pili čaj, a Roman Verhoskoj, uz čaj i votku,
izvadi iz džepa pismo svoje sestre, emigrantkinje u Americi,
koja tamo imaše svoju plantažu banana.
U pismu vajareve sestre pisalo je da Roman odmah
dođe u Ameriku da se ne muči više u Jugoslaviji. U Americi
neće biti podstanar. I da u Americi neće biti u Jugoslaviji. I
da u Americi neće biti u Beogradu nego u Americi. U
Americi, gde će imati sve. A ne u Jugoslaviji, gde sve nema.
»Ovde, u Americi, čulo se«, pisalo je u pismu, »da su u
Jugoslaviji svi ljudi podstanari«.
– Gospođo, idemo vi i ja zajedno u Ameriku, kod moje
sestre. Povešćemo i vašu decu Vanjku i Lenočku. Hajdemo u
Ameriku, gospođo, napustimo vašu malu Kraljevinu u kojoj
uživa samo kralj. U Americi ćemo imati plantažu, gajićemo
južno voće i voleti se. Vidite, gospođo, ja sam napravio
Spomenik oslobodiocima Beograda, a živim ovde kao
podstanar, i često nemam šta da jedem. Kralju, niti kome
drugom, nije stalo ni da me vidi. To je začuđujuće, gospođo,
kako umetnici u vašoj zemlji sramno prolaze. Imam
prijatelja pisca, Jugoslovena, stanuje na Slaviji kao i ja, i
kao i ja podstanar je, i ne poseduje ništa, sem talenta.
Našta liči vaša država, vaša posrana kraljevina!?
– Hvala, Romane, meni se ne ide u Ameriku.
– Zašto?
– Zato što u Americi nema Zemuna.
– Ja vas, gospođo, zovem u Ameriku baš zato što u
Americi nema Zemuna.
– Bilo gde gde nema Zemuna, ne idem.
– A šta će vam, gospođo, Zemun, kad u njemu nemate
ništa.
– Nije baš, Romane, da nemam ništa, u Zemunu imam
Zemun.
– U Zemunu imate Zemun u kome nema ništa!
– U Zemunu imam Zemun u kome imam decu. –
Povešćemo i decu u Ameriku.
– Deca moraju imati zavičaj. Prvo zavičaj, pa sve drugo
posle.
– A šta ako deca u zavičaju nemaju ni mleka? – Moja
deca imaju mleka u zavičaju.
– Vaša možda, ali nemaju sva zemunska deca mleka.
– Deci je potrebniji zavičaj od mleka, Romane!
– Znači, nećete sa mnom u Ameriku?
– Neću, Romane.
– Do viđenja, gospođo.
– Srećan put u Ameriku, Romane.
Roman Verhoskoj svrati ponovo u »Moskvu«, gde popi
još nekoliko votki. I već pedeseti put od jutra pomilova
svoju klinastu bradicu.
Kad je Aleksandar Konstantinovič došao iz Instituta,
kapetanica ga dočeka rečima: – Bio je vajar Verhoskoj.
– Verhoskoj, kada je bio Verhoskoj?
– Pre podne, oko podne.
Aleksandar Konstantinovič poče da mrmlja: – Pre
podne. A što je dolazio pre podne? Otkud on pre podne?
Zašto je dolazio, pre podne? Zašto je uopšte dolazio? Čemu
dolazak pre podne? Dolazio pre podne! Pre podne.
– Šta je hteo Verhoskoj!? Šta je hteo, pre podne!? –
dreknu najednom Aleksandar Konstantinovič, tako jako –
tako jako, tako jako. Tako jako da su karanfili prestali da
mirišu.
– Došao je malo pripit, i zove mene da idem s njim u
Ameriku.
– Njet! Njet! Njet! – poče da se dere Aleksandar
Konstantinovič.
Kada je kapetanica očekivala da će je kapetan početi
šamarati, kada je buket karanfila očekivao da će ga
Aleksandar Konstantinovič zgnječiti, kada je vaza očekivala
da će biti razbijena, kada je pištolj očekivao da će biti
napunjen, sve se završi samo na oštrim rečima i preteškom
uzdahu.
Samo nekoliko meseci posle, u vreme kad polja behu
ošišana od žita, na adresu Aleksandra Konstantinoviča,
stiže pismo iz Amerike, koje je poslao Roman Verhoskoj. U
pismu je poslao plantažu banana – fotografiju, na kojoj su
on i sestra, na plantaži. I još u pismu beše jedan novinski
članak: Bivši jugoslovenski skulptor sa Ruzveltom, štampan
u listu »Njujork Herald Tribjun«.
Deveto poglavlje
ili
Doktor Georgiju Hristofer
Emigrant Georgiju Hristofer beše Rus grčkog porekla.

Doktor Hristofer bio je specijalista za zube, sa ordinacijom
u Zemunu, u Dubrovačkoj ulici.
Ordinacija doktora Georgiju Hristofera bila je danju
osvetljena sa četiri velika prozora, a noću sa četiri velika
lustera. U ordinaciji se nalazilo mnogo cveća, naročito
tropskog, koje je živelo u drvenim, rezbarenim saksijama.
Tu su stanovali fikusi veliki do plafona, čije je lišće
srcebolna Natalija, zubareva žena, brisala nauljenom
vatom. Zatim male dugačke lepezaste palme, koje su
neodoljivo podsećale na more, koje su pacijenti zvali: palme
doktora Hristofera. Zatim, cvetovi adam i eva i orhideje. O
cveću se brinula srcebolna Natalija, to joj beše jedini posao.
O domaćinstvu se brinula jedna kuvarica, penzionerka
hotela »Evropa«, sa širokim pojasom od sala.
Srcebolna Natalija ponekad bi i slikala. Imala je
nekoliko zaista lepih slika. Stan Hristoferovih bio je
ukrašen slikama srcebolne Natalije. Jedna jedina tuđa slika
na zidu beše slika zime slavnog pejzažiste Koljecnikova, čije
su slike, u to doba, smatrane najlepšim snežnim pejzažima
na svetu.
Doktor Hristofer bio je krupan čovek zelenih živih očiju,
sa crnom prelomljenom obrvom kao korak crva. Kosu je
imao ugljenocrnu i kratkovalovitu, jagnjeće runo. Ispod
lepog mesnatog nosa negovao je brčiće, malu metlicu. Ten
doktora Hristofera beše tamnoput, kao uvek dobro
osunčan, grčka kožica.
Doktor Georgiju Hristofer završio je medicinu u
Petrogradu, a imao je srebroljubivi apetit trgovca. Pazio je
na svaki dinar – u tome pogledu nikome nije opraštao i
dešavalo se da sudu preda onog ko mu ne bi platio. On
nikome ništa nije dao ni poklonio, sem što je davao poklone
deci svoje asistentkinje, Vanjki i Lenočki, ali samo po jednu
bombonu. Ruku na srce, doktor Hristofer nije toliko ni bio
škrt, davao je Vanjki i Lenočki i prazne male lek-kutijice.
Bogatstvo doktora Georgiju Hristofera iznosila je,
približno, stotinu miliona dinara. Po ovome se može
zaključiti koliko je Zemun imao pokvarenih zuba.
Hristofer je kupovao zlato. Ko god je imao zlata mogao
je da ga proda zubaru Hristoferu. Kupovao je sve vrste
zlata, naročito zubno zlato, kao i zlatni novac, napoleone.
Njegovu kuću, koja je bila i ordinacija i stan, zatrpavalo
je nekoliko brda kristalnih čaša obojenim odsjajem, servisi
za čaj i servisi za kolače, servisi za ručak za dvanaest
osoba, iz kojih, nikad, niko nije jeo, i garniture raznog
drugog posuđa od poljskog porculana.
Žena doktora Georgiju Hristofera, srcebolna Natalija,
neprestano je pušila, na mali srebrni čibuk i neprestano
nosila šešir. Natalija Hristofer toliko je volela šešire, da
šešir nije skidala ni u vreme nedeljnog parenja. Za vreme
parenja bila je naga, skinula bi sve do kože, skinula bi i
kožu da se može, samo šešir nije skidala, volela je u šeširu.
Razgolićenosti sa malo odeće moguće je da ima neke čari.
Zemunka Kristina Batajnić nije skidala čizme.
Natalija Hristofer bila je uvek moderno obučena i
besprekorno doterana. U stan su joj redovno dolazile njena
frizerka i krojačica, preko čijih imena, na žalost, pređe
Točak zaborava. Srcebolna Natalija najviše je nosila svilu i
vuneni štof. Imala je jedanaest kapa, to jest imala je
jedanaest šešira, koje bi, ponekad, sve izmenjala u toku
jednog dana. »I šeširi imaju dušu«, govorila je, »šeširi
tuguju za izlascima«.
Srcebolna Natalija jedino se držala jednog lekarskog
recepta: da u toku dana sme samo litar i po vode uneti u
organizam. A taj litar i po sastojao se u svemu onome što
pojede i popije u toku dana. Ona se toga saveta dosta
uredno držala i spašavala je srce od totalne anemije. U
početku je Natalija zaboravljala na recept litar i po vode, ali
je vremenom ukrotila zaborav i stekla litaripo-dnevnu
naviku. Jedino nije mogla prestati da puši, a nije to ni
pokušavala odlučno, iako joj je nikotin slabio srce i
korozirao vene. Ona je drugovala sa svojim malim čibukom,
ne pitajući umorno srce da li su mu teški otkucaji. Sem sa
čibukom, mala krhka Natalija družila se sa Anom Lokner,
visokom plavom ženom, s tenom prozirnim kao voda.
Kad bi neko došao u njihovu kuću, makar to bila i Ana
Lokner, Natalija ga ni jednog trenutka nije ispuštala iz vida.
Kad bi nesrećni gost došao, morao je da bude u kuhinji dok
Natalija skuva kafu, i da se zajedno vrate u crveni salon.
Kud god bi se Natalija kretala u kući, to su morali da čine i
njeni gosti. Nikog nije samog ostavljala ni u jednoj sobi.
Lako je zaključiti zbog čega. U kući su držali zlato. Mada je
ono bilo pod osam ključeva, u kovčegu kovčega u velikoj
škrinji.
Kad su Tonja Babenko i Bojana Volgodcev ušle u
ordinaciju dr Georgiju Hristofera, Tonja reče: – Doktore
Hristofer, evo sam vam dovela jednu pacijentkinju, Srpkinju
udatu za Rusa.
Doktor Hristofer smaknu usne sa svojih zuba na način
kako to čini koza, i razvuče ih u osmeh.
– Izvolite – reče pokazujući rukom na zubarsku stolicu.
Vologodceva sede. Doktor Hristofer upita: – Koja zub?
– Kutnjak – odgovori pacijentkinja.
Doktor Hristofer pogleda zub, malko ga kucnu, potom
očisti i stavi arsen i zatvori ga gipsom. I reče: »Dođite za tri
dan.«
Kada je nakon tri dana došla, Vologodceva je sa sobom
vodila sinčića Vanjku. Doktor Hristofer dade Vanjki jednu
lepu lek-kutiju. Dečak beše srećan zbog »lepog« poklona, i
čuvao je kutiju dugo, a kad ju je poderao, čuvao je kutiju u
uspomeni, koja ga je podsećala na jednog dobrog
tamnoputog čiku u belom. Dr je skinuo gips, očistio zub,
ponovo stavio arsen i rekao vlasnici zuba da ponovo dođe
za »tri dan«.
Doktor Hristofer, započeo je tada slučajno, jedan mali
razgovor sa pacijentkinjom.
– Šta vam radu muš? – pitao je doktor Hristofer.
– U Vojno-geografskom institutu – reče pacijentkinja.
– Ima li čin?
– Kapetan je.
– Nije malo čin. Je li imate to jedan dete?
– Doktore, jedno je ovde, a jedno je kod kuće.
– Sin? Devojčika?
– Devojčica.
– Kako je ime devojčiki?
– Lenočka.
– Lepa ime Lenočka.
– Možda.
– Šta ste vi po profesija?
– U Zemunu sam završila gimnaziju i Trgovačku
akademiju i kurs za medicinske sestre.
– A, imate školu, medicinska.
– To, doktore Hristofer, nije prava škola, to je samo
kurs.
– Svejedna. Vi biste mogla biti moj asistentkinja.
– Ja sam mnogo zauzeta, doktore.
– Mnogo zauzeta?
– Da, doktore Hristofer, mnogo zauzeta.
– Otkud tol’ke obaveza za jedna mlada dama?
– Imam dvoje dece, povrh muž. To su moje obaveze. To
su, ipak, obaveze, doktore.
– To su obaveza mlada dama, ali ne tolike obaveza, vi bi
mogla biti moj asistentkinja. Ko vam je držao Kurs?
– Kurs je organizovao Crveni krst Zemuna. Časovi kursa
održavani su utorkom i subotom. Predavač je bio doktor
Boško Ilić, iz Gornjeg grada. Bila je i jedna medicinska
sestra, praktičarka. Doktor Ilić je započeo, a posle je časove
držala doktorica Sen, žena Jevrejina Sena, koji je imao
najbolji herbarijum leptirova na svetu. A u ispitnoj komisiji
bili su doktor Baboselac i ministar Socijalne policije.
– Primam vas za moj asistentkinja – reče doktor
Hristofer.
– Razmisliću, doktor Hristofer.
– Topro, onda se ja nadati.
– Do viđenja, doktore Hristofer – reče Vologodceva,
držeći Vanjku za ruku, koji je držao malu lepu lek-kutiju,
koja ga je dugo vremena podsećala na tamnoputog dobrog
čiku u belom, koji je mami nešto stavljao, u zub. Zavoleo je
toga čiku zato što je bio sav u belom i zato što mu je
poklanjao lepe kutije od zlata.
– Do viđenja, moj asistentkinja. Dasvidanija,
dasvidanija.
– Da li ćete biti moj asistentkinja? – upita doktor
Hristofer Vologodcevu kad ova posle nekoliko dana dođe.
– Razgovarala sam sa mužem, pristao je, mogu da
radim.
– Topro, tivno, moj asistentkinja! A kako kutnjak?
– Zub me još boli, dokfore.
– Da stavim moj asistentkinja jedan arzen. Tako, sad
idite, a sutra već ste došla na posao. Razumete, odsad ste
moj asistentkinja.
Doktor Hristofer je toga dana pregledao pedeset zuba.
Deset je izvadio, a u četrdeset stavio arsen. Od tih
četrdeset trebalo je da izvadi još bar dvadeset, ali šta bi
jednog dana radio, kad bi tako vadio!? Od izvađenih deset
zuba osam behu kutnjaci, a od četrdeset zuba ostavljenih za
lečenje beše trideset i jedan kutnjak.
Kad ode i poslednji pacijent sa arsenom u smrdljivoj
rupi klimavog kutnjaka, doktor Georgije Hristofer na
grčkom jeziku zapisa u svom malom lekarskom Dnevniku
ove reči: »Zemunci imaju strahovito slabe kutnjake. To je
dobro. U kutnjake se može stavljati lek, (mada za zube
nema leka sem klešta) i tako na dugo vremena produžiti
njihov boravak u vilici. Da ne postoje kutnjaci, zubari ne bi
imali šta da rade. Danas sam od 50 bolesnih zuba imao 39
kutnjaka. Sjajan odnos. Zubari će u Zemunu uvek imati
posla. Na zemunskim kutnjacima može se podići kula od
napoleona. Svaki kutnjak vredi zlata, samo ako je
pokvaren.«
Deseto poglavlje
ili
Isak, prorok degeneracije sveta
Topografi se smestiše u kući jedne vodeničarke, kojoj

je Točak zaborava samleo ime, u slovenačkom selu Tupalići.
Sa Aleksandrom Konstantinovičem, ovoga puta, pošli su
žena i deca. Kapetanica, Vanjka i Lenočka. Topografsku
četu sačinjavali su: kapetan Vologodcev, deset vojnika i
dvanaest konja.
Bila je došla Slovenija na red da se ucrta na topografske
karte.
Kapetan se u Predvoru upoznao sa familijom Dobanc,
koja imaše veliku kuću i pilanu na obali reke Kokre. I još
jednu posebnu kuću iza pilane, koju su izdavali turistima.
Oko kuće Dobanca beše lep voćnjak, a iznad kuće prisoj
hamburga i afusalija.
Reka Kokra tekla je između dva uska obalna pojasa od
divljih kamelija i plavog nezaboravka. Tamo gde je imanje
familije Dobanc, rečna obala širila se u malu ravnicu, iz
koje je nicao prisoj, a malo dalje raslo brdo, iz kojeg se
prostirao šumoviti beskraj.
Jedne večeri kapetanica je molila kapetana da zamoli
vlasnika pilane da joj dozvoli da, na jednom malom parčetu
Slovenije, iza pilane zasadi povrće. To beše nekih stotinu
kvadratnih metara pod pilotinom. Vlasnik dozvoli, ali prvo
se začudi. Kakvo crno povrće saditi tu, gde se decenijama
nije oralo, u ledinu pilotine! Tako nešto mogu samo da
požele žene! I vlasnik pilane dozvoli, više radi radoznalosti.
Inače ne bi dozvolio. Zar Slovencu da se desi da mu neko
zemlju dira. Ali, i Slovenci popuste pred radoznalošću.
Vojnici ukloniše pilotinu u reku, i prekopaše parče
Slovenije iza pilane. Po uputstvima kapetanice pripremiše
zemlju za setvu povrća. Kapetanica poseja rotkvice
mesečarke, spanać, grašak, peršun, celer i ranu boraniju.
Vojnici su uveče, kad bi se vratili s terena, zalivali baštu
Kokrom. Semena su ubrzo pohrlila iz zemlje. Dva meseca
kasnije ručali su boraniju iz bašte iza pilane. Na boraniju su
pozvali i vlasnika pilane. Jeli su boraniju i pričali o grašku.
Beše četvrtak ujutru, mešoviti hor ptica pozdravljao je

plavi dan. Kapetan je sa vojnicima već bio na terenu, u
društvu daljinomera, visinomera i trigonometrijskih tačaka.
Kapetanica je krenula s Vanjkom i Lenočkom u šetnju.
Posilni Marjan ostao je u bašti iza pilane, na jutarnjem
zalivanju spanaća. Kapetanica je krenula šumskom stazom,
išaranom suncem.
Ubrzo je ugledala jedan lik, koji je išao za njima. To
beše jedan mali čovek u civilnom odelu i vojnoj pelerini.
Kad ih sustiže, mali čovek u civilnom odelu i vojnoj pelerini
reče: – Imate slatku decu.
Kapetanica je ćutala.
Pelerina tada reče da stanuje, kao turist, kod vlasnika
pilane, i da je već odavno zapazio kapetanicu u bašti iza
pilane.
– Načinio sam s prozora nekoliko fotografija – reče mala
pelerina. – To su fotografije na kojima ste vi s vašom decom.
Uzmite, pogledajte.
Kapetanica ne smede da pogleda, ni pelerinu ni
fotografije.
– Okrenite se slobodno i pogledajte me – reče pelerina.
Kapetanica skupi hrabrost i pogleda pelerinu u lice. I
ugleda debele žute kolutove oko očiju pelerine.
– Znam čega ste se uplašili – reče pelerina. Mojih očiju
ste se uplašili.
– Da – reče kapetanica.
– To je kod mene familijarni prelaz, i to imaju
degenerisane rase – reče mala pelerina.
– Ja sam Jevrejin, Isak.
– Jevreji su najstariji narod, verovatno najstariji, i njih je
zahvatila degeneracija.
– Ne znam, gospodine – reče kapetanica.
– Ove fleke oko mojih očiju, to su degenerativne fleke.
– Ove fleke oko mojih očiju bile su najpre u obliku sitnih
gustih potkožnih bubuljica. To je bilo u vreme dok sam bio
momak.
– Sada mi je četrdeset i pet godina. Bubuljice su se
postepeno spajale i spojile u ove žute kolutove. Razdvojile
su kožu i pojavile se vani. To je početak degeneracije
samoga mene.
– Jevreji kao najstariji narod, najpre će da iščeznu sa
Zemlje. Zar početak nestajanja jevrejskog naroda nije
njihovo rasulo po Svetu?
Pelerina nastavi:
– A vi imate divnu, rumenu decu. Sudeći po vašoj deci,
vaš narod će biti jedan od poslednjih naroda koji će
iščeznuti sa Sveta. Mada će i vas ubrzo da zahvati
degeneracija.
– Neće proći mnogo vremena, tu računam najviše
dvadeset godina, kada će početi rasulo i vašega naroda po
Svetu. Po imenu zaključujem da ste Srpkinja. Srbi će najpre
doživeti društvenu degeneraciju, zatim prirodnu
degeneraciju.
– Jedan mali narod potiskivaće vas s juga, ali to će biti
početak degeneracije samog tog naroda, potiskivača. To će
biti početak njegovog rasula. Bez obzira na tu obratnu
činjenicu, treba isključiti toleranciju.
– Čim jedan narod počne da luta po svetu, tu je klica
iščeznuća. Drvo s pomerenim korenom, sledeći vetar obara.
Ekonomske migracije ne opravdavaju rasulo. Rasulo u
vojsci je poraz. Rasulo naroda je buduće iščeznuće. Vladari
koji ne umeju da sačuvaju narod od rasula rđavi su vladari.
Gurati narod u rasulo, znači gurati ga u iščeznuće. To je
odavno slučaj sa jevrejskim narodom. Za to je kriva njihova
srebroljubivost, koja ih je rasula po Svetu. Srebroljubivost
će upropastiti i druge narode. Srebroljubivost treba
zaustaviti. Ali oni koji bi mogli zaustaviti srebroljubivost
takođe su srebroljubivi. Upotrebiti vojsku protiv
srebroljubivosti, pa i vojska je srebroljubiva. Upotrebiti
policiju, policija je još više srebroljubiva. Upotrebiti
politiku, ništa nije srebroljubivije od politike. Svaka
srebroljubiva politika gura narod u rasulo. Šta onda
uraditi? Staviti katance na granice. Međutim, to je
nemoguće. Ali bi ipak bilo moguće učiniti nešto da se rasuti
svet vraća iz Sveta svome svetu. To je dužnost vlada i
partija. Vidite, Zapadni Svet u tome bolje stoji. Ni jedan
njihov narod gotovo da nema rasulo. Rasulo potiče sa
Istoka. Loša politika rađa rasulo, koliko i srebroljubivost.
Loša politika gura srebroljubive u Svet, a onda dugo vlada
skromnima. Srebroljubivima u jednoj zemlji omogući se da
imaju, i oni su najpouzdaniji čuvari vrhovne vlasti, jer su i
sami vlast, jer su buržuji. Ostali, koji nisu srebroljubivi,
trpe. I među ovima ima srebroljubivih, ali za državu je
važno da obezbedi blagostanje jednom delu srebroljubivih,
kao što joj je važno da jedan deo naroda gurne u rasulo.
– Izumiranje će početi od Istoka, od prapostojbine moga
naroda. Izumiranje će početi odakle i Rasulo.
– Ratovi ne mogu uništiti svet, ali ga mogu prepoloviti.
Međutim, uništenje sveta ratom, nije degeneracija sveta.
Rat podmlađuje svet, u nekom smislu. Rat je neprirodna
kataklizma, ali je u prirodi čoveka. Svet degenerisan ratom,
izgleda kao presečena glista, i on će se vrlo brzo obnoviti.
Ali, ne bi trebalo da bude rata, rat je spoticanje u vremenu.
I još gore: rat je dozvoljeno ubijanje.
– Ako je svemir stvoren do beskraja vremena, onda će
biti i beskrajan Život na Zemlji. Ali, ako je svemir stvoren
do neke granice vremena, onda će doći famozni Smak
sveta. Život će se, dakle, rađati sve dok se rađa Sunce. Ali,
u Vremenu će se odigrati totalne degeneracije naroda, ali
Svet će i dalje biti. Jedan svet zameniće se drugim svetom.
Pošto ni jedan narod ne bi želeo da iščezne, treba staviti
katance na Rasulo.
Tog popodneva počeše se skupljati oblaci sa svih strana

neba. Aleksandar Konstantinovič nikad pre nije video takav
pohod oblaka. Oblaci su nadirali, menjali se, ulazili jedni u
druge, izlazili jedni iz drugih, bivali sve tamniji, sužavajući
kupolu neba na veličinu kišobrana. Sevnu i prva munja,
dugačka, slična vatrenoj zmiji. Potom poče strašna
artiljerija oblaka. Cepale su se visoke jele i borovi, po
kojima su se belele gromolinije. Nebo je izgledalo kao more
kad pošašavi. I s nebeskog okeana prosu se neviđeni
pljusak.
Topografi i konji pokisnuše, ispod pazuha i repova.
Pokisnu i Isak, prorok degeneracije sveta. Pokisnuše
kapetanica, Vanjka i Lenočka. Pokisnu vlasnik pilane.
Pokisnu i vodeničarka, mada beše pod krovom vodenice.
Pokisnu u vodenici heljda. Pokisnuše i veverice, smočiše im
se uvek dignuti repovi kao barjaci. Pokisnuše pazuha ptica,
takav pljusak beše. Samo onaj ko nije postojao nije
pokisnuo.
Vodenica krenu rekom.
Sa hukom reke na obalu je dopirao i jauk vodeničarke.
Katkad jasan, katkad jedva čujan. Pomoći joj nije bilo.
Duboko uronila u reku, vodenica je plovila sporo i
postojano. Šta je vodeničarka tamo radila, kako se
snalazila, to niko ne zna. Treba to doživeti da bi se tačno
znalo. A vodeničarka je znala. Ali nikom nije rekla kako joj
je bilo u vodenici koja plovi rekom. Sutradan, kad je kiša,
koja se slila u Kokru, otišla rekom, na dvesta metara od
pilane, u zaustavljenoj prevrnutoj vodenici nađoše
vodeničarku mrtvu, sa glavom u košu.
Tog jutra nebo beše kao kovano. Kad odneše

vodeničarku, kapetanica ode u baštu iza pilane, da poseti
svet povrća.
U novembru se topografska četa vratila.
ili
Ugrinovačka ulica 20
Jednog dana dođe major Ivan Veselov i reče da ima

toliko ušteđevine da bi mogao kupiti kuću. Zamolio je
Vologodcevu da mu u tome pomogne. Vologodceva se dade
na posao, mada beše tužna zbog smrti ujaka Mateje.
Kuća na Ćukovcu, u Bregovitoj ulici, beše na prodaju i

privuče kapetanicu. Kuća imaše dva ulaza za dva stana, i
beše okružena borovima. Beše to kuća jednog starog
pešadijskog kapetana. Pešadinac je tražio trista hiljada, što
je bilo mnogo za majora Veselova.
Drugu kuću na prodaju Vologodceva nađe u
Novogradskoj ulici. Kuća je bila pristojna, a ispred su se
granali jedan stari orah, jedna stara trešnja i jedna stara
vetrenjača. I ovoj kući beše veća cena od kuće.
U Ugrinovačkoj ulici beše više kuća na prodaju. Jedna
mala kuća, koja po svemu ličaše na seosku kuću, s
voćnjakom koji je izlazio na Ulicu kraljice Marije Rumunke,
i sa dvorišnim vratancima koje je otvarao vetar, nije se
dopala Veselovu.
Kuća u Ugrinovačkoj 20, sa arterskim bunarom ispred,
privuče kupce. Dopala im se ova kuća u svemu, jedino im se
nije dopalo što na njen arterski bunar dolaze iz
Novogradske i Bregovite ulice, jer to beše najbolja voda u
Zemunu. Bio je to jedini bunar koji nije presušio za vreme
velike suše u avgustu mesecu 1921. godine, kada je uveče,
12. avgusta, od vrućine pozlilo i samom kralju, koji svega
nekoliko dana kasnije, umre. Svi bunari u vreme velike suše
bili su presušili, bar na nekoliko dana, samo je bunar u
Ugrinovačkoj ulici 20, bio pun. Ovaj su bunar pravili
prvoklasni franstarski majstori. Majstorluk ovih bunardžija
sastojao se, u prvom redu, u tome što su pronašli vodu na
pravom mestu, što su potrefili na ognjište vode. Sve drugo
je od manje važnosti, za bunar. Zato je na Ugrinovačkom
bunaru uvek bilo sveta i kanti, od jutra pa do večeri. Svaki
Zemunac je u to vreme bar jednom bio vodonoša. I nije bilo
Zemunca koji se nije napio vode sa Ugrinovačkog bunara.
Na ovaj bunar nisu dolazili samo žedni već i radoznali, da bi
okusili nepresuš čudne vode.
Kućama kraj takvog bunara je dobro što imaju takvu
vodu, s druge strane: takvim kućama je loše jer se ispred
njihovih pragova od ranog jutra do kasne večeri mota svet
vodonoša. Škripa đerma i tandrk kanti i ljudski glasovi, na
jednom mestu, zar ima nešto gore na svetu?!
Kad je Vologodceva stigla u Ugrinovačku ulicu 20, u

neograđenom dvorištu pasla su dva mršava konja, jedan
beo kao prljav sneg, a jedan crn kao griva. Njihove mršave
sapi izgledahu kao kućni krov. Jedan dečak učio je da broji,
brojeći njihove pojaseve rebara. Koliko li su se ova dva
mršavka navukla pretovarenih ruda? I što li danas ne vuku?
Tako su, verovatno, mislili i konji, jer je i njima bilo čudno
što nisu usamljeni, što ne gaze sitnim kasom po drumovima,
jer su se više začuđeno okretali po dvorištu nego što su
pasli prašnjave bičeve dvorišne trave.
Kad Vologodceva otvori vrata Ugrinovačke 20, pomisli
da se nešto dogodilo, u kući beše mnogo sveta. Ali, to behu
samo ukućani.
Kuća se sastojala od tri velike sobe i jedne velike
kuhinje. Iza kuće beše i jedna velika štala, konjokuća. I
jedna šupa, puna uredno složenih drva u naramcima i
neočišćenog baštenskog alata. Beše to kuća nekih
Jovanovića.
Čim Vologodceva kroči u kuću, jedan od Jovanovića, po
imenu Ilija, upita:
– Čija si, ženo?
– Ja sam kćerka Lazara Svetozara Smuđe – reče
Vologodceva.
– Ali, pitam te, ženo, čija si, ženo, žena.
– Žena sam kapetana Vologodceva, ruskog emigranta.
– Baš bih nešto voleo da prodam kuću Kapetanu – reče s
osmehom Ilja.
– Mi imamo kuću – reče Vologodceva. Kuća je potrebna
našem kumu majoru Ivanu Veselovu.
– Majoru!? – reče Ilja. – Baš bih nešto voleo da svet zna
da je Ilija Jovanović prodao kuću Majoru! Prodajem kuću
Majoru!
Vologodceva podnese izveštaj o kući u Ugrinovačkoj 20.
Reče da se njoj lično najviše dopala kuća u Ugrinovačkoj
20. Istog trenutka, samo su pričekali da završe sa čajem,
odoše Aleksanar Konstantinovič, kapetanica i major Ivan
Veselov, u Ugrinovačku 20. Majoru se kuća dopade.
Ilja Jovanović zaceni kuću tačno onoliko koliko je major
Veselov rekao da ima ušteđevine, dvesta hiljada dinara.
Dvanaesto poglavlje
ili
Grof Šemborn
Oko dvorca behu četiri kućice, gde je živela posluga i

gde su bile ostave. Upravnik dvorca imao je stan u samom
dvorcu, u najlošijem delu dvorca. To je grof Šemborn imao
u Mariboru. A u Zemunu je Šemborn takođe imao kuću.
Grof je imao osam slugu i isto toliko sluškinja.
Cetiri sluškinje muzle su krave, dve su bile sobarice a
dve domaćice. Šef sluškinja bila je žena upravnika dvorca
Metka. Beše tu i još jedan konjušar i jedan šofer. Grof je
imao konje i jedan stari ford. Šofer i ford često su bili
pokvareni.
Grof Šemborn imao je petsto jutara zemlje. Zemlja je
bila pod žitaricama, voćkama, vinogradom i šumom. Grof je
imao i zeta, bio je to jedan italijanski markiz.
Kapetan Aleksandar Konstantinovič bio je u Mariboru
na topografskom terenu.
Upravnik dvorca donosio je često kotaricu voća
Vologodcevoj. Kotaricu s voćem ostavljao je na veliki
dvorišni sto, oko koga su, sem baštenskih klupa, sedele
italijanske palme.
Upravo kad je upravnik dvorca donosio kotaricu s
voćem, odnekud, kao golub pismonoša, dolete poštar, i
predade šumaru važan koverat, na kojem beše otisnut
šaren slovokrug sreskog pečata. Vraćajući se, poštar uze
jabuku iz kotarice, a u tom trenutku povuče ga za rukav
jedno pismo i šapnu mu da požuri.
Upraviteljeva žena vodila je jednog dana Vologodcevu u
obilazak dvorca: išle su od sobe do sobe. Vologodceva je
nabrojala četrnaest soba, sa Luj-nameštajem. Kreveti behu
izrezbareni u cveće i u pitomije divlje životinje. Na jednom
krevetu izrezbareni psi jurili su drvenog zeca. Preko
kreveta ležali su svileni jorgani i jastuci od čipaka. Svaka
soba u dvorcu imala je svoju boju, po kojoj je nosila ime.
Bela soba bila je sva bela, i pripadala je grofu Šembornu a
u njoj je grof proveo prvu bračnu noć. Jedna soba bila je
svetloplava, to je bila soba grofova sina. Roza-soba
pripadala je grofovoj kćeri, udatoj za italijanskog markiza.
Trpezarija je bila bordo boje, sa nameštajem od
mahagonija. Tu je bilo i nekoliko tipičnih salona;
najpopularnija bila su tri salona: crni salon, beli salon i
crveni salon. Najveća soba u dvorcu, koja je zauzimala pola
jednog sprata, služila je za prijeme, a istovremeno je bila i
kućni bioskop. Na samom vrhu dvorca bio je vidikovac, s
kojeg se Maribor bolje video nego na topografskoj karti
Aleksandra Konstantinoviča. Sa vidikovca se videla reka,
koja je ličila na ogromnu plavu gradsku zmiju. I videli su se
ogranci slovenačkih alpa, heljdine njive i železnička pruga.
Lugareva kuća bila je skromna, mala kuća s jednim

spratom. Na njenom spratu stanovao je topograf
Aleksandar Konstantinovič Vologodcev. Dole, u prizemlju,
stanovali su vojnici-topografi, seiz i posilni. Pored je bila
konjušnica i soba za seize. U veselom potoku, koji je
proticao ispred lugareve kuće, živele su ribice i rakovi.
Lugareva kuća beše obojena u boju njegove kape. Zelena, s
nekoliko žutih linija. Baštenski sto je bio obojen u zeleno, i
veseli potok je bio zelen, i travnjak je bio zelen. Sa istočne
strane lugareve kuće bio je neiskorišten prostor, posut
suncem, koji lugar privremeno pokloni kapetanici za njene
baštenske podvige. Gde ova žena stane nogom, tu nikne
povrće!
Grof Šemborn bio je visok čovek, s brkovima i malom

klinastom, bečkom bradicom. Uvek je pušio na lulu, uvek
bio raspoložen i uvek bio inteligentan.
Posle ručka grof se uvek šetao od dvorca do lugareve
kuće. Ranije se grof nije baš šetao do lugareve kuće, ali
otkako je tu boravila kapetanica, grof je produžio svoju
stazu. Već deset godina grof je živeo udovačkim životom.
Zato je produžio stazu do kapetanice, popločao je samoćom.
Kapetanica je upravo sedela ispred lugareve kuće, za
zelenim stolom, oko koga su sedele i italijanske palme.
Lenočka i Vanjka su se igrali. Gore je bilo nebo, plavo kao
različak. Dole potok, plav kao nebo. »Ništa nije tako veselo
na svetu kao potok«, zaključio je grof jednog dana. »Ali
nikakve koristi od te veselosti, pred veselošću potoka čovek
je još tužniji.«
Grof je stigao i kapetanicu poljubio u ruku. Kapetanica
je još jedan poljubac stavila u kovčežić uspomena. Grof
sede za sto, do kapetanice i palme. Vologodceva je otišla po
slatko. Grof nije ni okusio slatko. Vologodceva je onda
skuvala kafu. Grof je popio kafu. Grof je, sa Vologodcevom,
dosta tečno govorio srpskim. U govoru su se mešale i
nemačke i slovenačke reči. Grof Šemborn je bio Austrijanac
poreklom.
Posle ovoga susreta učestale su grofove sedeljke sa
kapetanicom ispred lugareve kuće. Grof je išao i na potok,
da se na njegovoj veselosti napaja sveže tuge. Vodio je i
kapetanicu. Grof je, rekli smo, bio uvek raspoložen. On je
bio raspoložen, kada je bio s nekim. Sam, bio je tužan. U
stvari, grof je bio tužan i kad je bio raspoložen. Iza
paravana raspoloženosti krila se tuga. Grof Šemborn je bio
tužan, ali nije bio melanholik. Njegova tuga nije bila tuga
nezadovoljna čoveka, to je bila mislena tuga. Nezadovoljni
padaju u vrtlog očaja, u ponor melanholije. Grof nikad nije
poznavao nikakve vrtloge. Grof Šemborn je često putovao,
ali ne svuda često. On je imao svoj putni trougao: Maribor –
Zemun Beč – Maribor. Zimi je živeo u Zemunu, rano proleće
provodio u Beču. Krajem aprila već je bio u Mariboru.
Jednog dana grof Šemborn nije pošao sam do lugareve
kuće – nosio je flašu najskupocenijeg italijanskog konjaka,
koji mu je doneo zet. Grof je zamolio kapetanicu da donese
dve čaše. Kapetanica je donela dve čaše, Grof je napunio
dna čaša. Dve čaše su se kucnule. Dva oka su se pogledala.
Tada se rascvetalo drvce žudnje. Kad su pili treće piće, koje
je već počelo da miluje opojno, začu se topot topografskih
konja. Na rascvetalom čelu jahaše kapetan. Naljućen.
Kapetan skoči sa konja na lake, terenske noge. Vanjka i
Lenočka, koji su se negde igrali, dotrčaše da kažu da su
videli vevericu. Kapetanica odmah ustade, izvini se grofu.
Grof poljubi kapetanicu u ruku. Kapetan je video taj
poljubac. Grof je otišao. Nije se vratio u dvorac. Grof je
otišao na veseli potok, obasjan bakrom predvečerja. Grof je
bio obasjan samoćom. U predvečerje, ribice u potoku bile
su zlatne.
Aleksandar Konstantinovič tada zagrmi:
– Njet više da te vidim s njim! Njet više! Njet!
Uzde kapetanovog jezika behu skroz popustile.
Kapetanica je umirivala muža:
– Mili moj, Saša, lepi moj topografe, ne budi
ljubomoran. Grof i ja razgovarali smo o Mariboru.
To, naravno, nije bilo tačno. Oni su, poznato je, pili jako
alkoholno piće. Još stoji boca konjaka na stolu, kao svedok.
Pričali su o ljubavi, a ne o Mariboru. Grof je, tom prilikom,
rekao da se ponekad oseća samoubilački usamljen.
Verovatno je hteo da na tu udicu ulovi žensko srce. A možda
se ponekad tako i osećao. Tek što su se dogovorili za sutra,
začuo se topot rascvetalog čela.
Dok su se u lugarevoj kući kapetan i kapetanica svađali,
Lenočka se u dvorištu igrala sa svojim malim petlićem,
Pirikom, kojeg joj je poklonio upravnik dvorca. Upravnikova
žena Metka, koja u tome trenutku tuda prolaziše, upita
malu Lenočku: – Lenočka, šta radi Pirika?
Lenočka odgovori:
– Pirika sada spava.
Upravnica se nasmejala.
Ali, Pirika nije spavao, Pirika je samo nakratko bio
zaklopio svoje tačke.
Ðeneral je u pratnji pukovnika, stigao u Maribor.

Topografi su bili na terenu. Ðeneral je odmah pošao na
teren. Mada je bio obavešten da je đeneral stigao, kapetan
Aleksandar Konstantinovič se ipak malo iznenadi
đeneralovom dolasku.
Ðeneral Stevan Bošković, načelnik Vojno-geografskog
instituta u Beogradu, pregledao je terenske radove i izdao
neka naređenja.
Kad su se vratili s terena, kapetanica već beše završila
posao oko zakuske na ruski način. Ðeneral je bio mnogo
raspoložen. Guste borice oko njegovih očiju, koje su ličile
na male zrake, registrovale su đeneralove osmehe. Umor
koji je osećao pri odlasku, učinio je đenerala odmornim pri
dolasku. Ðeneral je ličio na detlića. Posle ručka, đeneral
požele da vidi kapetanovu decu, koja su se u tome trenutku,
sa posilnim Marjanom, nalazila u šumi, na gegaljki.
Ðeneral i kapetanica krenuše u šumu.
Pukovnik i kapetan su ostali, da porazgovaraju i
dokrajče zakusku.
Šuma je bila prijatna.
Lenočka, Vanjka i Pirika, ljuljali su se na ljuljašci na
grani bora. S njima beše i posilni Marjan, i ne znajući da je
đeneral stigao. Ljuljao se i Pirika, stojeći na Lenočkinom
krilu. A kad se ljuljaška zaljulja do kraja, Pirika bi prhnuo.
»To je moja najlepša uspomena iz detinjstva«, govorila je
Lenočka kasnije. »Taj Pirika je nezaboravan kao ljubav«,
govorila je Lenočka kad je imala četrdeset godina.
I Vanjka je hteo da se ljulja sa Pirikom, ali petlić nije
hteo da se ljulja sa Vanjkom. Zbog toga se Vanjka naljutio, i
nije dao Lenočki da se ljulja.
Pred Metkom, jednog dana Lenočka je dala svečanu
izjavu da će se udati za Piriku. »Volim ga«, rekla je »i udaću
se za petlića«.
– Koga ćeš, Lenočka, pozvati u svatove? – pitala je
Metka.
– Pozvaću mamu i tatu i čika-Majana, jednu vevejicu i
tetu Metku.
– A da li ćeš, Lenočka, pozvati i grofa? – Pitala je Metka.
– Neću pozvati gofa, jer kad dođe dija moju mamu.
Tada je Metka pocrvenela i ujela se za usnu. Bila je
odavno zaljubljena u grofa. Istog trenutka zamrzela je
kapetanicu, nije više volela njenu decu, i htela je od
Lenočke da otme poklonjenog Piriku. Pirika i devojčica nisu
se dali.
Upravnik dvorca stiže pred lugarevu kuću, gde su, za
stolom sedeli, pukovnik i kapetan. Upravnik prenese
pukovniku poruku grofa Šemborna da đenerala poziva u
posetu. Pukovnik reče upravniku da se đeneral neće mnogo
zadržavati, i verovatno neće moći učiniti posetu grofu, jer je
došao nakratko, da pregleda terenske radove i lično izda
neka naređenja. »U svakom slučaju, upoznaću đenerala s
grofovim pozivom«, kazao je pukovnik.
Ðeneral i kapetanica najzad se približiše boru s

ljuljaškom. U tome trenutku na ljuljašci je bio Vanjka. A
Lenočka je držala Piriku i plakala. Kad posilni Marjan
ugleda đenerala, pomisli od đenerala da je priviđenje.
Nemoguće da je to đeneral. Nemoguće da je đeneral tu. A
jeste đeneral. I jeste tu. Ipak, nemoguće je da je to đeneral.
Kad shvati da je to stvarno đeneral, posilni Marjan ukoči se
kao da se šlogira, te salutira. Devojčica se čudila šta to
najedanput bi Majanu.
Tada se Lenočka požali čiki sa zlatnim pletenicama na
ramenima, to jest đeneralu, da joj Vanjka ne da da se ljulja.
Petlić je svojim tačkastim, vrapčijim očima neprestano
posmatrao đenerala. Ðeneral upita Lenočku zašto joj brat
ne da da se ljulja; devojčica reče da ne da zato što Pirika
neće da se ljulja sa Vanjkom. Na reč Pirika petlić živnu još
više, i pogled s đenerala prenese na Lenočku, ali odmah
zatim važno pogleda đenerala, s visine. Niko i ne primeti
šta se dešava s petlićem, a da su primetili mogli su biti
jedan trenutak začuđeni.
Ðeneral se obrati Vanjki:
– Zašto ne pustiš tvoju malu sestricu da se ljulja?
Vanjka samo uvuče glavu u ramena, ali umesto njega
odgovori Lenočka: – On bi, čiko, hteo da se stalno ljulja, a
meni ne da nimalo da se ljuljam. Naredite mu, čiko, da siđe
s ljuljaške.
– Hajde siđi, dečko, da se malo ljulja tvoja sestrica –
reče đeneral zaustavljajući ljuljašku.
Vanjka još čvršće prigrli užad ljuljaške i reče đeneralu: –
Jebem ti, čiko, majku!
U tom trenutku posilni Marjan, koji je neprestano stajao
ukočeno, kao šlogiran, požele da propadne u zemlju.
A đeneral se nasmeja i reče:
– E, ovo dugo nisam čuo da mi neko kaže; e, ovo dugo
nisam čuo – a sitne se borice oko đeneralovih očiju
namrežiše, registrujući da se đeneral ponovo nasmejao.
Posilni Marjan je drhtao.
Ðeneral tada upita dečaka:
– A ko te je to naučio da tako kažeš?
– To me naučila moja baba Jela sa Ćukovca.
– Hajde sada siđi – reče đeneral – neka se malo ljulja
tvoja sestrica.
– Neću da siđem, to je meni Majan napravio!
– Koji Marjan? – upita đeneral.
– Ovaj ovde, moj Majan – reče dečak pokazujući na
posilnog.
Ðeneral pogleda Marjana, a Marjan ponovo salutira.
– E, odavno mi to niko nije rekao – još jednom reče
đeneral, odlazeći.
Ðeneral je protutnjao.
Tek što đeneral sa svojom svitom ode, u goste lugaru
Francu stigoše učitelj, upravnik pošte i njegova žena iz sela
Luče. Kad upravnik pošte ču da je tu bio đeneral i da je
malopre otišao, on ne izdrža a da ne kaže: »Zar vam nisam
govorio da malo požurimo!? Eto, vidite, da smo malo
požurili, mogao sam videti đenerala, samo malo da smo
požurili. Uh, majku mu, što nismo malo više požurili! Ti si
kriva, ženo, gegaš, kad ideš! Mogli smo se i slikati s
đeneralom, baš sam poneo aparat, kao da sam znao… Što bi
moj komšija, šoferčina gradskog saobraćajnog Janez pukao
malo od jeda! Jednom sam mu rekao: Gnjido, ko ti je kriv
što si šofer gradskog saobraćajnog!? Ko ti je kriv što nisi
upravnik Pošte? Ja lično voleo bih da vidim đenerala jer ga
nikad nisam video. I neće mi se za to ukazati prilika, a bila
se gotovo ukazala. Otišao je, kažete, tek pre korak. Sedeo
je, kažete, baš ovde gde ja sada sedim? Pa to je nemoguće.
A imao bih šta da popričam sa đeneralom. Pitao bih
đenerala šta vojska misli o poštama. Rekao bih mu da Pošta
uvek ima obzira prema vojsci. Vojska na Pošti ima pravo
preko reda isto kao iznemogli, bar u mojoj pošti u selu
Luče. To bi đeneral umeo da ceni. Ali šta vredi kad je
otišao!
Topografi su u Mariboru ostali još dva meseca.

Ubrzo počeše padati žute kiše, kada se topografi
vraćaju sa terena.
Aleksandar Konstantinovič sledeće godine dobi zlatnu
medalju za revnost.
Trinaesto poglavlje
ili
Galina
Galinu je stigla nesreća, paraliza.

U Zemunu je toga dana padala crvena kiša.
Kad Galina dobi paralizu, otrčaše po zubara Georgiju
Hristofera, Galininog poznanika. Ona je i rekla: »Idite po
doktora Hristofera!«
U trenutku kad su mu javili, doktor Hristofer je stavljao
arsen u kutnjak. Rekoše otvoreno: »Doktore Hristofer,
Galina je dobila paralizu, Galina traži vašu pomoć!« Doktor
Hristofer zastade za trenutak začuđen, a obrva mu se izvi u
korak crva.
Pomoć doktora Hristofera sastojala se u tome što je
sredio da Galinu prime u bolnicu. U bolnici je Galina ležala
samo dva meseca. Oduzeta desna strana njenog tela, skopni
brzo. Prosuši se, kao pastrma. Nožna kost dođe tanka kao
rebro. Da se ne bi u bolnici mučili oko paralizovane,
otpustiše je kući. Štake i jedna njena prijateljica behu joj pri
nozi.
Galinin muž Borisenko, treću godinu ne vraća se sa
Gardoša. Mada je jednom obećao Galini: »I kad umrem doći
ću da te vidim.« Galina mu je odgovorila: »Ne vraćaj mi se
mrtav!«
Živela je sa svojom paralizom, i nema, u kući, ograđenoj
železnim ružama. Galina je neprestano plakala. Bila je
toliko očajna da je htela da se otruje. Umesto nogom,
koračala je štakama. Tražila je da joj se kupi otrov za
pacove. Žena joj ne kupi otrov.
Jednom je Galina bila toliko očajna, pa je tako jako
kriknula da su joj popucale glasne žice. Od tog krika
zanjihao se luster. »Htela sam tako jako da kriknem da
eksplodiram«, napisala je kasnije Galina.
– Bi li išla negde, Galina? – pitala je jednom jedna njena
stara koleginica, službenica Čehoslovačke banke, kada je
došla da obiđe Galinu.
– Jedino na Gardoš – napisala je Galina.
Beše kraj leta, septembar, lep mesec za bolesne.

Neko pokuca na vrata Aleksandra Konstantinoviča u
Vinogradskoj ulici. Vologodceva otvori i ugleda jedan štap.
Štap uđe u kuću. Štap se neprestano osmehivao i klimao
savijenom glavom.
Vologodceva upita štap da li će kafu ili čaj. Štap objasni
da će čaj. Vologodceva pristavi samovar.
Dok se voda zagrejavala, štap je stalno hteo da nešto
kaže. Ali nije ništa govorio, samo je klimao povijenom
glavom i osmehivao se.
Uskoro je štap umočio u čaj svoju savijenu glavu i
srkutao.
Vologodceva je pitala štap: ko je, odakle je, šta hoće, da
li je došao namerno ili slučajno.
Štap je tada pokazivao na sliku Aleksandra
Konstantinoviča na zidu.
I pored toga, Vologodcevu nije napuštalo čuđenje.
Iz vana se tada vratiše Lenočka i Vanjka. Čim uđoše
rekoše:
– Mama, mi poznajemo ovu tetu!
Sada se štap osmehivao Vanjki i Lenočki.
– Pa koja je ovo teta? – pitala je majka.
– To je teta koja nam je davala bombona.
U znak odobravanja, štap je klimao povijenom glavom.
– A koja je ovo teta koja vam je davala bombona?
– Videli smo je nekoliko puta prošlog leta kad smo s
tatom išli na kej. Tata i ova teta su se pozdravili i
razgovarali. Tada nam je dala bombona. I slatko nas
poljubila u kosu. Jeste, to je ta teta, mama!
Štap tada objasni Lenočka donese olovku prve sveske.
Štap poče da hoće olovku i papira, iz pernice i papira iz
svoje da piše:
Ja sam Galina.
Pre godinu dana ja sam paralizovana. Oduzeta
mi je desna noga i ruka. Posle sam jako kriknula i
popucale su mi glasne žice, pa sam zanemela.
Oduzeta mi je i volja za život. Ja sam Galina, ruska
emigrantkinja. Poznajem dobro Aleksandra.
Konstantinoviča, vašeg muža. Mislila sam da je on
ovde, zato sam došla. Gde je Aleksandar
Konstantinovič? Valjda još nije na Gardošu? Srela
sam ga prošlog leta, na keju. Bio je zajedno sa ovo
dvoje dece. Lepa su vam deca, gospođo. Kako je
ime vašoj deci? Verovatno je devojčici ime
Mašenka? Ja sam sada ova Galina: pola Galine
Galina, pola Galine štake. Leva i desna Galina.
Došla sam kod vas s jednom molbom. Moja molba
glasi: da mi ustupite jednu sobicu kod vas, do moje
smrti. Moja smrt nije daleko. Zauzvrat ostavljam
vam svoju kuću u Oračkoj ulici, sa ogradom od
železnih ruža. Sa istom molbom išla sam kod
doktora Hristofera. Isto ovo pisala sam pred
njegovim očima. On nije pristao. »Mogu vam samo
staviti arzen u kutnjak«, rekao mi je. Meni ne treba
ni arzen ni kutnjak, rekla sam mu. Meni treba jedna
soba, i nega, do smrti, a to je svega nekoliko
meseci, možda najviše godinu. Ali, doktor Hristofer
nije hteo. Možda i vi znate doktora Hristofera,
gospođo. Verovatno ste i vi nekad vadili zub kod
doktora Hristofera. Istu stvar pisala sam još na tri
mesta. Ista stvar. Neće niko da me primi jedno
kratko vreme do smrti. Valjda svi misle da ću živeti
još dugo. Danas sam došla kod vas. Vi ste mi
poslednja nada. Moja smrt nije daleko. Mogli biste
me do te blizine izdržavati. Rekla sam, zauzvrat
ostavljam kuću. Što se mene tiče, ja bih već danas
rado na Gardoš. Ali smrt nešto odugovlači.
Gospođo, ako imate otrova za pacove, mogli biste
mi dati. Namnožilo se mnogo gada. Otkako mi je
pobegla mačka, ne mogu da živim od pacova. Bojim
se da me ne izgrizu. Ne zaboravite, kad pođem da
mi date malo otrova. Baš bi vam bila mnogo
zahvalna na tome. Ako odem pre nego što dođe
Aleksandar Konstantinovič, pozdravite ga, i dajte
mu ovo što sam napisala. Hvala vam na čaju.
Mašenka vam je slatka devojčica.
Galina.
Kada je Galina izašla u bašti se belela koza Harta, sa

dva jareta. Hartina deca su se igrala, preskačući majku.
Galina dugo gledaše belu igru jaradi.
Tek uveče Aleksandar Konstantinovič stiže kuči.
Kapetanica mu reče da je dolazila jedna žena, po imenu
Galina, koja je ostavila Ovo, pokazujući ono što je Galina
kazala olovkom.
Kad Aleksandar Konstantinovič pročita Galinin tekst,
reče:
– Moramo joj pomoći.
– U redu, i ja se slažem – reče kapetanica. Znaš li, Saša,
da je Galina tražila da joj dam otrova za miševe?
– Pročitao sam ovde. Pa jesi li joj dala?
– Kako da joj dam, kad Galina nije tražila otrov za
miševe nego za sebe. Ona je toliko očajna, Saša.
– Za dan-dva, dok sredimo sobu, izbacimo stvari iz nje,
pa ćemo je dovesti – reče Aleksandar Konstantinovič.
– Sutra ću već početi da sređujem malu sobu – reče
Vologodceva.
– Ne bi trebalo da jadna Galina crkne u Zemunu, ne bi
trebalo – naglasi Aleksandar Konstantinovič.
Ali, Galini ne trebaše ničija pomoć. Ona umre drugog
dana od dolaska u Vinogradsku ulicu. Osvanulo je jedno
lepo jutro u Zemunu, jutro kada Galina više nije morala da
ustane.
ili
Polkovnik roske kavalerije
Pukovnik Nikolaj Fedorov, šef kontraktualnih činovnika

Vojno-geografskog instituta, beše čovek malog rasta.
Pukovnik je voleo književnost, i u časovima slobodnog
vremena i u časovima očaja laćao se Puškina. Neshvatljivo
mnogo je voleo Puškinovu pesmu »Poltava«, koju je znao
napamet. Pukovnik je, kad se uvotki, imao običaj da kaže:
»Ja sam polkovnik roske kavalerije!« A kasnije je ovoj
rečenici dodao: »A šta sam sada!?«
Pukovnik Fedorov stanovao je u Zemunskim hotelima
»Central« i »Evropa«. Kasnije, kad su se vremena
zlopromenila, polkovnik roske kavalerije iznajmio je jednu
sobicu u Zemunu, na Trgu svinja.
Pukovnik Nikolaj Fedorov još je verovao u pobeđene
belogardejce, čijem je porazu i sam pripadao. Verovao je da
će se Donci ponovo dići, i bio je spreman da se vrati u
pomoć, ako se nađe koji sposoban general-ataman i Donce
digne na konje.
Dosta brzo je napredovao u belogardejskoj armiji, te je
dočekao poraz belogardejaca u činu pukovnika konjice. Da
je rat između belih i crvenih trajao još samo nekoliko
meseci Fedorov bi postao general konjice. U poslednjem
okršaju nije hteo da se preda, a mogao je to uz dobre
uslove.
Pukovi belogardejskih armija behu se rasturili u čete, i
to je bio vidljiv poraz i za slepca. Belogardejska vojska
poslednjih dana rata izgledala je kao usamljeni jutarnji
pramenovi proletnje magle, koje će do deset časova nestati.
Crveni su dobili po repu a belogardejci po glavi. Svaka
obnova četa u puk, čega je u belogardejskoj armiji bilo i
posle poraza, bila je obnova novoga poraza. Ali ni polkovnik
roske kavalerije Nikolaj Fedorov nije hteo da to prizna.
Nije, u stvari, hteo da se pomiri s tim, mada je video da
jeste tako. Njegov puk beše jedan od poslednjih koji se
rasturio u četu poraza. I polkovnik roske kavalerije Fedorov
dospe bez puka, na pristanište Rigu, na ostrvu Krimu, na
emigrantsku lađu. Lađe su plovile prema Americi,
izvanruskoj Aziji i Evropi. Crveni su ih saterali do lađa, ali
ih dalje nisu dirali. Neka ih, neka idu, neka otplove u
Rasulo!
Pukovnik Fedorov živeo je u Zemunu, i umesto generala

postao emigrant i šef kontraktualnih topografa i igrao šah.
Bio je nekoliko puta prvak u šahu na zemunskim turnirima.
Pukovnik je igrao šah sa svakim, čak i sa decom. Bilo je
nečeg neobičnog u njegovom načinu igranja šaha: kad bi
igrao šah sa decom on je i s njima igrao sasvim ozbiljno,
matirajući ih u drugom potezu. Protivnike u šahu nije
potcenjivao, nikom nije davao figuru fore. Davao je mat u
sedmom potezu slabim igračima, a sa partnerima se borio
do pobede ili najmanje do remija. Mada je samo pionima
mogao da pobedi Vanjku, pukovnik nije davao figure fore.
Ponekad bi mu Vanjka ukrao neku od krupnih figura, ali
pukovnik bi to primetio tek onda kad bi hteo tom figurom
da napravi potez. I kad bi video da te figure nema na šah-
polju, znao je da je figura ukradena, jer je znao da je Vanjka
nije mogao da »pojede«. Jednom kad su pukovnik Fedorov i
dečak Vanjka igrali šah (pukovnik je često dolazio kod
Aleksandra Konstantinoviča) dečak je Fedorovu ukrao
kraljicu. A desilo se to u trenutku kad je dečakova majka
pružala pukovniku krišku buterbrota, znajući da je gladan
još od juče. Kad Fedorov zakusi buterbrot, valjajući prvi
zalogaj u ustima, i kad htede da učini potez kraljicom i
dečaku tim potezom da mat, začudi se kad mu prsti videše
da kraljice nema na šah-polju. »Vanjka, gde že moja
kraljevina!?« upita pukovnik. Za Vanjkin sedmi rođendan,
pukovnik je Vanjki kupio jedan šah, a za osmi rođendan
kupio mu je knjigu »Džingis Kan«.
Čim prvi mraz zabeli, počinjali su svakodnevni dolasci

pukovnika Fedorova kod kapetana Aleksandra
Konstantinoviča. Zbog toga što je dolazio zajedno s
mrazom, Lenočka i Vanjka nazvali su pukovnika ded-Moroz.
U vreme jake zime pukovnik je satima sedeo kraj
šporeta, čitajući moskovsku i beogradsku »Pravdu«.
»Pravde na svetu nema, samo imaju novine koje se zovu
Pravda,« razmišljao je pukovnik.
Kada bi Vologodcevi polegali, ded-Moroz bi još ostajao
kraj šporeta da greje brke. Samotni pukovnik mnogo puta
ne bi ni odlazio u svoju sobicu na Trgu svinja. Prešao bi u
kuhinju Aleksandra Konstantinoviča, gde uvek beše jedan
mali stari otoman, i tu spavao do modrog jutra zime. Desilo
mu se nekoliko puta da je iz kuhinje prenosio pletenu
fotelju, koju je opleo ujak Mateja, do kreveta kapetanice, i
da tu, kraj tuđe žene, zaspi ili samo leži budan, da oseti noć
i ženu u blizini. I tek možda pred jutro da zaspi na jastuku
od ruke. Kapetan se ljutio zbog toga i naredio je pukovniku
da to više ne čini.
Kad prođe drugi rat, polkovnik roske kavalerije Nikolaj
Fedorov, nekadašnji zapovednik hiljadu konjanika, i
doskorašnji šef kontraktualnih činovnika Vojno-geografskog
instituta, postade, u ruskoj crkvi u Zemunu, crkvenjak i
pojac. Ostao je bio bez penzije, jer je bio nešto govorio
protiv pobednika, nalio se votke i govorio protiv pobednika,
i kazniše ga pobednici još jednim porazom, ostaviše ga bez
penzije. Teška kazna, doživotna robija! Stoga polkovnik
roske kavalerije ode u rusku crkvu u Zemunu, zamoli da
bude crkvenjak, i već istog dana je čistio crkvu, nosio
kadionicu, palio kandila i sveće, a nešto kasnije počeo i da
peva u crkvenom horu.
Pojac Nikolaj Fedorov pevao je zajedno sa jednim
slepim Rusom, četkarom, koji živeše u Domu slepih u
Zemunu. Pojac Fedorov beše još uvek zadržao svoju sobicu
na Trgu svinja. (Kad je umro, nije prošlo mnogo vremena, a
Opština je prodala njegov grob.) Njih dva, jedan bivši
pukovnik, i jedan bivši četkar, jedan već bolestan, a jedan
odavno slep, pevali su crkvene psalme složnim nesrećnim
baritonom.
Crkvenjak i pojac Nikolaj Fedorov dobijao je bedni
crkveni honorar, a narod mu davaše, pobožni Zemunci,
kolača i vina, a crkvenjak uzimaše, zahvalan i srećan, i
nosaše u svoju sobicu na Trgu svinja.
Nešto kasnije pojcima, Fedorovu i slepom Rusu,
pridruži se, zbog neke svoje nevolje, jedna Ruskinja po
imenu Marija Mihajlovska, udova na Gardošu počivšeg
Nekog.
Jednog dana Nikolaj Fedorov posla poruku na kuću
Aleksandra Konstantinoviča. »Dolazite!« glasila je poruka.
Vologodcevi dođoše u sobicu na Trgu svinja, i zatekoše
Fedorova žutog kao limun. Nikolaj Fedorov tada zaplaka.
Nekoliko suza krupnih kao rosokap skliznu mu niz lice,
linijom bora. Pojac se požali da ne može da mokri.
Ded-Moroz beše oboleo od uremije. Govorio je da ima
takve bolove da je već nekoliko puta hteo da prereže vene.
Uzimao je britvu, nanosio je na vrat, i trebalo je samo da
povuče. U poslednjem trenutku predomislio bi se, pa bi se
britvom samo obrijao.
Fedorov je zamolio Aleksandra Konstantinoviča da ode
sa ženom u Bolnicu, i da tamo zamole bele da ga prime u
bolnicu. Inače, prerezaće vene.
Nikolaj Fedorov, polkovnik roske kavalerije, bi primljen
u Bolnicu milosrdnih sestara. Ležao je u bolnici samo
mesec dana, i iz bolnice ga otpustiše, ali mrtvog.
Pojac Fedorov beše prenesen u rusku crkvu u Zemunu,
gde je prenoćio. Poslednji konak na Zemlji, tom ogromnom
besmislu.
Pojca Fedorova opojala su dva sveštenika, jedan
sveštenik beogradske ruske crkve i jedan sveštenik
zemunske ruske crkve, i hor zemunske ruske crkve, u kome
pevaše Marija Mihajlovska i slepi četkar.
A iz Harišove kapele na Gardošu, polkovnika roske
kavalerije odneše u raku, u Rusku parcelu, u emigrantsko
groblje.
Nikolaj Fedorov odavno ne postoji ni u životu, ni u
groblju.
Petnaesto poglavlje
ili
Zinaida Mihailovna
Zinaida Mihailovna stavljala je na kosu plavu mašnicu,

leptira od svile.
Bila je Zinaida lepa i bila je svesna svoje lepote. Usne je
mazala jarkocrvenom bojom, i boja Zinaidinih usana bila je
slična boji raspučene trešnje. »Vaše su usne krvave,
gospođice«, rekao je Zinaidi neki mangup. Vrlo rado bismo
naveli ime toga pokvarenjaka, ali pokvarenjaci nemaju
imena.
Zinaida je volela poeziju. Znala je napamet
Njekrasovljevu pesmu »Ko u Rusiji dobro živi«, gde je
opevan životopis Jakoma Nagoga.
Zinaida Mihailovna bila je žena Sergija Gričkova,
zemunskog gravera. Imali su malu zasebnu dvorišnu sobu,
jednu od onih hiljadu sobica koje je imao Zemun. Na
vratima je stajalo: GRAVER.
Predsoblje te sobice bila je graverska radionica. Iz
graverske radionice ulazilo se u spavaću sobu, koja je
istovremeno bila i kuhinja, dnevna soba i salon. Na zidu je
stajalo ogledalo veličine Zinaide, koga su zaklanjala vrata
kad se otvore. Tu su još bili jedan krevet, jedan stočić i
jedna komoda, dve stolice i dva očaja.
Jednom se Zinaida tako divno doterala i tako divno
napila. Zagrlila je svoga gravera Sergija Gričkova i govorila
mu: Ugraviraj mi, graveru moj, ugraviraj mi na čelo
Puškinove stihove: »U Poltavi nema lepotici Mariji ravne.
Ona je sveža kao proletni cvet odnegovan u senci dubrave.
Usta njena kao ruža rude«.
Ugraviraj mi, graveru moj, niz nogu mi ugraviraj Volgu!
Ugraviraj mi jedan poljubac na usnu, svoj poljubac, lepi
Sergije.
Ugraviraj mi na tamnom bregu dojke, ugraviraj mi
dodir.
Na stomaku ugraviraj mi Rusiju.
Ugraviraj mi lik Staljina na jednom mestu.
Sergije Gričkov, graveru zemunski, ugraviraj mi na
dlanu ogledalce.
Hej, čuješ li, ne pij toliko, lepi moj emigrantu!
Ugraviraj mi na noktu: Zinaida.
Na jagodicu ugraviraj mi suzu, jednu veliku suzu, lepi
moj Sergije, suzu veliku kao trešnju.
Ugraviraj mi na levoj ruci Don, neka mi izvire iz srca,
Don.
Čuješ li, graveru, ovamo tu flašu, ugraviraj mi svuda po
telu loknice, hoću da budem tvoje lepo jagnješce.
Evo, kunem ti se, lepi moj Sergije, ugraviraj mi na čelo
tu misao, slušaj, emigrantu, kunem ti se, Sergije, da će
Koba jednog dana doći u Jugoslaviju da nas sve postrelja.
Doći će Koba, lepi moj Sergije, jednog dana, i postreljati
svoje emigrante. Kunem ti se, Sergije, osećam da će se tako
svršiti s nama. Zato pijmo, bez prestanka, sve do tog časa,
lepi moj Sergije Gričkov!
ili
Smrt
Hajdemo, kapetane Aleksandre Konstantinoviču,

hajdemo, slavni topografe na jedno brdo, na moj Gardoš,
kapetane, na brdo svih Zemunaca, što se začeše u
Ćukovačkom vinogradu i drugim mestima. Govorila je Smrt.
Biće ti lepo na mom brdu, kapetane, bićeš sam i
spokojan, Aleksandre Konstantinoviču. Na mome brdu,
topografe, neće ti trebati visinomeri ni daljinomeri, ni beli
topografski suncobran. Na mome brdu nema
trigonometrijskih tačaka, slavni topografe sa zlatnom
medaljom za revnost.
Biće ti dobro na mome brdu, Aleksandre
Konstantinoviču. Na mome brdu nema Savinskih Alpa, ni
Kranja, ni Zvornika, ni Maribora, ni ljubomore, ni reke
Kokre. Ni reke Kokre, kapetane, u koju si hteo da skočiš
jednom, kad ti beše teško. Uzalud si hteo da se predaš
bistroj Kokri, jer ja, tvoja Smrt, nisam bila u reci Kokri.
Godina mene, tvoje smrti, hiljadu devetsto šezdeset četvrta
je, kapetane. I evo došla sam da te pozovem na moje brdo
Gardoš, brdo svih Zemunaca. Hajdemo, kapetane, na moje
brdo!
Biće ti sjajno na mome brdu, na mome spokojnom
Gardošu, brdu nad svim brdima Života.
Kažem ti, kapetane, topografe moj, koji si u kartu
Zemuna ucrtao i moje brdo, biće ti lepo na Gardošu. Na
mome brdu neće te pržiti sunce ni kvasiti kiše, kao na
slovenačkim planinama i bosanskim brdima.
Aleksandre Konstantinoviču, ruski emigrante, primiću

te na moje brdo, kao svakog Zemunca što primam. Jer na
mome brdu, kapetane, svi su jednaki: svi oni koji dođu sa
različitih brda života na mome brdu budu jedno brdo.
Primiću te zato, emigrante, kao najrođenijeg Zemunca,
kao najbližeg stanovnika kraj moga brda, primiću te kao što
bih na moje brdo primila nekog iz Grobljanske ulice, kraj
Gardoša.
Aleksandre Konstantinoviču Vologodcev, iako si rođen u
Vinici, u Ukrajini donskoj, primam te kao da si rođen u
Grobljanskoj ulici što prolazi ispod moga brda, kuda na
Gardoš stižu Zemunci iz Donjeg grada. Pa primila sam na
moje brdo i mnoge druge emigrante sa vetrovitih
meridijana Sveta! Ovde na mome brdu je i tvoj prijatelj
Nikolaj Fedorov, polkovnik roske kavalerije, koji stiže na
Gardoš u činu crkvenog pojca. Ovde je i pukovnik Palkin,
takođe emigrant. Ovde je i baba-Roza, Nemica katoličke
vere. I babuška Katarina Orlova, čaraparka. Ovde je i slavni
Macedonski, kamenorezac, koji građaše brdo. Primiću i
tebe, Aleksandre Konstantinoviču, kao svakog drugog što
primam.
Zato obljubi ženu još jednom poslednji put. Pređi u njen
krevet poslednje noći svoga života, i reci: sutra će me Smrt
pozvati na Gardoš, evo došao sam u tvoj krevet poslednje
noći moga života po poslednju ljubav.
Doći ću ti sutra u pohode, ujutru, kad se budeš
probudio. Znam, Aleksandre Konstantinoviču, i ti bi voleo,
kao i svi drugi, da te pohodim u snu. Ali svi nemaju takvu
povlasticu na ovome svetu. Moraćeš me, kapetane, malo
gledati u oči. Toliko, da znaš.
Evo, Aleksandre Konstantinoviču, osvanulo je i tvoje

poslednje jutro. Popij svoj poslednji čaj, Aleksandre
Konstantinoviču. Tako, popio si čaj, sad se vrati u krevet.
Vrati se u krevet, mada je jutro, mada si malopre ustao.
Vrati se u krevet, da ne bi pao, kapetane.
Ne pij nikakav lek, ovoga puta neće ti pomoći.
Lezi još malo, gledaj kroz prozor, pogled kroz prozor je
lep, kapetane. Vidiš prolazi svet, lep i odvratan
istovremeno. Pogledaj još jednom Vinogradsku ulicu. Na
mome brdu nema ulica, topografe. Imaju staze kuda
prolaze živi. Groblje je grad mrtvih kuda hodaju živi. Da li
si, kapetane, nekad dolazio živ na moje brdo? Verovatno si
dolazio. Morao si tada primetiti da Gardoš liči na gradić.
Svet koji dolazi na moje brdo, obučen je u crno, to je propis.
Mrtvi ne dolaze u crnoj odori; kad pođu na moje brdo oni se
obuku kao da polaze na bal.
Hvata li te strah, Aleksandre Konstantinoviču?
Vidim, hoćeš da kažeš nešto svojima. Evo, oni ti prilaze,
ti im reci šta hoćeš, to je tvoja stvar, u to ne ulazim. Ljubiš
Lenočku i Vanjku. Lenočka je prekrasna devojka. Vanjka
velik momak.
Aleksandre Konstantinoviču, ne ljuti se na svoju ženu
što i ona neće krenuti s tobom na moje brdo. Pa ona je, to
znaš, dvadeset godina mlađa od tebe. Kad prođe tih
dvadeset godina, i još kad prođe godina, tek ću je onda
pozvati na moje brdo. Ona još ima posla na Zemlji. Ko će
voleti bilje, kad nje jednog dana ne bude? Doći će i ona, ne
brini. Dotle, ona neka bude živa, i neka ti donosi cveće na
grob. I Galina bi ti donosila cveće da nije umrla. Ovde leži
kraj Pelagije Daškovske, bez paralize. Volela te je Galina.
A sada, kapetane, opruži se više, i pomalo koči. Tako,

topografe. Smiri se, ne okreći glavu na jastuku, ne šaraj
očima.
Prekrsti ruke, Aleksandre Konstantinoviču. Tako, vidiš.
Sad si stigao do Raskrsnice Života i Smrti. Došao si
dotle možda malko pre vremena, ali ni mlad nisi stigao.
Žurio si, brate, sam si žurio, ko ti je kriv! A moja raskrsnica,
topografe, nije kao ona u životu: da staneš, i gledaš nebo,
gledaš predvečerje, sunce i ptice. Ova je raskrsnica
drugačija, Raskrsnica Zivota i Smrti. Vidim, još si živ.
Pa dobro, kad si još živ, da ti još nešto kažem. Prvo da ti
kažem da ne vodim ovakav razgovor sa svakim. Sa
Raskrsnice Života i Smrti većinu šaljem na moje brdo, bez
reči. Ponekad samo, što mi se desi u pedeset godina
jednom, započnem razgovor sa umirućim. Budi srećan,
Aleksandre Konstantinoviču, što si to sada ti. Sudbina?
Sreća? Zasluge? Nešto jeste! Bio si ipak Covek. Toliko, bio
si Covek. Meni tvoje zasluge u Vojno-geografskom institutu
nisu toliko važne. Tvoja me zlatna medalja mnogo ne
interesuje. U redu, zaslužio si, verovatno, i neka su te
okitili. Donosio si reljefe u Institut. Međutim, meni si ti
važan, kao biće. Sve ostalo, uglavnom, otpada. Smejem se,
topografe, kad čujem šta sve govore nad rakama nekih
ljudi. Skoro za svakog kažu: veliki gubitak. Što se lažemo,
Aleksandre Konstantinoviču! Ili je posredi večna zabluda?
Šta sve čovek može sebi da dozvoli, kakva poniženja! A
možda će brdo života biti srećnije kad neki Veliki Gubitak
dođe na brdo smrti! Ali Veliki Gubitak odmah zameni
budući Veliki Gubitak. Tako je na brdima života.
Na Raskrsnici Života i Smrti boravi se dugo, ili malo.
Umire se godinama, ili se umre odmah. Ti ćeš umreti
odmah. Na Raskrsnici Života i Smrti zadržaćeš se samo
jedno jutro. Zaslužio si to, kao što si zaslužio zlatnu medalju
za revnost. Malko «e ljutim na tebe, Aleksandre
Konstantinoviču, što nisi odbio tu medalju. Iako te je za
medalju predložio ministar vojske i mornarice. Trebalo je
da to odbiješ, da kažeš: zaslužio sam, ali neću. Nisi smeo?
Ili možda nisi hteo? Ako nisi smeo, nisi za medalju. Ako nisi
hteo, opet nisi za medalju. Toliko o tvojoj medalji, koju nije
trebalo da dobiješ. Dok si još živ, zamoli da ti je ne stavljaju
na sanduk, čemu to? Pogotovo je nemoj poneti u grob, kao
mnogi.
Sa Raskrsnice Života i Smrti, ti ćeš uskoro krenuti

putem smrti. U stvari, krenuo si. Drži ruke na prsima,
prekrštene, kapetane. Mrdaš mi se nešto.
Nadam se da ti je ključni životopis prošao ispred očiju.
Skoro ceo život si proživeo još jednom, drugi put, ali samo u
jednom trenutku. To je film života svakog čoveka. Zato sam
se postarala je, Smrt, u dogovoru sa Životom.
Na moje brdo nećeš ići peške, ali, bogami, ni konja
nećeš jahati.
Ja, Smrt, velika sam zato što ti nećeš znati da si umro.
Ti znaš da ćeš sada umreti. Znaš da ćeš umreti. Znao si to
otkad si spoznao da si čovek. Ti znaš da ćeš umreti, ali ipak
ne znaš da si umro. Jer kad bi znao da si umro, samim tim ti
ne bi bio mrtav nego živ. U tome je moja veličina.
Znam od prapočetka sebe, stara sam koliko i Planeta,
možda koju godinu mlađa, znam da me niko ne voli, pa čak
ni samoubice. Kad bi život bio večan, verujem da se niko ne
bi ubio.
Mene, Smrt, niko ne voli, ali se, skoro svi, osmehnu, kad
pođu na moje brdo. Valjda zato što na mome brdu vlada mir,
spokoj. To je veoma potrebno ljudima, Aleksandre
Konstantinoviču. Svet je pogan! I na brdima života nema
mira.
Slušaj, kapetane, nije naređenje! Može biti da mi nećeš

verovati. Ja, Smrt, jesam tvoj život. Ne, ne nadaj se, nema
života na mome brdu. Raj i pakao to je koještarija. Zagrobni
život – takođe. Toga na mome brdu nema. Uostalom, uskoro
ćeš videti da je tačno ovo što ti govorim, već sutra ćeš biti
na Gardošu; kad misle da te sahrane tvoji: danas ili sutra?
Pomenula sam da sam ja, Smrt, tvoj život. Rekli smo:
život nije večan. Ali pretpostavimo da je život večan. Da li
smatraš, Aleksandre Konstantinoviču, da bi ti bio rođen da
je život večan? Ne, ne bi bio rođen! Zato sam ja, Smrt, u
suštini Život. To je ono što sam htela da ti kažem. Da nema
mene ne bi bilo ni tebe. A to što ćeš umreti, to je drugo, to
je tako. Zar bi bio tolika svinja da poželiš da ne umreš!?
Još šezdeset otkucaja, još poslednjih šezdeset otkucaja

preostalo je tvome srcu. Minut života. Eto šta je budućnost!
Ne osluškuj desnim dlanom srce svoje, kapetane. Daleko je
sada srce tvoje, u dubinama umiranja. Vi prisutni zapalite
sveću, neka gori simbol prolaznosti života. Eto, Aleksandre
Konstantinoviču, srce ti je stalo, ti si izdahnuo, sutra ćeš na
moje brdo Gardoš, brdo svih Zemunaca.
TREĆI DEO
ILI
DRUGO STRADANJE
Prvo poglavlje
ili
Veliki trenutak
Najpre je išla jedna manja grupa sveta, jedna manja

grupa od kafane »Šaran«. Jedna manja grupa sveta.
Pa je išla od kafane »Venecija« jedna druga manja
grupa. Grupa sveta.
Pa je odnekud išla još jedna grupa sveta. Treća manja
grupa.
I sedma išla veća grupa sveta. Sedma išla grupa.
I još išlo sveta, mnogo grupa sveta. Mnogo većih grupa.
I išle su grupe sveta u jednu grupu sveta. U onu prvu

grupu sveta.
Išli su potoci sveta, potoci sveta, potoci sveta. U reku
sveta. U Savu ljudi. U Dunav ljudi.
A ispred reke sveta išao je Benjamin Levi, mali
krivonogi krojač i Jevrejin.
Zemunci su ga znali kao tihog krojača, koji je dolazio
mušterijama kući, da uzme meru, i koji nije mnogo zakidao
na štofu, koncu i vremenu, kao većina zemunskih krojača,
koji je odlično peglao i bio tačniji od gradskog sata.
A sada je Tihi išao ispred mase, prvi, nakostrešen kao
bodljikavo prase, rukama i glasom, uopšte celom svojom
pojavom, pretio, čini se, samome Bogu. Bio je zapet kao
strela, naduven kao mehur, lak kao krilo. Hrlio je. U njemu
se spojio prkos prezenta sa osvetom perfekta. Nije mu
trebala bomba, mogao je da eksplodira sam. Bio je storuk,
stonog i stoglas. Činilo se da će da poleti kad digne ruke u
vodorav. Činilo se, preobraziće se u anđela.
On je bio takav da su od samog njega mogli da naprave
barikadu.
Benjamin Levi, koji je predvodio zemunske Martovske

demonstracije vikao je neprestano »Dole! Dole!« I reka
sveta vikala je »Dole! Dole!« Bila je to demonstrantska
pesma, koja je ličila na ho-ruk!
– Dole Hitler! Dole Hitler! – vikao je Jevrejin Levi,
tukući rukama firera u vazduhu.
Potom je neumorni demonstrant Levi, vikao: – Gutaće
Hitler knedle!
Na glavnom transparentu, iznad ruku dignutih u
pobunu, videli su se, ugljenom nacrtani Hitlerovi brčići.
Tada Benjamin Levi zapali transparent, i Hitler je goreo.
(Ne mnogo godina posle, Hitler je stvarno goreo. Zar se ne
bi moglo verovati da je taj transparent nagovestio takvu
smrt Hitlera?) A policija je tukla i razgonila, tukla i
razgonila, tukla i razgonila, talase Dunava ljudi.
A demonstranti su nastupali nepokolebljivo, bez rasula,
ujedinjeni protestom, gordo i nesebično, obasjani svetlošću
velikog trenutka, dodirivali rukama nebo i vikali: »Bolje
rat!« i vikali »nego pakt!«
Drugo poglavlje
ili
Bombardovanje
Šestog aprila, uoči prvolista, držeći u ruci obojeno jaje,

Aleksandar Konstantinovič, u dvorištu u Vinogradskoj,
sedeo je zajedno sa polkovnikom roske kavalerije Nikolajem
Fedorovom, majorom Ivanom Veselovom, kapetanom
Mihailom Sinjavinom i jutrom.
Vreme je bilo svečano mirno, kroz plavu zenicu
pretproleća teklo je toplo mleko dana.
Na baštenskom stolu, među jajima i uspomenama,
stajala je flaša s popijenim dnom. Votku im je točila
Nostalgija, emigrantska konobarica.
I kad htedoše da kažu za treće jato aviona, kad htedoše
da kažu »Proba!« – začuše bombardovanje Beograda, kišu
od bombi po krovu grada.
Sve se, u jednom trenu, prelomi. Promeni.
Mir dana ubijen bombama, najavio je novu veleružnu
građevinu Vremena.
Život pođe drugim tokom, krvotokom.
Aleksandar Konstantinovič zgrabi Lenočku i Vanjku, i
svi pobegoše u sklonište, u lagum na početku Ugrinovačke
ulice.
Hitlerove ptice spustiše se i nad Zemunom.
Ana Titova, profesorica francuskog u zemunskoj
Gimnaziji, kćerka teologa Titova, koji je pročitao Bibliju sto
trideset sedam puta, i koji je tvrdio da je Hristos rođen na
Kavkazu u gnezdu orla a ne u jerusalemskim jaslama, žena
zemunskog advokata Darijevića, sa advokatskom
kancelarijom iza Šacine »Gvožđare«, poginu od bombe pale
na njihovu kuću niže Gardoša, i u nedostatku stolara i
drugih sandučara, sanduk joj, uzak, u koji su je jedva
ugurali, napraviše zatvorenici, verovatno jedini na svetu
koji su se iskreno obradovali ratu.
– Pobegao kralj! – reče Aleksandar Konstantinovič.
– Propalo kraljevstvo! – dodade pukovnik Fedorov.
Major Ivan Veselov dospe u zarobljeništvo, u Aušvic,
gde je imao priliku da vidi grupnu smrt.
Aleksandar Konstantinovič preseli se u kuću majora
Veselova, u Ugrinovačkoj 20, odakle ga, pod optužbom da
ima štampariju, odvedoše gestapovci.
Pukovnik Fedorov ostao je i dalje u svojoj sobici na Trgu
svinja, gde su ga pohodila sećanja na belogardejsko doba,
kojom prilikom je jedne noći plakao za pogašenim
ognjištima Kozaka, i u snu vodio svojih hiljadu konjanika, u
boj.
Oficir i slikar Uhlik, koga rat zateče u Zagrebu, u koji je
došao iz Zemuna, i dalje je pisao svakodnevno po jedno
ljubavno pismo i uzaludno slao Mediki, u Zemun. Uhlikova
pisma čitali su zemunski poštari, jer Medika više ne beše na
staroj adresi.
Benjamin Levi, jedno vreme nosaše žutu traku, oznaku
da je zabranjeni Jevrejin, sve dok jedne noći krajem jula
1942, meseca stradanja zemunskih Jevreja, nije odveden,
zajedno sa šest stotina žutih traka, u Staru Gradišku i
Jasenovac, u logore nepovrata. Pošto niko, za četiri godine,
ne dođe da ih oslobodi, a nadali su se, toliko su se nadali da
im je nada postala veća od muka, u Jasenovcu je Benjamin
Levi još jedino sanjao da digne demonstracije u Gubilištu.
Pošto je i sam shvatio da je to nemoguće, da april u
Jasenovcu nije isto što i mart u Zemunu, izašao je jedne
noći, ko zna kako, u dvorište Logora, i sam demonstrirao,
dok su stražari mislili da je poludeo, smirili ga kundacima i
vratili natrag. Pripreman za smrt, Benjamin Levi je mirno
stajao u mrtvom dugoredu, i ravnodušno, bez nade, ušao u
gasnu komoru. Poslednje što je video na filmu sećanja bio je
zapaljeni transparent.
Treće poglavlje
ili
Sporazum
– Vologodceva, kako vam se sviđa moja uniforma? –

pitao je jedan mladi domobran.
– Baš mi se ne sviđa – reče Vologodceva.
Mladi domobran tada reč:
– Za dom spremni!
– Domobrani mi se ne sviđaju – reče Vologodceva.
– A sviđaju li vam se Nemci? – upita tada domobran.
– Gospođa Julka, ooo gospođa Juulka, dođite da čujete
šta meni vaš sin govori.
– Sram te bilo! – reče Julka svome domobranu, kad
dođe. – Sram te bilo, gospa Bojana hoće da ti pomogne da
te nekako izvuče iz te vojske domobranske i ustaške, a ti
tako gospa-Bojani. Gospa Bojana, nemojte mu to nikada
oprostiti.
Josip Domobranko ode smejući se. A Vologodceva i
gospa Julka ostaše da razgovaraju. Prvo porazgovaraše o
tek pristigloj boraniji, i šta koja kuva u loncu, pa pređoše na
šta nam se kuva u životu.
– Gospa Bojana, kako da iščupam svoga Josipa iz
domobrana?
(Slab je to koren, možda bi se mogao iščupati.)
Gospa Bojana reče:
– Moraćete, verovatno, platiti, gospa Julka.
– Pa nek platim, gospa Bojana, platiću ako treba. Imam
jednu njivu u Slankamenu. Plodno tlo. Fina njiva, gospa
Bojana. Stvorena za vinograd.
– Pa prodajte je, gospa Julka.
– To sam i mislila, gospa Bojana. Ali, ko da kupi njivu,
kome je do njiva, u ratu? Kome je do torbe kad je glava u
torbi?
– Gospa Julka, naći će se neko.
– Daj bože, gospa Bojana.
– Ne brini, samo ti oglasi da prodaješ, eto kupaca kao
komaraca. Još jedino vredi zemlja, ona je trajna imovina.
– Već sad me duša boli zbog te njive u Slankamenu.
Vinograd bi tu bio, gospa Bojana, čokot na čokotu. Afusali
bi na toj njivi rađao! Duša me zaboli kad pomislim da je
moram prodati.
– Ne tugujte, gospa Julka. Dok je glava biće i kapa.
Spašavajte sina.
– Pa, gospa Bojana, šta da radim, kad prodam njivu?
– Novac stavite u koverat i idite kod pukovnika
Gvozdenovića.
– Kod pukovnika Gvozdenovića? Je 1’ tako rekoste,
gospa Bojana, kod pukovnika Gvozdenovića?
– Jeste, kod pukovnika Gvozdenovića, gospa Julka.
– Dobro, dobro, gospa Bojana, hvala, gospa Bojana,
zapamtiću. Kod pukovnika Gvozdenovića, kod pukovnika
Gvozdenovića, kod pukovnika Gvozdenovića. A gdje je
pukovnik Gvozdenović, gospa Bojana?
– Pukovnik Gvozdenović je u Komandi grada.
– Dobro, dobro, Gospa Bojana, u Komandi grada. U
Komandi grada, u Komandi grada, u Komandi grada. A
kojeg grada, gospa Bojana, kojeg grada?
– U Komandi grada Zemuna.
– U Komandi grada Zemuna, u Komandi grada Zemuna,
u Komandi grada Zemuna. A kako rekoste, gospa Bojana da
se zove pukovnik?
– Gvozdenović. Pukovnik Gvozdenović.
– Gvozdenović. Gvozdenović. Gvozdenović.
Gvozdenović. Pukovnik. Pukovnik Gvozdenović, pukovnik
Gvozdenović, pukovnik Gvozdenović. Ali, gospa Bojana, šta
da kažem kad odem kod pukovnika?
– Kad uđete, recite: Za dom spremni! – i dignite ruku,
znate ono kako hitlerovci…
– A ne, ja to ne mogu, gospa Bojana, ja to ne mogu!
– Šta, gospa Julka, ne možete?
– To, gospa Bojana, ne mogu da dignem ruku i da
kažem: Za dom spremni!
– Pa šta vam je ruci, boli li vas ruka, gospa Julka, kad ne
možete da dignete ruku?
– Ne boli me ruka, ali ne mogu onako da dignem ruku.
– Slušajte, gospa Julka, sin vam je u pitanju, vaš Josip
Domobranko. Vi morate to da kažete, ako hoćete da vas
primi pukovnik Gvozdenović.
– A-ja, sveta Marija, kako da podignem onako ruku, kad
će me srce zaboljeti!?
– Srce je na levoj strani, a desna se ruka diže – šalila se
Vologodceva.
– Moram li to reći? I dići onako ruku?
– To morate učiniti ako želite kod pukovnika
Gvozdenovića. To je jedini put da spasete sina.
– A kako da mu predam novac, kako da mu predam
svoju njivu u Slankamenu?
– Lepo, predate novac. Koverat s novcem stavite
pukovniku u džep.
– A-ja, sveta Marija, kako li će sve to da ispadne?
Otišla je u Slankamen i prodala njivu, lako. Kupac je

zaključio da njivu prodaje nevolja i cenjkao se mnogo. Julka
je spuštala cenu sve dok njiva nije ispala prejeftina. Ali,
dovoljno za pukovnika Gvozdenovića!
– Gospaaa Bojanaaa, prodala sam njivu!
– Sada idite u Komandu grada.
– Idem – reče Julka, uz put govoreći – pukovnik
Gvozdenović, Komanda grada, pukovnik Gvozdenović,
Komanda grada. Aja, sveta Marija, kako će sve to ispasti!?
Vratila se zadovoljna. Ipak, malo tužna zbog njive,

stvorene za čokote afusalija.
– Goospaaa Bojaanaaa, bila sam kod pukovnika

Gvozdenovića!
– Pa šta je bilo?
– Sve je bilo onako, gospa Bojana, kako ste mi vi rekli –
reče Julka.
Sedoše za baštenski sto, i Julka, nalakćena, podbočivši
glavu dlanom, zbog tuge za njivom, stade da priča: – Došla
sam, digla ruku kao Ante i rekla: Za dom spremni! A-ja,
sveta Marija, pomislila sam, kako li sad izgledam? I stala
sam, ukopano, kao vojnik. Drhtala sam, pa sam pomislila: a-
ja, sveta Marija, možda ću pasti! Tamo za stolom, zelenim
kao moja njiva, daleko od vrata sjedio je gospodin pukovnik,
sa razmaknutim očima. Boju očiju nisam mu vidjela,
vjerovatno je zelena. Pukovnik Gvozdenović reče:
»Nevoljnice, izvolite reći s kojim dobrom kod mene?« I ja
onda, a sve kršeći ruke od zbuna, kažem pukovniku: Imam
sina, pukovniče grada. Imam sina mlada, sina jedinca.
Plavog ovako kao vi. A-ja, sveta Marija, šta rekoh! – rekoh
sama sebi tako kad mi pukovnik reče »Ne poredite sa
mnom nikoga!« Gospa Bojana, ujela sam se za usnu tako,
da sam se jedva uzdržala da ne kažem »ju!« A-ja, sveta
Marija, šta bi bilo da sam rekla »ju!«? Ju! Jadna, dobro je
što to nisam rekla! Mislim da sam vidjela iskricu osmijeha u
uglu pukovnikovih usana. Ju! Pa zar se i pukovnik
osmjehuje? – pomislila sam. Tu sam stala, pa dalje ni
makac. Gledam preda se, kršim prste. A-ja, sveta Marija,
šta će sad da bude? Hoću da kažem a ne znam šta bih
rekla. Pukovnik ćuti i čeka, vidim čeka da kažem šta sam
htjela kazati. Ćutim i ja, lomim prste, gledam u vrh obuće,
najradije bih da prhnem nekud. Pukovnik me posmatra,
vidjeh mu opet onu iskru. A-ja, sveta Marija, šta me snađe!
Počela bih, ne znam kako. Ne sjećam se ni šta sam prije
rekla. Tek čuh pukovnika kako ponovo reče: »Nevoljnice,
kojim dobrom kod mene?« Glas mu beše strog, ne vidjeh
mu više onu iskru. Počeh. A-ja, sveta Marija, ne počeh, prvo
digoh ruku kao Ante, i rekoh: Za dom spremni! Pukovnik
reče: »Hajde, hajde, nevoljnice, ne diži tu ruku više, ne
mlataraj! Pričaj što si došla!« Počeh: darujte mi dijete,
pukovniče grada, darujte mi hranitelja moga, moga Josipa
Domobranka, u vašoj je vojsci, u vašoj volji, a jedinac mi je,
i sama sam, treba mi, i trebam mu, stara sam a mlad je.
Pukovniče Gvozdenoviću, komandante Zemuna, ištite šta
treba, sin mi treba. Spremna sam. Spremila sam, vojni
gradonačelniče. Imam, i daću. Ne žalim. Ovdje se nalazi
moja njiva, u ovoj koverti. Njiva je iz Slankamena, afusali
može na njoj. Voljela sam njivu, ali sin mi je miliji. Vaša je
moja njiva u koverti, ako je moj sin moj. Pukovniče
Gvozdenoviću, komandante domobrana, cvijetu naroda
diljem Hrvatske a možda i Srbije, može li moj sin biti moj?
»Tvoj je!« odgovorio je pukovnik. Nadala sam se da ću mu
vidjeti iskricu, ali nje ne bi. Pružim mu njivu. On uze. Reče:
»Sina ću ti već danas pustiti. A sad idi.«
Četvrto poglavlje
ili
Anka Bogomoljka
Svoje male, sitne, trnjinaste očice, Anka Bogomoljka

nije odvajala od Biblije. Pročitala je Bibliju nekoliko puta,
od početka do kraja, od U početku stvori Bog nebo i zemlju
do Amin. Kasnije je Knjigu čitala gde otvori, prvo poglavlje
učila napamet i čitala dalje bez učenja. Zašto ne umrijeh u
utrobi? Ne izdahnuh izlazeći iz utrobe?
Beše to visoka i krupna žena, koja je satima mogla da

čita, mirno, nepomično. I tada je ličila na statuu. Stanovala
je kod Aleksandra Konstantinoviča, u baštenskoj sobici, u
sobici prelepe Kaje Dade, baba-Roze, braće Korostina. Nije
plaćala za stanovanje, čuvala je Lenočku i Vanjku. Kad bi se
deca uzigrala, Anka Bogomoljka bi povikala: »Mir, Vanja,
mir Lenočka! Mir, mir!« I često je govorila Vologodcevoj:
»Lenočka vam je đul«.
Anka Bogomoljka bila je više u Svetotroičnoj crkvi nego
kod kuće. Svetotroična crkva beše dom njene duše. Ako je
crkva bila zatvorena, ona bi sedela u porti, i čitala Bibliju. I
reče mu: prinesi mi junicu od tri godine i kozu od tri godine
i ovna od tri godine i grlicu i golupče. I on uze sve to, i
rasiječe na pole, i metnu sve pole jednu prema drugoj; ali
ne rasiječe pticu.
Uoči samog rata Anka Bogomoljka se od Vologodcevih
preseli u suteren Vodne zadruge, preko puta
Vazduhoplovne komande, na čijem ćošku je stajao jedan
dodatni stub, stražar. I svaka žena koja se gologlava moli
Bogu ili prorokuje, sramoti glavu svoju; jer je sve jedno kao
da je obrijana.
Policijski čas Anka Bogomoljka doživljavala je kao nešto
najgore na svetu. Kad bi negde bila i zaustavljali je da još
ostane, Bogomoljka bi govorila: »Idem, idem, ne
zaustavljajte me, idem, pucaće Švabe u mene! Zašto,
Gospode, stojiš daleko, kriješ se kad je nevolja? Stoje oni
tamo ispred Vazduhoplovne komande, i vide me kad
prolazim!
Jednoga dana po Zemunu se raširi priča da Hitler peče
prase za zemunsku sirotinju. Zemunska sirotinja nagrnu na
neki prijem što je trebalo da bude Hitlerov ručak Zemunu.
Nagrnu svet; spori ubrzaše, šlogirani prohodaše, gladni i
radoznali se razveseliše. Zvali su i Anku Bogomoljku, koja je
sedela ispred crkve sa otvorenom Biblijom u ruci, ali ona ne
hte.
Čovjek rođen od žene kratka je vijeka i pun nemira.
Kao cvijet niče, i otsijeca se, i bježi kao sjen, i ne ostaje.
Izmjereni su dani njegovi, broj mjeseca njegovijeh u
tebe je; postavio si mu među, preko koje ne može prijeći.
Odvrati se od njega da počine dokle ne navrši kao
nadničar dan svoj.
Jer za drvo ima nadanja ako se posiječe, da će se još
omladiti i da neće biti bez izdanaka; Ako i ostari u zemlji
korijen njegov i u prahu izumre panj njegov, Čim osjeti
vodu, opet napupi i pusti grane kao prisad.
A čovjek umire iznemogao; i kad izdahne čovjek, gdje
je?
Hrli se uskoro vratiše, na svoje razne strane, jer umesto
Hitlerovog ručka bila je pripremljena varka.
Beše prošlo više od dva meseca kako se Anka

Bogomoljka nije pojavljivala u Ugrinovačkoj ulici. To
dvomesečno vreme od šezdeset dugih dana Anka
Bogomoljka boravila je u crkvi, hranila golubove i čitala
Bibliju, u kojoj je, u poslednje vreme, tražila razlog
postojanja policijskog časa.
Jednog dana vide je Vologodceva, upita je:
– Anka, gde ste vi toliko dugo?
– Šporet mi se dimi i zamalo se nisam udavila, kad sam
se probudila puna soba je bila dima. Pa dobro, doći ću
sutra, dugo nisam ništa jela, zaželela sam se rezanaca s
mlekom.
Sutradan u Ugrinovačku 20, stiže Anka Bogomoljka i
nekoliko puta potvrdi svoju odluku: – Neću više ložiti
furunu, od sada ću se grejati na mangalo.
Tada Vologodceva povika:
– Ano, idi brže po vodu na arterski bunar, zalepiće mi se
rezanci!
Anka Bogomoljka požuri na vodu na arterski bunar, koji
nikad ne presuši. Kod bunara beše sveta, dugi red
vodonoša. Čim stiže na bunar, Anka Bogomoljka ukloni prvu
kantu govoreći: – Pustite me da napunim kantu, će se slepe
rezanci!
– Slepiće se i moji rezanci! – reče jedna vodonoša.
Vodonoše se nasmejaše.
Anka Bogomoljka napuni kantu vodom, a deca koja
behu oko bunara počeše vikati za njom: – Će se slepe
rezanci! Će se slepe rezanci!
Sunce još ne beše stiglo u atar predvečerja, a Anka
Bogomoljka reče da mora da ide, jer će, kaže, nastati
policijski čas, koji je trebalo da nastupi bar za dva sata
kasnije.
– Švapski vojnik će opet pušku na mene, moram kući
pre mraka!
I otišla je, žureći kroz kasnu jesen, do svog suterena.
Te večeri Anka Bogomoljka je u dvorištu Vodne zadruge

upalila svoje mangalo. Poluraspaljeno mangalo unela je u
sobu. Sela je za sto, da nastavi da čita Bibliju, ne bi li našla
razlog postojanja policijskog časa.
Dao si nas kao ovce da nas jedu, i po narodima rasijao si
nas.
U bescjenje si prodao narod svoj, i nijesi mu podigao
cijene.
Dao si nas na potsmijeh susjedima našijem, da nam se
rugaju i sramote nas koji žive oko nas.
A ubijaju nas za tebe svaki dan; s nama postupaju kao s
ovcama klanicama.
Čega da se bojim u zle dane, kad me zloba mojih
neprijatelja opkoli?
Oni misle da će kuće njihove trajati dovijeka, i stanovi
njihovi od koljena na koljeno; imenima svojim zovu zemlje;
Ali čovjek u časti neće dugo ostati, izjednačiće se sa
stokom, koju kolju.
Nepravdu izmišlja jezik tvoj; on je u tebe kao britva
naoštrena, lukavi!
Voliš zlo nego dobro, voliš lagati nego istinu govoriti.
Dao si narodu svojemu da pozna ljutu nevolju, napojio si
nas vina od kojega se zanesosmo.
Sakrij me od gomile bezakonika, od čete zločinaca,
Uveo si nas u mrežu, metnuo si breme na leđa naša.
Plačem, postim se dušom svojom, i to mi se prima za
zlo; Mjesto haljine oblačim vreću, i bivam im priča.
Usta su im meka kao maslo, a na srcu im je rat.
Bože, pohitaj da me izbaviš, Gospode, da mi pomožeš!
Bože! Ne budi daleko od mene; Bože moj! Pohitaj mi u
pomoć.
Deset dana u maloj sobi suterena Vodne zadruge

stanovao je mrtvac. Prođe i deset dana a da niko nije znao
da je Anka Bogomoljka umrla. Kad doznaše o čemu se radi,
uzalud pokušavaše da otvore vrata s dve brave. Stigoše
vatrogasci i oni to učiniše. Dođe i policija da mrtvaca
legitimiše.
Kad otvoriše, zimska smrt Anke Bogomoljke pokulja na
vrata. Ugljenmonoksid prisutne ujede za grlo, sporo
napuštajući sobicu u kojoj je prenoćio. Sa čelom na Bibliji i
rukama na stolu, sedela je Anka Bogomoljka. Izgledalo bi
da je malo zaspala, da je nije odavao zadah leša.
Policija pregleda njena dokumenta. Bila je rođena u
Banatu, na granici Rumunije. U malom koferu, nađoše i dva
dukata, napoleona. U koferu pronađoše i njenu sestru iz
Pančeva, u obliku pisma. U koferu nađoše sedamdeset
pisama, upućenih Bogu. Navešćemo jedno:
Gospode, na Zemlji vlada rat i policijski čas. Napolje se

može izaći samo bez glave. Primete li ti glavu, trude se da
je skinu.
Zemlja se, Gospode, rasušila u ponore. Gde i ima malo
vlage, to je od krvi.
Dao si, Gospode, ljudima srce, da žive, i da se vole, a
oni se ubijaju, i mrze.
Dao si im jezik do govore, a oni ogovaraju.
Dao si im zemlju da se bave zemljoradnjom, a oni se
bave krađom.
Dao si im Sunce, svetlost i toplotu, a oni ga psuju.
Gospode, sve si dao ljudima što im treba, a oni kao da
ništa od toga nemaju.
Jedino si na svetu učinio dobrim golubove.
Peto poglavlje
ili
Crna Uniforma
U Ugrinovačku 20, stiže jedna Crna Uniforma,

primetno umorna. Uniforma je imala zelene oči. Zacrni se
na vratima i reče:
– Hajl Hitler.
Reče pri susretu Hajl Hitler, kao što bi se reklo Dobar
dan!
Domaćica ne reče Hajl Hitler. Umesto Hajl Hitler, reče
Dobar dan!
– Dobar dan!
Crna Uniforma onda reče:
– Ja sam poslat iz Zemunske opštine zajedno sa
podatkom da kod vas ima prazan stan. Ja bih vas molio da
mi pokažete stan.
– Da pokažem stan?
– Da pokažete stan.
– To je stan.
– Dobar stan, stanovaću u stanu.
– Plaćate li stan?
– Ne plaćam stan.
– Zašto?
– Ne pitajte mene.
– Koga da pitam? Valjda nekog ko neće stanovati u mom
stanu?
– Mene ne pitajte.
– A koga da pitam?
– Pitajte Opštinu! Pitajte Antu! Pitajte rat!
– Tako, dakle?
– Tako.
Tako reče Crna Uniforma i ode.
Sutradan, opet po podne, u Ugrinovačku 20, kraj

arterskog bunara, koji ni tog leta ne presuši, stade ustaški
kamion, napunjen stvarima.
Crna Uniforma stiže sa jako mršavom ženom, koja je,
oficirski ponosito, izišla prva iz kabine kamiona, držeći u
naručju dete mlado sto pedeset dana, koje je kašljalo s
plačem.
– Kaj dobro kad dijete kašlje? – pitala je već odmah,
žena Crne Uniforme. Moja mala Viktorija kašlje.
– Čaj od kamilice sa medom – reče Vologodceva.
– Ali čaja i meda nema – reče žena Crne Uniforme.
– Ima, daću vam ja, i kuvajte detetu čaj, da dete ne
kašlje.
Mala Viktorija uskoro je srkutala čaj iz kašičice. I
nekoliko puta kihnula.
Stvari iz kamiona prelazile su u dve sobe, od kojih je
jedna, kuhinja.
Već je bila noć i Crna Uniforma je hrkala.
Mala Viktorija budila se noću, da kašlje i plače. U snu
još niko nije kašljao, možda je plakao. Treba biti budan da
bi se kašljalo, a i budan da bi se plakalo.
Crna Uniforma ustala je veoma rano. Još zora, koja je
krenula iz glasa drugih petlova, nije oglašena ni drugim
pevanjem. A Crna Uniforma je već otišla. Žurno otišla. Sa
onim primetnim umorom, oko očiju od lišća. Crna Uniforma
je hitala niz Ugrinovačku ulicu, kao da je trebalo da spase
Svet. Nešto kasnije nije se ni videlo kuda ide, bilo je teško
razlikovati Crnu Uniformu od mraka.
Sada smo je ispratili dovde, do kraja početka
Ugrinovačke. Drugog jutra pratićemo je od početka
Ugrinovačke. Moraćemo videti kuda ide Crna Uniforma!
– Gospa kapetanice, kaj treba kad dijete dobije ospice?

Moja mala Viktorija dobila je ospice.
– Zamračite sobu, dajte detetu tople napitke.
Uskoro je maloj Viktoriji bilo bolje u zamračenoj sobi.
Druga noć Crne Uniforme u Ugrinovačkoj 20. Zemunski
petlovi bude se, izvlače vratove iz perjanog volja, i
kukuriču. Ponosni su na svoj glas i na svoju tačnost. Crna
Uniforma silazi sa ofingera i izlazi u Ugrinovačku. Čekamo
je na početku Ugrinovačke. Ne vidimo je, boje je mraka, ali
joj čujemo bat koraka. Od početka Ugrinovačke krenula je
prema centru grada. Pratimo je, na pristojnom odstojanju.
Moramo da vidimo gde će tako rano; u stvari, gde će tako
kasno. Da bismo mogli otkriti koji je tako važni poslovi,
zbog kojih se tako rano ustaje i tako važno ide, čekaju.
Moramo znati koja vrata otvara. Nismo se nimalo začudili
kad je Crna Uniforma ušla na kapiju Gestapoa. Znači, tu.
Znači, stražar. Znači, nije tako strašno. Znači, ništa ne
znači. Nesrećnik, kao i oni koje čuva. Ščepali ga da bude
stražar, kao što su orlovim kandžama ščepali i zatvorenike.
Možda je dobar, možda nije? Ako je dobar, loše mu je kao
stražaru, što je stražar. Ako je rđav, lepo zanimanje: može
da galami na zatvorenike, da ih gura kundacima, u stvari
bije u bupce. Nećemo je više pratiti, možda je i Crna
Uniforma stvorenje božje, koje treba zaštititi. Neka ustaje
kad hoće, odnosno kad mora, i neka ide u svoj Gestapo.
Verovatno na smenu straže. I neka se vrati svojoj maloj
Viktoriji, što usred leta kašlje. Svojoj maloj devojčici. Svome
lepom plaču. Ne uznemiravajmo čoveka, neka rano legne,
neka dobro spava, neka hrče neka čuje ceo Zemun, ustaje
rano. Ustaje rano, i žuri da stigne na vreme. Ide u svoj
Gestapo, u svoje preduzeće. Stražar je. Zacelo je stražar.
Pretposlednji u rangu. Poslednji su zatvorenici. On ne
osuđuje na smrt, a možda i ne ubija. On je običan stražar.
On zatvorenicima možda dodaje zatvorski obrok. On je
sluga gestapovaca i sluga zatvorenika. Možda je u
najgorem položaju, baš on? Zato pustimo čoveka neka radi
svoj posao običnog stražara, ima malu Viktoriju. Uostalom,
počastimo ga, kad ga sretnemo u gradu. Popričajmo s njim.
Uostalom, može nam valjati, možemo i mi stići u Gestapo, a
on je tamo, ipak stražar. Neće vikati na nas, neće nas tući, a
može da urgira i otpust, kod šefa Gestapoa. Ponašajmo se s
njim pošteno, možda je pošten čovek. Osim toga, Gestapo je
tu, u centru Zemuna, stigao kao Cirkus. I lakše je otići u
Gestapo nego u Cirkus. Ne treba ti ni karta, još dođu po
tebe sami. Odveli su tako i Aleksandra Konstantinoviča, i
još je tamo. I, verujte, sve bi se završilo ovako i ovde,
stavila bi se velika tačka, da se jednog dana, počišćen
pljuskom, svet nije našao u kućama usred dana, kad
najlakše počinju, pod svodovima kiše, da se poveravaju
sagovornici.
Vologodceva i žena Crne Uniforme sedele su u sobi i

razgovarale. Mala Viktorija, uspavana kišom bolje nego
uspavankom, već odavno ležala je u svom krevetiću. Žene
su, reč po reč, došle, do ovakvog razgovora:
– Šta radi vaš muž, majko male Viktorije?
Pošto su se žene, i prethodno, jedna drugoj poveravale,
majka male Viktorije reče:
– Moj muž odvodi partizane i njihove simpatizere
osuđene na smrt. Odvodi ih na obalu Dunava, iza Radeckog.
– Što ih odvodi na obalu Dunava, iza Radeckog?
– Tu ih ubija i baca u Dunav. Što se čudite, osuđeni su
na smrt!? – reče majka male Viktorije.
– Kad ih odvodi, majko male Viktorije?
– Rano, prije zore. Strijelja ih i gurne u rijeku?
– A zar može to da radi, majko male Viktorije?
– To je njegov posao, on na tome dobro zarađuje, od
toga izdržava sebe i mene i našu malu Viktoriju.
Još dugo pre sunca Crna Uniforma vodila je jednog

mladića, na krajdunavski usek, u podnožju Gardoša. To je
bilo danas, a juče i prekjuče isto. Prekjuče i juče streljala je
Crna Uniforma, dvojicu, gurnula ih u reku, i vratila se u
svoje preduzeće Gestapo. Ovaj je bio treći, otkako smo
počeli da pratimo Crnu Uniformu.
Mladić je pitao:
– Kuda me vodiš, brate?
– Vodim te na hladno pivo – odgovori Crna Uniforma.
Mladić se preseče, znade šta ga čeka. Još odavno
mladić je čuo od zatvorenika: »Ako kažu da te vode na
hladno pivo, vode u Dunav.«
Kad stigoše na obalu Dunava, gore, više kafane
»Šaran«, iza Radeckog, Crna Uniforma naredi mladiću da
stane.
Mladić je stao, vezanih ruku, nad ponorom vode.
Nadao se da će se u tome malom trenutku što ga deli od
smrti, ipak desiti čudo. Čemu su se mogli nadati samo
premladi i naivni. A on beše i jedno i drugo, još uvek je
mislio da je rat samo šala, i da je sve ovo samo šala.
Stajao je, vezanih ruku, nad svojim ponorom, okrenut
leđima svojoj »plavoj grobnici«. Ustaša je naredio da stane
tako, da mladić vidi svoju smrt, koja je stajala na nišanu.
Uglavnom je streljao tako, u čelo, ne u potiljak. Pred
svedokom očiju streljanog. Posle toga poslednjeg čina,
spuštala se zavesa od dželatovog osmeha. I kao da tragedije
nije ni bilo. Sa osuđenikom, koji je bio jedini svedok, odlazio
je trag o nestanku, odnesen rekom. A reka je sjajna
grobnica, ne treba kopati ni zatrpavati. Sa obale se metkom
gurne u reku, i sahrana je gotova. Da li je moguće stati
negde na zemlju, a ne stati na tragediju!?
Pre nego što je Crna Uniforma nanišanila, mladić se, u
jednom munjevitom skoku, zatrča i obori Crnu Uniformu. U
tom skučenom trenutku Crna Uniforma ne imaše vremena
da puca. Vreme sabijeno u uski ram događaja promeni
stvari. Puška Crne Uniforme beše odbačena, ležala je na
obali reke. Ustaša htede da se domogne puške, ali ga
mladić, umesto rukom, gurnu jednim rameudarcem. Oba
padoše. Mladić se nađe na Crnoj Uniformi tek jedan tren.
Bilo je dovoljno da se ruke Crne Uniforme snađu, i da se
mladić nađe pod Crnom Uniformom. Ni to ne potraja dugo,
Crna Uniforma spade i mladić je ponovo poklopi. Udarao je
Crnu Uniformu, glavom u glavu. Bio je opkoračio Crnu
Uniformu, seo na njenu dugmad.
Puška je ležala na obali, i čekala. U rukama pametna
čoveka oružje ne ubija. Ova puška ubija!
Mladić je nastojao da spreči Crnu Uniformu da se
domogne puške. Mladić nije težio da se domogne puške, jer
nije imao ruke. Mladićeve ruke bile su na leđima, čvrsto
vezane, neodrešiv čvor.
Da su mu sad ruke! Da ima bar jednu. Bar da su mu
zavezane napred. Udario bi tada Crnu Uniformu u glavu,
zavezanim čvorom. Ovako, zavezanih ruku pozadi, zavezana
mu je i snaga.
Osuđenik i Crna Uniforma hrvaše se nad vodenom
jamom. Zraka mladog sunca izranjala je iz proklete zemlje i
osvetljavala prizor. Sunce je bilo svedok.
Mladić oseti da ga snaga izdaje. Nekoliko puta Crna
Uniforma beše mu u procepu nogu. Ništa, samo jedno
dugme otpade! Mladić pogleda: puška puzi prema njima,
približava se.
U početku mladić i Crna Uniforma težili su da se što
više otkuče od reke. Mladić sada promeni taktiku. Sada
guraše Crnu Uniformu prema reci.
Još niko tako nije pokušao da se spase »hladnog piva«.
Svi su stajali poslušno i sačekali svoj ubimetak. To je zato
što su se mnogo plašili za svoj život. A sa pružanjem otpora,
prekida se ionako slaba nit nade. Svi su se nadali, sve do
poslednjeg trenutka, da će dželat kad nanišani, pomeriti
malo cev i pucati u prazninu. Potom reći žrtvi: »Beži,
nesrećniče!« I zato su čekali mirno, sa svojom nadom,
varljivim štitom. Mnogi su se mogli spasiti, ali ih je ubila
nada. Zatvorenike u logorima, kojih ima koliko i cigli u
zidovima, ubila je nada. Ne jedna, nego dve nade. Jedna,
prva, da će doći oslobodioci; druga, da će Bog povratiti
razum i srce dželatima.
Opet padoše. Mladić još jednom obgrli nogama Crnu
Uniformu, stegnu joj okovratnik. Mlado se krvavo sunce
polako dizalo i kao daleki pozorišni reflektor, osvetljavalo
zaplet drame na obali reke.
Mladić vide: puška opet poče da puzi, prema njima.
Evo, tu je, sasvim blizu, skoro nadohvat ruke. Čije ruke?
Odavno se ova puška nije toliko vremena odmarala
ujutru, i više nije mogla da čeka. Žudela je da nanišani, u
čelo, u svoju divnu metu, metu staru koliko i puška. Da
nanišani, opali. I da se posle završenog posla, koji se
oglasio dalekim odjekom, obesi na rame svoga Nosača. I
puzila je puška obalom reke, kao krokodil. Video je to
mladić sasvim dobro; ako više nije imao snage, još je imao
oči.
Mladić je zaista bio snažan, imao je krupna ramena i
široka leđa, na kojima je mogao da nosi stotinu kilograma.
Zato je i mogao da se nosi sa Crnom Uniformom. Ali, snaga
koja se prelivala kao poplava, i zapljuskivala Crnu Uniformu
na obali reke, vraćala se u korito umora.
A nikog, baš nikog da naiđe. Da spasi obojicu. Da spasi
bar jednog. »Gde je taj moćni Gestapo?« šaputala je Crna
Uniforma. »Hej, Gestapo, gdje si, požuri, imam malu
Viktoriju, hej, Gestapo«. (Tek sad si se setio svoje male
Viktorije, Crna Uniformo!) A mladić je mislio: »Hajde,
ustašo, da se pomirimo, hajde, napokon, da popijemo prvo
hladno pivo. Još malo, i Šaran će se otvoriti. Hajde, ustašo,
pusti me da te pustim. Pokloni mi život, ustašo. Pokloni
jedan život, bilo kome, red bi bio. Mladić je mislio: »Vidim
te, Dunave, vidim tvoja ogromna usta, tvoje vodene zube.
Progutaćeš me, Dunave. A volim te, Dunave, tvoje obale i
tvoje vode. I pio sam te, Dunave; ne zato što nije bilo druge
vode, pio sam te, Dunave, zato što sam hteo da vidim kakav
si u grlu. Umivao sam se tobom, Dunave. Kupao se u tebi.
Nisam nikad lovio tvoje ribe. Ne volim lov, ni ulov. Tvoja
površina popločana je mojim gledanjima. Dunave. Zato,
sad, odmakni se, Dunave. Stojim sada na samoj tvojoj obali,
na ivici vode i zemlje. Snaga me izdaje, gotov sam. Pašću.
Promeni tok, moja reko. Nećeš. Dunave, koji si otvorio na
mene svoja usta, poput preogromnog šarana, odmakni se ili
nas obojicu zapljusni, i valom nas svuci, u poton.
Bili su na ivici obale i reke, izvaljani, krvavi, prelomljivi
kao slamka. Priljubljeni. Između njih trajalo je malo
čekanje, kratka pauza bez dogovora. U toj maloj pauzi, u
tom poslednjem trenutku, prikupljali su poslednju nadu i
snagu, rasutu na obali reke. Došao je trenutak konačnog
obračuna. Bojali su se te pauze, i voleli je istovremeno. Još
uvek ni jedan nije smeo da pokuša poslednji pokušaj. Dole
je tekla reka, spremna da otvori svoj poklopac. Dunav nije
menjao, ni tok ni obale. Činilo im se, da se čak približava.
Ni jednom se nisu pogledali u oči. Sporazuma više nema, i
ne može ga biti. Dahćući kao jezici pasa u julu, gledali su ni
u šta. Nesigurni u snagu kojom bi pokušali da prekinu
mučnu pauzu, čekali su. Ali, takva pauza ne traje nikad
dugo. Ona traje tek toliko da se odmeri svoja snaga i snaga
protivnika. Onaj od protivnika koji se ponada da će takva
pauza potrajati duže, gubi. Po pravilu, tome se uvek ponada
nejači, umorniji. Crna Uniforma ponadala se u tu varku. A
mladiću se snaga vratila nekim posebnim krvotokom.
Osetio je. Upregnuvši sve mišiće u jedan jedini pokret,
oslobodio se Crne Uniforme, tako lako i iznenada.
Odbačena, Crna Uniforma strmoglavila se u reku. I krugovi
vode opkoliše Crnu Uniformu. Skvašena, mlatarajući
rukama, branila se potona. A mladić stade da beži uz
strmoglavu obalu Gardoša, stepenicama od zemlje.
Okrenuo se samo jednom, i video Crnu Uniformu da izlazi iz
vode. Uskoro je Crna Uniforma stajala na obali, još jednako
se čudeći celom tome jutru, jer je bila od postanka navikla
spokoj ofingera. A sada naišao je Neko ko je taj spokoj i
sigurnost, pogazio. Zato se Crnoj Uniformi nije išlo za
mladićem, koji je već stajao na vrhu svoga spasa. Crna
Uniforma uzela je pušku i mokrim koracima uputila se u
svoj Gestapo.
Obuzet strahom da ga ne stigne Crna Uniforma, ili da
ga ne sretnu druge, a vođen i umorom, mladić ode u
Groblje. Ušao je u Groblje sa njegove severne strane, sa
strane mahovine. Tražio je kutak spasa. U Groblju, gde je
sve nepomično, čovek se brzo spazi. Mladić je znao:
opkoliće Groblje, pretražiti. I naći ga. Da krene, stići će ga
opet. Ili sresti, i pitati ko je, i kuda ide. Njegovo ime je
poznato celom Gestapou. Osuđen je na smrt. Doduše, bez
suđenja. Još gore. Poslaće zato crnu četu da pretraži kuće i
ceste Zemuna. Pošto je otišao prema groblju, pretražiće i
Groblje. Za koji spomenik se zakloniti? Kraj kojeg groba
leći? Čime ruke odvezati? Na oštroj ivici jednog spomenika
pokušao je preturpijati konopac na rukama. Krenuo je dalje.
Pokušao je na drugom mestu, na grobljanskoj ogradi. Bez
uspeha. Učinilo mu se da bi ruke odrešio jačinom zuba, ali
ruke su daleko od zuba. Stoje prekršteno na leđima, još
sinoć zavezane, te mu se čini da se tako i rodio. I smetaju,
mnogo smetaju. Bolje bi bilo da ih nema, nikako. A ne da ih
ima a nema! Tumarao je po Groblju, kao da traži
izgubljenog pokojnika. Mrtvi su ga gledali svojim uklesanim
imenima, nasmešeni spokojem. On, još nikome nije zavideo,
toliko je bio dobar i mlad. Ali, poče i on da zavidi! Prva
njegova zavist bila je zavist prema mrtvima. Očekivao je,
svaki čas, da će puške pomoliti svoje dugačke vratove,
mogle su već stići do sada, i prići mu vodoravno, gledajući
mu u čelo. Posrtao je tužno, očajno. Po Groblju. Kao da su
svi ti mrtvi svi njegovi rođaci koje je malopre sahranio.
Zastao je pred jednom rakom. Gledao je raku: tek iskopana.
Jutros ili sinoć, iskopana? Verovatno sinoć? Nema ni
grobara. Nema ni mrtvaca. Leto je, grobari su poranili
zorom vodonoša, iskopali raku za hlada, i otišli. I doći će,
kad stigne i mrtvac, a oni znaju kad će mrtvac stići. Doći će
malo pre mrtvaca, grobari, da sačekaju svoga spokojnog
gosta. A možda su i tu negde, naslonili se na grobljansku
ogradu i odmaraju budake i lopate. Ponovo pade u mrežu
straha, i jednostavno, zakorači u raku. Sedeo je u raci,
smenjivao čučnje, najzad i leže. Ubrzo je osetio hladnoću
rake, ali ne mari; ona mu je lečila umor, kao obloga uboj.
Odatle, ništa više nije video, te mu se činilo da ni njega niko
ne vidi. Samo je čuo česta zvona zemunskih crkava. Svaki
daleki korak u Grobljanskoj ulici, trzao ga je. Pomišljao je:
idu Imao je još jedan strah: bojao se da ne zaspi. I baš mu
se to desilo, zaspao je. Baš fino, odmorio se. Ruke na kojima
je ležao, čuvale su bubrege, da ne ostanu u raci. A niko još
nije dolazio. Probudio se. Da je dugo spavao, znao je po
tome kako se odmorio i po tome što je dugo bio izvan svega.
Pripremao se da krene, kad ču korake i reči. Idu zajedno,
koraci i reči. I čuju se. Sve bliže se čuju. Sve glasnije se
čuju. Pretrnu. Uvukao bi se negde, u neku malu pukotinu, u
neku nevidljivu rupicu. Pozavide bubama. A gde da se
uvuče on, tako krupan i velik? Za njega treba ponor. Jama.
Otvor Etne.
Bila je to raka Anke Bogomoljke, koja upravo stiže na
groblje.
Malopređašnji koraci i reči prošli su i otišli. A evo idu i
drugi koraci, ima ih više, i ćute. Oni su! Sad će, nad rakom,
da vidi četu pušaka, mislio je. A možda će i proći, kao i oni
malopre. Čim prođu ovi, ustaće iz rake, i otići. Ali ovi koraci
ne prolaze, ovi stalno dolaze. Idu u grupi, jedni za drugim,
poznaje korake. I ćute.
Mali sprovod Anke Bogomoljke valjao se, kao pramen
magle, crn i ćutljiv. Sprovod naglo opkoli raku, on vide ljude
kako stoje, gore. Ugledaše i oni njega. Susret dva
najčudnija iznenađenja i straha, još dugo zadrža ih u strahu
i čuđenju. Ne umeša se još, u sve to, ni jedna reč. On
ustade iz rake Anke Bogomoljke, i jedan zakorak dovede ga
na zemlju. Svet se razmače. Još se ni jedna reč ne umeša.
Ako je tada progovorila Anka Bogomoljka, onda su i drugi.
Ne potraja, ipak, dugo, progovori on. Reče:
– Ja sam Ponte Tanas. Odvežite mi ruke. Ne, ne
odvezujte mi ruke sada, sahranite pokojnika, a ruke mi
odvežite posle. I sam ću, prisustvovati sahrani.
Za njegovo ime čulo je bar pola sveta iz sprovoda Anke
Bogomoljke. Malko se pomakoše, kao škripa stvari, ali niko
ništa ne reče. Njegovo ime stajalo je na Poternicama
Gestapoa, lepljenim po zidovima i gradskom drveću. Dizao
je pobune u zemunskom delu Srema, stvarao čete otpora.
Nije se zabunio, rekao je kako se zove, namerno. Neka
znaju da je pobegao Gestapou, kao što su znali da je
uhvaćen. Ako se ne zna čiji je događaj, kao da događaja nije
ni bilo. Bezimeni događaj brže se gubi u vremenu i izgleda
nestvaran.
Kad sahraniše Anku Bogomoljku, kad grobari pobodoše
krst, pokojnikovo drvo, jedan čovek priđe Panti Tanasu i
nožem mu, odveza ruke. Mladiću se učini da je dobio krila,
kao krilima mahao je rukama, ne verujući da su to njegove
ruke, ne verujući da su to ruke. Otišao je prema Fruškoj
gori, da se pridruži četama ustanika.
Sprovod Anke Bogomoljke u Grobljanskoj ulici srete se
sa puškama. Među njima je bila i jedna Mokra Uniforma.
Niko puškama ne potkaza Pantu Tanasa. Ili niko stvarno ne
htede, ili im tu ne beše zgodno. Nije to ipak dozvolio anđeo
groblja. A bila je i sahrana. A sa sahrane se svet ipak vraća
malo bolji, oseća tugu duše, koja je u tome trenutku samo
na strani dobrih dela. Posle se, jedni vrate svome strahu, a
jedni svome zaboravu.
Posle rata dugo je mladić pričao po svetu svoju priču.

A Crna Uniforma, posle rata, živela je mirno u Zemunu,
od nikog uznemiravana. Možda je niko nije mogao
prepoznati, pošto se beše prilično udebljala.
Šesto poglavlje
ili
Radio-poglavlje
Milena Nikolić, žena vojnog violiniste, imala je radio-

aparat.
Stanovala je u Ugrinovačkoj, u središnjem delu ulice, da
li s leve? Da li s desne strane? To ponekad nije ni važno;
neće je više niko tamo tražiti, a ne bi je našao i kad bismo
naveli punu adresu.
Kod Milene Nikolić dolazio je svet, da tajno sluša Radio-
Moskvu i Radio-London. Radio-aparat beše sakriven, u zidu
iza furune.
Žena vojnog violiniste imala je i devojčicu Maru. Ovu
malu lepoticu, te dve kike, gradili su u Smederevu, jedne
noći, kada se i grade deca. Priče kažu, da su deca,
pravljena danju, slabašna i bleda; isti slučaj stoji i kad je
mesečina.
(A pokvarenjaci su napravljeni iza svinjaca.)
Jednog dana Ugrinovačkom prolaziše dva nemačka

vojnika. Kad devojčica Mara ugleda vojnike istrča na ulicu i
stade da viče: – Paznja, paznja! Govoji Mocka? Govoji
Mocka.
Vojnici se okrenuše prema glasu devojčice i očito ne
razumevši je dobro, odoše.
Devojčica, ljuta što vojnici odoše, poče za nemačkim
vojnicima još glasnije da dovikuje: – Paznja, paznja! Govoji
Mocka, govoji Mocka!
Sedmo poglavlje
ili
Soba 55
Imam švapski metak ispod samog srca. Ne smu lekari

da me operišu, čekaju da se švapski metak sam pokrene.
Otac mi je obešen pred opštinom, kao onaj na
Terazijama. Visio je tri dana, kao pastrma. Bog da mu dušu
prosti, kad mu četnici ne oprostiše!
Kod kuće su mi majka, kćerka i žena, a ja sam ovde.
Devojčica nema godina, ima samo osam meseci. Svi su mi u
srcu, sviju ih volim, ali imam metak ispod samog srca. Onda
možete znati kako mi je.
A ta moja devojčica, luče moje malo, jednog dana
pričaće: Imala sam gorko detinjstvo, oca nisam upamtila.
Srce mi neće izdržati, mada mi lekari kažu: ne boj se,
ranjeniče, biće sve u redu.
Kod kuće mi je krava, dobra telica. Ima jabukov cvet na
čelu. Možda bi mogao samo njenog mleka, na ostalo mi se
muči.
Žiga me moja medalja sa sremskog fronta, moja rana.
Vidim jabuku ispred kuće, hlad i plod letnji. Sad je
upravo u pupu, uskoro u cvatu. A mene nema. Ja sam ovde.
Noću sanjam, kako idem na kosidbu, hoću da mahnem
kosom, ali ne mogu, nemam snage. Onda vidim neki grob u
livadi, na njemu trava. »Čiji li je grob?« mislim. Priđem,
razgrnem travu, vidim svoje ime, moj grob. Onda me nešto
žigne, probudim se iz sna, mokar. I dugo ne znam gde sam.
Da li sam onaj grob iz sna, u livadi. Ili sam ovde, rana u
bolnici? Jesam li onaj ili ovaj?
Mnogo nas je na sremskom frontu, ranjeno. Požurili
smo da što pre isteramo Nemce. Nemam ništa protiv toga.
Ali, moglo je, ipak, malo sporije, više bi nas bilo živih a
manje ranjenih. Ali mi kao da živimo da iz svakog rata
izađemo sa što više žrtava. Takav smo neki narod da bez
krvi ne znamo ko smo. Ko bih ja bio da nemam ovu ranu?
Ko sam ja? Zovem se Miodrag Dubičanin, selo Odžaci
kod Trstenika, srez kruševački. Rekao sam, imam
devojčicu; kad odraste pričaće: ne pamtim oca. Onda
možete znati kako mi je. Eto ko sam ja. Mrtvi.
Evo opet vidim. Vidim oca kako visi pred opštinom, kao
onaj na Terazijama. Video sam ga dobro, visio je gore, bio je
iznad svih. Poneo sam ga u uspomeni kao takvog, i jedino
ga se sećam kao takvog. Sve ostalo sam u vezi s ocem
zaboravio. Javi mi se često sa vešala. Onda možete znati
kako mi je. A moje malo luče mene neće ni upamtiti, i biće
joj teško kao i meni koji sam svoga oca tako dobro upamtio.
A bio je dobar, taj moj otac, terao je uvek pravdu, kao
kravu. Bog da mu dušu prosti, kad mu četnici ne oprostiše.
Takvi smo mi iz Odžaka.
Hoću li stvarno umreti?
Kad umrem, neće me niko ni pomenuti. Niko neće znati
ni da sam postojao. Jedino će me moje malo luče pominjati,
devojčica moja, pričaće: oca nisam ni upamtila.
Ko sam ja? Neupamćeni.
Ratovao sam skoro od samog početka do skoro samog
kraja. Krivo mi je što nisam od samog početka. Krivo mi je
što nisam počeo još pre. A krivo mi je što neću do kraja.
Krivo mi je, mada nije mojom krivicom.
Ko sam ja? Niko.
Nemci su me odlikovali ovom ranom, ovom mojom
jedinom medaljom. Moji me još odlikovali nisu. Neka nisu,
znam ja da to meni i ne pripada. Zasluge i odlikovanja
pripadaju onima koji ratuju kroz durbine.
Gde sam ja? U bolnici. Ne, u sećanju. U rani. U smrti.
Ovaj metak ispod srca ne da mi da zaboravljam. On me seća
na ravni Srem, na kaljave rovove, na precizne Nemce. I na
moga pokojnog oca, koji stalno visi pred opštinom, kao onaj
na Terazijama. I na moje slatko luče: imala sam gorko
detinjstvo, oca nisam upamtila. Draga moja devojčica, kako
me se samo lepo seća! Isto kao i ja svoga oca, Bog da mu
dušu prosti, kad mu četnici ne oprostiše.
Šta radim ja? Ništa. Nepomičan sam.
Na šta ličim? Na gnoj.
Vidim li bar? Vidim, ali onaj grob u livadi. Pa zar ću
imati dva groba? Zar sam toliko smrtan?
Gubim se. Tonem li? Ili lebdim? Nema me, nestaje me.
Selim se nekud. Pa i red je, već mi je dosadilo ovde. Izlazim
iz rane, ponirem.
Umirem li?
Soba 55 (1)
Jednog dana doneše u bolnicu jednog Rusa, veliku

ranu. Rana se zvala Vasilije Jermakov. Rana je po činu bila
zastavnik. Dok su je nosili na nosilima, rana je neprestano
pričala o kaćušama.
Creva su mu bila pocepana na osam mesta.
Hitno je sazvana lekarska komisija. Velika rana, Vasilije
Jermakov, operisan je istog trenutka. Operisao ga je doktor
Čamba.
Kada se posle četiri časa probudila, rana reče:
– Gde že ja?
Bolničarka Vologodceva odgovori mu na ruskom.
– Sestra, Ruskaja? – pitala je rana.
– Njet, ja za mužem dvacet ljet, za Rusom. Mnje očen
harašo što ja budu govorit po ruski s vami.
Rana je nepomično ležala, i pričala o kaćušama.
Jednog dana Vasilije Jermakov reče bolničarki
Vologodcevoj da bi želeo da se upozna s njenim mužem.
Aleksandar Konstantinovič stiže u bolnicu sa Vanjkom i
Lenočkom.
Kad rana poče malo da hoda, zamoli bolničarku da opet
dovede sina Vanjku. Sutradan je Vologodceva dovela
Vanjku. Jermakov je odveo Vanjku u bolnički suteren, u
radionicu vojničkih odela. Zamolio je krojače da za Vanjku
što pre sašiju jednu malu uniformu. Krojači zaustaviše igle.
Lepo počeše ljudi da se čude! Jermakov je bio uporan.
Makazama ne preostade ništa drugo, nego skrojiše jednu
malu uniformu za Vanjku.
Vasilije Jermakov obuče dečaka u uniformu, i zadenu
mu jednu malu sablju, koju beše negde pronašao. Jermakov
je vodio Vanjku po celoj bolnici, i predstavljao ga:
– Moj Kutuzov!
Jermakov je naučio Vanjku da vojnički pozdravlja. I
dečak je pozdravljao ranjenike, bolničke vojnike, postrojene
u gnojavim krevetima. Rane su govorile za Vanjku:
– Kutuzov vrši smotru.
Velika rana se oporavljala. Već bi i da popije nešto.

Velikoj rani bilo bi lakše. Trebalo bi neko da pomiluje ranu.
Lekari su nežni, sestre još nežnije. Nežne su i gaze. Ali sve
je to grubo. Rapavo. Sve je to žulj. Ima nešto što je nežnije,
što bolje miluje. To je alkohol. Alkohol miluje svuda.
Vasilije Jermakov poželeo se alkohola.
– Šta je to, druže Jermakov? – napravio si mi od bolnice
pozorište – rekao je doktor Čamba, pošto je već bio čuo za
Vanjku Kutuzova.
Veliku ranu su voleli svi u bolnici. Jermakov je, prvo, bio
veseljak; drugo, Rus. Ipak su ga više voleli što je bio
veseljak. Rus je dolazilo posle. Onde gde se u bolnici nađe
veseljak, koji je, po pravilu uvek i duhovit, nema boljeg leka
za bolesnike. Takav čovek ume i jezikom, i pokretom i
osmehom, pa i grubošću, da razveseli sve oko sebe.
Bolesnici ga više vole od lekara i leka. Lek i lekare više
poštuju, ali veseljaka više vole. On je jednako interesantan i
kad govori i kad ćuti, i kad se smeje i kad je ozbiljan, i kad
miruje i kad je u pokretu. On leči.
Kada se Jermakov pojavio sa Vanjkom kao Kutuzovom,
cela nepokretna soba 55, čiji se kreveti nisu nasmejali sto
godina, sada prsnu u smeh. Ta tamna, smrknuta, bleda,
iscrpljena lica, koja su kopnila brzinom poslednjeg snega,
odjednom se pomakoše i prosinuše. Tog trenutka svi su
zavoleli Vasilija Jermakova, i svi su bili nesrećni onoga dana
kad je otišao.
Jednog dana ranjenik Jermakov nestao je iz bolnice.
Nastala je uzbuna, opet se bolnica pokrenula. Doktor
Čamba se hvatao za glavu i naređivao:
– Nađite ga! Odmah ga nađite!
Tek što to reče, doktor Čamba primeti:
– A, ne, nemojte Jermakova tražiti. Drug Jermakov je,
sigurno, otišao na front!
Ali velika rana ne beše otišla na front. Jermakov je
izišao iz bolnice, i otišao da pije. Kada se vraćao iz kafane,
jedva je pronašao bolnicu, jedva ulaz, potom je otišao u
suteren, vratio se odozdo, i neko ga je odveo u sobu 55.
Mrtva bolnica i ovog puta je živnula.
Doktor Čamba pitaše sestru Vologodcevu:
– Je li se Jermakov vratio?
– Vratio se, doktore.
– Gde je bio?
– Napio se, doktore.
– Napio!?
– Napio.
Tada je doktor Čamba otišao u sobu 55, ali u to vreme
Jermakov je spavao. Doktor Čamba ne hte da ga budi.
Idućeg dana razgovarao je sa Jermakovom. Pričao mu je o
štetnosti alkohola i o tome da je to ranjenicima zabranjeno.
Rane ne smeju piti alkohol, hteo je da kaže. Jermakov je
samo klimao glavom.
Još je jednom Jermakov pokušao da izađe iz bolnice, i da

ode da pije. Stražar ga je ovog puta zaustavio. Rano,
natrag, hteo je da kaže stražar. »Njet«, govorio je stražar,
pošto je čuo da i Jermakov govori »njet!« Morao je, ipak, da
se vrati. Doktor Čamba naredio je da ranjenik Jermakov ne
može izići iz bolnice, dok god ne dobije otpusnu listu.
Jermakov onda poče da priča da se dobro oseća, da je
zdrav. Traži otpusnu listu. To je prvi ranjenik koji traži
otpusnu listu. Bolnica se opet pokrenula. Ubeđivao je
bolničarke, lekare, sve odreda. Rukom se udarao po
operisanom stomaku, dokazujući tako da je vreme za
otpusnu listu. A nije bilo vreme: rane su zarasle, ali je
trebalo još, da se odmori. Jermakovu se pilo. Zato mu je bila
potrebna otpusno lista.
Uskoro dođoše dva ruska oficira, proizvedoše veliku
ranu u jedan čin više. Jermakov ode. Pri polasku, ranjenici
rekoše:
– Jermakove, dođi nam opet!
Soba 55 (2)
Bio je iz Kragujevća, a u bolnicu je stigao iz Sida. Uneli

su ga. U sobu 55.
Beše zamotan u gips, i izgledaše kao delo vajara.
Nije bio ništa stariji od aprila.
Uskoro dobi nervni napad i poče da viče.
Vikao je:
– Napred, juriš! Zauzmite položaje!
Vikao je:
– U oklopu sam! U oklopu sam!
Vikao je:
– Steže me! Steže!
Vikao je:
– Davi me! Davi!
Vikao je:
– Gde je moj rov!?
Vikao je:
– Gde su mi ruke!?
Vikao je:
– Otkud u rovu prozori!?
Vikao je:
– Vode! Dajte mi, vode! Vode!
Vikao je:
– Odrešite me! Odrešite me! Ko me je zavezao, ko je to
učinio!?
Vikao je!
– Kamenim se! Kamenim!
Vikao je:
– Kakav je ovo front!?
Vikao je:
– Petre, raznese me bomba!
Vikao je:
– Falšisti!
Vikao je:
Nije više vikao.
Soba 55 (3)
U Zemunu su bile otvorene četiri bolnice, za rane.

Jedna bolnica nalazila se u Vazduhoplovnoj komandi.
Druga je bila u zgradi Poljoprivrednog fakulteta. Treća u
školi »Svetozar Miletić«, zvana – bolnica u rupi. Četvrta
bolnica bila je Bolnica milosrdnih sestara.
Sve te bolnice bile su popunjene ranjenicima sa
sremskog fronta. Ravnica, gde ne postoji zaklona sem rova,
žderala je vojnike. Smrt je žela u ravnici one koji su došli za
zaklonom brda i zaklonom stene, one kojima je šuma bilo
bojno polje.
Mada su svakodnevno stizali kamioni ranjenika, u
bolnicama je ipak bilo mesta, jer su iz bolnica odlazili
kamioni umrlih.
Otkad je postao ovaj grad, otkad je prvi krov od trske ili
zidine na mestu današnjeg Zemuna, od svog rimskodalekog
imena Taurunum, preko imena Zemlen iz dvanaestog doba,
od despota Ðurđa, preko mnogovremene, dvovekovne
Turske, sve do Austro-Ugarske i sve do hiljadu devetsto
četrdeset četvrte, u Zemunu verovatno nije bilo nikad više
ranjenika i rana, a verovatno neće ni biti.
U nedostatku medicinskih sestara, iz samostana su
povučene časne sestre. Jedna od najčuvenijih medicinskih
sestara iz reda časnih sestara bila je časna sestra
Hildelbranda.
Soba 55 (4)
Soba 55 bila je soba najtežih ranjenika. Sobu 55 zvali

su Trinaesti korpus ili Korpus smrti, ili: ide na nebo.
Soba 55 iščupala je grudi majkama, srce sestrama, kosu
očevima i braći. Pretvorila telo u rane, rane u gnoj, a gnoj u
crve. Noge ostavila bez ruku, ruke bez nogu. Oči istočila u
suze. Srce i ljubav preobrazila u bol i očaj. Govor pretvorila
u jauk. Soba 55 popunila je groblja.
Soba 55 (5)
Čim je ušao u sobu 55, rekao je: »Ja sam student

prava! Tužiće ih moja ruka, a svedočiće moje rame! A ja ću
im deliti pravicu!« Bio je ranjen više lakta, mnogo ranjen
više lakta. Cela ruka bila je u gipsu, samo su virili prsti,
ličeći na nogu kornjače.
Student prava ležao je do ranjenika Miodraga
Dubičanina. Ranjenik Dubičanin govorio je studentu prava:
– Studento, imam švapski metak ispod samog srca. Ne smu
lekari da me operišu, čekaju da se švapski metak sam
pokrene. Otac mi je obešen pred opštinom, kao onaj na
Terazijama. Visio je tri dana, kao pastrma. Bog da mu dušu
prosti, kad mu četnici ne oprostiše. Studento, ti si student
prava. Moj otac je terao pravdu, kao kravu. Pa presudi sad,
studento, da li je trebao moj otac da visi, kao onaj na
Terazijama? Presudi, studento, da li je trebao da visi i onaj
na Terazijama? Verujem, studento, da neću preživeti. Šta ti
misliš, studento, ti si pametan, studento, hoće li ranjenik
Miodrag Dubičanin preživeti? Kaži mi, hoću li umreti?
– Ćuti! – rekao je studento.
Kad je student prava stigao u sobu 55, u korpusu smrti
beše šezdeset i tri ranjenika. Za sve njih bilo je samo
dvadeset pet kašika. Jelo se, na čekanje, za kašiku.
Pomoćna bolničarka Dara Zigić nosila je tanjir supe
studentu prava, kome Točak zaborava osudi ime.
– Umočila si prste u supu! – reče student prava.
Pomoćna bolničarka nije ništa rekla.
– Umočila si prste u supu, glupačo!
Pomoćna bolničarka Dara Zigić bila je po plašljivosti
rođena sestra zeca. Za to srodstvo sa zecom može se
zahvaliti ustašama. Na obali reke Zrmanje, među jovama,
ustaše su uhvatile zeca, rasporile dušu Dare Zigić i u nju
gurnuli zeca.
Kada je student prava bacio tanjir za pomoćnom
bolničarkom, Dara Zigić je pobegla, i nikad više nije smela
u sobu 55.
Gips je skidao Benito. Gips sa ruke studenta prava. Ko

je bio Benito? Benito je bio Benito. A Benito je bio
italijanski zarobljenik, dodeljen bolnici. On je skidao gips i
nosio mrtve u mrtvačnicu. Po ceo dan je Benito imao posla.
»Mislio sam poludeću«, pričao je kasnije Benito Italijanima
u Firenci.
– Pustite me! Pustite! – vikao je student prava.
– Polako, studento, smiri se, studento – umirivao ga je
Benito.
– Polako, Benito, polako, Benito, boli ruka, Benito!
– Polako je, studento, pazim, studento.
Potom je student prava toliko zajaukao da su dotrčali
doktor Čamba i doktor Krasnjuk.
– Benito, jesi li skinuo gips?
– Skinuo sam, doktore Ćamba.
Doktor Čamba povuče ruku studenta prava, a ruka –
otpade.
Ruka beše potpuno plava i sva u gnoju.
Ranjenika odneše u operacionu salu. Pošto nije bilo
narkotičnih sredstava, ranjenika operisaše bez anestezije.
Držalo ga je pet bolničara. Dok je doktor Čamba zarubljivao
rame, student prava se toliko derao, kao da ga nabijaju na
turski kolac.
Soba 55 (6)
Sestra Bojana Vologodcev beše jednog dana pozvana

kod političkog komesara bolnice, Gazibarića.
Kod komesara zateče sedam devojaka. Devojke behu
preplašene kao jarebice. Naročito je jedna bila uplašena.
Politika reče:
– Sestro Vologodceva, dajem ti ovih sedam devojaka na
savest. Upotrebi ih kako najbolje umeš i znaš. Nauči ih
malo higijeni, sve su deca bez roditelja. Usmeri ih politički.
Jednostavno, upotrebi ih.
Vologodceva reče:
– Šta ima, druže Gazibariću, da ih usmeravam politički,
ovo je bolnica, ovde su rane i gnoj.
– Tu se najbolje, blizu rana, usmerava, drugarice
Vologodceva! Slobodni ste, upotrebite devojke!
Bolnička sestra Vologodceva, održa jarebicama malo
predavanje. Politički ih nije usmeravala, ni tad ni posle, da
ih ne bi odbila od važnijeg posla, a znala je da ni jedna od
njih neće postati Jovanka Orleanka. Usmerila ih je u
higijenu, u gaze.
Jarebice behu raspoređene po sobama. Jedna od njih,
ona najplašljivija i najmlađa pripade sobi 55. Zvala se Dara
Zigić. Njen susret sa sobom 55, bio je susret zeca i pucnja.
Na obali reke Zrmanje stajali su njena majka i otac, i
ona. Otac i majka behu vezani, zajedno vezani. Ona je bila
devojčica, i nije bila vezana. Sva se bila pretvorila u oko
kraguja. »Šta će biti?« šaputalo je malo veliko srce
devojčice. Videće oči! Kraguj je gledao čas dvoje vezanih,
čas trojicu koji su svezali. Tada su ustaše bacili vezane u
reku. Devojčica je potrčala prema talasu koji je prekrio
njenu majku. Ustaše su je uhvatile. Jedan ju je toliko
uštinuo da je zauvek ostavio nokte na njenom licu.
Devojčica je tada pobegla. Ustaše je nisu stizale. Ugradili
su joj u dušu zeca, u srce bol. A u pamćenje tešku
uspomenu. Devojčica je bežala sedam dana bežala. Njeno
srce je tako tuklo, da je kucalo ispred nje. Osmog dana
neko je sreo, neko ko je kasnije išao za Zemun.
Soba 55 (7)
Ime mi je ranjenik, danonoćno cvilim. U gipsu sam od

usta do suterena. Sve je oko mene belo. Belo, belo, belo.
Zar je rat tako beo? Zar pre nisam bio krvav?
Soba 55 (8)
Doktoru Čambi raportiraše da je stigao novi kamion

ranjenika.
Među tim ranjenicima beše i jedan duge kose i
neobrijan.
– Partizanski četnik! – reče doktor Čamba.
Bio je to Petar Rebac, sa rukom u žičanom oklopu.
Rođen je u Bosni. Kao dete, spavao je na toploj slami, sa
dunjom, na bregu; kao mladić, spavao je u rovu, sa
bombom, u ravnici. Mladost mu se srela sa ratom, nije imao
sreće da izbegne taj susret. U rat je krenuo bez puške. Da
su i svi drugi krenuli bez puške, svi drugi krenuli bez
puške, i svi drugi, ne bi sada stigao ovaj dvestapedeseti
kamion ranjenika, a i svetla istorija bila bi malo manje crna.
– Vodite ga u suteren, kod brijača, da ga obrije i ošiša –

reče glavni bolničar.
– Ne dam kosu da se siječe, ne dam! – reče Petar Rebac.
– Kosa ti je puna vaški, šišaj vaške!
– Moraju i vaške i gnjide da žive! – reče Petar Rebac.
– Čudna čoveka! – reče glavni bolničar.
U suterenu su ga obrijali, kosu nije dao.
– To je moja griva! – rekao im je Petar Rebac.
– Naređeno nam je – rekoše brijači.
– A ja naređujem vašim makazama da se malo udalje od
moje grive, da malo odspavaju, dok me ne obrijete.
– Čudna čoveka! – rekoše makaze.
Doktor Čamba, ogrnut pratnjom ginekologa doktora

Krasnjuka i sestara Vologodceve i Hildelbrande, stiže u
vizitu.
Kad je bio kod rane Petra Repca, doktor Čamba upita: –
Kako si, ranjeniče?
– Druže doktore, izliječi mi desnu ruku. Ruka mi treba,
ruka desna.
Doktor Čamba reče:
– Nisam ja za tebe drug.
– A šta si, druže doktore?
– Ja sam za tebe gospodin-doktor. I nisam za tebe ti,
nego sam za tebe vi!
– Vi i sam! – reče Petar Rebac.
– Ubuduće, dakle, nisam za tebe drug i nisam za tebe ti!
Tada Petar Rebac, poput mitraljeskog rafala, osu na
doktora Čambu šrapnel reči, i opsova mu gospodsku majku.
Rane se uhvatiše za glavu, od čuđenja, i pobojaše se da
ih doktor Čamba neće više lečiti. Doktoru Čambi drhtala je
vilica.
– Napišite izveštaj da se ranjenik Rebac premesti u
unutrašnjost! – reče doktor Čamba, i izađe strogim
korakom naljućena čoveka. Oni koju su videli taj njegov
korak, opkladili bi se u izlečenu ranu da vlasnik tih koraka
nikad više neće kročiti ne samo u ovu sobu nego i u bolnicu,
i ne samo u to, nego da će takvi koraci već danas napustiti
Zemun za sva vremena. Ali kad se sutradan doktor Čamba
pojavio ponovo u viziti, on je u očima ranjenika izgledao još
veći čovek i bolji hirurg.
Kad je prošla vizita kad je ranjenik Petar Rebac bio
bomba, prišla mu je sestra Vologodceva: – Što si to uradio,
Petre?
– šta sad da radim, sestro; rekao-pa-rekao!
– Zašto si to rekao doktoru? Sutra, kad doktor dođe u
vizitu, reci: Dobro jutro, gospodine doktore! I moli da ti
oprosti, inače ćeš dobiti premeštaj u unutrašnjost.
– A šta je to unutrašnjost, sestro? Je li to bunker?
– To je provincija. Bićeš upućen na lečenje tamo gde si
rođen.
– Ja sam rođen u Bosni, nije valjda cijela Bosna
provincija? A mislim da je Sarajevo svakako veće od
Zemuna.
– Ti si, znači, rođen u Sarajevu?
– Nisam ja rođen u Sarajevu, kakvom Sarajevu! Ja sam
rođen u jednom malom građu, u varoši.
– E, taj mali grad, ta tvoja varoš, to je unutrašnjost.
Izvini se sutra doktoru Čambi. Dobar je doktor Čamba, i
njemu je sve ovo dozlogrdilo. Doktoru Čambi je najgore, na
njega se svalio ceo ranjeni sremski front. Ako se lepo
izviniš, veruj mi, oprostiće ti.
– A ako se ne izvinem?
– Ako se ne izviniš napisaće otpusnicu za tvoju ranjenu
ruku.
– Dobro, sestro, podviću rep. Kad se već mora.
Umiljavaću se sjutra, lagati sam sebe. Biću pašče sjutra.
Mnogi su pašče uvijek, pa mogu i ja jednom u životu biti
pašče. A čovjek i jeste samo jedno pašče. Laje na druge dok
može, kad počnu na njega da laju, podvije rep. Sjutra,
podviću i ja rep. Sjutra, biću pašče. Jer čovjek i nije ništa
drugo do pašče. Više se umiljava zlom gospodaru nego
dobrom.
– Otkud ti takav govor, Petre?
– Moj govor je takav, sličan rani. Ne umijem drukčije.
Ne poznajem druge govore. Kad govorim ne izražavam
riječi, nego izražavam sebe. A ja sam pašče koje laje na pse.
Kada je doktor Čamba došao u vizitu posle vizite na kojoj je
ranjenik Petar Rebac bio bornba, i kada je prolazio pored
rane u žičanom oklopu, želeći da je mimoiđe, Petar Rebac
pridiže se malo na gvozdeno uzglavlje, i u tome trenutku
dobi njušku i rep psa, pretvori se u psa, i reče
doktoru Čambi: – Gospodine doktore Čambaaa!
Doktor Čamba napravi se da ne ču. Petar Rebac ponovo
reče: – Gospodine doktore Čambaaa!
Tada se doktor Čamba okrenu, reče:
– Izvolite, šta ste trebali?
– Trebao sam. Hoću da vam kažem: izvinjavam se.
Pogriješio sam. Griješio sam ja i prije, ali ovo mi je najveća
greška u dosadašnjem mom mladovanju. Izvinja’m se,
gospodine doktore Čamba. Ni sam ne znam šta mi je bilo.
Odvio sam ventil bombe onda kad nije trebalo. Otići ću iz
bolnice, ako mi ne oprostite. Gospodine doktore Čamba, to
sam trebao.
– U redu, Rebac. Opraštam ti.
– Hvala, gospodine doktore Čamba. Samo još tren,
doktore. Moja ruka hoće nešto da te pita. Pitaj, ruko,
doktora Čambu. Pitaj ga kad će te operisati. I zamoli
doktora da te ne odseče. Jer šta ćeš sama na ovome svijetu,
ruko? Šta bi radila sama, bez mene? I šta ću ja bez tebe?
Čime ću pozdravljati oslobodioce? Kako da prođem kraj
svog kaplara ako ga negdje sretnem u životu a da ga ne
pozdravim? Kako ću aplaudirati, jer se već počelo
aplaudirati? Kako ću bez tebe hljeb zaraditi? Misliš
priznaće mi što sam te izgubio; i ne želim da mislim na tebe
cijelog života, i ne želim kaput sa privezanim rukavom; i ne
želim da te pružam, kad te nema.
Doktor Čamba se nasmeja, reče:
– Bićeš sutra operisan. Neka te dovedu u salu
Poljoprivrednog fakulteta. Sestro, dovedite sutra Repca na
operaciju.
Dva Talijana donela su operisanog Petra Repca, koji je
ležao na belim nosilima, uspavan anestezijom. Kad se posle
jednog časa probudio, on ozbiljno pogleda po bolničkoj
sobi, kao da mu taj pogled želi što više prikupiti za neko
daleko sećanje.
Reče:
– Sestro, gdje sam ja sada? Koji su ovo prostori?
– U bolničkoj sobi, ranjeniče.
– Jesam li operisan? Gdje je operacija?
– Operisan si, ali ti nije ruka odsečena.
– Znači, imaću ruku! Imaćeš ruke! Moći ću da
aplaudiram. I da pozdravim svoga kaplara. Što to svinjče
voli da bude pozdravljeno! Zbog njega sam i ranjen!
– U pravu si, ranjeniče, Radio-Moskva javlja da će ubrzo
sloboda.
Petar Rebac reče:
– Došla je sloboda, u kazanu se kuva voda!
– Ćuti, Bosno – reče sestra.
– Ćutim – kaže Petar Rebac.
Soba 55 (9)
Sestra Hildelbranda često je sa ranjenicima šaputala.

Oni koji nisu dokučili šapat sestre Hildelbrande mislili su
da se moli za isceljenje.
Jednog jutra sestra Vologodceva upita jednog ranjenika:
– Šta si to pio?
– Šato – odgovori ranjenik.
– A šta si to, ranjeniče, malopre razgovarao sa sestrom
Hildelbrandom?
– Sestra Hildelbranda pitala me koje sam vjere. Kazao
sam joj da sam katolik, što i jesam. A sestra Hildelbranda je
onda rekla: »Kad si katolik donijeću ti šato«.
– Pa kako ti se sviđa šato?
– Što me to osvježava! Jako me osvježava.
Uskoro su svi ranjenici znali šapat sestre Hildelbrande.
Sutradan se u sobi 55 odigrala ova scena: Kada je ušla
sestra Hildelbranda, ranjenik Petar Rebac reče: – Sestro
Hilbranda, dajte mi nešto da se oporavim, veoma mi je
jutros nešto loše.
Sestra Hildelbranda priđe Petru Repcu, Srbinu, i
šapatom ga upita: – Jeste li katolik?
– Katolik sam. Ave Marija gracija.
– Doneću vam šato – kaza sestra Hildelbranda i ode u
kuhinju po šato.
Kuvarice, rumene, napraviše šato, to jest šodo, punč od
jaja.
Sestra Hildelbranda donese šato Petru Repcu, šapnu: –
Evo vam, katoliče, šato.
– Hvala, sestro Hilbranda. Ave Marija gracija – reče
Petar Rebac i stade da se sladi punčom od jaja.
– Šta se to, Petre, oblizuješ toliko? – pitala je jedna rana
sa drugog kreveta.
– Oblizujem Hilbrandin šato.
– Šato?
– Šato, šato!
– Zar je šato tako medast?
– Ni med mu nije ravan, pčelice ga ne bi umjele
napraviti bolje – reče Petar Rebac.
– A kako bi ja mogao dobiti Hilbrandin šato?
– Ti ne možeš dobiti, ti si Srbin.
– Zašto? Pa i Srbi mogu jesti šato.
– Mogu jesti, ali ne mogu dobiti!
– Pa kako si ti, Petre, dobio, i ti si Srbin?
– Bio sam, više nisam. Od danas sam katolik. Od danas
sam Hilbrandin šato.
– Ne razumem te dobro?
– A šta bi ti vrijedilo i da razumiješ?
– Budi jasniji – reče rana sa drugog kreveta.
– Jasniji? Kako mogu biti jasniji od jasnog? Poslije
jasnog sve opet bude nejasno.
– Zaključio sam da moram drugačije misliti. O čemu se
radi?
– Radi se o tome da bi i ti šato.
– Ne krijem, bi! Pouči me, Petre, kako da dobijem
Hilbrandin šato.
– Hilbrandin šato? To se ne dobija lako. Ako si Srbin, ne
dobija se nikako. Hilbrandin šato mogu dobiti samo katolici.
– Zar se smeju borci deliti na pravoslavne i katolike,
pogotovo ranjenici?
– Kako vidiš, smije.
– A ja ti kažem da ne sme. Ima sad da tražim šato, i da
ga dobijem!
– Dobićeš ti nešto drugo, a ne šato.
– Dobiću, videćeš da ću dobiti!
– Ti si Lazar, i ne možeš dobiti Hilbrandin šato.
– Pa zar se stvarno sme gledati ko je pravoslavni a ko
katolik, kad je u pitanju šato?
– Sestra Hilbranda nije politički komesar, ona je časna
sestra.
– Pa šta treba da učinim da dobijem šato?
– Treba da prijeđeš u katolike.
– E to ne mogu.
– E onda ne možeš dobiti šato! A jede ti se šato?
– Jede mi se šato.
– Onda prijeđi u katolike.
– A jesi li ti prešao?
– Vidiš da sam prešao čim sam jeo šato.
– Ti si prešao, a ja neću.
– Onda se oblizuj naprazno.
– Kako si prešao u katolike?
– Lako. Kad je u pitanju šato, lako.
– Kako?
– Ša’nuo sam sestri Hilbrandi riječ: katolik, a ona je
meni ša’nula riječ: šato. Biću uvijek za doručak katolik, a
poslije ću biti pravoslavac. Što ne bi bio malo i katolik. To je
dobra vjera, vidiš mogu dobiti šato. Oni poštuju svoju vjeru
više nego mi svoju; ako ne vjeruješ, pitaj Hilbrandin šato.
Sutradan se u sobi 55 prilično šaputalo. Kad je ušla

sestra Hildelbranda, mnogi je ranjenici pozvaše svojim
ranama. Jedan Crnogorac reče da je katolik. Tri bosanska
Srbina rekoše da su katolici, rekoše »Mi smo Rimljani«. I
jedan Rus reče da je katolik. I jedna bolnička mačka, kraj
Hildelbrandinih nogu mjauknu da je katolkinja.
Soba 55 (10)
Sestra Vologodceva otrčala je iz Vazduhoplovne

komande, iz Drugog hirurškog, u suteren Poljoprivrednog
fakulteta, u Prvo hirurško, i pozvala Benita.
– Benito, polazi sa mnom!
– Polazim! – rekao je Benito.
Ranjenik Stevan Horvat, Slavonac, ludački je jaukao.
– Pokaži gde te najviše boli, ranjeniče.

– Ovde – rekao je ranjenik, pokazujući mesto više zgloba
šake, više baglama ruke.
– Ovde?
– Tu, tu kolje.
– Ovde kolje?
– Kolje kao hiljadu vaški.
Sestra je pomoću crteža objasnila Benitu koji deo gipsa
da se skine.
– Ne brini – rekao je Benito.
Benito je sekao gips. Benito je isekao gips.
Jedna ranica nalazila se više zgloba šake. Ranica od
gipsa.
Benito je očima kokoške razgledao ranicu.
Sestra je ranicu dezinfikovala, i obukla u gazu.
Rana je malo buknula. Ranjenik je malo zajaukao. Rana
se potom malo primirila, kao da je malo pridremala, na
belom jastučiću od gaze.
Benito je pokupio alat i otišao u svoj suteren. Nije imao
nimalo vremena da predahne, trebalo je trojicu mrtvih, koji
su umrli istovremeno, odneti u mrtvačnicu, skinuti im veš-
odelo, da bi imali šta da obuku nova tri ranjenika, koji su
upravo stigli u hiljadu sto jedanaestom kamionu.
Soba 55 (11)
Odneše jednog mrtvaca, koji je svoju smrt najavio

očima ždrebeta. Njegov stomak bio je potpuno otvoren, tu
su se mogla videti creva pomešana sa zavojima. U sobi 55
ostao je samo dva dana. Oglašavao se povremeno, dubokim
krikovima. Na dan smrti kolutao je očima kao ždrebe.
Tek što izneše mrtvaca koji je svoju smrt najavio očima

ždrebeta, doneše jednog Crnogorca, rodom iz Bara. U
lokalnoj bolnici operisali su ga od metka. Ali mu je i dalje
bilo loše. Previjao se od bolova, kao počepljena glista. I
psovao Talijanima oca. I doktora koji ga je operisao.
U sobi 55 napraviše mu dren, kuda je curio gnoj. Kad se
dovoljno očistio od gnoja, dali su ga na rendgensko
snimanje. Snimak reče: u stomaku ovoga čoveka ima neki
predmet.
Crnogorca, operisanog od metka, ponovo su operisali.
Operisan je bez anestezije, tako je imao priliku da za
vreme operacije opsuje Talijanima oca sto dvadeset i jedan
put.
Doktor Čamba u stomaku nađe makaze.
Crnogorca operisanog od makaza, vratiše u sobu 55,
gde je sledećeg jutra u 5 časova i 5 minuta, umro.
Soba 55 (12)
Jednog dana, kada su zajedno padali kiša i sneg, u sobu

55 doneše američkog avijatičara.
Minobacač avijatičaru beše skinuo levu stranu grudnog
koša. Avijatičarevo srce moglo se videti, kako kuca.
Dođoše upravnik bolnice i politički komesar da vide
avijatičarevo srce. Doktor Čamba, ogrnut doktorom
Krasnjukom, u društvu sestara Vologodceve i Hildelbrande,
reče upravniku bolnice i političkom komesaru, da neće biti
nikakve operacije, jer svaki operacioni dodir bio bi kraj za
srce.
Doktor Čamba upita da li neko zna engleski.
– Zna li neko engleski?
Niko nije znao engleski.
Neko ko je znao emigrantkinju Sisojevu, reče: – Zna
Sisojeva.
Stigla je Sisojeva.
Sisojeva je pitala avijatičara kako je.
– How do you feel? (Kako se osećaš?) Avijatičar je
rekao:
– Lo! Behold! (Pogledaj!) Sisojeva je rekla:
– Heart. (Srce.)
Avijatičar je rekao:
– Heart is bleeding. (Srce krvari.) Sisojeva sada nije
ništa rekla.
– Woe is me. (Teško meni!) Sisojeva je pitala avijatičara
da li je gladan i šta bi jeo ako je gladan.
– Orange (narandže).
Dok je razgovarala sa avijatičarem, dva bolničara su
pridržavali Sisojevu, da ne padne.
Doneli su avijatičaru narandže.
Avijatičar je jednu narandžu dao ranjeniku Miodragu
Dubičaninu, koji se zahvalio rečima: – Hvala, Ameriko.
Zatim je rana Dubičanina tešila ranu avijatičara: –
Ameriko, ne boj se, Ameriko. Imam i ja, Ameriko, švapski
metak ispod srca. Ne smu lekari da me operišu, čekaju da
se švapski metak sam pokrene. Ne boj se, Ameriko.
Avijatičar se smešio.
Amerikanac je proveo u sobi 55, osam dana. Onda je u
bolnicu došlo nekoliko američkih oficira. I onda je avijatičar
prebačen, avionom, u Ameriku, bez levog grudnog koša.
Soba 55 (13)
Zovem se rana. Velika sam, neizlečiva. Boravim u sobi

55, u Zemunskoj bolnici, u zgradi Vazduhoplovne komande.
Potičem iz Sida. Neću da zarastem. Uzalud me operišu,
škrope jodom, zaprašuju, previjaju. Uzalud se trude lekari i
bolničke sestre, uzalud dolaze majke. Uzalud se moj
ranjenik noću pretvara u pticu kukavicu.
Soba 55 (14)
Jednog dana stiže pun kamion malih ranjenika.

Deca su se igrala kod jedne seoske kuće, i nagazila na
mine. Mine su decu pozdravile eksplodiranjem.
Bilo je lako naići na mine, Nemci su prilikom
povlačenja, kao i domaće Švabe, koji su napuštali Srem,
postavljali bombe ispod pragova kuća i staja, čak su mine
stavljali i u bunare. Kao što je to učinio Alfred Foer.
Celo bolničko osoblje skupilo se da vidi decu-ranjenike.

Mali ranjenici su ječali. Ubrzo su postali gnojavi.
Među njima beše jedan dečak, koji beše ostao bez krvi.
Zvao se Nikola. Bio je rodom iz Bosne. I bio je lepotan.
Toliko je bio lep da su ga odmah nazvali – Luče.
Luče je davalo znake života. Ali i znake smrti. Još su mu
kolutale njegove krupne smeđe oči. Njegovo visoko čelo
bilo je žuto, kao noga kokoške.
Bolničarka upita:
– Dete, kako si?
Dečak ne odgovori. Bolničarka ode po doktora
Krasnjuka, koji beše dežurni.
– Doktore Krasnjuk, umreće nam mali Bosanac!
Doktor Krasnjuk pošao je odmah. Dečaku je merio
temperaturu i puls. Temperatura je bila, pulsa nije bilo.
– Jedino da pokušamo da mu damo krv – rekao je doktor
Krasnjuk.
Jedan medicinar je pristao da se direktno iz njegove
ruke da krv u ruku Lučeta. Bio je spremljen špric. Lučetovu
ruku izboli su na mnogo mesta, nije mu bilo vena. Došao je i
šef Drugog hirurškog odeljenja, doktor Čamba. Luče je sve
brže disalo i sve sporije kolutalo očima. U jednom trenutku
ugledalo je Alfreda Foera. Sestre su se rastrčale da nađu
makar jedan limun. Jedva su našle jedan limun. Lučetu su
kvasili usta limunom. Ali, vatra smrti bila je neugasiva.
Luče je još jednom progledalo-pogledalo, i malko se kao
osmehnulo. Dve reči dobile su krila i poletele bolnicom:
Umrlo Luče! Benito je odneo Luče u mrtvačnicu, u malu
kućicu u dvorištu Poljoprivrednog fakulteta. »Bio je lep kao
san i mrtav«, pričao je kasnije Benito Italijanima u Firenci.
Soba 55 (15)
Sobi 55 bile su dodeljene i žene iz Afežea.{3 } Afežejke

su dežurale, noću. Bile su to Zora Glušac, Melanija Vidicki,
Vinka Vujić, Mila Afežejka. I Ananija Milić, kćerka zvonara
Svetobogorodične crkve.
Mila Afežejka trudila se da se dopadne svakom, pa i
sestri Hildelbrandi, velikoj katolkinji, koja nikog nije
primećivala. Uvek je gledala zavodnički, zaljubljeno. Klatila
se u kukovima. Picoženka. Volela je noćna dežurstva. Dok
su ranjenici sobe 55, krkljali, i isticali u gnoj, ona se faćkala
sa dežurnim bolničarima. Mila Afežejka u bolničkom parku
istovremeno se ljubila sa dva lakša ranjenika.
Mila Afežejka bila se zaljubila u jednog teškog
ranjenika, poručnika po činu. Mada poručnik beše ranjen u
ud. Noću je, za vreme dežurstva, gledala poručnikovu ranu.
Ranjeni ud zvala je poručnikom. Govorila je poručnikovom
udu: – Podigni se, ranjeniče, da te previjem?
Govorila je poručnikovom udu:
– Tužni moj karanfile, da li ćeš se ikad više dignuti?
A Ananija Milić, kćerka zvonara Svetobogorodićne
crkve, zamolila je oca: da na svaku smrt u sobi 55, povuče
uže. »Stalno umiru, ruke mi otpadoše«, žalio se zvonar.
Soba 55 (16)
Izvadi, ruko, pištolj. Ruko, prinesi cev na slepoočnicu, i

kaži kažiprstu da povuče, obarač. Učini mi to, moja ruko,
jer rane više ne mogu izdržati. Poludeću, ruko, u sobi 55.
Učini, ruko, za svoga Mihaila Protića bar nešto u životu.
Izvrši naređenje generala Rane. Učini to, ruko. Kreni prema
jastuku. Ispod leži jedna naprava. Uzmi je, ruko, i prinesi
čelu. Zar si tako nehrabra, hrabra moja ruko? Hajde, ruko,
ne plaši se. Uzmi pištolj ispod jastuka. Došao je čas, učini
svoju dužnost, ruko. Rane te mole. Tako smo se dogovorili,
ruko; ne mognem li izdržati rane, ti ćeš kazati kažiprstu da
povuče, obarač. Pa zbog čega krijem pištolj ispod jastuka?
Neću valjda ubiti doktora Čambu, koji nas leči, ni doktora
Krasnjuka, a ni Benita, koji nas mrtve odnosi. Tako, ruko,
hajde, ruko, još malo, ruko, dobra moja ruko. Uzmi pištolj.
Ne pokolebaj se, ruko. Ne, ne vraćaj se, ruko. Samo napred,
ruko. Poslednji put pokaži se, ruko, dokaži se, ruko. Polako
izvuci pištolj da niko ne vidi. Već si se ohrabrila, lepa moja
ruko, dobra moja, moja ruko. Klonula moja ruko. Samo
napred, napred, napred, kao na frontu. Poslednji put dokaži
se, ruko, ne obrukaj se, ruko. Učini za svog Mihaila Protića
bar nešto u životu. Ne mogu više da podnesem gnoj u
kojem sam, ruko. Ne mogu više da podnesem sobu 55.
Poludeću u sobi 55. Tako ruko, tako, dobra moja. Tako,
prinesi pištolj na slepoočnicu. Noć je i neće niko videti, sem
meseca u prozoru, ruko. Prinela si pištolj, znao sam, ruko,
da me nećeš izneveriti. Povuci obarač, ruko, šta čekaš,
ruko. Naređuje ti general Rana. Samo jedan metak ima
unutra, to je moj čelometak. Znam da ti nije lako, ruko, da
povučeš obarač. Znam, ruko, razumem te, ruko, još bi žene
da miluješ, još bi dlanom da prelaziš preko venerinih
bregova. Još bi klizila preko ženskih uvala i zaliva. Ali,
poslušaj me, tužna moja ruko. Povuci, obarač. Eno i mesec
ode iz prozora, sad niko ne vidi. Znam da ti nije lako, ruko,
još bi brala trešnje i jabuke. I cveće, volela si neven. Znam,
ruko, nije ti lako povući obarač, još bi da pozdravljaš
komandante. Ali, ti, moja ruko, povuci obarač, biće uvek za
to ruku, moja ruko. Već su te naučili i da aplaudiraš. Ali, ti,
moja ruko, povuci, obarač, nećeš nedostajati, imaće ko
aplaudirati. Povuci, ruko, obarač, obgrli ga kažiprstom. Sav
sam rana, pomogni mi, moja ruko. Izleči me, moja ruko.
Tako, ruko, stavi prst na obarač. Tako, dobra moja. Povuci,
obarač. Hvala ti, ruko. Zbogom, moja ruko…
Soba 55 (17)
Treći krevet od vrata zavikao je: – Gamiže!

– Šta gamiže? – upitaše treći krevet od vrata.
– Sve na svetu gamiže: slepići, krokodili, senke, slepi.
– Smiri se, treći krevetu od vrata!
– Smiren sam. Ali želim …
– Šta želiš, treći krevetu od vrata?
– Da mi se iseče trokut na gipsu.
– Znate šta, treći krevetu od vrata, ja i Benito više ne
smemo da sečemo gips. Gips je odsad u strogoj vlasti viših
sila. Ja i Benito dobili smo ukor od doktora Čambe.
– Ali, mnogo gamiže. Gamiže, gamiže, gamiže.
– Šta gamiže?
– Otkud znam. Isecite trokut, i vidite.
– Dobro, treći krevetu od vrata, strpi se još malo.
– Mislite, još malo, do smrti?
– Ne, strpi se do večeri. Kad dođe veče pokušaćemo
nešto da uradimo. Kad odu više sile.
– Više sile su me i unele u sobu 55. Među prvima sam
došao u sobu 55, treći po redu. I još sam ovde. Niko ne
može da me pomakne.
Dođe veče.
Dežurni lekar doktor Krasnjuk. On neće doći noću u
sobu 55, dok ga ne pozovu. Dežurna Ananija Milić, kćerka
zvonara Svetobogorodične crkve nekud je izišla. Možda je
kod doktora Krasnjuka. Sestra Hildelbranda, u bolničkoj
kuhinji moli.
Sestra Vologodceva pozvala je Benita.
– Polazi, Benito.
– Polazim – rekao je Benito.
Benito je isekao trokut.
– Jao! – viknula je sestra Vologodceva.
– Jao! – viknuo je treći krevet od vrata.
– Jao! – viknuo je Benito.
Soba 55 čudila se čemu se čude.
– Crvi ispod gipsa! Crvi ispod gipsa! – povikala je sestra
Vologodceva.
– Crvi! – povikao je treći krevet od vrata.
– Crvi! – povikao je Benito.
Iz rane su izlazili crvi. Neki roza crvi.
– Ucrvan sam – povika treći krevet od vrata.
– Ucrvana sam! – povika soba 55.
Sestra Vologodceva povadi crve iz rane, u malu bočicu.
Bilo ih je dosta, bočica se rumenela.
Treći krevet od vrata zamoli da dobije svoje crve.
– Šta će ti crvi, treći krevetu od vrata?
– Hoću da ih posedujem. Moji su. Hoću da ih imam.
Sestra htede da baci crve. Treći krevet od vrata reče: –
Ne bacajte crve, ne bacajte, molim vas, moje crviće!
– Dajte trećem krevetu od vrata crviće – reče soba 55.
– Evo ti tvoji crvići, treći krevetu od vrata!
Soba 55 reče:
– Živeli crvi trećeg kreveta od vrata!
– Politika me ne interesuje – reče treći krevet od vrata.
– A šta će ti crvi? – pitala je soba 55.
– Trebaju mi crvi da ih sutra pokažem doktoru
Krasnjuku!
– Bravo, treći krevetu od vrata! Pokaži ih doktoru
Krasnjuku, možda će mu trebati za ginekologiju!
»Bili su rumeni kao predvečerje reke Arno«, pričao je
kasnije Benito Italijanima u Firenci.
Soba 55 (18)
Soba 55 bila je soba najtežih ranjenika. Sobu 55 zvali

su Trinaesti korpus ili Korpus smrti, ili: ide na nebo.
Soba 55 iščupala je grudi majkama, srce sestrama, kosu
očevima i braći. Pretvorila telo u rane, rane u gnoj, a gnoj u
crve. Noge ostavila bez ruku, ruke bez nogu. Oči istočila u
suze. Srce i ljubav preobrazila u bol i očaj. Govor pretvorila
u jauk. Soba 55 popunila je groblja.
Osmo poglavlje
ili
Hazajka, otrij dveri
– Hazajka, otrij dveri, tu stanujet ruski čelovjek!?

Vologodceva otvori kapiju i u dvorište uđe kamion s
nekoliko ruskih oficira i vojnika i desetak sremskih gusaka i
kokošaka otkinutih glava.
Onaj isti grlati Rus, pokazujući na kokoši, ponovo reče:
– Hazajka prigatovi abed!
Oficir upita gde je taj ruski čovek.
Vologodceva reče:
– On pridjot uskoro.
Crvenoarmejci behu garavi i umorni i grlati. Umiše se
na bunaru koji nikad ne presuši. Pohvališe vodu, iako se
mnogo isprskaše.
U dvorište Ugrinovačke 20, u kojem se do maločas nije
ništa čulo sem škripe đerma, iznenada se, kao iza velike
okuke, pojaviše ruske reči, mekane kao miris lipa, a grlate
kao zov.
Aleksandar Konstantinovič bi mnogo iznenađen kad

vide kamion u svome dvorištu. To iznenađenje beše sasvim
malo prema onome kad vide Ruse. Izljubi se sa vojnicima
jednako srdačno kao i sa oficirima.
Vologodceva je pravila, u kazanu, dobrodošli ručak.
Kada se u gradu pročulo da su stigli ruski vojnici, Neko
je otvorio podrum hotela »Central«, koji se nalazio u
lagumu. Svet navali sa flašama, krčazima, grlima i jetrama,
po piće. Jedni, koji su najmanje pili, među kojima je bilo i
onih koji nisu pili, stigoše sa kantama. Svet zaista počiva na
protivrečnostima.
Činilo se da će gužva, koju su pred podrumom
nagoveštavale trista flaša u rukama, biti neviđena i
neukrotiva, u Zemunu. Svako je u sebi strepio od toga, pa
se brže-bolje sa napunjenim flašama vraćao ili stajao po
strani, te sve prođe u najboljem redu, mada beše samo
pedeset pijanih, koji su se lelujali kao povetarac, koji je
upravo duvao iz marta, iz četvrtog ratnog pretproleća.
Četvorica su točili piće. Jedino vratiše one sa kantama,
koji odoše po flaše. Jedan od kantaša bunio se: – Moje flaše
pune su pića’
Jedan od točilaca uzvrati mu:
– Ako su ti flaše pune pića, tebi i ne treba!
– Treba – odgovori kantaš – deli se džabe!
– Ne možemo sipati u kante! Vidite li koliko sveta ima,
kako su dugi redovi!?
– Ne morate punu – reče kantaš – pokrijte dno!
– Nećemo da pokrijemo ni dno iz obzira prema flašama!
Ne treba kriti, bojali su se stići će alkoholičari, i popiti
ceo podrum. Isprazniti, posušiti burad. Ubrzo se pokaza da
nisu bili u pravu, alkoholičari nisu došli, mada su znali da je
jedan podrum otvoren; oni su sedeli za svojim stolovima u
svojim kafanama, i cevčili rakije svoje ljute svakodnevice,
plaćali s bakšišom ili pili na veresiju.
Bio je to, u stvari, pijani bal večito treznih.
Rusi, koji stigoše u Ugrinovačku 20, čuše da je jedan
podrum otvoren pa poslaše trojicu po piće. Kada se Rusi
pojaviše pred podrumom, svet se razmače da prođu, ali ih
potom opkoli. Poče se još življe točiti i piti. I klicati! Bilo je
tu još Rusa, s drugih strana Zemuna, a ne samo ova trojica.
Tu Rusi, za Zemuncima, domalo isprazniše jedno bure.
Podrum Ota Jenča pretakao se u žedne ljudske utrobe.
Jedan Zemunac, koji se beše premnogo napio, da mu se
činilo da je lebdio, a koga su identifikovali brzo stiglih
informbirovskih godina, kočije istorije nisu nikad bez konja,
taj Zemunac je sada rekao: – Rusi, oslobodioci, pozdravite
velikog baćušku Staljina, kad se vratite! Mi smo na
Staljinovoj strani odsad pa do večnosti!
Samo nekoliko trenutaka kasnije, posle još jednog cuga,
isti taj Zemunac je rekao, doduše nešto tiše, više kao za
sebe: »Ko vas šiša, zajedno sa Staljinom«.
Trojica Rusa, vratiše se s pićem. Na sto su postavljene
rakijske čašice. Rusi zatražiše velike čaše, rekoše: – Davaj
boljši stakan!
Prvo su pili i jeli, pa posle jeli, pa pili, pili, pili, i sve bili
– trezniji.
Kada su Rusi zapevali jednu ukrajinsku pesmu,
Aleksandar Konstantinovič zaplaka prvi put posle
detinjstva.
To je bilo u martu. Pre ovoga, sa ulaskom Rusa u

Beograd, u oktobru mesecu, zajedno sa Nemcima i
domaćim Švabama bežali su i ruski emigranti. Oko
devedeset odsto ruskih emigranata napustilo je Zemun i
Beograd, hiljadu devetsto četrdeset četvrte godine. Još je
jedna godina, godina hiljadu devetsto četrdeset osma, bila
godina straha za ruske emigrante u Jugoslaviji. Bojali su se
istovremeno i zavičaja i utočišta. Dvostruko su se kolebali,
dvostruko strepeli, dvostruko patili. Bili su kao opkoljeni.
»Kuda? Kuda? Kuda? Kuda?« govorio je tada Aleksandar
Konstantinovič dok je, uzbuđen strahom, šetao po sobi u
Vinogradskoj ulici. Polkovnik roske kavalerije Nikolaj
Fedorov u svojoj sobici na Trgu svinja spremio je britvu, da
prereže vene ako bilo ko dođe da ga bilo kud povede.
Rotkinju Olgu Petrovnu, emigrantkinju iz Gruzije, bili su
osumnjičili i nalazila se pod istragom; njeno tromesečno
dete agenti su donosili iz Zemuna u istražni zatvor, da pose,
i vraćali ponovo u Zemun, i tako danima. »Htela sam da
poludim«, pričala je kasnije emigrantkinja iz Gruzije
Rusima u Rostovu.
Kada je Aleksandar Konstantinovič ušao u rusku crkvu u
Zemunu i zapitao sveštenika zašto je crkva prazna,
sveštenik reče: – Svi su otišli.
– U Rusiju?
– Ne! U Ameriku.
– I sad ste sami u crkvi, svešteniče?
– Ne! Nisam sam, zajedno sam sa svojim suzama.
Doduše, i sa Bogom.
– Crkva će biti uvek otvorena?
– Crkva će biti otvorena. Ključ koji zaključa crkvu, ide u
pakao. Vi ćete dolaziti, ako ne odete?
– Kuda ako odem?
– U Rusiju.
– A, da, u Rusiju!
– Ili ostajete ili možda i vi odlazite?
– To je ono što me odavno muči, svešteniče.
– Dakle, dvojbite se?
– Reći ću vam jednu stvar, svešteniče. Imao sam jednog
dobrog poznanika. Bio je takođe emigrant, zvao se Evgenije
Korostin. Bio je muzičar. Mislim da je prešao u Sarajevo.
Ako je iko tugovao za Rusijom, to je bio on, ali se ipak nije
vratio. Hoću da vam kažem, svešteniče, šta je jednom
Korostin rekao. Ako bih se vratio u Rusiju bio bih dvostruki
emigrant, eto to je rekao Korostin.
– To je tačno – reče sveštenik – dobro je to rekao
Korostin. Verovatno se i muzičar Korostin plaši Kobe?
– Staljin ne voli umetnike – rekao mi je to jednom,
pukovnik Palkin.
– Ni jedan vladar ne voli umetnike – reče sveštenik.
Vladari ne vole umetnike. Deset godina robije Dostojevskog
pokazuje koliko vladari vole umetnike. A jedan Dostojevski
veći je od svih vladara Rusije zajedno, ravan je Bogu. Odnos
između vladara i umetnika je odnos između Pilata i Hrista. I
Hristos je umetnik. Iscelitelj-umetnik, Stvaralac. Zato je i
razapet.
Deveto poglavlje
ili
Odlazak Alfreda Foera
Major Ivan Veselov krajem rata se vratio iz Aušvica.

Bio je prozvan za vivo doktora ili đavola Mengelea. Ali,
mesto njega, javio se Ivan Veselović. Kasnije, kad je
prozvan Ivan Veselović za vivo, Ivana Veselovića nije bilo.
Onda su se dugo zadržali na imenu Ivan Veselov, i zaključili
ono što su već znali, da je Ivan Veselov prošao kroz vivo i da
je odavno mrtav. Sve dok nije objavljen nestanak Ivana
Veselovića, Ivan Veselov se odazivao na proziv: Ivan
Veselović. Ponovo su se zadržali na imenu Veselov. Fototeka
je otkrila grešku. Za kaznu, Ivana Veselova su ostavili da još
živi. Neka zelenooki robijaš što bolje upamti Aušvic. I da
Ivan Veselović nije pobegao. I da niko nije pobegao. Ne
može se kroz električnu ogradu! A Veselov će doći na red!
Ima vremena. Treći Rajh trajaće tri stoleća! Pozvaćemo i
Veselova na vivo. I oči ćemo mu dati na eksperiment. Da
vidimo otkud potiče ta zelena boja, zelenija od zelenog. A
dotle, kažnjavamo ga životom!
A onda se poljuljao »tristagodišnji« Treći Rajh. Poljuljao
se Aušvic! Vraćali su se nemački vojnici. I vraćali su se
preživeli nemački logoraši.
U Zemunu, u Ugrinovačkoj 20, u košulji od aprila,
mršav i neprestano začuđen, pije vodu sa arterskog bunara
koji nikad ne presuši, jedan čovek koji liči na Ivana
Veselova.
Aleksandar Konstantinovič se vratio u Vinogradsku

ulicu.
Oto Jenč je napustio hotel »Central«, odmah posle

popijenog podruma, i vratio se u Austriju.
Za Rahelu Vajs se ne zna gde je, u svojoj bundi od foke

izgubila se negde sa balama duvana. Prethodno je sahranila
Snežanu sa sedam patuljaka, u bašti.
Doktor Hristofer, umesto u Grčku, vraća se ponovo u

Rusiju, sa srcebolnom Natalijom, arsenom i zlatom.
Alfred Foer napušta Srem; što ne može da ponese

grozničavo uništava, stavlja bombu pod prag kuće i bombu
u bunar.
Jedan mladić, u uniformi pukovnika, dugo stoji, u samo

jutro, na obali Dunava, iza Radeckog, i nečega se seća.
Crna Uniforma pije hladno pivo u »Belom jagnjetu«.
Sestra Hildelbranda vratila se u samostan i piše drugi

deo memoara Ja kao bolničarka; upravo je nad poglavljem
»Koliko bolesnici vjeruju u Boga«.
Mihail Sinjavin kupuje novi kišobran, za prolećne kiše.

A i da ima s kim da se vrati kući.
Polkovnik roske kavalerije Nikolaj Fedorov sa stanom u

sobici na Trgu svinja, prvi put u životu ne može da mokri.
Traži britvu da preseče vene, ali se na kraju ipak samo
obrije.
Deseto poglavlje
ili
Izveštaj Ananije Milić
Jednog dana, uoči leptirova, stiže u bolnicu jedna žena.

Pojavila se u suknji sa sitnim faltama i u beloj košulji, u
jeleku od crnog somota, u opancima šiljkanima, i čarapama
opletenim od ovaca.
Kad vide sina, u smrti, ona kriknu.
Cela bolnica čula je taj krik, crn kao krilo vrane.
– Sada, majko, morate ići – govoraše joj sestra Bojana
Vologodceva. Ostanite dva-tri dana, nemojte ići za dva-tri
dana. Imate li kod koga da ostanete?
Žena reče da ima kod koga da ostane dva-tri dana. Ima
strica u Beogradu. I zamolila je da joj neko javi kad joj umre
sin. Sestra Vologodceva i bolničarka Ananija Milić obećaše
da će one da joj jave, i uzeše adresu.
Sutradan, u 5 časova, kako je u Izveštaju napisala
dežurna bolničarka Ananija Milić, kćerka zvonara
Svetobogorodične crkve, kroz cevčicu koja je odvodila gnoj
iz rane ispao je metak iz srca, ranjenika Miodraga
Dubičanina. Odmah zatim, u 5 časova i 5 minuta, ranjenik
je izdahnuo.
Sat vremena kasnije, zvonar Svetobogorodične crkve
vukao je uže.
Kad je stigla sestra Vologodceva, otišle smo u park i
nabrale mladih hrizantema. Potom smo potražile Benita i
njegove drugove, koji su Metak Ispod Srca odneli u
mrtvačnicu.
Prvim vojnim kamionom koji je od Bolnice išao prema
Beogradu, pošle smo ja i sestra Vologodceva. Kada smo
pokucale na vrata, pojavila se ona, majka.
– Stojim ovde i čekam – rekla je. – Koje mi vesti nosite?
Kad smo joj rekle da je umro, zaplakala je. Mislile smo
da će kriknuti, kao onda, ali nije kriknula. Nikad u životu
nisam videla više suza.
Sat vremena kasnije već smo bile u mrtvačnici. Sestra
Vologodceva upita ključara mrtvačnice: – Gde je Miodrag
Dubičanin?
– Ne znam – reče ključar doma umrlih.
– To je, ključaru, onaj ranjenik sa švapskim metkom
ispod srca – objasnila sam.
– A, Metak Ispod Srca! – reče ključar doma umrlih. E taj
je već otišao na Groblje.
– Kada, ključaru?
– Pre jedan sat. Njih osamnaest mrtvih odvezeni su.
Požurile smo na Gardoš.
Kad smo stigle kod Harišove kapele, Vologodceva
povika: – Stojte, grobari!
Grobari stadoše; začuđeni.
– Što da stanemo? A evo stojimo – zbuniše se grobari.
– Čiji je sanduk u raci, grobari?
– Sanduk je na ime Miodraga Dubičanina – odgovoriše
grobari.
– Nemojte ga zakopavati! Izvadite sanduk iz rake,
grobari.
– Zašto!? – povikaše grobari, još uvek naslonjeni na
čuđenje.
– Majka mu je došla, evo je. Hoće da ga vozi u selo, kraj
oca da ga sahrani. Stojte, grobari.
– Već smo počeli.
– Stojte, grobari! – poviče majka – ne dam zemlji na
sina! – i zakorači u raku.
(Beše težak prizor i za grobare. O tome su grobari
kasnije pričali: da im se ništa slično nije desilo na Gardošu.
Beše još samo jedan događaj, pričali su, koji je bio čudan
kao ovaj: »nekog momka, sad smo mu već ime i zaboravili,
našli smo da leži živ u raci Anke Bogomoljke«.) – Vadite
sanduk, grobari!
– Polako, grobari, polako, braćo, povredićete mi sina.
U tom času, kao naručen, Grobljanskom ulicom prolazio

je zemunski kočijaš Filip Četrnaesti. Filip Četrnaesti bio je
četrnaesti kočijaš po redu iz rabadžijske porodice Amovića.
– Hej, kočijašu, stani, kočijašu! – viknula sam.
Filip Četrnaesti stade.
– Imamo jednog mrtvog vojnika, kočijašu. Vojnika, čuješ
li, kočijašu, mrtvog? Treba ga prevesti. Prevesti daleko
kočijašu. Do zemlje zavičajne, u selo Odžake, opština
Trstenik, srez kruševački.
Grobari stajahu nemi, nalakćeni na čuđenje. – Koliko
tražiš, kočijašu?
– Ne znam – reče Filip Četrnaesti – dalek je put. Dalek
je put i ne znam kakav je. Tu je sad, kao, put, a malo kasnije
kad se odmaknemo, možda neće biti pravi put. Daleko je,
kažem, božji ljudi, kud ćete to tako daleko s mrtvim
tovarom! Namučiće se i mrtvac a kamoli mi.
– Imaj, srca, kočijašu!
– Šta da vam kažem, mi krenemo, i posle ne bude puta.
Je li tako? – obrati se sad Filip Četrnaesti konjima. Verujte
mi, i sam bih platio da ne moram na takav put. Treba poneti
mnogo sena i zobi, za obroke konjima. Uz put moramo i
prenoćiti, a ko će da nas primi s mrtvacem. Ali, kad je već
tako, kad je ispalo da se mora, pa dobro, krenućemo.
Majka sede na kola i rukama obgrli sanduk. Filip
Četrnaesti spusti kamdžiju na konjske sapi.
Kraj
Obrada: Disco Ninja

Beleška o piscu
Mesec, maj šesti. Godine 1945. Mesto: selo Goleši,

iznad Banjaluke. Bilo je jutro i proleće moga dana rođenja.
Moj životni put su Banjaluka, Sarajevo, Beograd.
Živim u Beogradu sedamnaest godina, gde me je dovela
i zaustavila književnost.
Pesme su bile moji prvi cvetovi moga književnog
proleća.
Sa Kalemegdana vidim ponekad, kako Savom, moja
zavičajna reka teče odvojeno od sviju reka. Poezija vođe.
Zemun je grad čijom sam starijom životnom istorijom
napisao roman ovoga grada.
Ovo je moj prvi roman, koji se pojavio kao moja peta
knjiga.
Slučajno je isti datum dan moga rođenja i završetak
moga romana.
Svaki roman je deo svoga grada, kao što je veče deo
dana i deo noći.
Veče ponedeljnika,
1986. godine, juna devetog
Ðuro Damjanović
Ðuro Damjanović ZEMUNSKA HRONIKA
Posebna izdanja
Glavni i odgovorni urednik.

Vidosav Stevanović
Urednici Radoslav Bratić
Ljubiša Jeremić
Jovan Radulović
Recenzenti Radoslav Bratić

Jovan Radulović
Lektor Mara Vujošević
Likovna oprema Rade Rančić
Tehnički urednik Vukosava Sibalić

Korektor Vinka Tomljanović
Fotografija Bane Dimitrijević
Izdavač Beogradski izdavačko-grafički zavod OOUR
Izdavačka delatnost Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17/VI
Za izdavača Antun Martić
Štampa Beogradski izdavačko-grafički zavod OOUR

Grafička delatnost Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17
Tiraž
2000
1986.
{1 }
Ovu priču su u Zemunu tumačili kao početak
austrougarskog rata protiv Srbije.
{2 }
Za vreme Galicijske operacije ginulo je osamnaest
hiljada vojnika dnevno.
{3 }
A.F.Ž. – Antifašistički front žena, ženska organizacija
u okviru KPJ/SKJ-a.

Djuro Damjanovic - Zemunska Hronika

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Djuro Damjanovic - Zemunska Hronika

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ÐURO DAMJANOVIĆ

OKO U KLJUNU ČAVKE

Begunac iz austrougarske Druge armije, kojom je

Begunac poče da pravi malo udubljenje u zemlji, oštrim

Begunac ubrzo ugleda svoje gonioce, četiri

Ljudi su se pretvorili u puške, topove i sablje. Jan je

Zemunski breg Ćukovac ima četiri uličice. Ćukovački

ĆUKOVAČKI RUB 10:

ĆUKOVAČKI RUB 12:

ĆUKOVAČKI RUB 14:

ĆUKOVAČKA ULICA 11:

ĆUKOVAČKA ULICA BB:

ĆUKOVAČKA ULICA 15:

ĆUKOVAČKA ULICA 17:

ĆUKOVAČKA ULICA 21:

ĆUKOVAČKA ULICA 10:

ĆUKOVAČKA ULICA 12:

ĆUKOVAČKA ULICA 14:

ĆUKOVAČKA ULICA 16:

ĆUKOVAČKA ULICA 18:

ĆUKOVAČKA ULICA 20:

ĆUKOVAČKA ULICA 22:

ĆUKOVAČKA ULICA 24:

ĆUKOVAČKA ULICA 26:

ĆUKOVAČKA ULICA 28:

ĆUKOVAČKA ULICA 34:

Tanasije Smuđa, zvani Ječmenko, žitelj iz Surduka,

Detinjstvo i prve dane mladosti, Lazar Svetozar, proveo

Dete koje se pre venčanja začelo u ćukovačkom

Devojčica Ljubica razbole se od šarlaha. On je odnese u

Sada naiđe slika sa Ratnog ostrva, nešto lepša

Begunac vide majku. Vide je kako dolazi s pijace, u

Seća se da je majka htela da umre od plača.

Ali, čim napustiše Zemun, naiđoše na crknuta konja na

Smešten u stočnom vagonu, u četi kaplara Jana Sotole,

A kompozicije su se vukle kao neke ogromne, dugačke i

Vojnik Lazar Svetozar je razmišljao:

Vojnik Lazar Svetozar je razmišljao:

Vojnik Lazar Svetozar Smuđa je razmišljao: Ne, neću

Voz je sekao ravnicu na dva beskrajna dela.

Vojnik Lazar Svetozar je razmišljao:

Vojnik Lazar Svetozar je razmišljao:

– Galicija! Galicija! – povikaše vojnici.

Video je Galiciju, poprskanu krvlju. Govor njenih

Prva srpska armija, pojačana francuskom konjicom,

Zemun živeše u znaku vraćanja. Danima se neko

Poljak Laub Laubovski, pčelar i vinogradar, za samo sat

Starac Laub je proklinjao čas i dan u koji se našao na

Rumen u licu od meda i vina, starac Laub, u društvu

Starac je žurio tamo i vratio se žurno otud. Nosio je

Starac je nastavio da kopa grob. Kad se odmarao,

U Svetosavskoj ulici, blizu Bogorodične crkve,

Rahelu Vajs mučila je jedna stvar. Bila je ostala bez

Zemun, koji beše bogat sirotinjom, imao je i svoju

Jedan ribar napusti mesto sa kojeg je bacao svoju udicu

Utopljenica je bila Soﬁja Stefanović zvana Saﬁna,

Učitelj ženskih okretnih igara bio je Francuz Žan Barš,

Čudna smrt prelepe Kaje Dade

Bio je mesec juli, juli tragedije Kaje Dade.

Kaja Dada beše najlepša devojčica Zemuna. Svi su

Kaja Dada je plela velike vence od cvetnih trava i

Bio je juli, mesec tragedije Kaje Dade.

Dvorišna soba, gde je do jula svoje tragedije, spavala