Pravoslavne Crkve SPC 2 Deo

Стара српска православна црква „Намастир" у Ботошу
Стара српска православна црква „Намастир“ у Ботошу, насељеном месту на територији града
Зрењанина, посвећена је рођењу Светог Јована Претече. Иако нема поузданих података о изградњи, њено Стара српска
настајање се везује за време насељавања српских граничара (1768-1770). Представља непокретно културно православна црква
добро као споменик културе од великог значаја. „Намастир"
Историја и данашњи изглед

Према предању, придошли калуђери су направили цркву од бусења, чији се трагови могу и данас видети
на олтарском зиду. Била је покривена шиндром која је касније замењена бибер црепом. Не може се тачно
утврдити када су извршене преправке.
Данас је то једнобродна правоугаона грађевина са несразмерно великом олтарском апсидом и тек

наговештеним певничким просторима. Кров изнад олтара је заобљен, док су масивни зидови су Стара српска православна црква
подзидани опеком. Фасаде су окречене, без декоративне пластике, са пет прозорских отвора и улазом на
„Намастир"
јужној страни.
Опште информације
У унутрашњости цркве налазе се иконе светаца које представљају изумрле породице, као и оне које су Место Ботош
напустиле православну веру. Међу овим иконама налази се неколико вредних радова из 18. века.
Општина Зрењанин
Конзерваторски радови изведени су 1984. и од 2007. до 2013. године. Држава Србија
Време 1768/1770.
Галерија настанка
Тип културног Споменик
добра културе од
великог значаја
Надлежна Завод за
установа за заштиту
заштиту споменика
културе
www.zrenjaninheritage.com (http://w
Северна фасада Источна фасада Ентеријер ww.zrenjaninheritage.com/)
Види још
▪ Списак споменика културе у Средњобанатском округу
▪ Споменик културе од великог значаја
Референце
Спољашње везе
▪ „Црква рођења Св. Јована -Намастир — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=504). САНУ
(на језику: српски).
▪ ПЗЗЗСК/Непокретна културна добра од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-dobra-od-velikog-znacaja-u-vojv
odini.html)
▪ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna_kulturna_dobra.php)
▪ Листа споменика (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list.php)
Напомена: Садржај овог чланка је једним делом или у целости преузет са http://www.sanu.ac.rs. Носилац ауторских права над материјалом је дао дозволу да
се исти објави под слободном лиценцом. Доказ о томе се налази на OTRS систему, а број тикета са конкретном дозволом је 2009072410055859.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стара_српска_православна_црква_„Намастир%22_у_Ботошу&oldid=25938894”
▪
Стара црква Свете Богородице у Неготину
Стара црква Свете Богородице у Неготину је саграђена 1803. године на месту старије цркве брвнаре,
под заштитом је државе и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог Стара црква Свете
значаја. Богородице у Неготину
Историја
Стара неготинска црква, позната у народу као и Хајдук Вељкова црква, је ниска једнобродна грађевина
издужене основе, са полигоналном олтарском апсидом на истоку и мањом припратом на западној страни,
који је свој данашњи изглед добила у обнови 1900. године. Изграђена је у камену и опеци, а покривена
бибер црепом.
Изглед цркве Опште информације

Место Неготин
Црква је за неколико степеника укопана у земљу, јер је Турци нису желели. Пошто је овај део Србије био Општина Неготин
под Видинским пашалуком, освећење храма обавио је видински митрополит Kалиник, који је приволео
тадашњег видинског господара Пазван-Оглуа да одобри изградњу. [1] Држава Србија
Време 1803.
На северној страни дозидан јој је отворени трем око 1885. године испред улазних врата. При самом крају настанка
19. века урађено је неколико преправки на спољним и унутрашњим деловима цркве. Прво је промењена
кровна конструкција, направљена је знатно већа и уместо ђерамиде је ставен бели цреп. Да би се добило
више светлости на своду над певницом су направљена два отвора и застакљена. На северним вратима добра културе од
цркве намештена су двокрилна сдтаклена врата. Истовремено је сређена звонара у црквеној порти.[2] великог значаја
Једину фасадну декорацију представљају слепе нише на апсиди. Иконостасна преграда из 1824. године установа за заштиту
рад је зографа Стојана из Равна у Бугарској и његовог сина Станче. Досликавање иконостаса обавио је
Павле Чортановић 1884. године, који је и аутор зидног сликарства.
културе
На зидовима цркве има слика, рађених техником уља на платну, Ватрослава Бековића, сликара и
професора неготинске полугимназије. Цркву и олтар осликавао је Павле Чортановић, такође професор у
неготинској полугимназији.[3]
Током 1969–1970. године обављени су конзерваторско-рестаураторски радови на иконостасу.
Спомен плоче Вељку и Миљку

Петровићу са стиховима Симе
Милутиновића Сарајлије
Црквена порта
У црквеној порти налазе се надгробне плоче истакнутих Неготинаца 19. века, међу њима и ктитора цркве, као и посебна група изузетно
вредних примера сеоских надгробних споменика специфичног изгледа са одређеним култним представама, те као такви представљају
изузетну етнографску вредност. У склопу црквеног дворишта стоје споменици пренети са некропола из околних села: Рајца, Рогљева и
Kобишнице.
Осим њених градитељских карактеристика с почетка 19. века, значај цркве је у томе што се споља, непосредно уз олтар, налази гроб Хајдук
Вељка Петровића, легендарног јунака из првог српског устанка и његовог брата Миљка, где на апсиди цркве стоје две велике спомен плоче
са посветом у стиховима песника Симе Милутиновића Сарајлије.[4]
Види још
▪ Списак споменика културе у Борском округу
Стара црква Светог Ђорђа у Призрену
Стара црква Светог Ђорђа у Призрену позната и као Руновића црква једна је од 33 православне
цркве у овом граду и једна од многобројних у Епархији рашко-призренске. Ова црква, која се налази се у Стара црква Светог
дворишту нове, истоимене Саборне цркве Светог Ђорђа у Призрену, изграђена је у 15. веку, као задужбина Ђорђа у Призрену
браће Руновић из Призрена.[1] Припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве и
представља непокретно културно добро као споменик културе.
Положај, стање заштите и статус

Стара црква Светог Ђорђа налази се у старом делу Призрена, на тргу „Шадрван“", тачније у дворишту
Саборне цркве Светог Ђорђа.
Стање заштите Стара црква Светог Ђорђа у

У периоду 1994-1995 објекат цркве је споља и изнутра рестауриран и конзервиран, а црквена порта је Призрену (Руновића црква)
сређена.[2] Након разарања од стране Албанаца 2004. године, у периоду од 2005. до 2007. године Опште информације
изведене су одређене рестаураторске интервенције, и том приликом је поправљен оштећени камен и Место Призрен
опека у зидовима, прозори и врата су замењени новим, постављено је олово на кровном покривачу, а
извршена је и поправка унутрашњости. Захваљујући великом знању Грчких конзерватора рестауриране су Општина Општина Призрен
фреске на којима су постојала тешка оштећена из мартовских нереда 2004. године. Цео процес обнове Држава Србија
уништених делова цркве одвијао се под окриљем Епархије рашко-призренске и благословом владике Врста Црква
Теодосија.[3] споменика
Основ за упис у регистар Р. Србије Време 15. век
настанка
Решење Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Приштини, бр. 956 од 31. 12. 1964. Закон о
Тип Споменик културе
заштити споменика културе (Сл. гласник НРС бр. 51/59).
културног
Статус цркве у датабази културног наслеђа самопрокламовена Р. Косово У датабазу уведана је под добра
бр Надлежна Покрајински завод
02-956/64, као објеката под привременом заштитом Data e Mbrojtjes: 2011. и Data e Mbrojtjes: 2012.[4] установа за за заштиту
заштиту споменика културе
Историја Косова и Метохије
Цркву су с краја 15. века и почетком 16. века подигла браћа Руновићи[5] и посветили је Светом
Ђорђу, на простору који је био празан. Около, и поред цркве, било је старо српско православно
гробље све до 1866. године. Касније су око цркве отварани дућани. Како гробље није било
ограђено са јужне стране, у доба Османлијске владавине од стране припадника друге вере често
је девастирано и скрнављено. Срби су се обрате Махмут паши Ротулу, за помоћ, и он им је
дозволио да ограде простор. Том приликом искоришћена је ова сагласност да се црква продужи
четири-пет метара са западне стране. У новоизграђени простору, који је био намењен женама –
„Женска црква“, обављана су и крштавање новорођене деце. Простор је решеткама био физички
одвојен од „Мушке цркве“. Дограђени наставак, после изградње нове цркве Светог Ђорђа је
порушен.[6]
Када су познатој познатој призренској породици Кораћевих, чији чланови нису примили ислам,
Османилије породичну цркву Светог Николе у призренској Мамзи махале (Терзи-махале)
претворили у џамију, они су из ове црква у цркву Светог Ђорђа пренели књиге и друге
предмете. На Триоду цркве Светог Ђорђа Руновића који је 1941. године у време бомбардовања
изгорео у Народној библиотеци у Београду био је запис:
„ Си Триод от цркве Коракевића Св. Николи в граде Призренеу Мамзи-махале. Писа

поп Цветко в лето 1592. ”
У овој цркви сахраљивани су неки митрополити Рашко-призренске епархије, виђенији
Стара црква Светог Ђорђа у Призрену, свештеници и српски грађани-добротвори:
разорена и оскрнављена током Мартовског
погрома (2004) ▪ Митрополит рашко-призренски Јоаникије (Јаићије) Георгијевић, по народности Србин, који је
умро 26. новембра 1818. године[7], а сахрањен је испред олтара.
▪ Младен Угаревић, велики добротвор Призрена, који је сахрањен јануара 1906. године,
Када је у Призрен упућен Митрополит рашко-призренски Партеније, пореклом са острва Самоса, познавалац грчког и турског језика, али
не и српског, 1849. године од Патријашије у Цариграду, и преузео дужност митрополита у Рашко-призренској епархији од уклоњеног
митрополита Игњатија, он се крајње нечовечно понео према моштима митрополита Јанићија.
Када је митрополит Партеније сазнао да је у овој цркви сахрањен митрополит Јанићије Србин, наредио је да се надгробна
”
„ плоча избаци и поломи. После шест месеци дође његова родбина из пећи, раскопа га, прелије му кости и опет закопа. Омфор
на њему претопи и од сребра направи црквени
Епархија тас (дискос) који се чува у цркви
рашко-призренска или Светог Ђорђа.
Епархија рашко-призренска и
Сима Андрејевић Игуманов 1871. године поставио је нову мермерну плочу на месту гроба митрополита Јанићија. Натпис је написао Илија
Ставрић, тадашњи ректор Богословије, али је начинио грешку у датуму смрти – уместо 22. новембра ставио је 18. јул.
У цркви су с почетка 21. века пронађени делови ктиторског натписа Драгослава и Беле Тутић из 1332. године са њихове задужбине цркве
Светог Николе, метоха манастира Дечана, који се налази у бившој Дечанској, сада у улици Миладина Поповића бр. 3.
Све до 1887. године, када је довршен нови Саборни храм, под истим именом, Руновића црква била је главна црква у граду Призрену и
вршила је функцију катедралног епархијског храма, пошто су Турци још раније, средином 18. века, одузели од православних Срба древну
катедралну цркву Богородице Љевишке и потом је претворили у џамију.[8] Од тог времена, стара црква Светог Ђорђа је често служила и као
скривница за вредне иконе и књиге из цркава које су, пред најездом Османлија или Албанаца, рушене или претваране у џамије. С краја 20.
века, у време сукоба на Косову и Метохији 1999. године и НАТО бомбардовања СРЈ, служила је као складиште црквеног материјала.
Као и већина цркава на Косову и Метохији, црква је временом у више наврата преправљана.
Архитектура и фрескодекорација
По свом облику и по расположивим изворима, објекат припада типу средњовековних породичних цркава. Ради се о тробродној цркви
правоугаоне основе, са апсидом, што је утврђено приликом ископавања спроведених 1994. године. Приликом тих ископавања откривени су
и део нартекса и гробље око цркве, као и гробнице браће Руновић.
Унутар објекта се на југозападној страни налази гробница рашко-призренског митрополита Јанићија, који је умро 1818. године у
Призрену.[7] Ентеријер цркве фрескодекорисан је фрескама које датирају из 17. века.
У овој цркви чувала се збирка од 37 календарских, престоних и целивајућих икона. Међу њима најзначајније су: Света Петка (17. век), Христ
Пантократор (друга половина 18. века), Свети Димитрије (почетак 17. века), Свети Ђорђе (прва половина 17. века), Цар Константин и
Царица Јелена (прва половина 17. века).
Црква је, у садашњем стању, једнобродна грађевина, озидна речним каменом, са полуобличасти сводом у унутрашњости, док је са
спољашње стране црква препокривена кровом на две воде. Кров је првобитно био обложен каменим плочама, а касније током рестаурације,
изведене у периоду од 1994. до 1995. године препокривен је оловним плочама.
Црква у коју се улази кроз масивна храстова врата са источне стране не поседеју припрату. Светлост у унтрашњост наоса продире кроз три
полулучно изведена неједнака прозора са јужне стране, док се са северне стране црква ослања на суседни објакат.
Девастација цркве 2004.

Албанци су и поред присуства јединице КФОР-а марта месеца 2004. године цркву запалили изнутра.
Види још
▪ Српске православне светиње и споменици у Призрену ▪ Призренска епархија
▪ Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену ▪ Мартовски погром 2004.
▪ Црква Богородица Љевишка ▪ Клесарски занат у Белој Води
▪ Епархија рашко-призренска ▪ Списак девастираних православних светиња на Косову и
Метохији у 21. веку
Извори
1. Зиројевић 1984, стр. 169.
2. Петровић 1996, стр. 129-131.
3. Obnovljen živopis crkve Sv. Đorđa – Runovića u Prizrenu (http://www.radiokim.net/vesti/obnovljen-zivopis-crkve-sv-djordja-runovica-u-prizrenu.ht
ml) РТВ КИМ, 16.јануар 2013.
4. Crkva Svetog Đorđa – Runovića (Prizren) (https://dtk.rks-gov.net/tkk_objekti_sr.aspx?id=8755) Архивирано (https://web.archive.org/web/201603
07232025/https://dtk.rks-gov.net/tkk_objekti_sr.aspx?id=8755) на сајту Wayback Machine (7. март 2016) Databaza kulturnog nasleđa Kosova
5. Јастребов 1879, стр. 69.
6. Цркве и манастири (http://www.drustvo-svetiarhangeli.org.rs/index.php?option=com_content&view=section&layout=blog&id=10&Itemid=29)
Друштво пријатеља манастира Свети Архангели код Призрена
7. Вуковић 1996, стр. 234.
8. Ненадовић 1963, стр. 33.
Литература
▪ Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до 20. века (htt ▪ Иванић, Иван (1902). Из црквене историје Срба у Турској у XVIII
ps://books.google.rs/books?id=VBzkAAAAMAAJ). Београд: Евро. и XIX веку (https://books.google.rs/books?id=Nz0AAAAAMAAJ).
▪ Ђокић, Небојша (2016). „Црква Светог Ђорђа у Призрену до Београд-Нови Сад: Друштво Рад.
ослобођенја од Турака” (http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/dow ▪ Јастребов, Иван С. (1879). Податци за историју Српске цркве (h
nload/Kalenic/kalenic1,2016.pdf) (PDF). Каленић (1): 26—31. ttps://books.google.com/books?id=sH5KAAAAYAAJ). Београд:
▪ Зиројевић, Олга (1984). Цркве и манастири на подручју Пећке Државна штампарија.
патријаршије до 1683. године (https://books.google.com/books?id= ▪ Костић, Петар (1928). Црквени живот православних Срба у
isAYAAAAMAAJ). Београд: Историјски институт, Народна књига. Призрену и његовој околини у XIX веку (https://books.google.rs/bo
oks?id=iv7NAAAAMAAJ). Београд: Народна мисао.
Стара црква Светог Марка у Београду
Стара црква Светог Марка у Београду, мала Маркова црква или гробљанска капела Светог
Марка посвећена апостолу и јеванђелисти Марку налазила се у периоду од 1835—1942, на платоу уз Стара црква Светог Марка
северозападни део Ташмајдана (стари каменолом), у склопу 1826. године основаног тада новог
Ташмајданског гробља, пресељеног из Савамале. Изграђена је у доба београдског митрополита Петра
Јовановића (1833—1859) и кнеза Милоша Обреновића, 1835-1836. године. За Београд у коме је још увек
постојала турска војна посада, и када је данашња београдска Саборна црква била од дрвета, ово је био
велики духовни догађај.
Историјат цркве Стара црква Светог Марка (1903).
Предуслови Опште информације

Место Београд
Српски део вароши у Београду, након Другог српског устанка простирао се око старе цркве на савској
Општина Градска општина
страни београдског гребена, која је постојала на простору данашње Саборне цркве, око које је постојало
Палилула
гробље почетком 19. века у складу са турским гробљима око свих џамија.[1] Овај простор се крајем
двадесетих година 19. века све више развијао у неколико нивоа: политичком, културолошком, убраном, Држава Србија
комуналном и привредном, што је наметало и потребу за трансформацију простора у Савамали и око Време 1835-1942
гробља на Зеленом венцу. Изградњом и урбанизовањем овог дела вароши, постепено су се умножавали настанка
његови садржаји и функције, мада је до стицања независности Кнежевине Србије а и надаље остао мање
атрактиван простор од суседног Врачара. Тип културног Споменик
добра културе
У склопу тих урбаних промена настала је идеја о премештању гробља, поред пута, ка Зеленом венцу на Надлежна Завод за
далеку периферију поред каменолома Ташмајдан. Премештање гробља на далеку периферију поред установа за заштиту
каменолома Ташмајдан, није било само потреба за изградњу београдског гребена, и ширег простора
Савамале, већ и део политике освајања простора, изван оног на коме су до тада живели Срби. То је код
културе
везира изазвало незадовољство и он је протестовао код кнеза Милоша што српска заједница поправља
пут до „новопостављеног” гробља код Ташмајдана, и каменолома у близини Цариградског друма.[2] Тако beogradskonasledje.rs (http://beogr
су Срби, схвативши значај овог дела Београд, запосели простор око новооснованог гробља – касније adskonasledje.rs/)
названог Ново или Ташмајданско гробље.
Када је на хумци у близини гробља, прочитан познати Хатишериф из 1830. године, гробље и простор око њега добио је велики симболични
значај, за Српски народ и грађане Београд.[3]
Иако је оснивање гробља почело 1826. године, сахрањивање на њему почело је десет година касније, 1836. године, након изградње цркве
1835. године.[4]
У овом делу ташмајданског парка налазило се Ташмајданско гробље и у њему гробљанска

црква
Изградња цркве
Стра црква Св. Марка изграђена је као гробљанска капела Светог Марка 1835. године, на темељима још старије палилулске цркве, испред
које је био прочитан хатишериф турског султана 1830. године о независности и кнежевском устројству Србије унутар турске царевине, и
аманета кнеза Милоша:
Једно здравља ради, а друго добра поретка ради...препоручујем вам да одмах једну капелу у гробљу Београда сазидати дате.
Пре самог подизања храма Светог Марка, по сведочењу савременика, на том месту, брежуљак - могилу, на којем је 1830. године прочитан
хатишериф 1930. године, био је постављен Крст и сеница-шатор где је обављена Света Литургија или литије на Палилули.
Црква је изграђена као заоставштина трговца цинцарског порекла Лазе Панче, пореклом из Јужне Србије, из место Катраница, који је умро
у Београду 1831. године. Он је храм посветио апостолу и јеванђелисти Светом Марку. Чињеница да је кнез Милош лично бринуо о
реализацији тог легата[5] указује да су одлуке о лоцирању цркве и гробља биле усклађене с његовим основним концептом урбанистичког
развоја српског дела вароши – изван шанца и на простору главних комуникација ка унутрашњости Србије – Цариградског и Крагујевачког
друма и Топчидерског пута, пошто је у Топчидеру сместио свој будући политички центар.[6] [7]
Њеном изградњом остварена су два циља, обележено је за Кнежевину Србију историјско место, а Ново Ташмајданско гробље (на коме су
прва сахрањивања почела годину дана касније 1836. године) добило је своју гробљанску цркву у којој је могло да се држи опело за покој
душе умрлим, пре укопа на Ташмајданском гробљу.
Око 1870. године стара црква Светог Марка имала је две парохије: теразијску са 312 домова и палилулску од 318 домова.
У самој цркви, 1839. године сахрањен је кнежевић Милан Обреновић, најстарији син кнеза Милоша Обреновића, и то десно од западних
врата њених, и прах покојног владике шабачког Гаврила (Поповића) који лежи лево од западних врата у самој цркви. После крвавог
династичког мајског преврата 1903. године; у овом храму је сахрањен краљевски брачни пар Краљ Александар И Обреновић и Краљица
Драга Обреновић.
Изглед цркве и градитељ

Према сачуваним документима, црква је у претходно ограђеном простору, била једнобродна грађевима, без куполе са малом припратом и
без торња, дуга 21 метар заједно са олтаром, широка 8,80 метара и висока 6,20 метара, на темељима још старије палилулске цркве. Поред
цркве накнадно је изграђен звоник.
Радовима на зидању храма руководио је Хаџи-Никола Живковић из Водена (1792—1870), први велики градитељ у обновљеној Србији и
његови мајстори Јања и Никола.
Оштећења настала на храму у Првом светском рату, у току рата санирали су аустријански поробљивачи 1917. године.
Ризница
Ризница цркве је препа попису из 1836. године располагала следећим богослужбеним предметима:[8]
▪ антиминс,
▪ путир са дискосом и звездицом од калаја,
▪ сребрна ложица,
▪ гвоздено копље,
▪ звонце,
▪ ибрик са легеном и решетком од бакра,
▪ по четири гвоздена, калајна и ђачка чирака,
▪ два чирака стаклена,
▪ три таса од бакра,
▪ пет дарака,
▪ свилене наруквице,
▪ дванаест пешкира и два ђачка стихара,
▪ осам калајних кандила,
▪ пет великих икона (једна икона стаклена, три иконе од хартије и на једној икони рука сребрна)
Девастације, обнова и рушење цркве

У „Годишњаку Техничког факултета Универзитета у Београду“ (1946-1947) Петар Крстић бележи да је црква током аустријске окупације
1917. године поправљена од претходних оштећења, да би почетком Другог светског рата ова богомоља доживела непоправљиву штету. На
плочи постављеној 1917. писало је за последње Обреновиће да су погинули од "зликовачке" руке, што је изазивало замерке после рата.[9]
Ова црква је, поред Савиначке, једина имала црквени сабор о својој слави, који се погрешно називао вашар – након црквене славе, „на
дневни ред” би дошли „транго-франго”, „панораме”, „рингишпили” и друге „шатре”. О слави се носила литија до палилулског „записа",
негде „иза Смедеревског Ђерма”, на Ивковићевом имању,[10] што је затим скраћено до Тркалишта,[11] услед промене граница парохија
1909.[12] Вашар је трајао три дана и кажу да би га посетила „бар једна трећина Београђана”.[13]
Занимљивост:
Године 1921. дошло је до необичног случаја када су верници хтели да се обнови стари обичај и литија оде до записа, што су
свештеници одбили, па су Палилулци сами узели црквене барјаке, рипиде и чираке и без попова продужили литију. Када су
се вратили цркви, звонара је била закључана, али унутра су убачена деца, тако да је славље уз прангије обзнањено и
звоњавом.[11] Помирили су се две године касније, када је велика литија ишла до старог записа.
Пред Други светски рат, када је нова црква Светог Марка била споља углавном готова, није планирано њено рушење, сматрало се да због
свог културног и историјског значаја може остати у сенци новог храма.[14]
На Цвети, 13. априла 1941. године, одмах после немачког бомбардовања Београда, пожар дрвене грађе запалио је црквени кров, и уништио
је после 107 година постојања. Ипак, том приликом спасен је иконостас са осталим покретним стварима. Годину дана касније, 1942. године,
одлучено је да се остаци цркве поруше, пошто се услед тешког оштећења црква није могла обновити.
Стара црква Светог Марка након пожара 1941.
Како је у међувремену (1940) освештена новоизграђена црква Светог Марка на само десетак метара северно од ње, надземни остаци цркве,
преостали након пожара за време нацистичке окупације уклоњени су а темељи затрпани. Тако је нестало здање једне од најстаријих
београдских цркава, која је својевремено преживело бомбардовање Турака 1862. године.[15]
После Другог светског рата, у време комунистичке власти, стара црква никада није обновљена нити је обележено место где је она била, па је
тако убрзо изградњом Ташмајданског парка, заборављена њена локација.[16]
Након више од 70 година, након сондирања терена ласерским снимањем 2014. године откривени су подземни остаци цркве и звоника,
непосредно уз јужни зид нове цркве Светог Марка. После овог открића, свештенство црква Светог Марка жели да обележи место где је била
стара црква, и као једну од идеја наводи могућност да се то уради плочицама које би пратиле линију темеља стара цркве Светог Марка и
њеног звоника.[16]
Занимљивости
Након што је последњи владар из династије Обреновића, краљ Александар заједно с краљицом
Драгом, убијен у атентату 1903. године, њихови посмртни остаци сахрањени су тајно, под
окриљем ноћи, у старој Цркви Светог Марка на Ташмајдану.
Након што је донета одлука да се стара црква Светог Марка на Ташмајдану, која је оштећена у
априлском рату сруши, београдска власт је, усред рата, имала непријатан задатак да
премести посмртне остатке брачног пара Обреновић из ове цркве, али и још неколико
њихових преминулих сродника, као и неколико епископа и митрополита који су већ
деценијама почивали у овом храму. Селидбу је ваљало обавити тако што су кости пренете у
крипте „велике“ Цркве Светог Марка, где и данас почивају.[17]
Унутрашњост цркве са гробницом кнежевића
Одлуком архијерејске власти, тада је направљен и врло прецизан записник о том догађају, који Милана, краља Александра и Краљице Драге
је у поседу свештеника Цркве Светог Марка. У записнику пише како се, пре него што је комисија Обреновић (1903-1904)
приступила откопавању гробова, пријавила госпођа Милица, удовица почившег Ђоке
Трифковића, бившег дворског лимара, и изјавила:
Мој муж, покојни Ђока, извршио је лемљење сандука почившег краља Александра и
краљице Драге и том приликом видео је да су у сандуцима заиста били лешеви
краљевског пара. Он је такође видео да је покојни краљ сахрањен у фраку, а краљица
у ружичастој свиленој хаљини.[17]
Ово је било битно за чланове комисије, јер, како су забележили,
...постоји раширена верзија да краљ и краљица нису уопште сахрањени у Цркви

Светог Марка, него да су сандуци, њима намењени, били празни.[17] Унутрашњост цркве након пожара 1941. са
гробом — владике шабачког Гаврила
Поповића (лево) и гробницом кнежевића
Потом се комисија посебно посвећује гробовима краља и краљице, изнад чије гробнице стоји Милана, краља Александра и краљице Драге
натпис: Обреновић (десно)
„Овде почивају у миру Божјем Нјегово Величанство Краљ Србије Александар

Обреновић и Нјено Величанство Краљица Драга Обреновић, који погинуше од
зликовачке руке 29. маја 1903. године...и узгред наводи..споменик подижу 1917.
године аустријске власти током окупације Београда у Првом светском рату.[17]
Извештај комисије касније описује
како је свих девет лимених сандука са краљевском породицом и црквеним високодостојанственицима било залемљено и пренето
у крипте Цркве Светог Марка. Све је обављено уз дужан пијетет и поштовање а сваки сандук је додатно обележен посебном,
месинганом плочицом, како би потврдио идентитет покојника.[17]
Стара црква у Гложану
Стара црква у Гложану насељеном месту на територији општине Свилајнац подигнута је двадесетих
година 19. века. Црква припада Епархији браничевској Српске православне цркве и представља Стара црква у Гложану
непокретно културно добро као споменик културе.[1]
Црква је посвећена Преносу моштију Св. оца Николаја. Својом конструкцијом подсећа на цркве брвнаре,
али су њени зидови грађени у бондручној конструкцији са испуном од чатме. У облику је брода са тремом
на предњој страни. Трем носе четири декоративно обрађена храстова стуба са орнаментом једноструке
плетенице.
Кров је четворосливан и покривен ћерамидом. Састоји се из олтара, наоса, припрате и трема. У

унутрашњости храма, у олтарском делу и наосу таваница је полуобличасто засведена и покривена
шашовцем. Под је поплочан опеком квадратног формата. Као посебан детаљ на цркви истичу се
декоративни елементи на трему и иконостасу. Реч је о геометријским и флоралним мотивима у дрвету
бојеним црвеном, зеленом и белом бојом. Западна врата су украшена накованим летвицама које образују
геометријске фигуре. На таваници наоса налази се розета украшена црвеним и зеленим детаљима. На Стара црква у Гложану
иконостасу су сачуване поједине иконе које датирају из времена изградње цркве. Опште информације
Место Гложане
У истој порти налази се нова црква истог посвећења подигнута 1935. године.
Општина Свилајнац
Галерија Држава Србија

Време двадесете године
настанка 19. века
Тип културног Споменик културе
добра
Надлежна Завод за заштиту
установа за споменика
заштиту културе
Крагујевац
www.kulturnonasledje.com (http://w
ww.kulturnonasledje.com/)
Види још
▪ Списак споменика културе у Поморавском округу
▪ Списак цркава Епархије браничевске
▪ Нова црква у Гложану
Извори
1. „Стара црква у Гложану” (http://www.kulturnonasledje.com/stara-crkva-u-glo%c5%beanu.html). Завод за заштиту споменика културе
Крагујевац. Приступљено 8. 1. 2021.
Стара црква у Јагодини
Црква Светог архангела Михаила или Стара црква у Јагодини, подигнута је у периоду од 1818. до
1824. године и представља непокретно културно добро као споменик културе.[1] Стара црква у Јагодини
Цркву посвећену Светом архангелу Михаилу подигао је кнез Милош Обреновић, у време када је Јагодина
још била под турском влашћу и када у њој није било других цркви. Сама грађевина у основи има облик
крста, била је веома скромних размера 17,60x8,30 метра и висине од 10 метара. Пред главним улазним
вратима, налази се једна велика бела мермерна плоча са трима розетама у плитком рељефу, за коју се зна
да је ту донета и постављена после рушења јагодинске џамије 1926. године.
У почетку црква није имала звоник, јер употреба звона у црквама у то време није била дозвољена. После
Хатишерифа из 1830. године и добијања слободе богослужења и грађења светих храмова, кнез Милош је Стара црква у Јагодини
подигао звоник. Опште информације
Место Јагодина
Галерија Општина Јагодина
Држава Србија
Време 1818 — 1824.
настанка
добра
Види још
▪ Споменик ратницима Првог светског рата у Јагодини
Извори
1. „ХРАМ СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА” (http://www.jagodina.org.rs/turizam/crkve-i-manastiri/). Град Јагодина-званична презентација.
Приступљено 4. 10. 2016.
▪ Два века Старе цркве у Јагодини (Б92, 24. новембар 2016) (http://www.b92.net/putovanja/vesti.php?yyyy=2016&mm=11&dd=24&nav_id=120
2810)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стара_црква_у_Јагодини&oldid=25406011”
▪
Стара црква у Крагујевцу
Стара (Придворна) црква у Крагујевцу се као део културно-историјског комплекса „Милошев
венац“, налазе као јединствена целина на списку непокретног културног добра као споменик културе од Стара црква у Крагујевцу
великог значаја.
Стара (Придворна) црква

Стара (Придворна црква) је подигнута 1818. године, на месту некадашњг гробља. Као ктитор храма Кнез
Милош Обреновић је ангажовао најбоље мајсторе нити жалио средства за изградњу. Црква је посвећена
Силаску Светог Духа на апостоле. Задужбина кнеза Милоша реконструисана је неколико пута. Године
1829. први пут су зазвонила звона са ове цркве.[1] Стара (Придворна) црква
Стара црква је била прва митрополитанска, катедрална и дворска црква у ослобођеној Србији. У њеној
порти су прокламоване готово све важне одлуке за српски народ, хатишерифи, устави. Ту је одржана Место Крагујевац
Сретењска скупштина 1835. године на којој је донет Први српски Устав. Сва скупштинска заседања до Општина Крагујевац
1859. године су одржавана у порти цркве, а од те године у новоизграђеној скупштинској згради.
Време Црква 1818,
Зграда старе скупштине настанка скупштина 1859.
године
Зграда старе скупштине је подигнута 1859. скупштинско здање у порти старе цркве, крај места где су се
одржавала прва скупштинска заседања и где је 1835. обнародован први српски устав – Сретењски. Тип културног Споменик
Подигнута је као приземна грађевина правоуогаоне основе, плитких темеља од ломљеног камена, зидова великог значаја
од опеке, поједностављеног изгледа, без декоративних елемената осим плитких пиластара. Сала за
Власник Република
заседања замишљена је као пространа дворана са стубовима. зграда је од посебног значаја за историју
Србија
српског народа, јер је прва ове врсте подигнута у Србији. У њој су одржана заседања и донете одлуке које
су утицале на развој историјских догађаја и судбину државе и народа, као објављивање рата Турској 1876. Надлежна Завод за
и саопштавање услова Берлинског конгреса о независности Србије и територијалном проширењу. установа за заштиту
Грађевина је временом претрпела веће промене, па је после конзерваторских радова 1984–92. и 1998. овде културе
смештена стална музејска поставка.
www.zaprokul.org.rs/LKP
/Kragujevac/zavod_za_zastitu
Галерија _spomenika_kulture.html (http://ww
w.zaprokul.org.rs/LKP/Kragujevac/z
avod_za_zastitu_spomenika_kultur
e.html)
Црква Иконостас и живопис Иконостас Живопис Звоник

силаска
Свтог духа
на
апостоле
Стара црква у Крагујевцу,
фотографија из времена
аустроугарске окупације
Краљевине Србије
Види још
▪ Списак споменика културе у Шумадијском округу
Стара црква у Осечини
Стара црква у Осечини , подигнута почетком 18. века. Представља непокретно културно добро као
споменик културе од великог значаја.[1][2] Стара црква у Осечини
Непосредно уз стару цркву, касније је подигнута нова црква и на узвишици у оквиру гробља, спомен
костурница погинулим ратницима из Првог светског рата, зидана сигом.
Сведок времена
По подизању је прво била посвећена Светом Георгију, а од 1765. године Светом Вазнесењу Господњем.
Турци су је више пута палили, а Срби обнављали. Била је сведок времена, срећних и несрећних догађаја,
живота и смрти, страдања и уздизања. Црквена порта је била место окупљања грађана за време вашара,
празника и светковина. Зидана је од камена, а покривена дрветом и представља прелаз од дрвеног према
храму сазиданом од чврстог материјала. У разним ратовима страдале су старе иконе и религијски
предмети као и већина документа.
Галерија
Стара црква
Место Осечина
Општина Осечина
Време почетак 18. века
настанка
културе
www.vaza.co.rs (http://www.vaza.co.
rs/)
Види још
▪ Списак споменика културе у Колубарском округу
Извори
1. Завод за заштиту споменика културе Ваљево (http://www.vaza.co.rs)
2. „Завод за проучавање културног развитка” (https://web.archive.org/web/20131105020446/http://www.zaprokul.org.rs/okruzi/kolubarski/kulturna
-dobra.html). Архивирано из оригинала (http://www.zaprokul.org.rs/okruzi/kolubarski/kulturna-dobra.html) 05. 11. 2013. г. Приступљено
05. 11. 2013.
Стара црква у Растишту
Стара црква у Растишту, насељеном месту на територији општине Бајина Башта, на обронцима
планине Таре и у оквиру НП Тара, припада Епархији жичкој Српске православне цркве.
Стара црква у Растишту
Црква је подигнута 1928. године и данас је ван функције. Главни мајстор био је Тодор Кремић из
Растишта. Грађевина је правоугаоне основе и полукружне апсиде, масивних зидова од притесаног
камена. Била је засведена полукружним дрвеним сводом, лепо сложеним и обојеним плавом бојом (по
угледу на неке цркве брвнаре) и покривена бибер црепом. Имала је двоја врата на западу и југу, са три
мала прозора. Поред улаза на јужној страни, на мермерним плочама забележена су имена жртава у
ратовима 1912-1918. и имена донатора и приложника за градњу.
У последњој деценији 20. века, 1994. године, мештани су подигли нову цркву у њеној близини,
посвећену Покрову Пресвете Богородице. Тренутно, црква је у фази реконструкције. Основни подаци
Статус хришћанска
Види још православна
богомоља
▪ Црква Покрова Пресвете Богородице у Растишту
Тип црква
Јурисдикција Српска православна
Литература црква
▪ Лексикон националних паркова Србије - ТАРА. Београд: ЈП Службени гласник; ЈП Национални парк Епархија Епархија жичка
Тара;ГИ "Јован Цвијић"-САНУ. 2015. стр. 314. ISBN 978-86-519-1899-8. Оснивање 1928.
Оснивач Српска православна
Извори црква
Локација
Спољашње везе Место Растиште, Бајина
Башта
▪ „Намесништво Ужичко” (http://eparhija-zicka.rs/arhijerejsko-namesnistvo-uzicko/). Епархија жичка. Држава Србија
Приступљено 13. фебруар 2017.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стара_црква_у_Растишту&oldid=25406181”
▪
Стара црква Успења Богородичиног у Ореовици
Стара црква Успења Богородичиног у Ореовици, месту у општини Жабари, подигнута је 1821.
године и као најстарији сакрални објекат у крају представља непокретно културно добро као споменик Стара црква Успења
културе. Цркву је саградио Стеван Марковић, трговац из Ореовице, на свом имању недалеко од сеоског Богородичиног у
гробља, тако да има доминантан положај на висоравни изнад села.[1] Ореовици
Изглед
Стара ореовичка црква посвећена је Успењу Богородице и убраја се у објекте народног градитељства.
Издужене је једнобродне основе, са пространом полигоналном олтарском апсидом на источној страни и
тремом на западној. Грађена је као чатмара, без темеља, са дрвеном храстовом гредом положеном
директно на земљу. Унутрашњи простор подељен је на олтар, наос и припрату. Зидови су са спољашње и
унутрашње стране омалтерисани блатним малтером и кречени у бело. Црква Успења Богородичиног
Према опису из 1860. године црква је била покривена ћерамидом и имала је под од танке опеке. Данас је
Место Ореовица
кровни покривач бибер цреп, док је под у олтару од старе опеке, а у наосу и припрати од дасака. Дрвена
преграда која је раздвајала припрату од наоса недавно је уклоњена, тако да је овај простор постао Општина Жабари
јединствен, али са видљивим дрвеним, конструктивним стубовима. Олтар и наос засведени су коритастим Држава Србија
сводом од профилисаног шашовца, док је над припратом спуштена равна таваница. На трему се у
Време 1821.
средишту таванице налази декоративна розета.
настанка
Олтар је од наоса одвојен ниском олтарском преградом са двадесет и пет икона распоређених у три зоне. Тип Споменик културе
Првобитне иконе из времена изградње цркве нису сачуване, а постојеће су према приложничким културног
записима на престоним иконама и дверима из 1857. године. добра
У порти цркве се међу старим храстовима налазе надгробни споменици из прве половине и средине 19. Надлежна Регионални завод
века, као и стара парохијска кућа из времена градње цркве. Регионални завод за заштиту споменика установа за за заштиту
културе Смедерево је 1985/86. године извео санационе радове на старој кући у коју је тада смештена заштиту споменика
етнографска збирка са предметима из овог краја. културе
Галерија
Види још
▪ Списак споменика културе у Браничевском округу
Референце
1. „Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево/Црква Успења Богородичиног у Ореовици” (https://web.archive.org/web/2017
0306055541/http://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-uspenja-bogorodi-inog-u-oreovici). Архивирано из оригинала (http://spomeni
cikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-uspenja-bogorodi-inog-u-oreovici) 06. 03. 2017. г. Приступљено 24. 12. 2014.
▪ Енциклопедија за радознале: Ореовичка црква-брвнара (РТС Културно-уметнички програм - Званични канал) (https://www.youtube.com/w
atch?v=rKiaH7GoXpA)
Топчидерска црква Светих апостола Петра и Павла
Координате: 44.78117° С; 20.44382° И
Топчидерска црква Светих апостола Петра и Павла је храм Српске православне цркве који се
налази на општини Савски венац у Београду. Смештена је у парку Топчидер и подигнута је између 1832. и Топчидерска црква
1834. године.[1] Задужбина је кнеза Милоша Обреновића који је и био њен ктитор. У непосредној близини Светих апостола Петра и
налазе се и Милошев конак, као и Црквени конак у Топчидеру. Павла
Њен први иконостас су радили Димитрије Јакшић, Јован Стергевић („молер Јања“) и Константин Лекић.
Од 1874. се налазио у обреновачкој цркви, а затим у цркви у Баричу. Рестауриран је 2013. године.[2]
Садашњи иконостас су 1874. године радили Стеван Тодоровић и Никола Марковић. Црква је 2013. године
била у фази реконструкције, која је завршена 2016. године.
Градња
На месту где се данас налази храм раније је била велика, густа шума. Београд је представљао мало насеље
са неколико стотина кућа, а Топчидер је био готово непознат заселак, који се почео спомињати тек након
што је Кнез Милош у њему подигао свој конак. У Топчидеру су турци држали своју артиљеријску посаду,
они су му и дали то име, које значи тобџијски потоци. Како се пре тога звао остаје непознато, историчари
сматрају да није имао неко нарочито име и да се због тога Турско задржало.[3]
Када Београд постаје престоница, Кнез Милош је намерно изабрао Топчидер за свој конак, јер је тада био Црква светих апостола Петра и
ван домашаја градских топова. Павла
Према Милану М. Милићевићу Кнез Милош је подигао цркву на Топчидеру у знак захвалности што му је Опште информације
Карађорђе поштедео живот, приликом једног њиховог сукоба. Година почетка градње није прецизно Место Београд
утврђена, али се претпоставља да је то било одмах по добијању Хатишерифа 1830. године, а по некима пар
Општина Савски венац
година касније. Градња је коштала нешто преко 70.000 гроша, што је у то време била изузетно велика
сума.[3] Материјал је дао Кнез Милош из својих кречана и каменолома, а надзор над градњом водио је Време 1832-1834.
Тома Вучић Перишић. Кнез Милош се живо интересовао за све детаље у вези са црквом и желео је да зна настанка
сваку техничку појединост. Тип културног Споменик
Говорило се да је то била најлеша црква у тадашњем Београду, а иако се не зна тачна година почетка
градње, сасвим је сигурно да се прва Божија служба вршила у пролеће 1835. године.[3] Надлежна Завод за
Види још културе
▪ Манастир Ваведење Пресвете Богородице
▪ Црква Светог Архангела Гаврила у Београду
▪ Списак споменика културе у Београду
Референце
1. Споменици културе - Топчидерска црква (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=622)
2. Светитељи у новом сјају („Вечерње новости“, 1. септембар 2013) (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.ht
ml:451812-Svetitelji-u-novom-sjaju)
3. Петровић, Богдан (1935). Стогодишњица Топчидерског храма Светих апостола Петра и Павла (http
s://digitalna.bgb.rs/jsp/RcWebImageViewer.jsp?doc_id=8c610e5b-654b-4fa9-aee7-aea3bd72e983/bgb00001/
00000001/00000019). Београд.
Топчидерска црква Светих
▪ Званична интернет презентација Топчидерске цркве Светих Апостола Петра и Павла (https://www.topcid апостола Петра и Павла
erska-crkva.rs)
▪ „Топчидерска црква — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?i
d=622). САНУ (на језику: српски).
▪ СПЦ - Топчидерска црква Светих Апостола Петра и Павла (https://web.archive.org/web/20101216223016/http://pravoslavlje.spc.rs/broj/959/te
kst/topciderska-crkva-svetih-apostola-petra-i-pavla/)
▪ Непокретна културна добра (https://web.archive.org/web/20120319095301/http://www.heritage-db.org/eng/nkd/lista)
▪ Топчидерска црква (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=46031)
▪ Стогодишњица Топчидерске цркве („Политика”, 7. јул 1935) (https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1935/07/07?pageIndex=00010)
Црква Светог Арханђела Михаила у Тубравићу
Црква Светог Арханђела Михаила у Тубравићу, позната и као Ваљевска Грачаница је настала, по
процени, половином 15. века[1] и припадала је епархији Ваљевској. Након измештања и зидања нове Црква Св. Арханђела
цркве, стара зграда цркве је потопљена 2016. године формирањем језера Ровни у оквиру припреме за Михаила
брану „Стубо-Ровни“. Ваљевска Грачаница
Историја
Као манастир, Грачаница се помиње у турским пописима из 1560. године, али поједини гробови и делови
конака у непосредној близини сведоче да црква потиче из 15. века. Године 1560. у манастиру су два
калуђера. Следећи помен је из 1572. године. Више података се налази у турском попису из времена
владавине турског султана Мурата III око 1580. године.
Први писани податак о грачаничкој цркви оставио је Јоаким Вујић 1826. год. сведочећи да се у Грачаници Ваљевска Грачаница
од 1818. године[2]: "находи једна нова церква. Основатељи ове церкве јесу г. Вукосав Веселинович и
Милосав Томич, који су сопственим њиовим иждивенијем ову церкву созидали, храм је церкве свјати
Михаел Архангел". Вујић даље каже да је храм комплетно опремљен, али још нема свештеника који ће да Место Тубравић
га опслужује. Општина Ваљево
Изглед цркве Врста црква
споменика
У олтарском делу цркве сачувани су трагови старијег живописа у два слоја, што показује да је црква
подигнута делом на темељима старије средњевековне грађевине. Време 15. век/19. век
настанка
Архитектура цркве је необична. То је у основи подужа триконхална грађевина величине 18 х 6,5 m, са јако Тип културног споменик
издуженом и дубоком полукружном апсидом. Друга два крака тролиста, северна и јужна певница једва да
су наглашени благим луком. Конхе певница завршавају се неједнако изведеним пиластрима који држе
куполу на коцкастом постољу, које се луцима прихвата за пиластре конхи. Слично решење, са пиластрима
који као да су усађени у конху налазимо и у храму св. Илије у селу Ба код Љига цркви моравског стила Надлежна Завод за заштиту
која је настала вероватно у првој половини 15. века. На западној страни црква је полигонална установа за споменика
(седмострана), па на тај начин њена основа неодољиво подсећа на цркве брвнаре које су апсидалне и са заштиту културе Ваљево
западне и са источне стране. Овај необични архитектонски детаљ вероватно је начињен у време обнове
коју помиње Јоаким Вујић. У том делу изграђена је и дрвена галерија до које се долази степеништем из
rs)
унутрашњости храма. Свод цркве је полуобличаст и урађен вероватно од сиге. У комбинацији сиге и опеке
изведено је веома декоративно кубе, које је невешто ослоњено на зидове, тако да је његово оптерећење
изазвало напрслине на северном и јужном зиду. Црква је покривена црепом, а калота кубета лимом.
Зидови грађевине су неједнаке дебљине и крећу се око једног метра. Темељи су укопани доста дубоко од 1,2 до 1,4 метра. Зидови и темељи
рађени су ломљеним каменом и омалтерисани дебелим слојем малтера. Под је од бетона који вероватно покрива првобитни камени. Храм
има двоја уска врата на северном и јужном зиду. Унутрашњост цркве обасјава шкрта светлост која продире кроз четири прозора типа
"пушкарница" која је појачана са шест лучних прозора на кубету храма. Из времена обнове храма потиче и иконостас очуван до наших дана
који је 1955. год. замењен новим који је сликао Иван Мељников живописац из Битоља. Поред цркве постоји гробље са занимљивим
надгробним споменицима у којима су нађени вредни археолошки налази који доказују да је ово гробље било активно од почетка 15. до
средине 19. века.
На цркви се налази звоно из 1860. године.[3]
Пројектом изградње бране "Стубо-Ровни" црква је угрожена, предложено је измештање и конзервација.[4][5] Пуњење бране је почело 1.
септембра 2015, двадесет пет година након почетка пројекта.[6]
Потапање цркве
Почетком марта 2016. године, услед пуњења акумулације Ровни и великих падавина ниво воде је
достигао манастир, упркос апелима да се акумулација не пуни до пројектованог врха, како би се спасла
црква. Приликом изградње акумулације Ровни пре 25 година договорен је споразум са црквом о
измештању ваљевске Грачанице. У међувремену, измештање Грачанице није било могуће због
материјала од којег је сазидана, па је 2003. године владика шабачко-ваљевски Лаврентије дао
сагласност за потапање цркве и размену непокретности, изградњом нове цркве изнад акумулације.
Претходно су из цркве изнете све реликвије, иконостас са свим иконама као и вредно звоно из 1860.
године. Верници су у цркву донели копије икона, које су у цркви остале током потапања.[7]
Ваљевска Грачаница
Рашчињени монах Антоније из Црне реке је покренуо протесте против потапања манастира, иако је
још 2010. године искључен из црквене заједнице, а 2012. је служио и затворску казну због физичког
напада на полицију.[8][9][10]
Види још
Успенска црква у Новом Саду
Успенска црква је православни храм у Новом Саду, припада Епархији бачкој Српске православне цркве
и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.[1] [2] Успенска црква
Црква посвећена Успењу Пресвете Богородице се налази у самом центру града, непосредно уз цркву је
Српско народно позориште.
Прва Успенска црква је била скромна грађевина изграђена непознате године у западном делу града који
је тада био под цивилном, камералном управом. После неколико деценија, 1765. године почета је
изградња већег и лепшег храма.
Када је црква завршена, 1774. године, била је најлепша у граду. Посебно се истицао њен барокни торањ
привлачећи пажњу пролазника. У унутрашњости се истиче олтарски простор у коме је под обложен Успенска црква у Новом Саду
ружичастим мермером.[3] Опште информације
Иконостас је осликао Јанко Халкозовић пореклом из Македоније уз помоћ новосадског сликара Васе Место Нови Сад
Остојића. Иконостас спада у групу најразвијенијих и резбаријом најбогатијих олтарских преграда из Општина Град Нови Сад
времена барока на просторима Србије. Позлаћена разноврсна орнаментика има велику уметничку и
занатску вредност.[4]
Време 1774. год.
На спољњем зиду цркве постоји неколико гробница, а истиче се гробна плоча царско-краљевског настанка
капетана Јована Јанковића од Бриња са његовим племићким грбом. Плочу је поставила 1843. године Тип Споменик културе
његова сестра баронеса Еуфемија Јовић.
културног од изузетног
Све до пред крај 1970их година 20. века црква је имала парохијски дом и порту. У порти су се налазили добра значаја
гробови значајних парохијана и свештеника Успенске цркве, које је разрушено приликом изградње Надлежна Завод за заштиту
зграде Српског народног позоришта. установа за споменика
заштиту културе Града
Галерија Новог Сада
www.novisadbastina.rs (http://www.
novisadbastina.rs/)
Референце
1. „Uspenska crkva dobija portu i parohijski dom” (https://novisad.com/v 3. „Uspenska crkva” (http://www.novisad.rs/lat/uspenska-crkva-0). Grad
esti/uspenska-crkva-dobija-portu-i-parohijski-dom-3323). Novi Sad. Novi Sad. Приступљено 26. 1. 2019.
Приступљено 26. 1. 2019. 4. „Uspenska crjva - Novi Sad” (https://vojvodinaonline.com/sta-videti-i-r
2. „Nikolajevska crkva u Novom Sadu” (https://www.utnv.org/nikolajevsk aditi/uspenska-crkva-novi-sad/). TO Vojvodine. Приступљено
a-crkva-u-novom-sadu/). UTNV. Приступљено 26. 1. 2019. 26. 1. 2019.
▪ Успенска црква у Новом Саду (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=45054)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Успенска_црква_у_Новом_Саду&oldid=25437246”
▪
Успенска црква у Панчеву
Успенска црква у Панчеву је подигнута у периоду од 1801. до 1810. године, налази се под заштитом
државе као споменик културе у категорији непокретних културних добара од великог значаја. Успенска црква у Панчеву
Црква је изграђена добровољним прилозима добротвора међу којима је био и Карађорђе Петровић, као
једнобродна грађевина у духу барока, са наглашеним елементима класицизма. Западним прочељем
доминира раскошан портал уоквирен са два висока издужена, звоника. Смењивање снажних стубова са
угаоним стубићима и прислоњеним пиластрима доприноси утиску стремљења у висину, на чему су
градитељи Успењске цркве највише инсистирали. Посебна пажња је посвећена обради вишеструко
профилисаног кровног венца и отмених коринтских капитела.
Сликана декорација иконостасне преграде из 1832. године прва је велика наруџбина Константина
Данила. Аутори једног од најрепрезентативнијих дрворезбарских дела српског класицизма су браћа Јанић
из Арада. Радове у гипсу је извео Андреј Шнајдингер из Титела.[1]
Темељити конзерваторско рестаураторски радови на архитектури, зидном сликарству, иконостасу и

мобилијару спроводе се од 1996. године, када је црква настрадала у пожару.
Галерија Успенска црква у Панчеву

Освећење Успенске цркве у Панчеву 27. јануар 1931. Место Панчево
Општина Панчево
Време 1810.
настанка
изузетног значаја
културе
www.zzskpancevo.org (https://www.
zzskpancevo.org/)
Галерија
Црква Успења пресвете Богородице данас
Храм Свете Тројице (Београд)
Храм Свете тројице названа и Руска црква је храм Руске православне цркве. Подигнут је 1924. по
плановима архитекте Валерија Сташевског за Русе, који су након октобарске револуције побјегли од Храм Свете Тројице у
комуниста из Русије. Углавном су то били припадници виших слојева друштва.[1] Београду
Историја
Храм Свете Тројице изграђен је у златно доба изградње хришћанских верских објеката у Београду везано
је за период између два светска рата (1918 — 1941) када је изграђено око двадесет храмова, који су,
укључујући и овај на сасвим специфичан начин, изменили и унапредили визуелну слику Београда.[2]
Храм Свете Тројице је подигнут добровољним прилозима руске емиграције и београдског грађанства на
простору источно од старе Цркве Светог Марка, 1924. године на плацу у Таковској 4. Изграђена је по Данашњи изглед храма Свете
пројекту арх. Валерија Сташевског, а освештена 22. октобра 1925. године.[3][4] Тројице
У темеље храма су положили грумен земље донесен из Русије, а у цркви је и гроб руског генерала Опште информације
Врангела, вође царистичких снага против бољшевика. Место Београд
Таковска 4.
Црква поседује богату ризницу икона и застава императорске Русије, међу којима се једно време налазиле
Општина Палилула
и војне заставе Наполеона и Турака, које су биле ратни плен руске војске. Ове заставе су 1944. враћене у
Русију.[5] Држава Србија
Време 1924.
У храму је сахрањен генерал Петар Николајевич Врангел, главнокомандујући руске белогардијске армије.
настанка
Архитектура добра културе
Храм Свете Тројице својим конструктивним склопом и декоративном естетиком изведена је са одликама Надлежна Завод за
типичним за руско сакрално градитељство.[6][7] установа за заштиту
Живописна силуета храма, као и целокупно композиционо решење у простору подражава контекстуални културе
приступ пројектовања поштујући затечени амбијент и обликујући силуету падине подно Цркве Светог beogradskonasledje.rs (http://beogr
Марка.[8]
adskonasledje.rs/)
Фрескодекорација
Израда фрескодекорације је дело чувеног зографа, барона Николе Мајендорфе, који је често сарађивао са руским архитектама у великим
градитељским подухватима у бившој Краљевини Југославије.
Галерија
Алексеј Николајевич на икони Игуман Михаило Биковић и
у руској цркви његов брат, глумац Милош
Биковић, у руској цркви на
дан Св. Сергија Радоњешког,
8. октобра 2022.
Гроб генерала Петра Гроб генерала Петра

Врангела у цркви, 1935. Врангела у цркви, 2021.
Види још
▪ Иверска капела на Новом гробљу у Београду
▪ Руска православна црква у Белој Цркви
Извори
1. Шал царевића Алексеја („Вечерње новости”, 20. јул 2016) (http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:615870-Beogradske-price-Sal-carevica
-Alekseja)
2. А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у архитектури (средина XIX – средина XX), Београд, 1997, 158–175.
3. М. Ђурђевић, Прилог проучавању делатности архитекте Валерија Владимировича Сташевског у Београду, ГГБ, 45–46, Београд
1998–1999, 151–171
4. Група аутора, Водич кроз Београд, Београд 1930, 59.
5. Ж. М. Јевремовић, Историјске знаменитости Београда и Земуна, Београд 1935, 49
6. Б. Вујовић, Београд у прошлости и садашњости, Београд 2003, 297
7. Сташевски Ђорђе у: Лексикон неимара, Београд 2008, 355.
8. S. G. Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka, II, Beograd 2005, 1086
▪ Виталиј Тарасјев: Верујем у духовни препород братских народа („Вечерње новости”, 19. новембар 2017) (http://www.novosti.rs/vesti/naslov
na/drustvo/aktuelno.290.html:696641-Vitalij-Tarasjev-Verujem-u-duhovni-preporod-bratskih-naroda)
Храм Свете Тројице у Ловцима
Храм Свете Тројице се налази у месту Ловци и удаљен је 18 километара од општине Јагодина и 24
километара од града Крагујевца. Храм припада шумадијској епархији и византијском стилу градње. Храм Свете Тројице у
Ловцима
Историјат
Идеја о градњи месног храма постојала је више деценија код људи овога краја, да би у освит новог
миленијума сазрела захваљујући покретачкој инијацитиви Радомира С. Петровића. Припремни радови за
изградњу храма почели су 1995, да би сама градња храма почела у пролеће 1996. уз свесрдну помоћ
житеља овог краја. Захваљујући донацијама предузећа и добровољном раду мештана, храм је саграђен
након 12 година градње тј. у јесен 2007 године. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин
Јован освештао је нове крстове и звоно за храм 8. септембра 2009. године[1]. Храм је посвећен Светој
Тројици и припада Багрданској парохији и црквеној општини, под чијим се старешинством и налази. О Храм Свете Тројице у Ловцима
самом храму Свете Тројице се више година пажљиво стара представник Црквеноопштинског управног Опште информације
одбора и велики добротвор господин Горан Миладиновић, који припрема и монографију посвећену
храму, која ускоро треба да угледа светлост дана. Порту храма краси стогодишња липа, око које се сваке Место Ловци
године за време храмовне славе одржава сеоска литија са богатим културноуметничким програмом. Општина Јагодина
Архитектура Време 1995.
настанка
Занимљиво да је идејно решење за храм израдио професор Бранко Пешић, архитекта Храма Светог Саве.
Док је пројекат храма урадио професоров асистент и архитекта Љиљана Танасијевић, која је родом из овог
[2] добра културе
места . Храм је урађен у српско-византијском стилу. Храм је облика уписаног крста и поседује припрату
са галеријом и звоником, затим наос са куполом и тространу олтарску апсиду. У припрати храма се налазе Надлежна Завод за
просторије за продају и паљење свећа. Наос храма лежи на четири масивна стуба изнад које је осмоугаона установа за заштиту
купола, док се са десне стране испред олтара налази певница. Иконостас и врата храма су израђени од заштиту споменика
храстовог дрвета са биљним и животињским мотивима у техници дубореза. Код западног улаза налази се културе
аркада звоника која належе на два стуба. Изнад прозора који су застаклени жутим стаклом са мотивима
саћа, налазе се полукружни лукови. Спољашњост храма је беле боје са израженим елементима од декоративне црвене опеке. Куполе и
кровни појас храма су наткривени бакром. Позлаћени крстови су јединственог дизајна у православном свету. На месту изградње храма
постојала је капела из 18. века.
Галерија
Храм Свете Храм Свете Храм Свете Храм Свете Храм Свете Храм Свете
Тројице у селу Тројице у селу Тројице у селу Тројице у селу Тројице у селу Тројице у селу
Ловци Ловци Ловци Ловци Ловци Ловци
Храм Свете Храм Свете Храм Свете Храм Свете Храм Свете
Тројице у селу Тројице у селу Тројице у селу Тројице у селу Тројице у селу
Ловци, ентеријер Ловци,ентеријер Ловци, ентеријер Ловци, ентеријер Ловци, иконостас
Референце
1. „Освећење крстова и звона у Ловцима | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]” (https://web.archive.org/web/20190806120636/http://w
ww.spc.rs/sr/osvecenje_krstova_zvona_u_lovcima). www.spc.rs. Архивирано из оригинала (http://www.spc.rs/sr/osvecenje_krstova_zvona_u_lo
Храм Светог архангела Гаврила у Борчу
Храм Светог архангела Гаврила, налази се у селу Борач непосредно испод Борачког крша, у општини
Кнић, припада Епархији жичкој Српске православне цркве.[1] Заједно са Средњовковним градом Борачом Храм Светог архангела
и старим гробљем у Борчу представља непокретно културно добро као споменик културе од великог Гаврила
значаја.[2] Борачки крш, у чијем се подножју налази црква, проглашен је спомеником природе.[3]
Историјат
Црква посвећена aрхангелу Гаврилу налази се у подножју стене на којој је подигнут средњовековни град
Борач. Основни податак којим се врши датовање овог објекта представља натпис у фреско – техници на
надвратнику портала источног зида припрате. Његов садржај указује на време осликавања цркве – 20.
јули 1553. године, али не и на годину градње, која је могла бити доста ранија. Храм Светог архангела Гаврила
Архитектура Место Борач
Општина Кнић
Скромна борачка црква је једнобродна грађевина сажетог уписаног крста. Зидана је од камених
притесаних квадера, различитих димензија, али складно укомпонованих у целину. Алтернацијом комада Држава Србија
карактеристичних боја и прелива, постигнут је јединствен ефекат. Апсида на источној страни је споља Време 14. век
петострана а изнутра полукружна, са ђакониконом и проскомидијом који су, тек наглашени, настанка
полукружним нишама, не много већим од истоветних на северном и јужном зиду олтарског простора.
Наос са карактеристичним правцем пружања од истока ка западу, засведен је полуобличастим сводом,
добра од великог
који заједно са луцима ослоњеним на степенасто профилисане конзоле носи ниску, у темену издубљену,
слепу централну куполу. У другој половини 16. века изграђена је припрата засведена полуобличастим значаја
сводом, на истоветан начин и од истог материјала као наос. Комуникација припрате са спољашњошћу Надлежна Завод за заштиту
остварена је са два портала, главним улазним на западном, и бочним (данас претежно у употреби) на установа за споменика
јужном зиду. На оба портала се налазе дрвена декорисана врата, настала у различитим временима, са заштиту културе
различитим вегетабилним, дрвеним и металним апликацијама. Својом лепотом и квалитетом израде Крагујевац
посебно се издвајају јужна улазна врата, настала највероватније у другој половини 18. века.
У другој половини 19. века изведени су први радови на пословима обнове храма, односно поправкама, ww.kulturnonasledje.com/)
које нису нарушиле аутентичност израза. Том приликом дограђена је и спољна припрата, која у
потпуности прати архитектонски израз и форму старе цркве. Усклађеност са старијим партијама храма испоштована је чак и у употреби
материјала, камених блокова притесаног камена. Ексонартекс је изграђен у форми трема, полуобличастог свода ослоњеног на четири
масивна стуба, зиданих од камених тесаника, на којима почивају полукружни лукови који их истовремено и повезују. Архитектонска
пластика борачке цркве, сведеног је израза и скромне материјализације, а монотона камена фасадна платна оживљена су фризовима
слепих аркада на северној и јужној страни. Узане, профилисане монофоре, распоређене су, по једна, на северном и јужном зиду припрате и
наоса, и једна на олтарској апсиди. Улазни портали, иако степенасто компоновани, лишени су било какве стилизованости. Посебна
препознатљивост цркве, донекле долази и од степенасто компонованих кровних равни, данас покривених ћерамидом, која је заменила
некадашњу покривку од олова или камених тесаника.
Живопис у цркви се сачувао у најнижој зони олтара, наоса и источног зида припрате, као и делимично у другој зони јужног и западног зида
главног дела храма.
Целина од двадесетак целивајућих икона олтарске преграде настала је око 1870. год. и својим стилским особеностима упућује на рад
Димитрија Посниковића. Иконостас у храму архистратига Михаила ни у ком погледу не одступа од Посниковићевих скромних сликарских
способности, слабијег цртежа и перспективе али далеко сигурнијег колорита и са распоредом икона ближем традиционалним решењима.
Галерија
црква звоник врата цркве део иконостаса иконостас Табла са

информацијама о
храму, на улазу у
црквено двориште
Храм Светог великомученика кнеза Лазара у Земун Пољу
Храм Светог великомученика кнеза Лазара је српски православни храм која се налази у насељу
Земун Поље у градској општини Земун у граду Београду, а припада архиепископији београдско-
Храм Светог
карловачкој. великомученика кнеза
Лазара
Историјат
Храм је саграђен 1991. године, а налази се у улици Фрање Крча у Земуну. Изградња цркве реализована
је трудом земунског протојереја-ставрофора Јована Кошевића, а земљиште за изградњу поклонио је
Институт за кукуруз Земун Поље.
Ово је уједно прва прекосавска црква у архиепископији београдско-карловачкој, која је саграђена после
1842. године.[1] Пројектант цркве био је југословенски и српски архитекта Бранко Пешић, који је уједно
био протонеимар храма Светог Саве на Врачару.[1]
Иконостас и фреске на зидовима и своду цркве израдио је Матеја Милић. Храм је саграђен по узору на
цркву Светог првомученика Стефана у Крушевцу, познатију као црква Лазарица, а мотиви су бирани у
манастирима Хиландар, Грачаница и Пећка патријаршија.[1]
Референце
1. „Храм Св. Великомученика кнеза Лазара (Земун поље)” (https://web.archive.org/web/20200207002850
/http://www.tczemun.rs/ZEMUN/index.php/kultura/2012-03-07-14-12-08/89-2012-03-07-12-24-48). Основни подаци
tczemun.rs. Архивирано из оригинала (http://www.tczemun.rs/ZEMUN/index.php/kultura/2012-03-07-14- Тип храм
12-08/89-2012-03-07-12-24-48) 07. 02. 2020. г. Приступљено 7. 2. 2020.
црква
Спољашње везе Епархија Архиепископија
београдско-
▪ Архиепископија београдско-карловачка — Званични веб-сајт (http://arhiepiskopija.rs/) Архивирано (htt
карловачка
ps://web.archive.org/web/20200103090441/http://arhiepiskopija.rs/) на сајту Wayback Machine (3. јануар
2020) Оснивање 1991.
Посвећен кнезу Лазару
Архитектура
Архитекта Бранко Пешић
Локација
Место Земун Поље,
општина Земун,
Београд
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Храм_Светог_великомученика_кнеза_Лазара_у_Земун_Пољу&oldid=25406203”
▪
Храм Светог великомученика Пантелејмона у Миријеву
Храм Светог Великомученика Пантелејмона је српска православна црква која се налази у насељу
Храм Светог
Миријево у градској општини Звездара [1] и припада београдско-карловачкој архиепископији.
[2].Црквена слава храма је Свети Пантелејмон и слави се 9.августа.[3] Великомученика
Пантелејмона у Миријеву
Свети Пантелејмон
Свети великомученик Пантелејмон (грч. Παντελεήμων = пун самилости, свеосећајан) родом је из
Никомидије (данашњи град Измит у Турској), од оца незнабошца и мајке хришћанке.[4] Као младић,
изучио је лекарске науке. Једнога слепца, којег су лекари узалуд лечили, он излечи именом
Христовим. Лекари га оптужише цару Максимијану, пред којим се он објави хришћанином и пред ким
на исти начин као и слепца излечи једног одузетог човека. Цар Светог Пантелејмона стави на муке, али
Господ му се јављао неколико пута и исцељивао га је. На крају, на губилишту, он клече на молитву.
Џелат га удари мачем по врату, али мач се поломи. И није га могао посећи док није завршио молитву и Основни подаци
сам рекао да га посеку.
Оснивање 9.јул 2005.године
Историјат изградње цркве Србија
Број становника у насељу Миријево константно је растао,па са тим и број верника у насељу.црква Светог пророка Илије у Миријеву била је
једина црква у насељу, па је зато 2002. године покренута инцијатива за изградњу храма Светог Великомученика Пантелејмона уз благослов
његове Светости Патријарха српског Павла. Његова Светост благословио је и да се храм посвети Светом Великомученику
Пантелејмону.Архитекта који је био задужен за пројектовање храма био је Милан Томић, а 3.јула је добијена дозвола за изградњу храма.
Радови на изградњи храма и планираног црквеног дома почеки су 26. септембра 2002. године. Крипта храма је предвиђена да бузде испод
целе површине објекта, па је градња темеља потрајала све до 9. јула 2005. године када је Његова Светост Патријарх српски Павле уз
присуство великог броја верника из Миријева и околних насеља, освештао новосаграђене темеље и крипту. Убрзо је кренула и друга фаза
изградње храма,који је употпуности изграђен 3.јуна 2006.године,а дан Светог цара Константина и царице Јелене. У храму је прву
архијерејску литургио служио Патријарх српски Павле уз саслужење многих других свештених лица,уз присуство великог броја верника.
Након завршетка литургије Патријарх српски Павле освештао је крстове храма.Након завршетка покривања храма,на његове куполе
постављено је укупно 7 крстова.
Миријевске парохије део.4 објављено (2007 г.)
Референце
1. Локација цркве Светог Пантелејмона у Миријеву (https://www.google.rs/maps/place/%D0%A5%D1%80%D0%B0%D0%BC+%D0%A1%D0%B
2.+%D0%92%D0%BC%D1%87.+%D0%9F%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D1%98%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D
0%B0+-+%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%BE/@44.7895926,20.5338871,17z/data=!4m12!1m6!3m5!1s
0x475a70a813d293ad:0xc857efb56cffe13e!2z0KXRgNCw0Lwg0KHQsi4g0JLQvNGHLiDQn9Cw0L3RgtC10LvQtdGY0LzQvtC90LAgLSDQnNC4
0YDQuNGY0LXQstC-!8m2!3d44.7895926!4d20.5360758!3m4!1s0x475a70a813d293ad:0xc857efb56cffe13e!8m2!3d44.7895926!4d20.5360758)
2. „Архиепископија београдско-карловачка” (https://web.archive.org/web/20200103090441/http://arhiepiskopija.rs/). Архивирано из оригинала (h
ttp://arhiepiskopija.rs/) 03. 01. 2020. г. Приступљено 21. 03. 2017.
3. „Слава храма Светог Пантелејмона у Миријеву Српска православна црква - (9.август 2012)” (https://web.archive.org/web/20150910193852/
http://www.spc.rs/sr/slava_hrama_svetog_pantelejmona_u_mirijevu). Архивирано из оригинала (http://www.spc.rs/sr/slava_hrama_svetog_pant
elejmona_u_mirijevu/) 10. 09. 2015. г. Приступљено 21. 03. 2017.
4. Радио телевизија Републике Српске: Данас Свети Пантелејмон, 09.08.2011. (http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=44315) (језик: српски)
Спољашне везе
▪ Сајт Српске православне цркве (http://www.spc.rs/) Архивирано (https://web.archive.org/web/20110224183438/http://www.spc.rs/) на сајту
Wayback Machine (24. фебруар 2011)
▪ Сајт београдско-карловачке архиепископије (http://arhiepiskopija.rs/) Архивирано (https://web.archive.org/web/20200103090441/http://arhiepi
skopija.rs/) на сајту Wayback Machine (3. јануар 2020)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Храм_Светог_великомученика_Пантелејмона_у_Миријеву&oldid=25971993”
▪
Храм Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду
Храм Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду је Српска православна црква,
саграђена у блоку 26, на простору између Београдске Арене и Палате Србија (бивша зграда СИВ-а).
Храм Преподобног Симеона
Припада Београдско-карловачкој архиепископији.[1] Храм је посвећен српском владару Стефану Мироточивог
Немањи, кога црква слави као Светог Симеона Мироточивог.[2]
Историјат градње
Петокуполни Храм Светога Симеона Мироточивог на Новом Београду површине је од око пет стотина
квадратних метара. Темеље овог храма освештао је 2007. године блаженопочивши Патријарх Павле.
На главној куполи је позлаћени крст висине око пет метара. Предвиђено је да се постави још пет
оваквих, нешто мањих, крстова на преостале четири куполе храма и на високи витки звоник.[3]
Патријарх српски Иринеј освештао је 13. новембра 2011. године звона и крстове која су овом
новоподигнутом храму поклониле породице Старчевић, Малбашић, Ребреновић, Трифковић и Основни подаци
Петровић[4]
Оснивање 2007
Ентеријер Србија
Ранији изглед, при Западна страна

изградњи храма
Мозаик са ликом Мозаик са ликом Мозаик са ликом

Преподобне Преподобног Светог Саве
Анастасије Симеона изнад
врата, извана
Иконе са ликом Иконостас

Светог Василија
Острошког
Референце
1. Званична страница Храма (http://sveti-simeon.com/index.php?option=com_content&view=article&id=55&Itemid=71)
2. „Црква Св Симеона Мироточивог” (https://sveti-simeon.com/). sveti-simeon.com. Приступљено 2023-02-04.
3. Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј на Крснопоклону недељу служио у Цркви Св. Симеона Мироточивог у Новом Београду (htt
p://www.svetigora.com/node/8478) Архивирано (https://web.archive.org/web/20160304133953/http://www.svetigora.com/node/8478) на сајту
Wayback Machine (4. март 2016) Светигора, 2011,
4. Освећење звона и крстова новоподигнутог храма Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду (http://www.spc.rs/sr/osvetshenje_zvon
Црква - спомен костурница Вазнесења Христовог
Црква - спомен костурница Вазнесења Христовог, заједно са комплексом споменика ранијих
ратова у Дубљу, код Богатића, представљају као целина непокретно културно добро као споменици Црква - спомен
културе од великог значаја.[1] костурница Вазнесења
Христовог
Историјат
Цркву су саградили 1936. године становници Дубља са свештеником Грујом Грујевићем и те године, 22.
новембра,[2] била је освећена од стране владике шабачко-ваљевског г-дина Симеуна Станковића,
посвећена обележавању 120. годишњице Боја на Дубљу, који се одиграо 26. јула 1815. године, када је
Милош Обреновић поразио босанску турску војску. Пре ове цркве у селу је била капела која је служила у
богослужбене сврхе. Недалеко од данашњег храма налази се место које народ зове „црквиште“.
У данашњој цркви сахрањено је више од хиљаду посмртних остатака погинулих српских, и у мањем броју,
аустријских ратника.
У овом храму смештени су остаци палих војника Аустроугарске и српских војника из Првог светског рата,
из Мачванског округа. На основу сачуване документације, укупан број остатака војника је 258. Од тога је,
према запису из сачуваног писма председника Одбора за изградњу костурнице и смештање посмртних
остатака палих војника, 166 „чехословачког“, а 92 српског порекла.[3] Спискови са именима, нажалост,
нису сачувани. Ови остаци палих војника превезени су 1936. године из Сремске Раче у Дубље, где је
донета одлука о изградњи централне костурнице за овај округ.[3]
Црква - спомен костурница
На спомен - плочи која је узидана ма западној фасади стоји уклесан натпис: Вазнесења Христовог, Дубље
"СПОМЕН КОСТУРНИЦА ОНИХ КОЈИ У РАТОВИМА ИЗГИНУШЕ КАО НЕПРИЈАТЕЉИ, ПА ИХ СМРТ Опште информације
ИЗМИРИ. Место Дубље
Општина Богатић
БОЉЕ ЈЕ ЧОВЕКУ ДА БУДЕ ПРИЈАТЕЉ СВИХ НАРОДА, ПА ДА ЗА ЖИВОТА ИМА КОРИСТ
РАТНИЦИ 1914—1918. Г. ПАЛИ У МАЧВИ Држава Србија
Време 1936.
ПОДИГНУТА ТРУДОМ ДУБЉАНА И ПОМОЋУ МИНИСТАРСТВА ПРАВДЕ 1936. ГОДИНЕ“
настанка
културе
вазнесењскацрквадубље.срб (htt
p://вазнесењскацрквадубље.срб/)
Изглед храма
Храм у Дубљу рађен је под утицајем моравске стилске групе са основом развијеног триконхоса. Поред централног дела изнад кога се диже
осмострана купола, на западу је припрата са звоником изнад. Олтарска апсида, као и певнице споља су петостране, а изнутра кружне.
Купола почива на четири масивна и декорисана стуба. Стубови имају прстенасту стопу, ваљкасто стабло без украса и квадратне основе
капител, чија декорација је у облику стилизованог лишћа са розетом у центру. Као што доликује црквама развијеног тролиста централни
део грађевине је простран. Олтар је мали са две нише са северне и јужне стране које служе за проскомидију и ђаконикон. Припрата је у
односу на наос мала са два идентична простора, лево и десно од главног улаза. Са северне стране је мања просторија из које се излази на
галерију и звоник и степенице које воде у крипту која је смештена испод овог простора. Јужна просторија је идентична и случи за паљење
свећа.
Споља је грађевина богато декорисана. Начин зидања подржава српско-византијски стил, с тим што су зидови прекречени „прсканом“
фасадом. Дуж свих зидова теку хоризонтални венци који деле фасаде на три дела. Западна фасада није посебно украшена у односу на
остале: на њој је главни портал са лунетом изнад у којој је сликана представа Христовог Вазнесења; изнад лунете је розета, а све је
смешетно у ниши која се лучно завршава. Лук је посебно декорисан тордираним ужетом и двоструком траком увијеном у облику осмице.
Око розете два увијена ужета уоквирују венац од стилизованог лишћа. На бочним фасадама примењена је потпуна симетричност.
Олтарска апсида и певнице декорисани су на исти начин. Црква има мању иконостасну преграду са редом престоних икона. Преграда
делује масивно са ваљкастим стубовима који су декорисани богатим капителима. Поред ове на прегради се налази дуборезна декорација
изнад престоних икона као и изнад двери. Иконе је радио академски сликар Стеван Чалић из Шапца, а преграду столар Ђенадић из Клења.
Од старих књига црква поседује само једно јеванђеље штампано у Русији током друге половине седамнаестог века.[4][5][6]
Споменици у порти
Југоисточно од храма подигнут је постамент на коме су смештени: споменик ратницима ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918.
године; спомен обележје учесницима НОР-а 1941-1945. године. Поред овог постамента до цркве је постављена биста војводе Милића
Дринчића истакнутог јунака из устанака са почетка 19. века (1804—1815).
Црква - спомен костурница Успења Пресвете Богородице
у Пецкој
Црква - спомен костурница Успења Пресвете Богородице у Пецкој и споменик изгинулим
ратницима Друге моравске дивизије из Првог светског рата освећена је 17. октобра 1934. године. Црква - спомен
Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.[1] костурница Успења
Пресвете Богородице у
Пецкој
Историја
Црква-спомен костурница у Пецкој посвећена је Успењу Пресвете Богородице, подигнута је на имању
браће Марковић, ратара из Царине. На овом месту било је гробље изгинулим ратницима из Првог
светског рата припадника Друге моравске дивизије који су изгинули на Рожњу и околним положајима. У
тим борбама погинуо је и Владислав Рибникар 1. септембра 1914. године и сахрањен са осталим
ратницима. Гроб В. Рибникара налази се у црквеној порти.
У средишњем делу порте северно од храма налази се споменик подигнут у част палих ратника, који су
есхумирани са места где се данас налази црква. Споменик је пирамидалног облика, зидан гранитом. На Црква - спомен костурница
врху је постављена топовска граната а при дну мермерна плоча са натписом: "ДРУГОВИМА, МОРАВСКА
Успења Пресвете Богородице
ДИВИЗИЈА II ПОЗИВА, 15 СЕПТЕМБАР 1914." Изнад ове плоче налази се бронзани медаљон.
Иницијативу за подизање храма дао је свештеник Тихомир Петровић, а подигнут је добротворним Опште информације
прилозима. Пројектну документацију радио је арх. Момир Коруновић. Цркву је зидао, према летопису, Место Пецка
мајстор Мате Далматинац са дружином. Међу великим добротворима цркве налази се и Краљ Петар II
Карађорђевић. У самом храму при улазу са северне и јужне стране налазе се крипте где је сахрањено
300-400 палих ратника. Са југозападне стране подигнута је звонара у којој се налази крипта са остацима Држава Србија
око 200 ратника пренетих из Причевића и Става. Звонара је троспратна (прва два спрата зидана су Време 1934.
каменом, а трећи опеком). Зидао ју је мајстор Милоје Томић из оближње Царине. настанка
Изглед цркве добра културе од
Црква има основу у облику уписаног крста, сажетог типа, са куполом која почива на четири масивна
пиластра. Купола је изнутра кружна, а споља осмострана са осам мањих издужених монофора. Грађевина
има три апсиде: олтарску и две певничке северно и јужно до поткуполног простора. Поред ове три
Коруновић је пројектовао и две неуобичајене апсиде које је сместио северно и јужно од улазног портала уз заштиту споменика
припрату. Оне су наменске, јер је у северној смештена костурница а у другој кадионица. Све апсиде су културе
ниже у односу на зидове уз које су прислоњене. Поред централног дела, изнад кога се уздиже изузетно www.vaza.co.rs (http://www.vaza.co.
складно пројектована купола, грађевина има мању припрату и врло простран олтарски простор у коме се rs/)
издвајају две засебне јединице правоугаоне основе : ђаконикон и проскомидија. Изнад припрате је
мања галерија, урађена као дрвена монтажна конструкција која почива на два мања пиластра који су
прислоњени уз западни зид припрате и на масивној дрвеној греди распетој између северног и јужног
зида припрате.
Храм је засведен полуобличастим сводом. Зидови су омалтерисани, окречени у бело, а мање површине
су живописане. Гледано споља црква има доста развијене фасадне површине. На западној страни
истакнут је лучни трем са два масивна бетонска стуба. Трем се на предњој страни завршава плитком
кружном нишом у којој је смештена фреска са ликом Исуса Христа. Западна фасада је решена
једноставно са већим полукружним прозорским отвором и оштрим забатом. Кровни прекривач је
решен на два начина: подужи крак крста покривен је фалцованим црепом, а остали делови крова
бакарним лимом. Све апсидалне нише споља су петостране, а унутра полукружне, на њима су по три
прозорска отвора. На наосу је по једна монофора. Црква има три портала: западни, главни, северни на
северној певници и јужни на ђаконикону. Грађевина има камени сокл, а зидана је армираним бетоном
који је малтерисан, а све је окречено тзв. „прсканом фасадом“ која је непримерена. Црква има
иконостас са иконама. Преграду је урадио Тоша Ђокић предузимач из Царине, а иконе је насликао
Стеван Чалић сликар из Шапца.
Галерија Лустер направљен од муниције

коришћене у бици код Пецке
Гроб Владислава Ф.
Рибникара
Гробље је простор на којем се

сахрањују мртви људи након
испраћаја који се разликује по вери,
култури и убеђења преминулог.
Гробља се обично налазе поред
храмова.
Иконостас Фреске Споменици
Види још
▪ Споменици српским жртвама и борцима у Првом светском рату
Референце
1. Завод за заштиту споменика културе Ваљево (http://www.vaza.co.rs/)
▪ Завод за заштиту споменика културе Ваљево: „Споменичко наслеђе Колубарског и Мачванског Округа“ , Ваљево. 2006. ISBN
978-86-904745-2-3. COBISS.SR 131307532 (https://plus.cobiss.net/cobiss/sr/sr/bib/131307532)
▪ Културна добра (http://www.google.rs/search?/complete/search?client=hp&hl=sr&gs_rn=30&gs_ri=hp&cp=148&gs_id=i&xhr=t&q=CRKVA-SPO
MEN%20KOSTURNICA%20POSVEĆENA%20)
▪ Епархија ваљевска (http://www.eparhijavaljevska.rs/)
Напомена: Садржај овог чланка је једним делом или у целости преузет са http://vaza.co.rs. Носилац ауторских права над материјалом је дао дозволу да се
исти објави под слободном лиценцом. Доказ о томе се налази на OTRS систему, а број тикета са конкретном дозволом је 2013110510010149.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_-_спомен_костурница_Успења_Пресвете_Богородице_у_Пецкој&oldid=25406507”
▪
Црква апостола Филипа у Бистару
Црква апостола Филипа у Бистару једна је од 37 цркава Епархије врањске, која организационо
припада Архијерејском намесништву Босилеградском,[3] а територијално и административно општини Црква апостола Филипа у
Босилеград са 25 села, и Пчињском округу. Бистару
Првобитна црква, која је више пута девастирана и обнављана, највероватније је изграђена 1875.[1] или
1872. године по другим изворима.[2] Најзначајније окупљање верника у цркви је на дане Светог апостола
Филипа храмовне и сеоске заветне славе (27. новембар) и Светог пророка Илије.
Положај
Црква се налази у Бистару, селу разбијеног - махалског типа, у котлини, јужно од Босилеграда поред
Јарешничка реке, на благо уздигнутом и оцедном терену, у који је једним делом црквена грађевина и Опште информације
укопана.[2] Удаљена је од Београда 400 km, Ниша 170 km и Софије 132 km.
Место Бистар
Микролакација цркве у селу Бистар је „Село махала”, коју окружује још десет Бистарских махала; Рупе, Општина Босилеград
Тошини, Кошарска махала, Цепаница, Градиште, Бели брег, Трновци, Стојовци, Танки рид.
▪ Северна географска ширина: 42° 22' 31,58” Време 1875.[1] или

▪ Источна географска дужина: 22° 26' 23,17” настанка 1872.[2]
▪ Надморска висина црквене порте: 865 m Надлежна Завод за заштиту

заштиту културе Ниш
Стање заштите
www.ni.rs (http://www.ni.rs)
Од оснивања црква је више пута обнављана. Задњи пут то је учињено 1999. године, уз благослов епископа
Врањског господина Пахомија и новчану помоћ владе Републике Србије, тако да је стање њене заштите задовољавајуће.[3]
Црква апостола Филипа грађевина је једноставна грађевина једнобродне основе, делом укопана у околни
терен који је под нагибом. Без припрате је, са кровом препокривеним црепом на две воде и металним
крстом на предњем делу калкана.
У цркву се улази са западне стране кроз асиметрично постављена врата, због конфигурације терена.
Светлост улази у наос кроз прозоре са јужне и источне стране цркве.[1]
Иконостас је највероватније настао када и црква око 1880. године. На њему се могу препознати иконе које
су дело руку двојице иконописаца. Храм има 33 иконе и 8 целивајућих.
Звоник
Северозападно од цркве, уз саму ограду црквене порте, налази се звоник, који је шестоугаугаоног облика,
дрвене конструкције са бело окречених зидова, темељима од притесаног камена и куполом на врху
пресвученом поцинкованим лимом. Звоник цркве
Испод куполе је црквено звоно из 1937. године са натписом на њему:
„ Народ и војска цркви Бистарској иницијативом свештеника А. Трајковића и капетана Б. Ковачевића 1937. Ливница звона Живко
Р. Бурић, Јагодина ”
Мобилијар и богослужбени предмети
Мобилијар цркве чине; певница, архијерејски трон и проскинитар. Црква поседује своје црквене сасуде и богослужбене књиге.
Извори
1. „Храм св. апостола Филипа Бистар, Општина Босилеград Архијерејско намесништво Босилеградско” (https://web.archive.org/web/2016091
4131317/http://www.eparhijavranjska.org/eparhija/Sematizam/ObjektiQview.asp?ID=31). Епархија врањска. Архивирано из оригинала (http://w
ww.eparhijavranjska.org/eparhija/Sematizam/ObjektiQview.asp?ID=31) 14. 09. 2016. г. Приступљено 30. 8. 2016.
2. „Бистар” (http://www.bosilegrad.org/sr/Bistar.aspx). Општина Босилеград. Приступљено 30. 8. 2016.
3. „Храмови Црквене општине Босилеград” (https://web.archive.org/web/20161019204232/http://cobosilegrad.org/2010-02-01-10-31-12.html).
Епархија врањска. Архивирано из оригинала (http://www.cobosilegrad.org/2010-02-01-10-31-12.html) 19. 10. 2016. г. Приступљено
31. 8. 2016.
Црква архистратига Гаврила у Стапарима
Црква архистратига Гаврила у Стапарима, саграђена је 1821. године, припада Епархији жичкој
Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе. Црква архистратига
Гаврила
Путешествије по Сербији
По књизи Путешествије по Сербији Јоакима Вујића, који је село посетио 1826. године, црква посвећена
Светом Гаврилу у Стапарима подигнута је 1820. године заслугом кнеза Јована Мићића и кнеза Средоја
Арсенијевића.
Посебно је наведено да је на месту нове цркве била „стара црква” коју су Турци спалили и до темеља
разрушили, вероватно у време „Кочине крајине”.[1]
Прошлост цркве
У време прве владавине кнеза Милоша Обреновића ова црква је једна од ретких богомоља у овом крају
ужичке нахије. Када је она обновљена још нису биле саграђене цркве у Ужицу, Чајетини, Биосци,
Кремнима, Мокрој Гори, Доброселици, Јабланици. Стапарска парохија кроз читав 19. век била је једна од
највећих по броју домова у ужичком крају. У првим годинама свог постојања ова црква опслуживала је
поред Стапара, Волујац, Буар, Биоску, Кремна, Мокру Гору, Дријетањ, Трипкову и Солотушу.
Архитектура Место Стапари
Општина Ужице
Црква је је једнобродна грађевина која на истоку завршава широком полукружном олтарском апсидом, а
на западу, припратом у облику отвореног трема. Зидана је ломљеним каменом и блоковима сиге, што Држава Србија
представља праву реткост за то време. Горње зоне зидова изводе површине испуњене фрескама, које су по Време 1821.
свој прилици осликали у периоду од 1851. до 1862. године Милија Максимовић и Димитрије Посниковић настанка
сликар из Сремских Карловаца.
Галерија установа за заштиту
културе
www.zavodkraljevo.rs (http://www.za
vodkraljevo.rs)
Види још
▪ Списак споменика културе у Златиборском округу
Референце
1. „Црква архистратига Гаврила у Стапарима” (https://web.archive.org/web/20161104112044/http://stapari.rs/crkva.htm). Стапари. Архивирано
из оригинала (http://www.stapari.rs/crkva.htm) 4. 11. 2016. г. Приступљено 12. 2. 2017.
Црква Благе Марије Банстол
Црква Благе Марије Банстол је храм Епархије сремске Српске православне цркве у насељу
Банстол, општина Сремски Карловци, подигнут у руском градитељском стилу.
Црква Благе Марије
Банстол
Прва је српска православна црква посвећена жртвама хрватске операције Олуја, као и прва црква у
руском стилу. У склопу црквеног имања биће подигнут зид плача са уписаним именима свих невино
страдалих жртава.[1]
Идеја за подизање цркве настала је 2015, градња је почела 2017.[2] а куполе су постављене 2018.
године.[1] Црква има површину 240m².[2]
Изградњу цркве финансијски и на друге начине помогли су бројни српски добротвори из дијаспоре.
[1][3]
Најављена је изградња звоника и парохијског дома.[4]
Галерија
Основни подаци
Тип Црква
црква
Црква током Прочеље цркве Куполе Споменик жртвама Епархија Епархија сремска
изградње ”Олује” Оснивање 2017.
Управник Синиша Хрвачевић
Посвећен Блага Марија
Жртве Операције
Олуја
Стил Руски стил
Локација
Место Банстол
Старо гробље у Општина Сремски
црквеној порти Карловци
Референце
1. „Постављање купола на цркву Благе Марије на Банстолу” (https://ssr.org.rs/postavljanje-kupola-na-crkvu-blage-marije-na-banstolu/). Савез
Срба из региона (на језику: српски). 2018-12-22. Приступљено 2021-06-18.
2. 'Putinova crkva' u Banstolu (https://www.slobodnaevropa.org/a/29726807.html) (на језику: српскохрватски), Приступљено 2021-06-18
3. Vojvodine, Javna medijska ustanovaJMU Radio-televizija. „I Srbi iz Amerike podižu "Putinov hram" na Fruškoj gori” (http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvod
ina/srem/i-srbi-iz-amerike-podizu-putinov-hram-na-fruskoj-gori_952958.html). JMU Radio-televizija Vojvodine. Приступљено 2021-06-18.
4. „Crkva Blage Marije na Banstolu dobiće zvonik i parohijski dom” (https://www.ekapija.com/news/3406299/crkva-blage-marije-na-banstolu-dobice-
zvonik-i-parohijski-dom). www.ekapija.com. Приступљено 2021-10-01.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Благе_Марије_Банстол&oldid=25922321”
▪
Црква Богородичиног Ваведења у Долцу
Црква Богородичиног Ваведења се налазила у Долцу, насељеном месту на територији општине
Клине. Подигнута је током 14. века, убрајала се у споменике културе од изузетног значаја. Црква Богородичиног
Ваведења у Долцу
Историјат
Према археолошким подацима, на узвишењу изнад села Долац још у 14. веку постојао је манастир. У
турском попису из 1455. године помињу се три његова монаха, док о већој обнови с краја 16. и првих
деценија 17. века сведоче камени остаци оградног зида, куле, улазне капије и чесме, док је спратни конак
свакако млађи.
Изглед Црква Богородичиног Ваведења

У средишту порте се налазила мала, једнобродна црква са полукружном апсидом. Једини архитектонски
украс постојао је на њеним попречним фасадама, у виду лука ослоњеног на конзоле који је одцртавао Место Долац
линију свода у унутрашњости. Живопис су образовале чак три, хронолошки различите целине. Најстарије Општина Клина
зидне слике, у зони стојећих фигура на западном и северном зиду, могле би потицати с прелаза 14. у 15.
Време 14. век
век и према стилским одликама приписане су чувеној зрзанској радионици јеромонаха Макарија. Крају
15. или почетку наредног века припадале би фреске у источном делу цркве, док је натписом у олтару трећа настанка
фаза датована у 1619/1620. годину. Имена приложника била су исписана уз фреске чију су израду Тип Споменик културе
платили. културног од изузетног
добра значаја
Археолошка истраживања мањег обима изведена су на комплексу у периоду 1993–1995. године, а
неопходни конзерваторски радови на фрескама 1991. године. Надлежна Покрајински завод
установа за за заштиту
Разарање цркве 1999. године Косова и Метохије
Јула месеца 1999. године, након доласка италијанских снага КФОР-а, албански екстремисти су цркву опљачкали а часну трпезу уништили у
комаде. Црква је изнутра запаљена. Црква је минирана почетком августа 1999. и сравњена са земљом.[1]
Види још
▪ Списак споменика културе у Пећком округу
▪ Списак споменика културе од изузетног значаја
Извори
1. Растко/Распето Косово-Црква Ваведења Богородице у Долцу (http://www.rastko.rs/kosovo/raspeto/crkve/cr10.html)
▪ „Манастир са црквом Ваведења Богородичиног — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1
28). САНУ (на језику: српски).
▪ Републички завод за заштиту споменика културе-Београд/База непокретних културних добара (https://web.archive.org/web/201203051357
31/http://www.heritage-db.org/cir/nkd/lista)
▪ СПЦ Ваведења Богородице (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=43814)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Богородичиног_Ваведења_у_Долцу&oldid=25962893”
▪
Црква Богородичиног Ваведења у Липљану
Црква Богородичиног Ваведења у Липљану, на Косову и Метохији, подигнута је вероватно у другој
или трећој деценији 14. века и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног Црква Богородичиног
значаја. Непосредно уз цркву је 1934. године подигнута нова црква посвећена Светим мученицима Флору Ваведења у Липљану
и Лавру.
Изглед
Црква је једнобродна грађевина пресведена полуобличастим сводом, са споља тространом а изнутра
полукружном апсидом. Грађена је каменом у алтернацији са опеком, а фасаде су украшене плитким
лезенама и слепим аркадама. Зидани иконостас надзидан је у време обнове храма у 16. веку. Тада је у
западном делу грађевине подигнута још једна преграда, чиме је унутрашњост храма рашчлањена на
олтарски део, наос и припрату, а порушени горњи делови цркве су обновљени. Првобитно сликарство, Црква Богородичиног Ваведења у
делимично сачувано, оштећено је и у пожару. [1] Ктитор живописа, непознати велможа, насликан је на Липљану
северном зиду наоса. Ово сликарство високих ликовних вредности датује се у средину 14. века. После
обнове грађевине у 16. веку отпочело је осликавање цркве новим фрескама, што је с прекидима трајало
све до 1621. године Обновљене су евхаристичке теме у олтару, у вишим зонама зиданог иконостаса и у Место Липљан
наосу насликани су појединачни светитељски ликови, композиције из циклуса Великих празника и Чуда Општина Липљан
Христових, док су у припрати илустровани Страшни суд, појединачни светитељи и Исцељење вида
Време 1310/1320.
Стефана Дечанског.
настанка
Новине су 1938. писале да "много година" постоје два роја пчела, у шупљинама јужног зида, до олтара, Тип Споменик културе
која су цркви и сељацима давала нове ројеве.[2] културног од изузетног
Архитектура и зидно сликарство конзервирани су 1955–1958. године.
Надлежна Покрајински завод
Види још заштиту споменика културе
▪ Списак споменика културе у Косовском округу Косова и Метохије
▪ Споменик културе од изузетног значаја

▪ Црква Светих Флора и Лавра у Липљану
Референце
1. Трагом српских светиња/Ваведење Пресвете Богородице у Липљану (http://tragomsrpskihsvetinja.com/crkva-vavedenje-presvete-bogorodice
-u-lipljanu.html)
2. "Политика", 27. нов. 1938 (https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1938/11/27?pageIndex=00021)
▪ „Црква Ваведења Богородичиног — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=199). САНУ (на
језику: српски).
▪ Црква у Липљану- виртуелна тура и фото збирка Фонда Благо (https://www.blagofund.org/Archives/Lipljan/sr/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Богородичиног_Ваведења_у_Липљану&oldid=25962932”
▪
Црква Богородичиног покрова у Херцеговачким
Голешима
Црква Богородичиног покрова у Херцеговачким Голешима је православна црква смештена у
селу Херцеговачка Голеша, општина Прибој. Изграђена је током 16. века и представља једнобродну Црква Богородичиног
грађевину, зидану од камена са сводом, покривену дрвеним клисом. Ферманом султана Абдул Азиза из покрова у Херцеговачким
1865. године дата је грађевинска дозвола за њену обнову. Године 1868. у црквеном конаку је основана Голешима
школа, једна од најстаријих основних школа у Доњем Полимљу код Прибоја.
Црква Богородичиног покрова је због својих историјских вредности проглашена за споменик културе
1970. године.[1]
Види још
Црква Богородичиног покрова у
Херцеговачким Голешима
Референце Опште информације
1. Решење о стављању цркве Богородичиног покрова под заштиту. Београд: Републички завод за Место Херцеговачка
заштиту споменика културе. 14. 9. 1970. Голеша
Општина Прибој
Спољашње везе Држава Србија
▪ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna
настанка
_kulturna_dobra.php)
▪ Непокретна културна добра (https://web.archive.org/web/20120319095301/http://www.heritage-db.org/eng/ Тип Споменик културе
nkd/lista) културног
▪ Листа споменика (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list.php) добра
vodkraljevo.rs)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Богородичиног_покрова_у_Херцеговачким_Голешима&oldid=25406587”
▪
Црква брвнара Лазарица
Црква брвнара Лазарица или Црква Св. цара Лазара налази се у атару села Пролом, на 2,5 км од
центра Пролом бање.
Црква носи званични назив „Храм Светог Васкресења Лазара“ и посвећена је цару Лазару.
Налази се у долини Проломске реке, на 640 м.надморске висине. Једина

је црква брвнара у сливу реке Топлице. Саградили су је досељеници са
планине Голије око 1890. године, на темељима старијег храма.
Досељеници су је градили у стилу грађења цркви у њиховом крају. Црква
је обновљена лепо уређена, окружена зеленилом и права је атракција за
посетиоце Пролом Бање.

Легенде о цркви
▪ У народу постоји уверење да су се у овој цркви причестили ратници Оснивање око 1890.
српске војске из ових крајева пре него што су пошли у Косовску битку.
Место Пролом, Србија
▪ У близини цркве Лазарице налазе се «Увијене шљиве». У дворишту цркве
налази се шест увијених стабала шљива. Легенда каже да су војници после причешћа шест пута обишли
цркву молећи се за победу на Косову. После тога су шљиве расле у дворишту и увијале се у смеру у ком су
Табла на улазу у двориште
војници обилазили цркву. Стара стабла су нестала а ницала су нова али је увек било шест стабала шљиве.[1]
цркве
Галерија
Црква брвнара Црква брвнара Црква брвнара Црква изнутра Увијене шљиве поред
Лазарица односно Лазарица Цркве Лазарице
Црква св. цара Лазара
Издвојено место за
паљење свећа.
Галерија 2023. године

Дрворез на "увијеној Дрворез на отвореном
шљиви".
Дрворез поред звоника Чесма у дворишту.
Види још
▪ Црква Преображења Господњег у Пролом Бањи
▪ Ђавоља Варош
▪ Пролом Бања
Извори
1. „LEGENDA O UVIJENIM ŠLJIVAMA! Na ovom mestu je CAR LAZAR PRIČESTIO VOJSKU PRED KOSOVSKI BOJ! Od tuge za njima 6 stabala
se uvilo i tako vekovima stoje!” (https://informer.rs/vesti/srbija/618105/vidovdan-car-lazar-prolom-lazarica-uvijene-sljive-legenda). Informer.
▪ Слике цркве брвнаре (https://web.archive.org/web/20080420174624/http://www.heritagers.org/s/onama/javorani.html)
▪ Службена презентација општине (http://www.kursumlija.org/)
▪ Туристичка организација Куршумлије (https://web.archive.org/web/20070210045921/http://www.kursumlija.co.yu/)
▪ Куршумлија незванично (http://www.kursumlija.pondi.hr)
▪ Пролом Бања (http://www.prolombanja.com/)
▪ Фотографије увијених шљива (http://www.discoverserbia.org/sr/znamenita-drva) Комплетан водич кроз Србију
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_Лазарица&oldid=25991303”
▪
Црква брвнара Рођења Богородичиног у Четережу
Црква брвнара Рођења Богородичиног у Четережу, месту у општини Жабари, подигнута је 1805.
године и убраја се у најстарије храмове овог типа. Налази се изван насеља, поред пута Жабари – Петровац Црква брвнара Рођења
на Млави. У пространој порти је 1854. године саграђена нова црква и обе су посвећене Рођењу пресвете Богородичиног у
Богородице, као и што се засебно налазе на списку заштићених непокретних културних добара као Четережу
споменици културе.[1]
Изглед
Црква брвнара је једнобродне основе са полукружном олтарском апсидом са источне и правоугаоним
тремом са западне стране. Трем је отворен и носе га три дрвена стуба. У унутрашњем простору није
сачуван коритасти свод, па је потпуно видна кровна конструкција, као и конструкција свода. Њена
унутрашњост подељена је само олтарском преградом. Зидови цркве су од храстових талпи, које су
водоравно нанизане једна на другу и ужљебљене у дрвене стубове, а у делу апсиде су потпуно повијене и
прате њен полукружни облик. Зидови су положени на темеље од необрађеног камена. Кров је низак,
благог нагиба, заобљен изнад апсиде и покривен бибер црепом. Зидови цркве су једно време са
спољашње стране били омалтерисани блатним малтером и кречени у бело, о чему сведоче трагови брадве
којом су орапављене површине талпи, али и остаци малтера на споју талпе и стуба у делу апсиде.
Иконостас у цркви је једноставне обраде, обојен у црно. На иконостасној прегради су само на врху две
овалне иконе св. Богородице и св. Јована Богослова и Распеће.
Црква брвнара је 2000. године порушена и на њеном месту је направљена нова са армирано-бетонском Црква брвнара Рођења
скелетном конструкцијом и облогом од дрвета. Димензије ове цркве у основи су скоро исте као и старе, Богородичиног
али је облик потпуно промењен. Нова црква има полукружну апсиду и полукружни трем, веома масиван,
висок и стрм кров, са ублаженим нагибом широке стрехе, заобљен у делу олтара и трема и покривен
шиндром. Данашња црква брвнара у Четережу представља умањену копију манастира Покајница и са Место Четереже
старом црквом је везује само место. Општина Жабари
Види још Време 1805.
настанка
културног
▪ Нова црква Рођења Богородичиног у Четережу
добра
Надлежна Регионални завод
Референце установа за за заштиту
1. „Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево/Црква брвнара Рођења Богородичиног у заштиту споменика
Жетережу” (https://web.archive.org/web/20170306013410/http://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/cr културе
kva-brvnara-ro-enja-presvete-bogorodice-u-etere-u). Архивирано из оригинала (http://spomenicikulture.org.r
s/sr/kulturna-dobra/crkva-brvnara-ro-enja-presvete-bogorodice-u-etere-u) 06. 03. 2017. г. Приступљено
24. 12. 2014.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_Рођења_Богородичиног_у_Четережу&oldid=25212983”
▪
Црква брвнара са гробљем у Цветкама
Црква брвнара са гробљем у Цветкама, насељу на територији града Краљева, подигнута је 1824.
године и има статус споменика културе од великог значаја.[1] Црква брвнара са
гробљем у Цветкама
Садашња црква брвнара је посвећена Светој Богородици и подигнута је на месту старије цркве брвнаре,
која је страдала у време борби за ослобођење од Турака. Та ранија црква је настала у првој половини 18.
века и била је посвећена архистратигу Михаилу. Нов Богородичин храм је подигнут трудом
свештенојереја Ивана Пејовића, док је радове извео осаћански неимар Митар Новаковић.
У заједничкој великој порти налази се и новији храм посвећен Светом апостолу Павлу, подигнут 1964.
године.
Изглед Црква брвнара са гробљем у

Цветкама
Око 1880. године црква је доживела обнову која је у потпуности изменила њен спољни изглед. Уместо Опште информације
карактеристичног стрмог крова са шиндром, постављен је кров много блажег нагиба покривен Место Цветке
ћерамидом и са изразито широком стрехом. Зидови су удвостручили своју висину и због тога морали бити
Општина Краљево
ојачани вертикалним ступцима. Ентеријер је задржао првобитну поделу на олтарски простор, наос и
припрату са хором. Дрворезбарена декорација сведена је на скромни украс западних врата и довратника. Време 1824.
Иконостасна преграда из 1812. године броји четрдесетак добро сачуваних икона различитих приложника, настанка
које се највећим делом приписују Јанку Михаиловићу Молеру.[2] Тип културног Споменик
Поред икона, ризница цркве у Цветкама чува вредне предмете мобилијара као и рукописни триод из 1561.
године. Крај храма се налази гробље где посебну пажњу привлачи надгробни споменик Јове Курсуле,
војводе из Првог српског устанка. Надлежна Завод за
Галерија заштиту споменика
културе
vodkraljevo.rs)
Види још
▪ Списак споменика културе у Рашком округу
▪ Црква Светог апостола Павла у Цветкама
Црква брвнара Св. Архангела Михаила у Тршићу
Црква брвнара Св. Архангела Михаила у Тршићу, насељеном месту на територији града
Лознице и у родном месту Вука Караџића, подигнута је у периоду од 1999. до 2003. године, као прва
Црква брвнара Св.
тршићка богомоља. Припада Епархији шабачкој Српске православне цркве.[1] Архангела Михаила
Црква брвнара у Тршићу је новосаграђена грађевина на саборишту, где се традиционално одржава

Вуков сабор, подигнута према пројекту архитекте Ранка Финдрика, димензија 5,32x10,43 метра. Рађена
је по узору на цркве брвнаре које су радили мајстори Осаћани у време Вуковог живота.
Звоник је подигнут 1994. године, такође по пројекту Ранка Финдрика, на месту ранијег звоника, који је
био део сценографије за позоришну представу У славу Вука одигране за велику прославу Два века
Вука, 1987. године.
Цркву је освештао Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије 14. септембра 2003. године у оквиру
завршне свечаности 69. Вуковог сабора.
Галерија
православна
богомоља
Тип црква
црква
Епархија Епархија шабачка
Оснивање 1999.
црква
Посвећен Светом архангелу
Михаилу
Архитекта Ранко Финдрик
Стил народно неимарство
Види још Локација
Место Тршић, Лозница
▪ Списак цркви Епархије шабачке
▪ Вуков сабор
▪ Спомен-кућа Вука Стефановића Караџића у Тршићу
Извори
1. „У Вуковом Тршићу” (http://www.politika.rs/scc/clanak/6505/%D0%A3-%D0%92%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC-%D
0%A2%D1%80%D1%88%D0%B8%D1%9B%D1%83). Политика. 31. 10. 2007. Приступљено 17. 10. 2016.
▪ Епархија шабачка/Архијерејско намесништво лозничко (https://web.archive.org/web/20161113075933/http://www.eparhija-sabacka.com/rs/arh
ijerejsko-namesnistvo-loznicko)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_Св._Архангела_Михаила_у_Тршићу&oldid=25406612”
▪
Црква брвнара Свете Петке у Коштунићима
Црква брвнара Свете Петке у Коштунићима, горњомилановачком селу, једна
је од најмањих цркава брвнара у Србији (укупне површине од око 40 м2).
Историјат
Сматра се да је ова црква подигнута у првој половини 19. века, међутим није
прецизно одређена тачна година градње. Налази се на сеоском гробљу, на избрешку
изнад варошице.[1]
Опис
Црква је једноставног архитектонског решења. Основа јој је правоугаона. Темељ јој је
од ломљеног камена, а преко њега су положене талпе од граничевине. Зид је
Црква брвнара Свете Петке у Коштунићима
направљен од брвана и то системом уклапања на ластин реп, као и помоћу зидних
стубаца. На источном делу грађевине олтарски полукруг је подељен у четири дела
чиме је добијена вишеугаона апсида. Кров је низак и покривен црепом. Док је изнад
апсиде заобљен, изнад улазног дела је раван. У овој цркви готово да нема уопште декоративности – орнаментика се само јавља на главном
порталу и то у малој мери.[1]
Унутрашњост ове грађевине чини само олтарска преграда од дасака. На иконостасу је дрвени осликани крст са јако слабо видљивом
представом Распећа. На основу трагова може се утврдити да је у цркви некада постојала и припрата. Њен западни део има равну
таваницу.[1]
Галерија
Спољашњи изглед Спољашњи изглед Квака на улазним Улазна врата Начин слагања Унутрашњост
и улазна врата вратима дрвета цркве
Унутрашњост Унутрашњост Плоча унутар

цркве цркве цркве
Референце
1. „Црква брвнара Свете Петке у Коштунићима” (http://www.muzejgm.org/kostunici/). Музеј рудничко-таковског краја. Приступљено
16. 6. 2021.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_Свете_Петке_у_Коштунићима&oldid=25406618”
▪
Црква брвнара Свете Тројице у Селевцу
Координате: 44° 29′ 52″ N 20° 52′ 15″ E
Црква брвнара Свете Тројице у Селевцу је православни храм Српске православне цркве и споменик
културе од великог значаја.[1] Подигнута у периоду од 1827. и 1832. године, ова црква данас представља Црква брвнара Свете
највећу цркву-брвнару са тремом у Србији.[2] Посвећена је Силаску Светог духа. Тројице у Селевцу
Историјат
У селу се, у засеоку Ладне Воде, налазила првобитна црква која је 1813. године спаљена од стране Турака.
То се место данас зове Старо село и то је основа Селевца, одакле су се раселили на данашња места по селу
и по засеоцима.[3]
Црква брвнара је подигнута у време кнеза Милоша Обреновића, а на иницијативу Станоја Главаша. Због
неслагања међу грађанима око места на ком би требало да буде нова црква, позван је и сам кнез Милош Црква брвнара Свете Тројице
да својим присуством и ауторитетом одлучи да где ће се црква саградити. Према његовој одлуци, цркву је Опште информације
требало саградити у Мангулском крају, на месту где се дан-данас налази.[2] Нова црква грађена је у
Место Селевац
периоду 1827—1832. године, а сам кнез је приложио 500 гроша за њено грађење.[2] Селевачка богомоља је
саграђена унутар села што није уобичајена локација за цркву брвнару.[2] Општина Смедеревска
Паланка
Изглед Држава Србија

Време 1827—1832.
Пространи наос покривен је сводом од шашоваца и на источној страни завршен полигоналном олтарском настанка
апсидом. Северна и западна врата носе једноставну, али прецизну декорацију: Иконостасне преграде је
извео омиљени сликар кнеза Милоша, Јања Молер.
културног од великог значаја
Селевачке иконе су настале 1834. године и по броју, познобарокном начину обраде и богатој употреби добра
злата представљају најрепрезентативнију иконостасну целину у једној цркви брвнари.[2] Надлежна Регионални завод
Црква у Селевцу је каснијим преправкама увелико изменила свој првобитни изглед, па чак захваљујући
трему са зиданом оградом постала већа.
Смедерево
Галерија
Црква брвнара Светих апостола Петра и Павла у
Лозовику
Црква брвнара Светих апостола Петра и Павла у Лозовику, у општини Велика Плана, започета је
са изградњом 1806. године а завршена 1831. године. Представља непокретно културно добро под Црква брвнара Светих
заштитом Републике Србије као споменик културе.[1] апостола Петра и Павла у
Лозовику
Историјат
Црква брвнара у Лозовику подигнута је на иницијативу и заједничко залагање мештана Лозовика и
Сараораца. Значајни удео у иницијативи и изградњи цркве је дао лозовичанин Хаџи Илија Распоповић,
који је после хаџилука по Светој земљи, поклонио део своје имовине од 4,5 хектара да се се на њој изгради
црква брвнара. Данашњу пространу порту црква брвнара заједно дели са касније изграђеном црквом
(1890-1894), која је исто посвећена Светим апостолима Петру и Павлу. Обе цркве се као независна
непокретна културна добра воде као споменици културе.
У порти цркве некада је постојала школа и дрвена звонара са звонима која је лозовичкој цркви поклонио
Кнез Милош. Након изградње нове цркве у Лозовику 1895. године звона су пренета из звонаре у звоник
нове цркве, али су у Првом светском рату однета у Аустроугарску и претопљена. Стара школа радила је до
Црква брвнара Светих апостола
1874. године, али од ње данас нема ни трага.
Петра и Павла
Изглед цркве брвнаре
Место Лозовик
Црква је грађена од храстових талпи на темељима од ломљеног камена и покривена ситном шиндром која Општина Велика Плана
личи на клис (првобитни покривач је била шиндра димензија сличних као на цркви Манастира Држава Србија
Покајнице). У основи је 14,6х6,6 м тако да припада црквама брвнарама средње величине код нас.
Подељена је на 4 дела: трем са стубовима, припрату која је преградом одвојена од наоса и полигонални Време 1806/1831.
олтарски простор са каменим олтаром. Има двоја врата, западна и северна, украшена профилисаним настанка
дашчицама и три мала прозора са гвозденим решеткама. Унутрашњост је засведена коритастим сводом од Тип Споменик културе
буковог шашовца. културног
добра
Обнова Надлежна Регионални завод
Већи радови на цркви брвнари извођени су 1931. године поводом прославе стогодишњице храма, затим заштиту споменика културе
седамдесетих година 20. века под руководством Завода за заштиту споменика културе Крагујевац и Смедерево
2003-2004. године под руководством Регионалног завода за заштиту споменика културе Смедерево.
Види још
▪ Црква Светих апостола Петра и Павла у Лозовику (Велика Плана)
▪ Списак споменика културе у Подунавском округу
Референце
1. „Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево/Црква брвнара Светих апостола Петра и
Павла у Лозовику” (https://web.archive.org/web/20141225150129/http://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-d
obra/crkva-brvnara-svetih-apostola-petra-i-pavla-u-lozoviku). Архивирано из оригинала (http://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-br
vnara-svetih-apostola-petra-i-pavla-u-lozoviku) 25. 12. 2014. г. Приступљено 20. 11. 2014.
▪ Ана Костић Ђекић: Црквени комплекс у Лозовику (https://www.academia.edu/35642973/CRKVENI_KOMPLEKS_U_LOZOVIKU.pdf)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_Светих_апостола_Петра_и_Павла_у_Лозовику&oldid=25406625”
▪
Црква брвнара Светог Илије у Смедеревској Паланци
Координате: 44° 22′ 13.15″ N 20° 57′ 7.16″ E
Црква брвнара Светог Илије у Смедеревској Паланци се данас налази у централном делу градског
гробља, подигнута је у периоду од 1827. до 1828. године, захваљујући најпре средствима кнеза Милоша Црква брвнара Светог
Обреновића. Представља једну од ретких варошких цркава брвнара, која је до 1906. године налазила у Илије у Смедеревској
центру Смедеревске Паланке, када је крајем 19. века након изградње новог храма у порти посвећеног Паланци
Прeобрaжeњу Христовом, црква брвнара пренета на варошко гробље. Црква се убраја у непокретна
културна добра као споменик културе од великог значаја. [1]
Изглед
Црква је једнобродне је основе са полигоналном олтарском апсидом, без трема. По површини ово је
највећа сачувана црква брвнара без трема у Србији. Просторно је подељена на олтарски простор, наос и
припрату. Саграђена је од храстове грађе, на темељима од притесаног камена. Кров је низак, са широком
стрехом. Некада је био покривен ћерамидом, коју је касније заменио бибер цреп, а данас је на крову Црква брвнара Светог Илије
ћерамида индустријске производње.
Унутрашњост цркве је засведена коритастим сводом од профилисаног шашовца. Под је од опеке Место Смедеревска
квадратног формата. Талпе цркве су у угловима обележене зарезима који су помогли да се црква након Паланка
расклапања и пресељења на гробље поново склопи. Општина Смедеревска
У цркви је аутентичан иконостас из тридесетих година 19. века. Све иконе на иконостасу, изузев царских Паланка
двери, рад су Јање Молера. Од вредних покретних предмета у цркви се чува свећњак израђен у једном Држава Србија
комаду дрвета, бакарни крст и велики чираци од кованог гвожђа. Време 1827-1828.
настанка
Галерија Тип Споменик културе
добра
Смедерево
Види још
Референце
1. „Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево/Црква брвнара у Смедеревској Паланци” (https://web.archive.org/web/20141
227200956/http://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-brvnara-u-smederevskoj-palanci). Архивирано из оригинала (http://spomenicik
ulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-brvnara-u-smederevskoj-palanci) 27. 12. 2014. г. Приступљено 21. 12. 2014.
▪ Регионална привредна комора Пожаревац, приредила др Радмила Новаковић Костић, 2005. година.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_Светог_Илије_у_Смедеревској_Паланци&oldid=25406627”
Црква брвнара Светог Јеремије
Црква брвнара Светог Јеремије се налази у Гораждевцу, у општини Пећ на Косову и Метохији.
Подигнута је почетком 17. века и представља непокретно културно добро као споменик културе од Црква брвнара Светог
изузетног значаја.Црква брвнара Светог Јеремије најстарија је црква ове врсте у нас. По предању, подигли Јеремије
су је Србљаци, најстарије племе у овом крају. Будући да се тим именом називало становништво горњег
тога Лима, протерано са својих огњишта и насељено у Метохију 1737/1738. године, настанак ове цркве
ваљало би датовати најраније крајем четврте или почетком пете деценије 18. века.
Изглед
Црква је скромних димензија, плитко укопана и крајње једноставно грађена. Правоугаоне је основе, са
двостраном апсидом добијеном пресецањем двеју закошених страна. Кров је низак, прекривен тешким
Црква брвнара Светог Јеремије
каменим плочама. Унутрашњи простор подељен је на припрату, главну цркву и олтарски део. Преграде су
учертене у зидове, на начин којим је и цела црква грађена. Под је од неправилних камених плоча, а Опште информације
таваница је равна, дашчана. Скрећу пажњу два мала отвора изрезана у талпама у облику равнокраког Место Гораждевац
крста и двојне шестолисне розете. Покретни материјал помињан у литератури данас се не налази у цркви.
Општина Пећ
По времену настанка она представља најстарију, а по месту једину цркву брвнару ван њиховог данашњег
матичног простора. Време 17. век
настанка
Темељни санациони и конзерваторско-рестаураторски радови обављени су 1968. године.
Види још добра значаја
▪ Списак споменика културе у Пећком округу Надлежна Покрајински завод

културе
Извори
▪ „Црква брвнара Св. Јеремије — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=242). САНУ (на
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_Светог_Јеремије&oldid=25989079”
▪
Црква брвнара у Барошевцу
Црква брвнара у Барошевцу, насељеном месту на територији Градске општине Лазаревац,
подигнута је 2004. године и припада Епархији шумадијској Српске православне цркве.
Црква брвнара у
Барошевцу
Првобитна црква брвнара у Барошевцу саграђена је 1817. године и била је посвећена Преносу моштију
Светог оца Николаја. Изградњом нове зидане цркве, брвнара је пренета у Даросаву, где се и данас
налази.
Садашња црква подигнута је на старом сеоском гробљу.
Постоји и Црква Покрова Пресвете Богородице у Барошевцу.
Галерија
Тип црква
црква
Епархија Епархија шумадијска
Посвећен Преносу моштију
Светог оца Николаја
Локација
Место Барошевац,
Лазаревац
Извори
▪ „Архијеријско намесништво колубарско-посавско” (http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/eparhija/namesnistva/kolubarsko-posavsko).
Епархија шумадијска. Приступљено 27. 9. 2019.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_у_Барошевцу&oldid=25406631”
▪
Црква брвнара у Брзану
Црква брвнара у Брзану, насељеном месту на територији општине Баточина, припада Епархији
шумадијској Српске православне цркве. Представља непокретно културно добро као споменик културе, Црква брвнара у Брзану
решењем Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НРС решењем бр. 2264/48 од 20.
децембра 1948. године.[1]
Историја и изглед
До успона црквеног живота у Србији долази почетком деветнаестог века, после устанака 1804. и 1815.
године када се формира млада српска држава. У њој православна вера заузима истакнуто место као
званична државна вероисповест. Зато је борба за црквену самосталност била један од најважнијих
националних и државотворних задатака још у време Првог и Другог српског устанка. Црквену аутономију Опште информације
је издејствовао кнез Милош Обреновић умешном дипломатијом која је резултирала добијањем
Место Брзан
Хатишерифа 1830. године. Тада су Срби добили право да постављају своје владике и да слободно граде
православне храмове. Након тога креће талас велике обнове парохијског живота у Кнежевини Србији који Општина Баточина
је подразумевао интензивну израдњу нових и обнову постојећих храмова.[2] Држава Србија
Време 1822.
Црква брвнара у Брзану је саграђена 1822. године уз помоћ кнеза Милоша Обреновића и служила је све до
1928.[3] када је сазидана данашња црква. настанка
Имa поменa дa je црквa подигнутa 1822. или 1825. године, а по подацима које је забележио добра
Владета Милановић, свештеник...на трулом и раније замењеном основном брвну била је Надлежна Завод за заштиту
урезана 1822. година. Док је на престоним иконама, поред имена дародавца, записана установа за споменика
1829. година. Према аналогији са другим црквама брвнарама из тог периода,
највероватније је грађа за цркву припремљена 1821. године, док је црква саграђена 1822.
године, а довршавана током 1823. године.[4][5][6]
Брвнару је градио мајстор Јован који је такође саградио Манастир Покајницу. Иконостас је насликао /Kragujevac/zavod_za_zastitu
мајстор Јован Јања 1829-1830. године са великом позлатом. _spomenika_kulture.html (http://ww
Од црквених утвари 1836. године црква је поседовала: avod_za_zastitu_spomenika_kultur
e.html)
▪ један путир, 2 крста, један налоњ,
▪ 5 кандила, 2 кадионице,
▪ једну звездицу, једну кашику, једно копље, један дискос, једну петохљебницу,
▪ 2 звонца, један полијелеј,
▪ 3 чирака, један тасић, једну кутију за агнец и 2 сандука.
▪ 4 епитрахиља, једанвоздух, једне наруквице, један стихар, један појас,
▪ 2 фелона, један антиминс,
▪ 5 ђачка стихара,
▪ 3 завесе, 3 завесе на престолу, 2 завесе на проскомидији, једна на налоњи,
▪ 2 дарка, један пешкир и један барјак
▪ 11 примерака црквених књига и то: једно Евангелије, 2 Минеја, један Октоик, један Служебник, један Пентикостар, један Триод, једну
Ирмологију, један Апостол, један Требник и један Псалтир.[4]
Црква је имала и једно звоно. Није располагала никаквим ни покретним ни непокретним имањем изван црквене порте.[4]
Црква посвећена Светом пророку Илији, постављена је на плитким темељима од ломљеног камена, грађена је у облику брода,
хоризонталним слагањем брвана. Мада је мањих димензија, она је припада средњем типу цркава (површине 56 m²). Целокупна дужина
износи 11,80 m, a ширина 5,30 m. Уже стране завршавају ce вишеугаоно – трем је са пет прелома, a олтарски простор са шест, тако да
прозор y том делу није могао бити постављен y основи брода. Црква је подељен y три дела: трем, средишни и олтарски део. Зидови од
брвана, пресека 10 – 12/20 – 25 cm положени су на зидане темеље од ломљеног камена.[4]
Трем је полуотворен, са вишеугаоним преломима у основи, орнаментисаним храстовим стубовима и оградом од профилисаног, вертикално
слаганог шашовца. Под на трему је поплочан опеком старог формата, а таваница је обложена профилисаним и по ивици бојеним
шашовцем. У унутрашњости је под поплочан опеком квадратног формата. Таваница је коритасто засведена и обложена профилисаним
шашовцем. Овако засведена завршава се над олтарским простором, преламајући се и пратећи облик вишеугаоне олтарске апсиде. Кров
цркве је висок и стрм, покривен храстовом шиндром. Црква се одликује богатством геометријских орнамената на западним и северним
вратима, као и бојадисаном флоралном орнаментиком на иконостасу.
До 1950. године црква је била y прилично трошном стању, a њена архитектура временом измењена. Шиндра је иструлела a стреха пропала,
услед чега је долазило до јачег прокишњавања. Конзерваторски радови чишћења и заштите су извршени 1951. и 1952. године.
Поред ње у порти се налази и зидани храм такође посвећен Светом пророку Илији. Код цркве се налази и споменик палим
борцима из Брзана у ратовима 1912—1918. године.
Види још
▪ Брзан
▪ Општина Баточина
Референце
1. „Црква Црква брвнара у Брзану” (http://www.kulturnonasledje.com/bato%C4%8Dina.html). Завод за заштиту споменика културе
Крагујевац. Приступљено 7. 1. 2019.
2. Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, Oд почетка XIX века до краја Другог светског рата, II, Београд 1991, 295-352.
3. Митрополитъ Михаилъ, Православна србска црква у княжеству Србıи ,Београд 1874, 12; Митрополит Михаило, Православна српска
црква у Краљевини Србији, Београд 1895, 92
4. Небојша Д. Ђокић, Цркве брвнаре у Лапову, Лозовику и Брзану, Оригинални научни рад Митолошки зборник 35.
5. Митрополитъ Михаилъ, Православна србска црква у княжеству Србıи,Београд, 1874, 12
6. Тих. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља y Србији , СЕЗXXXVII, НИПС 22, СKA, Београд 1926, 84.
▪ Др Драгољуб Б. Милановић, Општина Баточина, Београд 2006.
▪ Жика Марковић, Запис о Брзану, Брзан 2000.
▪ Боривоје Радић, Предраг Пајкић, Знаменитости Шумадије, Завод за заштиту споменика културе и Јефимија, Крагујевац 2007., 144-147
▪ Доброслав Ст. Павловић, Археолошки споменици и налазишта у Србији, II Централна Србија, Београд 1956., 211
▪ Црква Светог пророка Илије у Брзану (Каленић, број 3/1985, стр. 11-12) (https://web.archive.org/web/20190701222811/http://kalenic.rs/wp-co
ntent/uploads/2019/01/1985_03.pdf)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_у_Брзану&oldid=25418917”
▪
Црква брвнара у Вранићу
Црква брвнара у Вранићу (Градска општина Барајево) подигнута је 1823. године на темељима старије
цркве из 18. века. Представља заштићено непокретно културно добро као споменик културе од великог Црква брвнара у Вранићу
значаја.[1] Црква брвнара налази се у црквеној порти у Вранићу, поред новије цркве Светог Илије. Данас је
ово црква Светих четрдесет мученика (Младенци).
Историјат
Прва архитектонска истраживања Цркве брвнаре у Вранићу
извршио је архитекта Добросав Павловић.[2] Његова истраживања су
била први подаци од којих од којих се кренуло, а новија Црква брвнара у Вранићу
архитектонска истраживања на овом објекту покренута су 1975. Опште информације
године.[3]
Место Вранић
Према историографским испитивањима, прва црква у селу Вранићу Општина Барајево
подигнута је у другој половини 18. века, док је прва црква брвнара Држава Србија
„Белег” на локалитету званом
саграђена још у периоду пре првог српског устанка,[4][5] на
Окапина, где се до 1810. године Време 1823.
налазила првобитна црква брвнара локалитету званом Окапина. Ова црква брвнара је пре 1810. године[а]
пренета на нову локацију, тада познату као Црквени крај а на месту настанка
првобитне цркве, на Окапини, подигнут је споменик — „белег” који и Тип културног Споменик
данас постоји, а који је 1810. године према оригиналном натпису добра културе од
обновио поп Атанасије.[3] великог значаја
Крајем 18. и почетком 19. века око цркве су се збивали догађаји Надлежна Завод за
Културна добра су ствари и
везани за Кочину крајину и припремање Првог српског устанка. установа за заштиту
творевине материјалне и духовне
Турци су 1813. године оскрнавили и запалили цркву брвнару, а на заштиту споменика
културе од општег интереса које
истој локацији (Црквени крај), на темељима спаљене цркве, 1823. културе
уживају посебну заштиту утврђену
године подигнута је нова црква брвнара. Запис на западним вратима beogradskonasledje.rs (http://beogr
овим законом. Културна добра, у
потиче из 1823. године и та година се узима као година обнове цркве
зависности од физичких, уметничких, adskonasledje.rs/)
Изглед цркве после обнављања 1823. брвнаре. Нова црква подигнута је као једнобродна грађевина са
културних и историјских својстава,
године. Основа је измењена, трем тремом, кровом покривеним шиндром и малим полукружним
уклоњен, а кров покривен бибер прозорима. Крајем 19. века вршена је реконструкција током које су отворени велики правоугаони
црепом прозори. Године 1909. вршена је још једна реконструкција, при чему је објекат скраћен, уклоњен је
трем, а кровна конструкција је измењена и покривена бибер црепом.[3] Мањи заштитни радови
изведени су 1951. године, а археолошко истраживање 1975. године.[6]
Црква брвнара у Вранићу реконструисана је још једном, почетком 21. века, када јој је враћен
првобитни, оригинални изглед.[7][8][9]
Изглед
Црква брвнара у Вранићу је једнобродна грађевина, грађена од храстовог дрвета. Правоугаоне је
основе која се на источном делу завршава седмоугаоном олтарском апсидом и припратом одвојеном од
Данашњи изглед цркве, после наоса преградом са аркадама. Ширина цркве је 6,70 а дужина 14,50 метара. По својим димензијама
реконструкције почетком 21. века спада у веће објекте овога типа.[2] Грађевина је оријентисана у правцу исток—запад.[б] Унутрашњи
простор подељен је на три неједнака поља: припрату на западу, наос и олтарски простор на истоку.
Оригинална грађевина је имала стрми кров покривен шиндром, који је у реконструкцијама вршеним
почетком 20. века замењен кровним покривачем блажег нагиба и са бибер црепом.[6] Црква има два улаза — западни, централно
постављен и северни, који се налази ближе олтарском простору.[3] Посебно се по начину израде истичу западна врата која су декоративно
резбарена и бојена.[10]
Током реконструкције почетком 20. века и ентеријер претрпео низ измена: уклоњен је првобитни хор тако да је у припрати остало само
степениште, а засведена таваница замењена је равном, од шашовца. Том приликом је скинут горњи део иконостаса из 1828. године, а како
је највећи део његових делова сачуван у новијој цркви Св. Илије, изграђеној крајем 19. века, могуће га је у целини реконструисати.[6]
Покретни фонд чини око 50 уметничких предмета. Иконе су радови непознатих зографа, међу којима се неке приписују Константину
зографу[в] и иконописаца Илије Петровића и Николе Јанковића. Осим икона сачуване су и старе књиге, настале у периоду од 17. до 19. века,
као и предмети уметничког занатства који су настали углавном у периоду од краја 18. до краја 19 века. Међу овим предметима налази се и
велики резбарени крст Хаџи Рувима из 1800. године.[10] Осим богате збирке икона и других богослужбених предмета, у Вранићу је сачуван
и црквени мобилијар из 18. века.[6]
Локација
Црква брвнара налази се у црквеној порти у Вранићу, на заштићеној парцели. На истој парцели, у непосредној близини цркве, налази се и
Кућа породице Матић. Иако су настале у истом периоду, ове две грађевине не представљају јединствену целину, јер се стамбене поповске
куће у црквеној порти јављају у Србији тек крајем деветнаестог века. Олакшавајућа околност је био став да се кућа презентује искључиво као
експонат. Уз одговарајућу физичку удаљеност, постигнут је ефекат двеју засебних целина, али је уједно сачувана и њихова
компатибилност.[11] Осим ова два објекта, у порти се налазе још и Црква Светог Илије из 1888. године,
Галерија
Украс са старе „Белег” са Црква брвнара Старо гробље Старо гробље Гроб совјетника
цркве, спаљене у натписом на месту поред цркве Св. поред цркве поред цркве Павла Поповића
19. веку прве цркве на Илије брвнаре брвнаре поред цркве
Окапини Брвнаре
Спомен табла
Павлу Поповићу на
зиду цркве брвнаре
Напомене
a. До податка да је црква постојала пре 1810. године дошло се из натписа на спомен-белегу који је на Окапини постављен приликом
премештања објекта на нову локацију.
b. Традиционална оријентација црквене грађевине утолико је изневерена што осовина брвнаре одступа од магнетног севера за 14° 50’,
што може указивати на њено грађење током летњих ммесеци, када се сунце рађа више на североис точној страни.
c. Константин зограф је током друге и треће деценије 19. века извео низ иконостаса за цркве брвнаре по Србији.
Види још
▪ Црквена порта у Вранићу
Референце
1. Завод за заштиту споменика културе града Београда/Црква 8. „Kulturna dobra od velikog značaja” (http://koto.rs/reference/zavrseni-
брвнара у Вранићу (http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/barajevo/ projekti/restauracija-i-konzervacija/kulturna-dobra-od-velikog-znacaja
crkva-brvnara-u-vranicu.html) /). zvanična prezentacija. KOTO d.o.o. Приступљено 18. 9. 2018.
2. Павловић 1962 9. „Црква Брвнара—Вранић” (http://www.ckb.org.rs/upoznajte-barajevo
3. Мојсиловић & Ивановић 1979 /#crkva-brvnara-vranic). Званична презентација. Центар за
4. Вујовић 1973 културу Барајево. Приступљено 18. 9. 2018.
5. Вујовић 1972 10. „Црква брвнара у Вранићу” (http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/
barajevo/crkva-brvnara-u-vranicu.html). Каталог непокретних
6. „Црква брвнара св. четрдесет мученика” (http://spomenicikulture.m културних добара на подручју града Београда. Завод за заштиту
i.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=516). Споменици културе у Србији. споменика културе града Београда. Приступљено 18. 9. 2018.
САНУ. Приступљено 18. 9. 2018.
11. Живковић 2016, стр. 6
7. „Grad Beograd nastavlja da ulaže u projekte od kulturnog značaja” (h
ttps://www.danubeogradu.rs/2013/07/grad-beograd-nastavlja-da-ulaz
e-u-projekte-od-kulturnog-znacaja/). Dan u Beogradu. 31. 7. 2013.
▪ Мојсиловић, Светлана; Ивановић, Милинко (1979). „Црква брвнара у Вранићу — Методолошки поступак при реконструкцији цркве
брвнаре” (https://web.archive.org/web/20201106114123/http://www.mgb.org.rs/images/godisnjaci/GodisnjakXXVI/317-332GGBXXVI1979.pdf)
(PDF). Годишњак града Београда. Београд. XXVI: 317—332. Архивирано из оригинала (http://www.mgb.org.rs/images/godisnjaci/Godisnjak
XXVI/317-332GGBXXVI1979.pdf) (PDF) 06. 11. 2020. г. Приступљено 25. 07. 2018.
▪ Вујовић, Бранко (1973). Црквени споменици на подручју града Београда, књ. 2. Београд: Завод за заштиту споменика културе града
Црква брвнара у Врби
Црква брвнара у Врби, насељу у општини Краљево, подигнута је око 1831. године и на списку је
заштићених непокретних културних добара као споменик културе.[1] Црква брвнара у Врби
Црква брвнара је посвећена Преносу моштију Светог Николе и сматра се да су је подигли домаћи мајстори
и народ овог краја, тако да је веома једноставна, без много декорације и не показује спретност градитеља.
Изглед
Црква у Врби је постављена на камене темеље, правоугаоног је облика са лучном олтарском апсидом.
Зидови су од масовних храстових талпи, које су са унутрашње стране обложене трском и омалтерисане.
Иначе талпе нису на уобичајен начин ућерпене, већ су низане у диреке. Таваница је од шашоваца благо Црква брвнара у Врби
засведена. Кров је малог нагиба са широким стрехама, покривен ћерамидом. У неизмењеном облику
сачувана су јужна врата са лучним завршетком и геометријским украсима од накивених летвица.
Место Врба
Види још Општина Краљево

Време 1831.
▪ Списак споменика културе у Рашком округу настанка
Референце добра културе
1. „ЗЗСК Краљево/Регистар-Врба црква брвнара” (https://web.archive.org/web/20140819085454/http://regist
ar.zavodkraljevo.rs/vrba_crkva_brvnara.html). Архивирано из оригинала (http://registar.zavodkraljevo.rs/vrb
a_crkva_brvnara.html) 19. 08. 2014. г. Приступљено 17. 08. 2014.
културе
Спољашње везе vodkraljevo.rs)
▪ РТС/Цркве брвнаре у Србији: Цветке и Врба (http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/22/RTS+Satelit/1444413/Cr
kve+brvnare+u+Srbiji%3A+Cvetke+i+Vrba+.html)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_у_Врби&oldid=25963514”
▪
Црква брвнара у Вреоцима
Црква брвнара у Вреоцима, насељеном месту на територији Градске општине Лазаревац,
подигнута је 1815. године и припада Епархији шумадијској Српске православне цркве.
Црква брвнара у Вреоцима
Црква брвнара у Вреоцима посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице. Спада у ред најстаријих у
Колубарском округу и једна од најстаријих у Србији. Налази се у источном делу насеља, удаљеном од
центра, у комплексу од 1,3ha парковски уређеног простора у коме је и неколико стабала старијих од
200 година.
Црква брвнара Ваведења Пресвете Богородице спада у културна добра која представљају значајне
изворе за познавање националне историје. Припада националној стази која повезује сакралне
комплексе цркава брвнара и спомен места из 18. и 19. века: просторна целина у Орашцу, комплекс
цркве брвнаре у Вранићу, простор у селу Дрлупи где се Карађорђе борио са Аганлијом 1804. године, Основни подаци
црква брвнара у Вреоцима и у селу Брајковцу и друге споменике.
Тип црква
На основу црквених летописа из 1890, 1891. и 1894. године, као и етнолошких података, зна се да је пре Јурисдикција Српска православна
данашње старе цркве, на овој локацији било још цркава, изграђених током друге половине 18. и прве црква
половине 19. века. Основа цркве је површине 72m². Ширина брода износи 5,70m, укупна дужина
13,80m, а висина од пода до слемена је 5,40m. Источни и западни крајеви завршени су петоугаоно.
Грађевина има сачувана три дела: трем, средишњи део и олтар. Иконостас је дело зографа Оснивање 1815.
Константина, а иконе је око 1844. године урадио Јеремија Поповић. Црква је 1992. године Посвећен Ваведењу Пресвете
реконструисана и том приликом је стари кровни покривач од шиндре замењен црепом и урађен нови Богородице
под од цигала. Од околног простора порте, црква је одвојена дрвеном тарабом.[1]
Локација
Због ширења површинског копа рудника Колубара планирана је селидба цркве брвнаре, као и цркве Место Вреоци, Лазаревац
Покрова Пресвете Богородице са којом дели заједничку порту.[2] Држава Србија
Галерија
Извори
1. Извод из Плана генералне регулације за насеље Вреоци - страна 27
2. „Црква-брвнара коју су верници носили са собом” (http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/501/zanimljivosti/2743599/crkva-brvnara-koju-su-v
ernici-nosili-sa-sobom.html). РТС. Приступљено 27. 9. 2019.
▪ Небојша Ђокић, Ана Костић Ђекић, Зоран Антонијевић, ЦРКВА И ПАРОХИЈСКИ ЖИВОТ У СЕЛУ ВРЕОЦИ, Лазаревац - Вреоци 2017 (htt
ps://www.academia.edu/33004367/%D0%9D%D0%B5%D0%B1%D0%BE%D1%98%D1%88%D0%B0_%D0%82%D0%BE%D0%BA%D0%B8%
D1%9B_%D0%90%D0%BD%D0%B0_%D0%9A%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B_%D0%82%D0%B5%D0%BA%D0%B8%D1%9
B_%D0%97%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD_%D0%90%D0%BD%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D
0%B8%D1%9B_%D0%A6%D0%A0%D0%9A%D0%92%D0%90_%D0%98_%D0%9F%D0%90%D0%A0%D0%9E%D0%A5%D0%98%D0%8
8%D0%A1%D0%9A%D0%98_%D0%96%D0%98%D0%92%D0%9E%D0%A2_%D0%A3_%D0%A1%D0%95%D0%9B%D0%A3_%D0%92%D
Црква брвнара у Горобиљу
Црква брвнара у Горобиљу код Пожеге саграђена је 1705. године и једна је од најстаријих, али и
најмањих у Србији. Црква је посвећена Рођењу Св. Јована Крститеља и сигурно је највећа знаменитост
Рођење Св. Јована
у Горобиљу. Након сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, новодосељено Крститеља
становништво на овом простору затекло је пуст крај, без цркве. Према предању, локални спахија је
дозволио изградњу дрвене цркве у густој шуми горњег дела села, али да „не буде већа од обора“. Да би
црква била што неупадљивија није била издигнута од земље, а врата су била врло ниска (и данас је
потребно сагнути се приликом уласка). Према још једном предању ова црква првобитно је била
саграђена у засеоку Слатина, одакле су је Горобиљци, када су сазнали да се Турци спремају да је запале,
једне ноћи тајно расклопили и пренели „на себи“ у заселак Почеча.
Црква је први пут спаљена од стране Турака између Кочине крајине и Првог српског устанка
(1788-1804). Обновљена је 1810, да би је 1813. године Турци поново спалили после слома устанка. Нова
обнова уследила је 1820. године. Када је 1832. године укинута забрана црквених звона у ослобођеној
Србији, Горобиљци су добавили једно звоно из Аустрије и поставили га на звонару поред цркве 1833.
године.
Све до 1936. године једини сачувани римски споменик у Горобиљу, жртвеник са натписом I. O. C.
TAVRO PROCULUS L. P. налазио се у цркви, испред олтара и служио је као часна трпеза. На простору Основни подаци
села налазило се више споменика из античког периода, али су време и небрига људи учинили да је Оснивање 1705.
опстао само овај, који је био заштићен светошћу хришћанске цркве. Када је црква обновљена 1936.
Место Горобиље, Пожега,
године (и одигнута од земље) тадашњи епископ жички, Николај Велимировић, саветовао је мештане и
локалног свештеника да се жртвеник изнесе из цркве, пошто је то пагански споменик. Данас се он Србија
налази у црквеној порти.
Поред цркве је 1907. године саграђена школа, која је срушена 1977. године, након чега је у средини села, удаљена од цркве, изграђена нова
школа 1984. Црква брвнара у Горобиљу од најмање је врсте, прекривена је шиндром и украшена обојеним тракастим шарама. Конструкцију
храма чине храстова брвна дебљине 12 центиметара, која су на крајевима спојена у ћерт. Дужина цркве је 9,9 метара, а ширина 4,5 метара.
Иконостас су сликали зограф из Негришора (Драгачево) Јанко Михаиловић Молер и његов син Сретен Протић-Молеровић 1833. године.
Црква је темељно обновљена, препокривена шиндром, а поред ње изграђена је нова дрвена звонара.
▪ Недељко Јешић, Горобиље, Пожега 2002.
▪ Молитва у гори — цркве брвнаре у Србији, Београд 1994.
▪ Драгиша Милосављевић, Црква брвнара у Горобиљу, у: Пожешки годишњак, бр. 4 (2004), Пожега 2004, стр. 199-219.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_у_Горобиљу&oldid=25406643”
▪
Црква брвнара у Даросави
Црква брвнара светих апостола Петра и Павла у Даросави, месту које се од Другог светског рата
па до почетка 21. века звало Партизани, изграђена 1832.[1] године, налази се на тромеђи Крушевице, Црква брвнара у
Прогореоца и Даросаве, на заравни - малом платоу поред саме железничке пруге Аранђеловац - Лајковац, Даросави
на око 3 km према Рудовцима и на око 1 km од пута Даросава – Венчани.
Историјат
Црква брвнара у Даросави настала је у времену ослобођене Србије под вођством кнеза Милоша када
долази до велике обнове православних цркава у којем се нови храмови ослобађају скривене
пригушености на коју су раније били приморани.
Први пут се помиње у попису из 1. јануар 1833. године а верује се да је црква саграђена 1832. године.[2] Црква брвнара
Исте године је осликан и иконостас који је и данас још увек аутентичан. Претпоставља се црква
премештена 1841. године са локације која је била 3 – 4 km западно од данашњег положаја храма.
Место Даросава
У лето 2014. године је Аранђеловац и околину задесило невреме где је и црква брвнара у Даросави (Партизани)
озбиљно оштећена.[3] Општина Аранђеловац
Види још Врста Споменик
▪ Списак споменика културе у Шумадијском округу споменика културе
Време око 1832.
Референце настанка
1. РТС/Цркве брвнаре у Србији (http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/22/RTS+Satelit/1447586/Crkve+brvnare+u+ установа за споменика
Srbiji%3A+Darosava+i+Planinica.html) заштиту културе
2. Србију волимо/Шумадијско село Даросава (http://www.srbijuvolimo.rs/moja-srbija/duhovnost/item/3569-%C
5%A1umadijsko-selo-darosava-crkva-brvnara,-duhovno-graditeljstvo-oslobo%C4%91ene-srbije.html)
3. nationalgeographic/Обновимо цркву брвнару у Даросави (http://www.nationalgeographic.rs/vesti/3548-obnovimo-crkvu-brvnaru-u-darosavi.htm
l)
▪ Грађани гласају за „Место које волим“ („Политика“, 19. октобар 2011) (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Gradjani-glasaju-za-Mesto-koje-vo
lim.sr.html)
▪ Црква брвнара у Даросави (https://web.archive.org/web/20111113132508/http://www.arandjelovaconline.com/vesti-arandjelovac/crkva-brvnara-
u-darosavi-glasajte-i-obnovite-je)
▪ Креативна економија/ГКЕ у обиласку цркве брвнаре у Даросави (https://web.archive.org/web/20150402153254/http://www.kreativnaekonomij
a.com/darosava-arandjelova/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_у_Даросави&oldid=25469185”
▪
Црква брвнара у Доброселици
Црква брвнара у Доброселици датира од 1821.године. Саградио ју је сеоски мајстор Митар Удовичић.
Налази се на самом уласку у сеоско гробље у селу Доброселице, општина Чајетина, Златиборски округ. Црква брвнара у
Црква је посвећена Светом пророку Илији.[1] Доброселици
Историја
Црква брвнара у Доброселици чува иконе Јанка Михаиловића Молера и Алексија Лазовића. Осим Митра
Удовичића из села Стубла, имена осталих градитеља нису забележена. Сва њена архива и библиотека је
уништена за време Првог светског рата, само је сачуван мали број књига које се и данас користе. Према
легенди, ту цркву је подигао себи за задужбину један хајдук. Турци су је из освете према њему запалили
1809. године, али ју је изненадна киша спасила. 1821. године је обновљена, заједно са гробљем које је
такође основао онај хајдук. Дужина цркве износи 7,60, ширина 5, а висина зида 2,40 метара. Црквица је у Црква брвнара у Доброселици
почетку била покривена шиндром, али је 1938. године, залагањем свештеника Благоја Шишаковића, Опште информације
покривена црeпом, чиме није изгубила свој првобитни изглед. Олтар брвнаре је заокругљен, а иконостас
је дрвен и обојен плавом бојом која подражава мермер. На северној спољњој страни у брвну је урезан Место Доброселица
натпис, зидати се 1821, што значи да је тад црква подигнута или обновљена.[2] Општина Чајетина
Галерија Време 1821.
настанка
добра
установа за споменика културе
заштиту Краљево
vodkraljevo.rs)
Види још
▪ Списак споменика културе од изузетног значаја
Референце
1. „Црква брвнара Светог пророка Илије, pamtimzlatibor.com” (https://web.archive.org/web/20160223175917/http://pamtimzlatibor.com/objekat/cr
kva-brvnara-svetog-proroka-ilije). Архивирано из оригинала (http://www.pamtimzlatibor.com/objekat/crkva-brvnara-svetog-proroka-ilije) 23. 02.
2016. г. Приступљено 02. 02. 2016.
2. „DOBROSELICA Crkva Svetog proroka Ilije” (http://www.uzice.net/crkve/c05.htm). uzice.net. Приступљено 3. 2. 2016.
▪ Републички завод за заштиту споменика културе — Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna_kulturna_dobra.php)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_у_Доброселици&oldid=25418906”
▪
Црква брвнара у Доњој Јабланици
Црква брвнара у Доњој Јабланици, насељеном месту на територији општине Чајетина, подигнута је
1838. године, посвећена Богородичином Покрову. Заједно са старим гробљем и собрашицама представља Црква брвнара у Доњој
непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.[1][2] Јабланици
Место и изглед цркве

Подигнута у старој боровој шуми, по предању ангажовањем мештана и мајстора са Таре. Основа је
једнобродна, са правилном полукружном апсидом у ширини брода и изразито стрмим кровом, првобитно
покривеним шиндром. Унутрашњи простор подељен је иконостасном преградом на олтар и наос. Царске
двери, настале одмах по изградњи храма, приписане су Сретену Протићу, док је престоне иконе, дар
четворице приложника, 1851. насликао Димитрије Посниковић. Поред цркве је дрвени звоник, а у Црква брвнара, Доња Јабланица
околини, пратећи конфигурацију терена, смештене су собрашице. Опште информације
Собрашице (софрашице, собре, софре, шатре, чардак, чардачић) је назив за мале дрвене зградице које су Место Доња Јабланица
подизали имућнији домаћини и које су њима и њиховим гостима служиле приликом одржавања Општина Чајетина
црквених сабора. Подизане непосредно после настанка цркве у Доњој Јабланици, на једној од најлепших
уписана је 1840. година , што сведочи о њиховом настанку. Поједине собрашице су потпуно затворене, док
су остале у облику тремова ниско одигнутих од тла, на дирецима, са софром и клупама конструктивно Тип културног Споменик
уклопљеним у градњу. добра културе од
Гробље из прошлог века, стотинак метара западно од цркве, и данас је у употреби. Надгробни споменици
претежно су од пешчара, са бојеним клесаним натписима, биљним орнаментима и симболичким
представама. Конзервација је делимично изведена на собрашицама 1987. године. установа за заштиту
културе
Види још
▪ Списак споменика културе у Златиборском округу vodkraljevo.rs)
Извори
1. „Завод за заштиту споменика културе Краљево” (https://web.archive.org/web/20140816221940/http://www.zavodkraljevo.rs/). Архивирано из
оригинала (http://zavodkraljevo.rs/) 16. 08. 2014. г. Приступљено 11. 11. 2013.
2. „Цркве брвнаре у Србији” (https://web.archive.org/web/20131111162236/http://www.vojvodinacafe.rs/forum/kulturna-bastina/crkve-brvnare-u-srbi
ji-16052/). Архивирано из оригинала (http://www.vojvodinacafe.rs/forum/kulturna-bastina/crkve-brvnare-u-srbiji-16052/) 11. 11. 2013. г.
▪ „Црква брвнара са старим гробњем и собрашицама — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?i
d=804). САНУ (на језику: српски).
▪ Нетакнути бисер Златибора: Испред цркве брвнаре у Јабланици и данас стоје собрашице (Б92, 19. март 2023) (https://www.b92.net/putov
anja/putuj-srbijom.php?yyyy=2023&mm=03&dd=19&nav_id=2305309)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_у_Доњој_Јабланици&oldid=25643599”
▪
Црква брвнара у Доњој Оровици
Црква брвнара у Доњој Оровици , Општина Љубовија, посвећена је Сабору Светих дванаест Апостола
са занимљивим реликвијама, припада Епархији шабачкој Српске православне цркве. Представља Црква брвнара у Доњој
непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Оровици
Историјат
Време настанка цркве није са сигурношћу утврђено, али стручњаци сматрају да је стара више од 200
година. У цркви се налази мноштво икона, а четири су под заштитом државе и представљају посебну
вредност. У близини цркве налази се прангија за коју нико не зна одакле је, али зна да се оглашава на
Бадње вече. [1] [2]
Изглед цркве
Црква брвнара у Доњој Оровици је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку и
полукружним тремом на западу. Дуга је 15,50, а широка 6,30 m, и по величини спада међу највеће
брвнаре. Црква је подељена на четири карактеристична дела. Трем је оивичен темељном гредом без
ограде, са осам стубаца фино профилисаних и равном и нижом таваницом обложеном шашовцима
сложеним по систему “рибље кости”. Зидови су изграђени од притесаних храстових брвана. Кров је
средње стрмине, изведен у полукруг са источне и западне стране. Кровни прекривач је од шиндре, преко
које је стављен лим, док је под од опеке. [3] Црква брвнара у Доњој Оровици
Галерија Место Доња Оровица
Општина Љубовија
настанка
културе
rs/)
Види још
▪ Списак споменика културе у Мачванском округу
Референце
1. „Општина Љубовија” (https://web.archive.org/web/20131029202631/http://www.ljubovija.rs/znamenitosti.php?meni=27). Архивирано из
оригинала (http://www.ljubovija.rs/znamenitosti.php?meni=27) 29. 10. 2013. г. Приступљено 28. 10. 2013.
2. „ТО Љубовија” (https://web.archive.org/web/20131029202310/http://www.turistickaorganizacijaljubovija.rs/verskiTurizam/crkve.html).
Црква брвнара у Дубу
Црква брвнара у Дубу се налази у селу Дуб, код Бајине Баште. Дупска црква брвнара спада међу наше
највеће и најлепше цркве ове врсте. Представља споменик културе од изузетног значаја. Црква брвнара у Дубу
Историја
Црква брвнара изграђена је 1792. године, а обновљена 1828. године. Према извештају нахијских
старешина кнезу Милошу из 1832. године о свим новоизграђеним храмовима, Црква Вазнесења
Христовог у Дубу је изграђена 1792. године. Храм је подигнут на темељима старије богомоље. У оним
временским раздобљима када је манастир Рача био у рушевинама Црква брвнара у Дубу је преузимала
улогу духовног средишта тог краја. Храм је до 1885. године био метох манастира Рача, када је добила своју
самосталност и парохију. Комплетна архива цркве је изгорела 1916. године у пожару који је подметнула
аустроугарска војска тако да знамо да је црква обновљена само једном и то 1828. године. [1]
Опис
Црква брвнара је изграђена од масивних талпи, са петоугаоном олтарском апсидом и дубоким тремом
који је накнадно дограђен. Трем је затворен у доњем делу, док су у горњем делу лучни отвори завршени Црква брвнара у Дубу
даскама које су профилисане. Кров је доминантно висок и покривен је ситном клисом. Храм у Дубу је наш Опште информације
најрепрезентативнији пример цркве брвнаре осаћанског типа. То је постигнуто уз помоћ изванредне
Место Дуб
градитељске вештине и обрадом дрвета до најситнијих детаља као што су резбарија врата, довратника и
надвратника као и дрвени стојећи чираци и полијелеји. Општина Бајина Башта
Иконостас Време 1792.
настанка
У овој малој цркви која није тако позната имамо много занимљиву збирку икона. Ове иконе су насликане
у Русији у провинцијским радионицама крајем 18. и почетком 19.века. Иконе су произвођене серијски и
самим тим су се могле набавити по приступачним ценама. Због угледа који је уживао Хаџи Милентије у
Русији престоне иконе су биле много бољег квалитета од других сачуваних по Србији. Иконе које су изузетног значаја
сликали бјелопавлички зографи Лазовићи су вероватно прво биле у манастиру Рача јер су они Надлежна Завод за
учествовали у обнављању манастира Рача у периоду од 1818.год. до 1826. године. Манастир Рача је добио установа за заштиту
нови иконостас 1841. године па је самим тим део икона са старог иконостаса додељен околним црквама. заштиту споменика
Обзиром да је Црква брвнара у Дубу била метох манастира Рача до 1885. године велики део икона је културе
додељен дупској цркви. Иконе су склоњене на таван цркве пре 1916. године и пронађене су 50-их година
20.века. Из дупске цркве без одобрења црквених власти многи вредни предмети су 50-их година прошлог www.zavodkraljevo.rs (http://www.za
века пренесени у Музеј у Ужицу. vodkraljevo.rs)
Галерија
Види још
▪ Црква Светих Петра и Павла у Дубу
Црква брвнара у Крњеву
Црква брвнара у Крњеву, месту у општини Велика Плана, припада групи најстаријих цркава брвнара у
Србији, подигнута је у првој половини 18. века и као непокретно културно добро има статус споменика Црква брвнара у Крњеву
културе од великог значаја.[1]
Црква је посвећена Светом Георгију, подигнута је као грађевина једнобродне основе са полигоналном
олтарском апсидом и дограђеним зиданим правоуганим тремом на западу. Временом су талпе
премалтерисане са спољашње и унутрашње стране, зидови су окречени у бело, шиндра замењена бибер
црепом и притом промењен и нагиб кровних равни. Са спољашње стране у малтерској обради изведени су
пиластри, а испод стрехе низ слепих аркада. Све преправке допринеле су да црква изгуби карактеристике Црква брвнара у Крњеву
праве брвнаре. Опште информације
Унутрашњи простор је засведен дрвеним коритастим сводом од шашовца, који је декоративно обогаћен са Место Крњево
три розете, различите обраде. На таваници трема такође се налази розета. Амвон, крстионица и часна Општина Велика Плана
трпеза исклесани су у камену.
У цркви се чува збирка икона са краја 18. и почетка 19. века, а на иконостасу се налазе старе иконе које Време прва половина 18.
припадају различитим периодима. Црква поседује и велики број вредних старих и ретких књига. настанка века
Поред цркве брвнаре у порти се налази масивна дрвена звонара и стара зграда школе из 1779. године.[2]
Ова зграда се данас користи за црквене потребе. У непосредном окружењу порте налази се гробље
форимрано још 1820. године, на коме и данас постоји континуитет у сахрањивању, а у самој порти, добра
северно од цркве, био је сахрањен смедеревски војвода Ђуша Вулићевић. Надлежна Регионални завод
Види још заштиту споменика културе
Смедерево
Референце
1. „Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево/Црква брвнара, школа и гробље у Крњеву” (https://web.archive.org/web/2014
1227094922/http://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-brvnara-kola-i-groblje-u-krnjevu). Архивирано из оригинала (http://spomenici
kulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-brvnara-kola-i-groblje-u-krnjevu) 27. 12. 2014. г. Приступљено 19. 12. 2014.
2. Најстарија сеоска школа у Србији - Црква брвнара из 1779. (http://klubmonarhista.blogspot.com/2013/08/1779.html)
▪ Регионална привредна комора Пожаревац, приредила др Радмила Новаковић Костић, 2005. година.
▪ „Црква брвнара) — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=868). САНУ (на језику: српски).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_у_Крњеву&oldid=25406680”
▪
Црква брвнара у Кућанима
Црква брвнара у Кућанима, месту у општини Нова Варош, подигнута је током прве половине 18. века
и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.[1] Црква брвнара у
Кућанима
Положај и историја
У селу Кућани, смештеном на јужним обронцима Златибора и доста удаљеном од свих већих
саобраћајница, налази се црква посвећена Христовом Вазнесењу. Ова брвнара минијатурних размера
(12м2) подигнута је највероватније у прошлом столећу, иако се често датује у 18. век због сачуваних
царских двери, дела Симеона Лазовића. Изведене у позлаћеном дуборезу и са представама пророка и
Благовести, њих је – према сачуваном натпису – сликар приложио „цркви Св. арханђела 1780“. Писани
извори помињу две обнове кућанске цркве (1772. и 1832) и нема података о промени њеног патрона, па се Црква брвнара у Кућанима
не може поуздано тврдити да су Лазовићеве двери намењене храму у којем се данас налазе.[2] Опште информације
Место Кућани
Изглед Општина Нова Варош
Постојећа грађевина је без темеља, начињена од борових талпи, кров је прекривен шиндром од којих је
једна покретна око своје осовине тако да је у функцији отвора за проветравање. У северном делу олтарског Време прва половина
простора је ниша која својом споља видљивом конструкцијом ствара погрешан утисак о петостраности настанка 18. века
апсиде. Истовремено са црквом настале су преграде које одвајају наос од олтара, односно припрате, као и Тип културног Споменик
црквено седиште („сто“) на чијој је једној страни сачувано неколико редова грубо токарених стубића. У добра културе од
југозападном углу наоса налази се камена посуда за освећену воду.[3]
Заштитни радови вршени су 1953. и 1981. године. Надлежна Завод за
Види још заштиту споменика
културе
▪ Списак споменика културе у Златиборском округу www.zavodkraljevo.rs (http://www.za
vodkraljevo.rs)
Референце
1. „Завод Краљево/Регистар-Кућани Црква брвнара” (https://web.archive.org/web/20140819085450/http://registar.zavodkraljevo.rs/kucani_crkva
_brvnara.html). Архивирано из оригинала (http://registar.zavodkraljevo.rs/kucani_crkva_brvnara.html) 19. 08. 2014. г. Приступљено
15. 08. 2014.
2. „Златар/Кћани” (https://web.archive.org/web/20140819083819/http://www.zlatar.org.rs/kucani.htm). Архивирано из оригинала (http://www.zlata
r.org.rs/kucani.htm) 19. 08. 2014. г. Приступљено 15. 08. 2014.
3. „Увац/Кућани” (https://web.archive.org/web/20140917142540/http://uvac.org.rs/kucani.html). Архивирано из оригинала (http://www.uvac.org.rs/
kucani.html) 17. 09. 2014. г. Приступљено 15. 08. 2014.
▪ „Црква брвнара — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=775). САНУ (на језику: српски).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_у_Кућанима&oldid=25406685”
▪
Црква брвнара у Љутовници
Црква брвнара у Љутовници, месту у општини Горњи Милановац, подигнута је 1809. године.
представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.[1] Црква брвнара у
Љутовници
Положај и изглед
Црква брвнара у Љутовници, у подножју Планине Рудник, првобитно је била посвећена арханђелу
Михаилу, док данас слави Пренос моштију светог Николе.
Под стрмим кровним покривачем у виду клиса се налази полукружни олтарски простор решен везом
брвана „на зуб“ и главни део цркве, сада јединствен, а раније подељен на наос и припрату. Западни део
крова належе на два дрвена ступца, формирајући омању надстрешницу над главним улазом у храм, који Црква брвнара у Љутовници
је, као и јужни портал, украшених довратника и надвратника плитко резаном и некада бојеном биљном и
геометријском орнаментиком. Прозорски отвори су размештени у источном делу цркве – два уз Опште информације
иконостас и три, мања у олтарском простору. Место Љутовница
Општина Горњи Милановац
Оригинални иконостас храма настао је 1810. године и поједини његови делови данас се чувају у цркви
(царске двери, престоне иконе Исуса Христа и арханђела Михаила као и Распеће), заједно са збирком Држава Србија
икона из 19. века. Судећи по натпису са царских двери, сликао их је познати иконописац Никола Време 1809.
Апостоловић, родом из Земуна, који је – и поред скромног талента – употребом барокно-рокајних настанка
елемената унео извесне новине у српско сликарство устаничког периода.
Заштитни радови на цркви извођени су у више махова током 20. века. културног од великог
Галерија Надлежна Завод за заштиту

заштиту културе Краљево
vodkraljevo.rs)
Види још
▪ Списак споменика културе у Моравичком округу
Референце
1. „ТО Горњи Милановац/Црква брвнара у Љутовници” (https://web.archive.org/web/20150922015002/http://www.togm.org.rs/crkve/crkva-brvnar
a-u-ljutovnici). Архивирано из оригинала (http://www.togm.org.rs/crkve/crkva-brvnara-u-ljutovnici) 22. 09. 2015. г. Приступљено 13. 04. 2015.
▪ „Црква брвнара у Љутовници — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1334). САНУ (на
▪ Црква брвнара (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=43596)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_у_Љутовници&oldid=25467727”
▪
Црква брвнара у Миличиници
Црква брвнара у Миличиници општина Ваљево, подигнута у периоду од 1791. до 1794. године. Као
једна од најзначајнијих дрвених цркава у Србији постала је узор многим сакралним грађевинама, како по Црква брвнара у
градитељској креацији тако и по конструктивно-просторном решењу тако и декоративној обради детаља. Миличиници
[1]Црква брвнара представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.[2][3]
Историјат
Докази упућује на то да је храм у Миличиници подигнут на месту знатно старије цркве која је страдала
1726. године и била посвећена Светим апостолима Петру и Павлу.[1] Цркву је градила градитељи осаћани
Игњата Петровића тачно годину дана и то од 23. августа 1791. до 23. августа 1792. године. После
завршавања спољашњих радова још неколико грађевинских сезона трајали су додатни радови у њеној Црква брвнара
унутрашњости.[1] Опште информације
Из записа урезаног на источном довратнику јужних врата храма, темељ је постављен 1791. године, а као Место Миличиница
неимар помиње се Игњат Петровић. После овог успешно завршеног посла, основано је веровати да је Општина Ваљево
дружина Игњата Петровића учествовала у градњи и многих других дрвених богомоља посебно оних
подизаних у ваљевском крају.[1]
Време 1791-1794
настанка
Изглед
Архитектура великог значаја
Брвнара има уобичајену основу са припратом, наосом, полукружном олтарском апсидом, галеријом изнад установа за споменика
припрате и полукружни трем на западној страни. Колико се до сада зна, то је први дрвени храм на коме су заштиту културе
неимари на конструкцији крова пратили заобљену шему основе. Стрми и заобљени кров на источној и
западној страни постигнут је честим роговима који се из једне тачке у слемену спуштају попут лепезе www.vaza.co.rs (http://www.vaza.co.
формирајући облину. Кров је покривен кратком шиндром.[1] rs/)
Храм је богат дуборезном декорацијом која је присутна на вратима, довратницима и надвратницима, као и на преградама које одвајају наос
од олтара, као и наос и припрату. Богаство декорације, ако и прецизност израде како грађевине, тако и декорације, главне су вредности
овог храма. Касетирана врата са розетама, или делови некадашњег иноностаса су примери за то.
Престоне иконе које су део некадашњег иконостаса из година градње храма су дело неког од виђенијих уметника из Хаџи-Рувимове
радионице. Поред ових у храму се чувају и неколико мањих икона Николе Апостоловића.
Црквена порта
Јужно од брвнаре у порти је подигнута црква од тврдог материјала која је преузела улогу активног храма, док стара брванра више није у
функцији.
Галерија
Споменик културе је сведочанство

људске историје и развоја, за чије
Црква брвнара у Орашцу
Црква брвнара у Орашцу, насељеном месту на територији општине Обреновац, подигнута је у периоду
од 1816. до 1818. године као парохијска црква. Представља непокретно културно добро као споменик Црква брвнара у Орашцу
културе.[1]
Историјске прилике
Први записи о настанку прве цркве брвнаре у Орашцу датирају за почетак 19. века у Летопису цркве у
Дрену, где се наводи да је црква спаљена од стране Турака 1804. године и да је тадашњи парох Добривоје
Јеремић побегао у оближње село Орашац. У јарузи орашачке шуме је подигао цркву од прућа,
највероватније 1807. године, коју је посетио народни гуслар Филип Вишњић две године касније (1809) и
песмом храбрио устанике. Као место окупљања народа и устаника Турци су је, по предању, спалили 1813.
године, када је спаљено и срушено село Орашац.
Обнова цркве
Друга црква брвнара је по запису из 1818. године на царским дверима иконостаса, да их поклања Никола
Васић „за вечни спомен”, подигнута најраније годину или две раније, одмах после Другог српског устанка.
О настанку и постојању цркве у Орашцу писао је Јоаким Вујић у својим „Путешествијима по Сербији”, а
постоји и на списку новоизграђених и обновљених цркава за време владавине кнеза Милоша Обреновића, Црква брвнара у Орашцу
који је саставио пуковник Јованче Спасић, по захтеву самог кнеза.[2] Опште информације
Наредних година служила је као парохијска црква за села Орашац, Дрен, Вукићевицу и Ушће, све до 1869. Место Орашац
године и посете Епископа шабачког Мојсија који је наложио да се црква затвори због оронулости и да се Општина Обреновац
почну прикупљати средства за подизање нове или обнову постојеће. Поново је обновљена после 1874. Држава Србија
године и служила је до 1895. године, када је у попису наведено да је због трошности затворена, те да се
спрема градња нове цркве. Време 1816—1818.
настанка
Изглед цркве Тип културног Споменик

Првобитно, по спољном изгледу црква брвнара се није разликовала од стамбених брвнара, осим Надлежна Завод за заштиту
издуженене архитектонске основе и крстовима на оба краја слемена четворосливног крова, који је установа за споменика
покривен бибер црепом. Димензија 11,6x5,55 метра и висине 4,85 метра, грађена је од храстових талпи с заштиту културе
темељима од опеке. Обрада конструктивног дела је безорнаментална, доста груба. Са преправком
beogradskonasledje.rs (http://beogr
извршеном 1922. године црква је изгубила првобитни карактер, где су девластирани предмети из области
adskonasledje.rs/)
сликарства и занатства, смањена површина и унутрашњи простор наменски другачије осмишљен.
Данашња црква
Пред крај 20. века црква брвнара је била потпуно запуштена, те је одлучено да се поново обнови. Крајем 1994. године освећени су нови
темељи, измештени 50 метара на север у односу на постојећу цркву, на плацу који је поклонио Станислав Поповић. Радови су почели исте
године и црква је завршена две године касније, када је 28. априла 1996. године освештао епископ далматински Лонгин.
У нову цркву брвнару пренет је део иконостаса старе цркве, без горњег дела, који је пренет у нови храм у Дрену, по њеном подизању. Делове
старог иконостаса и појединачне иконе радили су иконописци Јеремија Михаиловић, Никола Јовановић и непознати зограф из прве
половине 19. века.
Галерија
Црква брвнара у Павловцу
Црква брвнара Св. цара Константина и царице Јелене у Павловцу, насељеном месту на
територији општине Топола, подигнута је почетком 19. века, припада Епархији шумадијској Српске Црква брвнара у
православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе.[1] Павловцу
Црква је са вишеугаоном апсидом, са зидовима од брвана, са конструкцијом која се доста разликује од
осталих цркава брвнара. Брвна су током времена премазана слојем блата и прекречено. Под у цркви је од
опеке квадратног формата, а на таваници је профилисани шашовац, коритасто засведен. Кров је врло
стрмо покривен шиндром, с тим што његов западни део није засведен у облику купе већ је постављен
равно, док је источни део засведен као код свих брвнара. Најкарактеристичнији детаљи цркве су њена
западна врата која су од храстовог дрвета богато профилисана.
У унутрашњем делу интересантан је свод од шашоваца који је полуобличасто засведен, док је преградом
унутрашњост подељена на припрату од централног дела цркве. Остали детаљи у цркви су такође богато
орнаментисани као рогови, долап, резана северним вратима итд.
Галерија
Црква брвнара
Место Павловац
Општина Топола
Врста Споменик
споменика културе
Време почетак 19. века
настанка
културе
Види још
Извори
Црква брвнара у Поповици
Црква брвнара у Поповици, насељеном месту на територији општине Неготин, припада Епархији
тимочкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе.[1] Црква брвнара у
Поповици
Изградња
Црква брвнара, која се налази недалеко од центра насеља, посвећена је Светој Тројици. Настанак цркве се
везује за крај треће деценије 19. века, тачније за 1830. годину. Овај податак се може односити на време
обнове цркве пошто на олтарским вратима стоји 1807. година, а на неким иконама иконостаса и 1820.
година.[2]
Од архивске грађе сачуван је интентар непокретног имања цркве који је сачињен августа 1880. и у којем је
Место Поповица
дат кратак опис богомоље. У њему је наведено да поповички храм Сошествија Светог Духа у срезу
Брзопаланачком округа Крајинског изгледа као црква брвнара изнутра и да је ″олепљена, окречена, Општина Неготин
патосана циглом, покривена ћерамидом, са темплом простим и Светим трапезом од камена″.[3] Држава Србија
Време Прва половина
Архитектура настанка 19. века
Црква је једноставна сакрална грађевина, има две певнице и већу четворострану апсиду. Испред западних добра културе
врата налази се мањи правоугаони трем. Четворосливни кров је покривен ћерамидом. Читава дрвена
конструкција објекта лежи на каменим темељима где су уграђени и надгробни споменици са старог Надлежна Завод за
гробља. установа за заштиту
Једнобродна је грађевина са бочним квадратним певницама, а с обзиром да је подигнута на искошеном културе
терену, камени темељи на којима почива видљиви су само на источној страни. У спољашњости
петострана, олтарска апсида се надовезује на ширину наоса, као што га обухвата и западни трем. Талпе од којих је црква грађена спојене су
на угловима саставом званим ластин реп. Прозори на апсиди и бочним певницама су правоугаоног облика, затворени гвозденом решетком.
Западни и северни улаз су истоветног изгледа, завршени лучним навратником. Унутрашњост цркве је оплаћена блатом и сламом, па
окречена. Целокупни под је ентеријера поплочан је опеком. На јужној страни наоса је архијерејски трон, изведен са три зидана степеника
на којима полива једноставна дрвена конструкција. [4]
Иконостас
Олтарске двери, обрађене су са лепим орнаментима и лепим шаркама, клинцима и алкама. У ентеријеру цркве запажају се лепо
профилисани стубови, дрвена розета у темену свода цркве који представљају значајна неимарска достигнућа.
Иконостас цркве у Поповици је мањих димензија и има 14 композиција сликаних темпером на дрвету. Најстарије су олтарске двери
приложене 1807. године са три престоне иконе: Богородица са Христом, Исус Христос и Свети Јован Претеча, које је насликао сликар
Арсеније Јакшић, 1820. године. Иконостасу су накнадно придодате још две престоне иконе које потичу из 19. века.
Иконописни радови датирају из различитих периода, а већина је старија од поповичког храма што указује на то да је иконостас формиран
преношењем икона из других храмова. Царске двери су хронолошки најстарије и припадају опусу Симеона Јакшића, сликара из Беле
Цркве. Вратнице царских двери су осликане представама распоређеним у шест поља. У горњем је Ваведење Господње, северно представа
мале Богородице на степенику храма са молитвено склопљеним рукама, коју придржава Света Ана а у позадини је девојка са упаљеном
свећом. Јужно поље заузима пророк Захарија који дочекује Богородицу са раширеним рукама испред жртвеника. Испод Ваведења су
Благовести Богородици, северно арханђел Гаврило, а на јужним вратницама је Богородица. У дну су апостоли, северно апостол Петар, а
јужно апостол Павле. У престоном реду су иконе Богородице са Христом и Христ Сведржитељ, које је за цркву Великог Градишта израдио
син Симеона Јакшића, Арсније. Иако рађене у различитим периодима и за различите храмове дела оца и сина нашла су се у поповичкој
цркви на истој олтарској прегради. [5]
Према подацима из црквене архиве, црква је пострадала током Првог светског рата, када је Аустроугарска војска током рата однела звоно
цркве, а ограда око цркве је изгорела. И сама црква је претрпела извесна оштећења, да би након рата била обновљена поново.
Ризница
У покретном фонду цркве налазе се само две мање иконе Богородице са Христом, средишњи делови триптиха рађених у 19. веку. У
интентару цркве је и икона Јерусалим, затим икона Светог Николе из 19. века, икона Богородице са Христом и анђелима, рад из руске
серијске продукције 19. века, а црквени фонд садржао је и антиминс за записом Епископа тимочког Доситеја Новаковића. Антиминс је
освећен 30. јуна 1836. године. У некадашњем књижном фонду цркве забележен је и Часословац штампан у Будиму 1815. што је и најстарија
књига коју је црква поседовала.[6]
Види још
▪ Доситеј Новаковић
Црква брвнара у Прањанима
Црква брвнара у Прањанима, месту у општини Горњи Милановац, подигнута је 1827. године на месту
старије цркве брвнаре посвећене Светом Николи, освећене 1724. године. Представља непокретно Црква брвнара у
културно добро као споменик културе од великог значаја. Прањанима
Изглед
Садашња црква брвнара је посвећена Вазнесењу Господњем и остало је непознато зашто је изградњом
промењен патрон цркве, иако је стара црква била у основи већа, док је нова без трема и уопште скромније
израде.[1]
Црква брвнара у Прањанима

Место Прањани
Општина Горњи Милановац
Време 1827.
настанка
културног од великог
vodkraljevo.rs)
Црква брвнара у Прањанима је правоугаоне је основе са четвоространом апсидом и доминантним стрмим
кровом покривеним упадљиво крупном шиндром. Унутрашњи простор је подељен на олтар, наос и
припрату, чији горњи део запрема хор, са лучно засведеним шашовњем који покрива простор цркве.
Истичу се врата са резбареном декорацијом, стилизованих биљних и геометријских орнамената комбинованих са крстићима и розетама у
касетираним пољима, уобичајеном за рад осаћанских мајстора. Очувале су се престоне иконе Христа и Богородице с дететом, као и царске
двери, приписане Сретену Протићу.
Иза цркве налази се гробље са надгробним споменицима из 19. века. Обимни конзерваторски радови на санацији и рестаурацији обављени
су 1970/1972. године, у време када је од скоро срушене цркве остао само костур.
Види још
▪ Гавровића чардак у Прањанима
Извори
1. РТС/Цркве брвнаре у Србији-Светиње у гори (http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/255/RTS+Digital/923852/Crkve+brvnare+u+Srbiji%3A+Svetinj
e+u+gori+%E2%80%93+Jablanica+i+Pranjane,+3-11.html)
▪ „Црква брвнара у Прањанима — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1333). САНУ (на
▪ Црква брвнара у Прањанима била једна од ретких српских богомоља у 19. веку (Б92, 15. јул 2020) (https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyy
y=2020&mm=07&dd=15&nav_id=1707149)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_у_Прањанима&oldid=25406713”
▪
Црква брвнара у Радијевићима
Црква брвнара у Радијевићима, месту у општини Нова Варош, подигнута је 1808. године и
представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.[1] Црква брвнара у
Радијевићима
Историја
Цркву брвнару посвећену покрову Пресвете Богородице у селу Радијевићи на Златару је подигао
свештеник Василије Пурић, пореклом из Херцеговине. Током кратког примирја у време Првог српског
устанка изграђена је на стрмом земљишту црква налик на кућу, вероватно зато да би се прикрила њена
намена.[2]
Црква брвнара у Радијевићима

Изглед
Над каменом зиданим подрумом уздиже се грађевина од талпи, четвртасте основе са кровом Место Радијевићи
прекривеним шиндром. Олтарска апсида нема ширину наоса и попут подрума, зидана је ломљеним Општина Нова Варош
каменом. Врата на северној и јужној страни храма скромно су декорисана, док је прозорски отвор изведен
од три вертикалне, профилисане летвице. Пребегавши са породицом у забачено златарско село, Василије Држава Србија
Пурић је, изгледа из свог матичног манастира, донео пет икона даровитог сликара Андрије Раичевића као Време 1808.
и сребрни, делимично позлаћен дискос са натписом. Дискос је 1673/1674. године зограф Андрија настанка
приложио „манастиру Архистратига на реци Тари“. Претпоставља се да су и иконе настале у исто
време и за исту цркву. Све су једнаких димензија, сликане на црвеној позадини, са представама Христа,
Богородице са малим Христом, арханђела Михаила, апостола Петра и Павла и Свети Ђорђа који убија
аждају. У стилском погледу иконе из Радијевића припадају најлепшим остварењима 17. века.[3]
Њихова конзервација изведена је 1960. године, истовремено са заштитним радовима на цркви. установа за заштиту
▪ Списак споменика културе у Златиборском округу vodkraljevo.rs)
Референце
1. „Златар/Радијевићи” (https://web.archive.org/web/20140819085416/http://www.zlatar.org.rs/radijevici.htm). Архивирано из оригинала (http://w
ww.zlatar.org.rs/radijevici.htm) 19. 08. 2014. г. Приступљено 15. 08. 2014.
2. „Увац/Радијевићи” (https://web.archive.org/web/20140917100644/http://uvac.org.rs/radijevici.html). Архивирано из оригинала (http://www.uvac.
org.rs/radijevici.html) 17. 09. 2014. г. Приступљено 15. 08. 2014.
3. „Источник/Освештана и реновирана црква брвнара у Радијевићима” (https://web.archive.org/web/20140819085843/http://www.istocnik.com/v
esti/622-osvestana-renovirana-crkva-brvnara-radijevicima.html). Архивирано из оригинала (http://www.istocnik.com/vesti/622-osvestana-renovir
ana-crkva-brvnara-radijevicima.html) 19. 08. 2014. г. Приступљено 15. 08. 2014.
▪ „Црква брвнара — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=776). САНУ (на језику: српски).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_у_Радијевићима&oldid=25416834”
▪
Црква брвнара у Рачи
Црква брвнара у Рачи, налази се око 25 km од Крагујевца и припада Епархији шумадијској Српске
православне цркве. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.[1] Црква брвнара у Рачи
По предању, на месту данашње цркве је крштен будући вожд Карађорђе.[1][2]
Натпис на улазу у цркви сведочи да је она саграђена између 1826. и 1827. године.[1][3]
Постојећа грађевина представља један од најлепших примера цркава брвнара. Њену једноставну
архитектуру одликује висок кров покривен шиндром са широком стрехом благог нагиба. Архитектонски Црква брвнара у Рачи
украс се налази код северних и западних врата и ивице надстрешнице. Посебно је докорисан главни,
западни улаз у цркву, издељен на четвртаста поља са резбареним розетама, уз употребу боје.
Унутрашњост је скромно осветљена прорезима у брвнима са дрвеним решеткама. Они се налазе близу Место Рача
ниског иконостаса који је у доњем делу био осликан биљним мотивом. Преграда која је обележавала Општина Рача
простор припрате накнадно је укинута и сада пространи наос покривен је полуобличастим сводом.[1]
Конзерваторски радови чишћења и заштите су извршени 1956. године. Стара црква брвнара је као Врста Непокретно
историјски споменик културе под заштитом државе.[1] Налази се на сеоском гробљу у Рачи. споменика културно добро
Време 1827.
/Kragujevac/zavod_za_zastitu
_spomenika_kulture.html (http://ww
avod_za_zastitu_spomenika_kultur
e.html)
Види још
Референце
1. „Споменици културе у Србији - Црква брвнара” (https://web.archive.org/web/20220921184643/http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.
php?id=789). САНУ. Архивирано из оригинала (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=789) 21. 9. 2022. г. Приступљено
24. 12. 2022.
2. "Политика", Београд 10. октобар 1929. године
3. Милан М. Јовановић: "Прилог о насељу Вишевцу", Крагујевац 1914. године
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_у_Рачи&oldid=25991307”
Црква брвнара у Савковићу
Црква брвнара (позната као Рачићева црква) у Савковићу, насељеном месту на планини Бобији,
на територији општине Љубовија, припада Епархији шабачкој Српске православне цркве.
Црква Светог цара Лазара
Црква брвнара посвећена Светом цару Лазару подигнута је 1943. године у засеоку Добре Воде, а
освећена 11. јуна 1946. године јерејским освећењем. Подизање цркве се довози у везу са пуковником
Драгославом Рачићем, четничким командант Церско-мајевичке групе корпуса, као иницијатором за
подизање.[1]
Црква Светог пророка Илије

богомоља
Тип црква
црква
црква
Посвећен Светом цару Лазару
Локација
Место Савковић, Љубовија
Види још
Извори
1. „Торничка Бобија” (http://srbijuvolimo.rs/putovanja/planine/item/1592-torni%C4%8Dka-bobija-planina-sa-bezbroj-vidika.html). Србију волимо.
▪ „Цркве” (http://crkvaljubovija.blogspot.rs/p/blog-page_6.html). Архијерејско намесништво азбуковачко. Приступљено 13. 6. 2017.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_у_Савковићу&oldid=25406724”
▪
Црква брвнара у Севојну
Црква брвнара у Севојну удаљена је од центра места око један километар, уз поток који води ка
Трешњици. Представљала јенепокретно културно добро као споменик културе, постојала је до 1996. Црква брвнара у Севојну
године, када је изгорела до темеља. На њеном месту подигнута је нова црква по оригиналним цртежима и
од истог материјала. У цркву су враћене иконе које су сачуване после пожара.[1]
Стара црква
Стара црква је у једном периоду била и ужичка парохијска црква, јер је у цркви у Ужицу било забрањено
богослужење. Максим Евгенијевић, трговац, родом из Ужица, у свом животопису из 1877. године казе да
је његов отац са народом направио пут од Ужица до Севојна, који се звао „варошки” пут. За само сат хода
стизало се до засеока Црквине и до цркве.
Црква, једноставне архитектуре, заједно са олтаром, била је дугачка 11 m и широка 5,6 m, постављена на
камене тесанике. Унутрашњост цркве је подељена на олтар и наос. Црква брвнара у Севојну
Зна се да су је Турци два пута палили и да је последњи пут обнављана 1773. године, која се узима као Опште информације
година подизања, иако Драгиша Лапчевић помиње ову цркву брвнару и 1688. годину као време њеног Место Севојно
подизања. Познати зограф Симеон Лазовић осликао је ову цркву 1772. и 1779. године, царске двери и три
Општина Ужице
иконе. У цркви је сачуван и један антиминс, исписан грчким словима и убележеном 1772. годином.
Данашња црква Време настанка 1773/2012.

Данашња црква подигнута је 2012. године, по пројекту обнове из 2000. године. Темеље је освештао добра културе
епископ жички Хризостом 2. априла, када је и почела изградња.[2]
Види још
Референце
1. „Zvone zvona Crkve brvnare u Sevojnu” (http://www.radioluna.rs/uzicki-kraj/2428/zvone-zvona-crkve-brvnare-
u-sevojnu.html). Радио Луна. 9. 9. 2012. Приступљено 21. 1. 2017. Обновњена црква
2. „Položen kamen temeljac crkve brvnare u Sevojnu” (http://www.kurir.rs/polozen-kamen-temeljac-crkve-brvnare
-u-sevojnu-clanak-158124). Kurir. 2. 4. 2012. Приступљено 21. 1. 2017.
▪ Užice net/Crkve zlatiborskog kraja (http://www.uzice.net/crkve/index.htm)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_у_Севојну&oldid=25934983”
▪
Црква брвнара у Селанцу
Црква брвнара у Селанцу , општина Љубовија, посвећена је Светим Апостолима Петру и Павлу.
Нема података када је саграђена, али се претпоставља да потиче из 13. века. Обновљена је 1816. године и
под заштитом је Завода за заштиту споменика културе. У цркви се налази крипта - место где су
сахрањивани свештеници.[1]
Галерија

Место Селанац
Општина Љубовија
настанка
▪ Списак споменика културе у Мачванском округу rs/)
Референце
1. „ТО Љубовија” (https://web.archive.org/web/20131029200951/http://www.turistickaorganizacijaljubovija.rs/latinica/verskiTurizam/crkve.html).
Архивирано из оригинала (http://www.turistickaorganizacijaljubovija.rs/latinica/verskiTurizam/crkve.html) 29. 10. 2013. г. Приступљено
27. 10. 2013.
▪ Завод за заштиту споменика Ваљево: "Споменичко наслеђе Колубарског и Мачванског Округа" . . Ваљево. 2006. ISBN
▪ Magazin za nacionalnu geografiju, kulturu i tradiciju - Srbija plus (http://www.srbijaplus.net/selenac-crkva-brvnara-ljubovija.htm)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_у_Селанцу&oldid=25406730”
▪
Црква брвнара у Сечој Реци
Црква брвнара у Сечој Реци, општина Косјерић у Златиборском округу, убраја се у споменике културе
од великог значаја.[1][2] Поред цркве брвнаре подигнута је у периоду од 1900. до 1903. године зидана Црква брвнара у Сечој
црква истог посвећења. Између цркви је зидани звоник, за кога се зна да је старији од нове цркве. Реци
Историјат
Постојање цркве у селу Сеча Река може се пратити од 1786. године, па до 1812. године када је на месту
спаљеног старијег храма 1805. године, довршена и освећена постојећа брвнара посвећена великомученику
Георгију (Светом Ђорђу). Међутим, археолошки остаци на неким локацијама у непосредном окружењу
основ су за претпоставку да је црква у Сечој Реци постојала знатно раније, можда још у време
средњовековне српске државе. Последња црква која је претходила садашњој, обновљеној цркви, такође је
била од дрвета и саграђена на истом месту. Током 1805. године када су се око града Ужица водиле борбе
између устаничке војске и турског гарнизона, црква је спаљена.
Цркву брвнару чине полигонални олтарски простор, наос, припрата са хором и трем. Кров покривен
шиндром има јако изражену слемењачу. Врата на западном и северном зиду носе богату бојену резбарену
декорацију у виду прецизно изведених розета на касетираној површини.
Црква брвнара, Сеча Река
Унутрашњост цркве је издељена двема преградама на припрату, наос и олтарски простор са обележеним
простором за проскомидију. Ентеријером доминира дрвени резбарени и бојени полијелеј, дело
осаћанских неимара, испод којег је камена амвонска розета, као и бројне иконе, хронолошки углавном Место Сеча Река
везане за 19. век. Међу њима се издвајају царске двери и надверје Симеона Лазовића, који се сврставају у Општина Косјерић
његова најлепша остварења. Истом мајстору се приписује и шкриња у којој се чувао прибор за
причешћивање, а чији је поклопац осликан представама Богородице са Христом, Светог Николе и Светог
Луке. Време 1812.
настанка
Око цркве су постављени споменици-крајпуташи, подигнути у периоду 1912—1918. ратницима изгинулим
у Балканским и Првом светском рату. У порти цркви у каснијем периоду подигнута су два настрешице-
лапидаријума под којима се такође налазе споменици. Над споменицима је урађена конзервација и
освежени су бојама. великог значаја
На цркви конзерваторски радови вршени су 1952. и 1975.[3] установа за заштиту
Галерија културе
vodkraljevo.rs)
Зидана црква поред старе цркве

брвнаре
Крајпуташи уз цркву
Црква брвнара у Скадру код Пецке
Црква брвнара у Скадру код Пецке, посвећена Вазнесењу Господњем, подигнута 1720. године од
стране досељеника из околине Скадра на Бојани, који су и дали име месту. Представља непокретно Црква брвнара у Скадру
културно добро као споменик културе од великог значаја.[1] код Пецке
Историја
Према предању црква постоји још од 17. века. За своје време више пута је паљена и уништавана од стране
Турака. Од турских разарања сачувано је неколико старих реликвија (икона Св. Георгије убија аждаху, рад
сликара Петра Николајевића Молера, икона Пресвете Богородице, кандило од ливене бронзе).
Спољашњост цркве је украшена са шест лепо декорисаних стубова и изрезбареним вратима са западне
стране. Црква је обновљена 1978. године.
Галерија
Место Скадар
Време 1720.
настанка
културе
rs/)
Види још
Извори
▪ Цркве и манастири (http://www.vaza.co.rs/index.php?option=com_content&view=category&layout=blog&id=53&Itemid=207)
▪ Црква брвнара код Пецке под заштитном споменика културе (Б92, 9. јул 2017) (http://www.b92.net/putovanja/vesti.php?yyyy=2017&mm=07
&dd=09&nav_id=1281119)
▪ Радомир Поповић: Црква брвнара у селу Скадру (Богословље, 1991) (http://bogoslovlje.pbf.rs/images/arhiva/1991/1991-11.pdf)
▪ Црква брвнара у Скадру код Пецке (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=43683)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_брвнара_у_Скадру_код_Пецке&oldid=25406742”
▪
Црква Ваведења Пресвете Богородице у Великом
Крушеву
Црква Ваведења Пресвете Богородице је делимично оскрнављена црква у Великом Крушеву, на
Косову и Метохији. Припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве. Цркву је по Црква Ваведења
предању подигла сестра Стефана Дечанског. Пресвете Богородице у
Великом Крушеву
У Богородичиној цркви у селу Крушеву био је очуван део надгробне, камене плоче са урезаним текстом.
Текст је у 6 редова, писан крупним уставним словима. Резање је изведено сигурно. Око текста изведена је
широка бордура а изнад текста су урезане две розете. Плоча припада другој половини 14. века и
представља важан историјски и епиграфски споменик. Мермерна надгробна плоча садржо натпис рабе
Марене , односно, Негославе, мајке Кнеза Војислава и Кесара Војихне , чија је унука позната монахиња
Јефимија. У натпису стоји: Трећег дана месеца септембра представи се раба (божија) Марена, звана
Негослава, мати Војислава и Војихне и овде је њен вечни гроб и спомен. Становници Великог Крушева и
суседног села Беркова су на темељима старе цркве подигли нову 1980/1981. године. На старом гробљу око Опште информације
цркве налази се неколико надгробних крстова међу којима је на једном урезан стилизовани допојасни
Место Велико Крушево
лик жене са обнаженим грудима.
Општина Општина Клина
Основ за упис у регистар споменика културе Држава Србија

Време 14./15. век
Решење Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе АКМО у Приштини, бр. 243 од 1958. настанка
године Закон о заштити споменика културе и природних реткости (Сл. гласник НРС бр. 54/48). Тип Споменик културе
културног
Разарање цркве 1999. године добра
По доласку италијанских снага КФОР-а, црква је проваљена је и обесвећена, а затим делимично спаљена установа за за заштиту
од стране албанских екстремиста.[1] У претходном периоду црква је делимично обновљена. заштиту споменика културе
Косова и Метохије
Референце
1. Растко/Распето Косово-Црква Ваведења пресвете Богородице у Великом Крушеву код Пећи (http://www.rastko.rs/kosovo/raspeto/crkve/cr3
1.html)
▪ „Црква Св. Богородице) — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=244). САНУ (на језику:
српски).
▪ Дан ветерана /Списак уништених и оскрнављених цркава на Косову и Метохији (Јун-Октобар 1999) (http://dan-veterana.blogspot.rs/2011/05
/blog-post_19.html#.Vro6WhjhA_4)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Ваведења_Пресвете_Богородице_у_Великом_Крушеву&oldid=25962966”
▪
Црква Ваведења Пресвете Богородице у Свилошу
Црква Ваведења Пресвете Богородице у Свилошу, насељеном месту на територији општине
Беочин, припада Епархији сремској Српске православне цркве.
Црква Ваведења Пресвете
Богородице
Црква је подигнута крајем 17. века. Проглашена је за споменик културе 2005. године.
Изнад врата ка звонику, налази се текст који је исписао иконописац у коме се каже да је „иконосатас
нацртао и позлатио. 1855. молер Матеј Петровић”.
Галерија
Тип црква
црква
Епархија Епархија сремска
Оснивање крај 17. века
Посвећен Ваведењу Пресвете
Локација
Место Свилош, Општина
Беочин
Види још
▪ Списак цркава Епархије сремске
Извори
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Ваведења_Пресвете_Богородице_у_Свилошу&oldid=25672271”
▪
ЦРКВА ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ
БОГОРОДИЦЕ У БЕЛОМ ПОЉУ
1. Општи подаци о културном добру
Културно добро Споменик културе XIV-XIX век

Категоризација Заштићено културно добро
Место/општина Бело Поље, општина Пећ
Власник: Српска Православна Црква
2. Опис културног добра
Црква Ваведења Пресвете Богородице лоцирана је у подножју планинског венца

Плеш-Копривник, на десној страни речице Каменице-Сушице, у селу Бело Поље,
јужно од града Пећи, у Метохији.
Поред цркве посвећене Ваведења Пресвете Богородице, лоцирани северо-

западно од ње, налазе се и новосаграђени парохијски дом (стари је запаљен и
срушен) и мањи трошни звоник који се грађевински употпуњују чинећи целину са
црквом. Око цркве се налази старо гробље са неколико надгробних споменика у
виду камених крстова са натписима и орнаментима или без њих.
Садашња црква Ваведења подигнута је на темељима раније цркве о којој нема

никаквих писаних докумената како о времену и начину градње, тако ни о
светитељу коме је посвећена нити имену ктитора који је подиже. Једини податак
који временски одређује подизање првобитне цркве у 14 век је помињање села у
коме се црква налази, Бело Поље, у Повељи Стефана Дечанског из 1327. године
као и надгробна мермерна плоча са уклесаним натписом из 14 века накнадно
уграђена у под цркве.
Старија црква је порушена у неком од периода турске окупације ових простора а

новија, садашња, подиже се по жељи и уз материјалну помоћ руске царице
Марије Александровне у времену 1866-1868. године. Њена изградња је
потпомогнута и трудом дечанског архимандрита Кирила Андрејевића, житеља из
места и еснафских удружења из Пећи и Скадра.
Црква у основи представља правоугаону грађевину са унутрашњим простором

подељеним на три брода са шест масивна ступца између којих су подигнути
попречни лукови на које се ослањају сводови испод крова конструктивно решеног
системом изградње ,,на две воде,,. На источној страни црква се завршава
полукружном апсидом споља решеном тростано. Сама црква је у темељној зони
укопана и у њу се улази неколиким степеницама. На цркви се налазе два улаза,
главни на западном порталу и други, на средишњем делу северног зида.
Унутрашњост цркве је поплочана каменим плочама од којих се издваја надгробна
плоча исклесана у мермеру са натписом из 14 века.
Садашња црква је у унутрашњости наоса и олтарском простору била живописана

ликовима светитеља: Св. Саве, Св. Стефана Дечанског, Св. Ђорђа, Св.
Димитрија и других светитеља поред којих су се налазили бројни ктиторски
записи. По стилским каратеристикама живопис је дело неког од сликара из
породице Крстића Даскаловића Ђиновских из Гламочника код Дебра а не
искључује се могућност да су неке од композиција радили и сликари из породице
Лазовић.
У цркви се налазила и збирка од 30 икона, непроучених и необјављених, са

натписима на српскословенском и грчком језику а има и натписа на арабици и
турском језику. Посебно значајну групу чини збирка од 6 икона насталих у
периоду од 17 до 19 века као важан прилог за упознавање рада пећко-дечанске
иконописачке школе познијег периода. Ову збирку чине иконе са представама:
Св. Ђорђе из 18 века, икона Хистовог Рођења из 19 века, икона са представом
Васкрсења Христовог из 18 века, представа Богородице са Христом настала у 17
веку, Деизисна табла- италокритска деизисна икона из 16-17 века са представом
Богородице и малог Христа која је највреднија у збирци, и икона са ликом Св.
Ђорђа из 19 века. Иконе из збирке нису биле део иконостаса већ су биле
слободно распоређене по зидовима наоса.
Поред икона у цркви су се чувале и богослужбене књиге, међу којима су биле и

руске штампане књиге из 18 и 19 века, и богослужбене сасуде, укупно 35
инвентарских бројева, од којих клепала, чираци, налоњи и петнаестак кандила од
сребра и бронзе.
На живопису, иконама и црквеним предметима, као и на царским дверима били

су очувани бројни записи и натписи ктитора цркве и њених дародаваца.
1999. године црква и село су спаљени, прозори полупани, намештај, иконостас и

црквене сасуде поломљени, оштећена улазна врата на обе стране. Овом
приликом највећа оштећења је претрпео живопис, сада прекривен дебелим
слојем чађи и гарежи као и иконостас коме недостаје крст, 13 икона из трећег
реда и парапетне плоче из првог реда. Црква је делимично обновљена крајем
2003. године да би марта 2004. године и црква и село поново били спаљени.
Црква Вазнесења Господњег у Араповцу
Црква Вазнесења Господњег у Араповцу, насељеном месту на територији Градске општине
Црква Вазнесења
Лазаревац, подигнута је 2011. године и припада Епархији шумадијској Српске православне цркве.[1]
Господњег
Галерија
Тип црква
црква
Извори Оснивање 2011.
1. „Освећен нови храм Вазнесења Господњег у Араповцу код Лазаревца” (https://web.archive.org/web/2 Посвећен Вазнесењу
0190621140415/http://www.spc.rs/sr/osvecen_novi_hram_vaznesenja_gospodnjeg_u_arapovcu_kod_laza Господњем
revca). СПЦ. Архивирано из оригинала (http://www.spc.rs/sr/osvecen_novi_hram_vaznesenja_gospodnj Локација
eg_u_arapovcu_kod_lazarevca) 21. 06. 2019. г. Приступљено 21. 6. 2019.
Место Араповац, Лазаревац
▪ „Епархија шумадијска” (http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/eparhija/namesnistva/kolubarsko-posavsko). Архијеријско намесништво
колубарско-посавско. Приступљено 20. 6. 2019.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Араповцу&oldid=25439760”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Болечу
Црква Вазнесења Господњег у Болечу, насељеном месту на територији градске општине Гроцка
припада Архиепископији београдско-карловачкој Српске православне цркве.
Господњег
Земљиште и темеље цркве посвећене Вазнесењу Господњем освештао је 2004. године патријарх српски
Павле, а црква је подигнута 2006. године.
Благословом патријарха српског Иринеја земни остаци Јанка Гагића, буљубаше народне војске и
болечког кмета, пренесени су 15. фебруара 2014. године из Великог Луга у порту цркве.[1]
Галерија
Тип Црква (грађевина)
црква
Епархија Архиепископија
београдско-
карловачка
Посвећен Вазнесењу
Господњем
Локација
Место Болеч, општина
Гроцка
Види још
▪ Архиепископија београдско-карловачка
Извори
1. „Сећање на родољуба Јанка Гагића у Болечу” (https://web.archive.org/web/20190920144603/http://www.spc.rs/sr/setshanje_na_rodoljuba_jan
ka_gagitsha_u_bolechu). СПЦ. Архивирано из оригинала (http://www.spc.rs/sr/setshanje_na_rodoljuba_janka_gagitsha_u_bolechu) 20. 09.
2019. г. Приступљено 20. 9. 2019.
▪ „Болеч и Болечица – механа и река која лечи!” (http://www.grocka.rs/bolec-bolecica-mehana-reka-koja-leci/). Општина Гроцка.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Болечу&oldid=25406768”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Гају
Црква Вазнесења Господњег у Гају, насељеном месту на територији општине Ковин, припада
Епархији банатској Српске православне цркве.[1]
Господњег
Црква је подигнута у периоду између 1770. и 1780. године. Посвећена је Вазнесењу Господњем –
Спасовдану. Иконостас и зидно сликарство у храму радио је сликар Ђорђе Пецић из Кикинде у периоду
од 1906. до 1907. године. У цркви се чувају четири престоне иконе старог иконостаса које је 1802.
године радио Ђорђе Диклић. Најстарија сачувана матична књига је из 1778. године.
Види још
▪ Епархија банатска
Извори
1. „Храм Вазнесења Господњег” (https://vojvodina.travel/hram-vaznesenja-gospodnjeg-gaj/?script=lat). ТО
Војводине. Приступљено 18. 11. 2020.
▪ „Храм Вазнесења Господњем” (https://www.eparhijabanatska.rs/parohije/kovinsko-namesnistvo/gaj/).
Епархија банатска. Приступљено 18. 11. 2020.
Тип црква
црква
Епархија Епархија банатска
Оснивање 1770—1780.
Господњем
Локација
Место Гај, Општина Ковин
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Гају&oldid=25406787”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Грабовцу
Црква Вазнесења Господњег у Грабовцу, насељеном месту на територији општине Свилајнац
припада Епархији браничевској Српске православне цркве.
Господњег
Црква посвећена Вазнесењу Господњем се налази у истом дворишту где се налази у спомен кућа
ресавском војводи Стевану Синђелићу.[1]
Галерија
Јурисдикција Епархија
браничевска, СПЦ
Види још Место Грабовац, Општина

Свилајнац
▪ Списак цркава Епархије браничевске Држава Србија
Извори
1. „Crkva Vaznesenja gospodnjeg u Grabovcu” (https://villagegrabovac.wordpress.com/2018/05/05/crkva-vaznesenja-gospodnjeg-u-grabovcu/).
Village Grabovac. Приступљено 23. 10. 2022.
▪ Медији везани за чланак Црква Вазнесења Господњег у Грабовцу на Викимедијиној остави
▪ „U OVOJ KUĆI ŽIVEO JE NAJVEĆI SRPSKI JUNAK: Grabovac, mesto ponosno na Stevana Sinđelića” (https://cometoserbia.com/2020/08/18/u-
ovoj-kuci-ziveo-je-najveci-srpski-junak-grabovac-mesto-ponosno-na-stevana-sindelica/). Come To Serbia. Приступљено 23. 10. 2022.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Грабовцу&oldid=25889239”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Доњем Црниљеву
Црква Вазнесења Господњег у Доњем Црниљеву, насељеном месту на територији општине
Коцељева, припада Епархији шабачкој Српске православне цркве. Црква има једну парохију којој
припадају четири села: Доње Црниљево, Голочело, Градојевић и Галовић. Господњег
Историјат
Све до 1838. године Доње Црниљево није имало цркву, када је заузимањем тадашњег свештеника
Јована Поповића саграђена црква брвнара од слабог материјала и покривена даском. Ова црква
служила је све до 1894. године када је као стара и склона паду затворена, а исте године подигнута је
садашња црква од тврдог материјала. Црква је освећена 21. августа 1910. године, а осветио ју је
тадашњи епископ шабачки Сергије. Садашњи иконостас направљен је 1963. године када га је осветио
тадашњи епископ Јован. Црквени дом је подигнут 1970. године и исте године осветио га је владика
Јован, док је парохијски дом подигнут 1983. године.[1]
За прославу 100 година цркве, 1994. године, урађене су фреске у храму, обновљена звонара, постављена
расвета око цркве и асфалтиран прилаз цркви од главног пута. У периоду 2000-2002. година саграђена
је мала црквица за паљење свећа са продавницом, а осветио ју је епископ Лаврентије. Припрата у
цркви је осликана фрескама у току 2017. године.
На плацу на којем се налазила стара црква брвнара, 1980. године подигнута је мала капела, посвећена
Вазнесењу Господњем.
Галерија Црква Вазнесења Господњег

Тип црква
црква
Господњем
Локација
Место Доње Црниљево,
општина Коцељева
Види још
Извори
1. „Crkve u opštini” (https://web.archive.org/web/20171013191215/http://www.koceljeva.gov.rs/index_files/htm/crkve.htm). Opština Koceljeva.
Архивирано из оригинала (http://www.koceljeva.gov.rs/index_files/htm/crkve.htm) 13. 10. 2017. г. Приступљено 22. 10. 2017.
▪ „Посавотамнавско намесништво” (https://web.archive.org/web/20171028105854/http://www.eparhija-sabacka.com/posavo-tamnavsko-namesni
stvo/). Епархија шабачка. Архивирано из оригинала (http://www.eparhija-sabacka.com/posavo-tamnavsko-namesnistvo/) 28. 10. 2017. г.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Доњем_Црниљеву&oldid=25882381”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Драговцу
Црква Вазнесења Господњег у Драговцу, насељеном месту на територији града Пожаревца,
Господњег
Галерија
Тип црква
Извори црква
Епархија Епархија браничевска
Спољашње везе Посвећен Вазнесењу
Господњем
▪ Медији везани за чланак Црква Вазнесења Господњег у Драговцу на Викимедијиној остави
Архитекта Радослав Прокић
Стил Српско-моравски
Локација
Место Драговац, Град
Пожаревац
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Драговцу&oldid=25889240”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Дреновцу
Црква Вазнесења Господњег у Дреновцу, насељеном месту на територији града Шапца, припада
Епархији шабачкој Српске православне цркве.
Господњег
Прошлост
Прва позната црква у Дреновцу била је посвећена Светим арханђелима Михаилу и Гаврилу. Налазила
се на крају села, на локалитету Каловица и о њој је 1735. године писао Андрија Јоакимовић. Прича се
да је ову цркву обновио кнез Шоба пре Првог српског устанка и да су га, због тога, Турци убили на
превару. Докле је ова црква постојала није познато, тек 1827. године Јоаким Вујић пише да је у селу
видео малу цркву, подигнуту од дрвета, која је била посвећена Светом Георгију и подигнута 1818. или
1819. године. Иконе и књиге су уништене у Првом светском рату, док је црква постојала до 1898.
године. Црква Вазнесења Господњег
Садашња црква Статус парохијска црква
Тип црква
Године 1859. године је упућена молба Министарству просвете да одобри градњу цркве, која је завршена
1864. и освештана 1865. године од шабачког епископа Мојсеја. Црква је у Првом светском рату доста Јурисдикција Српска православна
оштећена, срушени звоник и кров, књиге и ствари уништене и црква претворена у магацин и обор за црква
говеда. Епархија Епархија шабачка
Галерија Посвећен Вазнесењу
Господњем
Локација
Место Дреновац, Шабац
Види још
Извори
▪ Марко Павловић, Протојереј-ставрофор. Цркве Архијеријског намесништва поцерског. Шабац.
▪ Епархија шабачка/Архијеријско намесништво поцерско (https://web.archive.org/web/20160915223206/http://www.eparhija-sabacka.com/rs/ar
hijerejsko-namesnistvo-pocersko)
▪ Страдање цркве и народа у мачванском селу Дреновац („Политика”, 5. новембар 2021) (https://www.politika.rs/scc/clanak/491439/Stradanje
-crkve-i-naroda-u-macvanskom-selu-Drenovac)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Дреновцу&oldid=25406797”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Жабарима
Црква Вазнесења Господњег у Жабарима (Браничевски округ) је подигнута 1874. године у близини
пута Пожаревац - Свилајнац. Црква представља непокретно културно добро као споменик културе.[1] Црква Вазнесења
Господњег
Храм у Жабарима је посвећен Светом Вазнесењу, саграђена је у класицистичком духу и у основи је
једнобродна грађевина са олтарском апсидом која се надовезује на источни травеј, бочним певничким
конхама и звоником на западу. Просторно је подељена на олтар, наос и припрату са галеријом, изнад које
је изведен звоник. Скромну декорацију фасада карактерише извођење архитектонских елемента у виду
кровног и подеоног венца и високих, лучно завршених монофора. Док су бочне фасаде мирне и сведене,
западна фасада је у обради нешто богатија и нарочито истакнута витким звоником у завршници.
Иконостас
Изузетно вредну сликарску целину чини иконостасна преграда изведена у класицистичком духу уз
примену барокно-рокајне позлаћене декорације. Иконе на њој осликао је Димитрије Посниковић током
осме деценије 19. века. Посниковићу или мајстору из његове радионице приписује се и композиција
Богородица у слави на своду олтарског простора. Преостали живопис који се данас налази у цркви је
новијег датума. Рад је академског сликара Душана Мојсиловића-Сида из 1988. године и изведен је преко
веома оштећених композиција Тодора Фарафанова из 1938. године. Црква Светог Вазнесења
Црква поседује и неколико покретних икона као и један број богослужбених предмета и књига из 19. века.
Место Жабари
У порти се налази споменик подигнут у знак сећања на пале ратнике овог краја у ратовима за ослобођење Општина Жабари
Србије 1912-1918. године.
Време 1874.
културног
добра
Смедерево
Види још
Референце
1. „Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево/Црква Светог Вазнесења у Жабарима” (https://web.archive.org/web/2015011
2163248/http://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-svetog-vaznesenja-u-abarima). Архивирано из оригинала (http://spomenicikultur
e.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-svetog-vaznesenja-u-abarima) 12. 01. 2015. г. Приступљено 12. 01. 2015.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Жабарима&oldid=25406803”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Завоју
Црква Вазнесења Господњег у Завоју је споменик културе изграђен у селу Завој у 16. веку. Завојска
црква је била једнобродна сводна грађевина са апсидом 8х5. Живописана је крајем 16. века и почетком Црква Вазнесења
наредног века. Господњег у Завоју
На истакнутом месту у цркви су били портрети Светог Саве и Светог Симеона и сумња се да је грађена у
време јурисдикције Пећке патријаршије пиротског краја.
Црква је потопљена 1963. после природне непогоде која је задесила ово село. Касније је ту настало
Завојско језеро. Из потопљене цркве су скинуте неке фреске које се чувају у Републичком заводу за
заштиту споменика културе Србије а већи део у Музеју Понишавља.
Црква Вазнесења Господњег у
▪ Група аутора, Пиротски лексикон, 2015 Завоју
Врста Историјско место
споменика
настанка
Власник Република
Србија
културе Ниш
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Завоју&oldid=25406810”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Змињаку
Црква Вазнесења Господњег у Змињаку, насељеном месту на територији Града Шапца, припада
Епархији шабачкој Српске православне цркве.[1] Црква Вазнесења
Господњег
Историја
Споменик културе је вредно дело највероватније архитекте Светозара Ивачковића и његових сарадника и
представља карактеристичан пример храмова грађених у стилу ханзенатике у Србији с краја 19. века.
Црква је подигнута у временском интервалу од 1890. до 1896. године. О години изградње сведочи
исклесан натпис на мермерној плочи постављеној на зиду припрате, изнад главног улаза. Подигнута о
трошку црквеном, заузимањем свештеника Рајка Савића и Димитрија Павловића и тутора Николе Ракића
из Змињака. Осветио ју је Епископ Шабачки Димитрије 1899. године.[2][3]
Објекат је пројектован и сазидан у стилу ханзенатике који је у то време био владајући стил у црквеној
архитектури Србије и средње Европе. Основа је крстообразна са куполом на пресеку кракова крста, а
плитка олтарска апсида у основи тространа. Западна фасада украшена је порталом и великом розетом
изнад. Розета је изведена у камену са украсом у облику увијене траке. Портал је наткривен мањим тремом
са два стуба спојена луком, изведеним у опеци. Стубови су исклесани у камену, имају базе и капителе.
Стабло стуба је у горњим деловима декорисано паралелним вертикалним канелурама. На северној и
јужној фасади су по један велики квадрифор, на олтарској апсиди три монофоре, а на куполи их је укупно
осам. Сви прозорски отвори су лучно заведени. Посебно је обраћена пажња на декоративност северне и
јужне квадрифоре. Обе су реализоване у камену, где је посебна пажња посвећена обради витких и високих Опште информације
стубића, који деле прозорски отвор на четири дела и који су између себе повезани у целину луцима. Све Место Змињак
четири фасаде завршавају се забатима, чији облици сугеришу облик кровних равни грађевине. На
пресеку кракова крста уздиже се изузетно складно уклопљена купола у масу целе грађевине. Постоље, Општина Шабац
тамбур и калота куполе просто израњају из грађевине тако да чине нераскидиву целину. Фасадне Држава Србија
површине су украшене хоризонталним ужим и ширим пољима, која се наизменично смењују, и која Време 1890.
подражавају средњовековни начин зидања у византијској средњовековној црквеној архитектури —
настанка
наизменично смењивање редова камена и опеке.[4]
Ентеријер овог споменика културе захваљујући својој крстообразној основи врло је простран и прегледан. добра културе
Најпростији део је наос, изнад кога се уздиже купола, чија се конструкција директно ослања преко Надлежна Завод за
сводова на зидове грађевине. Свод је полубачваст. На западном делу је троделни простор који има тројаку установа за заштиту
улогу: мале припрате, простор за палионицу свећа и степеништа које води у галерију. Олтарска апсида је
мањих димензија, изнутра је полукружна, а споља тространа. Две плитке нише на северној и јужној
културе
страни имају улогу проскомидије и ђаконикона.
Судећи по ктиторским натписима на појединим иконама, садашња иконостасна преграда настала је 1939. rs/)
године. Преграда је дрвена, мањих димензија, са иконама које су дело, најмање тројице сликара. Већина
икона на иконостасу је дело шабачког сликара Стојана Чалића. Престоне иконе Исуса Христа и Богородице вероватно су сачуване са старог
иконостаса и уз промену димензија постављене на садашњи иконостас.
Галерија
Види још
Референце
1. „Благо црквених ризница Шабачко-Ваљевске епархије” (https://ww 2. „Мачванско-поцерско намесништво” (http://eparhija.andromedafx.c
w.rastko.rs/svecovek/svetinje/riznice.html). rastko.rs. 5. 9. 2022. om/macvansko-pocersko-namesnistvo/). eparhija.com. 5. 9. 2022.
Црква Вазнесења Господњег у Јабуковцу
Црква Вазнесења Господњег у Јабуковцу, насељеном месту на територији општине Неготин,
припада Епархији тимочкој Српске православне цркве.[1] Црква Вазнесења
Господњег
Изградња
Црква у Јабуковцу подигнут је у периоду од 1868. до 1871. године и попут претходних посвећена је
Вазнесењу Господњем. Прву јабуковачку цркву из 17. века спалили су Турци након чега је трудом
парохијана подигнута црква брвнара 1814–1815. године а та црква је служила све до 1871. када је саграђена
нова. За потребе подизања храма 1866. купљен је од Јона Радивојевића плац у центру села, који се
налазио 200 до 250 метара од старије цркве. Градитељ цркве био је Карло Шчаски, а зидару су били
махом Немци из Аустроугарске. Декорација зидова храма, као и израда конструкције и декорације
иконостасне преграде поверени су Теодору Франковићу и његовом сину Лазару из околине Вршца. [2] Опште информације
Место Јабуковац
Архитектура Општина Неготин
Јабуковачка црква саграђена је у духу архитектуре историзма, са звоником на западној страни и
елементима српско–византијског стила. Изграђена је од опеке, омалтерисана па окречена у бело. Простор Време 1871.
цркве чини олтар, наос и припрата на западу са галеријом над којом се уздиже звоник. Простор припрате настанка
је од наоса одвојен помоћу два масивна ступца, правоугаоног пресека, који са суседним пиластрима Тип културног Споменик
северног и јужног зида носе три масивна полукружна лука. У северном простору припрате налази се
степениште које води до галерије и звоника. На северној фасади је шездесетих година 20. века дограђена
просторија. Архитектура ове цркве следи устаљену праксу сакралне архитектуре Кнежевине Србије Надлежна Завод за
шездесетих и седамдесетих година 19. века. У том периоду храмове карактеришу подужне основе са установа за заштиту
звоником изнад припрате, док су фасаде декорисане низом слепих аркада изнад кровног венца, широким заштиту споменика
испустима и лучно завршеним прозорима. [3] културе
Иконостас
Иконе на иконостасу Цркве Вазнесења Господњег у Јабуковцу настале су 1873–1874. и дело су Ватрослава Бековића, академског сликара и
наставника цртања у гимназији у Неготину, а сликане су на платну кашираном на дрвену подлогу [4] Распоређене су у две зоне. У првој су
велики крст, икона Богородице, Светог Јована и Свете Тројице, као и 12 картуша са представама апостола, који су постављени у другој зони
иконостаса. Северно, на доњој зони, налази се приказ Аврама и тренутак када анђео спречава Аврама да жртвује Исака, а јужно сцена када
фараонова ћерка Витија налази Мојсија у плетеној корпи на Нилу, док им прилази Мојсијева сестра Марија. На царским дверима доминира
представа Благовести. На северним дверима је архиђакон Стефан, на јужним архангел Михајло. Од престоних икона издвајају се Свети
Никола, Богородица са Христом, Исус Христ, Свети Јован Крститељ у пуној величини. Над дверима су Тајна вечера, Рођење Христово и
Вазнесење Христово. У другој зони иконостаса су Света Тројица, око тог медаљона је распоређено по шест картуша са представама
апостола, а у највишој зони је велики крст са представом Распећа и око њега по устаљеном канону Богородица и Свети Јован Богослов.[5]
Ризница
У јабуковачкој цркви чува се неколико икона из прве половине 19. века, дело влашких зографа, од којих се издвајају Свети Никола из 1815.
године, Богородица са Христом и Свети архангел Михајло, као и икона Свете Петке. Чува се и икона Светог Илије рађена у техници уље на
платну из друге половине 19. века са потписом Радована Казимировића, књижевника и сина јабуковачког проте Николе Казимировића. Од
богослужбених предмета треба издвојити дарохранилицу из друге половине 19. века, дрвени крст са просфором из 19. века и месингани
крст са сликаном представом Распећа Христовог из 1932. Црква поседује и плаштаницу чија је година настанка непозната али се
претпоставља да је настала последње деценије 19. века или почетком 20. века. Од књига се издваја оковано јеванђеље штампано у Москви
крајем 19. века. Црква поседује и звоно које је излио Павле Г. Пантелић из Земуна поклоњено 1925.[6]
Види још
Извори
1. „Црква Вазнесења Господњег” (https://web.archive.org/web/20220701195048/https://xn--80atdujec.xn--90a3ac/%D0%BE%D0%B1%D1%98%D
0%B5%D0%BA%D0%B0%D1%82/2248-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%B2%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%B5%D
1%81%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%9A%D0%B5%D0%B3). Култура.
Архивирано из оригинала (https://xn--80atdujec.xn--90a3ac/%D0%BE%D0%B1%D1%98%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D1%82/2248-%D1%8
6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%B2%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%B3%D0%
BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%9A%D0%B5%D0%B3) 01. 07. 2022. г. Приступљено 16. 2. 2021.
2. Макуљевић, Ненад (2020). „Ана Костић, Црква Вазнесења Господњег у Јабуковцу”. Сакрална топографија Неготинске Крајине.
Неготин: Музеј Крајине. стр. 76—77. ISBN 978-86-87691-24-7.
3. Макуљевић, Ненад (2020). „Ана Костић, Црква Вазнесења Господњег у Јабуковцу”. Сакрална топографија Неготинске Крајине.
Неготин: Музеј Крајине. стр. 77—78. ISBN 978-86-87691-24-7.
Црква Вазнесења Господњег у Каменици
Црква Вазнесења Господњег у Каменици, насељеном месту на територији града Крагујевца,
подигнута је 2015. године, припада Епархији жичкој Српске православне цркве.
Господњег
Црква посвећена Вазнесењу Господњем освештана је 2016. године од стране Епископа жичког
Јустина.[1]

Каменици
Тип црква
црква
Епархија Епархија жичка
Оснивач Миомир Пљакић
Господњем
Локација
Место Каменица, град
Извори
1. „Освећење Храма Вазнесења Господњег у Каменици” (http://eparhija-zicka.rs/osvecenje-crkve-u-kamenici/). Епархија жичка. Приступљено
21. 8. 2019.
▪ „Архијерејско намесништво гружанско” (http://eparhija-zicka.rs/arhijerejsko-namesnistvo-gruzansko/). Епархија жичка. Приступљено
21. 8. 2019.
▪ Мијић, Јамина (17. 7. 2020). „Црно-бели анђели из Каменице” (https://www.rts.rs/page/magazine/ci/kulturno/story/3166/nesto-drugo/4021182/
monohromatski-mozaici-crkva-kamenica.html). Радио-телевизија Србије. Приступљено 19. 7. 2020.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Каменици&oldid=25904575”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Кожетину
Црква Вазнесења Господњег у Кожетину смештена је на мањем узвишењу у насељу Кожетин
северозападно од центра савременог Александровца. Представља непокретно културно добро и уписана је Црква Вазнесења
у листу заштићених споменика културе Републике Србије (ИД бр. СК 1958). Господњег у Кожетину
Црква Вазнесења Господњег подигнута је 1804. године, а две године касније током Првог српског устанка
у непосредној близини цркве подигнут је шанац и утврђење. Храм је конципиран у духу традиционалних
решења, као једнобродна правоугаона грађевина издужене основе, са полукружном олтарском апсидом
ширине наоса ан истоку, припратом са галеријом на западу и масивним четвороспратним звоником-
кулом који је накнадно дозидан 1851 и својим волуменом доминира грађевином. Засведен је
полуобличастим сводом и покривен ћерамидом. Тамбур је споља осмостран, а изнутра кружан, док је
кубично постоље изостављено, тако да изгледа да купола излази директно из крова. Друго кубе, мањих
димензија, споља шестострано, а изнутра кружно налази се изнад припрате. Укопавање у земљу дела
наоса и олтарског простора карактеристика је за цркве настале у турском периоду. Са северне стране
олтарске апсиде, видљиви су остаци основе старијег објекта, на којима је подигнута данашња црква, и која
је по предањима спаљена 1797. Унутрашњост цркве је живописана, а представе су више пута пресликаване
и лакиране. Посебно место заузима иконостас, рад непознатог мајстора кога, по Р. Станићу, треба
тражити међу анонимним иконописцима прве половине 19. века, чиме је одбачена теорија да је иконостас Опште информације
дело мајстора Живка Павловића. Око цркве се налази некропола и савремено гробље.[1] Место Кожетин
Општина Општина
Види још Александровац
Време 1804
▪ Списак споменика културе у Расинском округу
настанка
Референце културног од великог значаја
1. „Црква Вазнесења Господњег” (https://web.archive.org/web/20220218172036/https://kultura.rs/objekat/2250 добра
-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%B2%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%B5%D1%8 Надлежна Завод за заштиту
1%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%9A%D0%B установа за споменика културе
5%D0%B3-%D1%83-%D0%BA%D0%BE%D0%B6%D0%B5). Култура. Архивирано из оригинала (https:// заштиту
kultura.rs/objekat/2250-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%B2%D0%B0%D0%B7%D0%
BD%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B www.zavodkraljevo.rs (http://www.za
4%D1%9A%D0%B5%D0%B3-%D1%83-%D0%BA%D0%BE%D0%B6%D0%B5) 18. 02. 2022. г. vodkraljevo.rs)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Кожетину&oldid=25439764”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Крупњу
Црква Вазнесења Господњег у Крупњу је подигнута у периоду од 1839. до 1842. године, припада
Епархији шабачкој Српске православне цркве. Поред ње је 1932. године подигнута спомен-црква истог
посвећења са криптом.[1][2] Господњег
Прошлост
По истеривању Турака из места 1834. године, указала се потреба за подизањем цркве у самом Крупњу,
пошто је у њему постојала само џамија, док је црква у Добром Потоку опслуживала Крупањ и тамо се
налазило православно гробље. Место за цркву поклонио је председник Примиритељног суда Мића
Јевтић.
Изглед цркве Основни подаци

Црква посвећена Вазнесењу Господњем је подигнута као једнобродна грађевина, са полукружном православна
олтарском апсидом и четвртастим плитким избоченим певничким просторима на јужном и северном богомоља
зиду. Озидана је комбинацијом ломњеног камена и сиге и није засвођена. Омалтерисана је и окречена
Тип црква
споља и изнутра. На фасади нема никаквих украса, сем што се изнад западних врата у полукружном
удубљењу налазила храмовна икона. Црква има пет прозора на којима се налазе решетке од кованог Јурисдикција Српска православна
гвожђа и двоја улазних врата - са запада и севера. Кров је некада био висок, покривен шиндром - у црква
новије време покривена је црепом. Епархија Епархија шабачка
У самом храму, часна трпеза је од тесаног камена, а иконостас је дрвена преграда на којем је неколико Оснивање 1839 — 1842.
парчади дуборезне чипке, без икона. Храм је поплочан циглом, а у кружној мермерној плочи - амвону, Оснивач Српска православна
налази се уклесана шестокрака звезда и година обнове 1855. Уз јужну страну цркве налазе се ктиторски црква
и свештенички гробови, а до ових мање гробље изгинулих 1914. године и 1941. године. На северној
Локација
страни цркве налази се плоча на којој је забележено да је 1904. године ову цркву посетио краљ Петар
Карађорђевић. На истој страни је и друга плоча на којој су имена изгинулих ратника 1912-1918. године. Место Крупањ
Икона у цркви нема јер је 1953. године иконе преузео музеј у Шапцу. Од 25 икона преузетих из ове
цркве данас се у Шапцу чувају само три, док о осталих двадесет и две нема трага. Сачуване су двери из 1826. године откупљене од
Добропоточке цркве.
Галерија
Види још
Извори
1. „Цркве Крупња” (http://www.rastko.rs/svecovek//ustrojstvo/namesnistva/radjevina/krupanj/crkva_vaznesenja_l.html). Растко. Приступљено
17. 10. 2016.
2. „СТАРА ЦРКВА СВ. ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ У КРУПЊУ” (http://www.tookrupanj.org.rs/sr/krupanj_crkva_vaznesenja.html). ТО Крупањ.
Црква Вазнесења Господњег у Кучеву
Црква Вазнесења Господњег у Кучеву је подигнута у периоду од 1903. до 1908. године, на месту
старијег храма из 1832. године, која је подигнута уз помоћ кнеза Милоша Обреновића, о чему је сведочио Црква Вазнесења
и натпис изнад царских двери старог иконостаса. Представља непокретно културно добро као споменик Господњег
културе.[1]
Црква у Кучеву је посвећена Светом Вазнесењу Господњем, саграђена је по
пројекту архитекте Душана Живановића, у духу ханзенатике, са основом у
облику равнокраког грчког крста сажетог типа са једном куполом. Просторно
је подељена на једноделни олтар на истоку, наос са правоугаоним певничким
просторима и малу припрату на западу. Утицај Ханзенове школе у декорацији
фасада огледа се у извођењу прозорских отвора од белог мермера у виду
бифора и квадрифора, обради западне фасаде са портиком у облику
балдахина и розетом, степеновању маса са посебним нагласком на куполи.
Живопис и иконостас у цркви су новијег датума.
Црква поседује лепе примере икона, богослужбених књига и сасуда као и

Црква Светог Вазнесења у Кучеву
комада црквеног мобилијара. Посебно вредну сликарски целину чине иконе
са олтарске преграде старе кучевске цркве из 1832. године, које су 2010. Опште информације
године после конзерваторско-рестаураторских радова пренете и изложене у Место Кучево
Споменик српским борцима
сали парохијског дома. С обзиром на то да нема података о мајстору који их је
Општина Кучево
палим за ослобођење и урадио, на основу стилске и иконографске анализе поједине иконе се могу
приписати пожаревачком сликару Живку Павловићу. Држава Србија
уједињење
Време 1903-1908.
Поред неколико надгробних споменика, у порти се налази и споменик у виду
настанка
обелиска од сивог мермера подигнут у знак сећања на звишке борце пале у ослободилачким ратовима
1912-1920. године. Тип Споменик културе
културног
добра
Галерија
Смедерево
Види још
Референце
1. „Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево/Црква Светог Вазнесења у Кучеву” (https://web.archive.org/web/2016030910
2619/http://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-svetog-vaznesenja-u-ku-evu). Архивирано из оригинала (http://spomenicikulture.org.
rs/sr/kulturna-dobra/crkva-svetog-vaznesenja-u-ku-evu) 09. 03. 2016. г. Приступљено 29. 12. 2014.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Кучеву&oldid=25406831”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Макцу
Црква Вазнесења Господњег у Макцу, насељеном месту на територији општине Велико Градиште
Господњег
Галерија
Црква Вазнесења Господњег у Макцу

Тип црква
црква
Господњем
Локација
Место Макце, Општина
Извори Велико Градиште
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Макцу&oldid=25192694”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Мишљеновцу
Црква Вазнесења Господњег у Мишљеновцу, насељеном месту на територији општине Кучево
Господњег
Галерија

Мишљеновцу
Извори Тип црква
Спољашње везе црква
Господњем
Локација
Место Мишљеновац,
Општина Кучево
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Мишљеновцу&oldid=25192754”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Нересници
Црква Вазнесења Господњег у Нересници, насељеном месту на територији општине Кучево
Господњег
Галерија

Нересници
Извори Тип црква
Спољашње везе црква
Господњем
Локација
Место Нересница, Општина
Кучево
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Нересници&oldid=25194406”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Никинцима
Црква Вазнесења Господњег у Никинцима, насељеном месту на територији општине Рума,
припада Епархији сремској Српске православне цркве.
Господњег
Црква је подигнута 1992. године.
Галерија
Тип црква
црква
Епархија Епархија сремска
Господњем
Локација
Место Никинци, Општина
Рума
Види још
▪ Списак цркава Епархије сремске
Извори
▪ „Архијериско намесништво Румско” (http://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/rumsko/). Епархија сремска. Приступљено
2. 6. 2018.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Никинцима&oldid=25406833”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Орашцу
Црква Вазнесења Господњег у Орашцу, насељеном месту на територији општине Аранђеловац,
подигнута је 1868. године и припада Епархији шумадијској Српске православне цркве.[1]
Господњег
По димензијама црква спада у мање, али са складним пропорцијама и једноставним облицима.
Додатну уметничку вредност цркви даје иконостас који је осликао Стева Тодоровић. На иконостасу је
осликано 24 иконе на којима су представљени светитељи и сцене историје из Новог завета. На
северном пиластру је постављена спомен-плоча у част погинулим у Балканским ратовима.
Црква се налази у склопу знаменитог места Орашац.
Тип црква
црква
Господњем
Локација
Место Орашац, Општина
Аранђеловац
Види још
▪ Знаменито место Орашац
▪ Гробни белег Теодосија Марићевића
Извори
1. „Орашац” (http://www.kulturnonasledje.com/ora%C5%A1ac.html). Завод за заштиту споменика културе Крагујевац. Приступљено
29. 5. 2019.
▪ „Архијеријско намесништво орашачко” (http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/eparhija/namesnistva/orasacko). Епархија шумадијска.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Орашцу&oldid=25406835”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Петровцу на Млави
Црква Вазнесења Господњег у Петровцу на Млави припада Епархији браничевској Српске
православне цркве. Подигнута је у периоду од 1866. до 1869. године великим залагањем Црквене општине Црква Вазнесења
и мештана, с обзиром на то да је њена изградња била услов да се тада село Петровац прогласи за Господњег
варошицу и представља непокретно културно добро као споменик културе.[1]
Црква у Петровцу на Млави је саграђена у духу романтичарског историцизма, као једнобродна грађевина
са олтарском апсидом на истоку, бочним певничким апсидама и звоником на западу. Просторно је
подељена на једноделни олтарски простор, наос са полигоналним певничким просторима и припрату са
галеријом над којом је изведен звоник. Декорацију фасада карактеришу архитектонски елементи у виду
кровног и подеоног венца, фриза слепих аркадица, пиластара и детаљи изведени црвеном опеком који
својим обликом прате лучне завршетке како правих тако и слепих монофора и окулуса. Посебна пажња је
посвећена обради западне фасаде са наглашеним порталом, две слепе монофоре, једним окулусом и у
завршници витким звоником.
Изузетно вредну сликарску целину чини иконостасна преграда изведена у класицистичком духу уз
примену барокно-рокајне позлаћене декорације. Иконе на њој осликао је Настас Стефановић током осме
деценије 19. века. Како сазнајемо из натписа са плоче која се налази на огради галерије, живопис је радио
Никодим Бркић ђакон и сликар из Београда, а калиграфију М. Јанковић 1954. године.
Црква Светог Вазнесења у
Црква поседује вредне примере икона, богослужбених књига и сасуда, као и комада црквеног мобилијара. Петровцу на Млави
Галерија Место Петровац на
Млави
Општина Петровац на
Млави
Време 1866-1869.
настанка
културног
добра
Смедерево
Види још
Референце
1. „Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево/Црква Светог Вазнесења у Петровцу на Млави” (https://web.archive.org/web
/20170306014225/http://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-svetog-vaznesenja-u-petrovcu-na-mlavi). Архивирано из оригинала (htt
p://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-svetog-vaznesenja-u-petrovcu-na-mlavi) 06. 03. 2017. г. Приступљено 29. 12. 2014.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Петровцу_на_Млави&oldid=25406836”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Попучкама
Црква Вазнесења Господњег у Попучкама, насељеном месту на територији града Ваљева,
припада Епархији ваљевској Српске православне цркве.
Господњег
По сагласности за подизање из 1993. године, црква је подигнута по пројекту архитекте Милосављевића,
у српско-византијском стилу. Живопис у цркви је рад Миће Параментића. Иконостас је освештан 2005.
године.[1]
Галерија
Види још
▪ Епархија ваљевска
Извори богомоља
1. „crkva u Popučkama” (http://marsh.rs/2005/08/17/crkva-u-popuckama/). TV Marš. Приступљено Тип црква

3. 11. 2017. Јурисдикција Српска православна
црква
Спољашње везе Епархија Епархија ваљевска
▪
црква
Господњем
Локација
Место Попучке, Град
Ваљево
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Попучкама&oldid=25932746”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Прањанима
Црква Вазнесења Господњег у Прањанима, насељеном месту на територији општине Горњи
Милановац, подигнута је 1903. године поред старије цркве брвнаре. Припада Епархији жичкој Српске
православне цркве.[1] Господњег
Галерија
Тип црква
црква
Спољашњи изглед Детаљ Споменик испред цркве Епархија Епархија жичка
Господњем
Локација
Место Прањани, Горњи
Милановац
Спољашњи изглед Спољашњи изглед Црква Вазнесења

Господњег, Гавровића
чардак и црква брвнара
Извори
1. „Архијерејско намесништво таковско” (http://eparhija-zicka.rs/arhijerejsko-namesnistvo-takovsko/). Епархија жичка. Приступљено
13. 7. 2019.
▪
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Прањанима&oldid=25406841”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Рајцу
Црква Вазнесења Господњег у Рајцу, насељеном месту на територији општине Неготин припада
Епархији тимочкој Српске православне цркве.
Господњег
Галерија
Извори
▪ Медији везани за чланак Црква Вазнесења Господњег у Рајцу на Викимедијиној остави
Црква Вазнесења Господњег у Рајцу
Тип црква
црква
Епархија Епархија тимочка
Господњем
Локација
Место Рајац, Општина
Неготин
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Рајцу&oldid=25889242”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Рудовцима
Црква Вазнесења Господњег у Рудовцима, насељеном месту на територији градске општине
Лазаревац, припада Епархији шумадијској.[1]
Господњег
Црква је подигнута на темељима започетог храма пре Другог светског рата. Градња је настављена тек
1989. године, да би била освештана 1994. године. Подигнута је по међуратном пројекту архитекте
Отона Урбана, црква је издвојена због важног места проте Ранка Митровића у црквеном и
националном животу овог краја. Прота Ранко био је један од главних иницијатора и један од
најистакнутих вођа Другог српског устанка. У његовој кући одржавани су тајни састанци српских
устаника. Стога је у порти рудовачког храма упоредо са његовим подизањем грађена и спомен-кућа
проте Ранка.
Галерија
Тип црква
црква
Господњем
Локација
Место Рудовци, Лазаревац
Референце
1. „Црквено наслеђе” (http://tolazarevac.rs/crkveno-naslede-1/). ТО Лазаревац. Приступљено 18. 3. 2019.
▪ „Археријско намесништво колубарско-посавско” (http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/eparhija/namesnistva/kolubarsko-posavsko). Епархија
шумадијска. Приступљено 18. 3. 2019.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Рудовцима&oldid=25494922”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Сопоту
Црква Вазнесења Господњег у Сопоту, насељеном месту и седишту општине Сопот, подигнута је
1936. године, припада Епархији шумадијској Српске православне цркве.
Господњег
Подигнута је "благодарећи дарежљивости и завештању покојног Михајла Јевтовића, јувелира из
Београда и других племенитих људи". У унутрашњости цркве је употребљен ропочевски мермер.[1]

Сопоту
Тип црква
Извори Јурисдикција Српска православна
црква
1. "Политика", 28. авг. 1936 (https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_2F6F6602455A67B1B521D78623
2CBF4A-1936-08-28#page/0/mode/1up), стр. 10
Спољашње везе Посвећен Вазнесењу

Господњем
▪ „Археријско намесништво космајско” (http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/eparhija/namesnistva/kosm Локација
ajsko). Епархија шумадијска. Приступљено 30. 8. 2019.
Место Сопот, општина
Сопот
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Сопоту&oldid=25406846”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Старом Селу
Црква Вазнесења Господњег у Старом Селу, у општини Велика Плана, подигнута је 1882/1883.
године и сврстава се у непокретна културна добра као споменик културе.[1] Црква Вазнесења
Господњег
Црква у Старом Селу је саграђена духу ханзенатике по пројекту архитекте Светозара Ивачковића као
једнокуполна грађевина основе слободног крста. Просторно је подељена на споља тространу изнутра
полукружну олтарску апсиду на истоку, наос са правоугаоним певничким просторима и малу припрату на
западу. Засведена је полуобличастим сводовима на чијем је пресеку над наосом конструисана купола. Дух
Ханзенове школе очитава се у обради фасада почев од блоковитости и транспарентности спољних
површина на које се рефлектује унутрашња подела простора до карактеристичних прозорских отвора у
виду монофора, бифора и квадрифора. Црква Светог Вазнесења
Иконостас Место Старо Село
Општина Општина Велика
Изузетно вредну уметничку целину представљају иконе на иконостасу, које је 1885. године осликао један
Плана
од највећих представника српског реалистичког сликарства Ђорђе Крстић. Црква поседује лепе и вредне
примере икона, богослужбених књига и сасуда као и комада црквеног мобилијара. У њеној порти Држава Србија
постављен је 1933. године споменик у знак сећања на пале ратнике у Првом светском рату из овог краја. Време 1882/1886.
настанка
Реконструкција Тип Споменик културе
културног
Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево изводио је радове на цркви и звонику у добра
периоду 2002-2004. године. Пројекат конзервације иконостаса израдио је Републички завод за заштиту
споменика културе Београд 2002. године, али до данас нису обезбеђена средства за извођење радова.
Види још Смедерево
Референце
1. „Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево/Црква Светог Вазнесења у Старом Селу” (https://web.archive.org/web/20151
108045123/http://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-svetog-vaznesenja-u-starom-selu). Архивирано из оригинала (http://spomenici
kulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-svetog-vaznesenja-u-starom-selu) 08. 11. 2015. г. Приступљено 03. 12. 2014.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Старом_Селу&oldid=25406850”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Узвећу
Црква Вазнесења Господњег у Узвећу, насељеном месту у Мачви, на територији општине
Богатић, припада Епархији шабачкој Српске православне цркве.
Господњег
Црква у Узвећу посвећена Вазнесењу Господњем, чија је градња почела 1939. године, прекинута је због
рата. Градња је настављена 1978. године и храм је освештао 8. октобра исте године Епископ шабачко-
ваљевски Јован (Велимировић) и Епископ зворничко-тузлански Василије (Качавенда).
Црква Вазнесења Господњег

Тип црква
црква
Види још Оснивање 1939/1978.

▪ Списак цркви Епархије шабачке Господњем
Локација
Извори Место Узвеће, Богатић
▪ Епархија шабачка/Архијеријско намесништво поцерско (https://web.archive.org/web/20160915223206/http://www.eparhija-sabacka.com/rs/ar
hijerejsko-namesnistvo-pocersko)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Узвећу&oldid=25406854”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Цветуљи
Црква Вазнесења Господњег у Цветуљи, насељеном месту на територији општине Крупањ,
подигнута је 1889. године. Припада Епархији шабачкој Српске православне цркве.
Господњег
Постојање прве богомоље у Цветуљи, по причи, везано је за извесну Цвету, по којој је и село добило име.
Ову цркву су Турци запалили и она је изгорела до темеља. Настанак друге цркве везује се за свештеничку
породицу Ђермановић-Поповиић, из Завлаке, за свештенике Митра и Матију. Цркву је о свом трошку
подигао један од ова два свештеника, саграђен од дрвета чији је материјал донесен са оближњег брда
Орловца. Протоколи храма су почели да се воде од 1837. године.
Постојала је намера да се ова црква поправи, али су виђенији људи одлучили да се уместо ње направи
нова од тврдог материјала посвећену Светом Вазнесењу Господа. Тако је црква оборена 15. маја 1884.
године и започела се градити данашња грађевина, која је завршена и први пут обављена служба 17.
децембра 1889. године. Статус хришћанска
Црква је реновирана у периоду од 1984. до 1989. године. богомоља
Тип црква
Проглашена је за споменик културе 2022. године.[1]
Јурисдикција Српска
Галерија православна
црква
Оснивач Српска
црква
Посвећен Светом
Вазнесењу
Господњем
Локација
Место Цветуља, Крупањ
Референце
1. „ШЕСТ ЦРКАВА ПРОГЛАШЕНО ЗА СПОМЕНИКЕ КУЛТУРЕ:
Влада Србије донела одлуку” (https://www.novosti.rs/kultura/vesti/1
187038/sest-crkava-proglaseno-spomenike-kulture-vlada-srbije-donel
a-odluku). Вечерње новости. Танјуг. 29. 12. 2022. Приступљено
30. 12. 2022.
▪ Ђурђев, Александар. У славу Бога. 2009.: СПЦ ЦО Добропоточка. стр. 17—18.
Види још
▪ Епархија шабачка/Архијерско намесништво рађевско (https://web.archive.org/web/20170103143859/http://www.eparhija-sabacka.com/rs/arhij
erejsko-namesnistvo-ra%D1%92evsko)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Цветуљи&oldid=25527547”
▪
Црква Вазнесења Господњег у Чачку
Саборни храм Вазнесења Господњег у Чачку, некадашњи манастир Богородица Градачка је
задужбина Жупана Страцимира, брата Стефана Немање, споменик културе од великог значаја Републике Црква Вазнесења
Србије из XII века.[1] Господњег у Чачку
Оснивање храма
Не зна се тачна година оснивања храма, али се претпоставља да је изграђен између 1179. и 1190. године.
Сматра се да га је саградио Жупан Страцимир, брата Стефана Немање. У то доба се звао Богородица
Градачка.
Основан је на највишем месту у Чачку, то је место где Западна Морава некад није плавила, надморска
висина је ту око 245м .
Место Чачак
Историјат Држава Србија

Врста црква
Први писани трагови о Богородици Градачкој су у Студеничком типику Светог Саве који је он написао као споменика
старешина тог манастира између 1207—1215. године. Градачки манастир био је један од најзначајнијих Време 12. век
манастира тог времена, о чему сведочи помињање његовог игумана који је учествовао са шест игумана настанка
најзначајнијих манастира у избору старешине манастира Студенице.
Такође, у повељи краља Стефана Првовенчаног која је исписана на зиду жичког звоника, Богородица добра културе од
Градачка се изједначава са три најзначајнија краљевска манастира: Студеницом, Св. Ђорђем у Расу и великог значаја
Хиландаром.
Власник СПЦ
Светостефанска хрисовуља помиње игумана Моравског Градца Јефрема који је 1317. године у избору Надлежна Завод за заштиту
Никодима I за архиепископа заузео шесто место међу четрнаест старешина. установа за споменика
Не зна се прецизно када је Градачка игуманија претворена у епископију а касније и у митрополију.
Градачка епископија се први пут помиње 1453. године, али претпоставља се да је ранг епископије добила www.zzskv.rs (http://www.zzskv.rs)
знатно раније - реорганизацијом Српске архиепископије у време краља Милутина и архиепископа
Никодима (1317.-1321. године). Већ 1454. године помиње се као митрополија, о чему сведоче и већ
поменути натписи на звонима које је даровао градачки митрополит Никифор.
Период који је уследио баца сенку на историјске податке о Моравском Градцу, и они су прилично
штури. Тек у турском попису из 1526. године стоји да је у тадашњем Чачку (овај термин је турски и
означава блато/каљ због честог изливања З. Мораве, али се задржао до данас па ћу га и ја користити)
живи мали број влашког становништва и да они одржавају манастирско имање, што говори да је тада
епископски манастир вероватно запустео. Тој тези иде у прилог и да је за време Ђурђа Бранковића,
услед померања становништва и црквених средишта ка северу основана нова епархија (у држави
познатој под каснијим називом „Пискупија Остро Брдо у кадилуку Петруш“) која је вероватно
заменила Градачку и многе друге укинуте митрополије.
Чачак је постао значајнији центар турске администрације и војске, што је довело до тога да
Страцимирова задужбина буде искоришћена за потребе Турака. Хајрудин Емин је од цркве направио
„часну џамију“. Већ у турском попису из 1560. године помиње се царска фехтија - џамија. То је тек
први од укупно три пута колико је ова хришћанска богомоља претварана у џамију. У наредним
годинама смедеревски санџакбег Турали-бег гради минаре и мектеб. Он је и своје поседе увакуфио
1572. године и део прихода наменио задужбини у касаби Чачку. У опису путовања дубровачким
друмом Луја де Е, барона де Корманена 1626. године први пут се помиње Чачак. 1663. године Евлија
Челебија описује га као место са шест махала, шест хиљада кућа, седам џамија и три медресе.
Након Пожаревачког мира 1718. године Чачак је припао Аустријом царству а џамија је враћена у цркву. Обновљени храм освештава
ваљевски епископ Доситеј Николић 1723. године. Како се наводи, у скромном инвентару за богослужење издвајају се звоно, антиминис
Арсенија Чарнојевића из 1692. године, рукописно Јеванђеље и Октоих.
Ипак, већ 1739. године Београдским миром Чачак се враћа под турске границе и храм поново постаје џамија. И у записима два аустријска
обавештајца (официри Јосиф Павле Митесер и Јован Павле Антонић) из 1784. године стоји да је та џамија некада била црква. Како је
записао Јоаким Вујић успеси устаника довели су до још једног враћања џамије у цркву. Ипак у Првом српском устанку џамија је доста
страдала од удара топова. Али када је устанак угушен 1813. године она је и по трећи пут постала џамија и то је била још око 15 година. Турци
су звоно скинули и продали.
Такође и Вук Караџић пише о чачанској цркви:“...која је неколико пута турчена и крштена, стоји и сад (1820. године), али као турска
џамија“.
Јован Обреновић је почео преправку старе џамије у цркву и освећењем 6. септембра 1834. године посвећена је Вазнесењу Господњем. Ипак,
у својим списима ни Вук Караџић ни Јован Обреновић, ни аустријски обавештајци, ни на неким другим местима се не спомиње да је у
питању Страцимирова задужбина. О томе једино сведочи Јоаким Вујић.
Тек касније, проналажењем звона и изливених натписа на њима вео тајне је уклоњен. Обнова цркве вршена је у више наврата. Након
обимних радова које су водили кнез Милош и Јован Обреновић до 1834. године, обнову је наставио деценију касније епископ ужички,
господин Никифор Максимовић.
Иконостас
Како је седиште ужичке епархије било у Чачку с правом је сматрао да је постојеће стање у коме се црква налазила требало поправити. Тако.
1846. године прилаже цркви Вазнесења Христовог царске двери. Вероватно је и његовом одлуком израду иконостаса поверио Живку
Павловићу, у чијем је раду ценио традиционализам и конзервативност. У пет осликаних зона у резбереном дрвету налази се 48
појединачних икона. Такође, карактеристично за Живка Павловића, на парапетним плочама насликано је још шест старозаветних
представа: Исак, Аврам са Исаком, Жртва Аврамова, Ноева жртва, Разбојник са крстом и Јаков. Обнова изведена средином 19. века није
била поштеђена критика. Тако нпр. Феликс Каниц сматра погрешним угледање на угарску градњу, пре свега додатак куполи у виду торња
као и неусклађеност западних торњева са целином. Након осам година уверење да барокни стил не одговара старој цркви довело је до
нових радова и рестаурацији њеног средњовековног облика. Руководилац радова архитекта Петар Поповић тражио је узоре у старим
рашким храмовима са краја XII века. У изради иконостаса учествовао је и вешт резбар дрвета, који је највероватније био Никола Јанковић.
Обнова храма
Једна од првих модернијих обнова храма, кад је храм добио свој изглед је била 1929, а последња обнова је трајала од 2010. па до јула 2011.
године.
Извори
1. „Историјат” (https://web.archive.org/web/20180819002404/http://crkvavaznesenjacacak.rs/istorijat). Црква Вазнесења. Архивирано из
оригинала (http://crkvavaznesenjacacak.rs/istorijat) 19. 08. 2018. г. Приступљено 1. 1. 2019.
▪ Споменици културе: Црква Вазнењења Христовог „Градац“ (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=951)
▪ Црква Богородица Градачка (https://web.archive.org/web/20100920021505/http://www.pravoslavlje.nl/foto_manastiri_crkve/crkva_bogorodica_g
radacka.htm)
▪ Богородица Градачка кроз векове (дигитална библиотека) (https://web.archive.org/web/20160305015016/http://cacak-dis.rs/dig_bibl/pregledlis
t.php?arhiva=278)
▪ Три пута џамија, али увек светосавски храм („Политика”, 16. март 2021) (http://www.politika.rs/scc/clanak/475046/Tri-puta-dzamija-ali-uvek-sv
etosavski-hram)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Господњег_у_Чачку&oldid=25928650”
▪
Црква Вазнесења у Зајечару
Храм Вазнесења Господњег у Зајечару је најзначајнија црква која се гради у источној Србији. Ова
црква изгледом подсећа на Грачаницу, после неколико година скоро је готова, остало је да се обави још
фрескопис.[1]
Темељи цркве су освећени 2006. године од стране Епископа Тимочког Јустина, Епископа Жичког
Хризостома и Епископа Захумско Херцеговачког Григорија. Црква се налази у Зајечару у несељу
Котлујевац.
Са цркве су 2010. године украдени бакарни олуци.[2]

Храм Вазнесења Господњег у
Зајечару
Галерија
Референце
1. Молитва међу скелама („Вечерње новости“, 4. новембар 2011) (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:352108-Molitv
a-medju-skelama)
2. Украли бакарне олуке са цркве („Глас јавности“, 10. април 2010) (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/hronika/glas-javnosti-10-04-2010/ukrali-ba
karne-oluke-sa-crkve)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_у_Зајечару&oldid=25893635”
▪
Црква Вазнесења Христовог у Мионици
Црква Вазнесења Христовог у Мионици, саграђена 1856. године, има статус споменика културе. [1] [2]
Христовог
Мионица-почеци
Предање каже да се Мионица неко време у средњем веку звала Тувари, а да је кнез Лазар насеље назвао
Мали Срем, јер је био лепо дочекан од тамошњег властелина и био задивљен лепотом овога краја. Када је
село од Турака опустело овде се доселио неки Живко из ужичке Мионице и пренео име свог родног села.
Према списку села Ваљевске епархије 1735. године село Мионица је имало 15 домова, а по харачким
тефтерима 1818-1821. године чак 38.
Црква
Храм је познат је по иконама “ваљевске сликарске школе” (Хаџи Рувим, Петар Николајевић Молер и др.)
са краја 18. и почетком 19. века. Заштићена је као културно-историјски споменик. Торањ цркве је
послужио Живојину Мишићу као осматрачница за време Колубарске битке 1914. године.
Галерија
Црква Вазнесења Христовог
Место Мионица
Општина Мионица
Време 1856.
настанка
културе
rs/)
Референце
1. Мионица (http://www.banjavrujci.info/banja-vrujci/okolina-turisticke-atrakcije/mionica)
2. „Централни регистар” (https://web.archive.org/web/20131102134254/http://www.skrivenoblago.com/index.php?topic=1560.0). Архивирано из
оригинала (http://www.skrivenoblago.com/index.php?topic=1560.0) 02. 11. 2013. г. Приступљено 29. 10. 2013.
Види још
▪ Завод за заштиту споменика културе Ваљево: "Споменичко наслеђе Колубарског и Мачванског Округа" . . Ваљево. 2006. ISBN
Црква Вазнесења Христовог у Потпорњу
Црква Вазнесења Христовог у Потпорњу, месту у општини Вршац, припада Епархији банатској
српске православне цркве. Подигнута је почетком 18. века и представља непокретно културно добро као Црква Вазнесења
споменик културе од великог значаја. Христовог у Потпорњу
Црква је ниска једнобродна грађевина, малих димензија, са несразмерно великом полукружном

олтарском апсидом на истоку и звоником на западној страни. Прислоњени пиластри који уоквирују
главни улаз и протежу се до врха звоника, заједно са волутним завршецима забата, наглашавају значај
западног прочеља. Једини украс на фасадама представља профилисан кровни венац. Сликана декорација
зидане иконостасне преграде дело је непознатог аутора. Из времена градње цркве потиче и црквени
мобилијар, изузетно дрворезбарско остварење са обиљем стилизованих биљних орнамената. Дашчани
свод је осликан почетком 20. века.
Види још
▪ Списак споменика културе у Јужнобанатском округу
Референце Црква Вазнесења Христовог у

Потпорњу
Спољашње везе Опште информације
Место Потпорањ
▪ „Српска православна црква — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spome
nik.php?id=1061). САНУ (на језику: српски). Општина Вршац
▪ Списак споменика културе од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-dobra- Држава Србија

od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html) Време почетак 18. века
▪ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna настанка
▪ Листа споменика (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list.php) добра културе од
Напомена: Садржај овог чланка је једним делом или у целости преузет са http://www.sanu.ac.rs. Носилац ауторских
права над материјалом је дао дозволу да се исти објави под слободном лиценцом. Доказ о томе се налази на OTRS
систему, а број тикета са конкретном дозволом је 2009072410055859.
културе
zzskpancevo.org/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Христовог_у_Потпорњу&oldid=25940844”
▪
Црква Вазнесења Христовог у Рогачици
Црква Вазнесења Христовог у Рогачици, насељеном месту на територији општине Бајина Башта,
подигнута је 1847. године. Припада Епархији жичкој Српске православне цркве и представља непокретно Црква Вазнесења
културно добро као споменик културе. Христовог
Прошлост
Прве иницијативе за изградњу новог храма у Рогачици, поклапа се временом када је Рогачица постала
седиште Соколске нахије, а касније и среза Рачанског, почетком тридесетих година 19. века. У то време у
Рогачици је постојала дотрајала црква брвнара. Срески капетан Гајо Вилотијевић Партић је био велики
поборник цркве и са мештанима је подржавао идеју о подизању храма „од доброг материјала”. Тек после
устоличења нове уставобранитељске власти у Кнежевини Србији, сазрела је намера и нови срески
начелник Неша Ђорђевић је половином марта 1843. године је упознао Окружно начелство у Ужицу са тим
намерама.
Због бурних догађаја и побуна у Подрињу почетак градње је одложен за две године и у пролеће 1845.
године Попечетељсто просвете је одобрило почетак градње. Иако нема поузданих извора, претпоставља
се да је црква подигнута по пројекту грађевинских стручњака у тадашњим надлежним министарствима.
Исто тако, мајстори који су подизали, готово сигурно су били из Осата, познати као признати неимари и
заслужни за подизање великог броја грађевина у србији, Нарочито после Другог српског устанка.
Нова црква посвећена Вазнесењу Христовом завршена је 1847. године и после рашчишћавања Црква Вазнесења Христовог
градилишта и уклањања остатака старе цркве, по благослову епископа ужичког Никифора Максимовића, Опште информације
освештана је 18. новембра (по старом календару), односно 1. децембра, по новом, исте године.
Место Рогачица
Архитектура цркве Општина Бајина Башта

Парохијска црква има облик једнобродне грађевине са основом у виду слободног крста и подсећа на Време 1847.
храмове рашке школе, али без кубета изнад наоса. Над улазом са западне стране доминира звоник, који настанка
се уздиже изнад припрате. Зидана је од камена, а таваница од опеке и омалтерисана кречним малтером.
Спољна дужина брода и апсидалног дела износи близу 15 метара (14,90), а ширина 8,50 метара, Док је добра културе
распон апсиде (полукружног олтарског зида) 6,50 метара. Унутрашња дужина припрате, наоса и олтара Надлежна Завод за
укупно износи 12,40, а унутрашња ширина брода је 6,40, док је распон апсиде 4,20 метара. Висина темена установа за заштиту
крова брода досеже 8,50 метара, а апсиде 7,20, док висина крова звоника до подножја крста достиже заштиту споменика
20,40 метара (за више од пет метара већа је од дужине грађевине). Унутрашња висина од пода до
културе
таванице брода износи 7,50 метра, а висина унутрашњости звоника до подножја крова износи 15,75
метара. Висина апсидалног и певничког простора знатно је нижа од таванице црквеног брода. www.zavodkraljevo.rs (http://www.za
vodkraljevo.rs)
Фасада
Фасада има карактеристике архитектонско-пластичне декорације рашког грађевинског стила.

Сачињавају је плитки пиластри (четвртасти стубови упола уграђени у зид), спојени луковима, изнад
којих се налази ритмичан низ слепих аркадица, који тече око свих страна црквеног брода. Број
пиластара на фасади не прати број и распоред унутрашњих пиластара, већ има првенствено
декоративну улогу, мада није занемарљива ни њихова функција конструктивних елемената грађевине.
Унутрашњост
Унутрашњост простора брода са бачвастим сводом подељена је на пет травеја, од којих три припадају наосу, а по један припрати и
олтарском простору. Границу између њих чине видно истакнути пиластри, спојени одговарајућим луковима. Горњи део преградног зида
између наоса и припрате носе два масивна пиластра. Проскомидија (простор за припремање литургије) и ђаконикон нису одвојени
преградним зидом, већ са олтаром чине јединствен простор.
Поред главног улаза (портала), црква има још једна врата на северној страни наоса. На јужној страни наоса налазе се два, а у олтарском
делу и северној страни наоса по један прозор. Кров подужног брода је двосливни, а звоник има квадратну основу и четворосливни кров,
који се завршава куглом на којој доминира крст, са сваке стране купола звоника има по један прозор.
Из народног памћења сазнаје се да су на црквеном кубету постојала два стара звона, која су опљачкали аустријски војници у Првом
светском рату. Сада црква у Рогачици има три звона, прилог Панте Тадића, трговца из Београда, родом из Љештанског.
Живопис
Унутрашњост цркве у Рогачици има обимну и занимљиву сликарску декорацију. Аутор сликарског ансамбла је ликовни уметник Димитрије
Посниковић, који се потписивао са „Димитрије Посник, живописац карловачки”. Према познатом историчару уметности Павлу Васићу,
храм је иконописан и живописан 1857. године, из којег је времена остао писани белег на западом зиду у унутрашњости, изнад главног
портала:
Во славу свјатаја Тројици при владјевшем благоверном господину књазу серпском Александру
Карађорђевићу, благословенијем преосвјашчењејшаго епископа господина Јоаникија, подигоша
храм Вазнесенија Господњег ова села: Рогачица, Љештанско, Сијерач, Зарожје, Костојевићи,
Јеловик, Јакаљ и Својдруг 1857. године.
Свестрани ликовни уметник, признат и познат, Димитрије Посниковић (Осијек, 1814—Београд, 1891),
ученик је гласовитог сликара Димитрија Аврамовића. Приликом осликавања Саборне цркве у Београду,
упознао је сликара Милију Марковића, са којим је често сарађивао, посебно за време боравка и свестране
активности у ужичком крају, где је радио на живописању храма Светог Ђорђа у Ужицу (1851), манастира
Раче (1854) и цркве у Пожеги. Има наговештаја у „Летопису цркве у Рогачици” да је Димитрије Посниковић, заједно са Милијом
Марковићем (1812-1877), иконописао и живописао храм Христовог вазнесења.
Иконе и зидне слике храма у Рогачици настале су у периоду у коме је Димитрије Посниковић испољавао сопствени сликарски израз.
Међутим, оне су до наших дана доспеле у знатно измењеном изгледу, што је последица таложења чађи, невештог чишћења и неуког
премазивања бојом и пресликавања које је урађено 1936. године. Имајући у виду да је настао у истој деценији минулог века, може се
претпоставити да је живопис цркве био сличан сликама манастира Раче.
Најбоље очувана дела Димитрија Посниковића, која су у овом храму задржала свој првобитни изглед, представљају две иконе на
архијерејском престолу. На левој је приказан Свети Сава, први архиепископ српски, а на десној страни Свети Стефан, српски краљ Стефан
Првовенчани. Обе фигуре су дате у фронталном изгледу, у благим покретима главе. У колориту су заступљене црвена, светлољубичаста,
пурпурна, зелена, окер и смеђа боја. Иконе су сликане на платну у барокним рамовима.
Иконостас
На двокрилним царским дверима иконостаса налази се сцена Благовести са Богородицом на левом и арханђелом Гаврилом на десном
крилу. Врата проскомидије „носе” фигуру арханђела Михаила, а врата ђаконикона арханђела Гаврила. Ове иконе имају скромни ликовни
квалитет. Очигледно је да су пресликаване. Иначе, оне представљају најсветлији део иконостаса; на њима упадљиво доминирају црвена,
ружичаста, плава и смеђа боја.
Између царских и бочних двери, на нешто нижем нивоу, у већим димензијама, препознатљиве су иконе Богородице са малим Христом на
левој и велика фигура Исуса Христа, мужевног изгледа и црне косе, на десној страни (одећа има заступљену плаву и смеђу боју, а позадина
смеђ тон). Ним-буси (ореоли) на овим иконама су сребрнасте боје. Слике на дверима, као и ове две иконе, имају резбарни оквир са биљном
орнаментиком.
На следећем делу иконостаса, на левој и десној страни, налазе се два реда икона. У доњем су сцене из циклуса Великих празника. Ту су
композиције: Рођење Христово, Крштење Христово, Васкрсење Христово, Вазнесење Христово, Преображење и Духови. У горњем низу
налазе се иконе са ликовима апостола. Ту недостаје шеста икона на десној страни. У ликовном изразу портрета светаца преовлађују црвена,
зелена и жута боја. Фигуре у доњем реду осликане су у живим покретима. Између крила ова два реда је велика икона Света Тројица.
Средишни део иконостаса завршава се великим крстовима, а на врху је Распеће. Испод њега је представа Неурукотвореног образа. Лево
стоји слика Богородице, а на десној страни Јована Крститеља.
Зидни живопис
Зидни живопис је изведен у техници sesso на сувом малтеру. Ликовна и просторна артикулација живописа цркве, иако непотпуна и у
измењеном изгледу, сачувана је у сва три дела храма. Слике су прилагођене расположивим површинама: у горњим зонама фигуре су мање,
а у доњим низовима издуженије. У најнижем низу јужног зида наоса насликани су ликови: Светог Јована Крститеља, Светог Стефана
Архиђакона, Светог великомученика Теодора Торона и једне великомученице. Изнад њих су две непознате фигуре, сцене Благовести,
Успење Христово, Успење Богородице и призор из циклуса Христових чуда. У најнижем реду северног зида наоса налазе се слике Светог
Пантелејмона, једног непознатог светитеља, Светог Георгија, Светог Димитрија, Светог Киријака Отшелника и Светог Николе. Изнад њих
су Васкрсење и Вазнесење Христово. Западни зид наоса покривају ове слике: први ред: Света Параскева, Свети цар Константин и царица
Јелена, Свети Кузма и Дамјан и Блага Марија; други ред: портрети српских владара светитеља, а међу њима: Стефан Првовенчани, цар
Урош, цар Лазар и четири неутврђена светитеља; трећи ред садржи три неидентификоване композиције.
На источној страни олтарског зида насликани су: Свети Сава, Василије Велики, Глигорије Богослов, Јован Златоуст и један непознати
архијереј. У полукалоти олтара налази се велика композиција Богородице са арханђелима Гаврилом и Михаилом. Позадина фигура је
прекречена. На таваници олтарског травеја су дванаест медаљона са ликовима апостола.
У пролазу између наоса и припрате смештене су импресивне фреске: Рођење Христово и Вазнесење Христово, а на источном зиду припрате
насликане су композиције Богородице са малим Христом на левој и попрсје Христа на десној страни. Две интересантне сцене из циклуса
Христових чуда, које се налазе у највишој зони западног травеја наоса, знатно су светлије од осталих слика и подсећају на српско
сликарство крајем 13. и почетком 14. века.
Црквени плац
Црквени плац на којем се налази црква, површине око 80 ари, налази се на благо уздигнутој висоравни Врачара одмах изнад центра
варошице. Црквена порта се налази на северозападном делу плаца, ограђена је, а са источне и западне стране налази се по једна капија. У
периоду између ратова али и после Дргог светског рата, све дополовине шездесетих година 20. века црквени плац је служио и за потребе
школе која се налазила у непосредној близини.
На плацу је раније постојала и мала црквена кућица за коју није познато када је подигнута, која је уклоњена 1960. године. У периоду од
1966. до 1969. године у порти је изграђена нова црквена кућа од тврдог материјала која има три одељења. У исто време су прилазне стазе и
ограда око порте.
У порти цркве сахрањено је седам свештеника и Совијана, кћерка среског капетана Петра Рајића, 1855. године.
Обнова и рестаурација
Између два светска рата, 1936. године, покушана је рестуарација и пресликавање икона које су у знатној мери биле оштећене. Покушај није
дао очекиване резултате, пошто се радило нестручно. Тек после проглашења цркве за заштићено непокретно културно добро, 1981. године,
уз помоћ надлежних установа интензивнији радови су изведени 1982. и 1983. године, када је обновљена целокупна кровна конструкција,
фасада и олуци.
Галерија
Види још
Референце
▪ Додић, Обрад (2007). Црква Вазнесења Христовог у Рогачици. Бајина Башта: Народна библиотека Милош Требињац Бајина Башта.
ISBN 978-86-84405-13-7.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Христовог_у_Рогачици&oldid=25674585”
▪
Црква Вазнесења Христовог у Штављу
Црква Вазнесења Христовог у Штављу налази се на територији општине Сјеница, у Штављу, у
приватној својини чији је власник Српска православна црква. Саграђена је 1877. године.[1] Црква Вазнесења
Христовог у Штављу
Историјат
Црква Вазнесења Христовог у Штављу је подигнута на старијем култном месту у периоду од 1873. до
1877. године.[1]
Црква је масивна грађевина издужене основе, са троделним олтарским простором и високом, Црква Вазнесења Христовог у
осмостраном куполом. Унутрашњост цркве је подељена на три дела, засведена полуобличастим сводом. Штављу
Фасадне површине рашчлањене су плитким нишама између прислоњених пиластера, изведених у камену
који се као материјал понавља и на угаоним пиластрима, порталима и високим прозорским отворима, Опште информације
лучно завршеним.[1] Место Штаваљ
Општина Сјеница
Црква данас Држава Србија
Врста споменик
Црква је вредан примерак сакралне архитектуре 20. века, настале као последица националног буђења у
споменика културе
крајевима под турском влашћу и као таква је утврђена за споменик културе 2000. године.[1][2]
Време 1877.
настанка
Види још
Тип културног непокретно
▪ Списак споменика културе у Златиборском округу добра културно добро
Референце установа за заштиту
1. „Одлука о утврђивању цркве Вазнесења Христовог у Штављу за споменик културе” (https://www.pravno- културе
informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/vlada/odluka/2000/5/43/reg). Правно информациони
систем Републике Србије. Приступљено 30. 11. 2020.
vodkraljevo.rs)
2. „Сјеница” (http://zzskv.rs/19-sjenica/). Завод за заштиту споменика Краљево. Приступљено
30. 11. 2020.
▪ Заштићена непокретна културна добра на подручју Златиборског управног округа (https://zlatiborski.okrug.gov.rs/index.php/sr/n/prir-d-i-ul-ur
n-b-g-s-v/z-s-ic-n-ul-urn-d-br) Архивирано (https://web.archive.org/web/20201210103545/https://zlatiborski.okrug.gov.rs/index.php/sr/n/prir-d-i-ul-
urn-b-g-s-v/z-s-ic-n-ul-urn-d-br) на сајту Wayback Machine (10. децембар 2020)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вазнесења_Христовог_у_Штављу&oldid=25561730”
▪
Црква Васкрсења Господњег у Јошеви
Црква Васкрсења Господњег у Јошеви, насељеном месту на територији града Лознице, подигнута
је 1998. године. Припада Епархији шабачкој Српске православне цркве.
Црква Васкрсења
Господњег
Црква посвећена Васкрсењу Господњем је подигнута и освештана 19. јула 1998. године, добровољним
прилозима мештана Јошеве и Каменице.
Црква Васкрсења Господњег

богомоља
Тип црква
црква
црква
Посвећен Васкрсењу
Господњем
Локација
Место Јошева, Лозница
Види још
Извори
▪ Епархија шабачка/Архијерејско намесништво јадарско (https://web.archive.org/web/20170101081943/http://www.eparhija-sabacka.com/rs/arhi
jerejsko-namesnistvo-jadarsko)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Васкрсења_Господњег_у_Јошеви&oldid=25406895”
▪
Црква Васкрсења Господњег у Мишару
Црква Васкрсења Господњег у Мишару, насељеном месту на територији града Шапца, подигнута је
2011. године и припада Епархији шабачкој Српске православне цркве.[а]
Господњег
Прошлост
На локалитету „Ћерамидине” постоје остаци базилике из 4. века. Постојала црква Преноса моштију
Светог оца Николаја, могуће да је грађена после 1842. године.
Градња цркве посвећене Васкрсењу Господњем, почела је 17. јуна 2010. године, на плацу који је за ту
намену купио Раде Николић у септембру 2009. године. Исте године 12. септембра су освештани
темељи. Постављање звона и подизање крова (слеме) је било 25. септембра 2011. године и прва служба
у храму је обављена 13. новембра 2011. године. Иконостас је постављен 2012. године, уз помоћ мештана
Мишара.
Галерија
Црква Васкрсења Господњег у

Мишару
богомоља
Тип црква
црква
црква
Напомене Господњем
Локација
a. Садржај ове странице је написан према подацима из Летописа цркве.
Место Мишар, Шабац
Види још Држава Србија
Извори
▪ Епархија шабачка/Намесништво поцерско (https://web.archive.org/web/20160915223206/http://www.eparhija-sabacka.com/rs/arhijerejsko-nam
esnistvo-pocersko)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Васкрсења_Господњег_у_Мишару&oldid=25930459”
▪
Црква Васкрсења Господњег у Цулинама
Црква Васкрсења Господњег у Цулинама, насељеном месту на територији општине Мали
Зворник, подигнута је у периоду од 2003. до 2009. године. Црква припада Епархији шабачкој Српске
православне цркве.[1] Господњег
Пре подизања постојећег храма у Цулинама није постојала православна богомоља, тако да су за
потребе градње плац поклонили Загорка Ђукановић и Александар Марковић. Подигнута је прилозима
мештана Цулина и околних места, уз помоћ Министарства вера Владе Србије, Хидроелектране
„Зворник” и Владана Игњатовића који је поклонио циглу и звоно.
Цркву је 2010. године освештао Епископ шабачки Лаврентије.
Црква Васкрсења Господњег

Тип црква
црква
Господњем
Реоснован 1972.
Локација
Место Цулине, Мали
Зворник
Види још
Извори
Црква Видовдан
Црква Видовдан је средњовековни споменик који се налази у Стогазовцу, између Лисичјег и
Здравачког камена, на десној обали Стогазовачке (Зубетиначке) реке. По предању како наводи Б.
Црква Видовдан
Бошковић, „Подигао је нико други но Цар Лазар” што је историјски гледано мало вероватно.[1]
Историјат
Црква је подигнута на старим темељима 1939. године. Обновио ју је мештанин Ранђел Раја
Станисављевић који се као заветник помиње се само у натпису изнад улазних врата обновљене
цркве.[2]
Као посебна историјска знаменитост села издваја се средњовековна црква Видовдан, саграђена на Основни подаци
темељима раније цркве Крстовдан, о чему сведочи и натпис на заветном крсту иза олтара цркве. У
Јурисдикција Епархија тимочка,
кориту реке се налази извор Божја трпеса који никад није пресушио, а приписују му се и лековита
својства. Поред извора је пронађен римски жртвеник, што доказује његову издашност још у античко СПЦ
доба. Оснивање 1939.
Место Стогазовац, Општина
Референце Књажевац
1. Стојадиновић, Бранислав (1999). Књажевац у 1000 појмова- 2. „Књажевачким крајем” (http://www.biblio-knjazevac.org/izdavastvo/k

завичајни лексикон. Књажевац: ЈИП „Књажевац. njazevackim-krajem). Народна библиотека "Његош" - Књажевац
(на језику: српски). Приступљено 19. 12. 2019.
▪ Едиција о Књажевачком крају (http://www.biblio-knjazevac.org/izdavastvo/knjazevackim-krajem)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Видовдан&oldid=25730204”
▪
Црква Вознесења Господњег Горњоковиљска
Српска Православна Црква Вазнесења Господњег (Горњоковиљска), насељеном месту на
територији града Новог Сада, припада Епархији бачкој СПЦ, грађена у периоду од 1824. до 1829. године и Српска православна
представља културно добро као споменик културе.[1] црква Светог апостола
Томе
Историја
У Горњем Ковиљу прва позната православна црква стајала је отприлике два метра западно од данашње.
Та српска богомоља била је посвећена празнику Летњем Св. Николи, је "троносана" 6. маја/25. априла
1738. године од стране епископа бачког Висариона Павловића.
Нова црква је подигнута 1827-1829. године на истом месту. Приправљање цигле почело је још 1824.
године, а трошак радова је изнео 6617 ф. 69. крајцара. Њу је 7. јуна/26. маја 1829. године "троносао"
епископ бачки Гедеон Петровић посветио по празнику Вазнесењу Господњем посветио.
У цркви се налази иконостас Свештеномученика Рафаила Момчиловића рађен у периоду од 1908. до 1910.
Године.
Доњи Ковиљ и Горњи Ковиљ су се спојила 1870. у једно насеље Ковиљ.
Види још Православна Црква Вазнесења

Господњег (Горњоковиљска)
▪ Српска православна црква Светог апостола Томе у Ковиљу, Опште информације
▪ Манастир Ковиљ
Место Ковиљ
Општина Нови Сад
Референце Држава Србија
1. Православље у Холандији Епархија западноевропска (http://www.manastiri-crkve.com/crkve/crkva_gornjo Врста Непокретно
koviljska_donjokoviljska.htm) споменика културно добро
Време 1824—1829.
настанка
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Вознесења_Господњег_Горњоковиљска&oldid=25494955”
▪
Црква Живоносног Источника Пресвете Богородице у
Врњачкој Бањи
Црква Живоносног Источника Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи је нови богослужбени
храм који припада Епархији жичкој Српске православне цркве.
Црква Живоносног
Источника Пресвете
Темеље цркве који се налазе у централном бањском парку Врњачке Бање, освештао је априла 2012. Богородице
године, тадашњи епископ жички Хризостом. Цркву је пројектовао архитекта Димитрије Љ.
Маринковић. Исти архитекта је аутор и пројекта мермерног пода и иконостаса са проскинитарима, као
и звоника који се налази у непосредној близини цркве. [1]
Галерија
Види још Тип црква
▪ Црква рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи Јурисдикција Српска православна
црква
Референце Епархија Епархија жичка

1. „U CENTRU VRNJAČKE BANJE GRADI SE NOVA CRKVA” (https://www.vesti.rs/Bor/U-CENTRU-VRNJA
Локација
CKE-BANJE-GRADI-SE-NOVA-CRKVA.html). Vesti. Приступљено 02. 01. 2019.
Место Врњачка Бања
▪ „Архијерејско намесништво жичко” (http://eparhija-zicka.rs/arhijerejsko-namesnistvo-zicko/). Епархија жичка. Приступљено 02. 01. 2019.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Живоносног_Источника_Пресвете_Богородице_у_Врњачкој_Бањи&oldid=25406908”
▪
Црква Зачећа Светог Јована Претече у Пећкој Бањи
Црква Зачећа Светог Јована Претече је оскрњављена и запаљена црква у Пећкој бањи,
насељеном месту у општини Пећ, на Косову и Метохији. Припадала је Епархији рашко-призренске
Црква Зачећа Светог Јована
Српске православне цркве. Претече у Пећкој Бањи
Архитектура цркве
Црква посвећена Зачећу Светог Јована Претече[1] и Кума Божијег, изградила је 1998. године породица
Рајовић. Црква је пројектована са основом у сложеном облику, у три целине, три звоника са
правоугаоном базом, припратом и наосом у облику развијеног уписаног крста у комбинацији са
триконхосаом и олтарским простором.
Основа развијеног уписаног крста цркве није потпуна зато што са источне стране има скраћени травеј
који се одмах наставља на простор централне апсиде, проскомидије и ђаконикон са обе стране.
Звоници су у основи отворени на четири стране и спојени таваничном плочом галерије. Аутори
пројекта су Љубиша и Радомир Фолић. Храм је живописао Драгомир Јашовић, иконописао Павле
Аксентијевић, мозаик урадио Здравко Вајагић, полијелеј и крстове израдио Бане Ракалић. Звона су
изливена у Ливници „Поповић“.
Разарање цркве 1999. године

Црква је оштећена и са унутрашње стране паљена од стране албанских екстремиста, након доласка
италијанских снага КФОР-а.[2] Оснивање 1998.
Место Пећка бања, Пећ
Извори
1. „СПЦ/Зачеће Светог Јована Претече и Крститеља” (https://web.archive.org/web/20151014222401/http://www.spc.rs/sr/zachetshe_svetog_jova
na_preteche_krstitelja_0). Архивирано из оригинала (http://www.spc.rs/sr/zachetshe_svetog_jovana_preteche_krstitelja_0) 14. 10. 2015. г.
2. Растко/Распето Косово-Црква Зачећа Светог Јована Претече у Пећкој Бањи (http://www.rastko.rs/kosovo/raspeto/crkve/cr23.html)
▪ Дан ветерана /Списак уништених и оскрнављених цркава на Косову и Метохији (Јун-Октобар 1999) (http://dan-veterana.blogspot.rs/2011/05
/blog-post_19.html#.Vro6WhjhA_4)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Зачећа_Светог_Јована_Претече_у_Пећкој_Бањи&oldid=25962979”
▪
Црква Лазарица (Пурће код Новог Пазара)
Црква Лазарица у Пурћу, код Новог Пазара су остаци цркве посвећене Светом Лазару. Према
елементима градитељства се везује за скупину оближњих сличних храмова подигнутих у првој половини Црква Лазарица (Пурће
17. века. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. код Новог Пазара)
Данас је обрушеног свода, једнобродне основе, са споља и изнутра полукружном апсидом у ширини
брода. У унутрашњости се уочава како низ различитих, асиметрично распоређених зидних ниша и
прозорских отвора, тако и веома уски пиластри који су одвајали олтарски простор од наоса. Почетак свода
обележен је уским профилисаним венцем који се протеже целим обимом цркве. Међу сличним
грађевинама, овде се истиче рука искусног и вичног неимара, која се огледа како у прецизности Опште информације
размеравања грађевине тако и кроз фино клесане, правилне тесанике употребљене за зидање. Фреске
нису сачуване, а истраживачки и конзерваторски радови нису вршени. Место Пурће
Општина Нови Пазар
Види још Време 17. век
настанка
▪ Списак споменика културе у Рашком округу Тип културног Споменик
▪ Споменик културе од великог значаја добра културе од
Референце Надлежна Завод за
Спољашње везе заштиту споменика

културе
▪ „Црква Св. Лазара — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?i www.zavodkraljevo.rs (http://www.za
d=910). САНУ (на језику: српски). vodkraljevo.rs)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Лазарица_(Пурће_код_Новог_Пазара)&oldid=25933006”
▪
Црква Лазарица на Палибрчком гробљу
Црква Лазарица на Палибрчком гробљу, налази се на 4km од Ивањице. Подигнута је, по
предању, над гробом Бошка Југовића, једног од браће Југовића. Припада Епархији жичкој Српске
Црква Лазарица
православне цркве.[1][2]
По предању, повлачећи се рањен са боја на Косову, један од браће Југовић, Бошко, умире надомак
Ивањице. Ту га је сахранила сестра, кнегиња Милица, а на његовом гробу је саградила малу цркву.
Приликом откопавања гроба 1911. године, испод камене плоче пронађен је мушки скелет, панцирна
кошуља, сребрни шлем и остаци барјака, што говори да је свакако реч о неком српском
средњовековном властелину, међутим поузданих података да припадају Бошку Југовићу, нема.
На гробу и на темељима старе, нову цркву је подигао Благоје Луковић из Ивањице 1929. године и
посветио је Светом кнезу Лазару. Посађено је и нових девет храстова, који симболизују девет Југовића.
Данас их има седам.
Извори
1. „Споменици културе” (https://web.archive.org/web/20171113222921/http://wpsajt.ivanjica.gov.rs/spomeni
ci-kulture/srpski/ivanjica/istorija/spomenici-kulture). Ивањица-Интернет портал. Архивирано из
оригинала (http://wpsajt.ivanjica.gov.rs/spomenici-kulture/srpski/ivanjica/istorija/spomenici-kulture) 13. 11.
2017. г. Приступљено 13. 11. 2017.
2. „Nepokretna kulturna dobra na tlu Ivanjice” (http://infoliga.rs/2017/04/15/nepokretna-kulturna-dobra-na-tlu-i Црква Лазарица на Палибрчком
vanjice/). Info liga. Приступљено 13. 11. 2017.
гробљу
Спољашње везе Статус хришћанска
▪ „Istorijske vrednosti” (http://prilickikiseljak.mojsajt.rs/istoriskevrednosti). Prilički kiseljak. Приступљено православна
14. 11. 2017. богомоља
▪ „Ивањица” (http://www.tos.org.rs/srl/node/196). Туристичка организација Србије. Приступљено Тип црква
14. 11. 2017. Јурисдикција Српска православна
▪ Вековима чуване тајне српске историје: Прихватна болница царице Милице где је сахрањен Бошко црква
Југовић (Б92, 29. јун 2022) (https://www.b92.net/lokal/cacak/drustvo-vekovima-cuvane-tajne-srpske-istorij
e-prihvatna-bolnica-carice-milice-gde-je-sahranjen-bosko-jugovic-foto-2177800)
црква
Посвећен Светом цару Лазару
Локација
Место Ивањица
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Лазарица_на_Палибрчком_гробљу&oldid=25406919”
▪
Црква Мала Госпојина у Обилићу
Црква Мала Госпојина је српска православна црква Епархије рашко-призренске у Обилићу. Од 2008.
године опслужује око 2.200 Срба у општини Обилић.[1]
Напуштена је за време рата на Косову и Метохији. Прва литургијска служба одржана је 2003. године,[2] на
Малу Госпојину (8. септембра). Оштећена је у Мартовском погрому (17—18. март),[3] али је од тада
делимично реновирана.
Референце
1. OSCE Mission in Kosovo: Municipal profile of Obilić (http://www.osce.org/documents/html/pdftohtml/1195_en. Црква Мала Госпојина у центру
pdf.html) Архивирано (https://web.archive.org/web/20110606143937/http://www.osce.org/documents/html/pdf Обилића.
tohtml/1195_en.pdf.html) 2011-06-06 на сајту Wayback Machine, April 2008. – Retrieved on 30 October 2008.
2. „BISHOP ARTEMIJE SERVES HOLY LITURGY IN OBILIC” (http://www.kosovo.net/erpkim22sep03.html).
kosovo.net. Приступљено 8. 11. 2016.
3. „Arhiva” (http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/03/25/srpski/D05032404.shtml). arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 8. 11. 2016.
▪ „Obilić: Mala Gospojina okupila raseljene” (http://www.vesti.rs/Politika/Obilic-Mala-Gospojina-okupila-raseljene.html). vesti.rs. Приступљено
8. 11. 2016.
▪ „Srbi u Obiliću obeležili Malu Gospojinu - Studio B” (https://web.archive.org/web/20120403024255/http://www.naslovi.net/2009-09-21/studio-b/srb
i-u-obilicu-obelezili-malu-gospojinu/1332274). naslovi.net. Архивирано из оригинала (https://www.naslovi.net/2009-09-21/studio-b/srbi-u-obilicu-
obelezili-malu-gospojinu/1332274) 3. 4. 2012. г. Приступљено 8. 11. 2016.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Мала_Госпојина_у_Обилићу&oldid=25957772”
▪
Црква Покрова Пресвете Богородице у Барошевцу
Црква Покрова Пресвете Богородице у Барошевцу, насељеном месту на територији Градске
општине Лазаревац, подигнута је 1851. године и припада Епархији шумадијској Српске православне
Црква Покрова Пресвете
цркве. Богородице
Црква у Барошевцу посвећена је Покрову Пресвете Богородице. Постоји и Црква брвнара у Барошевцу.
Галерија
Тип црква
црква
Посвећен Покрову Пресвете
Локација
Место Барошевац,
Лазаревац
Извори
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Покрова_Пресвете_Богородице_у_Барошевцу&oldid=25406931”
▪
Црква Покрова Пресвете Богородице у Белановици
Црква Покрова Пресвете Богородице у Белановици, Општина Љиг, подигнута је 1864. године.[1]
Историја
На месту садашњег храма некада је била црква брвнара пренета из села Шутаца, тзв. шутачка црква која
је била активна све до 1864. године, када је на овом месту подигнута садашња грађевина. Шутачка црква
брвнара је те године пренета у село Јарменовци, где се и данас налази. Западно, на неколико метара од
главног улаза, налази се ограђен простор који обележава место где се налазио олтар старе шутачке цркве
са “стубом светог престола”, јединим материјалним остатком који сведочи о њеном негдашњем постојању
на овом месту. Нова белановачка црква, посвећена је Покрову Пресвете Богородице, лоцирана је на
брежуљку југоисточно од насељеног места. Својом локацијом доминира околином тако да је видљива са
свих страна, изузев са јужне, јер је заклоњена високим шумовитим брдом.
То је једнобродна пространа грађевина сазидана од чврстог материјала, типа храмова рађених под
утицајем војвођанских цркава 18. века и 19 века. Унутрашњи простор јој је подељен на три травеја који су
засведени са крстастим сводом. На западној страни са леве и десне стране од улаза налазе се две
простране нише (у левој су смештене спиралне степенице којима се пење на галерију и звоник који су
изнад припрате). Централни простор нема наглашене певнице, док пространи олтар има истакнуте нише Опште информације
за проскомидију и ђаконикон (апсидални зид је полукружан). Унутрашњост главне грађевине
Место Белановица
непримерно је поплочана црно-белим керамичким плочицама. Из црквеног летописа се сазнаје да су
постављене 1936. године на место камених плоча. Општина Љиг
Споља црква има богато обрађене фасаде. На западној, истиче се главни портал са наглашеним стубовима
спојеним луком и забатом изнад. Поред главног портала, на храму су и два споредна, јужни и северни Време 1864.
чија је конструкција слична оној на западној страни. У врху западне фасаде је шестостран звоник готичке настанка
конструкције са отворима изнад који су преломљени луци. Сама конструкција звоника није најсрећније Тип културног Споменик
изабрана јер се не уклапа својом архитектуром у остали део грађевине. Појава готских конструктивних добра културе од
елемената на једној грађевини у Србији друге половине 19. века објашњава се чињеницом да су градитељи великог значаја
овог храма потицали из Далмације. Изнад главног портала је мања розета без украса. По две розете, од
којих је по једна “слепа”, налазе се на бочним странама припрате. У врху, дуж свих фасадних зидова, тече Надлежна Завод за заштиту
низ слепих аркада, изнад кога је наглашен хоризонтални венац. Простране зидне површине разбијају по установа за споменика
два велика прозорска отвора на бочним странама, а на апсидалном зиду централни отвор и по два мања заштиту културе
на нишама ђаконикона и проскомидије. Све фасаде расчлањене су вертикално плитким пиластрима који www.vaza.co.rs (http://www.vaza.co.
у врху имају украсе у облику стилизованог лишћа. Грађевина је покривена кровом на две воде са лимом rs/)
као прекривачем, док је олтар прекривен бибер црепом.
Белановачка црква има иконостасну преграду бојену у плаво са осам стубова богато обрађених капитела. Изнад стубова су ступци са
дуборезном декорацијом (у првој зони су стилизоване шкољке, а у другој стилизовано лишће). Иконостасна преграда је хоризонтално
расчлањена на зоне. Иконе је сликао сликар Милисав Марковић 1906. године.
Галерија
Црква Покрова Пресвете Богородице у Београду
Координате: 44° 47′ 53.53″ N 20° 29′ 27.61″ E
Црква Покрова Пресвете Богородице у Београду је српска православна црква, саграђена на

Звездари, на простору између Црвеног крста, Ђерма и Цветка. Припада Београдско-карловачкој Црква Покрова Пресвете
архиепископији. Представља непокретно културно добро као споменик културе.[1] Богородице у Београду
Покров Пресвете Богородице

Црква прославља Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу хришћана, која својим
молитвама умилостивљава Бога према хришћанском роду, помаже појединцима и народима у рату и
миру, и било где у невољама.
Историјат градње
У периоду између два светска рата, због великог прилива становништва, од 1921-1931 број становника
Београда се удвостручио, и јавила се потреба за изградњом нових храмова. Подручје од "Цветкове механе"
па све до Црвеног Крста, тада познато као Насеље Краља Александра, није имало цркву и православно
становништво је захтевало изградњу православне цркве, обданишта "Дом мајке Јевросиме" и женског
манастира. Тадашњи Патријарх Димитрије је одобрио фонд за изградњу, а после његове смрти, Патријарх
Варнава наставља пројекат изградње. Радови су завршени пре 1. октобра 1933, и првог дана храмовне Црква Покрова Пресвете
славе, на Покров Пресвете Богородице 14. октобра 1933. године, викарни Епископ Викентије Вујић је Богородице
извршио освећење цркве по благослову Патријарха Варнаве.[2] Први старешина цркве био је протојереј
Илија Савковић, до смрти 1940.[3] Црква је 1936. добила део моштију св. Козме и Дамјана, који су се у
једном ранијем периоду налазили у Пећкој патријаршији.[4]
Општина Звездара
Испред цркве се 1930-тих недељом, када су свадбе, окупљао велики број деце "беспризорних", не би ли
добили нешто од кума[5] (било је предвиђено да се овај стари обичај укине у Београду у првој недељи
после Ускрса 1941[6]). Црква и ближа околина нису биле оштећене током ратних разарања у Другом Време 1933.
светском рату.[7] настанка
Архитектура цркве добра културе
Према сугестијама Патријарха Варнаве црква је замишљена у скромном монашком стилу, јер је према установа за заштиту
првобитној идеји то требало да буде црква женског манастира. Изградња је поверена архитекти Момиру заштиту споменика
Коруновићу, али је захтевано да постојећа зграда на купљеном имању остане таква каква јесте, а да се на културе
источној страни дода олтар и централно кубе, а на западној звонара са канцеларијама и крстионицом.
beogradskonasledje.rs (http://beogr
Згради, која је раније служила као радионица шешира, је додато кубе са стубовима, као и олтарска
adskonasledje.rs/)
апсида, задржани су северни и јужни зидови и део грађевине на западу. Додати су лукови и стубови,
звоник је најпре само прислоњен уз западни зид што је касније измењено, додате су две канцеларије,
крстионица и степениште за хор.[7]
Ентеријер
Првобитни иконостас, израђен од бетона, осликао је академски сликар Живорад Настасијевић, али је он срушен и на његово место је 1973.
године постављен нови, у дуборезу. Направио га је Цветан Николовски из Охрида. Иконе овог иконостаса осликао је професор Милован
Арсић, академски сликар, као и храмовне фреске и мозаике на спољним зидовима. Фрескопис је рађен у ал фреско техници, на три слоја
малтера са фреско пигментима и покрива све унутрашње зидне површине храма чинећи јединствену фреско целину од око 700 m2 сликане
површине. Фон на свим фрескама је у „златном океру“ и зеленој боји. На кубету где је приказан Христос Пантократор у кружној - крстастој
оријенталној композицији Логоса, уочава се извесна измена традиционалне шеме у слободи композиције и теме. На површинама кубета,
између прозора, насликани су српски светитељи са својим задужбинама у рукама: Стефан Немања као Свети Симеон Мироточиви са
Студеницом, Свети Сава са Хиландаром, Свети Арсеније Сремац са црквом Светих Апостола у Пећи, Стефан Првовенчани са Жичом, краљ
Милутин са Грачаницом, Стефан Дечански са Дечанима, архиепископ Данило ИИ са Богородичином црквом у Пећи и кнез Лазар са
Лазарицом. Поред ових осам фигура, од којих је свака је преко 4 метра висине, постоје још две које су насликане на западном зиду наоса:
краљ Драгутин са црквом у Ариљу, деспот Стефан Лазаревић са Манасијом и стиховима своје песме Слово љубве и поворком српских
архијереја у олтарској апсиди, и заједно чине јединствену галерију портрета српских светитеља.
У храму се налази и икона Пресвете Богородице која је копија иконе Мајке Божије из Пећке Патријаршије за коју се верује да је осликао
Свети апостол Лука. Чувана је у манастиру Светог Саве Освећеног у Јерусалиму, и њу је у Србију донео Свети Сава. Верује се да има
исцељујуће моћи.
У храму се одржавају часови веронауке и духовне трибине, а постоји и школа појања. [7]
Референце
Црква Покрова Пресвете Богородице у Бресници
Црква Покрова Пресвете Богородице у Бресници, насељеном месту на територији града Чачка,
припада Епархији жичкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као Црква Покрова Пресвете
споменик културе.[1] Богородице
Црква посвећена Покрову Пресвете Богородице, подигнута је 1823. године на темељима старијег храма за
који нема тачних и прецизних података од када датирају. Црква се налази у самом подножју порте,
изграђена је од камена и дрвета као полубрвнара, без куполе и звоника и делом је укопана у земљу. Њен
спољни изглед подсећа на старе српске куће.
У потпуности је обновљена 1998. године када је било и велико освећење. Међутим, у великом земљотресу
2010. године црква је прилично оштећена.
Црква Покрова Песвете
Галерија Богородице
Место Бресница
Општина Чачак
Време 1823.
настанка
културе
vodkraljevo.rs)
Види још
▪ Црква Светог апостола и јеванђелисте Марка у Бресници
Извори
1. „Neobična crkva u Čačku: Crkva bez kupole” (https://www.ozonpress.net/zivotni-stil/neobicna-crkva-u-cacku-crkva-bez-kupole/). Ozon Press.
▪ „Архијерејско намесништво љубићко” (http://eparhija-zicka.rs/arhijerejsko-namesnistvo-ljubicko/). Епархија жичка. Приступљено 8. 11. 2019.
▪ РТС/Цркве брвнаре у Србији: Цветке и Врба (http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/22/RTS+Satelit/1444413/Crkve+brvnare+u+Srbiji%3A+Cvetke+
i+Vrba+.html)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Покрова_Пресвете_Богородице_у_Бресници&oldid=25928701”
▪
Црква Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву
Црква Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву, налази се на углу улица Војводе Мишића и Др
Пантића, грађена је у периоду од 1836. до 1856. године. Представља непокретно културно добро као Црква Покрова Пресвете
споменик културе од великог значаја.[1] Богородице
Историја цркве
Први документ из историје градње данашње ваљевске цркве, посвећене Покрову Пресвете Богородице,
јесте писмо кнеза Милоша бр.1828 од 1/13. јула 1832. године, упућено Суду ваљевске нахије. Одговарајући
на молбу Ваљеваца, Кнез Милош Обреновић је не само дозволио, већ заповедио Обшчеству ваљевском „да
се постара што пре нову цркву, приличне величине Ваљеву начинити.... јер се у старој ваљевској цркви
богослужења не могу обављати...”. Кнез одређује и локацију новог храма, опредељујући је на месту „где
је пре црква преко Колубаре била...”. Радови на градњи цркве су почели 13/25. априла 1836. године.
Понела је име капеле која се налазила уз ваљевски двор Јеврема Обреновића, тадашњег обор-кнеза
Ваљевске и Шабачке нахије. У реализацију су били укључени тада најпознатији мајстори као што су Коста
Димовић, Димитрије Сотировић, Теодор Теодоровић.
Црква је издужене основе, са источним делом решеним као триконхос, док се на западу уздиже висок Богородице, Ваљево
звоник, који је, као и други делови грађевине решен у стилу клацизма, са декоративним елементима у
облику слепих аркада, пиластара, лазена хоризонталног венца. Кров је двоводни са лимом као
покривачем. Место Ваљево
У унутрашњости храма је доминантан високи иконостас из 1865. године, реализован у духу класицизма, са
иконама које је насликао Никола Марковић, познати српски сликар друге половине 19. века. Генерална Време 1836-1856
рестаурација цркве започета је у мају 2008. године и трајала је до октобра 2009. године. Надзор на обнови настанка
је био Завод за заштиту споменика културе Ваљево. Тип културног Споменик
Галерија великог значаја
културе
rs/)
Види још
Референце
Црква Покрова Пресвете Богородице у Вреоцима
Црква Покрова Пресвете Богородице у Вреоцима, насељеном месту на територији Градске
општине Лазаревац и припада Епархији шумадијској Српске православне цркве.
Богородице у Вреоцима
Црква у Вреоцима посвећена је Покрову Пресвете Богородице.
Саграђена 1872. године, 20m западно од цркве брвнаре. Конципирана је као једноброда грађевина са
петостраном олтарском апсидом и бочним полукружним певницама (споља петостраним). На
западном делу налази се припрата изнад које се уздиже четвртасти звоник, завршен осмоугаоним
кубетом.[1]
Црква је споља и изнутра омалтерисана. Фасаде су оживљене плитким нишама и пиластрима, између
којих се појављују фризови слепих аркадица. Унутрашњи зидови су у новије време делимично
живописани, а иконостас са иконама академског сликара Настаса Стефановића потиче из времена
изградње цркве. Општим архитектонским изгледом, ова црква представља пример романтичарске
архитектуре из друге половине 19. века.
Због ширења површинског копа рудника Колубара планирана је њена селидба као и цркве брвнаре, са
којом дели заједничку порту.[2]
У близини се налази Запис храст код цркве (Вреоци).
Галерија
Тип црква
црква
Локација
Место Вреоци, Лазаревац
Извори
1. Извод из Плана генералне регулације за насеље Вреоци - страна 27
2. „Црква-брвнара коју су верници носили са собом” (http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/501/zanimljivosti/2743599/crkva-brvnara-koju-su-v
ernici-nosili-sa-sobom.html). РТС. Приступљено 27. 9. 2019.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Покрова_Пресвете_Богородице_у_Вреоцима&oldid=25406959”
▪
Црква Покрова Пресвете Богородице у Гредетину
Црква Покрова Пресвете Богородице у Гредетину, насељеном месту на територији општине
Алексинац, припада Епархији нишкој Српске православне цркве.[1]
Црква посвећена Покрову Пресвете Богородице подигнута је 1938. године, а освећена 1968. године од
стране епископа нишког Јована Илића. Године 1961. саграђена је звонара, а 1980. године парохијски
дом и у периоду од 2001. до 2007. године нови црквени конак.
Године 2011. започета је обнова цркве. Антиминс је освеђен 1962. године од стране епископа нишког
Јована Илића.
Види још
▪ Манастири и цркве јужне и источне Србије
Извори
1. „ГРЕДЕТИНСКА ПАРОХИЈА. ХРАМОВИ У ПАРОХИЈИ” (https://eparhijaniska.rs/parohije/%D0%B0%D
1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D
0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE-%
D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE/
6343-gredetinska-parohija-hramovi). Алексиначко намесништво. Приступљено 1. 3. 2023. Основни подаци
Јурисдикција Епархија нишка, СПЦ
Спољашње везе Оснивање 1938.
Место Гредетин, Општина
▪ Парохије у саставу Нишке Епархије - Илустрована историја Српске православне цркве (http://srpska-
Алексинац
pravoslavna-crkva.blogspot.rs/2010/09/blog-post_10.html)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Покрова_Пресвете_Богородице_у_Гредетину&oldid=25612918”
▪
Црква Покрова Пресвете Богородице у Јарменовцима
Црква Покрова Пресвете Богородице у Јарменовцима, насељеном месту на територији општине
Топола, налази се на благом узвишењу изнад села, у централном делу порте, недалеко од нове цркве. Стара црква у
Првобитно, ова црквица била је средином 18. века саграђена у оближњој Белановици, али је 1860. године Јарменовцима
приликом градње нове цркве, пренета у Јарменовце.
Црква представља непокретно културно добро као споменик културе, Одлуком СО Топола бр. 281 од 3.
јуна 1994. године. Раније, део иконостаса из 18. века са царским дверима и две престоне иконе у цркви
утврђени су за непокретно културно добро - споменик културе, решењем Завода за заштиту споменика
културе Крагујевац бр. 186/1 од 20. марта 1972. године.[1]
Опис
Црква по својој унутрашњој конструкцији подсећа на тип цркве брвнаре, док њен спољни изглед даје
утисак грађевине са бондручним системом и двоводним кровом благог нагиба, тако да више личи на
профани објекат него на храм. Издужне је основе са тространом апсидом на источном делу. Зидови су
омалтерисани и жуто окречени. Засведена је полуобличастим сводом. Састоји се од мање припрате и
наоса.
Од иконостаса из 18. века очуване су само царске двери и две престоне иконе. На царским дверима
насликане су Благовести, а престоне иконе су са представама Богородице и Христа Пантократора.
Иконописац који је сликао ове иконе био је пореклом Грк што се може видети из потписа који је оставио у Стара црква
доњем левом углу на престоној икони Богородице. Поред потписа мајстора на икони се налази и текст Опште информације
донатора са годином настанка икона која је тешко читљива, али је сигурно да су иконе настале у деветој
Место Јарменовци
деценији 18. века.
Општина Топола
Све иконе рашене су у техници темпере на дасци која је претходно добро грундирана. Иконе су сликане у
класичним традицијама, боје су употребљене чисто, без валера, а позадина и ореоли златни. Иконе су
уједначеног квалитета, припадају истом мајстору и показују његово велико познавање заната и добру Врста Споменик
традицију. споменика културе
Време 1860.
Види још настанка
▪ Списак споменика културе у Шумадијском округу установа за заштиту
Референце културе
1. „Стара црква у Јарменовцима” (http://www.kulturnonasledje.com/stara-crkva-u-jarmenovcima.html). Завод
ww.kulturnonasledje.com/)
за заштиту споменика Културе Крагујевац. Приступљено 19. 3. 2019.
▪ Републички завод за заштиту споменика културе — Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna_kulturna_dobra.php)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Покрова_Пресвете_Богородице_у_Јарменовцима&oldid=25406966”
▪
Црква Покрова Пресвете Богородице у Лозници
Црква Покрова Пресвете Богородице у Лозници, према постојећим записима, подигнута је
1873. године на месту старијег здања, из устаничких времена, о којем нису сачувани готово никакви
релевантни подаци. Црква је седиште Архијеријског намесништва лозничког Епархије шабачке Српске Богородице
православне цркве.[1][2]
Црква је подигнута на месту Лозничког града које је било војничко утврђење у Лозници из доба Вожда
Карађорђа, од којег су до данас очувани остаци бедема и ровова неправилне основе, који су на
југоисточној страни у потпуности уништени. Лознички шанац подигнут је по заповести господар
Јакова Ненадовића марта 1807. године.[3]
При Храму Покрова Пресвете Богородице у Лозници постоје два хора: Црквени хор - свети Роман
Слаткопојац и Дечији хор Свети Сава.
Историјат
Још 1867. године Конзисторија епархија шабачке предложила је да су у Лозници гради нова црква, али
се црквена управа није одмах са тим сложила. Али 1869. године црквена управа је предложила да се
прода један плац за 1.300 дуката, како би дошла до материјалних средстава. План за цркву добијен је
1871. године и одмах је отпочела градња. Наредне године црквена управа тражила зајам од 500 дуката
за грађење цркве. Исте године до одобрен је уговор о подизању иконостаса и одобрен утрошак 150
дуката за сат на звонику.[4]
Трошкове изградње цркве сносили су Варош Лозница са селима Клупци, Плоча, Башчелуци, Основни подаци
Трбушница, Ковиљача и Брасина. Црква је изграђена за време владавине књаза Милана IV
Обреновића у време док је епископ шабачки био Мојсеј Страгарац а парох протојереј Игњат Васић. Статус хришћанска
богомоља
Тип црква
Цркву је подигнута по пројекту архитекте Александра Бугарског, радове је обавио неимар Таса Јурисдикција Српска православна
Наумовић из Шапца, коме је 1873. године преко погодбе исплаћено још 500 дуката цесарских за црква
накнаде радове. Последња рата му је исплаћена тек 1879. године. За градњу цркве употребљен је камен
од остатка манастира Воћњак, са гробља у том селу.
Фасада црква
Фасада се одликује мирним, једноставним фасадама, са узаним и витким прозорима, чија форма Архитектура
наглашава вертикализам грађевине. На цркви постоје три улаза – главни западни и мањи портали са Архитекта Александар Бугарски
јужне и северне стране наоса. До сва три портала води ниско степениште, сва три портала су прилично
Стил Рашки стил
узана и лучно завршена, усечена у масу зида. Над порталима се, са сваке стране, налазе по три висока
прозора, чиме се донекле разбија монотонија пуних маса. Локација
Место Лозница
Простор нартекса, наоса и поткуполни простор споља су покривени двосливним кровом једнаке висине. У силуети цркве доминира високи,
витки звоник (висина 35 м) на полигоналном постољу и полигоналног облика, а завршен у виду кришкасте куполе са лантерном (и сама
форма звоника, и лантерна на врху, јасно упућују на ренесансну и барокну архитектуру као на узоре за ово решење).
Унутрашњост цркве
Црква је једноставна грађевина са једнобродном основом са бочним певницама, троделном олтарском апсидом и мањим параклисима
дозиданим са обе стране припрате, под утицајем рашког стила. Користећи, дакле, подужну, једнобродну основу, Бугарски је задржао
традиционалну поделу ентеријера на нартекс, наос, поткуполни простор и олтарску апсиду. Дужина грађевине од западног улаза до
завршетка олтарске апсиде, укључујући и спољашњи зид, износи 29,45 м, а ширина 18,40 м, у певницама 20,50 м (рачунајући спољашње
зидове); дубина самог олтара износи 6 м, а висина цркве, у средишњем делу, 13,40 м; највиша тачка олтара износи 12,6 м. У односу на наос,
ниво пода у припрати уздигнут је за 15 цм, колико су уздигнути и солеја и олтарски простор.
Изнад нартекса се, на спрату, налази галерија, отворена према наосу. Она се данас користи као простор за хор. Поткуполни простор
представља интересантно решење, будући да су, поред средишње, главне куполе, постављене и две мање, по једна изнад сваке певнице.
Иконостас
Иконостас је почео да се гради исте године и кад црква. За осликавање иконостаса ангажован је један од најтраженијих и најуспешнијих
представника нашег црквеног сликарства 19. века, Никола Марковић, пореклом из Пожаревца. Чине га три зоне, повезане витким,
удвојеним стубовима, дискретно обавијеним стилизованим лишћем, са укупно двадесет седам икона.
Види још
▪ Лознички град
Извори
1. „Црква Покрова Пресвете Богородице” (https://web.archive.org/web/20171026001708/http://www.loznica.rs/OpstinaLoznica-Crkva-Pokrova-Pre
Црква Покрова Пресвете Богородице у Миоковцима
Црква Покрова Пресвете Богородице у Миоковцима, насељеном месту на територији града Чачка,
припада Епархији жичкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као Црква Покрова Пресвете
споменик културе.[1] Богородице
Данашња црква подигнута је 1890. године на месту старије цркве брвнаре, коју је подигла 1815. године
кнегиња Љубица у част победе српске војске на Љубићу. Освештана је 1939. године од стране тадашњег
епископа жичког Николаја Велимировића.
По подизању данашљег храма црква брвнара је пренесена у суседно село Горња Горевница.
Галерија
Место Миоковци
Општина Чачак
Време 1890.
настанка
Види још vodkraljevo.rs)

Референце
1. „Архијерејско намесништво љубићко” (http://eparhija-zicka.rs/arhijerejsko-namesnistvo-ljubicko/). Епархија жичка. Приступљено 3. 9. 2019.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Покрова_Пресвете_Богородице_у_Миоковцима&oldid=25928700”
▪
Црква Покрова Пресвете Богородице у Радљеву
Црква Покрова Пресвете Богородице у Радљеву, насељеном месту на територији општине Уб,
подигнута је 1873. године, на месту старије цркве брвнаре. Црква припада Епархији ваљевској Српске
православне цркве. Богородице
Црква брвнара саграђена је 1826. године, а као ктитор се спомиње Јован Ишић из Радљева који је
цркви поклонио и земљиште за порту. Земљиште које је Јован Ишић поклонио за грађење цркве, било
је под шумом. Крчењем простора на коме ће се градити црква, поклоњена је и грађа. На горњем јужном
делу порте налазило се неколико храстова, од којих је преостао само један храст. Поред цркве подигнут
је дрвени звоник. Звоно је набавио и цркви поклонио Димитрије М. Кедић и угравирао име оца
Милића Кедића.
Градња данашње цркве је завршена 1873. године, док је иконостас, дело је сликара В. Марковића и И.
Павловића, урађен 1893. године. У току двадесетог века рађено је више санационих захвата. Због појаве
напрслина у подужним зидовима, морали су бити урађени армирано бетонски серклажи испод
кровних венчаница, а серклажи су повезивани хоризонталним челичним шипкама, затегама и стегама.
Земљотрес 1998. године изазвао је напрслине на спојевима подужних зидова главног црквеног брода
са зидовима црквеног торња. Зато је извршено ојачање конструкције торња, уграђивањем ојачања Црква Покрова Пресвете Богородице
укрштеним челичним дијагоналама. Такође је обновљен кровни покривач.[1] У цркви су постављене
мермерне плоче са именима страдалих учесника Првог светског рата. Основни подаци
У порти, око цркве налазе се гробови свештеника, као и других значајних људи. православна
богомоља
Галерија Тип црква
црква
Епархија Епархија ваљевска
црква
Локација
Место Радљево, општина
Види још Уб
▪ Епархија ваљевска
Извори
1. „Санација и обнова цркви и манастира” (http://www.vaza.co.rs/index.php?option=com_content&view=category&layout=blog&id=53&Itemid=20
7). Завод за заштиту споменика културе Ваљево. Приступљено 18. 10. 2017.
▪ Званична презентација (https://sites.google.com/site/crkvapokrovapresvetebogorodice/home)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Покрова_Пресвете_Богородице_у_Радљеву&oldid=25406979”
▪
Црква Покрова Пресвете Богородице у Растишту
Црква Покрова Пресвете Богородице у Растишту, насељеном месту на територији општине
Бајина Башта, на обронцима планине Таре и у оквиру НП Тара, припада Епархији жичкој Српске
Црква је подигнута 1994. године у близини остатака урушеног храма Св. Покрова Богородичиног,
пошто иницијатива из 1990. године о подизању овог храма није успела. Изградњу нове цркве су
помогли мештани и предузећа из Бајине Баште. Иконостасна конструкција дело је уметника из
Растишта Радивоја Андрића, иконе је сликао Драгомир Марунић, академски сликар из Београда.
Види још
▪ Стара црква у Растишту Основни подаци
Референце православна
богомоља
Тип црква
Литература Јурисдикција Српска православна
црква
▪ Лексикон националних паркова Србије - ТАРА. Београд: ЈП Службени гласник; ЈП Национални парк
Тара;ГИ "Јован Цвијић"-САНУ. 2015. стр. 291. ISBN 978-86-519-1899-8. Епархија Епархија жичка
црква
Спољашње везе Посвећен Покрову Пресвете
▪ „Намесништво Ужичко” (http://eparhija-zicka.rs/arhijerejsko-namesnistvo-uzicko/). Епархија жичка. Богородице
Приступљено 13. фебруар 2017. Локација
Место Растиште, Бајина
Башта
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Покрова_Пресвете_Богородице_у_Растишту&oldid=25527552”
▪
Црква преноса моштију Светог Николаја у Касидолу
Црква преноса моштију Светог Николаја у Касидолу, насељеном месту на територији града
Пожаревца, припада Епархији браничевској Српске православне цркве.
Црква преноса моштију
Светог Николаја
Галерија
Види још Место Касидол, Град
Пожаревац
Извори
▪ Медији везани за чланак Црква преноса моштију Светог Николаја у Касидолу на Викимедијиној остави
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_преноса_моштију_Светог_Николаја_у_Касидолу&oldid=25889248”
Епархија браничевска је
▪ епархија Српске
православне цркве, са
седиштем у Пожаревцу, где
се налази и Саборна црква
епархије.
Црква Преноса моштију Светог Николаја у Причевићу
Црква Преноса моштију Светог Николаја у Причевићу, насељеном месту на територији града
Ваљева, подигнута је почетком тридесетих година 19. века, припада Епархији ваљевској Српске Црква Преноса моштију
православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе.[1][2] Светог Николаја
Историја
Путујући по Србији Јоаким Вујић је 1827. год. посетио и село Причевић код Ваљева где је затекао цркву
брвнару описавши је: "Ова церква весма оскудна и сирота, от дрва начињена, пак лежи измежду
високи, шумни планина на једном потоку, код једног источника. Храм церкви јест свјати отац
Николај". Даље каже да је од старих књига нашао један требник (наводи и подужи запис из њега), али не
помиње ништа више од црквених сасуда или икона. Садашња црква подигнута је поред потока и пута,
јужније од места где је била брвнара, на једином равном простору између брда која окружују храм (место
где се налазила стара црква брвнара обележено је великим металним крстом). Храм је посвећен преносу
моштију св. Николаја Мирликијског (вероватно је и стара црква славила исту славу).
Овде је од 1928. до 1932. свештеник био Рус Михаил Колодчук (1873-1942).[3]
Црква посвећена Преносу моштију Светог Николаја, подигнута је на месту старије грађевине-цркве Црква Преноса моштију Светог
брвнаре. Цркви је 1957. године дозидана припрата, са звоником, који се степенасто сужава према врху. Николаја
Иконостасна преграда не припада времену градње.
То је једнобродна грађевина издужене основе, без куполе, са полукружним певницама и олтарском Место Причевић
апсидом. Главна грађевина је подељена на четири травеја складним пиластрима који уједно носе Општина Ваљево
полуобличасти свод, ојачан луцима који се такође ослањају на пиластре. Између себе пиластри су спојени
заобљеним луцима. На тај начин подужни зидови су растерећени ношења кровне конструкције, јер се Држава Србија
скоро цела тежина свода преко лукова преноси на пиластре. У горњим зонама грађевине сводна Време Прва половина
конструкција је ојачана металним затегама. Под у цркви решен је на два начина: у средишњем делу је од настанка 19. века
дасака, а олтар, простор непосредно испред иконостаса, као и припрата су поплочни, непримерено,
керамичким плочицама. Њихове коте су нешто испод коте дашчаног пода.
Године 1957, храму јо дозидана припрата са звоником у врху. Својим изгледом она се складно уклопила у Надлежна Завод за
постојећу грађевину, незнатно је издуживши. Гледано изнутра припрата се још боље уклопила у установа за заштиту
постојећи простор. Изнад припрате налази се галерија до које воде спиралне степенице из мање заштиту споменика
просторије која је до самих улазних врата са северне стране (иста просторија налази се и са јужне стране). културе
Грађевина споља нема профилисане декорације, осим низа кратких лазена спојених луцима плитко
изведених у малтеру у горњим површинама фасада, изузев на западној. Унутрашњи простор осветљен је www.vaza.co.rs (http://www.vaza.co.
мањим једноставним лучно засведеним прозорским отворима: на северној и јужној страни има их по три, rs/)
док је на певницама и олтарској апсиди по један. Три мања кружна отвора налазе се на јужној, северној и
западној фасади. Храм има два портала; главни - западни и споредни - јужни који су истог облика (лучно засведени). Западна фасада се
завршава лучним забатом изнад кога се уздиже звоник квадратне основе. Звоник се степенасто сужава ка врху да би се завршио у облику
плитке калоте.
На звонику су на четири стране постављене по две бифоре. Кров је двоводан са бибер црепом као прекривачем (звоник је прекривен
лимом). Црква у Причевићу грађена је чврстим материјалом: грубо тесаним каменом, заливеним кречним малтером. Темељи грађевине су
јако дубоки (на југу је откопана сонда где је измерен дубина темеља од око 1,2 до 1,5 м. док су са северне нешто плићи) Грађевина је
малтерисана у равно (изнутра и споља). Споља је окречена у бело такозваном "прсканом фасадом", а унутрашњи зидови су вишебојни.
У храму је иконостасна преграда са иконама који нису из времена градње храма. Натпис у врху преграде говори да је иконостас постављен
1955. године од стране Раје и Стане Ђорђевић из села Балиновића. Иконе су рад сликара који није био школован па његове иконе немају
већу уметничку вредност. Сликар је оставио своје иницијале " И. М. и годину сликања 1955. на три иконе: св. архиђакон Стефан, св. Никола
и Богородица са Христом.
Галерија
Црква Преноса моштију Светог Николе „Велика-Доња”
Црква Преноса моштију Светог Николе „Велика-Доња” се налази у месту Долово, у општини
Панчево. Подигнута је 1811. године, налази се под заштитом је Републике Србије као споменик културе од Црква Преноса моштију
великог значаја.[1] Светог Николе „Велика-
Доња”
Црква је изграђена у центру Долова као барокна грађевина једнобродне издужене основе. Полукружни
олтарски простор од наоса раздваја иконостас изведен у класицистичко-бидермајрском маниру. Сликану
декорацију за богато изрезбарени иконостас старе доловске цркве извео је 1850. године Јован Поповић.
Према подацима из летописа, живопис олтара и наоса велике доловачке цркве је рад непознатог
немачког сликара. Избор сцена у олтару наводи да се ради о лутерану. Пространи наос је одвојен
масивним зидом са три полукружна отвора од припрате са хором. Западним прочељем доминира високи
звоник, надвишен уском лименом капом. Фасадна декорација чистих линија и пречишћених облика,
најбогатија на западној страни, наглашене је вертикалне поделе.
Конзерваторски радови су изведени 1962, а током 2006. године радови на западном прочељу са звоником.
Види још
▪ Црква Преноса моштију Светог Николе „Мала-Горња” Црква Преноса моштију Светог
Николе
Референце Опште информације

Место Долово
1. „Црква Преноса моштију Светог Николе „Велика-Доња” ” (https://web.archive.org/web/20200707162538/ht (Панчево)
tps://www.zzskpancevo.org/spomenici-kulture/crkva-prenosa-mostiju-svetog-nikole-velika-donja/). Завод за
заштиту споменика културе у Панчеву. Архивирано из оригинала (https://www.zzskpancevo.org/spome Општина Панчево
nici-kulture/crkva-prenosa-mostiju-svetog-nikole-velika-donja/) 07. 07. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2020. Држава Србија
Време 1811.
Спољашње везе настанка
▪ „Српска православна цркба Пренос моштију Св. Николе "Велидоња" — Споменици културе у Србији” добра културе од
(http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1154). САНУ (на језику: српски).
▪ Списак споменика културе од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-dobra-
od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html) Надлежна Завод за
_kulturna_dobra.php) заштиту споменика
културе
zzskpancevo.org/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Преноса_моштију_Светог_Николе_„Велика-Доња”&oldid=25883560”
▪
Црква Преноса моштију Светог Николе „Мала-Горња”
Црква Преноса моштију Светог Николе „Мала-Горња” се налази у месту Долову у општини
Панчево, подигнута је 1888. године и убраја се у заштићена непокретна културна добра као споменик Црква Преноса моштију
културе од великог значаја. Светог Николе „Мала-
Горња”
Црква је изграђена као неокласицистичка грађевина мањих димензија, на месту старије цркве из 1765.
године која је срушена 1877. године. Мирна и отмена фасадна декорација, са полукружним слепим
нишама и низом аркада на конзолама, ствара утисак старе ренесансне палате. Подједнако је обраћена
пажња на вертикалну и хоризонталну поделу архитектонске пластике. Западно прочеље је надвишено
звоником на коме је, са изузетком барокно-рокајних линија кровног венца, поновљена неокласицистичка
декорација.
Иконостас је изграђен према пројекту Драгише Милутиновића, за који је сликану декорацију извео 1901.
године Паја Јовановић. То је једна од ретких религиозних целина у Јовановићевом опусу. Претпоставља
се да су зидне слике у олтару и наосу рад неког од ученика Јосифа Гојгнера. Црква Преноса моштију Светог
Николе
Конзерваторски радови су извођени 1968. и 1972. године а током 2006. године урађена је реконструкција
фасаде. Опште информације
Место Долово
Види још (Панчево)
Општина Панчево
Време 1888.
▪ Црква Преноса моштију Светог Николе „Велика-Доња”
настанка
Референце добра културе од
Спољашње везе Надлежна Завод за
▪ „Српска православна цркба Пренос моштију Св. Николе "Маладоња" — Споменици културе у Србији” заштиту споменика
(http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1153). САНУ (на језику: српски). културе
▪ Списак споменика културе од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-dobra-
od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html)
zzskpancevo.org/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Преноса_моштију_Светог_Николе_„Мала-Горња”&oldid=25883561”
▪
Црква Преноса моштију Светог Николе у Бачком
Петровом Селу
Црква Преноса моштију Светог Николе у Бачком Петровом Селу, месту у општини Бечеј, је
подигнута у периоду од 1777. до 1780. године и налази се на списку заштићених културних добара као Црква Преноса моштију
споменик културе од великог значаја. Светог Николе у Бачком
Петровом Селу
Црква је подигнута на месту старијег храма који се помиње почетком 17. века, која по архитектури не
заостаје од других верских објеката у Војводини. Иконостас носи готово шездесет икона распоређених у
неколико зона: низ престоних икона са представама у соклу и бочним и царским дверима, ред
празничних и ред икона са фигурама апостола, као и крст са Распећем уоквирен сценама Страдања. Рад је
познатог сликара Теодора Илића Чешљара, једног од најзначајнијих представника српског рококоа и
представља последње његово остварење. Познатог сликара је затекла смрт током рада у Бачком Петровом
Селу 1793. године. Посао је окончао Чешљарев сарадник Димитрије Лазаревић.
Иконостас је касније пресликаван и обнављан у више наврата, а током конзерваторских радова 1965. и
1966. године очишћен од познијих интервенција.
Види још
▪ Списак споменика културе у Јужнобачком округу
Референце Црква Преноса моштију Светог

Николе
Спољашње везе Место Бачко Петрово
▪ „Црква Преноса моштију Св. Николе — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.a Село
c.rs/spomenik.php?id=495). САНУ (на језику: српски). Општина Бечеј
▪ ПЗЗЗСК/Непокретна културна добра од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kultu Држава Србија
rna-dobra-od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html)
Време 1780.
настанка
▪ Непокретна културна добра (https://web.archive.org/web/20120319095301/http://www.heritage-db.org/eng/ Тип Споменик културе
nkd/lista) културног од великог значаја
▪ Листа споменика (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list.php) добра
културе
www.pzzzsk.rs (http://www.pzzzsk.r
s/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Преноса_моштију_Светог_Николе_у_Бачком_Петровом_Селу&oldid=25556788”
▪
Црква Преноса моштију Светог Николе у Делиблату
Црква Преноса моштију Светог Николе у Делиблату припада Епархији банатској српске
православне цркве. Подигнута је у 18. веку и представља непокретно културно добро као споменик Црква Преноса моштију
културе од великог значаја. Светог Николе у
Делиблату
Црква у Делиблату посвећена Преносу моштију Светог Николе, саграђена је у време Војне границе у
Банату, на брежуљку са кога доминира селом. Градња делиблатске богомоље је трајала 1778-1779. године.
Храм је једноставна, типизирана грађевина, обновљена у барокном стилу, са невеликим торњем на
западној страни, чији је иконостас 1778. (или 1788?)[1] године осликао Јаков Орфелин који је, уз Теодора
Крачуна, наш најзначајнији представник барока у сликарству, што иконостасу ове цркве даје посебну
вредност.
Најуспелије иконе у цркви припадају циклусу Мука Христових, док престоне иконе понављају решења са
иконостаса из Саборне цркве у Сремским Карловцима. У цркви се чува и „Христов гроб“, рад сликара Црква Преноса моштију Светог
Живка Петровића из Руме и дрворезбара Михаила Костића из Великог Бечкерека из 1861. године. На Николе
стубовима у припрати храма налазе се иконе Христа и Богородице које стилски припадају ранобарокном
периоду. Оне су могле украшавати иконостас старије цркве. Зидно сликарство је дело руку сликара Опште информације
Дејановића из 1906. године.[2] Место Делиблато
Општина Ковин
Види још Држава Србија
настанка
▪ Три надгробна споменика у порти српске православне цркве у Делиблату
Референце Надлежна Завод за
1. Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001. године
2. Милош Поповић, наведено дело
културе
Спољашње везе zzskpancevo.org/)
▪ „Српска православна црва Преношење моштију Св. Николе — Споменици културе у Србији” (http://spo
menicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1107). САНУ (на језику: српски).
▪ Списак споменика културе од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-dobra-od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Преноса_моштију_Светог_Николе_у_Делиблату&oldid=25406997”
▪
Црква Преноса моштију Светог оца Николаја у
Мачванској Митровици
Црква Преноса моштију св. оца Николаја у Мачванској Митровици припада Епархији шабачкој
Српске православне цркве.
Црква Преноса моштију св.
оца Николаја
Црква је подигнута у периоду од 1936. до 1939. године и задужбина је Николе П. Марковића, трговца,
родом из Мачванске Митровице.[1] Храм је 22. маја 1939. године осветио Епископ Симеон Станковић.
Галерија
богомоља
Тип црква
црква
Оснивање 1936-1939.
Оснивач Никола П. Марковић
Локација
Место Мачванска
Митровица
Референце
1. "Политика", 15. мај 1939, стр. 11 (https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1939/05/15?pageIndex=00011)
▪ Медији везани за чланак Црква Преноса моштију Светог оца Николаја у Мачванској Митровици на Викимедијиној остави
▪ Епархија шабачка/Архијеријско намесништво мачванско (https://web.archive.org/web/20160916172900/http://www.eparhija-sabacka.com/rs/a
rhijerejsko-namesnistvo-macvansko)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Преноса_моштију_Светог_оца_Николаја_у_Мачванској_Митровици&oldid=25941028”
▪
Црква Преноса моштију Светог оца Николаја у Штитару
Црква Преноса моштију св. оца Николаја у Штитару, насељеном месту на територији града
Шапца припада Епархији шабачкој Српске православне цркве.
Црква Преноса моштију св.
оца Николаја
Црква је грађена 1990. године.
Галерија
богомоља
Тип црква
црква
црква
Локација
Место Штитар, Шабац
Извори
Црква Преображења Господњег у Братљеву
Црква Преображења Господњег у Братљеву, насељеном месту на територији општине Ивањица,
припада Епархији жичкој Српске православне цркве.
Црква Преображења
Господњег
Нема поузданих података о настанку и историјату храма.
Извори
▪ Епархија жичка/Архијерејско намесништво моравичко (http://eparhija-zicka.rs/arhijerejsko-namesnistvo
-moravicko/)
Црква Преображења Господњег у

Братљеву
богомоља
Тип црква
црква
црква
Посвећен Преображењу
Господњем
Локација
Место Братљево
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Преображења_Господњег_у_Братљеву&oldid=25407001”
▪
Црква Преображења Господњег у Будисавцима
Црква Преображења Господњег у Будисавцима је црква манастира Будисавци, у истоименом
насељу, на територији општине Клина, на Косову и Метохији. Црква представља непокретно културно Црква Преображења
добро као споменик културе од изузетног значаја. Господњег у
Будисавцима
Манастирска црква је подигнута у 14. веку, посвећена је Христовом Преображењу. Није познато да ли се
ради о властеоској задужбини или се на основу делимично очуваног натписа на каменој плочи уграђеној
на источној страни апсиде ктиторство може приписати краљу Милутину. Предање везује овај храм за
сестру краља Стефана Дечанског.
Манастирска црква Преображења
Господњег
Грађевина је складних пропорција, основе у виду равнокраког уписаног крста са споља тространом
апсидом, куполом и припратом која је првобитно била нижа од постојеће из 19. века. Зидање је изведено Опште информације
алтернацијом камена и опеке која је на појединим партијама декоративно ређана. Место Будисавци
Оригинални живопис је у потпуности уништен, црква је делимично била срушена, те је велику обнову Општина Клина
манастир доживео 1568. године под патријархом Макаријем. Из тог времена потичу фреске које одликује Држава Србија
сигуран цртеж и богат колорит, а представа ктитора Макарија свакако спада међу најлепше портрете
Врста манастирска црква
српског сликарства 16. века.
споменика
Као метоху манастира Пећке патријаршије, у Будисавцима су током наредних векова вршене разне Време 14. век
интервенције, како на цркви тако и на осталим манастирским здањима. Посебну вредност ризнице настанка
представља икона храмовне славе која се датује у крај 14. и почетак 15. века.
Види још добра значаја
▪ Списак споменика културе у Пећком округу Надлежна Покрајински завод

▪ Будисавци
Косова и Метохије
▪ Манастир Будисавци
Извори
▪ „Црква Преображења Христовог — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=126). САНУ (на
▪ Budisavci Metochion (http://www.kosovo.net/ebudisavci.html) Архивирано (https://web.archive.org/web/20160303174252/http://www.kosovo.net/
ebudisavci.html) на сајту Wayback Machine (3. март 2016) (језик: енглески)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Преображења_Господњег_у_Будисавцима&oldid=25962929”
▪
Црква Преображења Господњег у Љубовији
Црква Преображења Господњег у Љубовији припада Епархији шабачкој Српске православне
цркве. Градња је започета 8. септембра 1932. године, а храм је у потпуности завршен 1940. године.
Освећење темеља обављено је на Малу Госпојину (21. септембра) од стране епископа шабачко- Господњег
ваљевског г. др Симеона (Станковића).
Галерија
богомоља
Тип црква
Види још црква
Литература Оснивач Српска православна

црква
▪ „Историјат: Храм Преображења Господњег у Љубовији” (https://web.archive.org/web/20140907010829 Посвећен Преображењу
/http://crkvaljubovija.org/istorijat/). Архивирано из оригинала (http://crkvaljubovija.org/istorijat) 07. 09. Господњем
2014. г. Приступљено 6. 9. 2014.
Локација
Место Љубовија
▪ Храм Преображења Господњег у Љубовији - званична презентација (http://crkvaljubovija.org/)
Архивирано (https://web.archive.org/web/20140906201525/http://crkvaljubovija.org/) на сајту Wayback Machine (6. септембар 2014)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Преображења_Господњег_у_Љубовији&oldid=25407004”
▪
Црква Преображења Господњег у Љуптену
Црква Преображења Господњег у Љуптену, насељеном месту на територији општине Алексинац,
припада Епархији нишкој Српске православне цркве.[1][2]
Господњег
Црква посвећена Преображењу Господњем је освећен 1996. године.
Види још
Извори
1. „ЧУКУРОВАЧКА ПАРОХИЈА. ХРАМОВИ У ПАРОХИЈИ” (https://eparhijaniska.rs/parohije/%D0%B0%D
1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D Основни подаци
6368-%C4%8Dukurova%C4%8Dka-parohija-hramovi). Епархија нишка. Приступљено 26. 2. 2023. Оснивање 1996.
2. „Храмови у Православној Епархији нишкој посвећени празнику Преображења Господњег” (http://radi Место Љуптен, Општина
oglas.rs/Newsview.asp?ID=7779). Радио Глас. Приступљено 26. 2. 2023. Алексинац
▪ Парохије у саставу Нишке Епархије - Илустрована историја Српске православне цркве (http://srpska-pravoslavna-crkva.blogspot.rs/2010/09
/blog-post_10.html)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Преображења_Господњег_у_Љуптену&oldid=25607117”
▪
Црква Преображења Господњег у Пролом Бањи
Црква Преображења Господњег у Пролом Бањи налази се на видиковцу преко пута,са друге
стране Проломске реке, у односу на хотел Радан и изграђена је 2013. године уз благослов Патријарха
српске православнне цркве Иринеја.[1] До ње се долази преко лучног моста дужине 56 метара.[2] Господњег у Пролом Бањи
Црква Преображења Господњег

(2018.г.)
Црква и звоник 2023.године Оснивање 2013.
Место Пролом, Србија
Патријарх српски Иринеј освештао је темеље ове цркве, посвећене Преображењу Господњем. Градња цркве почела је 2010. године, а 2013.
године саграђен је мост преко Проломске реке, који је назван “Мост Патријарха Иринеја”. 2014. године завршено је осликавање цркве, која
је осликана у складу са византијском иконографијом.
Црква има три сенице као што се проповеда у Библији. [3]
Сенице Цркве преображења господњег
Унутрашњост цркве
Олтар Наос Купола са свећњаком
"Мост Патријарха Иринеја" преко Проломске реке

Црква Преображења Господњег у Шапинама
Црква Преображења Господњег у Шапинама, месту у општини Мало Црниће, подигнута је
средином 19. века и као непокретно културно добро има статус споменика културе.[1] Црква Преображења
Господњег
Године 2002. поред ове цркве подигнут је нови храм истог посвећења.
Црква је у основи једнобродна грађевина, са олтарском апсидом на истоку, мањим бочним певничким
апсидама и звоником на западу. Просторно је подељена на олтар, наос и припрату. Грађена је у Оригиналан изглед цркве
бондручној конструкцији са испуном од блата, ћерпича и комадића црепа, малтерисана и окречена у бело.
Фасаде су равне, без употребе архитектонске декорације осим у виду кровног венца.
Место Шапине
Општина Мало Црниће
Иконостас
Дрвени иконостас војвођанског типа са тридесет и четири иконе распоређене у три зоне на коме су иконе Време средина 19. века
настале у периоду од 1868. до 1871. године, рад су Ивана Марковића сликара из Пожаревца, о чему настанка
сведоче приложнички записи. Црква поседује и вредне примере икона, богослужбених књига и сасуда.
културног
Икона Богородице са малим Христом добра
Изузетно вредно дело представља икона Богородице са малим Христом из 1767. године, рад зографа са
југа, изведена техником темпера на дрвету, која је првобитно 1969. године утврђена за споменик културе.
Услед оштећења насталих од инсеката, на иницијативу свештеника Драгана Петровића, ангажован је Смедерево
Радиша Жикић, рестауратор који је ове послове радио у најпознатијим српским манастирима. После
осам месеци обнове, икона је враћена и тада су откривене и бројне занимљивости. На њој је натпис на Црква Преображења
грчком језику и податак да је 1806. године дата некоме на поклон. Провером, откривено је да је њен Господњег у Шапинама
аутор извесни Ставрос који је 1751. године имао иконописачку радионицу у Београду и да је радио
иконе за села са територије Пожаревца. Највероватније да је икона припадала селу Смољинац и да је
поклоњена Шапину, непосредно по изградњи цркве.
У знак сећања на пале ратнике овог краја у ратовима за ослобођење Србије 1912-1918. године, у порти је
1921. године подигнут споменик у виду обелиска од белог венчачког мермера.
Галерија
Место Шапине, Мало
Црниће
Црква Преображења у Криваји (Шабац)
Црква Преображења у Криваји, месту на територији града Шапца, налази се на списку непокретних
културних добара, као споменик културе од великог значаја.[1] Црква Преображења у
Криваји
Историја
У атару села Криваја, у подножју планине Цера, подигнута је црква Преображења, која је до почетка 18.
века била црква манастира Криваје, познатог као Кривојник и Добриње у изворима из 16. века. Свој
данашњи изглед црква добија 1790. године када се врше обимни радови на њој захваљујући ктиторству
виђених људи овог краја, између којих се издваја оберкнез Ранко Лазаревић, заједно са још тројицом
угледних домаћина и игуманима манастира Радовашнице, Каоне, Чокешине и Петковице. Као главни
мајстор ангажован је Михаило Петровић, који се потписао на часној трпези.[2] Црква Преображења Господњег
Опис Место Криваја
Општина Шабац
Црква има триконхалну основу са пространом олтарском апсидом, припратом и карактеристичним
полукружним дрвеним тремом на западној страни који је накнадно придодат. Три куполе доминирају Држава Србија
споља: централна и две бочне које се налазе изнад певничких апсида. Спољашњи зидови су једностано Време 15. век
малтерисани, без украса, окречени у бело. Поред дрвеног трема, који је неоспорно ремек дело народног настанка
неимара, пажњу привлаче и два портала на западној страни грађевине (један који води у трем а други у
главну грађевину), дело истих мајстора који су трем реализовали. Фасаде су једноставне, окречене, без
декоративне пластике. Сликану декорацију је извела група сликара око Хаџи Рувима и Петра Молера.
У току 1978. године обављени су конзерваторски радови на крову, фасадама и трему цркве као и уређење Надлежна Завод за
порте. установа за заштиту
културе
rs/)
Спомен плоча на западном

зиду
Види још
Референце
1. Споменик културе (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=948)
2. „Црква Преображења, Криваја” (https://web.archive.org/web/20131022192744/http://www.zaprokul.org.rs/lkp/sabac/crkva_preobraenja_krivaja.
html). Архивирано из оригинала (http://www.zaprokul.org.rs/lkp/sabac/crkva_preobraenja_krivaja.html) 22. 10. 2013. г. Приступљено
21. 10. 2013.
Црква Преображења Христовог у Доњој Белој Реци
Црква Преображења Христовог се налази у Доњој Белој Реци, насељеном месту на територији
општине Нова Варош и припада Епархији милешевској Српске православне цркве. По народном
предању, црква потиче још из доба Немањића, односно из прве половине 12. века и то њена данашња Христовог
апсида и наос.
Црква посвећена Преображењу Христовом, смештена је на десној обали белоречког потока, на улазу у
клисуру пуну пећина, могла би се повезати са стаништима монаха пустиножитеља- исихаста позног
средњег века. Без поузданих извора о оснивању, сачувани помени говоре о обнови цркве с почетка 17.
века, а натпис са царских двери из 1817. године казује да их је осликао Симеон Лазовић са сином
Алексијем. Данашњи изглед црква је стекла доградњом припрате 1952. године, као и обновом с краја
20. века.[1] Основни подаци
Опис цркве православна
богомоља
Црква је саграђена као једнобродна, каменом зидана грађевина са двосливним кровом била је
Тип црква
покривена шиндром, која је 1953. године замењена црепом, а приликом обнове крајем 20. века, цреп је
замењен лименом покривком. Црква је засведена бачвастим сводом, а под је поплочан каменом. Јурисдикција Српска православна
Централни део надвишен је октогоналном куполом, хармоничних пропорција, са малим прозорским црква
отворима, на коцкастом постољу. Некада су се на северној страни налазила врата висока један метар, Епархија Епархија жичка
да би свако ко је улазио морао да спусти главу и погнут уђе унутра, а и да непријатељски војници не би
у храм улазили на коњима. Оснивање нема поузданих
извора
На иконостасу се налазе царске двери, које су биле део старог иконостаса, рађене у дуборезу, са Оснивач Српска православна
орнаментиком стилизованог лишћа и позлатом у постбарокном маниру и типичан су пример црква
„прелазног доба” у српској уметности на почетку 19. века. На дверима се налазе иконе Симеона и
Алексија Лазовића, значајне уметничке вредности, Благовести, пророк Соломон и пророк Давид. Посвећен Преображењу
Христовом
Референце Локација
Место Доња Бела Река,
1. „Црква Преображења Христовог” (https://web.archive.org/web/20161023152442/http://pamtimzlatibor.co Нова Варош
m/objekat/crkva-preobrazhenja-hristovog). Памтим Златибор. Архивирано из оригинала (http://www.p
amtimzlatibor.com/objekat/crkva-preobrazhenja-hristovog) 23. 10. 2016. г. Приступљено 17. фебруар. Држава Србија
2017. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
▪ Зорица Златић Ивковић, Манастири и цркве златиборске области, каталог изложбе, Сирогојно, 2013. година
▪ Петар Оторанов, Знамења Златибора и околине, Ужице, 1996. година
▪ Ужице нет/Црква Преображења Христовог (http://www.uzice.net/crkve/c02.htm)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Преображења_Христовог_у_Доњој_Белој_Реци&oldid=25527557”
▪
Црква Рођења Богородице са борачким гробљем у
Великој Моштаници
Црква Рођења Богородице са борачким гробљем у Великој Моштаници, насељу на територији
градске општине Чукарица, подигнута је 1858. године. Ктитор цркве, између осталих приложеника, био је Црква Рођења
и познати српски задужбинар и добротвор, Илија Милосављевић Коларац (1800-1878). Представља Богородице са борачким
непокретно културно добро као споменик културе.[1] гробљем у Великој
Моштаници
Црква у Великој Моштаници је посвећена Рођењу Богородице и подигнута је у духу традиције српске
сакралне архитектуре на месту старије цркве. Саграђена је као једнобродна грађевина са великом
полукружном апсидом, ширине исте као наос, две бочне полукружне певнице и звоником изнад припрате
на западној страни. У цркви се чувају ретка дела српског сликарства (Георгије Бакаловић, Димитрије
Посниковић, Никола Марковић, Илија Петровић и Симеон Танасијевић), златарства, иконе српских
зографа, као и књишко-архивски предмети настали у првој половини и средином 19. века.
Борачко гробље Место Велика
Моштаница
Назив гробља је млађег порекла и представља локални народни назив, уско везан за садржај овог
Општина Чукарица
простора. Сахрањивање у порти је започело неколико година после подизања парохијске цркве. [2]
Надгробни споменици у порти цркве, укупно њих 128, познати су у селу под називом Борачко гробље. Време 1935.
Посвећени су житељима насеља и околине, погинулим или умрлим у ратовима 1876-1878, 1883-1885,
настанка
Балканским, Првом и Другом светском рату. У низу некропола у сеоским портама на подручју Београда,
Борачко гробље представља јединствену споменичку целину меморијалног карактера и истовремено Тип културног Споменик
сведочанство о жртвама овога краја у минулим ратовима.[3] добра културе
Надгробни споменици почасног карактера, са једноставним посветама и порукама су углавном подигнути
над празним гробовима (њих 124), крајпуташа широм Србије,[4] у част ратницима-сељацима чији се
посмртни остаци налазе далеко од родног краја. Хронолошки и стилски споменици се могу поделити у
две групе. Једни су из друге половине 19. века, а остатак други припадају периоду од почетка до педесетих beogradskonasledje.rs (http://beogr
година 20 века. Међусобно се разликују по натпису и оријентацији. Споменици са празним гробовима су adskonasledje.rs/)
постављени тако да њихово лице могу да виде пролазници. С обзиром да су улаз у порту цркве и главни
приступ цркви из правца запада, чеона страна гробова, са украсима и посветом, такође окренута западу.[5]
Види још
Извори
1. Завод за заштиту споменика културе града Београда/Црква рођења Богородице са Борачким гробљем
у Великој Моштаници (http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/cukarica/crkva_rodjenja-bogorodice-sa-boracki
m-grobljem-u-velikoj-mostan.html)
2. Миловић 1983, стр. 381.
3. Миланка Миловић:Борачко гробље y црквеној порти y Великој Моштаници (http://www.heritage.gov.rs/ciril
ica/Download/Saopstenja/Saopstenje-XV-1983/Saopstenje_XV_1983_Boracko_groblje_u_crkvenoj_porti_u_V
elikoj_Mostanici.pdf)
4. Миловић 1983, стр. 382.
5. Миловић 1983, стр. 383.
▪ Миловић, Миланка (1983). „Борачко гробље у црквеној порти у Великој Моштаници” (http://www.heritage.gov.rs/cirilica/Download/Saopstenja
/Saopstenje-XV-1983/Saopstenje_XV_1983_Boracko_groblje_u_crkvenoj_porti_u_Velikoj_Mostanici.pdf) (PDF). Саопштење. Београд:
Републички завод за заштиту споменика културе. XV. Приступљено 15. 11. 2017.
▪ Градски завод за заштиту споменика културе града Београда/Каталог непокретних културних добара на територији града Београда (htt
p://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/azbucnik_3.html)
Црква Рођења Пресвете Богородице у Батајници
Црква Рођења Пресвете Богородице је српска православна црква која се налази у насељу
Црква Рођења Пресвете
Батајница у градској општини Земун [1] и припада Епархији сремској. Црквена слава храма је Мала
Госпојина и слави се 21.септембра.[2]
Богородица
Богородица (грч. Θεοτόκος Теотокос) је један од назива који јој се придаје у хришћанству. Назив
Богородица је почео званично да се користи тек после Трећег васељенског сабора, чему су претходиле
бројне расправе. Цариградски патријарх Несторије се противио увођењу новог назива „Богородица“
(гр: Θεοτόκος Теотокос) за Марију, Исусову мајку и уместо тога је предлагао назив „Христородица“ (гр:
Χριστοτόκος Христотокос), сматрајући да он укључује и Христово човештво. Ипак, назив богородица је
усвојен а Несторије и његови истомишљеници су проглашени јеретицима. Основни подаци
Оснивање 14. новембар 1992.
Историјат изградња и изглед цркве године
Идеја о изградњи храма потекла је 1991. године, када је кренуло прикупљање документације и Србија
добијање одговарајућег земљишта за изградњу новог храма у Батајници. Иако је финансијска криза у
држави била велика, изграња храма на периферији Батајници, на површини од 70 ари почела је изградња цркве Рођења Пресвете
Богородице. Пројектант је био проф. Бранко Пешић, а са радовима се кренуло 14.новембра 1992. године.[3] Озбиљнији грађевински радови
кренули су 29. априла 1993. године. За непуне три године, тачније 21. септембра 1995. године, на празник Рођења Пресвете Богородице,
служена је прва Св. Архијерејска Литургија у новом храму. Радови на унутрашњости храма су настављени, али и на градњи парохијског
дома са канцеларијама, библиотеком, салом за пријеме и хорске пробе. Храм је добио фреске на олтару и куполи, које су радили Драган
Марунић и Матеја Минић. У храму је постављен и иконостас, а радове је изводио Томислав Живковић. У иконостасу храма налази се 25.
икона, које је урадио сликар Чедо Илијев. Недуго затим, набављена су и звона за храм. Храм је почео са редовним богослужењима 21.
септембра 1998. године, када је Његово Преосвештенство Господин Господин Василије Епископ сремски уз саслужење више свештеника,
служио је Свету Архијерејску Литургију у храму и том приликом осветио поменути иконостас.
Види још
▪ Архиепископија београдско-карловачка
▪ Батајница
▪ Црква Светих Арханђела Михаила и Гаврила у Батајници
▪ Црквено дечији хор и оркестар "Орлић"
▪ Чување Христовог гроба
Референце
1. Локација цркве Рођења Пресвете Богородице (https://www.google.rs/maps/place/%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0+%D0%A
0%D0%BE%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B0+%D0%9F%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5+%D0%91%D0%
BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5/@44.8777419,20.2721002,12.5z/data=!4m5!3m4!1s0x475a676
0a74b8ebd:0xa0475a8370a643af!8m2!3d44.8938533!4d20.2921557)
2. „Слава храма Рођења Пресвете Богородице - Прослављена црквена слава - spcbatajnica.com” (https://web.archive.org/web/201703310305
44/http://spcbatajnica.com/proslavljena-crkvena-slava/). Архивирано из оригинала (http://spcbatajnica.com/proslavljena-crkvena-slava/) 31. 03.
2017. г. Приступљено 30. 03. 2017.
3. „Црква у Батајници - spcbatajnica.com” (https://web.archive.org/web/20170314084011/http://spcbatajnica.com/nasa-crkva/). Архивирано из
оригинала (http://spcbatajnica.com/nasa-crkva/) 14. 03. 2017. г. Приступљено 30. 03. 2017.
▪ Сајт Српске православне цркве (http://www.spc.rs/) Архивирано (https://web.archive.org/web/20110224183438/http://www.spc.rs/) на сајту
Wayback Machine (24. фебруар 2011)
▪ Сајт београдско-карловачке архиепископије (http://arhiepiskopija.rs/) Архивирано (https://web.archive.org/web/20200103090441/http://arhiepi
skopija.rs/) на сајту Wayback Machine (3. јануар 2020)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Рођења_Пресвете_Богородице_у_Батајници&oldid=25972962”
▪
Црква Рођења Пресвете Богородице у Баточини
Црква Рођења Пресвете Богородице у Баточини налази се на око 25 km од Крагујевца и
припада Епархији шумадијској Српске православне цркве. Саграђена је 1854. године. Слави рођење
Богородице Марије. Богородице
Историјат
Изградња цркве у Баточини је почела 20. септембра 1854. године. За мајстора је одређен мајстор
Настас коме је требало да се плати 350 аустријских дуката. Црква је обезбедила 100 дуката, остало је
требало да дају парохијани. Највећи донатори били су Јанко Вулкан и кафеџија Дунде.
Црква је пројектована као једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом и звонаром над
припратом. Због зиме која се приближавала црква је брзо била готова. Изградња је покренута уз
иницијативу баточинског свештеника Стефана Пантелића (1851–1853), а завршена је у време пароха
Милана Вукашиновића (1853–1854).
Међутим, брзина градње, подводни терен и земљотрес 1894. године чији је епицентар био у Свилајнцу, Место Баточина, Србија
довели су до тога да је црква опасно напукла. Због тога је припрата са звоником у дужини од осам
метара морала бити срушена. Пред Други светски рат је покренута акција да се изгради нова црква са
кубетом и припратом са звоником, али је рат то спречио.
Шездесетих година црква је била у веома лошем стању, па је предложена обнова која је обухватала
изградњу порушеног дела цркве. Доградња разрушеног дела је почела 1966. године. Подигнут је звоник,
замењен кров, урађена је унутрашња и спољашња фасада. Дограђени део храма је освештан 7. септембра
1975. године од стране епископа шумадијског Валеријана. Године 1984. је саграђена и нова парохијска
зграда, а ограда је завршена 1992. године.
Баточину је 1999. године задесила велика поплава у којој је оштећена и црква. Црква је 2003. године
реновирана. У унутрашњости је обијен малтер, пукотине зидова су саниране и нанета подлога за
фрескописање. Спољна фасада цкве је оглетована и молерисана. Уз помоћ прилига верника и цркве
рестаурисан је иконостас Николе Марковића из 1872. године.
Црква је једнобродна грађевина правоугаоне основе засведена полуобличастим сводом без куполе. Зидана
је ломљеним каменом и опеком. На западу се до 1894. године налазила велика припрата са кулом која је
срушена. Има по два прозора на северној и јужној страни наоса који су лучно засведени. По два се налазе
на комидији и ђаконикону и један на апсиди. Четири мања олучена прозора налазе се на западној фасади,
а један огругли прозор је изнад улаза. Сви прозори као и врата су од дрвета. Врата су двокрилна висине
1,30 Х 2,20 метара.
Црква је дугака 19,30 метара и широка 11 метара. Над припратом се налази галерија на коју се излази
преко првог степеништа на северној страни. Степениште има гелендер од гвожђа. Наос је дуг 10,40 m, а
широк 80,20 m у старом делу цркве и 8,45 m у дограђеном. Има четири стуба који су као и плафон
олучени. На источнмом прислоњеном стубу се налази мермерна плоча свештеника Милана Црква Рођења Пресвете
Миловановића. Полијелеј је новији рад и дар је манастира Грнчарице. Богородице
Види још
▪ Брзан
▪ Општина Баточина
▪ Андрејић, Живојин (2004). Црква Рођења Пресвете Богородице у Баточини. Баточина.
Црква и парохијски дом
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Рођења_Пресвете_Богородице_у_Баточини&oldid=25869121”
▪
Црква Рођења Пресвете Богородице у Бељајки
Црква Рођења Пресвете Богородице у Бељајки, насељеном месту на територији општине
Деспотовац, саграђена је пре 1796. године. Црква припада Епархији браничевској Српске православне Црква Рођења Пресвете
цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе.[1] Богородице у Бељајки
Положај и прошлост
Црква посвећена Рођењу Пресвете Богородице, позната и као „Бела црква” се налази на неколико
километара источно од села Бељајка. Нема поузданих извора који говоре о ктитору, као и о времену
изградње, осим што се у цркви на каменој плочи налази уклесан текст на старословенском језику где се
помиње да је црква те године 16. маја обновљена за време митрополита Методија.
Црква је једнобрадна грађевина скромних димензија, 10x4,5 метра. Према спољашњем изгледу стиче се
утисак да је црква грађена из два дела и да је касније дозидана припрата. Цела црква сазидана је од
камена пешчара, док је унутрашњост цркве врло једноставна и сиромашна. Карактеристично је да је
црква врло лепо живописана, али без података о аутору. На бочним зидовима цркве налазе се фреске
цара Душана, Проклете Јерине, Светог Николе, а одмах код врата је фреска вероватно ктитора који држи
макету цркве у руци. На улазу у олтарски простор је врло једноставан иконостас, без украса и са мало
дубореза очигледно новијег датума. Црква Рођења Богородице
Галерија Место Бељајка
Општина Деспотовац
Време 13. век.
настанка
културног
добра
Власник Република Србија
Види још
Извори
1. „Културно-историјско наслеђе” (http://www.despotovac.rs/content/view/803/176/). Официјелни сајт општине Деспотовац. Приступљено
18. 9. 2016.
▪ [1] (http://www.381info.com/manastiri/branicevska-eparhija)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Рођења_Пресвете_Богородице_у_Бељајки&oldid=25407208”
▪
Црква Рођења Пресвете Богородице у Богатићу
Црква Рођења Пресвете Богородице у Богатићу саграђена је 1856. године на темељима старије
грађевине. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Црква Рођења Пресвете
Богородице у Богатићу
Историјат
Половином 19. века саграђена је велика, једнобродна црква са припратом, хором и звоником. При уласку
у цркву, споља са десне старне на зиду стоји плоча која говори да је црква подизана 1854 - 1856. године. У
градњи су учествовале места: Богатић, Дубље, Белотић и Метковић. Посвећена је Пресветој Богородици и
представља прави драгуљ наше културне прошлости. Иако је црква довршена 1856. године, прошло је
неколико година док 1863. године црквена општина није решила да изврши уређење унутрашњости.
Иконостас, као и цела унутрашњост цркве урађени су тек 1871. године у имитацији мермера и
стилизованих мотива биљне орнаментике и са сценама из Старог завета. Израда иконостаса је поверена
Стевану Тодоровићу, живописцу и професору реалке из Београда, који је то и урадио са својом женом
Полексијом. Зидну декорацију урадили су „МОЛЕРИ ИВАН Д. ДОСПЕВСКИ И РИСТО З. ЗОГРАФСКИ ИЗ
САМОКОВ 1871", како је забележено одмах изнад хора. Из старе цркве која је саграђена 1795. године
пренете су 54 иконе, два филигрантска крста, 2 јеванђеља и 20 богослужбених књига. Црква Пресвете
Богородице је значајан споменик културе, стављен под заштиту државе.[1]
Црква у Богатићу је саграђена половином 19. века, као велика, једнобродна грађевина са припратом,
хором и звоником. Бело окречене фасаде једноставно су украшене лезенама и плитким слепим нишама и
аркадама. У основи то је правоугаона грађевина са пространим широким наосом мањом припратом изнад Црква Рођења Пресвете
које се диже галерија и звоник, великом полукружном олтарском апсидом и две мање певнице. Засведена Богородице
је полуобличастим сводом и покривена двосливним кровом са бибер црепом. На храму су три портала:
западни (изнад је мања розета), северни и јужни. Ни један од портала није посебно наглашен пластичном Опште информације
декорацијом. Унутрашњост је осветљена већим бројем прозорских отвора, а поплочана лепим каменим Место Богатић
квадратним плочама. Високи звоник који се издиже на западном делу витких је линија барокно Држава Србија
обликован. За иконостас који је класицистички конципиран, иконе по уметничким вредностима
Време 1856.
представљају једну од најзначајнијих целина сликара Стевана Тодоровића.
настанка
Поред ових икона храм поседује изузетно вредну збирку икона и црквених сасуда укупно: 53 иконе, два Тип културног Споменик
филигранска крста, 30 старих богослужбених књига.[2] добра културе од
Галерија Надлежна Завод за
културе
rs/)
Олтарски простор
Види још
Референце
1. Црква Рођења Богородице у Богатићу (http://www.bogatic.rs/index.php?&sectid=2&&listpage=6), Приступљено 28. 10. 2013.
2. Завод за заштиту споменика Ваљево (http://www.vaza.co.rs/index.php?option=com_k2&view=item&id=31:crkva-ro%C4%91enja-bogorodice-u-
bogati%C4%87u&Itemid=95), Приступљено 28. 10. 2013.
▪ Завод за заштиту споменика Ваљево: "Споменичко наслеђе Колубарског и Мачванског Округа" . . Ваљево. 2006. ISBN
▪ Цетрални регистар (https://web.archive.org/web/20131029185900/http://www.skrivenoblago.com/index.php?topic=1562.0)
▪ Епархија шабачка (https://web.archive.org/web/20160811214652/http://www.eparhija-sabacka.com/rs/)
Напомена: Садржај овог чланка је једним делом или у целости преузет са http://vaza.co.rs. Носилац ауторских права над материјалом је дао дозволу да се
исти објави под слободном лиценцом. Доказ о томе се налази на OTRS систему, а број тикета са конкретном дозволом је 2013110510010149.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Рођења_Пресвете_Богородице_у_Богатићу&oldid=25407210”
▪
Црква Рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи
Црква Рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи припада Епархији жичкој Српске
православне цркве. Црква се налази на Чајкином брду, која представља просторно културно-
историјску целину.[1] Богородице
Храм посвећен Рођењу пресвете Богородице подигао је 1834. године протојереј Врњачке Бање, Хаџи
Јефитимије Поповић, који је у њој служио наредних 47 година. Сахрањен је са јужне стране цркве, где
му је подигнута надгробна плоча. Такође са јужне стране, стоји и спомен плоча српским ратницима
који су се за своју отаџбину борили у периоду Балканских ратова и Првог светског рата, између 1912. и
1918. године.
Изнад улазних врата цркве, налази се импозантан мозаик посвећен имену цркве тј. рођењу пресвете
Богородице, а за изглед западне стране заслужан је архитекта из Београда Др Драгомир Томић.
Црква је два пута дограђивана, први пут 1936. године и други пут 1973. године. Црквена слава је 28.
јула, на дан светих мученика Кирика и Јулите, када се одржава литија Врњачке Бање.
Тип црква
Види још Јурисдикција Српска православна

црква
▪ Црква Живоносног Источника Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи Епархија Епархија жичка
Референце Посвећен Рођењу Пресвете
1. „Црква рођења Пресвете Богородице” (https://evrnjackabanja.com/hram-rodenja-presvete-bogorodice/).
Информативни портал Врњачка Бања. Приступљено 02. 01. 2019. Локација
Место Врњачка Бања
▪ „Архијерејско намесништво жичко” (http://eparhija-zicka.rs/arhijerejsko-namesnistvo-zicko/). Епархија жичка. Приступљено 02. 01. 2019.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Рођења_Пресвете_Богородице_у_Врњачкој_Бањи&oldid=25407212”
▪
Црква Рођења Пресвете Богородице у Глибовцу
Црква Рођења Пресвете Богородице у Глибовцу, насељеном месту на територији општине
Смедеревска Паланка, подигнута је 1907. године и припада Епархији шумадијској Српске православне
цркве. Богородице
Црква је посвећена Рођењу Пресвете Богородице.
Галерија
Тип црква
црква
Посвећен Рођењу Пресвете
Извори Боогородице
Локација
Спољашње везе Место Глибовац, Општина
Смедеревска
▪ „Архијеријско намесништво јасеничко” (http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/eparhija/namesnistva/jase Паланка
nicko). Епархија шумадијска. Приступљено 17. 11. 2019.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Рођења_Пресвете_Богородице_у_Глибовцу&oldid=25407213”
▪
Црква Рођења Пресвете Богородице у Горачићима
Црква Рођења Пресвете Богородице у Горачићима, насељеном месту на територији општине
Лучани, припада Епархији жичкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро Црква Рођења Пресвете
као споменик културе. Богородице
Црква посвећена Рођењу Свете Богородице грађена је од 1807. до 1810. године, током Првог српског
устанка, а ктитори су свештеници Лука Кнежевић и Јован Савић–Кнежевић. Једнобродна је грађевина са
основом облика уписаног крста, над којим се уздиже витка осмострана купола. Припрата је дограђена
1856. године. У уметничком смислу вреди истаћи лепо обликоване и занатски добро обрађене довратнике
и лук улазних врата.
У унутрашњем простору својим уметничким својствима истиче се класицистички обликован иконостас, са

иконама у духу романтизма из 1903. године, дело сликара Душана Обреновића, живописца из Крагујевца. Опште информације
Са друге стране, црква се мора посматрати као део целине коју у центру села образују стара школа и
споменик Горачићкој буни из 1893. године, упереној против краља Александра Обреновића. Црква је Место Горачићи
крајем 19. века доживела озбиљна оштећења појавом клизишта, због чега је 1933. године изведена Општина Лучани
статичка санација. Клизиште се поново активирало 1980. године, дошло је до слегања и нагињања цркве, Држава Србија
што је изискивало обимне конзерваторско-рестаураторске и радове статичке санације.
Конзерваторско-рестаураторски радови изведени су према пројекту Завода у Краљеву. споменика
Време 1807—1810.
настанка
Галерија културног
добра
Власник Српска
црква
vodkraljevo.rs)
Види још
Референце
▪ Грујовић Брковић, Катарина; Алексић Чеврљаковић, Марија (2016). Поглед кроз наслеђе. Краљево: Завод за заштиту споменика
културе. ISBN 978-86-84867-05-8.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Рођења_Пресвете_Богородице_у_Горачићима&oldid=25969042”
▪
Црква Рођења Пресвете Богородице у Горњим Бањанима
Црква Рођења Пресвете Богородице у Горњим Бањанима, насељеном месту на територији
општине Горњи Милановац, припада Епархији жичкој Српске православне цркве и представља Црква Рођења Пресвете
непокретно културно добро као споменик културе. Богородице У Горњим
Бањанима
Црква посвећена Рођењу пресвете Богородице подигнута је 1862. године по узору на средњоевропску
архитектуру, где су локални мајстори интерпретирали поједина савремена решења уклапајући их у
властито градитељско наслеђе. Потврду о времену градње сведочи текст изнад главног улаза на западној
фасади. Дограђивана је у периоду од 1899. до 1903. године и 1926. године, када је изграђена кула звоник.
Храм је једнобродна грађевина издужене правоугаоне основе са полукружном апсидом на истоку. На

западној страни налази се дозидана припрата са четвртастим звоником. Свод је полуобличаст и ослања се
преко лукова на пиластре. У току Другог светског рата, Немци су спалили књиге, одежде и драгоцености
које су се налазиле у цркви. Том приликом оштећена је црква, али је сачуван иконостас. На иконостасу су
иконе из друге половине 19. века, рад анонимног мајстора, са именима приложника.
Место Горњи Бањани
Галерија Општина Горњи Милановац

споменика
Време 1862.
настанка
културног од великог
Власник Српска
Види још православна
црква
Референце заштиту културе Краљево
vodkraljevo.rs)
▪ Грујовић Брковић, Катарина; Алексић Чеврљаковић, Марија (2016). Поглед кроз наслеђе. Краљево: Завод за заштиту споменика
културе. ISBN 978-86-84867-05-8.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Рођења_Пресвете_Богородице_у_Горњим_Бањанима&oldid=25527564”
▪
Црква Рођења Пресвете Богородице у Горњој Трепчи
Црква Рођења Пресвете Богородице у Горњој Трепчи, насељеном месту на територији града
Чачка, подигнута је 1824. године, као метох манастира Вујан. Црква припада Епархији жичкој Српске
Ктитор данашњег храма је Никит Милинковић из Трепче, који је сахрањен 1831. године, северно од
цркве.
Црква посвећена Рођењу Пресвете Богородице подигнута је на темељима старије цркве брвнаре.
Данашња црква обновљена је 1894. године, што је записано на једној од плоча на поду припрате.
Црква је једнобродна грађевина, засведена полуобличастим сводом, подухваћена једним ојачавајућим

луком. Апсида је споља и изнутра полукружног облика. Припрата је дозидана 1935. године, средствима
архимандрита Виктора Гиздавића, настојатеља манастира Вујан, за шта постоји писани натпис у Црква Рођења Пресвете Богородице
цркви. Зидана је од теснаог и ломљеног камена трехита и покривена ћерамидом. Нартекс је зидан у Горњој Трепчи
опеком и покривен црепом.
Тип црква
Галерија црква
Оснивач Никит Милинковић
Локација
Место Горња Трепча, Град
Чачак
Извори
▪ „Архијерејско намесништво љубићко” (http://eparhija-zicka.rs/arhijerejsko-namesnistvo-ljubicko/). Епархија жичка. Приступљено 6. 9. 2019.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Рођења_Пресвете_Богородице_у_Горњој_Трепчи&oldid=25928699”
▪
Црква Рођења Пресвете Богородице у Гривцу
Црква Рођења Пресвете Богородице у Гривцу, насељеном месту на територији општине Кнић,
припада Епархији жичкој Српске православне цркве.
Освећена је 1924. а иконостас добила тек 1936, као дар Милана Ђекића, београдског рентијера родом из
Груже. Иконостас је осветио епископ жички г. Николај 2. јуна 1936.[1]
Црква Рођења Пресвете Богородице

у Гривцу
Тип црква
црква
Извори
Локација
1. „Политика”, 4. јун 1936 (https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1936/06/04?pageIndex=00008) Место Гривац, општина
Кнић
▪ „Архијерејско намесништво гружанско” (http://eparhija-zicka.rs/arhijerejsko-namesnistvo-gruzansko/). Епархија жичка. Приступљено

23. 8. 2019.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Рођења_Пресвете_Богородице_у_Гривцу&oldid=25407219”
▪
Црква Рођења Пресвете Богородице у Јаковљу
Црква Рођења Пресвете Богородице у Јаковљу, насељеном месту на територији општине
Алексинац, припада Епархији нишкој Српске православне цркве.[1]
Богородице у Јаковљу
Црква посвећена Рођењу Пресвете Богородице подигнута је 2004. године иницијативом свештеника
Ненада Јовановића. Освештана је 12. августа 2007. године од стране епископа нишког Иринеја. Црква
је угрожена због клизишта.
Види још
Извори
1. „ГРЕДЕТИНСКА ПАРОХИЈА. ХРАМОВИ У ПАРОХИЈИ” (https://eparhijaniska.rs/parohije/%D0%B0%D
1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D
6343-gredetinska-parohija-hramovi). Алексиначко намесништво. Приступљено 1. 3. 2023.
▪ Парохије у саставу Нишке Епархије - Илустрована историја Српске православне цркве (http://srpska-
pravoslavna-crkva.blogspot.rs/2010/09/blog-post_10.html)
Место Јаковље, Општина
Алексинац
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Рођења_Пресвете_Богородице_у_Јаковљу&oldid=25612952”
▪
Црква Рођења Пресвете Богородице у Косјерићу
Црква Рођења Пресвете Богородице у Косјерићу, насељеном месту и административном центру
општине Косјерић, припада Епархији жичкој Српске православне цркве.
Црква посвећена Рођењу Пресвете Богородице, подигнута је од цигле и камена, 1970. године.[1]
Косјерић и црква су седиште Архијерејског намесништва црногорског, које обухвата шест парохија и
пет црквених општина.[2]
Галерија
Црква Рођења Пресвете Богородице

Тип црква
црква
Референце Локација
1. „цркве-општина Косјерић” (http://www.westserbia.org/destinacije/kosjeric/kulturno-istorijsko-nasledje/crkv Место Косјерић, општина

e/). ТО Западна Србија. Приступљено 23. 10. 2017. Косјерић
2. „Архијерејско намесништво црногорско” (http://eparhija-zicka.rs/arhijerejsko-namesnistvo-crnogorsko/). Држава Србија
Епархија жичка. Приступљено 23. 10. 2017.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Рођења_Пресвете_Богородице_у_Косјерићу&oldid=25407222”
▪
Црква Рођења Пресвете Богородице у Липама
Координате: 44° 38′ 27″ N 20° 59′ 52″ E
Црква Рођења Пресвете Богородице у Липама, на територији града Смедерева, подигнута је 1884.
године као непокретно културно добро представља споменик културе. За време Првог светског рата, Црква Рођења Пресвете
нарочито током ратних дејстава 1915. године, црква је доста страдала. Тада су скинута звона, спаљене Богородице у Липама
књиге, однети покретни предмети. Обновљена је 1926. године.[1]
Црква у Липама посвећена је Рођењу Пресвете Богородице, саграђена је у духу класицизма уз делимичну
примену елемената барока. Просторно је конципирана као једнобродна грађевина правоугаоне основе
којој су са источне, северне и јужне стране придодате три изнутра полукружне, а споља петостране
апсиде. На овај начин је добијена компактна архитектонска целина са пространим наосом засведеним
полуобличастим сводом на који се надовезују две бочне певнице на северној и јужној страни, олтарски Црква Рођења Пресвете
простор на истоку и припрата са галеријом и звоником на западу. Црква је зидана опеком, малтерисана и Богородице
окречена белом бојом уз употребу плаве за наглашавање кубета звоника, полукалота певница и олтарске
апсиде. Декоративна обрада фасаде је прилично сведена. Хоризонтална елевација је изведена са три
кордон венца, док је вертикална, поред високих и лучно завршених прозорских отвора, додатно Место Липе
наглашена звоником на западној страни. Општина Смедерево
У цркви се налази иконостасна преграда изведена у класицистичком духу. Иконе на њој осликала су Држава Србија
крајем 19. века двојица мајстора неуједначене сликарске вештине. У цркви се чувају и две покретне иконе Време 1884.
на дасци, са представама Светог Јована Крститеља и Богородице са малим Христом. настанка
Види још културног
добра
Референце заштиту споменика културе
Смедерево
1. „Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево/Црква Рођења Пресвете Богородице у
Липама” (https://web.archive.org/web/20141227064110/http://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-ro-enja-presvete-bogorodice-u-lipa
ma). Архивирано из оригинала (http://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-ro-enja-presvete-bogorodice-u-lipama) 27. 12. 2014. г.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_Рођења_Пресвете_Богородице_у_Липама&oldid=25407225”

Pravoslavne Crkve SPC 2 Deo

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Pravoslavne Crkve SPC 2 Deo

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Стара српска православна црква „Намастир" у Ботошу

Историја и данашњи изглед

Данас је то једнобродна правоугаона грађевина са несразмерно великом олтарском апсидом и тек

Изглед цркве Опште информације

Током 1969–1970. године обављени су конзерваторско-рестаураторски радови на иконостасу.

Спомен плоче Вељку и Миљку

Положај, стање заштите и статус

Стање заштите Стара црква Светог Ђорђа у

„ Си Триод от цркве Коракевића Св. Николи в граде Призренеу Мамзи-махале. Писа

Девастација цркве 2004.

Историјат цркве Стара црква Светог Марка (1903).

Предуслови Опште информације

У овом делу ташмајданског парка налазило се Ташмајданско гробље и у њему гробљанска

Изглед цркве и градитељ

Девастације, обнова и рушење цркве

Ово је било битно за чланове комисије, јер, како су забележили,

...постоји раширена верзија да краљ и краљица нису уопште сахрањени у Цркви

„Овде почивају у миру Божјем Нјегово Величанство Краљ Србије Александар

Извештај комисије касније описује

Кров је четворосливан и покривен ћерамидом. Састоји се из олтара, наоса, припрате и трема. У

Галерија Држава Србија

Стара (Придворна) црква

Црква Иконостас и живопис Иконостас Живопис Звоник

На цркви се налази звоно из 1860. године.[3]

Темељити конзерваторско рестаураторски радови на архитектури, зидном сликарству, иконостасу и

Галерија Успенска црква у Панчеву

Гроб генерала Петра Гроб генерала Петра

црква звоник врата цркве део иконостаса иконостас Табла са

Ранији изглед, при Западна страна

Мозаик са ликом Мозаик са ликом Мозаик са ликом

Иконе са ликом Иконостас

Галерија Лустер направљен од муниције

Гробље је простор на којем се

▪ Северна географска ширина: 42° 22' 31,58” Време 1875.[1] или

▪ Надморска висина црквене порте: 865 m Надлежна Завод за заштиту

Испод куполе је црквено звоно из 1937. године са натписом на њему:

Најављена је изградња звоника и парохијског дома.[4]

Изглед Црква Богородичиног Ваведења

▪ Споменик културе од изузетног значаја

Налази се у долини Проломске реке, на 640 м.надморске висине. Једина

Црква брвнара Лазарица

Галерија 2023. године

Дрворез поред звоника Чесма у дворишту.

Изглед Црква брвнара са гробљем у

Црква брвнара у Тршићу је новосаграђена грађевина на саборишту, где се традиционално одржава

Унутрашњост Унутрашњост Плоча унутар

Изглед Држава Србија

▪ Списак споменика културе у Пећком округу Надлежна Покрајински завод

Садашња црква подигнута је на старом сеоском гробљу.

Постоји и Црква Покрова Пресвете Богородице у Барошевцу.

Види још Општина Краљево

Место и изглед цркве

Галерија Надлежна Завод за заштиту

Споменик културе је сведочанство

Изглед цркве Тип културног Споменик

Црква брвнара у Прањанима

Црква брвнара у Радијевићима

По предању, на месту данашње цркве је крштен будући вожд Карађорђе.[1][2]

Црква Светог пророка Илије

Данашња црква Време настанка 1773/2012.

Црква брвнара у Селанцу

Зидана црква поред старе цркве

Основ за упис у регистар споменика културе Држава Србија

1. Општи подаци о културном добру