Glava 2

- Počni - rekao je mršavi starac spustivši se na jastuke u udaljenom kutku šatora.

Nea je uzdahnula. Prišla je sredini šatora i zaronila ruku u pesak darujući mu
sićušan poklon, a zatim se odmaknula i sklopila oči. Raširila je ruke kao da ceo svet želi
da primi u sebe, a zatim se stresla. Iskra života je zaigrala u njoj i Nea je osetila poriv da
pruža. Sa sigurnošću stotine plesova, Nea je napravila prve korake. Bili su naizgled
nasumični, međutim, u njima je ležala skrivena svrha. Možda su neki od drevnih
druida znali njihove tajne, ali se Nea nije zamarala time. Puštala je da je osećanje ponese
dok je tonula u svet nadahnuća. Zaneseno se kretala šatorom, tonući u zagrljaj
povremenih naleta toplog pustinjskog vetra. Suknje su se pri oštrijim okretima podizale
i spuštale poput olujnih talasa koji bi opsedali usamljeni svetionik. Šakama je oblikovala
nevidljivu skulpturu pred sobom, najpre pažljivo, a zatim u sve većem zanosu, dok je
stopalima gazila duboko u tlo, podižući ih zatim visoko i puštajući da joj pesak polako
otiče između prstiju. Nakon nekoliko dubokih udaha, iza nje se oblikovala slika u
pesku. Bila je kružna i isprepletana linijama njenih tragova, a središte je počivalo u
sredini šatora, tamo gde je posadila seme.
Ples je polako zamro i Nea je otvorila oči. Prikrala joj se misao o Sanu i zapitala se
da li će mu se svideti ples.
- Hajde hajde, nemoj sada da gubiš nit. Ne nakon tako posvećenog plesa... -
prozborio je starac mekim glasom.
Nea je progutala i pogledala sredinu kruga. Učitelj je u pravu, biće vremena za
razmišljanja o dečacima, sada međutim, na nju čeka novi život.
Sklonila je nekoliko odbeglih crnih vlasi iza ušiju i zaronila u unutrašnji svet. U
njoj se rađalo sunce. Toplo i blago, milovalo joj je maštu izmamivši osmeh na pegavom
licu. Za tren oka sunce je dostiglo zenit, ali je nije peklo kao nemilosrdna pustinjska
zvezda, već ju je prijatno obasjavalo.
Nea je uperila ruke ka zakopanom semenu i pesak je počeo da se mreška. Suvo
zrnevlje se raštrkavalo pred snagom koja se budila pod njim i izdanak je ugledao
svetlost dana.
Nea je nesebično delila sve što se nakupilo tokom plesa i izdanak je zahvalno
odgovarao. Nežna zelena stabljika se uvijala u naporu sopstvenog rasta grabeći novi

1
svet grančicama i liskama poput novorođenčeta koje traži majčin zagrljaj.
Nakon što je izdanak dostigao stopu visine, Nea je odahnula i graške znoja su se
pojavile na čelu.
Zadovoljno je pogledala u izdanak, a zatim u učitelja.
Starac se pridigao pomoću debelog kvrgavog štapa i polako prišao. Nekoliko
sekundi je bezizražajno zagledao izdanak, dok je Nea ustreptalo čekala sud. Obišao ga
je nekoliko puta i na kraju se sagnuo i pomirisao jedini rascvetani pupoljak.
Okrenuo se ka devojci i široko osmehnuo.
- Prava si umetnica. Svaka čast.
Nea mu se osmehnula i zahvalila klimnuvši glavom.
- E sada, - nastavio je starac - nekoliko stvari.
Polako je opkoračio Nein krug, zastavši blizu mesta gde su šare bile isprekidane.
- Često možeš dobro da vidiš kako je neko plesao samo na osnovu traga koji je
ostavio. Čak i da nisam primetio u toku plesa, mogao bih da vidim da ti je um, negde
ovde odlutao, - promrmljao je starac pokazavši na isprekidan deo.
- Svaka greška ostaje iza nas.
Nea je premestila težinu s noge na nogu i zamišljeno prekrstila ruke.
Učitelj ju je pogledao i brzo se nadovezao:
- Nemoj da se plašiš toga, ne bavimo se strogim i preciznim proračunima poput
tehno-ljudi. Život je spontan proces i pogrešiti znači dodati mu malo raznovrsnosti.
Tako da se opusti, ništa ne fali ni krugu ni biljci - učitelj se uspravio i nežno joj je
položio ruku na rame.
- Ovo je ipak greška u onoj meri u kojoj je odstupila od tvog nastojanja. U ovom
slučaju su to bile misli koje su ti se uvukle tokom plesa i prekinule ti stvaralačku
spontanost. A inače je greška, bilo šta što te odvuče od sebe i svojih osećanja. Kada se to
dogodi, a neizbežno se mora dogoditi, pa i najvećim majstorima veštine, onda
primenjujemo koju vežbu? - učitelj je zastao i uz osmeh podigao obrve očekujući
odgovor.
Nei je pogled odlutao nagore dok se prisećala.
- Onda ih puštamo da prođu, i trudimo se da ostave što manji trag, na naš rad.
- Tako je, nešto će da prođe, a nešto će ipak da se zadrži. E, baš to što se zadrži,
ako smo ga svesni i ako se ne borimo protiv toga, doprinosi našem stvaranju. A to
jedino možemo ako ga se ne plašimo...
- Ali kako da se ne plašimo ničega? Meni bilo šta može da padne na pamet.

2
 - Heh, pa, ako ne otkriješ neku neshvatljivu tajnu života i postaneš savršeno biće,
ako tako nešto uopšte postoji, preostaje ti da se nadaš. Da veruješ da neće sve biti tako
loše, a pre svega da ćeš, iako bude, moći da izađeš na kraj s tim.
Učitelj je ponovo prišao cvetu i nežno podigao jedan od listova ukazavši učenici
na usamljeni trn.
- Ovo je odgovor biljke na onaj trenutak kada su ti misli odlutale, ali rekao bih da
je jednako divan kao i ostalo - rekavši to učitelj je pogladio trn i Nea je zaista videla
prkosnu lepotu u oružju koje je slučajno podarila stabljici.
- To ti je to za danas, sve si bolja, samo polako.
Nea se svečano poklonila, a onda razigrano mahnula i odskakutala iz šatora.
Sunčano pustinjsko podne ju je brižno dočekalo u svoje vrelo naručje. Pustila je da joj
nežan istočni vetar ispuni pluća i da je opije slašću nadolazećih kišnih oblaka. Još samo
nekoliko suvih dana...
Sa uzvišice na kojoj je učitelj živeo, pogledom je mogla da obuhvati celo selo.
Zažmurila je, a zatim jedva malo otvorila oči, začkiljivši. Pod sobom je nazirala
podbule puslice kako se mreškaju na ključaloj vodi zlatnoj od pomešanih začina. Još
malo je raširila oči zanemarujući glasne predloge stomaka i videla je jato labudova
sakrivenih u žbunju kako se spremaju da uskoče u osvežavajuću baricu. Na kraju, kada
je potpuno otvorila oči, pred njom su se prostirali beli šatori, načičkani među palmama
nadomak usamljenog pustinjskog jezera. Osmehnula se i počela da se spušta niz dinu.
Iako je ogladnela od plesa, još nije bilo vreme ručku te je odlučila da se malo osunča.
Potrudila se da obiđe veće ulice i glavni trg kako ne bi smetala uposlenima, međutim
ipak je naletela na nekoliko starijih žena koju su tiho i predano prele korpe. Bile su
zavaljene na jastuke ispred jednog od zabačenijih šatora držeći prolaz pod budnim
okom brižnih komšinica. Čim su je videle, ostavile su pruće, ustale i poklonile joj se uz
nekoliko pozdrava. Nea im je učtivo uzvratila, skrivajući nelagodu, brzo nastavljajući
dalje. Nije mogla da se navikne na to da joj stariji ljudi ukazuju poštovanje. Njoj, jednoj
šesnaestogodišnjakinji.
Kada je stigla do obale, skinula je majicu ostavivši belu presavijenu tkaninu da joj
pokriva grudi, a suknje je podigla i pričvrstila malo ispod kolena. Legla je u pesak
kupajući se u njegovoj toplini. Stavila je ruke iza glave i prekrstila nogu preko kolena
gledajući dole ka jezeru. Posegnula je ka vrelini ispod sebe i, umesto da je peče, pesak ju
je verno grejao, puneći je snagom. Glad je malo zamrla i Nea je zadremala.
Probudili su je devojački glasovi nedaleko od nje. Sunce nije prešlo veliki put, te

3
je shvatila da je kratko spavala. Sanjivo je zatreptala i pogledala podno dine. Spazila je
grupicu vršnjakinja kako zahvataju vodu iz jezera.
Među njima je bila i Ila, Neina drugarica. Kada su primetile da ih je Nea videla,
kratko su joj se poklonile, a zatim nastavile. Ila joj je mahnula i Nea je odlučila da se
pridigne i da im priđe.
- Mogu li da vam pomognem? - pitala ih je Nea pokazujući na krčage sa vodom.
Čim je videla da se nelagodno zagledaju, zažalila je što se ponudila. Međutim, jedna od
devojaka se izdvojila i odlučno rekla da bi rado prihvatile njenu pomoć. Bila je to visoka
crnka prodornog pogleda po imenu Aru. Na njenim usnama ležao je ljubazan osmeh,
ali je Nea mogla da oseti hladnoću njenog pogleda. Ostale devojke su se brzo složile i
grupica se zaputila ka selu, s Aru na čelu. Nea je na trenutak zbunjeno stajala, ali joj je
Ila dodala krčag i radosno je povukla sa sobom.
- Nisam sigurna da se dopadam Aru... - šapnula je Nea Ili.
- Ma ne brini, Aru se samo pravi važna. Ali zaboravi to, nego mi reci. Je l’ se
spremaš za igranku?
Nea je pocrvenela i zaklimala glavom.
- Vidi, vidi, što si se postidela - nasmejala se Ila, ali se brzo utišala kada se
nekoliko devojka ljubopitljivo okrenulo.
- Je l’ to znači da ćeš konačno priznati Sanu da ti se sviđa?
- Ne, ne! Mislim, pitaću ga da li ide na proslavu, pa ću tamo da ga iznenadim
plesom.
- Uuu, nisam sigurna da će naš sluđeni naučnik dobro podneti takvo
iznenađenje.
- Možda, mislim da će se više uplašiti ako mu budem rekla šta nameravam.
- Ne znam dušo, tvoj je dečkić, poznaješ ga bolje od svih - Ila se nasmejala
zadirkujući. - Ma biće sve ok. Sigurno će da se oduševi i da i sam prizna kako te je uvek
voleo. Mislim prilično ste očigledni.
Nea je još više pocrvenela.
- Prestani. Nismo ništa više od prijatelja, bar ne još... - ali onda se smrknula -
Iskreno, kada god mu se previše približim, povlači se. Nisam sigurna...
- Hej, hej, ne brini. - uozbiljila se Ila i pokušala da se ohrabrujuće osmehne - Ako
ne bude umeo to da ceni onda je blesav i šta te briga.
Nea joj je klimnula glavom gledajući zamišljeno pred sebe.
Dok su prolazile kroz selo, nekoliko mladića se ponudilo da im pomogne oko

4
nošenja vode. Devojke su radosno prihvatile. Iako su bili bučni i razmetljivi, Nei je bilo
simpatično njihovo šepurenje i udvaranje. Svi pokušaji da ostanu neupadljivi i
hladnokrvni završavali su se smešnim, ali ljupkim ispadima koji su iako neuspešni u
osvajanju devojačkih srca, uspevali da im izmame osmehe i zaokupe pažnju.
Jedan od momaka, Ral, ponudio se da ponese Nein krčag i ona mu je dozvolila.
Imao je širok osmeh i nešto dužu crnu kosu. Poznavala ga je iz viđenja kao i većinu
ostalih vršnjaka.
- Pa, kako napreduju tvoja učenja? - upitao je Ral posle nekoliko trenutaka.
- Dobro, dobro, učitelj je zadovoljan, a i meni se čini da napredujem.
- Svaka čast. Ti ćeš biti najmlađi druid u našem selu od... pa ikad, koliko znam.
Iako je Ral to rekao sa divljenjem u glasu, Nea je osetila blagu mučninu.
- Jesi li u redu?
- Jesam jesam, samo, iskreno... ponekad bih volela da ljudi ne znaju da sam
druid.
Ral se na trenutak zbunio, ali se brzo pribrao.
- Aha, ovaj, razumem. Od sada si za mene samo slatka drugarica. Može?
- Hah, može.
Ral se ozario i ućutao. Ostatak šetnje su proveli u tišini. Nea nije bila sigurna
kako se oseća. S jedne strane joj je Ralova neposrednost veoma prijala, ali s druge je
osećala da nešto drugo nedostaje.
Kada ju je otpratio do šatora, Ral joj je poljubio ruku i pošao svojim putem.
Ila je odnekud izletela i uzbuđeno dotrčala do Nee.
- Uuuuu, šta je to bilo? - rekla je uz širok osmeh žedan tračarenja.
- Ma ništa - odgovorila je Nea, ali se osmehivala.
- Mhm, tako dakle. - zaklimala je Ila i znalački pogladila bradu. - Možda bi ti
promena prijala? Mislim, Ral je zgodan i samouveren, a očigledno mu se sviđaš.
- Ali, nije moj tip. - pobunila se Nea.
- Ma dobro dobro, što si tako tvrdoglava. Niko nije ničiji tip dok se ne upoznaju...
Pa što se onda ne bi barem upoznala.
Nea nije odgovorila.
- U redu, znaš kako... - Ila je iznenada ućutala i pogledala zaverenički unaokolo,
a zatim se približila Nei i počela da šapuće.
- Aru je organizovala noćno kupanje sutra.
- Vi znate da je kupanje u jezeru zabranjeno? - Nea je prekrstila ruke podigavši

5
obrvu.
- Ma znamo, „ne kupaj se tamo gde piješ“ i ostale gluposti, ali pazi, mi smo
planirale da odemo malo dalje od sela.
Nea se zamislila.
- Koliko dalje tačno?
Ila je pogledala u zemlju kao da je uhvaćena sa rukom u činiji slatkiša.
- ... Na drugu stranu...
- To je nekoliko kilometara daleko. Čak ni Tri sestre ne motre na taj deo. Šta ako
se pojavi neki Gladni?
- Vidiš, zbog ovoga ostale devojke nisu htele da te zovu... - Ila se zaustavila i
prekrila usta rukama. - Izvini, izvini. Nisam htela, stvarno, ali ovo je šansa da se malo
uključiš u družinu. Znam da si uvek to htela, ali ti je bilo teško... Je l’ se ljutiš?
Nea je ćutala nekoliko sekundi. Zabolelo ju je to što je čula, ali se nije ljutila na Ilu
jer je samo izgovorila ono što je Nea odavno znala.
- U redu je, stvarno. U pravu si, samo i dalje nisam sigurna da je pametno.
- Gladni nisu viđeni odavno. Čak ni Adam nije skorije prišao selu.
- Možda...
- Hajdeeee... Ral će biti tamo. Taman možeš da malo da upoznaš društvo. Mislim
San je duša, ali zašto bi se ograničavala na nešto u šta nisi ni sigurna. Propustićeš
možda druge dobre prilike...
- Dobro, dobro, hajde, može.
Ila je radosno poskočila i zagrlila drugaricu.
- Biće super. Baš mi je drago što ćeš doći. A da, ponesi peškir i to, znaš već...
Odoh sada moram da pomognem tati oko nečega.

San je sedeo na kamenoj klupi u dvorištu i pažljivo rezbario drvenu figuricu

propetog konja. U pesku su u raštrkanim gomilicama, ležale razbacane igračake od
metala i drveta. Međutim, nered nije smetao Sanu, zapravo, kada bi ga obuzeo
stvaralački zanos, imao je običaj da brlja po davno odloženim delima i, gotovo ni ne
gledajući, nalazi potrebne delove za novonastajuću tvorevinu.

6
 Ovog puta, nakon kratke pretrage koja nije urodila plodom, strpljivo je odložio
konja, i odšetao do peći, pokupivši usput zgodne kandidate za obradu.
Ubacio je nekoliko starih cepanica od kojih su druidi pristali da se oproste i
raspalio vatru. Stavio je parčiće koje je pokupio u kalup i čekao. Pomno je gledao kako
se metalna čigra uvija i krivi i kako se nenaštimovani triangl znoji, a zatim i topi. Sviđali
su mu meki pustinjski metali. Lako su se topili i još lakše oblikovali. Kada je bio
zadovoljan gustinom sive tečnosti, navukao je slojevite kožne rukavice i izneo kalup da
se metal ohladi.
Prsti su mu nestrpljivo igrali po stolu, gladni novog posla. Osetio je kako mu se
kapljica znoja spušta niz obraz i instinktivno ju je liznuo ne skidajući pogled sa plena.
Umom mu je prolazio vihor slika, svaka primamljivija od prethodne. Savršenstvo se
naziralo u svakoj dok joj bolja ne bi zauzela mesto. Na kraju je shvatio da mora da
odluči. Odabrao je sliku sedla konja prekomorskih trgovaca koji su pre nekoliko godina
svratili u oazu. Po obodu je bilo izrezbareno isprepletanim linijama koje su podsećale
na rascvetalu puzavicu, a vrh prednjeg unkaša je imao oblik ljudske lobanje koja se
zlokobno kezila. Nasmešio se, zadovoljan izborom. Imao je samo nekoliko desetina
sekundi u toku kojih je mogao da obradi metal pre nego što se previše ohladi i stvrdne.
Izlio je sadržaj kalupa na ovalni sto i bacio se na posao.
Nežno je povukao lanac i slika je poslušno prišla oltaru. Sa svečanim izrazom,
prostro ju je preko hladnog kamena i pažljivo pregledao. Uzdrhtala, ali odlučna da se
ne opire, slika mu je uzvratila tužnim pogledom. Ovo je bio njen vrhunac. San je stegao
srce i podigao ruke nad žrtvom. Iz prstiju su mu potekle bezbojne niti, tanke kao
paukova mreža. Svaka je odabrala sebi zanimljiv deo slike vezavši se za njega. Slika je
uzdahnula i predala svoju dušu Sanu u ruke. Kada je osetio da je prenos počeo, prsti su
mu se sami pokrenuli. Poput lutkara, naterao je dušu slike da pleše, ali ne iz okrutne
pohlepe za novcem publike, već kako bi joj udahnuo stvaran život, izvan mašte.
Osetivši da njom baratuju s ljubavlju, duša je radosno poletela za majstorovim
brižljivim prstima. Okretala se i vrtela, rađajući se u novom obliku dok su je niti
pažljivo navodile. Kako je koja nit poslužila svrsi tako se povlačila nazad u prste,
bacajući poslednji pogled na delo koje je stvarala. Na kraju, kada se sve umirilo, San je
mogao da odahne. U rukama mu se nalazilo sićušno metalno sedlo. Bilo je sasvim nalik
slici koju je zamislio i koja je sada zauzela počasno mesto u dalekim krajevima njegovog
sećanja. Ako ikada bude pala u zaborav, barem će znati da je uspela da pobegne iz sveta
ideja kako bi usrećila neko dete.

7
 San je položio sedlo na sto kako bi se dodatno ohladilo pre nego što ga postavi na
figuru konjića.
Udahnuo je duboko, odmarajući oči na nebeskom plavetnilu. Lovio je zlatne
zrake puštajući da ga vrućina uspava. Ipak, pre nego što je zaspao, ugasio je vatru u
peći i povukao se u hlad.
Probudio se ranim popodnevom, u vreme za ručak. Često bi zanemarivao obroke
ako bi bio zagnjuren u posao, međutim sada nije imao izgovor. Nevoljno je ustao i ušao
u kuću. Prošavši dnevnu sobu, zaputio se u podrum u kome je vladala prijatna svežina.
Pokupio je nešto salate i usoljenog mesa i pomešao ih u glinenoj činiji. Što je obrok bio
jednostavnije za pripremu to mu je bio draži.
Nea ga je često terala da sprema čorbice, ili bi ga zvala kod sebe na „nešto
zdravije“, ali danas će se provući sa prostim obrokom. Kako mu je prijateljica prošla
kroz glavu, tako ju je čuo na vratima.
Poskočio je i lakim korakom odšetao do ulaza. Kada je otvorio vrata, dočekale su
ga krupne zelene oči koje su se umiljato osmehivale. Progutao je i nakon nekoliko
trenutka opijenosti, brzo se sklonio u stranu kako bi mogla da uđe.
- Zdravo Sane - reče Nea razdragano i uskakuta unutra. U ruci je nosila nekoliko
mandarina i kada je prišla stolu, pažlijivo ih je položila na glatku površinu. - Donela
sam ti malo voća da se zasladiš.
- Hvala, hvala. Taman sam privodio ručak kraju - Na trenutak je zastao,
očekujući negodovanje zbog izbora sastojaka, ali Nea je samo klimnula glavom i sela za
sto.
- Mogu li nečim da te poslužim? - upitao je zakoračivši u podrum.
- A, ne, ne. Upravo sam ručala sa mamom. Hvala.
- Sigurno?
- Da, da, ne brini.
San se kolebljivo vratio za sto i nastavio sa jelom.
- Kako ti je mama sad? Jel ima manje vrtoglavica? - upitao je San nakon nekoliko
trenutaka s punim ustima.
- Ma dobro je. Ona oduvek ima te vrtoglavice i stalno ih se plaši a nikad joj ne
bude ništa. Ne brini se uopšte za to.
- Aha. Pa dobro.
Tišina je ukrala nekoliko sekundi, prošarana Sanovim povremenim žvakanjem ili
lupkanjem viljuške o činiju.

8
 - A šta ti radiš - upitala je Nea, nalaktivši se na sto.
- Ah, evo, malo sam dremnuo. A inače, sam pri kraju nove figurice. Hoćeš da
vidiš?
- Mhm.
San ustade, zaboravljajući na ručak i ushićeno odšeta do radnog stola u dvorištu.
Nea je ustala i pošla za njim.
- Evo ga. Taman se ohladilo. Je l’ ti se sviđa? - podigao je minjaturno sedlo i
pružio ga Nei. Ona ga je pažljivo i s poštovanjem preuzela i zagledala se u njega.
- Vau, ima i male... one stvari za noge...
- Uzengije.
- Tako je. I sviđaju mi se i linije po obodu. Podsećaju na lozu.
- Je l’ da? Bas mi je drago što se vidi - Rekao je ozarivši se.
- Zaista je lepo - odvratila mu je iskreno. - Da li imaš i konja?
- Aha, samo sekund. Evo ga. - Vratila mu je sedlo i San ga je namestio na drvenu
figuru.
- Izgleda divno - uskliknula je, zapljeskavši rukama nekoliko puta.
San je malo zastao, a zatim je pogledao i rekao.
- Mogu li da ti poklonim ovo?
- Ne, ne, nipošto. Zaista je divno i sviđa mi se, ali bolje da ga daš nekom detetu.
- Ma, ne brini imam još puno igračkica. Osim toga, ova je ispala baš dobro, i
voleo bih da bude tvoja.
Nea je prihvatila poklon nežno ga zagledajuži kao da je živo biće s kim treba
posebno pažljivo rukovati.
- Jesi li siguran?
- Naravno - Odgovorio je San uz osmeh i Nea mu je skočila u zagrljaj. Sladak
miris nalik pustinjskom cvetu mu je ispunio pluća i on se zaledio. Poželeo je da ovaj
trenutak traje večno, ali je osetio da mu nešto steže dušu i ne dozvoljava mu da se
sasvim prepusti. Polako se izvukao iz zagrljaja i setio da želi da joj pokaže još nešto.
- Hej dođi da vidiš i ovo... - uhvatio je Neu za ruku i poveo je u dvorište iza kuće.
Kada su izašli, obišli su gomilice materijala, dovršenih i tek započetih igračaka i zastali
na samom kraju dvorišta, gde je pesak bio pomešan sa glinom.
- Vidi! - rekao je uzbuđeno, pokazujući na klicu koja se stidljivo probijala ka
nebu. Bila je jedva nekoliko centimetara visoka, ali je imala zdravu sočno-zelenu
stabljiku.

9
 - Sjajno! - osmehnula se čučnuvši pored biljke. Nežno ju je pogladila,
istovremeno je znalački promatrajući. San je čekao da čuje procenu druida. Kada je
dobro osmotrila prinovu, ustala je i odobravajuće klimnula glavom.
- Nisi mi rekao da si počeo da se baviš zemljoradnjom. Otkud to odjednom?
- Pa... več sam momak i... svi ostali već imaju svoje bašte. Bilo je vreme da i ja
zasadim svoju.
- To je sjajno San, baš mi je drago - rekla je uz osmeh.
- Hvala. Eto... Pa da. - promrmljao je, pogledavši u zemlju. - Nego, šta ti radiš?
Kako si?
Nea se nasmejala.
- Dobro sam, dobro. Učitelj kaže da napredujem, a i sama to osećam - malo je
zastala i zamišljeno pogledala biljku, a zatim se okrenula ka Sanu. Odjednom se
uozbiljila. Nervozno se premestila s noge na nogu i tiho pitala.
- Da li možda hoćeš da joj malo pomognem?
San proguta i nežno je uhvati za ruke.
- Hvala ti puno, zaista, ali bolje da sam ovo zaslužim.
- Zaslužiš?
San je požurio da se ispravi.
- Bolje da same porastu znaš, da ih samo ja negujem, kako bi bolje naučio.
- Oh... u redu.
Na trenutak mu se učinilo da se Nea rastužila, ali se odmah potom ponovo
uozbiljila i nastavila.
- Mogu li da te pitam nešto?
- Naravno.
- Pa, kao što znaš, za nekoliko dana će da bude proslava početka kišne sezone...
- Aha...
Nea je malo sačekala oborivši pogled. Prekrstila je ruke iza leđa i odsutno crtala
prstima po pesku. Nakon nekoliko sekundi je pogledala opet u Sana i polako dodala.
- Želim da se priključim plesu ove godine.
San je osetio kako mu uzbuđenje raste u stomaku. Nemo je zaklimao glavom
puštajući je da nastavi.
- Postoji neko za koga bi da ga izvedem i mnogo bi mi značilo kada bi došao da
me podržiš - čim je završila brzo je prekrila lice rukama, ali je San video da crveni.
Toplina ga je prožimala ispunjavajući ga nadom. Dopustio je mašti da se uznese i da

10
slobodna leti. Međutim, crna misao mu se uvukla u glavu i odjednom je osetio kako mu
se srce grči i steže kao da su ga zagrizle čeljusti nekakve pustinjske zveri. Ko li je taj za
koga će Nea zaigrati? Previše ju je voleo da bi mogao da izdrži da je vidi sa nekim
drugim.
Nadao se da će stići da joj dokaže da može da bude poput ostalih momaka u
oazi. Da može da bude čovek od prirode i zemlje... dostojan ljubavi jednog divnog i
dobrog druida.
Da se samo nije toliko zamajavao sa prokletim igračkama i kojekakvim
glupostima za koje skoro nikada nije čuo ni „hvala“.
Udahnuo je duboko i drhtavim glasom rekao.
- Ja... mislio sam da preskočim ove godine... imam mnogo posla oko bašte, tek je
počela, razumeš...
- Oh... ja... dobro. Mislim nije hitno, znaš... Pitala sam samo onako - Nea se brzo
okrenula i jedva primetno se stresla. San je pružio ruku ka njoj, ali ju je povukao.
- Izvini... ja...
- Ne, ne. Ne brini stvarno. Biću dobro - Nea se udaljila nekoliko koraka od njega.
- Izvini. Moram da krenem polako, imam još neke obaveze.
- Da, da. U redu...
Gledao ju je kako žurno odlazi, a zatim je polako seo u pesak. Nekoliko minuta je
nemo piljio u gomile krša oko njega. Šarenilo je izbledelo iz igračaka pretvarajući ih u
parčiće drveta i metala vezanih protraćenim vremenom. Skrenuo je pogled na titranje
vrelog vazduha u daljini i odsutno zaklimao glavom. Bilo mu je jasno. U pustinji se
mora živeti po pravilima pustinje. U selu gde se svaki život predano gajio, nije bilo
mesta za tričarije poput igračaka. Voda, zemlja i rast su sve što je bilo važno i
neophodno. Nije ni čudo što se celog života osećao kao uljez. Zašto je morao da bude
najpametniji i da živi mimo sveta, umesto da pusti da ga blagorodna matica očekivanja
nosi kuda i sve. Nije primetio da je ikome to posebno smetalo. A sigurno ne tom, ko god
da je, za koga je Nea htela da igra.
Tako ti treba kada moraš da se razlikuješ. Eto ti sada pa se jedi.
Osetio je žuljanje u šaci. Kada ju je otvorio, ugledao je figuru konja koju je
poklonio Nei. Jeza se uvila oko njega kao zmija, nastojeći da ga uguši. Zarežao je u
očajanju i bacio figuricu izvan dvorišta. Bes ga je podigao iz peska i naterao da uleti u
kuću.
U očaju, pesnicom je iz sve snage udario u glineni zid. Pošto ga nije zabolelo

11
onoliko koliko je želeo ponovio je napad nekoliko puta, dok se zid nije ulubio u porazu.
Poželeo je da izađe i da izgazi baštu i bedni izdanak koji je metiljavo rastao, ali mu se od
te pomisli u grudima steglo i umesto toga je nastavio da nervozno maršira po kući.
Da sam na vreme pazio na proklete biljke sve bi bilo u redu...

Izašao je iz kuće i pustio da ga noge nose ne znajući gde će da završi. Nekoliko

meštana na putu do središta sela ga je zaobišlo u širokom krugu. Iako je na to navikao,
sada ga je posebno peklo. Stegnuo je vilicu kao da je želeo da zdrobi zube. Pogled mu je
unezvereno skakao sa jednog začuđenog prolaznika na drugog.
Pogledajte me, evo! Seoski čudak. Jel izgledam dovoljno ludo, a?!
Odjednom je imao utisak kako će da se udavi u besu, ali umesto toga, bol ga je
preplavio i poželeo je da zaplače. Sklonio se iza jednog od šatora trudeći se da suzbije
suze. Platio je taj otpor olakšanju jakim bolom u glavi. Odlučio je da po svaku cenu ne
dopusti svetu da ga porazi.
Nekoliko minuta je čekao. Kada je počinjao da se vraća sebi, čuo je glasove u
blizini.
Došunjao se do ivice šatora i zavirio. Nekoliko dečaka se igralo u pesku. U
rukama su držali Sanove figurice. Međutim, kada ih je pažljivije osmotrio, shvatio je da
ih zakopavaju.
- I tu? - žaljivo je zacvileo mali crni dečak. - Ta ti je bila omiljena...
- Znam. Najbolja je. Ali mama je tako rekla... - procedio je nevoljno drugi, dok je
zakopavao figuru čovečuljka sa mačem.
- Hajde da ih ne zakopamo zaista - dodao je treći dok se zamišljeno gladio po
bradi. - Možemo da ih stavimo u korpu i kada god hocemo, otkopamo ih i igramo se, a
da matori ne saznaju.
- Ma shvatiće šta radimo kad tad, a onda će biti loše...
- Znam, ali ništa u selu ne može da se poredi sa ovim. Gde ćemo naći bolje
igračke.
- Ili ćeš da imaš igračke ili mir, pa ti vidi. Ja bih da se ne osvrćem stalno da li je
ćale shvatio šta radim i dolazi da me izdeveta...
- Bah, možda ste u pravu...
San ih je krišom posmatrao dok zakopavaju njegove tvorevine i iako je smatrao
da treba da bude povređen, osetio je iznenadan nalet samopouzdanja.
Nije on kriv, već zadrti seljani. I to samo matori. Deci su se očigledno sviđale.

12
Deci i još jednoj osobi koja se nije plašila da to prizna i koja je uvek bila uz njega.
Napokon više nije mogao da se suzdržava. Lice mu se iskrivilo u grimasu bola i
nemoći i pokrio ga je rukama. Kratko je uzdisao dok su mu se oči cedile. U njemu se
odvijala borba između ponosa s jedne i ljubavi i odanosti s druge strane. Mrzeo je sebe
ovako slabog. Ali kako su suze oticale tako su sa sobom nosile nakupljenu žalost. Čistile
su mu dušu poput nabujale reke koja bi preko noći odnosila prljavštinu i tragove
ljudskog nemara sa raskopanih obala, da bi se ujutru povukla i ostavila ih zaglađene i
netaknute kao da nijedan čovek njima nikada nije kročio. Nakon što je prineo žrtvu
krhkosti srca, mogao je da se pribere.
Gorko je progutao, a zatim odlučio da sutradan, saopšti Nei da će da je prati na
svečanost. Želeo je da joj se nađe, pa makar i u situaciji koja će za njega biti gotovo
nepodnošljiva. Zar to nije ono što pravi prijatelji čine?
Okrenuo se i sporim korakom krenuo nazad prema kući. Potrošen, ali i neobično
spokojan.

13