SOKOBANJA

Sokobanja je gradsko naselje i banja u opštini Sokobanja u Zaječarskom okrugu. Prema popisu iz 2011. bilo je
7982 stanovnika.

Sokobanjska Moravica
Nalazi se visini od oko 400 m nadmorske visine. Kroz Sokobanju protiče reka Sokobanjska Moravica. Poznata je
turistička odrednica za rekreativni, a posebno banjski turizam. Nalazi se između karpatskih i balkanskih
planina, Rtnja i Ozrena. Za Sokobanju su vezani i Lepterija, izletište koje se nalazi uz Sokobanjsku Moravicu, i
poznati srednjovekovni grad — Soko Grad (banjski). U blizini banje nalazi se vodopad Ripaljka, koji je
periodičan i visok je dvadesetak metara. Sokobanja je poznata po manifestaciji „Prva harmonika”,
tradicionalnom takmičenju harmonikaša koje se održava svake godine krajem avgusta.

Istorija
Prvi put je pomenuta 1690. godine, prvi put je opisana 1737, kada se kaže da ovde dolaze Turci čak iz Azije.
Posle Prvog svetskog rata je imala najmanje posetilaca, dok 1932. nije otkrivena radioaktivnost njenih izvora.
Organizovani banjski turizam počeo je 1837. godine, za vreme knjaza Miloša Obrenovića.[2] Još i danas u
centru naselja na korzou je Milošev konak. Neki od poznatih posetilaca su bili Isidora Sekulić, Stevan Sremac,
Ivo Andrić i Branislav Nušić.
U Moravici je bilo i kvalitetnih rakova, pre Prvog svetskog rata su stigli čak i do bečkog dvora. Nakon prekida,
njihov izvoz je ponovo počeo 1934.
Иво Андрић, Бранислав Нушић, Меша Селимовић, Стеван Сремац, Исидора Секулић, Добрица Ерић — само
су неке од знаменитих личности које су одседале у Сокобањи, која је од давних дана важила за боемско
место и место сусрета уметника, писаца, сликара, редитеља, глумаца итд.
Иво Андрић је за време Другог светског рата живео и писао у Сокобањи у својеврсној изолацији због тога
што је као предратни дипломата одбио да сарађује са Немцима. У хотелу Моравица постоји спомен-соба
Иве Андрића, у апартману 144 у коме је увек одседао када је посећивао Сокобању. [8]
Ја не знам чега стварно има овде, али знам да после 15-20 дана боравка у Сокобањи радим целу годину у
Београду као препорођен. Овде у Сокобањи, гледајући ову раскош природе, ову лепоту светлости земље и
неба, често ме обузме нека необјашњива туга или занос, па сам тако опуштен размишљао како би било
лепо, бар за тренутак, поново се вратити романтизму.

— Иво Андрић, српски и југословенски књижевник и дипломата Краљевине Југославије.

Сокобања,
Соко град
дођеш стар,
одеш млад.

— Бранислав Нушић, српски књижевник, писац романа, драма, прича и есеја, комедиограф, зачетник
реторике у Србији и истакнути фотограф аматер.

Легенда о Сокобањи[
Некад, у времена давна, силан велможа, господар тврдог Сокограда, јахаше котлином. Одједном, смрачи се
небо над Озреном, севну муња са Оштре чуке. Груну гром и задрхта земља све до Шиљка на суром Ртњу.
Подскочи уплашени хат. Јахач паде са коња и изгуби свест. Када се господар Сокограда освести учини му се
да су му све кости поломљене. Није могао на ноге да се ослони. Лежао је тако и чекао смрт. Изненада, зачу
клокот воденог кључа. Полако и болно се придиже, да се бар жедан од света не растави. Када велможа први
гутљај воде са дотле врела непознатог попи, у глави му се намах све разбистри. Кад десницу руку у воду
стави снага у њој оживе. Када то господар тврдог Сокограда виде, онако у оделу господскоме, окупа се у
кладенцу и одмах оздрави, па се орно врати у тврди град. Одмах нареди да се кућа над извором дигне.
Замало, прочу се глас о води исцелитељици на све четири стране света. Са свих страна навали кљасто и
богаљасто, они што им душа у носу бејаше, да на кључу воде видарице мелемом својим бољкама потраже.
Оздравише многи од воде у котлини међу Озреном и Ртњем. Они што су највише болни били ту и домове
изградише.