ALFA BK UNIVERZITET

FAKULTET ZA FINANSIJE, BANKARSTVO I REVIZIJU

TRGOVINA I MARKETING

Seminarski rad iz predmeta: Međunarodni

transport, špedicija i osiguranje

Tema: Strategije upravljanja

zalihama – Just in time

Student: Profesor:

Dušan Ristović, 2019/0046 Doc.dr Milica Simić

Jun 2023. Beograd

Sadržaj
Uvod...................................................................................................................................................3
1. Uopšteno o zalihama..................................................................................................................4
1.1 Vrste zaliha...............................................................................................................................4
1.2 „Prava“ količina zaliha.............................................................................................................5
1.3 Metode obračuna zalihe............................................................................................................5
2. Upravljanje zalihama..................................................................................................................6
2.1 Modeli upravljanja zalihama....................................................................................................6
3.Model JUST IN TIME („UPRAVO NA VREME“)........................................................................8
3.1 Definisanje i karakteristika JIT.................................................................................................8
3.2 Koncepti JIT modela................................................................................................................9
3.3 Načela modela Just in time.......................................................................................................9
3.4 Prednosti i nedostaci JIT strategije.........................................................................................10
3.5 Razlike JIT modela i tradicionalnih modela...........................................................................11
3.6 Oblici JIT sistema...................................................................................................................13
Zaključak..........................................................................................................................................15
Literatura..........................................................................................................................................16
Uvod
Slobodno tržište sa stalnim promenama u okruženju i sve agresivnijom konkurencijom
zahteva od proizvođača da se prilagođavaju trenutnim promenama i da pobede nad tom
konkurencijom. Za opstanak na konkurentnom tržištu preduzeća trebaju ostvariti što veći profit uz
što manji trošak proizvodnje.
Prilikom racionalizacije takvog cilja veliku važnost zauzima primena koncepta “proizvodnja
bez zaliha”, tzv. Just in time model.
Just in time model proizvodnje ostvaruje ciljeve kroz nekoliko elemenata: smanjenje zaliha robe,
smanjenje troškova, efikasno upravljanje materijalom kao i poboljšanje kvaliteta proizvoda.
Primenom modela Just in time, preduzeće smanjuje troškove proizvodnje a sirovine
iskorištava u najkraćem mogućem roku proizvodnog procesa. Glavni zadatak ovakvog modela je
eliminisanje svega nepotrebnog. Primer je Toyota, koja je pokazala najveću isplativost tog načina
poslovanja.
Spomenuta vrsta poslovanja uz primenu JIT modela najviše je popularna u Japanu ali i u
drugim zemljama. Odgovarajući standardi trebaju biti ispunjeni da bi sistem JIT bio od koristi, a u
pitanju su sledeći standardi: kvalitet delova treba biti visok, treba da postoji pouzdana povezanost
između dobavljača i kompanije, kao i da su dobavljači locirani u blizini kompanije. Uvođenjem
takvog sistema u proizvodni proces eliminišu se sva nepotrebna čekanja, zastoji, jer ovakav koncept
nalaže da se radnje obavljaju upravo na vreme.
U okviru rada, u prvom delu, definisani su pojmovi zaliha i proizvodnih procesa, vrste zaliha
i metode obračuna zaliha.
Drugi dio definiše modele upravljanja zalihama.
U trećem delu seminarskog rada predstavljene su teorijske osnove Just in time metode,
različiti koncepti, načela, analiza prednosti i nedostataka JIT strategije u poslovnom procesu, razlike
JIT modela i tradicionalnih modela i oblici JIT sistema.
Primena koncepta Just in time u poslovnom procesu pozitivno utiče na poslovanje preduzeća,
na njegov poslovni rezultat i na konkurentsko okruženje. Danas preduzeća na JIT strategiju gledaju
kao na pristup za postizanje izuzetnih rezultata, efikasnosti i nižih troškova proizvodnje.

3
 1. Uopšteno o zalihama
Zalihe spadaju u kategoriju kratkotrajne materijalne imovine. Predstavljaju količinu koja je
potrebna preduzeću kako bi se nesmetano odvijali procesi proizvodnje i prodaje. Zalihe takođe
predstavljaju i osiguranje od svih mogućih rizika.
One su jedan od glavnih troškova logističkog sistema te jedna od najvažnijih stavki prilikom
zadovoljenja potražnje i sveukupnog zadovoljstva kupaca.
Postoji više definicija o zalihama, jedna od njih je da zalihe predstavljaju količinu robe koja
se prikuplja i skladišti zbog trajnog opskrbljivanja prostorno i vremenski daljnje ili bliže, lične ili
proizvodne potrošnje.
Takođe naglašava se kako zalihe predstavljaju uskladišteni materijal koji se koristi u cilju
osiguranja normalne proizvodnje i pravovremenog zadovoljenja potražnje kupaca. Zalihe nastaju
kao odgovor na odnos ponude i potražnje te proizvodnje i nabavke. S obzirom na to da postoje
brojni uzroci koji utiču na promenu ponude i potražnje menja se i visina zaliha.

1.1 Vrste zaliha

Zalihe robe na skladištu dele se prema :
a) vrsti robe koja se skladišti :
 zalihe sirovina i materijala - materijali i sirovine koji se nalaze u prirodi u originalnom
obliku ili se nabavljaju od dobavljača, a kroz proces proizvodnje se transformišu u temeljni
oblik i postaju deo gotovog proizvoda,
 zalihe delova i poluproizvoda - predmeti na kojima je unutar proizvodnog procesa izvršena
neka obrada ili promena te se razlikuju zalihe nedovršene proizvodnje i zalihe gotove robe
drugih proizvođača,
 zalihe gotovih proizvoda - čine izlazni proces proizvodnje. Takva roba je namenjena
prodaji čime se nastoji zadovoljiti potražnja na tržištu.
b) stvarnoj i planiranoj količini :
 planirane (unapred planirana nabavka),
 prisutne (fizički su na skladištu).
Planirane zalihe se dele i zavisno o planiranom propisu, stanju, motivu i potrebi za
kontinuiranim odvijanjem procesa proizvodnje i prodaje, i to na :
• maksimalne (gornja granica količine robe koja se nalazi na skladištu i iznad koje se u određenom
periodu ne sme nabavljati roba),
• minimalne (najmanja količina robe potrebna za pravovremeno zadovoljenje potreba preduzeća u
cilju neprekidnog procesa proizvodnje),
• optimalne (osiguravaju redovnu proizvodnju uz minimalne troškove naručivanja i skladištenja;
između minimalne i maksimalne količine zaliha),
• prosečne (prikazuju prosečno stanje zaliha robe tokom određenog vremenskog perioda),
• sigurnosne (količina robe u skladištu koja se drži zbog osiguranja od nepredviđenih oscilacija u
potražnji i ponudi robe),
• špekulativne (količina robe koja se nalazi u skladištu u cilju prodaje kad se cena drastično poveća
zbog raznih faktora),
• sezonske (sakupljaju se celu godinu s namerom zadovoljenja povećane potražnje u određeno doba
godine, npr. božićni pokloni, pirotehnika i slično),
• nekonkurentne (roba u skladištu koja se zbog gubitaka standardnih svojstava, zastarelosti ili
oštećenja ne može prodati ili se može prodati ali uz niže cene).

4
 Zalihe se mogu razlikovati i prema stepenu zavisnosti o potražnji :
• zalihe sa nezavisnom potražnjom – potražnja se formira izvan proizvodnog procesa i varira u
vremenu (zalihe gotovih proizvoda i zalihe rezervnih delova nekog proizvoda),
• zalihe sa zavisnom potražnjom – potražnja je predvidljiva i ovisi o potrebama za nekim delovima
ili komponentama proizvoda čija proizvodnja se odvija u serijama .

1.2 „Prava“ količina zaliha

Temeljni cilj upravljanja zalihama je maksimizirati zadovoljstvo naših kupaca i minimizirati
troškove koji nastaju u procesu nabavke i čuvanja zaliha. Ukoliko imamo prevelike zalihe, stvaraju
se nepotrebni troškovi. S druge strane, ukoliko nemamo dovoljno zaliha takva situacija može
dovesti do gubitka kupaca a time i prihoda.
Upravo iz tog razloga, preduzeća su prepoznala važnost procesa planiranja i upravljanja
zalihama. Postoji nekoliko faktora od kojih zavisi visina zaliha :
 Način i opseg proizvodnje - pravovremena informacija o potrebama materijala za
proizvodnju je nužna kako bi se izbegli eventualni zastoji proizvodnog procesa.
 Troškovi držanja zaliha - podrazumevaju nabavnu cenu, troškove naručivanja, prevoza i
troškove skladištenja zaliha.
 Veličina i broj skladišta - ukoliko imamo veći broj skladišta i dislocirane lokacije, sigurno
da je potreba za zalihama veća.
 Način i uslovi skladištenja -  ovo se odnosi na veličinu skladišnih kapaciteta, stanje samog
skladišta i dodatne opreme, potrebe eventualnih posebnih skladišnih prostora (rashladne
komore, silosi, prostor za plinove i hemikalije, i slično).
 Učestalost naručivanja i zahtevi dobavljača -  da li naručujemo manje količine pa češće,
ili naručujemo ređe pa u većim količinama, da li nas dobavljač uslovljava minimalnim
narudžbama i sl.
 Karakteristike sirovina i materijala - optimalni nivo zalihe npr. za metalnu industriju nije
isti kao za prehrambenu, i obratno.
Sve su ovo faktori koji utiču na veličinu zaliha. Prilikom definisanja optimalne veličine zaliha
treba uključiti što više parametara kako bismo postigli efikasnost procesa upravljanja zalihama i
nesmetano odvijanje proizvodnje i prodaje.

1.3 Metode obračuna zalihe

Nakon utroška zaliha u procesu proizvodnje, troškove je potrebno raspodeliti na rashode
razdoblja utroška. Neke od metoda pomoću kojih se računaju stvarni troškovi prodatih zaliha su1:
 FIFO metoda (eng. First in - first out) temelji se na fizičkom toku ulaza zaliha bez obzira na
njihovu vrednost. Rezultat dobijen korištenjem FIFO metode izražen je kroz visinu
troškova ili rashoda, a zavisi o tome da li troškovi nabavke zaliha padaju ili rastu na kraju
perioda.
 Metoda standardnog troška koristi se kao tehnika za merenje zaliha pod uslovom “da su
rezultati vrednosti zaliha u bilansu i troškova za prodato u računu dobitka i gubitka približni
stvarnom trošku zaliha”. Ne smije biti značajne razlike između standardnih i stvarnih
troškova. Ako postoje razlike, vrednost zaliha je potrebno uskladiti na nivo stvarnih
troškova.
 LIFO metoda (eng. last in - first out) podrazumeva prodaju onih predmeta zaliha koji su
poslednji kupljeni, dok ostale zalihe na kraju razdoblja čine proizvodi kupljeni prvi. Ova

1
Čubrić, Š, 2021, Upravljanje zalihama i Just in time metoda, Specijalistički diplomski rad, Veleučilište u
Šibeniku,str.6,7

5
 metoda predstavlja fizički tok nabavke zaliha nezavisno o vrednosti zaliha i mogućnosti
utroška po redosledu kojem su nabavljene.
 Metoda prosečne odgovarajuće cene temelji se na pretpostavci da će obračun prodaje ili
utroška zaliha biti odrađen po prosečnoj ponderisanoj ceni zaliha. Rezultat dobijen ovom
metodom nalazi se između dva krajnja rezultata koja su dobijena korišćenjem FIFO i LIFO
metode. Pojam “prosečna ponderisana cena“ označava ukupnu vrednost svih zaliha
podeljenu s ukupnom količinom zaliha koje su na skladištu.
 Metoda trgovine na malo je tehnika merenja troškova zaliha koja se pre svega odnosi na
prodajnu cenu robe, odnosno prodajnu vrednost robe. Troškovi se ne prate posebno za svaki
proizvod već kao postotni udio od prodajne vrednosti robe koja je prodata kupcima.

2. Upravljanje zalihama

2.1 Modeli upravljanja zalihama

Jedan od najvažnijih zadataka logističkog menadžmenta je upravljanje zalihama. Cilj
upravljanja zalihama jeste da one budu što manje, ali uvek dovoljne za podmirenje potreba kupaca,
potrošača, korisnika. Prevelike količine zaliha stvaraju neopravdano visoke troškove držanja zaliha,
a premalena količina zaliha uzrokuje brojne probleme u proizvodnji, trgovini i distribuciji.
O zalihama na skladištima, odnosno u distribucijskim centrima vodi se posebna politika -
utvrđuje se maksimum zaliha preko kojih se roba više ne nabavlja jer je preveliko finansijsko
opterećenje zbog dužeg zadržavanja robe na skladištima te minimum zaliha, ispod kojih preduzeće
ne bi moglo uredno poslovati, jer ne bi moglo zadovoljiti potrebe potrošnje.
Osim maksimalnih i minimalnih zaliha utvrđuju se i optimalne zalihe, a to su one zalihe koje
se nalaze između minimalnih i maksimalnih zaliha. To je količina robe koja omogućava redovno i
potpuno snabdevanje proizvodnje, kupaca, potrošača, korisnika, ali uz minimalne troškove
skladištenja i naručivanja. Osim minimalnih, maksimalnih i optimalnih zaliha, postoje i prosječne,
sigurnosne, špekulativne, sezonske zalihe.
U upravljanju zalihama logističkim menadžerima mogu pomoći različiti modeli planiranja i
kontrole zaliha :
1. Ekonomična količina narudžbe (eng. Economic Order Quantity, EOQ) je tradicionalni
model upravljanja zalihama, a predstavlja veličinu narudžbe kod koje su troškovi koji variraju s
veličinom narudžbe minimalni.
EOQ podrazumeva :
• nepromenjivu potražnju,
• fiksne troškove naručivanja i skladištenja koji ne zavise od naručene količine,
• vreme isporuke je konstantno i poznato,
• formula se koristi za jednu vrstu zalihe,
• narudžbe dolaze u jednoj seriji i količinski popusti nisu mogući.
EOQ je prikladan kad nema sezonskih oscilacija te postoje dve tehnike 2 :
1. Kontinuirano popunjavanje zaliha - Nakon svakog smanjenja zaliha, one se popunjavaju po
unapred utvrđenom nivou, a količina robe je fiksna. Kako bi se utvrdio nivo popunjavanja potrebno
je sabrati prosečne isporuke robe sa skladišta tokom određenog vremenskog perioda i sigurnosnu
zalihu. Ako količina zaliha na skladištu padne ispod nivoa, sigurnosna zaliha osigurava nastavak
proizvodnje.
2. Periodično popunjavanje zaliha - Popunjavanje zaliha obavlja se u tačno određenom vremenu,
odnosno u tačno određenim vremenskim intervalima (dnevno, nedeljno, mesečno, godišnje, itd.).

2
Ibid, str. 9

6
Nivo zaliha prati se u fiksnim intervalima, naručuje se samo ona količina koja nedostaje do
maksimalne zalihe. Ovaj način naručivanja prikladan je kad prodavač ili proizvođač ima rutinske
narudžbe od strane kupaca.
Sigurnosna zaliha kod periodičnog popunjavanja zaliha treba biti na višem nivou nego kod
kontinuiranog popunjavanja zaliha, jer periodično popunjavanje podrazumeva proveru količine
zaliha u tačno određenom trenutku u kojem može doći do velike potražnje i manjka zaliha.
2. Metoda planiranja potreba za materijalom (eng. Material requirements planning, MRP) -
Ova metoda određuje vrstu, količinu i termin kad su potrebne sirovine za nesmetano odvijanje
proizvodnje. Prilikom određivanja potrebne količine potrebno je uporediti ukupnu količinu sirovina
i poluproizvoda s određenim terminom isporuke i dostupnih količina zaliha i zaliha u dolasku, te
odrediti termin početka proizvodnje. Sve sirovine i poluproizvodi moraju biti dostupni u određenom
terminu.
Za rad MRP potrebni su3 :
• Glavni plan proizvodnje – Koristi se za planiranje vremenskih intervala od jedne nedelje,
a određuje se brojem narudžbi uvećanih za planirane potrebe.
• Sastavnica – popratni dokument uz glavni plan, koji prikazuje strukture proizvoda i
delova. Njena svrha je odrediti sve sastavnice koje sačinjavaju jedan proizvod.
• Status zaliha – konsoliduje podatke o raspoloživim zalihama svakog pojedinog proizvoda
te obuhvata i zapise o vremenu nabavke pojedinog proizvoda.
Planiranje u MRP temelji se na neograničenim proizvodnim kapacitetima, te za određene
poslovne procese ova metoda može biti prihvatljiva, međutim, u proizvodnji može doći do
premašivanja ugovorenih rokova isporuke .
3.Metoda planiranja proizvodnih kapaciteta (eng. Manufacturing Resources Planning, MRP
II) je nadogradnja MRP metode. Dok se u MRP planira samo potreba materijala, MRP II u postupak
planiranja proizvodnje podrazumeva i druge delove poslovnog sistema kao što su finansije, razvoj
proizvoda i nabavka. Svrha MRP II je određivanje potrebnih kapaciteta proizvodnje i uslova za
nesmetanu proizvodnju. Ova metoda daje mogućnost preciznijeg planiranja i fokusiranja na
poslovne ciljeve. MRP II sistem može simulirati posledice odluka na poslovni sistem kao celinu te
na pojedine poslovne funkcije unutar poslovnog sistema putem simulacijskih modela. Najveća
prednost MRP II sistema u odnosu na MRP je mogućnost određivanja zauzetosti kapaciteta
proizvodnje.4
MRP II sistem planiranja utvrđuje preopterećenje proizvodnih kapaciteta tokom realizacije
plana, odnosno konkretan razlog ili nedostatak, te se na vreme može izvršiti reorganizacija
poslovanja. Omogućuje donošenje taktičkih odluka, ali ne i strateških .
4.Metoda planiranja potreba distribucije (eng. Distribution resource planning, DRP)
predstavlja opšteprihvaćenu tehniku snažnog potencijala čija je svrha određivanje optimalnog nivoa
zaliha u području vanjske logistike i uglavnom se koristi u kombinaciji s MRP. DRP omogućava
bolji servis isporuke, smanjenje nivoa gotovih proizvoda, smanjenje troškova transporta i bolje
provođenje operacija u distribucijskim centrima5.
DRP modeli predstavljaju projekciju za pojedini proizvod na zalihama, a temelje se na :
• predviđanju potražnje za svakim proizvodom,
• trenutnom nivou zaliha svakog proizvoda,
• ciljanim sigurnosnim zalihama,
• preporučenoj količini popunjavanja,
• vremenu isporuke.

5.Metoda planiranja resursa poduzeća (eng. Enterprise resource planning, ERP) za

razliku od prethodnih metoda uvodi informacijske i komunikacijske tehnologije što pruža veći
3
Ibid, str. 10
4
Ibid, str. 10
5
Ibid, str. 11

7
 spektar mogućnosti i efikasnost u radu s više poslovnih jedinica. Glavni koncept ERP jeste
centralna pohrana podataka koji su nužni u donošenju odluka o upravljanju poslovnim
sistemom u stvarnom vremenu. Razvijeni ERP sistemi obično raspolažu sa 30 i više
integriranih modula pohrane.6
ERP sistem koristi se za izvršenje određenih zadataka :
• povezivanje kupaca i dobavljača u celovit lanac,
• korištenje proverenih procesa pri donošenju odluka,
• koordinacija prodaje, marketinga, operacija, logistike, nabavke, finansija, razvoja
proizvoda i ljudskih resursa.
Da bi se neki sistem smatrao ERP sistemom, treba posedovati određene specifičnosti :
• Fleksibilnost: sistem mora nuditi rešenje za svaki definisani zahtev organizacije skladno
sa promenama.
• Nezavisnost: ERP nije zavisan o drugim operativnim sistemima i sistemima za
upravljanje bazom podataka.
• Sveobuhvatnost: obuhvata sve poslovne funkcije i organizacije za sve vrste delatnosti.
• Modularnost: ERP sistem sačinjavaju podsistemi i moduli, te mora postojati mogućnost
dodavanja i uklanjanja svakog modula podsistemu.
• Otvorenost: može se koristiti na različitim hardverskim platformama s obzirom na to da
organizacije poseduju različite sisteme pa se mora osigurati veza s aplikacijama različitih
proizvođača programske podrške.
• Prilagodljivost: potrebna je prilagodljivost modela zavisno o vrsti poslovanja.
• Iskustvo: ERP sistem ima ugrađeno iskustvo svih poslovnih procesa, ali i rešenja koja su
pokazala najbolje rezultate.
Navedeni sistemi nisu jeftini i potreban je dugotrajan proces uvođenja i prilagođenja
zaposlenicima. Ako se uspešno primene mogu rezultirati bržim poslovnim procesima,
sprečavanju uskih grla, preklapanju poslova i uštedi u smislu finansija i drugih resursa. ERP
sistem omogućava standardizaciju i ubrzanje proizvodnih procesa te optimizaciju zaliha u
svrhu smanjivanja troškova.

3.Model JUST IN TIME („UPRAVO NA VREME“)

3.1 Definisanje i karakteristika JIT
„Just in time“ model razvila je kompanija Toyota u Japanu u svrhu zadovoljenja potreba
potrošača sa što manjim kašnjenjem. JIT model zapravo predstavlja američku verziju Kanban
sistema. Na japanskom to znači "vremenski dobro planirano".
JIT model bazira se na držanju minimalnih količina zaliha te proizvodnje isključivo kada
dođe do potražnje. Nužna je koordinacija i usklađenost svih subjekata unutar sistema. Zalihe trebaju
biti dostupne preduzeću kad su potrebne, ništa pre, ništa kasnije. Ispravno korištenje JIT modela
proizvodnje donosi povećanje kvaliteta, efikasnosti, produktivnost i najvažnije smanjenju troškova.
JIT model funkcioniše na način da proizvodi tačno onoliko proizvoda koliko je potrebno,
odnosno onoliko koliko tržište zahteva. Nema stvaranja zaliha i viška u proizvodnji. Skraćuje se
vreme od narudžbe proizvoda do krajnje isporuke istog, a time se optimiziraju zalihe u celom
sistemu. JIT postaje popularna tema istraživanja brojnih svetskih organizacija.
JIT znači proizvesti isključivo ono što je potrebno, kad je potrebno i koliko je potrebno, a
podstiče ga potražnja. Drugi nazivi za tu ili vrlo slične metode su nulte zalihe i proizvodnja bez
zaliha. JIT proizvodni sistem je relativno jednostavan, zahteva malo korištenja računara, te čak u
nekim industrijama može ponuditi puno čvršću kontrolu nego alternative zasnovane na računarima.

6
Ibid, str. 11

8
 JIT je zasnovan na konceptu proizvodnje malih količina upravo na vreme, nasuprot mnogim
savremenim alternativama zasnovanim na pravljenju zaliha “u slučaju” da budu potrebne.
JIT u širem smislu predstavlja sistem stvaranja proizvoda i usluga temeljem eliminacije svih
načina gubitka vremena, materijala, rada i energije te zadovoljava kupca u ceni, kvalitetu i servisu.
U užem smislu, JIT je sistem kretanja resursa u proizvodnji, nabavci i distribuciji tako da se
isključivo nužni resursi nalaze u potrebno vreme na potrebnom mestu i u potrebnoj količini, a sve u
svrhu zadovoljavanja potražnje za gotovim proizvodima uz maksimalnu ekonomičnost .

3.2 Koncepti JIT modela

JIT je način industrijske proizvodnje u savremenim uslovima, a njegovi koncepti su :
 svaka radna stanica u proizvodnji dobije obavest odnosno kanban 7. Npr. ako radna stanica nije
dala kanban sledećoj koja je na redu ona će biti u stanju mirovanja sve dok ne dobije obavest.
Korištenjem JIT modela smanjuje se količina poluproizvoda na zalihama,
 JIT zahteva vrlo male količine proizvoda što znači da se zalihe kroz proizvodni proces kreću u
vrlo malim serijama,
 s obzirom da su male količine zaliha u sistemu, primenjuje se transport trakama od jedne radne
stanice na drugu. Time se eliminiše ljudsko rukovanje, a time i troškovi ljudskih resursa,
 JIT model zahteva kvalitetne i pouzdane dobavljače kako preduzeće ne bi držalo nepotrebne
količine sirovina već se zahteva više narudžbi male količine. Takvim pristupom se može eliminisati
držanje sirovina na zalihama.
Troškovi su vrlo mali, zbog minimalnih količina zaliha koje zahteva JIT sistem. Troškovi
ljudskih resursa su eliminisani, a to sve utiče na smanjenje ukupnih troškova .
Primenom JIT postiže se :
• visok kvalitet proizvoda; proizvodnja bez grešaka,
• proizvodnja zavisno o potrebama tržišta, fleksibilni kapaciteti,
• kratak ciklus proizvodnje,
• efikasna izmena alata,
• pull sistem,
• saradnja i poverenje između kupaca i prodavača,
• angažman svih zaposlenih,
• efikasno upravljanje materijalom,
• smanjenje zaliha,
• pouzdanost isporuke i drugo.

3.3 Načela modela Just in time

JIT se jednostavno može definisati i kao sistem koji služi u svrhu uklanjanja otpada i
postizanja efikasnosti celokupne organizacije. Isto tako JIT se može posmatrati kao metodologija
proizvodnje kojoj je cilj poboljšati ukupnu produktivnost uklanjanjem otpada i poboljšanjem
kvaliteta. Tokom procesa proizvodnje JIT osigurava troškovno učinkovitu proizvodnju i isporuku
samo potrebnih kvalitetnih delova, u potrebnoj količini, u pravom trenutku i mestu, s minimalnom
opremom, materijalima i ljudskim resursima. Nakon pronalaska pouzdanog dobavljača kvalitetnih
proizvoda koji garantuje nabavku u pravo vreme, preduzeće ugrađuje sistem obaveštavanja kojem
je svrha informisanje dobavljača o vrsti i količini proizvoda za isporuku . Zapravo, JIT sistem
skraćuje vreme pripreme proizvodnih kapaciteta. Zahvaljujući tome, mogu se proizvoditi manje
serije s nižim troškovima po jedinici proizvoda.
Dva su ključna načela JIT :

7
Kanban- sistem predstavlja sveobuhvatni, integralni sistem upravljanja proizvodnjom na tzv.mikronivou, na
radnim mestima; pokriva upravljane proizvodnjom, kontrolu zaliha, kvaliteta, nabavku i distribuciju.

9
1. Razvoj malih proizvodnih jedinica od kojih svaka isporučuje poluproizvod drugoj, u uzastopnim
fazama proizvodnje i na kraju preduzeću za sastavljanje, svako radi u sistemu u kojem svaka
jedinica preduzeća pravi plan za vreme jednog dana.
2. Istog dana svaka jedinica isporučuje sledećoj jedinici tačnu količinu koja joj je potrebna da bi
izvršila svoj vlastiti plan sledećeg dana. Da bi to učinila, postavljena je šema identične dnevne
potražnje kroz celi sistem . To znači da se svaki deo proizvodnje odvija u svrhu obrađivanja
relativno niskog obima i da su lokacije svake faze geografski blizu kako bi logistika imala smisla.

3.4 Prednosti i nedostaci JIT strategije

Glavna prednost JIT strategije je omogućavanje preduzećima osiguranje postojanja kupca za
bilo koju proizvedenu stavku i čuvanje niskih zaliha. Korištenje poslovne strategije JIT-a znači da
preduzeće proizvodi svaku stavku tek kad je naručena. Ako ne postoje kupci za određenu stavku
zaustavlja se proizvodnja.
Moguće je navesti neke od brojnih prednosti JIT-a za proizvođače :
 Smanjenje troškova – mali troškovi otpada, mali troškovi držanja zaliha.
 Kvalitet – brzo otkrivanje i ispravljanje kvaliteta koji ne zadovoljavaju standarde.
 Oblikovanje – brza reakcija na zahteve menja inžinjering.
 Administrativna učinkovitost – manje dobavljača, minimalan posao izvršavanja narudžbi,
pojednostavljene komunikacije i prijemne aktivnosti.
 Produktivnost – smanjeno prepravljanje, pregledavanje, smanjena kašnjenja u vezi
delova.
 Kapitalni zahtevi – smanjene zalihe nabavljenih delova, sirovinskih materijala, rada u
procesu i završenih dobara.
 Nepotrebna velika sladišta i skladišni prostor.
 Rizik od zastarelosti proizvoda sveden na minimum.

Uprkos brojnim prednostima JIT-a, postoje i nedostaci, a to su :

 Složenost u planiranju - JIT zahteva posebno tačnost pri planiranju i samoj učinkovitosti
nabavke prema konkretnim narudžbama kupaca, pa prema tome postoji mogućnost
nezadovoljstva klijenata ukoliko ne prođe sve po planu.
 Manjak obrtnog kapitala – U vremenskoj zalihi ne postoje zalihe na skladištu što može
rezultirati smanjenjem obrtnog kapitala i nepostojanje kratkotrajne imovine. U tom slučaju,
ulagači imaju mogućnost ulaganja vlastitog novca u preduzeće.
 Nije primenjiv – JIT nije primenjiv svugde u svetu¸upravo zbog japanskog mentaliteta.
 Greške u lancu snabdevanja – Novi nalog podrazumeva narudžbu novih zaliha. Novi
ugovor znači i dodatni vremenski trošak. Zbog kašnjenja u nabavci potrebnih zaliha može
doći do neuspeha u lancu snabdevanja.
 Nije svima isplativ – s obzirom na obim poslovanja nužna su visoka ulaganja, te se ulaže u
informacijsku i komunikacijsku tehnologiju između svih subjekata procesa.
 Nema troškova prilike – Ako su preduzeću potrebne manje količine zaliha treba ih kupiti
jer se ne nalaze na skladištu. Time raste trošak naručivanja.
 Kompromis o kvalitetu - Kupovina u određenom vremenu predstavlja kompromis na
vreme; glavni cilj je poslati gotov proizvod dobavljaču tako da se kvalitet kupljenih zaliha
može smatrati nespornim.
 Specifičnost za industriju - JIT pristup poseban je u industriji i ekonomiji. U
hiperinflacijskim okruženjima cene sirovina obično rastu kontinuirano, pa je isplativije
imati na stanju zalihe tražene sirovine kako ne bi došlo do troškovne katastrofe.
Kako bi se ublažili nedostaci potrebno je : razviti odnos s dobavljačima koji su brzi u isporuci
potrebnih delova; imati na raspolaganju aktuelne informacije o stanju zaliha za pravovremenu
redistribuciju; pravovremeno ažurirati zapise o inventaru.

10
 Usklađena proizvodnja i proizvodnja prema potrebama tržišta su odrednice koncepta Just in
time. Proizvodnja u malim serija predstavlja dobru osnovu za tržišno orentisanu proizvodnju.
Primenom principa Just in time postiže se “usklađena proizvodnja”.
Na slici br. 1 dat je prikaz proizvodnje pomoću modela Just in time i smanjenje troškova
proizvodnog procesa.
Slika 1. Smanjnje troškova u proizvodnji pomoću Just in time modela

Izvor: Savremeni menadžment proizvodnje (dostupno na: http://www.eknfak.ni.ac.rs/dl/upr_proizvodnjom/JIT,

%20Kanban.pdf )

3.5 Razlike JIT modela i tradicionalnih modela

o Pull strategija ↔ Push strategija

JIT model koristi pull strategiju kod koje proizvođač stavlja na raspolaganje samo
onu količinu proizvoda koju je kupac naručio. Cilj pull strategije je održavati minimalno
stanje zaliha.
Push strategija se koristi kod tradicionalnog sistema upravljanja zalihama, te se
njome predviđa potražnja za proizvodom i na osnovu toga se vrši nabavka sirovina i
proizvodnja gotovih proizvoda kako bi se zadovoljili zahtevi potražnje. Kod push metoda
zalihe se gomilaju te se stvaraju troškovi skladištenja. Korištenjem push strategije, proizvod
se „gura“ na tržište u cilju zadovoljenja potreba krajnjih korisnika .

Slika 2. Push i pull strategija

11
 Izvor: Čubrić, Š, 2021, Upravljanje zalihama i Just in time metoda, Specijalistički diplomski rad, Veleučilište u
Šibeniku

o Minimalne zalihe ↔ Velika količina zaliha

JIT model zahteva male količine zaliha, odnosno proizvodi se tačno onoliko
proizvoda koliko je potrebno za zadovoljenje potreba kupaca. Kod tradicionalnih sistema
zalihe se gomilaju na skladištu te se stvaraju veliki troškovi, mogućnost zastarevanja
proizvoda, itd.
o Multifunkcionalni rad ↔ Specijalizacija rada
Kod JIT modela proizvodne stanice su multifunkcionalne što znači da radnici
obavljaju više poslova u proizvodnom procesu. Međutim, kod tradicionalnih metoda
proizvodnja kreće od jednog stroja do drugog te radnici rade isključivo na jednom stroju.
o Besprekoran kvalitet ↔ Nedostaci u kvalitetu
JIT zahteva besprekoran kvalitet i tačnost svakog dela procesa. Tradicionalni sistem
dopušta određene nedostatke u kvalitetu.
o Decentralizirana proizvodnja ↔ Centralizirana proizvodnja
JIT model primenjuje decentraliziranu proizvodnju jer su sirovine i gotovi proizvodi
potrebni u kratkom periodu, pa su proizvodni pogoni i skladišta što bliže smešteni krajnjim
odredištima. Centralizacija proizvodnje se primenjuje kod tradicionalnog sistema da bi se
smanjili troškovi skladištenja te zbog lakšeg rukovanja.

Tabela 1. Odnos JIT modela i tradicionalnih modela

Izvor: Čubrić, Š, 2021, Upravljanje zalihama i Just in time metoda, Specijalistički diplomski rad, Veleučilište u
Šibeniku

12
3.6 Oblici JIT sistema
Razlikuju se dva oblika JIT sistema :
- sinhronizirana proizvodnja i
- kanban sistem
Sinhronizirana proizvodnja
Kod sinhronizirane proizvodnje potrebno je uskladiti proces rada na svakom stepenu s
ostalim stepenima i uključivati isporuke predmeta rada, tako da u proizvodnji nema ni skladišta ni
zaliha. Za ovu proizvodnju polazišta su godišnji i polugodišnji programi proizvodnje ili narudžbe
kupaca s tačno određenim varijantama proizvoda. Tada se determinističkim metodama mogu
precizno utvrditi terminske potrebe za predmetima rada, koje se koriguju u kratkoročnim
planovima. Sinhronizirana proizvodnja podrazumeva slogan ˝ proizvedi danas ono što će sutra biti
potrebno ili će se tražiti ˝. Svaka etapa procesa rada kompatibilna je sa ostalim etapama, uključujući
isporuku, što rezultira proces bez skladištenja sa nula zaliha.8
Ako se dnevni proizvodni programi kreiraju prema zahtevima kupaca, tada je potrebno
organizovati i međuskladišta jer prodaja ne može tačno organizovati potražnju pojedinih varijanti
proizvoda. U slučaju kada se dnevni programi kreiraju prema godišnjem ili polugodišnjem
programu proizvodnje, onda je moguće sve procese sinhronizovati, pa se međuskladišta mogu
izbeći. Bitan je odnos s dobavljačima jer je isporuka u određeno vreme i s određenom količinom
moguća ako dobavljači drže određeni broj zaliha. U tu se svrhu precizno razrađuju i ugovornim
partnerima dostavljaju godišnji, polugodišnji, kvartalni, mesečni i nedeljni planovi. Zahtevi za
dnevnim isporukama dostavljaju se dobavljačima 24-48 sati pre isporuke. Dobavljači utvrđuju
normative minimalnih ili maksimalnih zaliha proizvoda što ih isporučuju prema dugoročnim,
srednjoročnim i kratkoročnim planovima proizvodnje kupca. Za svaku promenu potreba treba
odmah obavestiti dobavljača, a dobavljači moraju obaveštavati o svim potencijalnim smetnjama i
problemima proizvodnje. Ugovori za JIT isporuke materijala i delova dugoročnog su karaktera. Oni
se sklapaju na najmanje 3 godine s otkaznim rokom do 6 meseci za bilo koju stranku. U ugovoru se
posebna pozornost pridaje kvalitetu isporučenih materijala, poluproizvoda proizvoda, kaznama za
nedostatke u kvalitetu, te održavanju rokova isporuke, tj. premijama za prevremenu i kaznama za
kašnjenje isporuke. Potrošnja se obračunava i naplaćuje mesečno.
Kanban sistem
Kanban – sistem je “senka” Just in time proizvodnje i tipičan je za mnogobrojne metode i
tehnike koje su stvorene u japanskoj industriji, pre svega, u Toyota-sistemu, gde je našao prvu
veliku primenu. Kanban-sistem predstavlja sveobuhvatni sistem upravljanja proizvodnjom na
takozvanom mikronivou, u radionici, na radnim mestima. Kao sistem upravljanja proizvodnjom
Kanban pokriva, dakle, upravljanje proizvodnjom, kontrolu zaliha, kontrolu kvaliteta, nabavku i
distribuciju, pa čak i sistem motivacije radnika. Kanban-sistem obično u proizvodnji harmonično
funkcioniše, u skladu sa sistemom totalne kontrole kvaliteta. Reč “KANBAN” je japanska reč koja
znači : “karta”, ili, bukvalno “vidljiv zapis”, ili “ident karta”, kako se može zvati. 9
Kanban, odnosno “karta”, se koristi tako što se “karta” stavi u posudu u kojoj se drže delovi
kako bi se radnici obavestili o potrebnoj količini sastavnih delova koje treba proizv esti “tačno na
vreme”, kako bi ovi mogli montirati u gotove proizvode. Ovde je Kanban samo sredstvo
komuniciranja sa radnicima u proizvodnji kako bi se ostvario Just-in-time, odnosno proizvodnja
“tačno, u pravo vreme”. Kod montažne proizvodnje, kao što je proizvodnja automobila ili proizvoda
elektronske industrije, neophodna su velika sredstva za održavanje zaliha gotovih proizvoda, zatim
zaliha rezervnih delova, zadržavanje proizvodne opreme, nabavku materijala, pri čemu su veliki
prateći troškovi držanja zaliha (oko 25%) uključujući i cenu kapitala i cenu zastarevanja proizvoda i
8
Marković, V, 2021, Uticaj implementacije “Just in time” metode na rezultate poslovanja, Specijalistički
diplomski rad, Sveučilište u Splitu, str. 30
9
Savremeni menadžment proizvodnje, dostupno na: http://www.eknfak.ni.ac.rs/dl/upr_proizvodnjom/JIT,%20Kanban.pdf,
datum pristupa: 9.6.2023.

13
opreme. Zbog tih velikih problema koje stvaraju zalihe, vremenom je proizvodnja “bez zaliha”
postala ideal i cilj kome treba težiti u formiranju strategije upravljanja proizvodnjom. Taj “ideal” je
prvo ostvarila firma Toyota, razvijajući sistem Kanban, pri čemu je ostvarila glavni cilj Just in time
proizvodnju.
Ukratko, Kanban-sistem funkcioniše tako što Kanban ide od niže radne stanice ka višoj,
obaveštavajući radnika koji deo i u kojim količinama treba da proizvede. Kada “karta” ne dođe,
radnik treba da prestane sa proizvodnjom i pređe na drugi radni zadatak.
Just in time sistem ima nekoliko značajnih komponenata10:
o Eliminacija otpada: iz poslovanja se uklanjaju svi nepotrebni troškovi. Pod tim troškovima
svrstavaju se troškovi od prekomerne proizvodnje, transportni otpad, otpad od oštećenja
proizvoda.
o Široki pregled operacija: metoda JIT je usmerena prema timu i ciljevima preduzeća. Svako
treba imati širu sliku da bi mogao razumeti da su svi zaposleni radnici jednako odgovorni
za pružanje usluge potrošača.
o Jednostavnost: jednostavnost se pokazala uvek bolja, prema tome JIT podstiče jednostavna
i učinkovitija rešenja koja su isplativa.
o Stalno poboljšanje: JIT se temelji na uverenju da zaposleni i organizacija nikad nisu
savršeni i da se zato uvek trebaju unapređivati. Preduzeća koja stalno poboljšavaju svoje
ljudske resurse, procese, organizaciju i proizvode su puno efikasnija i konkurentnija.
o Vidljivost: da sva područja otpada budu vidljiva kako bi se moglo otkloniti ono što stvara
neučinkovitost.
o Fleksibilnost: sposobnost preduzeća da proizvodi veliki spektar proizvoda putem
fleksibilnog proizvodnog sistema.

10
Marković, V, 2021, Uticaj implementacije “Just in time” metode na rezultate poslovanja, Specijalistički
diplomski rad, Sveučilište u Splitu, str. 23,24

14
Zaključak
Na savremenom globalnom tržištu, u prisustvu velike konkurencije, glavni ciljevi
proizvodnih, uslužnih preduzeća jesu smanjenje troškova, poboljšanje kvaliteta i zadovoljstvo
potrošača odnosno kupaca. U ostvarenju tog cilja, veliki značaj imaju zalihe.
Upravljanje zalihama ima veliki uticaj na poslovanje i planiranje. Kontrolisanje količine
zaliha omogućava balansiranje troškova koje stvaraju nabavka robe i držanje zaliha. Prevelika
količina zaliha može dovesti do velikih finansijskih troškova, odnosno prevelika količina zaliha
smanjuje ekonomičnost poslovanja preduzeća zbog dodatnih troškova skladištenja. S druge strane,
premala količina zaliha ugrožava kontinuirano snabdevanje što može rezultirati neželjenim
zastojem i kašnjenjem isporuke gotovih proizvoda, odnosno same prodaje. Premala količina zaliha
može uzrokovati zastoj u proizvodnji, pa su zbog toga na raspolaganju brojne tradicionalne i
savremene metode upravljanja, ali i niz informatičkih sistema.
Prema tome, upravljanje zalihama je jedna od najvažnijih zadataka operativnog
menadžmenta, a podrazumeva postupak osiguranja normalnog odvijanja procesa proizvodnje,
tačnije zadovoljenje tržišne potražnje. Razvojem IT tehnologije kao i pojavom raznih modela
planiranja i kontrole zaliha došlo je do značajnog napretka i u samom procesu upravljanja zalihama.
Kako bi se preduzeća prilagodila tržištu i što efektivnije nosila s navedenim problemima
razvijene su razne metode i pristupi pri rješavanju istih. Promatrajući metode može se uočiti kako
neke od njih imaju niz karakteristika koje su daleko od krajnjeg cilja koji se želi postići, odnosno
potpuno smanjenje nepotrebnih troškova. Teško je odrediti koja je metoda najučinkovitija, ali jedna
od najvažnijih, opisana u radu, je „Just In Time“ metoda koja odbacuje nepotrebne viškove i
troškove.
Just in Time metoda (JIT) u širem smislu predstavlja sistem kreiranja proizvoda i usluga
temeljem eliminacije svih načina gubitka vremena, materijala, rada i energije te zadovoljava kupca
u ceni, kvalitetu i isporuci. Glavni cilj ovog rada je razmatranje metoda upravljanja zalihama, sama
definicija i podela zaliha, te upravljanje zalihama pomoću Just in Time metode.
JIT sistem u Toyota motornoj korporaciji objedinjuje Kanban kartice, vreme taktiranja i
uklanjanje nepotrebnog otpada čime se postiže fleksibilnost prema zahtevima potražnje te se
osigurava kontinuirani proces uštedom vremena proizvodnje, troškova i kašnjenja.
Iz svega navedenog, može se zaključiti kako je upravljanje zalihama izuzetno važno za
celokupno poslovanje preduzeća. Zapravo, zalihe predstavljaju jedan od ključnih faktora za
smanjenje troškova poslovanja i otpada kao i pružanje maksimalnog kvaliteta potrošačima
praćenjem i prilagođavanjem potražnje.

15
Literatura
Čubrić, Š, 2021, Upravljanje zalihama i Just in time metoda, Specijalistički diplomski rad,
Veleučilište u Šibeniku

Marković, M, 2003, Transport, špedicija, carine i osiguranje, Beograd

Marković, V, 2021, Uticaj implementacije “Just in time” metode na rezultate poslovanja,

Specijalistički diplomski rad, Sveučilište u Splitu

Internet izvori
International Journal of Economics, Business and Finance,   http://www.ijebf.com/IJEBF_Vol.
%201,%20No.%202,%20March%202013/Just-in-Time%20Manufacturing%20System
%20%20Just-in-Time%20Manufacturing%20System.pdf, pristup 12.06.2023.

https://profitiraj.hr/just-in-time-strategija-smanjivanja-troskova-i-poboljsavanja-kvalitete-
proizvoda/, pristup 12.06.2023.

Savremeni menadžment proizvodnje, http://www.eknfak.ni.ac.rs/dl/upr_proizvodnjom/JIT,

%20Kanban.pdf,, pristup 09.06.2023.

16