О (Не)пушачима

Антоније је седео у углу једног локала на „Булевару звезда“. Имао је 47 година. После
дугог окретања међу прстима, принео је цигарету уснама и запалио ју је. Благо је
забацио главу уназад и дубоко удахнуо кроз филтер. Неколико секунди касније, када
му се дим раширио по целим плућима, издувао га је у плавичастој нијанси ка таваници.
Спустио је поглед ка пепељари. Била је толико пуна да јој се више није видело дно.
Поред опушака цигарета и цигара, налазио се један поприлично велики грумен пепела
за који Антоније није био сигуран одакле се створио. Док је пушио загледан у даљину,
кроз маглу се присетио различитих догађаја из прошлости.
Када је још био беба, мајка би му дувала одвратни дим цигарете у лице док га је дојила.
Чудило га је што се тога сећао. Затим је пошао у вртић, где су васпитачице пожутелих
зуба и прстију међу којима се увек налазио „Винстон“ причале на игралишту вртића и
„чувале“ малу децу. Онда је ступио у основну школу у којој су га често старији
малтретирали и он је због тога ишао код директора. Разуме се, увек их је он
испровоцирао. Бар је тако директор мислио у својој замагљеној канцеларији из које
није никада излазио. У шестом разреду је почео да позајмљује књиге из библиотеке у
којој је стари библиотекар пушио лулу. „Дакле, Киш?“- зачуђено је гледао
библиотекар. „Тако је, господине.“-кратко и тихо је одговарао Антоније. „Ниси ли
мало млад за ову књигу?“- поново је питао библиотекар и насмејао се, што је неколико
тренутака касније изазвало горки кашаљ који се дуго није заустављао.
Када је имао 14 година, већ је погледао „Кума“ и прочитао „Евгенија Оњегина“ ког
није баш најбоље разумео. Тада је, на иницијативу свог другара Игора, запалио прву
цигарету од које је бескрајно дуго кашљао. Затим је пошао у гимназију у којој су сви
до једног пушили и слушали „Забрањено пушење“. Медицину је завршио у тренутку
када су бомбе почеле да падају над Београдом, остављајући га у диму и рушевинама.
Његова мајка је тада пушила више него пре. Сећа се да јој је стан толико упио дувански
дим да је плафон пожутео и почео да се мрви ширећи устајали и горки мирис катрана.
Када је имао 28 година, оженио се. Жена му је била од оних које не знају да кувају.
Зато се њихов брак, након много непроспаваних ноћи, испијених бутељки вина и
препуних пепељара коначно угасио. У четрдесетој години је постао начелник одељења
у болници. Тада је често излазио. На посебним местима је волео да запали дебелу
цигару која му није стајала. Била је превелика за његове танке, докторске прсте. У том
периоду се често будио поред различитих пријатељица којима би убрзо након тога
заборавио имена.
У четрдесет петој години је престао да излази. Повремено је излазио у кафиће. Обично
је седео сам замишљен у таваницу. Много је размишљао о свом детињству и младости.
Од некога је чуо да је његова бивша жена родила мушко дете које је било његово. У та
говоркања није веровао.
Звонце на вратима локала је зазвонило, и Антоније се тргао из својих мисли. Разменио
је кратак поглед са старијом женом која је ушла. Иза ње је, у њему супротном углу,
угледао неког старца који је пио чај. Испод носа је имао цевчицу за кисеоник. Био му је
познат, али није могао да се сети одакле га зна. Наравно! Одједном се сетио. Насмејао
се и спустио поглед ка пепељари. Покушао је да преброји опушке. Као што је и
мислио! Овај грумен је сигурно од библиотекареве луле.
„Господине, могу ли само да заменим пикслу?“- питао је млади конобар који је много
личио на… Не верујем у говоркања! „Наравно, младићу.“-одговорио је кроз осмех.
Још једном је погледао у себе.
Био је задовољан.
Запалио је цигарету и дубоко повукао дим.

Душан Цвејић,
јануар 2023.